Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 6 Okt - 13:01

Knez sa tuznim ocima
Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci „govore“, a muskarci su cutali. („Tebi sve govori!“ rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom „Najsladje Voce“.

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

— Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces.

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka — i izidje na trg, gdje je u sjeni „Najsladje Vocke“ sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti — strasno je reci! — pljunu mu glasno i zestoko u oci.

— Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.

Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pesto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

„… jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka“.

Ivo Andrić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 10 Okt - 10:54

"...Na stolu sam našao komad papira
na kojem je pisalo:
Život se ne može odlakrdijati, ne može se
odenuti u pozorišne kostime. Ima i onih
kojima na kraju preostane samo bol,
nemilosrdni, bezlicni bol, koji nije ni
za šta dobar, nicemu ne služi osim da boli.
Potom se zakopaju u tamu i dubinu svoje tuge,
koja samo njima pripada, u to beskrajno okno,
taj mracni rudnik koji se na kraju
obruši na njih, a oni onda ostaju tamo zauvek,
bespomocni i nema im spasa."


(Dario Džamonja - Price (Suze Klovna)









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 12 Okt - 20:16

Kad pocnu da te progone aveti iz prošlosti
Kad pocnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoc, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba uciniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad cuješ polivace ulice, uzmi flašu dobrog ***** koje si cuvao za posebnu priliku, istrci napolje i iskapii ga s njima. Tako ceš im postati prijatelj i dobiceš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoceš, imaceš osecaj moci jer držiš ogromno crevo koje ti se vuce medu nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreci u tome. Mocno!
Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 12 Okt - 20:17

Ljutio se na samog sebe
„Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.
Covek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledecim životima popraviti.
Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?
Nema nikakve mogucnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogucnost poredenja. Covek proživljava prvi put sve i bez pripreme.
Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe.
Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života vec sam život? Život je onda uvek slican skici.
Samo, ni skica nije prava rec, jer je skica uvek narct za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne sledi slika.“

Milan Kundera – „Nepodnošljiva lakoca postojanja“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 20 Okt - 14:59

Postelja od maslinovog drveta
Uvek osetim spuštanje njegovog tela na našu postelju od tamne maslinovine. I dok slušam škriputanje rasušenog drveta poželim da se okrenem i podam mu malo svoje vreline, ali, ne okrećem se više.
Nekada je govorio glasno i spavao tiho, sada čuva misli od zlih ušiju i bučno hrče. Kriomice čita stare stvari. Odaje ga pogled krivca bez krivice. Slutim u njegovom hodu korake nevinog robijaša što dragovoljno vuče teške bukagije, podaje telo lancima, podmeće uši da ih napune voskom, otvara oči da mu pogled zaliju teškim olovom i ulepe katranom. Kroz osmeh tužnog pajaca uverava da može poželeti da hoda po otiscima tuđih stopala.
Znam da i on zna da su nas prevarili. Bog ili ljudi, svejedno je. Stvarali jedni druge od kamena, blata ili prašine, stvarali u dokolici, iz zabave, ili od očaja, ne menja stvar. Nešto lakrdijaša i hulja više.
Znam da i on sluti da su nam putevi smršeni lažnim svetionicima varljivih glasova. Brodolomnici snevaju stamene kule, makar u njima lagarija stvarala nakazne kreature. Al' jedan je čuo zov sirena i proklinjao laži ćudljivih bogova i prezirao svoju lakovernost i podaničku poslušnost. I grčeći se svezan o katarku, mrzeo je slabost tela u znoju, i nemoć ruku , i dok je gledao svoje nabrekle žile kako pulsiraju pod tankom tamnom kožom, slanom od suza, mora i znoja, zaklinjao se da će se vratiti i naučiti da lako udara u liru sedeći na stenama.
Nije se vratio. Navikao je da voli svoj zanat. Voleli su da ga gledaju u kostimu prosjaka i lutalice, a onda mu zategli tetive od goveđih žila na srebrnom luku i načinili ga ubicom, pa kraljem. I prislanjajući jednu ruku na njegovo uvo, došaptavali su mu da je heroj, drugom su bestidno brisali blato što curi iz nozdrva. Smestili su ga u bračnu ložnicu i vešto nagovorili da je prikuje za zemlju.
Na duboki naklon s jezikom među nožnim prstima, idoli odgovaraju nakaznim cerekanjem. Glava među nogama raspaljuje i hrani razvratnu laž.
Dugo je još i na javi mogao da čuje pesmu ribolikih lepotica. Preselila se kasnije u njegove nesane noći. Onda se njom naslađivao samo u retkim snovima, i telo bi se ponovo grčilo od nemoći i čežnje, a dlanovi i pleća postajali slani i mokri. Postelja od maslinovog drveta pucketala je pod njegovim bolnim nemirom.
Znam da sad sanja, odaje ga škriputanje. Znam da ću sutra zateći tragove krvi u dnu postelje. Seče prste jer su tragovi koje mora da sledi premali za njegova stopala.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 20 Okt - 15:00

Prelamanje rumenih oblaka
Prelamanje svetlosti Venere na rubovima Sunca,izmešta me iz ovog pomerenog svetla sveta,u svet koji nema uobičajenu logiku ,već ima svoj duboki,viši smisao,za koji mnogi misle da je kvazirealan,i da mu perspektiva nije u skladu sa spoljašnim svetom,iz koga bih trebala da crpim gradju za tok svog života.
A večernja svetlost donosi snovidjenja kao opiranje strašnoj pasivnosti, a ne hodanje da se nikud ne stigne kroz beskrajni prostor ,koji se proteže na liniji života.
U visinama nalazim preslikane dubine, u zrcanju mesečeve rose.Tamo gde sam nekada nalazila Dragulj ,sada izgubljen tražim.No,rumeni oblaci zavaraju prelamanjem,pa često čujem večernju,mirnu pesmu koja prolazi dok se zvezde smenjuju u opomeni.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 20 Okt - 15:03

Zvezda
Sve žene su zvezde i svaka sija posebnim sjajem. Ovih dana jedna zvezda, daleko na nebu, namiguje meni, smeši se sa zahvalnošću i gasovima ispisuje svoje ime oko sebe, ne bi li me podsetila još jedan put. Neke ljude smo poznavali, nekada davno, mnoge od njih smo zaboravili, neki su ostavili dubok trag, utisnut u naše bore, neki su iz našeg sećanja izčileli zauvek. Iščilela je i Ona, sve do pre nekoliko dana. A onda su me podsetili. Na najgori mogući način.
Stanovale smo u istoj ulici. Zdravo za zdravo, skoro je bilo sve. Tek, možda ponekad, pokoja izmenjena rečenica. Bila je iz alkoholom razorene porodice, posve sigurno duboko nesrećna, a lepa kao boginja i visoka i vitka kao jela. Imena njenog nisam mogla dugo da se setim. Neka sam prokleta.

Odrastale smo zajedno, u istom kraju, istu vodu pile, isto sunce upijale, a tako malo dodira smo imale, tako malo zajedničkog, to nam verovatno nije dozvolilo da uspostavimo bliži kontakt. Kao dve paralelne prave koje se nikada ne dotiču.

Izrasla je u predivnu devojku, a onda je odjednom nestala. Pričalo se da se udala za afričkog princa i da je otputovala u njegovu zemlju, njegovo pleme. Pričalo se da se nije dopala njegovim roditeljima i da je nešto pošlo po zlu i da se vratila. Da radi u nekom bordelu. Pričalo se svašta, nekada davno. Potom je opet nastupio muk. Bože, kako ne mogu da se setim njenog imena!?

Godinama o njoj nisam ništa čula. Godinama nisam ni pomislila na nju, a i zašto bih. Bila je tek samo jedna od mnogih sa margina mog bitisanja. A onda su je, naglo i bez najave, izvukli iz mračnih, paučinom prekrivenih uglova moga sećanja. Tek tako, neko drugi je se setio. Ubili su je - kažu mi - neke barabe, u nekom bordelu, u nekoj selendri. Tukli je do smrti. Umrla je u mukama!

Moj užas nije imao granice. Nije mi to saznanje davalo mira i danonoćno sam mislila na nju. Nju zaboravljenu, izvučenu iz duboko zakopanog ponora uspomena. Sada su me i podsetili na njeno ime. Zvala se Zvezda! Da, za mene je ona zvezda. Onako lepa, blistava i visoka. Zvezda.

Njena lepota je izazivala zavist, čak i sada, toliko posle njene smrti. Neki bolesni ljudi našli su način da je ponize, da je uvrede, da je kamenuju, da izazovu senzaciju. Ni mrtvoj joj nisu opraštali, lepotu, afričkog princa i to što je, posve sigurno, imala više duše i srca nego oni. Neoprostivo i drsko i bolno.

Zvezda! Posle nekoliko dana intezivnog razmišljanja pozvala sam neke prijatelje i zamolila da se raspitaju o njoj. Poginula je, u saobraćajnoj nesreći. Negde izmedju Osijeka i Zagreba, tamo na nekoj od već dobro poznatih "crnih tačaka" na autoputu "Bratstvo i jedinstvo". Nisu je ubili. Niko nije svojim rukama uprljao moju Zvezdu. Niko joj nije ugasio sjaj. Gasnula je sama, slučajno, tako je valjda bilo sudjeno.

Gleda mene moja Zvezda sa neba. Ceo Kosmos mi se smeši, ona mi šeretski namiguje i zahvaljuje što sam je se setila. U nekom drugom životu, na nekoj drugoj zvezdi, možda ćemo jednom biti prijateljice.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 20 Okt - 21:59

U grudima postoji jedno mesto.To je ono mesto na koje cesto stavljamo dlan.Mozda zato sto tu "zivi" dusa.Niko ne zna kako dusa izgleda, niko sa sigurnoscu ne moze da tvrdi da postoji a ipak, tu na tom mestu u grudima neceg ima.Nicim se ne mogu zabeleziti procesi koji se tu odvijaju.Ne postoji uredjaj koji ce ocitati informacije koje sa tog mesta dolaze.Ponekad se na tom mestu stvori praznina.Stvaranje obicno rezultira necim konkretnim, samo stvaranje praznine u dusi rezultira nicim.Dusa ima sopstvenu logiku.Ako imamo srece, logika duse uglavnom bude u skladu sa logikom uma.Ili bar dovoljno dobro saradjuju, pa ne zivis konfliktan i frustrirajuc zivot.Medjutim, ponekad dusa preuzme kontrolu.Ponekad to ucini um.To je ok.Posmatras procese koji se odvijaju u tebi.Zanima te ko je mocniji.Cija je rec poslednja.Um kalkulise.Obican digitron.Dusa svoje procese obavlja u tisini.I nepoznanica je, ma kako dobro covek bio sa sobom.Cini se da je dusa ta koja donosi konacan sud.Mudrija je od uma.I ume da stvori prazninu.Kako, kada i zasto dusa tako odreaguje na odredjene pojave, misterija je.Um moze da pokusa da da odgovor na pitanje.Ali nikada dovoljno dobar.Jer je slabasan, neuk i sicusan pred silinom kojom dusa "lupi pesnicom od sto".I kaze da je kraj.Kakva i kolika je ta praznina ne znas.Ako se dovoljno dugo bavis tim pitanjem moze da ti se desi nesvakidasnje iskustvo.Umiris um, izvadis mu baterije da ne ometa proces stupanja u kontakt sa sopstvenom dusom.To nisu nikakve razradjene tehnike, to se prosto desi, ako si dovoljno otvoren za iskustva tog tipa.I onda se desi nesto predivno.Dobijes sliku tamno-sivog, gotovo crnog, malog ali beskrajnog prostora, maglicastog, potpuno praznog a opet tako ispunjenog "necim".To "nesto" osetis na kozi.Kako...ne znas.
Onda se u tom prostoru nadjes ti.Vidis sebe kako lezis na nicemu sa rukama ispod glave i dobro ti je.Ni previse, ni premalo, dobro ti je taman koliko treba.Odakle se stvorila ta slika, pojma nemas.Mozda to i nije bila slika.Mozda si to bio u svojoj dusi da vidis prazninu koja te je zanimala.I naposletku, mozda si niko i nista u odnosu na silu koja zivi u tvojim grudima.Vratis umu baterije.Jadno izgleda svaki pokusaj da se objasni emocija koju si imao tada.Zato neces vise ni pokusavati.Da ne pokvaris ono sto si osetio.Zakljucices tada samo, da nista sto je covek u stanju da smisli, nije ni do kolena, svemu sto je u stanju da oseti.
Ako to sebi dozvoli.

Yin








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 20 Okt - 22:41

Nikada nije bila moja, ali mi je pripadala više nego svim muškarcima zajedno sa kojima je bila.
Pripadala je meni, čoveku koji je čitav svoj život umeo tako divno da je nema, a opet u tom nemanju imao je i previše.
Samo nju.
Uvek mi je bila tu negde.
Na korak od srca, na sekund od misli, na dah od uzdaha.
Na tren od večnosti.
Bila i ostala.
Sad kada je imam kraj sebe, sad je trebam sačuvati kao što sam je čuvao sve ove godine u snovima, u mašti.
Nju takvu je malo voleti, nju takvu moram živeti.
Dosta sam sanjao život! Sad bih malo da živim san.
Da živim nju.

Igor Čobanović








happy
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 29 Okt - 16:24

Stvarnost ili senke na zidu

Jutros sam prvi put ove godine osetio miris lipe. Godine su sve toplije pa i lipe počinju da cvetaju sve ranije. Sada će miris polako da se širi i pojačava da bi sredinom juna (lipnja) dostigao vrhunac. Tada u Strahinjića bana miriše kao da se u svakom stanu kuva čaj od lipe. A prozori širom otvoreni. Kad si dete, ili mlađi od dvadeset godina, ne obraćaš pažnju na mirise, pogotovo cvetne. Privlače te mirisi prženica i pohovanih šnicli, vrućeg bureka i hleba, ženskog parfema i kapisli. Onda počneš da otkrivaš mirise prirode, a još brže mirise seksa, mirise putovanja, biblioteka, katedrala, svežeg drveta…Sa mirisima bismo mogli ne samo putovati u prošlost nego i putovati najrazličitijim egzotičnim krajevima. I o onome gde nikada nismo bili često imamo snažnu predstavu samo preko mirisa ili ukusa nekog začina ili jela.
Moj unuk Nikita imao je pre neki dan pravu provalu platonizma. Objašnjavao mi je kako izgleda pakao, koji je na tepihu obeležio ogradivši ga sa nekoliko drvenih kocki i stubova. – To nije stvarnost, to su senke koje vidiš na ovom zidu! I đavoli i demoni, i vatra ispred njih, to su samo senke!
Zbog nečega je imao snažnu potrebu da nam razjasni šta je stvarnost a šta nije. I igra je, u stvari, neka vrsta imitiranje stvarnosti. Ali tu nema foliranja, moraš da učestvuješ. On uvodi sve nove i nove ličnosti iz igrica koje ja baš i ne znam. Najbliže su mi mumije pošto za njih zajedno pravimo piramide od drvenih kocki. Pred spavanje, u krevetu, traži da mu pričam priče o Nosonji i Surli. To su dva neobična lika koja sam smislio pre osam, devet godina za njegovog starijeg brata. Oni su nespretni lopovi koji smišljaju najrazličitije krađe, veoma maštovito u svakom slučaju, ali koje, na kraju, uvek ispadnu katatrofalne po njih. Sreća je, međutim, da se veoma brzo izvuku iz zatvora i nastave po starom. Nosonja je, naravno, nosat ali mršav, sitan, hitar, dok je Surla ogroman i spor. A na licu ima nešto nalik surlici. Nosonja je pametan i lukav a Surla naivan ali veoma jak. Priča mora da se ispriča od početka do kraja mada unuk vrlo brzo utone u san ali se odmah probudi ukoliko stanem sa pričom.
Kad sam bio dete sećam se da sam bio pod snažnim utiskom knjige H.Dž. Velsa “Nevidljivi čovek”. Počeo sam da zamišljam šta bih sve radio kada bih postao nevidljiv. Pitao sam unuke šta bi oni radili kao nevidljivi, ali nisam dobio određeni odgovor. Onda im rekoh da bi bilo veoma uzbudljivo ući nevidljiv u poslastičarnicu, ali da problem nastaje kada lebdeći kolači počnu da ulaze u nevidljivo-providno telo. Lepo se vidi kako se kolači sitne i gutaju. Niko ne zna koliko je potrebno da pojedeni kolači postanu nevidljivi. O tome ćute i nauka i književnost.
Od starih, klasičnih, igara još uvek je uzbudljivo samo “žmurke”. Deca vole da se sakrivaju. Obično na ista mesta. Najpopularniji je orman gde sruše sve sa vešalica: sakoe i košulje, i na njima lepo sede. Kolikogod da ih pronalazite na istim mestima, ili oni vas, igra se nastavlja. Ali napolju da se igraju žmurke za to nema interesa. Ponekad uspem da ih nateram da odemo do parka, sa najmlađima je još najlakše, gde se suočavam sa problemom nepostojanja interesa za igranje loptom, žandara i lopova, žmurke, šuge, pantomime, penjanja na drveće, skakanja u dalj, igre s klikerima… Dovoljan je mobilni i oni će da se okupe ili podele u strelce. Isto rade i roditelji. Pogotovo mlade majke. Guraju kolica i kucaju poruke. Skoro da nema međusobnog razgovora. Nikita, međutim, voli da se druži i igra. Traži od mene da ga upoznajem sa dečacima. To obično izgleda tako da se obratim nekom dečaku i pitam kako se zove, pa onda kažem: Luka, baš lepo ime, ovo je moj unuk Nikita i obi hteo da se igrate. – Je l hoćeš? A Luka se samo okrene na drugu stranu. U stvari većina dece, uzrasta uzrasta između četiri i šest godina, uopšte nemaju razvijen osećaj, i potrebu, za druženjem. Ista je stvar i sa njihovim roditeljima, posebno očevima. Ili gledaju u mobilne ili odsutno bleje. Ne gledaju čak ni u svoju decu. Majke često idu u park sa poznanicama pa još i nešto pričaju. Najzad pronađemo dečaka koji hoće da se igra, da se jure, penju na kućicu sa dva tobogana. Kažem im da je to brod i da moraju da ga brane od gusara i oni se stvarno lepo zaigraju.
Brod, međutim, retko isplovljava.
Deca se druže ili u školi ili po igraonicama na rođendanima. Srećna su ona deca koja imaju vršnjake u zgradi u kojoj stanuju. Onda se lepo zbliže. Ukoliko im roditelji nisu baksuzi. A baksuza ima mnogo.
Mi smo imali mnogo lepše i bogatije detinjstvo. Ne u materijalno smislu, naravno. Zanimalo nas je toliko mnogo stvari. Radoznalost je bila pogonsko gorivo koje nas je teralo posvuda. I danas me tera. Mnogo više od biločega drugoga.
Da li je to stvarnost ili su u pitanju senke i odrazi? Naši prošli i naši sadašnji životi? Svako od nas ima po nekog demona, ili bar kućnog dibuka, koji se pripije uz krevet na kojem spavaš pa noćom nešto mrmolji o povratku kući, jabukama u šlafroku i prvoj ljubavi. Onda zazvoni mobilni kao božja kazna.

ISSN 2406-2138
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:07

Pred Ogledalom (skriven iza laznih imena)



Zamislite gomilu ljudi! Ulica vrvi ! nepregledna masa se haoticno krece! Svakim trenom ih je sve vise! Vise! Pogazice se! a nikada isti ljudi nikada isti obrazi a opet svi jedni na druge lice! Gledajte u masu! Nadjite joj smer! Pokusajte da odredite kuda idu! Imate osecaj da jedni drugima gaze sene! Gledajte tako da izgubite boje! Da nestanu oblici! Da se pojedinac ishcezne! Samo partite tok! Nadjite mu boju! Ubrzavajte ga pogledom! Skrecite I zamotavajte ga! Izgubite I vi vas pogled u bezoblicnoj masi! Sta nalazite? Sta vidite? Jedno lice pogleda u zemlju , jedan usporeni teski korak., jedne decije oci, jedne teske ruke! Jednu nadu! Jedan skriveni osmijeh� onaj isti iz ogledala, onaj putujuci, onaj obecavajuci, ocajavajuci,deciji,stari,prijateljski,tudjinski,on aj svaciji I niciji,onaj samo vama znan Iz ogledala.. vidite li to lice, s velikim trudom na pola ispijenu dusu,oblak dima I malo sna? Prepoznajete li to lice u masi? Je li vas opet vratilo? Umesto da izgubite oblik, da nadjete boju da skrenete masu,da ucite sebe vi nalazite trag onog sto ste ga nekada gledali u oci a bio je samo odsjaj. Vididte li opet sebe? Pitate li se odakle vam je osecaj poznat? Kakva se muzika cuje? Odakle ova gorcina vama na usnama, odakle vam vetar medju prstima, odtkud vam I suze I osmijeh u isti cas. Odakle toliko radosti I tuge u vama. Da li osecate kako se u vama nesto cepa da nesto istiskuje, kako vam se uliva voda kako vam se puni telo kako vam srce jezik pritiska? Osecate li? Gde ste sada? U masi u obliku koji ste sami stvorili, na mestu gde ste sreli te oci? Ima li ga u blizini? Ne! vas? Na istom ste mjestu! Primjecujete li da su godine prosle u tom trenu? Da ste preziveli toliko srece boli I radosti za par godina! A tren? Zasto? Gde je? Kako? Opet ste stali u onaj prostor zaledjen dahom od lika do ogledala.. vreme je da ga pustimo on je I onako vec odavno daleko. Imam strah veliki koji se ledi u meni kao taj isti dah� ako ga pustim da ode I iz mene moj najveci je strah da me opet ne stignes, susretnes, sretnes, ulovis u mom snu..

A vreme je

Otici je bar lako ! a zabroaviti?

Lako se okrenuti! A zazmuriti!

Poljubiti! A voleti? Ispiti! A popiti? Umreti ! a ziveti?

Secati se! a sastaviti secanja po svojoj meri?

Moj najveci strah ako te pustim da odes da ces me stici u snu�

A vreme je

Vreme je .

Svaka tuga neka bude moja. A svaki osmeh tebi poklanjam, svaku srecu I svaku radost. Odricem se tih poroka daj mi tugu I bol da budu moja sreca..

Raduj se! Osecam senu tvoju, I tebe van ogledala u svakom kamenu, u svakoj zili drveta koje je ikada pokusalo da raste. Osecam te u svakoj sitnici u svakoj kaplji �a govorim o jednom vec odavno dalekom� skrivenom iza laznih imena onom kog nadjete u pesmama knjigama I romanima u svim decijim pricama, o onom koji kradom jos uvek zeli pred san da mu sapucu price a zaspace prije nego se nacne krov od cokolade. Onom koji zeli da mu vetar gladi kosu.. o onom dalekom koji se nece zadrzati, a vi,cete ga se secati I onda kad ga ne bude.. o onom u dubini, a lik koji ogledalo stvara veruje,poverovacete I vi u njega. o onom cija jutra brisu sve..

Vreme je

Svaki osmeh svaka sreca svaka radost.. I zelja

Tvoja je. ostaj mi dobro mali veseljace.. i nemoj pustiti da dete nestane... ne daj rekama da te vode, povedi ti njih, ne daj se godinama i teskim snovima, cuvaj sebe najvise od sebe, pusti nek te vole, pusti nek ti pridju, dozvoli sebi da se opustis, dozvoli sebi da zaboravis..dozvoli da oprostis..dozvoli da sunce udje i u tvoja jutra.. ne trazi istinu nocu, ne trazi utehu i ne trazi razloge..sami ce doci ako ih ima..

i ne zaboravi raduj se!

osmeh leci sve...



by Kroki








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:08

Naći Kumovu slamu


Zapešće mladež na levom dlanu mali nejasnih granica ožiljak polumesec na desnom kolenu kada sam se kao klinka posekla na bazenu u obdaništu pa su stavljali jod žuto žuto pile knedla u grlu osetljivost šaka prostori skriveni između dva prsta kojima ruka nečija putuje i donosi čudnu i slatku jezu prćasti nos cvikeri ga smanjili još više mali prst na nozi čvarak bleg u obliku kruške na stomaku Milevi su se jele kruške kažu bapske priče uska ramena obrazi čija je linija blago potcrtana volim svojee obraze kratki prstići na rukama mala šaka čvarci opet i trepavice koje prljaju cvikere dok gledam uvek i stalno preko rubova cvikera fetiš masna koža pa cvikeri spadnu gornja usna koja čini da izgleda kao da neko vazda negoduje nezrelo glas čudno zvuči glas kada ga čujem snimljenog dečak neki šuška i buni se i priča preterano žučno kada objašnjava i ubeđuje druge sklonost ka kurjim očima kriva kičma mladeži na oba uva opet mladeži sazvežđa medvedi i slame i student nije zapalio žito brica je to učinio i klecanje kada neko pogleda i oči koje više nisu iste nego su umorne i juče su mene i mog druga Dejana prodavačice sa simpatijom gledale kada sam u prodavnici kupovala posteljinu za jednu bebu i ne to nije naša beba usne što drhte kada ih on pogleda posebno ona gornja i još 6 dana čudan ću ja saobraćajac svat biti ruzmarin osmeh dražesno i zločesto i svraka i nežnost i odanost i reči lepe i slovo treće slovo ćirilice

by Suzana








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:08

Bila jednom jedna princeza... i pretvorila se u vesticu.
Bio jednom jedan princ... i pretvorio se u pijanicu.

Oni su ziveli u raskoznom dvorcu... koji se pretvorio u jednosoban stan u podrumu oronule zgrade.
Spavali su na posteljini od svile... koja se pretvorila u isflekano cebe na koje je upravo pao zar cigarete i napravio rupu.
On je gurnuo prst kroz izgorelu vunu i zagledao se u prljav nokat.
U ovim godinama, pretvoriti zivot u bajku je kao provuci se kroz ovu rupu, razmisljao je.
Lakse je samo ziveti...


by Tajkun








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:08

Srce

Bas se dugo nisam brinuo oko tebe... Zasto si mi tako neraspolozeno...Kako da se opravdam, kad pravog opravdanja zapravo i nemam,
jednostavno, nisam ja za to kriv... Desilo se tako da jednostavno nastane deficit u zrtvama tvog sharma i ti sad kucas i kucas, a niko da ti odgovori.
Nekako mi te je zao...Ma sve ja nesto mislim da je i drugima zao. Ali, ne! Mi ne trazimo sazaljenje! Ti to jednostano ne bi moglo da izdrzis...
Posle toliko godina uspeha u svemu sto radis...
Ja cu se truditi koliko mogu, a ti ...Kuckaj...Neko ce sigurno cuti i otvoriti....



Tajkun








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:09

Ujutru je znala iskrasti se iz kreveta i izaci pred vrata, sacekati malo i onda pokucati na njih, kao da je tek dosla odnekud.
Ja sam joj otvarao i to je bilo kao da svaki novi dan , to novo jutro svako, dolazi prvi put.
Nije brala cvece iz baste, to bi bilo isuvise nametljivo.
Onako jos topla od postelje, u onako fino zguzvanoj haljini, bosih, finih stopala, ona je sa razdraganim, vragolastim osmehom stajala pred vratima. Ja sam je, naravno, gledao takvu drzeci shirom otvorena vrata, istog trenutka rasanjen, srecan, beskrajno srecan kao da sam godinama samo mastao o njoj, a sada se sve ostvaruje.
Pustao sam je da useta ponosan kao da je stvarno gledam pvi put, a da sam ceo zivot samo nju zeleo i molio Boga da je stvarna.
Ulazila je svecano, ozarena i decije radoznala, zagledala svaki kutak kuce. Ja bih joj pokazao stocic na kojem je stajala nasa zajednicka slika i rekao bih: " Ovo je stocic na koji cu kada se budemo svadjali, baciti ovu vazu, koja stoji na ovoj komodi, koja mi je, eto, na dohvat ruke. Rekao sam joj i da je tek dosla i ne zna jos raspored svih malih ukrasnih figurica poredjanih po celoj kuci - a da ih je sve i postavila - ali da ce me njima, kada tad, pre ili kasnije , gadjati ravno u glavu.
Ona bi se osmehnula i produzila u kuhinju. Tamo bi mi iscedila djus od narandze i sela samnom na ivicu kreveta gde sam je cekao puseci cigaretu.
Ja bih taj djus popio kao otrov a ona bi se onda ispruzila na drugu stranu kreveta i lezala tako kao mrtva Julija.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:10

MOMO KAPOR: USPOMENE JEDNOG CRTACA

KOD "RUSKOG CARA"
Najlepsi beogradsi momci, najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama"; gledala ih je preko cvikera poslednja stara gospoda...

Zovem se Momo. Bog mi je podario sve godine koje imam, a mozda ce, ko zna, ako bude hteo, dodati jos koju. Mi, Kapori, umiremo, uglavnom, ili od srca ili od metka. Najbolji medju nama, od metka u srce. I tako, gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kazem, radio sam redovno samo dve stvari; crtao sam i pusio. Nije bilo dana kada to nisam cinio. Ako nista drugo, povlacio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom stapa sarao u prasini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili necijim ruzem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu noc, po ogledalu u kupatilu.
Sto se tice pusenja, Kapori, inace, poticu iz sela Mirilovici iznad Bilece i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao cetrnaestogodisnji decak prvi put posetio rodno selo moga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nize listove duvana. Izvadila je ostar, mali noz iz dubokog dzepa svoje kecelje, isekla je njim dva lista duvana, smotala ih vesto u komad iscepane novine i dala mi da pusim. Bila je strastan pusac. Ko zna koliko bi jos zivela da nije u svojoj devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe sto je zapalila pokrivac zaspavsi sa upaljenom cigarom u ustima. Pusim, dakle, jos od tog davnog dana, ne bez osecanja grize savesti, znajuci da ce mi duvan jednog dana doci glave. I pravo je, ali sam se bar napusio u zivotu!
Sedeci jedne noci pokraj vatre u planini Vidusi, po kojoj su zavijali vukovi, slusao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnacitaniji medju Srbima. Buduci da su kupovni papirici (zvani cati) retki i skupi, oni duvan zamataju obicno u razne novine i istrgnute listove iz slucajno zalutalih knjiga. Sagorena, odstampana slova, kaze starac, u obliku dima ulaze im u pluca i u krvotok i taloze im se u glavi. To su citave biblioteke kojih Hercegovci nisu ni svesni. Toliko o pusenju.
Sto se tice crtanja, ne racunajuci ono detinje zvrljanje po hartijama, docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od cetvrte godine kada mi je 1941. nasa susetka sa drugog sprata, kada sam joj za Bozic bio polaznik, poklonila prve akvarel-boje marke "faber" kupljene u knjizari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom cetkom crne lakirane drske. Ova hroma uciteljica, usedelica odvela me je i prvi put na more, u Podgoru kod Makarske, gde sam tim istim bojama pokusavao da naslikam zalazak sunca koji sam joj i poklonio. Ti moji prvi akvareli netragom su nestali u vihoru Drugog svetskog rata, ali jos cudom ne mogu da se nacudim kako se iz malih, okruglih raznobojnih zetona stvrdnute boje, cetkom i vodom, mogu ponovo stvoriti svi prizori pred kojima se nadje covek.
Buduci da sam vican knjizevnom zanatu, odlucio sam da napisem ovaj skromni ogled o umetnosti crtanja da bih nekako povratio hiljade izgubljenih, unistenih i rasutih crteza po vremenu i ovoj planeti. Pri tom, ne mogu da se oduprem secanju na jednog putujuceg trgovca knjigama koga smo zvali Zuca zbog njegove kose koja je svetlela poput lampe. Nisam ga video vec godinama, ali cesto mislim na njega - tog malenog, anonimnog apostola knjige, koji je poput Sizifa vukao svoje preteske prepune torbe po provincijskim knjizarama koje su vecinom prodavale kancelarijski materijal, tapete i skolski pribor, po firmama i javnim holovima, nudeci ih uporno i prodajuci na rate ili sa popustom za gotovinu. Jedne davne godine objavio je i sam prvu knjigu pod naslovom "Kako postati pisac" i prodavao je na hiljade primeraka, mada nikada nije napisao nista sto bi ga ucinilo piscem.
Ne, ova knjiga, ako uspem da je dovedem do kraja, trebalo bi da bude nesto slicno spomenaru ili porodicnom albumu, koji bi pokusao da otme od zaborava neke vec dotrajale i izbledele crteze i razmisljanja o crtanju kao disciplini duha. U njoj bi, takodje, trebalo da se pomenu i zabeleze dela mnogih vec zaboravljenih umetnika koji su uticali na moj nacin crtanja, i na umetnicko oblikovanje pokolenja kome pripadam. Kazem, pokolenja, jer sta znaci deset ili petnaest godina vise ili manje za delo onih koji su se napajali na istom izvoru?
Za one umetnike, cije su slike i crtezi rasuti po celom svetu, monografija je jedini pravi dom. Ma gde se nalazila, njihova dela su najzad sakupljena u tom papirnatom muzeju pod krovom od korica.
Moj profesor Nedeljko Gvozdenovic dobio je svoju prvu i poslednju monografiju u 76. godini, petnaest dana pre no sto je umro. Ulazeci u njegovu bolesnicku sobu, njegov postovalac i kolekcionar Nikola Mirkov zatekao ga je na samrtnickoj postelji kako na mrsavim, starackim grudima pridrzava rukama rastvorenu monografiju koja je mirisala na tek otisnutu stamparsku boju.
"Profesore" - kazao je - "monografija vam je divna! Sedamdeset i osam reprodukcija u boji..."
"Osamdeset..." - prosaptao je ovaj ispravljajuci ga i sklopio oci tonuci u komu. Bile su mu to, verovatno, poslednje reci u zivotu.
Na uglu Knez Mihailove, kod "Ruskog cara", postojalo je 1956. jedno drvo krivog stabla o koje smo satima cesali ledja drezdeci i cekajuci da naidje neko ko bi nam platio caj i kiflu.
Sa druge strane ulice stajali su preziruci nas najlepsi beogradski momci, a neki od njih, oni najslavniji po osvajanju zenskih srca, sedeli su na "vespama" - malim italijanskim motociklima, i cekali svoje devojke sa konjskim repovima, u sirokim suknjama sa ziponima i ljupkim pepeljugastim cipelicama bez potpetica zvanim "baletanke", da bi obuhvativsi oko struka svoje decake, kroz sumu zavidljivih pogleda odjezdile pravo u ljubav i bajku.
Sve to, kao iz kakvog akvarijuma, gledala je preko cvikera kroz velika stakla "Ruskog cara" poslednja preostala stara gospoda za mermernim okruglim stocicima iznad stranih novina na okvirima od trske. "Ruski car" - sveze ispeceno becko pecivo hrskave kore sa kimom pod staklenim zvonom, slatki ukus kapucinera, gerok kaputi i lakovane cipele sa kamasnama, nogu preko noge, zamiruci sjaj predratnog Beograda i njegovih blagoslovenih rituala.
Tamnoputi cistaci cipela koji su uspevali da isteraju nemoguci sjaj iz dotrajale gospodske obuce istanjenih djonova, prinosili su svoje usne sasvim blizu stare koze da bi sopstvenim dahom izazvali izgubljenu blistavost i doterali je do savrsenstva trakama maslinastog plisa isecenog krisom perorezom sa fotelja za vreme predstave u bioskopu "Beograd". Plis je bio redak i skup. U prodavnicama prosvercovane, zaplenjene i budzasto otkupljene strane robe, nazvanim ko zna zbog cega "Komisioni", lezala su nedosanjana bogatstva; mantili od tamnomodrog susketavog materijala "suskavci", americke antilop cipele sa debelim gumenim djonom, flanelske karirane kosulje kanadskih drvoseca, hemijske olovke na kojima se nalazila devojka u crnom kupacem kostimu, koja kada se olovka okrene, ostaje potpuno naga, gramofonske ploce Glena Milera i Stejna Kentona i najlon-carape.
U sporednim ulicama, koje se ulivaju u Knez Mihailovu, postojale su male zanatske radionice i radnje u kojima su postarije gospodje jos sile muske kosulje po meri sa izvezenim monogramom na dzepu i dvostrukim manzetnama, "hvatale" zice na ostecenim zenskim carapama i presvlacile dugmad za kostime.
Zanimanja koja se vise ne mogu sresti nigde na svetu:
HVATAMO ZICE. PRESVLACIMO DUGMAD.
PUNIMO HEMIJSKE OLOVKE.
U izlogu "Antikvarijata" u Glavnoj ulici kod "Londona", prodaje se slika tigra razjapljenih celjusti u prirodnoj velicini, nenadmasnog slikarskog virtuoza, ruskog emigranta Stjepana Kolesnikova (1879-1951). "Koja mi je bila pamet, budali! - udaraju se sakama o glavu kolekcionari posle cetrdeset godina. - Prolazio sam svakog dana pokraj onog tigra, i imao pare da ga kupim, ali ko je tada znao koliko ce to jedanput vredeti?"
S leve i desne strane tigra, koji je iz visoke trave vrebao prolaznike spreman na skok, visile su dve manje slike Kolesnikova na kojima je plavicasti ruski sneg prekrivao krhke i nezne ogoljene grane belih breza. Skripalo je pod nogama.
U osamljenickim, izgnanickim nocima i danima, skriven od sveta, Kolesnikov sanja snezne stepe svoje zavejane domovine slikajuci sa nenadmasnim majstorstvom tundru i zapleteno granje pretvoreno u crnu cipku na modroj osnovi neba. Proglasen zastitnim znakom kica, ovaj tihi majstor, inace ucenik velikog Rjepina, nosi pomireno teret te velike nepravde na strpljivim sirokim plecima muzika. Cetrdeset godina kasnije cene njegovih platna racunaju se desetinama hiljada dolara a mnoga velika beogradska slikarska imena iz tog vremena odavno su zaboravljena; platna im vrede mnogo manje od okvira.
Ikone ne postizu nikakvu cenu.
Poslednji ruski emigranti, izbegli iz boljsevizma, krecu se u povorci oko male ruske crkve na Tasmajdanu i odgovaraju svome svesteniku na "Hristos vaskrijese iz mjertvih" sa "Vaistinu vaskrijese!" Ostarele senke ruskih gubernatorki i palkovnica, supruga davno upokojenih kozackih atamana, pridrzavaju pod ruke njihovi plecati plavokosi unuci koji ne znaju svoj maternji jezik. Na grobu generala Vrangela u Beogradu, na godisnjicu njegove smrti, gore vostanice koje neko uvek tajno pali za pokoj njegove bele duse.
Na napustenom parobrodu, u Zimovniku na Savi, mladi Igor Vasiljev sakriva nedeljama davljenike da bi naslikao ljubicastomodru boju njihovih naduvenih lica. Izgubice zivot ne dozivevsi tridesetu, padom iz zahuktalog voza, pijan, gurnut ili samoubica, ostace zauvek tajna.
Neko ga je video kako na platformi izmedju dva vagona svlaci najpre kosulju i baca je na tucanik ispod sina: "Ode kosulja Igora Vasiljeva!" uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takodje ih bacio: "Odose pantalone Igora Vasiljeva! Odose cipele Igora Vasiljeva! Odose carape Igora Vasiljeva! Ode Igor Vasiljev!" Poslednje je sto je uzviknuo pre nego sto je potpuno nag pao pod tockove, kaze legenda.
Ada Ciganlija je u to vreme jos ostrvo nepovezano nasipom sa Cukaricom.
Leti, vojska postavlja pontonski most preko reke.
Kod "Sest topola", kada leto sazri, makedonski pecalbari "cokalije", kuvaju u loncima mlade kukuruze. So po zelji.
Tek procvale beogradske devojcice vracaju se sa kupanja jos vlazne kose vrteci oko prsta svoje minijaturne mokre kostime koji mogu stati u kutiju od sibica.
Beogradski mladi arhitekt Pedja Ristic, zvani Isus, zbog svoje ridje brade, gradi prvu srpsku kucu na drvetu pored vode i vesla u indijanskom kanuu. Vesla i danas, cetrdeset godina kasnije, u istom cunu sekuci savsku maticu, samo sto je kuca na drvetu vec odavno istrulila dok su lepe devojke iz tog vremena postale bake.
U "Presernovoj kleti" Miladin Kovacevic, siroce iz Nevesinja, stanovnik mnogih domova za nezbrinutu decu, koga je neko doveo u Beograd i zaboravio, pesnik koji je zbog toga sto se prehranjivao kupanjem mrtvaca izabrao za sebe novo ime Jakov Grobarov, uzvikuje svoju, ili neciju tudju recenicu: "Zaustavite planetu, hocu da sidjem!" koja ce ga proslaviti.
U toj zadimljenoj rupi, punoj pesnika, laznih proroka, mitomana i somnambula, svake noci jedan ulicni muzicar, neki Janos, svira na citri temu Harija Lajma iz "Treceg coveka".
Jesenjin, Majakovski, Blok...
U dvorani Kolarcevog narodnog univerziteta gostuju Iv Montan i Simon Sinjore. Pojavljuju se na sceni u radnickim kombinezonima, a publiku pozdravljaju stisnutim pesnicama prinesenim celu. Doznajemo, tako, da i na Zapadu ima komunista. Kuda, onda, da se bezi? U novoizgradjenom Domu sindikata pevaju Luj Armstrong i Ela Ficdzerald "Zvezde padaju na Alabamu". U Francuskoj 7, u Udruzenju knjizevnika Srbije, sa srpskim piscima razgovara Zan-Pol Sartr koga prati njegova supruga Simon de Bovoar. "Parlez vous, francais?" - pita ga jedan ugledni crnogorski pisac pre no sto mu postavi pitanje.
Sol Belou, koji je doputovao sa knjizevnicom Meri Makarti, zaljubljen je u tada lepu Jaru Ribnikar. Kada sam ga intervjuisao za list "Politika" dvadeset godina kasnije u Njujorku posto je dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost, pristao je da se fotografise samo pod jednim uslovom: "Odnecete ovu fotografiju Jari" - kazao je - "da vidi sta je preostalo od mene!" "Oh, Sol!" - kazala je zagonetno Jara kada sam joj predao fotografiju Beloua. Na pitanje sta misli o Tenesi Vilijemsu, koji je u to vreme u Jugoslaviji u najvecoj modi, Meri Makarti odmahuje rukom i kaze: "Ah, taj slatki kolac s Juga, koji vec godinama masturbira pred vratima jedne ideje."
U hotelu "Metropol" odseda slavna holivudska zvezda Elizabet Tejlor sa muzem producentom Majklom Todom. Avion nije sleteo na beogradski aerodrom kruzeci punih pedeset minuta jer je cekao da Majkl Tod zavrsi zapocetu partiju pokera sa stjuartom. Poginuo je godinu dana kasnije u avionskoj nesreci. Tiskali smo se pred vratima hotela da bismo izbliza videli ljubicaste oci Elizabet Tejlor ciji sjaj nikada necemo zaboraviti. Uzgred, imala je krive i tanke noge sto nas je prilicno razocaralo.
Slobodan Markovic, zvani Libero Markoni, i slikar Slava Bogojevic objavljuju knjigu "Pijanci idu dijagonalno", u kojoj su opisana njihova bancenja i mamurluci. Tri i po decenije kasnije, ovog najdarovitijeg beogradskog slikara pronaci ce pokraj plota, na ulici, kako lezi u blatu. Umrece u bolnici gde je odnesen pod oznakom "Nepoznat".
Da bi se zastitili od terora drzavnog optimizma, najosetljiviji umetnicki duhovi beze u alkohol. Pijance i Bog cuva! Njima je, za razliku od drugih, sve dozvoljeno.
Tih leta Sava jos nije izgubila svoj miris trulih algi, katrana i purenjaka, a zimi, beogradske ulice se pretvaraju u snezne tunele visokih bedema kroz koje se prolazi kao kroz bele lavirinte.
U Studentskom domu na Novom Beogradu kao da je potucen svetski rekord u broju mladica i devojaka koji mogu stati na jedan krevet.
Jedna devojka, studentkinja engleskog, prevodi naglas svedocenje Zaka Lipsica iz dzepne knjige o Amadeu Modiljaniju koju je neko ukrao sa sajma knjiga. Iz casa za pranje zuba, pokupljenih sa citavog sprata, pije se caj od sipuraka i zavija zlatasti hercegovacki duvan u isecene stranice biblijskog papira na kojima su stampane sabrane Sekspirove tragedije. Pusim Scenu prvu iz drugog cina "Ricarda Treceg":
London, Kraljevski dvorac.
(Trube. Ulaze KRALj EDVARD, bolestan, nosen na stolici, KRALjICA ELIZABETA, DORSET, RIVERS, HASTINGS, BAKINGAM, GREJ i DRUGI)...
Cigara je debela. Sekspir se pretvara u dim i maglu.
Devojka prevodi:
"Zgodan, ozbiljan, romantican. On je predstavljao, mozda, poslednji period elegancije na Monparnasu... - seca se Zan Kokto - u to vreme nismo znali da to crtanje po terasama kafea, ta remek-dela od pet franaka, nece trajati zauvek."
"Beatrisa Hestings: Kompleksan karakter. Svinja i biser. Srela ga 1914. u kafeu. Sedela sam preko puta njega. Hasis i konjak. Nimalo impresionirana. Nisam znala ko je. Izgledao je ruzno, divlje, pohlepno. Ponovo ga srela u Cafe Rotonde. Bio je obrijan i sarmantan. Podigao je kapu lepim gestom pocrvenevsi i pozvao me da dodjem i vidim njegov rad. Prezirao sve sem Pikasa i Maksa Zakoba. Gadio se Koktoa..."
Studentski grad ogrce se oblakom novembarske susnezice. Soba se lagano hladi. Uvlacimo se pod sivu vojnicku cebad. Greje nas ljubav.
Boris Koljcicki, emigrant, amater-meteorolog, pravi prognozu vremena za narednih sto godina koju prodaju beogradski berberi i bakali. Predvideo je cak i letnji pljusak u avgustu 1997. od koga sam pokisao do gole koze na Adi Ciganliji.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:10

Momo Kapor


Otkad znam za sebe, vremena su vanredna!. Nimalo normalna. Kad sam bio mali, Drugi svetski rat mi je upadao u domace zadatke. Moje prve price bile su prilicno hladne, jer je besneo hladni rat. I kada je bilo prividno mirno, trajao je podmukli malogradjanski rat. Kako pisati danas, kad svi neprestano govore o gradjanskom ratu? Pisaca masina mi je u stanju pune ratne gotovosti! Zapocinjem najnezniju pricu, a ona se zavrsi kao proglas ratnog saveta. Ne otkucam ni pocetak, a vec negde pali mrtvi. Romanom toka svesti patroliraju naoruzani civili. Preko romane - reke beze camcima izbeglice. Usred price - nagazna recenica! Interpunkcija mi je minirana; ni sam ne znam kada ce neki znak pitanja (?) eksplodirati u znak uzvika (!) Mom lakom stilu hoce da navuku tesku unifornu, jer su negde culi da je "stil - covek"! Pegaza su rekvirirali i odveli u konjicu. Muze su zaposlili na televiziji, u vestima. Odsekli me od sveta... Uveli embargo na uticaj ruskih klasika. Ne stignem ni da zavrsim rukopis, a neko mi vec promeni granice i imena gradova. Latinica i cirilica vec dugo ne govore. Usred recenice potukle mi se ekavske i ijekavske reci! Dotle je doslo da ih razvadjaju turcizmi. Kao i obicno, anglicizmi se drze po strani! Akcenti spletkare. Iz lirskih opisa prirode vrebaju zasede. Redarstvenici mi upadaju u lepu knjizevnost bez pismenog naloga i pretresaju mi ars-poetiku. Legitimisu nijanse. UNPROFOR prisluskuje inspiracuju. Knjizevne zaplete uplicu u politicke afere. Opkolili mi emocionalni sistem Blokirali nadahnuce. Polupali sustinu i u po bela dana opljackali osecanja. Siluju reci gde stignu. Privode licne zamenice. Knjizevnim obrtima stavljaju lisice. Pozivaju stilske figure na informativne razgovore. Ironiju drze kao taoca. Miniraju literarnu kompoziciju. Pale baterije senzibiliteta u lice. Povezuju poglavlja bodljikavom zicom. Pohapsili pleonazme. Pretukli metafore. Ubili Boga u katarzi! Zapalili naslov... Ko da pise posle toga? Kako, uopste, pisati danas?








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 30 Nov - 19:11

NADA MARINKOVIĆ - NASLEDNICI

- Najgore je kada ljudi nisu ni dobri ni zli, već podnošljivi, nemaš nikakve mogućnosti da se spaseš od njih. Kraj dobrih ostaješ svesno, više ili manje zadovoljan, a oni zli, kao što je bio tvoj slučaj, mogu da odigraju odlučujuću ulogu u našem životu. Zato što se teško daju odstraniti, kao krlje su, paraziti.

- Snažna želja mobiliše naša čula, u toj želji je čar odnosa muškarca i žene; ispunjena želja može biti uzrok naglog pražnjenja, neprijatno bu?enje, potom dosada.

- Posle svih traganja, davanja, dobitaka i gubitaka, posle svih lomova i slomova, kao čist dobitak, kao podsticaj, kao istina-ostala je LJUBAV. Ljubav u svim mogućim vidovima, ljubav koja sadrži dobrotu, pogonsku energiju, koja je najlepši, najpotpuniji smisao života!

- Čovek može da izabere, da od svoje nesreće načini niz novih nesreća ili da je pretvori u nadahnuće čiji rezultati mogu bar donekle da nadomeste ono što se izgubilo.

- Nemoj se bojati patnje, ona će te sačuvati čim me izgubiš iz vida, kao što će i moja biti uz mene, lepa i ćutljiva, ogromnih tužnih očiju...

- Osećaš u sebi i oko sebe prisustvo dragog bića. Materijalnost, njegov stvarni oblik je iščezao, izgubio se u vatrometu boja koje grade dinamične arabeske. Slike kao u bunilu, jarki detalji, prizori kakve mora da narkomani vi?aju u svojim halucinacijama... Ja nikad nisam uzimao droge, jedva nešto malo alkohola. Ali ti si bila moj opijum, moj hašiš, moje izbacivanje iz stvarnosti i uznošenje u nadzemaljski svet lepota. To su neverovatni doživljaji, ne možeš da zamisliš! To nisu prividi kao u impresionizmu gde se razaznaju oblici ličnosti, predmeta, gde oni postoje, samo se brišu njihove oštrine, stapaju se sa vazduhom, nebom, dobijaju boju ličnog raspoloženja.

- U ogromnom prostoru naseljenom česticama uzvitlanih slutnji natopljenih nadom i strepnjom, čežnjom-gradio se tvoj lik, tvoje biće koje mi nikad niko ne može oduzeti! Samo moja Katarina, jedina i večna! U hladnoj jezi jutra našao sam se u samoj žiži tajne:sve je tu i ništa nije tu! Bila je to potvrda:ako je nešto tako silno naše-uvek je naše, uprkos njemu samom, uprkos svemu i svima! To je istinsko posedovanje. U času tog saznanja, izronilo je sunce, rasulo se po vrhuncima i drveću kao grimiznozlatna vulkanska lava i potvrdilo moje slutnje:zauvek je naše ono što smo duboko doživeli kao naše, ispunjava nas do kraja, neotu?ivo je!

- Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!

- Sta je to što se zove život? Niz velikih i malih zagonetki, neizvesnosti, iznenadjenja; neke od tih zagonetki ostaju nerešive:putovanje brzim vozom kroz stanice a ti ne znaš na kojoj treba da se zaustaviš. Otkad tako putuje i gleda pejzaže koji se smenjuju, možda je to u svakom slučaju bolje, nego kroz maleni prozor zuriti u uvek isti komad neba!

- Zašto očajavati zbog onih koji nas ne cene. To je poniženje, izdaja sebe!

- Ti nisi sreo mene, a ja tebe, mi smo sreli sami sebe, to je najveća vrednost. Nećemo više lutati, uzalud čekati. Nismo ni u šta ušli, ni iz čega ne izlazimo. Mi JESMO, mi POSTOJIMO!

- Ljubav ne treba shvatiti kao stihiju, kao strast, već kao trajno stanje... Dva bića moraju da spajaju veze koje se lako ne kidaju, pa i ako ponekad olabave, drže dvoje čvrsto zajedno.
Volim srcem, ali još više razumom. U mom svetu, koji želim gusto da naselim mnogim obavezama i zanimanjima, ljubav je INSPIRACIJA, i ja je se neću odreći zanemarujući srećnu okolnost što sam tako rano naleteo na nju, ali je sigurno neću pretvoriti u fetiš, u JEDINO, SVE, jer bi to, kao što sam kažeš, moglo biti opasno. Uvek neki azil, uvek neki most za čvrsto tle...

- Nikad nisam verovala u an?ele i sve one svece sa oreolima oko glave, ali sam uvek verovala da sasvim sigurno postoji nesto što sve stvari stavlja na njihovo pravo mesto. Znam da se sve naplaćuje, i dobrota, i zloća, i ravnodušnost gde joj mesto nije. Ima jedna velika metla koja sve počisti, jedno ogromno oko koje SVE vidi, jedno uvo koje stigne da oslušne svačije srce, i bič postoji, i bič!

- Poštenje je stvar srećnih okolnosti. Onaj ko nema potrebe da uzima tudje jer ima dovoljno svoga - lako biva pošten. Hoću da kažem: neko je pošten samo zato jer nije prinu?en da bude nepošten.

- Život svakog od nas jeste ogledalo nas kakvi u stvari jesmo: sitni ljudi imaju i sitan život, oni što se igraju vatrom često izgore, onima koji misle i grade pripadaju osmišljeni životi.

- Mislim da je veoma teško voleti izuzetno lepu ženu. To je kao da poseduješ blago koje bi svi hteli, a i ona je stalno na udaru iskušenja.

- Prolaznost je jedina izvesnost, ukoliko to ranije shvatimo - sklopili smo primirje s njom i mir sa sobom!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Mea

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 2775

Lokacija : U odsanjanim snovima

Učlanjen : 24.07.2016

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 30 Jan - 19:37

Opčinjen sam tom krajnjom napetošću, električnom, opipljivom, treparavom, koja ume da se stvori između jednog muškarca i jedne žene koji se uopšte ne poznaju, bez ikakvog posebnog razloga, tek tako, prosto zato što su se dopali jedno drugome, a upinju se da to ne pokažu.
-------
Svesni ste da biste istoga časa mogli da pođete bilo kuda, s tim stvorenjem s kojim jedva da ste tri rečenice razmenili: "Otići, ići, odlaziti, poći" eto najlepših glagola u našem jeziku! I vi ste svesni da ste potpuno spremni da neki od tih upotrebite, npr "idemo". Svesni ste toga da je ono što se upravo događa nešto veoma ozbiljno, a opet, ne preduzimate ništa da biste prikočili.
----------
Pomislio bi čovek da je sva ta privlačnost samo površna, ali nema zapravo, ničeg dubljeg od nje, spreman si na sve, prihvataš sve mane, ne zamaraš zbog sitnih nesavršenstva, tražiš ta nesavršenstva, štaviše sa ushićenjem, jer slabosti nas jedino i privlače.
-------------------

Neprestano mislim na tebe. Mislim na tebe ujutro, dok pešačim po zimi.
Namerno hodam polako, da bih što duže mislio na tebe. Mislim na tebe uveče kada mi nedostaješ na svim proslavama, gde se opijam samo da ne bih mislio na tebe. Ali ne vredi, sve teče kontra. Mislim na tebe i kad si mi pred očima i kad nisi. Ako znaš neku caku da te zaboravim, javi.
-----------------------------------

Biti sam je postalo kao neka bolest koje se treba stideti. Zato svi beže od samoće! Zato što ona zahteva da mislimo. Da je danas ovde Rene Dekart, ne bi napisao "Mislim, dakle postojim". Rekao bi "Sam sam, dakle mislim". Niko ne želi samoću, jer ona ostavlja dovoljno vremena za razmišljanje. A što više mislimo, to smo pametniji, a samim tim i tužniji."

(Ljubav traje tri godine, BOOKA)
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 14 Avg - 11:27

Kratka priča
Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…

Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice. Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče. Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.

Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor… Borg… hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega. I što sam ono htjela reći?

Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad… eto… tek što nisam… Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?! Kako? Da joj je dosta?

Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!

Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem… Može još dvije riječi? Ne? Pih!( L. Fair )








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 14 Avg - 11:28

Zvezda
Sve žene su zvezde i svaka sija posebnim sjajem. Ovih dana jedna zvezda, daleko na nebu, namiguje meni, smeši se sa zahvalnošću i gasovima ispisuje svoje ime oko sebe, ne bi li me podsetila još jedan put. Neke ljude smo poznavali, nekada davno, mnoge od njih smo zaboravili, neki su ostavili dubok trag, utisnut u naše bore, neki su iz našeg sećanja izčileli zauvek. Iščilela je i Ona, sve do pre nekoliko dana. A onda su me podsetili. Na najgori mogući način.
Stanovale smo u istoj ulici. Zdravo za zdravo, skoro je bilo sve. Tek, možda ponekad, pokoja izmenjena rečenica. Bila je iz alkoholom razorene porodice, posve sigurno duboko nesrećna, a lepa kao boginja i visoka i vitka kao jela. Imena njenog nisam mogla dugo da se setim. Neka sam prokleta.

Odrastale smo zajedno, u istom kraju, istu vodu pile, isto sunce upijale, a tako malo dodira smo imale, tako malo zajedničkog, to nam verovatno nije dozvolilo da uspostavimo bliži kontakt. Kao dve paralelne prave koje se nikada ne dotiču.

Izrasla je u predivnu devojku, a onda je odjednom nestala. Pričalo se da se udala za afričkog princa i da je otputovala u njegovu zemlju, njegovo pleme. Pričalo se da se nije dopala njegovim roditeljima i da je nešto pošlo po zlu i da se vratila. Da radi u nekom bordelu. Pričalo se svašta, nekada davno. Potom je opet nastupio muk. Bože, kako ne mogu da se setim njenog imena!?

Godinama o njoj nisam ništa čula. Godinama nisam ni pomislila na nju, a i zašto bih. Bila je tek samo jedna od mnogih sa margina mog bitisanja. A onda su je, naglo i bez najave, izvukli iz mračnih, paučinom prekrivenih uglova moga sećanja. Tek tako, neko drugi je se setio. Ubili su je - kažu mi - neke barabe, u nekom bordelu, u nekoj selendri. Tukli je do smrti. Umrla je u mukama!

Moj užas nije imao granice. Nije mi to saznanje davalo mira i danonoćno sam mislila na nju. Nju zaboravljenu, izvučenu iz duboko zakopanog ponora uspomena. Sada su me i podsetili na njeno ime. Zvala se Zvezda! Da, za mene je ona zvezda. Onako lepa, blistava i visoka. Zvezda.

Njena lepota je izazivala zavist, čak i sada, toliko posle njene smrti. Neki bolesni ljudi našli su način da je ponize, da je uvrede, da je kamenuju, da izazovu senzaciju. Ni mrtvoj joj nisu opraštali, lepotu, afričkog princa i to što je, posve sigurno, imala više duše i srca nego oni. Neoprostivo i drsko i bolno.

Zvezda! Posle nekoliko dana intezivnog razmišljanja pozvala sam neke prijatelje i zamolila da se raspitaju o njoj. Poginula je, u saobraćajnoj nesreći. Negde izmedju Osijeka i Zagreba, tamo na nekoj od već dobro poznatih "crnih tačaka" na autoputu "Bratstvo i jedinstvo". Nisu je ubili. Niko nije svojim rukama uprljao moju Zvezdu. Niko joj nije ugasio sjaj. Gasnula je sama, slučajno, tako je valjda bilo sudjeno.

Gleda mene moja Zvezda sa neba. Ceo Kosmos mi se smeši, ona mi šeretski namiguje i zahvaljuje što sam je se setila. U nekom drugom životu, na nekoj drugoj zvezdi, možda ćemo jednom biti prijateljice.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 14 Avg - 11:29

Aleksandra
Čuvari Tajne

- Nešto nije u redu, – pomislila je Tara osetivši ukus bakra u ustima. Bilo je to sve što je osećala. Nije bilo više bola, potmulog tutnjanja u ušima, užasnog, neizrečenog krika. Kroz otečen, poluzatvoren kapak videla ga je kako sebi zariva nož u grudi – samokažnjavanje zbog loše izvršenog zadatka. Mislio je da ju je ubio. To je bilo poslednje što je Tara, u ovom životu, ugledala. Bez straha, bez ijedne izgovorene reči, ugasila se i u smrt odnela tajnu koju je čuvala od rodjenja. Tara je bila čuvar tajne.
.............
Užasnuta, teskobna, probudila se i uspravila na svom mekom ležaju od mahovine i lišća. Osećala je neizreciv strah i koža na potiljku joj je bridela od pritiska koji je osećala, znoj je oblio celo telo i znala je, sasvim sigurno, nešto nije u redu. Desilo se nešto strašno, nešto što će promeniti ceo njen život. Nešto što će promeniti ceo svet, svet kom je pripadala. Roksana je tiho zajecala. Kroz glavu su joj prolazile slike neverovatnom brzinom i sve je shvatila. Rat je počeo. Rat zbog tajne koju je čuvala još i pre svog rodjenja. Veliki rat.



Uliks je brzinom dostojnom jednog bazilikusa, dohvatio svoj mač od kog se nikad nije odvajao. Sve što je mogao čuti bila je savršena tišina i to ga je strahovito plašilo. Ni cvrkut ptice, ni zavijanje vukova, ni topot usplahirenog jelena, čak ni šušanj lišća na jesenjem vetru. Ništa. Apsolutna tišina. Naježivši se, trudio se da ostane potpuno miran. On, od detinjstva obučavan, treniran do savršenstva, kroz bol i vatru, kroz krv i prašinu, prvi put u svom životu osetio je iskonski strah. Trajalo je to kao večnost, ili kao treptaj oka, nije znao, a onda se sve vratilo u normalu. Opasao je svoj mač, ogrnuo se krznenim ogrtačem koji je Aja samo za njega napravila, obećavši da će ga, kada to ustreba, načiniti nevidljivim, i krenuo putem za koji je oduveo znao da je njemu namenjen. Putem bez povratka. Put će ga dovesti do one koju će životom čuvati. Čuvati do smrti, jer je ona čuvar tajne. Velike tajne. Znao je da je počeo rat. Znao je da se neće vratiti.
.............
Posmatrala ih je pogledom punim ljubavi i nežnosti. Pogledom kojim samo mati može gledati svoje čedo. Tu, na mestu gde je stajala, vreme nije značilo ništa, tek treptaj oka, ali njima, deci njenoj, prohujalo je preko 20 milenijuma, a oni još ništa nisu naučili. Ni ratovi i razaranja, bolesti i pošasti, ni bol najbližih nije osvestio tu ubogu decu. - Gde sam pogrešila? - pitala se. - Kako ispraviti grešku, a da ih ne uništi jednom zauvek? Mala grupa osvešćenih, odabranih medju hiljadama, davala je nadu i zbog njih je njena vera opstajala. Zbog njih je vredelo čekati, oni su bili znak da može biti dobro. Ona ih je stvorila, ali im nije mogla pomoći, odraslu decu ne možeš kontrolisati. Sklopila je oči, niz bledi obraz slila se jedna mlečno bela kap. Suza. Kad bogovi plaču, svi ispaštaju.
.................
Trčala je kroz šumu i gustiš koliko je noge nose. Nečujno, bezglasno, u sebi je dozivala ime svoje kćeri, znajući da je ova ipak čuje. Stigavši do hrasta na proplanku, toliko starog da mu niko nije mogao odrediti godine, zastala je tek toliko da udahne vazduh. Blizina utočišta, za koje do danas nije znala da postoji, ulivala joj je novu snagu i potrčala je još brže. Nije bilo ni staze, ni putokaza, tek gusta, visoka paprat, bršljan, žbunje, prepuno sitnih bodljica, mladice, nanizane i zbijene jedna do druge, u toj meri da se ni zečić ne bi provukao. U pozadini se nazirala stena obrasla mahovinom i travom. Proletela je kroz gustiš i trčala kroz njega, puzala, grebala, čupala, ali ogrebotine i uboje nije osećala. Nije imala predstavu koliko dugo se probija kroz suludi lavirint, sve dok nije propala u uzani prolaz u steni koji se, tek neznatno šireći se, protezao u dubinu. Kada se okrenula nije videla ulaz, ali je to nije obeshrabrilo. Nastavila je napred, pravo u srce male planine i unatoč mrklom mraku koji je oko nje vladao, jasno je sve videla pred sobom. Jasan osećaj da je sve bliža svojoj Aleksandri terao je dr. Katarinu napred. Sve dublje u planinu, sve do zlatne pećine i njene male reke ponornice.
Znala je da ljudska noga nije nikada ovde kročila. Bar ne noga običnog čoveka. I bila je u pravu. Ovom podzemnom, zlaćanom odajom samo su čuvari hodali. Tu je Alaksandra sedela, ruku zaronjenih u vodu reke








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 14 Avg - 11:30

Čekala sam te mama, - rekla je - zagrli me, čvrsto.



- Kakvo je ovo mesto? - upitala je, iako je i sama znala odgovor. Misli, reči i jasne slike redjale su se kao film na platnu. Upijala ih je kao što se pije bistra, izvorska voda i odjednom je znala ko je bila i zašto je važno njeno postojanje. Znala je šta ova, toliko ušuškana i sakrivena pećina predstavlja i znala je sve što se u njoj nalazi. Tajne bogova, tajne ljudi i čovečanstva i najveća od svih, tajna nad tajnama. Znala je da je njeno dete čuvar, da je to oduvek bila, kroz sve svoje živote, da je i sama bila čuvar. Setila se svoje vekovne sudbine, da beži, pati i bori se za iskonske vrednosti. Znala je da još nije došlo vreme i da se tajna mora čuvati i dalje. Jedino nije znala kako i šta ih sve u budućnosti čeka. Koliko gubitaka, koliko straha, koliko tame. Ruku zaronjenih u bistru, ledenu vodu, sveznajuću i životorodnu, u vodu koja sve zna, sve ume i koja nam snagu i život daje, sklopila je oči i molila se zajedno sa svojim detetom. Bože, smiluj nam se!
A onda ga je ugledala! Hrast, neobuzdan i nestvaran u nutrini ove male planine. Izbrojala je humke pod hrastom, bilo ih je šest. Šest neobeleženih grobova bivših čuvara, dva od njih pripadala su njoj samoj. Vratila se na mesto od koga je, ovde, nekada davno sve počelo. Na mesto gde se prepliću sadašnjost i budućnost, mesto života i smrti, radosti i bola. Utočište za odabrane. Tu je bilo znanje, moć i živa slika stvoritelja. Tu je bio početak i kraj.
I tu, duboko pod zemljom, gde mu mesto nije, stari hrast je ponosno uvijao svoje grane. Trepereći celim svojim bićem, pružila je ruku i dotakla list. Bio je topao i pulsirao je sopstvenim životom. - Ovo je drvo života - pomislila je i pala na kolena. Zaplakala je kao što nikad u životu nije plakala, nad svojom sudbinom, sudbinom svog deteta i sudbinom celog čovečanstva. Najviše, nad sudbinom hrasta. Jedino će on živeti večno i sve znati i krvariti umesto nas.
...............
Veliki sveštenik Aj nije bio prvi tragač, ali je bio najupućeniji. Savršeno dobro je znao za čim traga i zašto mu je sve to neophodno. Znao je da je znanje moć i da je svojim poznavanjem situacije daleko ispred ostalih. Čak ni sami čuvari nisu sve znali. Ko poseduje tajnu vladaće celim svetom. I to ne samo ovozemaljskim, već celim univerzumom. Ceo kosmos biće mu potčinjen. I svi će pred njim padati ničice. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da se dočepa Ankesepaton, ali mu je ona pobegla u poslednji tren. Bedni špijuni glavom su platili svoju nesposobnost da je pronadju, baš kao i svi stražari pored kojih je Ehnaton uspeo da se izvuče iz Egipta sa još 10000 ljudi koji su ga pratili. To što je Ehnaton izbegao progon nije bilo najveće zlo. Zlo je bilo u tome što je sa sobom poneo kovčeg. Uz pomoć kovčega nije mu bilo teško umaći silnoj poteri.

Ljutiti Aj uzalud je razbijao glavu, nije mu bilo pomoći. Bez kovčega i same Ankesepaton sve je bilo izgubljeno. U ovom životu, pobeda mu je izmakla za pedalj. U sledećem, možda, tešio se. Pomislio je na sve one tragače pre njega. Njihovo neznanje nije im išlo na ruku, tu i tamo poneka izgovorena reč, u potaji, neki izbledeli pergament, polomljena glinena pločica, slika na ostacima starih utvrdjena i hramova, govorila je o tajni i moći koju ona, u sebi, krije. Aj se rodio sa znanjem i to mu je davalo prednost, koju je olako izgubio. Bližio se kraj jedne ere u Egiptu, kraj jedne dinastije, čiji je pripadnik i sam bio, bližio se i kraj njegovog života. Mirno će dočekati smrt, siguran u novi život, novu šansu koja će mu se pružiti. A on će je, ovaj put, dočekati spremniji. Ništa nije moglo da izbriše osmeh sa usana jednog umirućeg sveštenika.
Došla je po njega. Ona. Uhvatila ga je za ruku i povela na obalu Nila. Tiho je pevušila neku drevnu pesmicu, netremice gledajući u njega. Aj je skrenuo pogled. Nije izdržao ujed njenih zenica, vrelinu njenog milog lica, na kom nije bilo ni optužbe, ni ljutnje, ni tuge, ni mržnje, ali ruku nije istrgao iz njene. Nije mogao. Taj dodir, lak kao pero, prikovao ga je za nju, i njemu se činilo da ga, uz sebe, drži samo snagom sopstvenih misli. - Smrt! - pomislio je u sebi, - toliko je lepa, da njena lepota smeta očima. Vraća me na isto mesto sa kog sam došao, da me pripremi za novi život. Jednom sam je prevario, da li to Ona zna!? Lepršavi talas misli urezao mu se u svest. Slike, gomila slika, užasnih i teških, proletela mu je kroz glavu. Geb, Akakios, Juda, Adrianus, Atila, Čezare, David, Adolf, Džejkob... Svi će biti tragači i svi će biti on. Biće proklet neznanjem. Nijedan od njih neće se sećati. Znanje će, shvatio je, nestati sa ovom smrću, to je bila Njena kazna. Znala je, sve vreme je znala i borila se. Izgubio je, a gubiće i ubuduće. Njeno telo beše krhko, ali je moć njena bila ogromna. Tada je pustila njegovu ruku gurnuvši ga prema božanskoj reci i on je pao u bezdan. Iz tog bezdana svi se vraćaju prazni, bilo je poslednje što je pomislio, a onda više ničega nije bilo, još dugo, dugo...








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 14 Avg - 11:30

Nijedan tragač nije prezao od ubistva, uništavanja, palenja, silovanja. Svaki od njih je znao da posedovanje tajne daje bezgranične moći i besmrtnost. Nijedan nije znao šta je tajna i protiv koga se, zapravo, bori. Koristili su se raznim metodama, često se krijući iza maske pobožnosti, rodoljublja i humanizma. Osvajanje teritorija, krstaški ratovi, kupovina krune, lažni testamenti, kuga, velike boginje... Nisu prezali od najgnusnijih sredstava. Ono što nisu uspeli mačem, ognjem i otrovom, pokušali su uz pomoć raznih tehnika. U njihovoj službi nalazili su se razni avanturisti, vagabundi i čudaci: Kaljostro, samozvani grof Sen Žermen, madam Blavacka, Alister Krouli, mnoge masovne ubice i teroristi, tajna društva, ali i zvanične, državne organizacije. Dobrobit čovečanstva bilo je poslednje što je ovim ljudima bilo na pameti, zbog toga će trpeti najstrašnije muke, kada za to kucne čas.

Njena snaga se nije ogledala u njenom telu, rukama i pokretima, njena snaga je bila čista energija i ona je mogla, samim umom, pomeriti Sinaj, promeniti tok Nila, dosegnuti neslućene visine. Niko od tragača toga nije bio svestan, a kako bi i mogao!? Bili su ljudi, samo obični ljudi.

Ona je bila Nil i Istar i Volga i Dnjepar i Rajna i Ind i Jang ce Kjang i led i more i kap. I bila je u svakom od njih. U svakom od nas, u svemu što je postojalo, što postoji i što će tek biti. Nepromenjiva i moćna. Bez nje života nikada nije bilo, sa njom je počeo. Ako ona samo poželi, sa njom će se i završiti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 14 Avg - 11:31

Izvuci pravu kartu ,sad
Milenijum ide, milenijum dolazi, prilika je povoljna da vatreni govornici drže govore o sudbini čovečanstva i da portparoli Božjeg gneva oglašavaju kraj sveta i opšti haos dok vreme nastavlja, ćuteći, svoj put ka večnosti i tajni. Budimo iskreni, niko tome ne može da odoli: na jedan ovakav datum, proizvoljan kakav jeste, svako je u iskušenju da se zapita kakva će biti vremena koja dolaze. I niko ne zna kako će biti. Samo je jedno izvesno: u ovom 21. veku, ako još uvek budemo ovde, svi mi ćemo biti ljudi prošlog veka i još gore, bićemo ljudi prošlog milenijuma.Verujem da vazduh će biti očišćen od otrova koji neće više dolaziti od ljudskih strahova i ljudskih patnji; na ulicama će ležati automobili koje su pregazili psi; kuvari neće verovati da su jastozi oduševljeni kada ih kuvaju žive;smrt i novac izgubiće svoje magične moći i ni silom ni milom, neće se nitkov pretvoriti u vrlog gospodina; očajnici će biti ozareni i izgubljeni će biti nađeni jer oni su pali u očaj od tolikog čekanja i izgubili su se od tolikog traženja; bićemo zemljaci i savremenici svih onih koji su za pravdu i slobodu, gde god da su rođeni i kad god da su živeli, ne mareći ni malo za granice na mapi i u vremenu; ali na ovom zapetljanom i sjebanom svetu, svaka noć će se živeti kao da je poslednja i svaki dan kao da je prvi.I gde je tu ljubav,koja se traži?








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jelenine bajke i priče
» Ljubavne priče
» Net priče..istina ili laž..?
» Legende i priče o Zagrebu i okolici
» Stare Srpske priče, mitovi i legende
Strana 8 od 8Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-