Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 8, 9, 10, 11, 12, 13  Sledeći
AutorPoruka
Tihi Don

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 235

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 26.07.2017


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 14 Sep - 12:03

ZAŠTO VIČEMO...

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"
Učeniči su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan.
"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposletku je objasnio:
"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje.
Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti.
Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća...
Potom je učitelj pitao:
"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?
Ne viču jedna na drugu, već govore tiho i nežno.
Zašto?
Njihova srca su veoma blizu.
Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube?
Ne govore...
Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi.
Konačno, ne trebaju više ni šapat.
Samo se gledaju i to je sve.
Takve su dve osobe koje se vole."

Onda je rekao:

"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle jos više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad, ili ćete se tako udaljiti da se više nećete moći naći, zbog ogromnog prostranstva između vaših srca..."
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 14 Sep - 19:24

"Zaljuljao je stolicu i zagledao u slike na njihova tri zida. Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.

Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče: "Slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio isto gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu."

"Bitlsi su bili barabe koje su se pretvarali da su džentlmeni, a Stonsi su bili džentlmeni koji su se pretvarali da su barabe." klapklap- Toni Parsons "Naše nezaboravljene priče"








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20154

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Sep - 21:40

Jednoga dana je neki stranac, zadubljen u crne misli tumarao iznad sela. Susreo je pastira.
Pastir, dobar čovjek bistra oka, osjeti strančevo očajničko raspoloženje i upita:
Što te toliko muci, prijatelju?
Neizmjerno sam usamljen.
I ja sam sam, ali nisam tužan.
Možda zato što je Bog s tobom...
Pogodio si.
Ja, naprotiv, nemam Boga, ne mogu verovati u njegovu ljubav. Kako Bog može voljeti ljude, svakoga pojedinog? Kako je moguce da mene voli?
Vidiš li ono naše selo u dolini?
Vidiš svaku kuću, zar ne?
Vidiš li prozore svake kuće?
Onda nemoj očajavati! 
Sunce je jedno, pa ipak obasja svaki prozor u gradu, i onaj najmanji skriveni prozor tokom dana ono obasja. 
Možda si ti očajan zato što ti je prozor zatvoren?








Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 2 Okt - 10:47

PRIČA O DUŠI

Moja duša i ja često vodimo duge, naprosto beskrajne razgovore. O svemu, pa i o njoj samoj, kaogod i o meni, na primjer, da li ja jesam nešto ili sam ništa, nečiji san, misao, kompjuterski program u časovima kada je nečiji računar tamo, gore, ako gore postoji, uključen. Tako besjedimo, propitujemo se poput Kočićevog Davida i njegove ženturače, ponekad i posvađamo, raziđemo se svako u svoju samoću, ali bez čvrste riječi da se više nećemo družiti - Bože sačuvaj, moja mi je duša najbliža, naprosto bez nje ne mogu.

Ali, ponekad je upitam, šta si ti, dušo moja? Ili, ko si ti? Gdje si? Kako se pokazuješ, obznanjuješ, kako to da znamo za tebe, da te je neko, negdje, davno, pomenuo i otada ti zaista postojiš, onako kako postoje bajke, patuljci, čak i bolesti - de, ne duri se i ne plaši se , ovo nije ništa lično.

Toliko je hartije potrošeno da bi se ljudi tebi približili, ali ne znamo jesu li uspjeli, ili su možda čak i dalje nego što su bili u Sokratovo vrijeme. Čovjek je, zaista, tada imao dušu i nije je negirao, nije od nje bježao. Dvije i po hiljade godina poslije Sokrata, došli su oni što su vjerovali samo u materiju, kao da je to što opipavamo zaista materija a ne opet samo nečiji smijeh, laž, podvala, došli i odrekli dušu i njeno postojanje. Došli i prošli, ali dušu nisu uništili.

Kako je ona, moja i tvoja duša, čitaoče moj? Mirna ili uznemirena? Bolna ili zdrava. Jasna ili tamna? Puna mržnje ili ljubavi? Caruje li u njoj zavist i zloba ili plemenitost i velikodušnost. Okrene li glavu na drugu stranu kada neko strada, ili u svemu želi da učestvuje? Kakva li je, prijatelju moj, poslije Onoga što je došao i umro za njen spas? Je li bliže spasenju ili je potonula dublje prema potpunoj propasti?

Hajde, pogledajmo to izbliže, služeći se onim što smatramo da bi mogao da bude zdrav razum, potom i lektirom, ponekim retkom drevnih i modernih mudraca, eda bi se vidjelo kako mi ovdje ništa nismo izmislili, jer se ništa izmisliti ne može, davno nam je to objašnjeno.

Neki krajevi ovog svijeta, neke zemlje mislim, već dugo nisu imale mogućnost da upoznaju rat i da osjete jezu što se u dušu uvlači s odjekom te riječi. Ovdje to nije slučaj, rat je nešto obično što nijednu generaciju ne može da mimoiđe, bar da je ne okrzne malo, tek da joj dušu naruži ili potpuno unakazi.

Moju i tvoju dušu, plemeniti čitaoče.
Ranko Ristivojević








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:47

Alhemija Šarene bombone


Bio jednom jedan alhemičar, nadaleko čuven i poznat. Ljudi su sa raznih strana svraćali da vide ovog čudnog ali mudrog čoveka. Neko sa strahom, neko sa divljenjem , neko sa poštovanjem, ma razne osećaje budio je u ljudima ali retko ko je ostajao ravnodušan. Medjutim ovaj alhemičar je pored svih običnih stvari za alhemičare kao što je pretvaranje kamena u zlato i mnogih drugih, imao i jednu specifičnost, svoje posetioce uvek je nudio bombonama koje je sam pravio. Bilo je tu belih, crnih, crvenih......ali i jednih koje su posebno upadale u oči – šarene bombone. Ljudi ko ljudi, privučeni šarenilom uglavnom su se hvatali za ove bombone, misleći da će deo mudrosti alhemičara preći i na njih. Medjutim kako je koji od posetilaca pojeo bombonu, izlazio je sa gorkim ukusom u ustima, ali.....sa osmehom na licu ne želeći da prizna – da alhemičar baš i nije napravio neki ukus, ili sumnjajući u svoju sposobnost da odredi dobar,pravi ukus . I tako su iznova dolazili novi ljudi hvatajući se za iste šarene bombone dok je Alhemičar i dalje pretvarao kamenje u zlato i nudio bombone svih boja....bele, crvene, zelene, plave......šarene......








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:48

VRAPČE


Iz gnezda je ispalo žutokljuno vrapče. Još u vazduhu je napravilo par besmislenih pokreta krilima, a onda je bupnulo o zemlju, ovako, BUP. Dva metra odatle prolazila je žena kojoj je kroz glavu prošlo samo jedno "iju", i u isto vreme je promrmljala "što me uplaši, bre".

Nekoliko koraka iza nje išao je čovek koji je pomislio "eto što je žena, ne bi stala da mu pomogne", i stao da mu pomogne. A onda je video da mu je polomljeno jedno krilo, a to mu je već bilo gadno, pa je produžio svojim putem.

Onda je prošla majka koja je za ruku vodila dete iz škole. Dete je pomislilo "malo vrapče, poneću ga kući" i reklo "malo vrapče, poneću ga kući", a mama je pomislila "samo mi još ptica treba" i rekla "nemoj, doći će njegova mama po njega".

Za njima je išao zagrljen par. Devojka je pogledala vrapca i pomislila "ovaj je gotov, neće još dugo" i rekla "jao jadan". Mladić je zaljubljeno pogledao svoju devojku u oči, pomislio "kako ima dobru dušu" i nežno je poljubio.

A onda je došao ludak. Pomislio je "tra la la", kriknuo iz sve snage i zgazio vrapca cipelom broj 47.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:48

TAMARA


U prvom trenutku učinilo mi se da me je probudio ružan san, jer sam osetio teret u duši, ali sam se onda setio da se to ružno još sinoć dogodilo. Sunce je blještalo kroz zavese, a na podu je još uvek stajao ključ od mog stana s Tamarinim priveskom u obliku srca. Sinoć ga je ispustila na pod pre nego što je istrčala napolje, a ja se nisam usudio da ga podignem. Samo sam ga gledao kao nemog svedoka njenog poslednjeg prisustva i polako sipao u sebe piće iz flaše.

Ponovo zvono na vratima. Pa da, to me je probudilo! Tamara! Skočio sam iz kreveta. Jastuk je bio mokar od znoja, brzo sam popravio rasčupanu i ulepljenu kosu i krenuo ka vratima. Šta da joj kažem? Da li da odmah prihvatim svu krivicu i da je zamolim za oproštaj pre nego što izgovori prvu reč? Ili da joj zadam udarac ćutanjem i da čekam da prva prizna da je slabija, da overim osećaj nadmoći nad ovim slatkom bićem kome sam tako potreban.

Treće zvono. Strast je postala jača od svega i shvatio sam da ne mogu da čekam ni trenutak duže. Još samo brava me je delila od njenog zagrljaja bez koga moje srce neće moći više ni jedan otkucaj da napravi. Brzo sam otvorio vrata.

- Telefon, sedamdeset dva dinara, ako imate sitno, molim.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:48

..Ovde u Nju Meksiku, gde mi živimo, ima puno toplih mineralnih izvora. Ljudi iz celog sveta dolaze ovamo na lečenje ili radi odmora. Samo sto sam uronio u jedan od ovih predivnih izvora, pridružio mi se neki čovek. Kada sam završio sa svojom meditacijom, pitao sam ga odakle je. "Iz Njujorka"- odgovori on. Pitao me je da li često dolazim ovde, a ja sam odgovorio da živim nedaleko odavde.
Prokomentarisao je kako sam veoma srećan što mogu često da dolazim na izvore. Objasnio sam mu da nije sreća u pitanju, već moj izbor. Pre nekoliko godina shvatio sam da je život prekratak i da treba da radim ono što zaista želim da radim i da živim tamo gde želim. On se zgrčio, pokrio uši rukama i rekao: "Ne želim to da slušam"...








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:49

LJUBAV I VREME


Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živeli osećaji i ljudske vrednosti:
Dobra Volja, Tuga, Znanje i među ostalima i Ljubav.
Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo da
potone,te su pripremili svoje brodove, kako bi ga napustili.
Jedino je Ljubav želela ostati do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo bilo samo tren do potonuća, Ljubav je odlučila
potražiti pomoć.
Bogatstvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala: "Bogatstvo, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nema mesta."-reče Bogatstvo.
Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.
"Ponose, preklinjem te, možes li me povesti sa sobom?"
"Ne mogu ti pomoći, Ljubavi", odgovori Ponos: "Ovde je sve tako savršeno, mogla bi mi uništiti brod."
Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:" Tugo, molim te povedi me sa sobom!"
"Oh, Ljubavi", odgovori Tuga:" Tako sam tužna da ne mogu."
Kada je Dobra Volja prolazila kraj ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula Ljubav kako je doziva.
Tada Ljubav začuje neki glas: "Dodji ,Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom."
Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode. Ljubav je bila toliko srećna da je zaboravila pitati starca za ime. Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje: "Znanje, ti sigurno znaš ko me je
spasao?"
"To je bilo Vreme", odgovorilo je Znanje.
"Vreme?", upitala je Lubav:"Pa zašto bi me Vreme spasilo?"
Znanje odgovori:
"Zato što je samo Vreme sposobno da proceni koliko je Ljubav važna u životu..."








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:49

Kako se čuva ljubav? Wink

Tata i decak hodaju plažom.
U jednom trenutku dečak upita:
- Tata kako se čuva ljubav?
Tata ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u šaku.
Decak stisne šaku i sto je vise stiskao, to je više peska curilo iz nje.
- Ali tata pesak mi beži!
- Znam ali sad potpuno otvori šaku.
Decak ga posluša, ali u tom času dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako neuspevam zadržati pesak.
Na to tata sa smeškom na licu reče:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga zaštitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Decak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zaštićen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto tako se čuva ljubav.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:50

U New Yorku je nedavno otvorena prodavnica u kojoj žene mogu izabrati i
kupiti supruga.
Na ulazu su izložena "uputstva za upotrebu";

- Možete posetiti radnju SAMO JEDANPUT
- Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više
penjete
- Možete izabrati bilo kojeg muškarca na spratu na kojem se nalazite, ili
se popeti na sledeći.
- Ne možete se vratiti na sprat ispod.

Jedna žena odluči posetiti radnju i naći partnera.

Na vratima prvog sprata piše
Ovi muškarci imaju posao
I žena se odluči popeti na sledeći sprat

Na vratima drugog sprata piše
Ovi muškarci imaju posao i vole decu
I zena se odluči popeti na sledeći sprat

Na vratima trećeg sprata piše
Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni
-Wow, pomisli žena, ali oseća da se mora još popeti

Na vratima četvrtog sprata piše
Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomazu u
kućnim poslovima. Neverovatno, pomisli žena, teško se mogu odupreti
da ne uđem, ali nešto je tera i ode na sledeći sprat.

Na vratima petog sprata piše
Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverojatno su zgodni ,pomazu u
kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči ući, al je u zadnji čas
nešto spreči, i na kraju ode ipak na šesti sprat.

Na vratima šestog sprata piše:
Posetiteljka ste br.31.456.012, na ovom spratu nema muškaraca, ovaj sprat
postoji da bi se pokazalo koliko je nemoguće zadovoljiti jednu ženu.

Hvala vam sto ste posetili nasu prodavnicu.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:51

Pet stvari u životu koje se ne mogu vratiti

Djevojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo čekati, odlučila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze prošlo. Uz knjigu kupila je i paketić keksa.
Sjela je u VIP čekaonicu kako je nitko ne bi uznemirivao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je čitao novine. Kad je ona počela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga već udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, čovjek pored nje, ne obazirući se ni na što, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima što će sada napraviti!!!
Čovjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previše, pomisli djevojka, šokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz čekaonice. Kada se osjećala malo bolje, nakon sto ju je prošla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne događaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketić keksa još uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez šokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijeđeni ponos i osjećaji.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:51

Prica jednog plamicka

Obidjem oko zgrade i udjem u lozionu stare vojne pekare. Stotinak listova, svojom rukom pisana pisma, slozena i ukoricena, bacim u razbuktalo zdrelo vatrene nemani. Halapljivo ih proguta nepovrat. Zurim u to bolno kvrcenje i lelujave plamene jezicke. Plavicasta svetlost stopi ljubavna slova sa uzarenom masom uglja. Bukte moji mladalacki zanosi, besane noci, poletni dani. Kulja secanje, oduzima mi snagu, obliva vrelinom strasnom. Ne osecam ruke, noge, ne cujem, ne vidim, tlo ne dohvatam. Zgara moja prva ljubav. Zaborav prizivam.

- Kakva je to teka? - prenu me glas vojnika.

- Neka ,,teka,, - neveselo promrmljam.

- Devojka ti pisala? - siri oci dobrocudna naivcina.

- Ne, to sam ja njoj pisao.

- Zasto? -pita, dosadu razbija.

- Lagala me! A ti, pazi sad kako lozis. Cela kasarna kao iver moze da plane. Mnogo sam vatre dodao.

Cudi se moj budalas i pocne svoje muke da mi kaci. Moli da ga sad u leto na odsustvo pustim. Kaze, zimi se tamo ne ide, sneg do guse, pojesce ga vuci. Nabraja rodbinu, prosnje, veridbe, svadbe, slave, sabore, zetve, mobe, dace, ispracaje. Raspolozi me, malo. Za dzep se masim, objavu za putovanje mu u ruke tutnem. Gleda, ne veruje. Poskoci i iz nekog budzaka dve flase iznjedri. Pijemo za njegovu srecu i moju tugu.

- I ne zaboravi,... zaveje li te sneg u julu, transporterom dolazim da te 'apsim. Sutra putujes. Srecno!








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 17:51

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre nego što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma? - Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume. Prvi kriterijum je Istina. Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije. Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra. Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi. Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20154

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 4 Okt - 20:58

Kad sam bio garav


U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.








Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 29 Nov - 11:25

Ljubav čarobnica je priča o mladoj andaluzijskoj Ciganki po imenu Kandela. Kandela se zaljubljuje u muškarca po imenu Karmelo, nakon što je njen neverni muž, za kojeg je bila primorana da se uda, umro. Duh pokojnog muža se vraća i proganja Kandelu i Karmela. Kako bi ih oslobodili duha, svi Cigani u ponoć prave veliki krug oko logorske vatre. U tom krugu Kandela izvodi Ritualnu igru vatre. Duh se pojavljuje i ona igra s njim. Dok se okreću sve brže i brže, čarolija vatrenog plesa odvlači duh u vatru i on zauvek nestaje.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 11:46

Marselj, Walter Benjamin

Prolog
„... Pre godinu dana bio sam u Vajmaru. Utisak koji je grad ostavio na mene, pomogao mi je u pisanju nekih delova članka, zbog kojeg sam i otišao tamo. Pokušao sam, međutim, da na te dve stranice njegovu suštinu prikažem ne zadržavajući se samo na deskriptivnom planu. ’Marselj’ je pandan svemu tome. Verovatno nije tako dobar, ali mi je drag, iz najskromnijeg mogućeg razloga, zato što sam s tim gradom morao da se rvem kao ni sa jednim drugim. Moglo bi se reći da je iz njega teže izvući jednu rečenicu, nego iz Rima celu knjigu...“

Iz pisma Hugu fon Hofmanstalu (Hugo von Hofmannsthal), od 26. VI 1929. Walter Benjamin, Gesammelte Schriften: Briefe, Bd.1–2 (1978), pismo br. 188. The Correspondence of Walter Benjamin, 1910–1940, University of Chicago Press (1994).

Marselj: žute, zarđale čeljusti foke, između čijih zuba struji slana voda. A kada se to ždrelo otvori, da proguta crna i smeđa tela proletera, koja redom izbacuju trgovački brodovi, iz njega se širi zadah ulja, mokraće i štamparske boje. On potiče od debelih naslaga kamenca na toj masivnoj rešetki: od novinskih kioska, javnih klozeta i tezgi s ostrigama. Narod iz luke je prava kultura bacila, a nosači i prostitutke proizvodi raspadanja, koji samo iz daleka podsećaju na ljudska bića. Ali, nepca su im i dalje ružičasta. To je ovde boja srama i bede. Nose je grbavci i prosjakinje. I to je jedina nijansa koju izbledelim ženama iz ulice Buteri daje njihov jedini komad odeće: ružičaste bluze.


Les Bricks (Le brik, „cigle“), tako se zove četvrt crvenih fenjera, koja počinje posle barži usidrenih stotinjak koraka dalje, duž keja u staroj luci. Nepregledna zaliha stepeništa, lukova, mostića, erkera i podruma. Kao da još čeka da se stavi u upotrebu, u svoju pravu upotrebu, iako je zapravo već ima. Naime, taj depo zapuštenih sokaka je četvrt prostitutki. Nevidljive dugačke linije dele tu oblast među zainteresovanim stranama, na oštro iscrtane, pravougane teritorije, kao afričke kolonije. Kurve su strateški raspoređene, spremne da na znak okruže neodlučne posetioce i da onog koji se još nećka odbacuju kao loptu, s jedne na drugu stranu ulice. Ako u toj igri ne izgubi ništa drugo, izgubiće šešir. Da li je neko ikada zaronio dovoljno duboko u tu deponiju kuća, da bi dospeo do najskrivenijeg kutka gineceuma,[1] odaje u kojoj su trofeji muškosti – žirado šeširi, polucilindri, lovačke kape, borsalini, džokejski kačketi – poređani na noćnim stočićima ili okačeni jedni preko drugih na čivilucima? Iz unutrašnjosti krčmi pogled se sreće s morem. Uličica prolazi između redova pristojnih domova, koje od luke kao da brani neka snebivljiva ruka. Ali, na toj snebivljivoj, mokroj ruci, kao pečatni prsten na grubom prstu prodavačice ribe, blista stari Gradski hotel (Hôtel de Ville). Tu su, pre dvesta godina, stajale patricijske kuće. Njihove nimfe s visoko podignutim grudima i glave meduza uokvirene zmijama, iznad oronulih dovrataka, tek sada su postale nedvosmislena znamenja jednog zanatskog esnafa. Osim tamo gde su preko njih okačene firme, kao što je babica Bjankamori okačila svoju, na kojoj, naslonjena na stub, mrko gleda sve vlasnice bordela iz četvrti i pokazuje nonšalantno na jedno krupno žgepče, u trenutku kada se pomalja iz jajeta.


Zvuci. Visoko iznad pustih ulica lučke četvrti, oni se roje i labavo povezuju, kao leptiri u cvetnim lejama. Svaki korak isteruje neku pesmu, prepirku, lepršanje mokrog rublja, škripu tabli, plač dojenčadi, lupanje kanti. Treba samo da zabasate tamo sami, ako ste ih pratili sa svojom mrežicom, dok se oni lelujavo gube u tišini. Naime, u tim pustim zabitima, svi zvuci i sve stvari imaju sopstvenu tišinu, kao što u podne, u brdima, postoji tišina petlova, tišina sekire, tišina zrikavaca. Ali, taj lov je opasan i mrežica se na kraju cepa, kada je, kao neki džinovski stršljen, otpozadi proburazi zvuk tocila, svojom škripećom žaokom.


Notre Dame de la Garde (Notr dam de la gard; Crkva Svete Bogorodice Čuvarke). Brdo s kojeg gleda ispod sebe, zvezdani je plašt, pod kojim se zbijaju kuće Šabasa, gornjeg grada (Haute Cité Chabas). Fenjeri iz njene modre unutrašnjosti, po noći formiraju sazvežđe koje još nije dobilo ime. Ima jedan rajsferšlus: kabinu u dnu čelične trake žičare, pravi dragulj, u čijim se ovalnim vitražima ogleda svet.[2] Napuštena tvrđava je njen sveti tronožac, a oko vrata nosi oval od uvoštenih, glaziranih zavetnih venaca, koji izgledaju kao reljefi s profilima njenih predaka. Lančići s parobrodima i jedrenjacima su njene minđuše,[3] a nad senovitim usnama kripte podiže se nakit od kao rubin crvenih i zlatnih sfera, pod kojima se hodočasnici roje kao muve.


Katedrala.[4] Na slabo posećenom i ujedno najosunčanijem potezu, stoji katedrala. Mesto je pusto, uprkos blizini Žolieta (La Joliette) i luke na jugu i proleterskih predgrađa na severu. Kao punkt za pretovar neopipljivih, nedokučivih dobara, to sumorno zdanje uzdiže se između pristaništa i skladišta. Na njenu izgradnju otišlo je skoro četrdeset godina. Do vremena kada je konačno završena, 1893, mesto i vreme su se u tom spomeniku pobednički urotili protiv njegovih arhitekata i sponzora, tako da je od izdašnih resursa klera nastala džinovska železnička stanica, koja nikada neće biti puštena u promet. Fasada ukazuje na čekaonice u kojima putnici, od prve do četvrte klase (iako su pred Bogom svi jednaki), stešnjeni među svojim duhovnim bagažom kao među koferima, sede čitajući molitvenike, koji, opet, sa svojim konkordancijama[5] i korespondencijama, veoma lične na međunarodne redove vožnje. Izvodi iz železničkog pravilnika vise na zidovima, kao reči pastora, navedene su tarife indulgencija na ekskurzijama u Sataninom luksuznom vozu, a toaleti, u kojima putnici na dužim relacijama mogu da se diskretno okupaju, održavaju se urednim, kao ispovedaonice. To je marseljska religijska stanica. Spavaća kola za večnost polaze odatle u vreme mise.


Svetlost iz piljarnica, koja se može videti na Montičelijevim[6] slikama, potiče od unutrašnjih ulica njegovog grada, od jednoličnih stambenih četvrti, u kojima žive starosedeoci, koji znaju ponešto o tugama Marselja. Naime, detinjstvo su rašlje melanholije, a da bi se poznavala tuga tako veličanstveno blistavih gradova, u njima se mora biti dete. Sive zgrade na bulevaru Lonšan (Longchamp), prozori s rešetkama duž Pužeove ulice (Le Cours Pierre-Puget) i drveće na Aleji Mejan (Allées de Meilhan), ne odaju putniku ništa, osim ako ga slučaj ne nanese do gradske katakombe, prolaza Loret (Passage de Lorette), uskog dvorišta, u kojem se, u dremljivom prisustvu nekoliko muškaraca i žena, ceo svet sažima na jedno nedeljno popodne. Neka firma za promet nekretnina je tu uklesala svoj naziv na portalu. Zar taj unutrašnji prostor ne odgovara precizno onom tajanstvenom, belom brodu ukotvljenom u luci, Nautika (Nautique), koji se nikada nije otisnuo na more, ali zato svakog dana služi jela strancima, za belim stolovima, s posuđem koje je nekako previše čisto, kao da se istanjilo od pranja?


Tezge sa školjama i ostrigama. Neshvatljiva vlaga koja se kao prljavi pljusak obrušava s gornjih polica, na prljave daske i bradavičaste hrpe ružičastih školjki, protiče između butina i trbuha glaziranih Buda, pored kupola limuna, ka močvarma kresa (Lepidium sativum), da bi posle prolaska kroz šumu francuskih zastavica konačno natopila nepce najboljim sosom drhtavih stvorenja. Morski ježevi iz Lestaka, portugalske ostrige, školjke iz Marena, vongole, dagnje – sve se to stalno slaže, prebrojava, otvara, baca, služi, isprobava. A onaj tromi, glupi posrednik kontinentalne trgovine, papir, nema šta da traži u tom nesputanom elementu, potezu morske pene na usnama, koje se stalno puće ka vlažnim stalažama. Ali, tamo na drugom keju, pruža se planinski venac „suvenira“, mineralnih ostataka školjki. Sezimičke sile su nagomilale taj masiv istopljenog stakla, krečnjaka i gleđi, u kojem se mešaju mastionice, parobrodi, sidra, živini termometri i sirene. Pritisak od hiljadu atmosfera, pod kojim se taj svet slika uvija, propinje, gomila, ista je ona sila koja je prožimala ruke pomoraca, kada bi se, posle dugih plovidbi, spustile na udove i grudi žena; a žudnja koja je, na školjkama optočene škrinjice, iz mineralnog sveta utiskivala crvena ili plava baršunasta srca, koja će probosti igle ili broševi, ista je ona žudnja od koje ove ulice podrhtavaju u dane isplate.


Zidovi. Zadivljuje disciplina kojoj se povinuju u ovom gradu. Oni bolji, u centru, nose livreje i nalaze se na platnom spisku vladajuće klase. Pokrivaju ih drečave šare i celom svojom dužinom su već stotinama puta bili prodati za najnoviju marku aperitiva, „Francuske dame“ (Aux Dames de France, robna kuća), Menjeove čokolade (Chocolat Menier) ili Dolores del Rio.[7] U siromašnijim četvrtima su politički mobilisani i izlažu svoja krupna, crvena slova, kao prethodnicu crvene garde, naspram brodogradilišta i arsenala.


Propali čovek, koji posle sumraka prodaje svoje knjige, na uglu ulice Republike i Stare luke, budi u prolaznicima loše instinkte. Golica ih da nekako iskoriste svu tu svežu bedu. I onda žude da saznaju nešto više o toj bezimenoj nesreći, koja je za nas slika i prilika katastrofe. Naime, kakva je nevolja mogla navesti čoveka da prospe te knjige, koje su mu još jedino ostale, na asfalt ispred sebe, u nadi da će prolaznike, u taj pozni sat, spopasti želja za čitanjem? Ili je reč o nečemu sasvim drugom? Da li tu bdije neka sirota duša, koja nas nemo preklinje da podignemo blago iz ruševina? Ubrzavamo korak. Ali, opet ćemo naleteti na njega, na svakom ćošku, zato što je južnjački ulični prodavac ogrnuo preko njega prosjački plašt, s kojeg nas sudbina posmatra sa svojih hiljadu očiju. Ovde smo zaista daleko od tugaljivog dostojanstva naših siromaha, koje je rat onesposobio za konkurenciju i koji svoje pertle i limenke imalina nose kao lente i odlikovanja.


Predgrađa. Što se više udaljavamo od gradskog jezgra, atmosfera postaje politički nabijenija. Dolazimo do dokova, unutrašnjih pristaništa, skladišta, sirotinjskih četvrti, raštrkanih azila bede: predgrađa. Predgrađa su vanredno stanje grada, teren na kojem neprekidno besni velika, odlučujuća bitka između grada i sela. Ona nigde nije tako ogorčena kao između Marselja i provansalskog pejzaža. To je borba prsa u prsa, između telegrafskih stubova i agava, između bodljikave žice i bodljikavih palmi, između magluština smrdljivih hodnika i vlažne tmine platanovih gajeva, između vijugavih montažnih stepeništa i moćnih brda. Dugačka Lionska ulica je barutni rov koji je Marselj prokopao kroz pejzaž, tako da u Sen Lazaru, Sen Antoanu, Arenku, Septemu može da raznese teren i raspe ga u šrapnel svih svetskih i trgovačkih jezika. Alimentation Moderne (Moderna ishrana), Rue de Jamaïque, Comptoir de la Limite, Savon Abat-Jour (Sapun „Abažur“), Minoterie de la Campagne (Seoski mlin), Bar du Gaz (Gas-bar), Bar Facultatif (Opcioni bar)[8] – i preko svega toga pada prašina, koja se ovde sastoji od morske soli, krečnjaka i liskuna, čiji gorki ukus traje duže u ustima onih koji su opekli o ovaj grad, nego odsjaj sunca i mora u očima onih koji mu se dive.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:44

Soba sa 1000 demona



Svakih 5 godina, članovi drevnog reda tibetanskih svećenika skupljaju se na jednoj tajnoj lokaciji visoko u Himalajama radi svetog rituala. Za samo jedan dan, svakom svećeniku se nudi prilika za prosvjetljenjem. Sve što trebaju uraditi jest da prođu cijelim putem kroz sobu poznatu kao “Soba sa 1000 demona” i da izađu iz nje živi.

Problem je samo u tome što se unutar “Sobe sa 1000 demona” demoni pojavljuju u obliku tvojih najvećih strahova - zmija, paukova, dubokih provalija ili čegagod drugog.

Postoje samo dva pravila: prvo, jednom kada uđete u sobu, nitko ne može ući i spasiti vas; drugo, nemoguće je izaći iz sobe kroz vrata kroz koja ste ušli.

A za one hrabre duše koje usuđuju da se suoče sa svojim strahovima u potrazi za prosvjetljenjem, postoje samo dva savjeta:

1. Upamti, šta god da misliš da se nalazi oko tebe, to je samo projekcija tvog vlastitog uma,
2. Bez obzira šta misliš da vidiš, čuješ, misliš ili osjećaš, nastavi hodati. Jer samo ako nastaviš hodati, doći ćeš do izlaza.

Uvijek idi u pravcu u kom raste tvoj strah.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:44

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori. Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno nece.
A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treci je da odbijes strast. Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.
Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Dz. Vinterson "Strast"








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:45

- “Zašto ne stisneš zube i budeš muško?” rekao je. “To bi obradovalo tvog oca gore…”
- “Gde gore?” rekao sam.
- “Na onom svetu.”
To sam čekao.
“Nema onog sveta”, rekao sam. “Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum.”
- “Ti si lud”, rekao je. “Ti si manijak.”
- “Ti mene ne razumeš”, nasmejao sam se. “Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje – ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu.”


Džon Fante, “Put za Los Andjeles”








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:45

"Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!”




Matija Bećković, “O medjuvremenu”








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:45

VUKOVI I CRVENKAPICA

- Tata, smijem li stati na travu da uberem onaj cvijetić?
- Zašto ne bi smjela?
- Pa zbog mina?
- Mina nema u parku.
- Tata, ko pravi mine?
- Vojska.
- Je li vojska zločesta?
- Ja mislim da jeste.
- Ja mislim da nije.
- Zašto?
- Zato što je odbranila Sarajevo.
- A je li zločesta vojska koja je odbranila Lukavicu?
- Nije.
- Ali ta je vojska napadala Sarajevo.
- Onda jeste.
- E vidiš, zato ja ne volim nijednu vojsku. Svaka ispočetka nešto brani, a onda poslije počne da napada. Kad sam ja bio mali, mene su isto učili da ja narodna vojska dobra i da ona brani našu domovinu. A onda je branila samu sebe. Sve ove mine oko Sarajeva, to je ta vojska napravila.
- Zašto?
- Da bi mi danas živjeli u slobodi!
- Ne kontam.
- Tako sam ja učio u školi. Nije bilo nikoga da mi kaže "ove mine prave se da jednog dana tvoja kćerka tebe pita smije li trčati po travi u parku!"
- Mi smo gledali predstavu Vuk i Crvenkapica.
- I?
- Vuk postavlja mine, a Crvenkapica bere cvijeće
- I stane na minu.
- Ne stane, jer ima jedan cvrčak koji joj sve govori gdje su mine. A Vuk sve pjeva Crvenkapice, moja pljeskavice
- To je sigurno neka poučna predstava.
- Onda je Vuk zaboravio da je stavio minu u jedan cvijet, i ubrao ga je, ali se sjetio da je cvijet miniran, i sakrio se, prije nego što je cvijet eksplodirao
- Cvijet eksplodirao??
- Jest. Jer je bio miniran.
- A je li cvrčak bio miniran?
- Tata! Kako ce cvrčak biti miniran?
- Pa isto kao cvijet
- Ne zezaj.
- Ne zezam. Cvijet se ne može minirati!
- Može. I olovka. I kasetofon. I plišana igračka. I može pred drvo.
- Pred kakvo drvo?
- Pred neko drvo se zakopa. I onda padne žir, i neko dođe da uzme žir, i stane na minu
- Najbolje da nikud ne idemo i ništa ne diramo.
- A zašto neko ne zabrani da se prave mine?
- Ko, na primjer?
- Neki Car koji je moćan
- Znaš li ko danas napravi i proda najviše oružja?
- Ko?
- Carevi koji su najmoćniji i najbogatiji. Amerika, Rusija, Engleska, Francuska A znaš kome prodaju?
- Kome?
- Najsiromašnijim. Onda se siromašni poubijaju između sebe, a onda bogati dođu da ih pomire.
- Zašto se siromašni poubijaju?
- Zato da sačuvaju svoju slobodu.
- Šta je to sloboda?
- To je ono što imaš kad nemaš stan i posao.
- A kako siromašni kupe oružje, kad nemaju para?
- Uzmu kredit.
- Šta je to kredit?
- Na primjer, tebi treba marka za čokoladu, i ja ti posudim. Ali se dogovorimo da mi sutra vratiš marku ipo. Ako nemaš, onda mi prekosutra moraš vratiti dvije marke. I sve tako I ako ti nemaš da mi vratiš, onda ja dođem i uzmem ti nešto.
- Šta?
- Uzmem ti Barbiku!
- Uf! Barbika košta k'o trideset čokolada.
- E, sad znaš šta ti je kredit.
- A šta ako je neko siromašan pa nema ni Barbiku?
- Onda mora da bude sluga bogatim.
- Kako?
- Klima glavom i radi kako mu bogati kažu.


Nenad Veličković








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:46

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:46

Nešto toplo, Veselinka

Prvi put sam je zapazio... Ne, čekaj malo: šta znači prvi put? Sigurno sam je video nekoliko puta pre nego što sam je zapazio prvi put. To jest, ne bih je ni zapazio da nisam zapazio kako sam je već više puta video. U tome i jeste smisao tog zapažanja: hej, ovu ženu sam viđao i ranije, na ovom istom mestu! Pa dobro, čudna mi čuda: naravno da sam je viđao baš tu, kad tu radi. Sigurno je nisam viđao u brodogradilištu ili tako negde.

Evo kako je to bilo. Ima na jednom velikom autoputu koji povezuje poveliki grad na moru s još većim gradom duboko na kopnu, negde baš na pola puta, usred ljutog dinarskog krša, prenoćište i restoran-krajputaš, zove se Buđola. Malo čudno ime, ali navikneš se. Svi autobusi koji prolaze tuda prave u Buđoli pauzu od petnaest-dvadeset minuta, da majstori na miru pojedu nešto toplo. I ja sam od takvih, moram da pojedem nešto toplo, ne mogu da živim na sendvičima (ne, topli sendviči nisu rešenje). Zato se u Buđoli brže-bolje stuštim na restoransku ekspres liniju i gorljivo naručim nešto toplo, u paničnom strahu da će mi autobus pobeći, a ja ostati sam u toj bestragiji. Zbog te bojazni ne naručujem supu i još nešto "s kašikom", što bih najviše voleo, nego špagete bolonjeze, koje mogu začas da surduknem u grlo i prožderem ih, i da se vratim u autobus pre sitih i nemarnih majstora kojima je svejedno, putnik više-manje.

Često se vozim onuda, mada u nepravilnim razmacima. Posle nekog vremena, ne znam kojeg, primetio sam kako sam već bio primetio tu ženu koja radi na liniji ekspres restorana: bila je tu i prošli put, i pretprošli... i verovatno svaki put otkad putujem ovom trasom. Ja bih joj, s teško prikrivanim prizvukom panike u glasu, zbrzao špagetibolonjeze špagetibolonjeze, a ona bi lenjo i ravnodušno sunula, moram priznati, baš obilnu porciju glistastog testa na tanjir, potom bi je prelila mesom i sosom, i utrapila mi gotovo jelo u već nestrpljivo ispruženu ruku. Sledeće sekunde, tako je delovalo, više nije bila svesna ni mog trenutnog prisustva, a bogme ni toga da sam inače stalno prisutan na planeti, a povremeno baš u ovom lokalu. Što se nje tiče – to je odavao njen besprekorno ravnodušan pogled – da je u restoran ušao mornar Popaj ili onaj usisivač iz Ratova zvezda, ona bi mu isto tako nezainteresovano fljusnula tanjir toplih špageta s mlevenom kravom, i vratila se neizmenjena u tvrdu opnu svog unutrašnjeg ja, sasvim nedokučivog.

Odavno nije mlada, ta žena sa špagetima; da smo još u socijalizmu, već bi bila u penziji. A možda i jeste – mislim, u penziji. Niska je i debeljušna na način naših žena koje celog života rade po kuhinjama; ako je ikada bila bar malo lepa, danas to savršeno sakriva. Ima veliki mladež na desnom obrazu, malo iznad gornje usne. Prozvao sam je Veselinka, mada je nikada nisam video veselu, ili možda baš zato. Nisam imao pojma kako se stvarno zove. U Buđoli osoblje ne nosi one pločice sa imenima, Buđola je starinska, patrijarhalna institucija, sasvim u skladu s gorštačkim kršem kojim je okružena.

Bog zna koliko smo tako taljigali Veselinka i ja, i tanjir pun toplih špageta bolonjeze između nas, dok se jednom nisam dosetio nečega... nečega čudnog. Treba da znate da je Buđola ozbiljan ugostiteljski pogon, daleko najznačajniji na tom autoputu. I zato Buđola radi na principu onih lanaca benzinskih pumpi: postoje, naime, dve Buđole, identične, jedna na strani kojom se putuje ka severu, druga na strani kojom se ide ka jugu. Istovetne su to pseudorustikalne planinske kolibe, skoro da se gledaju, hajde dobro, ona na strani ka jugu je možda tridesetak metara niže niz put. Rekoh već, u te dve različite, a iste Buđole majstori baš svih prevozničkih firmi svaki put prave pauzu, i na dnevnim i na noćnim linijama, i zimi i leti, i radnim danom i vikendom, i ja svaki put naručujem špagete bolonjeze, i jedem ih u panici da ću ovaj, eto baš ovaj put, stvarno ostati sam na tom mestu: majstori će veselo krenuti bez mene, ja ću vičući potrčati za autobusom, ali sve što ću videti je dim iz auspuha i neko odvratno derište kako mi se plezi iz šaraga kroz stražnji prozor autobusa i pokazuje me prstom svojoj majci, ili šta je već to što ga je rodilo.

Kako god, jednom sam sabrao dva i dva: nije li neobično da je Veselinka svaki put ovde? Hajde što je tu u različita vremena, valjda menja smene, ali kako to da je na poslu u Buđoli sever baš kad sam i ja u Buđoli sever, a u Buđoli jug baš kad sam i ja u Buđoli jug? Srce mi se uzlupalo kada sam shvatio šta se dešava – to jest, ne: kad sam shvatio da ne mogu da shvatim šta se dešava – ali sumnje nije bilo. I tako se i nastavilo: jednom, drugi put, treći put, šesti put. Možda je nekako uhvatila ritam pa me sačekuje naizmenično ovde i onde? Da zavaram trag, jednom sam otišao na jug redovnim putem, pa se vratio na sever zaobilazno, starim drumom, daleko od Veselinke, i sledeći put opet krenuo sa severa; ne vredi, bila je tamo.

Kako joj uopšte dojavljuju da dolazim, i sa koje strane? I ko to radi? I zašto se svaki put pravi kao da me nikada ranije nije videla? Mislim, nije li normalno da s nekim koga si video toliko puta jer ti je stara mušterija, razviješ neku vrstu formalne, šaljive, usputne prisnosti? I glavno: čemu uopšte sve to, koja je svrha te igre? Ne bih voleo da pomislite da sam neki ludak i paranoik, taman posla, nisam od onih koji misle da ih prate, prisluškuju i konce im mrse neke zle sile, ja sam mali, bezbojni, nevažni čovek, niko se oko mene ne trudi ni na koji način, kamoli na ovakav. A ne bi ni imao zašto. Ali ipak...

Jednom sam skupio hrabrost: pojeo sam špagete brže nego ikada – naravno da mi ih je Veselinka poslužila – i rešio da pretrčim na drugu stranu autoputa, da vidim ko je to Tamo dok je Veselinka Tu. Nije neki problem projuriti tih neka je i stotinak metara, videti što se ima videti i vratiti se u svoj autobus. Ograda između dve trake autoputa je niska, i dete bi je opkoračilo. Avaj: samo što sam prešao kolovoz i namerio se na tu limenu ogradu, pravo niotkuda stvorio se rabijatni saobraćajni policajac: Kuda, gospodine? Pa, na drugu stranu... Ne možete tu prelaziti, ovo je autoput, vratite se na onu stranu, odmah! Pokunjeno sam se otklatio nazad i sakriven iza autobusa čekao da uniformisani ode, ali on je stajao tamo sve dok majstor nije uključio motor i brm-brmkanjem mi dao znak da je vreme da se krene. Zanimljivo, nikada ranije nisam video policajca ni blizu Buđole.

Ovo mi je stvorilo dodatnu nervozu, i odlučio sam da je krajnje vreme da preduzmem nešto direktno. Kada sam sledeći put krenuo ka jugu, zatekao Veselinku iza pulta i gledao kako mi sipa špagete bolonjeze, obratio sam joj se: Izvinite, kako je moguće da ovde uvek vi i samo vi poslužujete? I ne samo ovde, nego i u objektu preko puta? Pogledala me je iznenađeno, možda i uvređeno, kao da sam na njenom neskladnom licu prvi put video trag emocije koja nije ravnodušnost. Kako to mislite – upitala je ona – pa, ja vas vidim prvi put! Uostalom, tek odnedavno radim ovde, a preko puta nisam nikada radila, ni kao zamena! To je nemoguće, zapenih ja izgubivši svaku kontrolu, vi mi se rugate u lice, vi učestvujete u nekoj zaveri protiv mene, i ja ću kad-tad doznati o čemu se radi! Samo je umorno zakolutala očima, i kao da je nekome dala znak, dvojica ogromnih iznikoše odnekud: ugrabili su me ispod pazuha i odvukli me u hodnik, vikali su nešto što nisam razumeo, unoseći mi se u lice i gledajući me s nepojmljivom mržnjom. Jedan mi je opalio šamar. Drugi me zveknuo u trbuh.

I tada sam, kunem vam se, video majstore kako ustaju od svog stola i kreću ka izlazu. Onaj mršaviji je – nikada ga ranije nisam video – prolazeći pored pulta rekao: "Veselinka, idemo mi. Ovaj put nas neće stići."

Prošli su pored mene a da me nisu ni pogledali, kao da ne postojim. Minut kasnije, ona dvojica besnih rmpalija me odjednom pustiše. Istrčao sam napolje i ugledao moj autobus kako se neopozivo udaljava.

Iz šaraga me je, kroz zadnji prozor autobusa, gledalo neko nepodnošljivo derište, plezilo mi se i pokazivalo me prstom svojoj majci. Ili šta je već to što ga je rodilo.

Teofil Pančić








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33512

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Ljubim kao što ljubav ljubi


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Dec - 12:47

Kristina Peri Rosi

Prva ljubav


Prvi put kada sam zaprosila svoju majku imala sam tri godine. (Biolozi tvrde da smo u ranim godinama zivota najinteligentniji. Kasnije dolaze kultura, informacije, ucenje.) Ja sam imala ozbiljan predlog: zelela sam da se njome ozenim. Brak moje majke (ciji sam ja bila rani plod) bio je katastrofa i ona je bila tuzna i zabrinuta. Domace zivotinje instinktivno razumeju ljudska osecanja i bol i pokusavaju da im prave drustvo i da ih utese: ja sam bila domaca zivotinja od tri godine.

Ono malo vremena koje je otac provodio kod kuce (njegova moc ispoljavala se u tome da se pojavi ili da nestane bez najave) oni su se raspravljali, uzajamno se optuzivali dok je u vazduhu, kao crni olujni oblak, lebdela neka nepoznata pretnja. Nasuprot njima, moja majka i ja smo bile savrsen par. Imale smo isti ukus (klasicna muzika, narodne price, poezija, nauka), igrale se zajedno i delile osecanja, radosti i strahove. Sta ste vise mogli da trazite od jednog para? Naravno, nismo bile sasvim iste. Ja sam u svojoj trecoj godini imala istancan osecaj za avanturu koji je nedostajao mojoj majci (a mozda ga je njen brak unistio) kao i ljubav prema flori i fauni koja se mojoj majci cinila pomalo vulgarnom. Ali uprkos tome, ona mi je dozvolila da drzim tvora, jednog zlovoljnog noja i nekoliko kunica. Medjutim, za razliku od mojih roditelja, moja majka i ja smo uvek, kada bi dolazilo do sukoba, umele da pregovaramo. Kada sam se jednom ukopistila da povedem kuci bebu slona iz zooloskog vrta, rekavsi da se ne vracam kuci bez nje moja majka mi je u zamenu ponudila malo tele koje sam mogla da cuvam u dvoristu iza kuce. (Sumnjam da ga je otac pojeo. Jednog dana, kada sam se probudila, telence vise nije paslo na travnjaku. Moj otac je tog dana pravio pecenje.)

Moja majka je vrlo pazljivo saslusala moj predlog. (Uvek me je vrlo pazljivo slusala kao sto i treba slusati decu.) Mislim da je bila polaskana. Bila je mnogo nesrecna zbog propalog braka sa mojim ocem i bilo joj je potrebno da je neko nezno voli, da je postuje i da joj se divi. Shvatila je da joj ja velikodusno nudim sva ta osecanja (uz veliku zelju da joj sve nadoknadim) poput srednjovekovne trubadurke.

Posto je pazljivo saslusala moj predlog, majka mi je rekla da i ona mene mnogo voli, da sam ja jedina radost njenog zivota koji je inace tuzan, i da mi je zahvalna zbog mojih osecanja, mog razumevanja i ljubavi koju joj pruzam. Njene reci su mi se ucinile tacnim jer su adekvatno opisivale nas odnos. U ovom trenutku, majka mi je objasnila, nas brak nije moguc jer sam ja jos uvek veoma mala. To je bio razlog koji sam mogla da razumem. Moja majka je bila veoma lepa zena (imala je divne oci "boje vremena". Taj opis sam pronasla mnogo godina kasnije u jednom romanticnom romanu Pjera Lotija), inteligentna, kulturna, mada krhka i preplasena. Ja sam bila spremna da je stitim (sto moj otac nije cinio), iako sam i sama cesto bila uplasena. Ali ljubav nas cini velikodusnim. Isto sam tako bila spremna da cekam koliko god je trebalo da bismo se vencale.

Uvek cu biti zahvalna svojoj majci sto mi je dala takav odgovor. Ona nije odbila moju ponudu, nije me razocarala vec je utvrdila pravi i razuman razlog zbog koga nase vencanje mora da se odlozi. Pored toga, takav odgovor mi je bio podsticaj da rastem. Od tog dana, trudila sam se da bolje jedem (imala sam prilicno los apetit), pristala sam da uzimam vitamine i uzasno riblje ulje, sve u nadi da cu tako brze porasti i napokon dostici odgovarajucu velicinu i starost da bih se njome ozenila.

U to vreme su rodjaci, susedi i svi oni glupi i promaseni odrasli ljudi imali ruzan obicaj da pitaju decu sta ce raditi kad porastu. Ja sam, apsolutno ubedjena i sigurna, odgovarala: "Ozenicu se svojom majkom." Zamisljala sam andjeosku buducnost ispunjenu mirom i skladom, ispunjenu citanjem divnih knjiga, uzbudljivim setnjama, vecerima u operi (moja majka je bila fantastican sopran), neznoscu, saucesnistvom i srecom. Sta je vise mogao da trazi jedan par?

Dok sam odrastala (sporije nego sto sam zelela), obnavljala sam s vremena na vreme svoju bracnu ponudu majci. Tada jos nisam znala da su trubaduri imali samo jednu (daleku) dragu, ali sam naslucivala da tako mora da bude: vecna ljubav, nezna, verna i viteska.

Kada sam napunila cetiri godine, majka me je pitala, u vise navrata, da li bih volela da imam sestru. Priznajem da nisam osetila takvu potrebu. Mnogo sam volela da se igram sa zivotinjama koje sam uspevala da dovedem u dvoriste iza kuce, volela sam da istrazujem zemlju, kao arheolog, zanosila se klasifikovanjem zaboravljenih predmeta na tavanu, a ocaravalo me je da prelistavam knjige iz biblioteke mada su to sve bile usamljenicke igre koje sam delila samo sa majkom. Kada sam je upitala sta je sestra, odgovorila mi je da je to devojcica kao ja. Razmislila sam o tom pitanju i mada sam imala izvesne sumnje, odgovorila sam da bih mozda mogla da probam. Nisam nista potvrdila. Nisam imala nikakvu predstavu o tome kako se prave braca i sestre niti da li ostaju privremeno ili zauvek, ali sam sa sebi nimalo svojstvenim pragmatizmom zakljucila da ako bi moja toboznja sestra imala moju sposobnost za rad i moju radoznalost (majka je rekla da ce ona biti ista kao ja), onda bismo nas dve ubrzo mogle da zavrsimo iskopavanje u dvoristu iza kuce gde sam ja vec uspela da iskopam razne predmete od neprocenjive vrednosti: jedan stari katapult iz vremena spanskog osvajanja sa gravirom na metalnom delu i mac sa dve ostrice koji je neki italijanski vojnik iz Garibaldijeve vojske izgubio u okolini.

Onda je moja majka odlucila da me posalje na selo. Ni to nije odlucila a da se sa mnom nije posavetovala (bile smo zaista pravi par); predlozila mi je to, po savetu lekara, posle jednog mog ozbiljnog plucnog oboljenja.

Iako nisam zelela da se razdvajam od nje, zanosila me je pomisao na putovanje. Na prvom mestu, bila bi mi na raspolaganju stara (engleska) zeleznicka stanica, i to samo meni. Moj deda je bio zeleznicar i bio je sef prastare zeleznicke stanice pune fantasticnih masina. Mogla bih da koristim telegraf, da piskom oznacavam dolazak i odlazak vozova; piskom ciji je zvuk bio ozbiljan i dubok kao sirena broda. Mogla bih da menjam koloseke (uz pomoc jedne velike masine koja je imala teski gvozdeni lanac), mogla bih da izdajem karte koje su se razlikovale po jarkim bojama kao i da pomazem pri utovaru ovaca i jagnjadi u ogromne teretne vagone. Pored toga, u selu je bilo puno zivotinja koje sam htela da vidim i po mogucnosti usvojim; tamo su zivele zivotinje kojih nije bilo u gradu: nojevi koji su nosili ogromna sarena jaja, veliki pospani gusteri koji se nisu razlikovali od prasnjavog puta, jata pohlepnih skakavaca od kojih bi se nebo naoblacilo, ridje lisice uvek spremne da ukradu neko pilence, leptiri bozanstvenih boja i sara, dlakavi paukovi ruzicastog trbuha, zabe, kao i zivahne nutrije koje su plivale i igrale se u recnoj vodi.

Tako sam napustila majku na nekoliko meseci i otisla da uzivam u selu i u staroj engleskoj zeleznickoj stanici.

Kad sam se vratila, posle nekoliko meseci (selo je bilo mnogo uzbudljivije nego grad), majka me je docekala s vescu da sada imam sestricu. Nisam se iznenadila jer smo o tome vec razgovarale. Uzevsi me za ruku, majka me je povela u spavacu sobu, u kojoj se nalazila kolevka, i upoznala me sa pridoslicom.

Pogledala sam radoznalo u unutrasnjost kolevke. Pazljivo sam posmatrala. Nisam imala predrasuda ali nisam mogla ni da se odusevim necim sto za takvo osecanje nije davalo povoda. Beba je promrmljala nekoliko nerazumljivih zvukova. To je bilo najgore sto je mogla da uradi pred nekim ko je kao ja voleo jezik. Podigla sam znacajno glavu ka majci i postavila joj pitanje koje je vise licilo na tvrdnju:

- Ne zna da govori?

- Ne - odgovori majka.

Nastavila sam posmatranje. Beba je u kolevci bila u horizontalnom polozaju a noge su joj bile slabasne i kratke. Sa takvim nogama tesko da bi mogla da trci sa mnom.

- Ne ume da ide? - opet sam pitala.

- Ne - odgovori majka.

Stvar je izgledala prilicno obeshrabrujuca. Bacih poslednji pogled u pravcu tog bezoblicnog paketa u kolevci i beznadeznim glasom postavih poslednje pitanje:

- Ne zna ni da se igra?

Majka, koja je strpljivo podnosila moje pedantno posmatranje, odgovori:

- Ne. Ne zna da se igra. Jos je suvise mala.

- E, pa onda me ne zanima - zakljucih nemilosrdno, i odoh da obavljam mnogobrojne poslove koji su me cekali u basti i u zivotu.

Sto se tice sestre, ta tema je za mene bila zavrsena. Gledala sam s izvesnim prezirom i snishodljivoscu mnogobrojne i cesto neprijatne poslove koji su bili neophodni u procesu njenog odrastanja: menjanje pelena, pranje intimnih delova tela, pripremanje flasice sa cuclom. Za mene su to bile prevazidjene stvari u ciju sam korisnost sumnjala: vreme je prolazilo (previse sporo zbog moje opsesivne zelje da se ozenim svojom majkom), dok je mali punoglavac i dalje piskio u kolevci, nije umeo da govori a ni da se igra. Sve je islo tako sporo a meni su bili potrebni sva moja snaga i vreme da istrazujem svet, da budem trubadurka puna ljubavi i da stitim svoju majku.

Krajem te godine, majka mi je saopstila da mora da me posalje u skolu. Ta me ideja nije previse odusevila. Ona me je ucila svemu sto sam zelela da naucim ili sam ta saznanja proveravala u svojim beskrajnim istrazivanjima. Ona me je naucila da citam, i koliko sam znala, jos uvek sam imala da procitam mnoge knjige. To je obecavalo jedan dug i divan zajednicki posao za nju i mene, koji bi trajao bar koliko i nasa ljubav. Nas brak nikada ne bi bio dosadan.

Moja majka mi je rekla da razume sto mi se ne ide u skolu, ali, dodala je, da tako nalaze zakon u nasoj zemlji. Ja nisam htela da ona prekrsi zakon mojom krivicom. Tako sam, sa rezignacijom, morala da prihvatim tu novu etapu u svom zivotu. Ako sam dovoljno odrasla da mogu da idem u skolu, razmisljala sam, mogla bih da ostvarim i svoj zivotni san: da se ozenim njome. Tako sam iskoristila priliku da razgovaram sa njom o nasem braku. Ucinilo mi se da je to dobra prilika jer se u cestim i silovitim raspravama izmedju mojih roditelja stalno cula rec razvod. Kad bi se oni razveli, kako su nameravali, nas dve bismo se vencale. Ovoga puta, majka mi je dala drugaciji odgovor. Priznala je da se volimo, da je nas odnos odlican, da se uzajamno bodrimo, ali da postoji jedna prepreka. Pomislila sam na svoju sestru. Iako sam prema njoj bila potpuno ravnodusna, ona je bila cinjenica koju smo i majka i ja prihvatile. Vodile smo je kada smo isle da se setamo, citale smo naglas pored njene kolevke a ja sam joj poklanjala svoje stare igracke uprkos tome sto ih je stalno lomila. Stavise, kada smo nas tri odlazile da se setamo po gradu izgledale smo kao pravi par: moja majka i ja, vencane, i beba, kao plod naseg braka. Majka mi je objasnila da je problem pravne prirode. Isto kao sto je zakon nalagao da ja idem u skolu, protiv svoje volje, zakon je zabranjivao da se cerka ozeni svojom majkom. Pitala sam je ocajna:

- A da li majka moze da se ozeni cerkom?

- Ne moze. U tom pogledu zakon je neumoljiv.

Saslusala sam objasnjenje vrlo pazljivo. Ja nisam bila devojcica koja gubi glavu: suocena sa nekim problemom pazljivo bih ispitivala cinjenice koje su u igri, uzroke, moguca resenja, da bih posle toga upotrebila mastu.

Ako je zakon zabranjivao nas brak, jedino sto mi je palo na pamet bilo je da treba promeniti zakon.

- Kako se menjaju zakoni? - upitala sam, potom, majku.

- To je dugacak proces, veoma spor i komplikovan, odgovori mi majka. Prvo, treba da se napravi nacrt, rekla mi je. Zatim, treba prikupiti mnogo potpisa u znak podrske da bi se taj nacrt podneo u Parlamentu. Tamo ce se on, mozda posle mnogo godina, razmotriti. Ako pocne da se razmatra, postoje razlicite mogucnosti. Jedna je, da ne dobije dovoljan broj poslanickih glasova i da samim tim bude odbijen. Ako dobije vecinu glasova u Poslanickom domu, objasnila mi je majka, onda se prosledjuje Senatu. Senat se retko sastaje i protivi se promenama jer su njegovi clanovi ljudi u poodmaklim godinama. Treba se nadati da ce Senat staviti nacrt zakona na Dnevni red. Kad se jednom tamo nadje, Senat proucava taj predlog i ako ga prihvati (moze i da ga ne prihvati, sto znaci da je odbijen), upucuje ga Izvrsnoj vlasti. Izvrsna vlast, iako zna da je nacrt zakona odobren u oba Doma, ima pravo veta i moze beskonacno da odlozi stupanje zakona na snagu sto znaci da sve ono sto je prethodno uradjeno nista ne vredi.

Tako me je moja majka mudro uputila u funkcionisanje demokratije da nisam imala potrebe da idem u skolu.

Taj mi je proces izgledao previse spor, dugacak i nepredvidiv prema zudnji da se ozenim svojom majkom. Zato sam je upitala:

- Zar ne postoji neki drugi nacin da se promene zakoni?

Odgovorila mi je da postoji, da postoji drugi nacin, koji se zove Revolucija. Ja sam tu rec cula nekoliko puta, kada mi je majka citala neka poglavlja iz Francuske revolucije. Ta su me poglavlja odusevila i pretvorila u pravu republikanku koja mrzi povrsnu, sujetnu i samozivu aristokratiju. Medjutim, s druge strane, Francuska revolucija je imala neke tamne i krvave strane koje su me uzasnule.

Nisam je pitala kako se izvode revolucije: shvatila sam da se u njima zahteva zrtvovanje mnogo ljudi, da retko uspevaju, da su pune protivrecnosti i da se ne zavrsavaju uvek dobro.

Zakon je, dakle, stajao na putu nasem braku. Prihvatila sam tu cinjenicu u potpunosti, ali sam potajno bila spremna da dam sve od sebe da ga promenim, s obzirom da je zakon sprecavao ostvarenje ljudskih zelja.

Secam se da se tog popodneva (kada sam otkrila zakon kao prepreku zelji) nisam sumanuto bacila na kopanje zemlje, ni na klasifikovanje insekata i biljaka kao sto sam ranije cinila. Posvetila sam se, vrlo koncentrisano, razmisljanju o tom novom saznanju o zivotu koje mi je majka otkrila: da zelje, cak i one koje nam se cine najplemenitijim i najcistijim, mogu da dodju u sukob sa zakonom, kao i da je zakone tesko menjati.

To saznanje steceno u ranom uzrastu bilo je jedno od najvaznijih u mom detinjstvu a njegove su se posledice osecale tokom celog mog zivota.

Sada sam znala da ne mogu da se ozenim svojom majkom, ni kad porastem, jer je postojala jedna nepremostiva prepreka. Morala sam da reorganizujem svoj zivot polazeci od tog razocarenja, iako sam odlucila da to pitanje necu zaboraviti: nesto od tog racuna izmedju zelje i zakona ostalo je nedoreceno a ja nisam bila od onih koji zaboravljaju racune.

Ako nisam mogla da se vencam sa svojom majkom, sto je bila moja najintimnija zelja, nisam htela da se vencam ni sa kim na ovom svetu. Bila sam nepotkupljiva devojcica i nisam odustajala od svojih zelja.

Mnogo godina kasnije, razmisljajuci o toj epizodi iz svog zivota bila sam zahvalna majci sto mi tada, kada sam bila tako mala, nije objasnila da nas dve ne mozemo da se vencamo zato sto smo obe istog pola. Ona to nije ucinila jer je za moju majku pol predstavljao nesto nevazno, ako ne i neprijatno. (Treba da imamo milosti i da saosecamo sa seksualnim zivotom svojih majki.) Iako ja ne mogu to isto da kazem za sebe, ona me je odgajala sa ubedjenjem da, kada je rec o ljubavi, pol onih koji se vole nije ni od kakvog znacaja. Kao sto ni od kakvog znacaja nisu ni boja koze, godine, drustveni status niti geografija.

Tako sam nastavila da volim svoju majku iako sam odustala od zelje da se njome ozenim. Takodje sam otkrila da mogu da u isto vreme volim i nju i druge osobe. Ona to nije uvek dobro razumevala. Ponekad, kada sam je posecivala (vec je postala udovica, dok se moja sestra udala), insistirala je na starom projektu da zivimo zajedno. Ja sam se branila govoreci da sam zaljubljena u drugu osobu.

Ona je spustala glavu i s izvesnim razocarenjem govorila:

- Zaljubljenost je prolazna.

To je potpuno tacno. U toku svog zivota imala sam mnoge velike i strasne ljubavi. Posle izvesnog vremena, kad bismo se ponovo videli, nismo bili u stanju ni da zajedno popijemo kafu. Za razliku od njih, kada dodjem da posetim majku, osecam uvek istu radost i neznost. Pijemo kafu, smejemo se, setamo, zajedno citamo i slusamo muziku. Ne samo da sam ja dovoljno porasla da je stignem vec sam, ponekad, ja majka a ona cerka. Tako smo nas dve pronasle poseban nacin da promenimo zakon muskaraca.








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 9 od 13Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 8, 9, 10, 11, 12, 13  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-