Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći
AutorPoruka
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:43

ŽIVOT, 1

Noć, pa trenutak. Opet noć.

ŽIVOT, 2

Beskraj. Treptaj. Beskraj.

Crtice objavljene uz dozvolu autora.

Nenad Popović
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:44

„Osećam!“, reče robot.

Teleport? Kakav primitivan način putovanja!

Ili Baba ili 40 razbojnika!

„Krv nije voda!“, uzdahnu vampir i zari zube.

30. februar je svanuo.

Crtice objavljene uz dozvolu autora.

Miloš Živanović
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:44

Nikada me nećeš ostaviti!

Tri dana je prošlo otkako je Dobričina Džoni ubijen, izmasakriran i ostavljen ko poslednje-šta-već, da leži u komadima i uzdiše. Policija je u čudu. Mafija takođe. Inspektor Q drži pola jetre, a don, ne iz straha – već mu stvarno ne znam ime, drži onu stvar i pućka.

– Inspéktoore, neko ubio Džoniija kao psa! Naša famílija zabrinuuta. Inspektor pokuša privoleti neki deo tela pokojnika na saradnju, al’ ovaj ćuti i uzdiše.

– Nemam ideju don… (ove 3 tačke izraz su napuštanja prostorije policije i mafije).

Džoni osta sam sa laborantkinjom u uglu. Nos poče da mu mrda:

– Hej, ti mala. Ps, ps, ovamo. Laborantkinja priđe stolu sa delovima pokojnika.

– Ovamo, razvuci creva da možemo bolje da se čujemo.

Laborantkinja posluša.

– Čuj, moram nešto da ti priznam.

– Ha?

– Da, da, curo, baš tako. Samo tebi priznajem. Ti imaš najslađe dupence koje sam video u poslednje četiri nedelje.

Laborantkinju obli rumenilo.

– Jesi singl, mislim curo, muž, deca?

– Ne. – reče laborantkinja i obori glavu.

-Aa, baš tužno. Ne želim da vidim te lepe okice u suzama. Nego mala, šta kažeš da palimo odavde. Verujem da bi ti bilo mnogo bolje kod mene na gajbi, ha?

– Možda…

– Sigurno da bi, bebi. Hajde, strpaj me u kesu.

Sat vremena kasnije neobični par ležao je rasut po krevetu.

– Bebi, ne govori ništa. Znam da je bilo dobro, al’ ne bi bilo ni upola da nije bilo tebe. Ostavićeš mi broj u ladici. Ne boj se, to je pištolj. Daj da vidiš kako mi stoji. Taako. Hajde sad, imam neka posla, zvaću te kasnije.

Pošto je cupi otišla, Džonijevo levo plućno krilo povuče još jedan dim. Desno nisu našli. Sam u sobi, šakom je stezao pištolj. Čekao je. Nakon nekoliko minuta začulo se šljapkanje. Neko se vraćao kući.

– Hvala ti, stvarno si ljubazan – čuo se ženski glas ispred vrata. Prvo je ušla njena guzica, zatim mozak i slezina u kaputiću, sa damskim šeširom koji joj je on kupio.

– Ileeejn, Ilejn kučko!

-Ne, Džoni, nisam te prodala, ne!

Odjeknuo je pucanj. Zatim još dva. Zatim joj je pucao u šešir. I u pudlicu koja je slučajno natrčala.

– Obećao sam ti, mama. Nikada me živog neće uhvatiti i nikada neću plakati za kučkom.

Džoniju su krenule suze. Pre nego što je i prva kapnula – Džoni je bio mrtav.

– Ooo, moj šešir. Džoni,svinjo jedna!

-Ne ljuti se, bebi. Kupiće ti stari Džoni gomilu šešira. Samo budi dobra prema Džoniju i promešaj malo za mene. Hoćeš li?

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:45

Ne budi!

Mladić je ušao u Gvadaho u 3 popodne. Računao je da će se tad ljudi skloniti od sunca koje je neumitno peklo. Tako će im moći predstaviti firmine proizvode. Prodaja po drugim selima je išla očajno. Ljudi, inače gostoljubivi, namrštili bi se kad bi pomenuo proizvode. Mladić je razumeo to nepoverenje, i sam je davno živeo u selu. Jedan čovek, Garsija Njunjentes, ga je čak pojurio s vilama. Negde su puštali pse. Ali, sva ta zatvorena vrata nisu slomila preduzetnički duh mladića. Ako u Gvadahu proda samo dva proizvoda mogao se nadati napredovanju u poslu.

Samo, bilo je nečeg čudnog u vezi ovog sela. Bilo je isuviše tiho. Zvonio je po par minuta,vikao „gazde“ iz sveg glasa. Ali ništa,selo kao da je umrlo,umrlo u popodnevnoj dremki. Bio je očajan, ulepljen od znoja i slatkih mušica. Četiri sata je predugo za trajanje ikakvog skupa. Ovo pešačenje ga je ubijalo. Reši da se zabavi. Kod sledeće kuće parčetom cigle nacrta na kapiji srce sa svojim i Terezinim imenom u njemu. Ispred sledeće je nevešto pevao lovačku pesmu koju je znao iz detinjstva. Jeo bi trešnje, kidao ruže sa travnjaka i stavljao ih u džepove. Kako je već pao mrak nije bilo zgoreg ni da se olakša.

Iako ga je zagonetka kopkala nameravao je poći natrag, ali tada primeti tračak svetlosti u jednoj od kuća. Stade vikati. Ništa. Bacao je kamenčiće u prozor sobe sa ulice. Ništa. „Glupi seljaci!“, prodera se. Poslednji kamenčić koji hitnu okrnji staklo. Odlučio je da razreši ovo jednom za svagda. Mladić preskoči kapiju. Došao je do vrata gde snažno zakuca. Razmišljao je za trenutak, zatim pritisnu kvaku. Vrata su bila otvorena. Povučen instinktom mladić uđe unutra.

„Halo, ima li koga?“, povika, ne snalazeći se u mraku prostorije.

„Ima!“, začu glas. Lelujavost zvuka koju ostavlja pucanj za sobom, u mnogome nalik konačnoj tišini, prekide zvonjava telefona.

„Jesi li sredio malu dosadu?“, začu se glas sa druge strane žice.

„Kao psa!“, odgovori starac, te skide odeću sa mladića. Zažalio je što mu nije pucao u glavu. Ova košulja bi divno stajala Gertu, mislio je. Starac odvuče telo do podruma gde je držao ostala.
Ulična svetla u Gvadahu se upališe. Ljudi pustiše pse. Selestino se stade nanovo svađati sa sinom Tomasom. Rubenovi dečaci se podeliše za bejzbol. Sve je bilo živo, tiho, ali živo. Samo je iz kuće Rose Rodrigez dopirala nešto glasnija muzika. Ona je volela baš da otkači.

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:45

O ukusu

Bio tako jedan čovek.I imao psa. Pas mu nakon nekog vremena pogine.

– Dobro – reče čovek – nemam psa, ali ipak imam za šta živeti.

Kad se došunja veče čoveku nesta bicikl.

– Dobro – reče čovek – sutra ću ispeći hleb. Skoro da mu hvala, imaću više para.

Nekoliko dana potom čovek razbi kristalnu čašu, poslednju iz servisa
pokojne majke..

– I ti ideš gde i prethodne. Hop-la – reče čovek i baci čašu kroz prozor.

Dok je iste noći dremao ulete mu pero u usta.

– Dobro – reče čovek – ko da moram da spavam. Mogu da pijem i čitam nešto.

Kad vide šta čovek čita, Bog ugasi sva svetla na ovom svetu i reče đavolu da ne čini više zla čoveku, jer od njega nema vajde.

– Već je tvoj – reče Bog.

Priče su objavljene uz dozvolu autora.

Stevan Šarčević
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:45

OKTOBAR

Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke

Kad je jesen okačila svoje žute značke.

Oktobar je pomalo napet mesec. Noćas je dostigao vrhunac. Mračno je kao u rogu, a ja sedim satima i mislim o besparici. Razmišljao sam i ranije, nije da nisam. O dugovima, o bivšoj ženi, o deci koju nikad neću videti, o stolici…

Zbog nje me sada boli članak. Opasač je nedostižan i klati se viseći o banderi nad kršinom. Prokleta kontejnerska stolica! Raspala se trenutak pre no što sam stigao da provučem vrat kroz omču. Nigde više ne daju na crtu, a bolest i mučnina ne prolaze. Desilo se najgore što se moglo desiti. Trezan sam.

Tras! Tras!

Dva pucnja u blizini. Ništa neuobičajeno, ali preblizu. Zatim lomljava, topot nogu. Dižem pogled. Tamni obris izranja iz mraka i proleće na dohvat ruke. Dobija na ljudskosti. Potom pucanj, urlik i kao na usporenom snimku vidim kako mu se koleno raspada. Došljak pada i ispušta akten tašnu.

– Pomozi… mi… sakrij… ovo… – ne znam zašto, ali hvatam torbu i guram je pod gomilu đubreta iza sebe. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak pre no što se pridošlici potiljak rascveta pod izlaznim udarom taneta. Tišina dolazi naglo kao udarac maljem. Biti trezan ponekad pomaže u razmišljanju. Torba! Ako su se ovi divljaci poubijali zbog nje, sigurno je u njoj nešto vredno. Pare! Dohvatam je sa namerom da je otvorim, ali idućeg trenutka do mozga mi dopire da je više nego izvesno da će neko stići i dovršiti posao. I to ubrzo. Bolni članak me sprečava da pojurim. Ipak hitro napuštam poprište, čvrsto stežući svoj dragoceni plen.

Stižem do jazbine stečene ljubaznošću čuvara koji mi je dozvolio da stambeni kontejner gradskog vodovoda koristim kao privremeni smeštaj. Žurno zatvaram vrata za sobom i zaduvan sedam na patos, trljajući bolni članak.

Uzimam torbu i pokušavam da je otvorim. Đavola! Sedmocifrena šifrovana brava! Spuštam je, a zatim pokušavam da provalim. Uzalud. Neka od prokleto kvalitetnih fićfirić tašni! Sakrivam je, a trenutak kasnije dobijam ideju. Možda je šifra zapisana negde u buđelaru tipčine u čijem je vlasništvu bila.

Vraćam se do mrtvaka i uzimam mu novčanik. Par novčanica i ništa drugo. Nikakvih dokumenata. Razočaran podižem pogled da bih zgranut ugledao tri vitke senke koje mi bez žurbe prilaze. Profesionalci! Prekasno da nestanem. Koliko li su videli? Ne kvare pravilnu formaciju u kojoj napreduju. Zapažam obrijane glave. Minđuše. Hromirane pištolje. Kožne rukavice. Vođa prilazi. Osmatra slomljenu stolicu, zatim omču i prezrivo se osmehuje. Pružam mu novčanik. Ne prihvata. Izraz lica se ne menja dok progovara:

– Gde je torba? – Sležem ramenima, zatim pokazujem ka bulevaru, praveći se pijanijim nego što jesam. Zapažam cev pištolja među očima.

– Torba?! – ponavlja preteći, a ja shvatam koliko nepodnošljiva postaje verovatnoća da moje samoubistvo neće ostati na pokušaju. Bešika popušta i osećam slivanje niz nogavicu. Ponovo sležem ramenima i pokazujem u istom pravcu.

– Odneli… – mrmljam. Pištolj se odmiče, nešto se došaptavaju, pa preturaju odeću pokojnika. Najzad izgleda da će krenuti dalje. Najednom, vođa zastaje. Žmurim očekujući hitac, ali umesto toga nešto mi pada u krilo. Otvaram oči, podižem pogled i vidim nipodoštavajući osmeh.

– Votka – kaže ravnodušno. Zatim se okreće i odlaze. Odvrćem čep i povlačim dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže. Čim su nestali sa vidika, sklanjam novčanice, odbacujem novčanik, ustajem i povlačim se. Situacija je suviše rovita. Koliko li će neprijatnih ekipa noćas ovuda prodefilovati?

Vrativši se u jazbinu neko vreme se neuspešno zamajavam svojim otkrićem, a zatim ga skrivam, dovršavam votku i tonem u slatke snove.

Iduće jutro prolazim kraj pozornice sinoćnjeg događaja. Sasvim očekivano, opasano je trakama i okruženo policijom. Neočekivano je prisustvo pripadnika armije pod gas maskama i mnoštvo tabli sa mrtvačkim glavama. Moje otkriće je izgleda mnogo vrednije no što sam mislio.

Novac sinoć pokupljen su krupne novčanice. Dovoljno za pivo, par litara brlje i gomilu svega i svačega iz gvožđare. U jazbinu se vraćam bogato opremljen sekačima, čekićima i burgijama.

Celodnevno majstorisanje ne daje nikakve rezultate. Od čega li je napravljena prokletinja?! Dlanovi su mi prepuni žuljeva, ali torba ne popušta.

Oktobar je pomalo napet mesec. Posebno noću. Vucaram prokletinju sa sobom, ali nikom ne pada na pamet da je otkupi. Čak ni da mi plati piće u zamenu. Opet sam na početku.

Kad sam već počeo da razmišljam o tome da nabavim neku stabilniju stolicu, naglo i naizgled niotkud, stiže genijalna zamisao. Tako jednostavno, a tako teško za setiti se.

Negde u pola noći dolazim do čuvarske bodice i vidim da čuvar dobrotvor hrče. Nije da ne cenim dobru nameru iskazanu dozvolom da boravim u gradskom objektu, ali sada mi treba više; zamajac dubinske pumpe. Momci u kontrolnoj sobi ne oglašavaju se dok prolazim kraj pritvorenih vrata. Ako ne spavaju, najverovatnije se kartaju. Neće ni primetiti sitnu uslugu koju mi čine.

Klak, klak, klak… Točak se neprestano okreće i tačno znam gde treba da podmetnem svoje blago. Guram ga hitro i povlačim ruku. Tras! Torba se otvara i odleće ravno u rezervoar. Jurim za prokletinjom i posmatram kako tone u kristalno bistru vodu. Ono što iz nje ispada su neki staklići i krhotine. Nema para, nema zlata, nema ništa čime bih platio brlju ili paštetu. Pre no što se okrenem od razočaravajućeg prizora shvatam da voda oko krhotina polagano poprima uljano zelenu nijansu. Biće bolje da odavde što pre nestanem.

Oktobar je pomalo napet mesec. Posebno dok su trajali dani agonije.

Doduše, sad postoji mnogo mesta gde mogu doći do novca. Kase, šalteri, novčanici… Problem je što nemam gde da ga potrošim. Kafane, dućani i bircuzi prekriveni su poluraspadnutim lešinama kao i sve ostalo u opustelom gradu. Srećom, magacini su fino popunjeni, a otkrio sam i tri lepo snabdevena vinska podruma. Problema nema.

Pitam se da li je i u sledećem gradu ovako? Piva i vina će kad – tad nestati i moraću da se snalazim.

Jer ja vodu nikad nisam pio.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:46

DAŽD
– Ma vilinske su to rabote, kad ti kažem, Vukota, – prozbori tiho Tiomil osvrćući se nervozno po opustelom seocetu. Njegov saputnik ga prezrivo odmeri, pa reče:
– Tebi Tiomile k’o vrane da su mozak popile. Gde ti ovde vidiš kamenjare i vrbe?
Tiomil pogleda ka istoku i pažljivo osmotri okolinu kolskog puta što je prolazio kroz selo prateći zavojiti tok Morave. Vukota je bio u pravu. Nigde nije video ništa slično vilinskim staništima. Pa opet, sve mu se ovo nimalo nije dopadalo.
– Ma, da nisu Grci tu nešto čarali? Sa tim njihovim novim bogom nikad se ne zna. – započe da mozga Tiomil, ali sagovorik ga grubo prekide :
– Pusti, more, Grke. Ko je još čuo da se samo jedan Bog slavi? Proći će ih ta pomama sama od sebe, pazi šta ti kažem! Pa nije narod blesav!

Uprkos Vukotinom ubeđivanju, Tiomila jeza nikako nije prolazila.
– Ama, gde su ovi ljudi? Nigde nikog nema! – nervozno se obrecnu.
– Pa dobro, jesi li ti slep kod očiju? Ne vide li one lešine i ratne sprave unaokolo? Bugari nadrli, pa satrli selo. Šta bi drugo moglo biti? – Vukotu je sada već prilično nerviralo Tiomilovo zanovetanje.
– Bugari bi spalili selo, a ja ne vidim da je tu išta gorelo. Izgleda k’o da je neko maljem po njemu mlatio – sumnjičavi pogled oblete po razorenim kućercima.
– Mož’bit’ da su se susreli sa banovom vojskom, pobili se, pa onda stali da se naganjaju podalje odavde, a narod, prepa’nut bitkom, negde strugnuo… – nagađao je sad Vukota. Tiomil se nikako nije dao umiriti.
– Pa onda ne bi bilo ovoliko ratnih sprava. To se koristi kod opsade. Neće biti da je tu bilo borbe junačke! Uostalom, meni ovo nešto i ne liči na ratne sprave.
Vukotu je strpljenje najzad potpuno izdalo, pa dreknu :
– Pa ličim li ja tebi na nekoga vojskovođu!? Otkud znam!?
Tiomil pažljivo osmotri poderanu odeću ispod koje su šepavo tapkale zdepaste i debele nožurde, saputnikovu ogromnu trbušinu i Vukotino žmirkajuće levo oko.
Ne, nije nimalo ličio na vojskovođu, ali ta činjenica baš i nije ulivala hrabrost. Vukota najzad prekide raspravu :
– Daj, brate, da mi vidimo šta se ovde dadne zdipiti. Poteci po kućama i grabi sve što blista, a onda da begamo pre no što se domaćini vrate!
Tiomil nikada nije bio protiv malo pljačke, a na stranu pomisao da će odmah potom napustiti ovo uznemirujuće mesto.
Dva drugara se posvetiše poslu, a nešto kasnije, kada se susretoše na dogovorenom mestu, gotovo ne poznadoše jedan drugoga, onako presvučeni u svečane halje što su ih nakupili usput. Obojica behu teško natovareni robom za koju su verovali da će je lako prodati. Tiomil se zadihano obrati Vukoti, zabrinuto čkiljeći u nebo :
– Aj’mo brate, vidiš da se sprema oluja.- njegov sinji sapatnik podiže pogled.
– Jes’ vala, baš nešto gadno seva. Al’ kako, more, ne čujem gromove?
Tiomil naglo promeni boju lica ugledavši ono što je Vukota ljubomorno skrivao u rukama.
– Auuuu. tebi je Perun baš bio na pomoći. Gde pronađe tu dijademu?
– A? Šta kažeš? Da ‘oće još Perun i svoje kočije da mi uzajmi, pa da ovo lakše ponesem… – Vukota ne dovrši rečenicu… – TRAAAS!
– Uuuhh, Svetovid te jeb’o – procedi Tiomil zgranuto buljeći u šaku što je i dalje grčevito stezala blistavu dijademu, vireći ispod još blistavijih plameno – crvenih karuca, čiji je točak neprestano tandrkao, vrteći se zaludno okrenut nebu. Trenutak kasnije tlo se zatreslo, nebesa se raskriliše, a zaglušujuća tutnjava isprati dažd što se stade prosipati posvuda oko naselja.

***

Radna kabina, kroz čiji prozor behu izbačena nečija stopala, bila je smeštena na vrhu ogromne konstrukcije, tik iznad natpisa „zadržavanje u radnoj zoni opasno po život“.
Kao igračka, pod njome je jurcao Bobcat bager, gurajući gomile otpada ispod gigantskog reflektora, smeštenog na kraju rampe koja se nadnosila nad prenatrpanom halom..
– Joso, znaš li bog’te da sam čuo da Ameri mogu da odbace nosač aviona do jure… Odjeknu iz Bobcat– a glas koji je pokušavao da nadjača združenu buku motora i opšte lomljave, derući se u mikrofon komunikatora.
– Ma ne znam ti ja tog tvog Jureta, nego skupi taj krš, pa da uključim dezintegrator- reči izgovorene dubokim baritonom bile su propraćene živahnim stepovanjem izbačenih stopala.
– Ama, nije to dezintegrator već temporalni dilatator… Vremeplov, brate.
– A koliko sam ti ja, bre, puta rekao da me to uopšte ne zanima, ha? Ima đubre, nema đubre… To je sve što treba da znam. Šta me briga gde ono nestaje?! Jesi li više to završio?
Bobcat se odmače i iz komunikatora se začu jedno: mmhhhmm.
Nožurde sa prozora kabine nestadoše, a zatim se uz snažno škljocanje relea i buku motora rampa počela uzdizati. Tren kasnije ogromnu gomilu đubreta obasjala je blještavo ljubičasta svetlost i prizor je počeo da treperi. Uz snažno šuštanje gomile nestade. Noge se vratiše na prozor kabine.
– Naguraj još jednu gomilu, pa smo za danas završili.

***

– Svetovid poklanja, Svetovid ne objašnjava… Svetovid iskušava vašu mudrost…

Sveštenikovo lice nije ničime pokazivalo osećaje, iako je hiljaditi put odgovarao na uvek ista pitanja svojih seljana, dok su mu pod nos gurali čudne stvarčice prefinjene izrade, zahtevajući od njega da im razjasni njihovu namenu.
Prokleta kljusina nikako nije htela preko kopalja, a bez tog zlehudog konja nije mogao dati proročanstvo. Iskreno govoreći, najradije bi mrcini u guzicu strpao čičke – ali kako je mogao biti siguran da dažda više nema? Kako je u bilo šta mogao biti siguran?
Već drugi mesec bejahu u planinama, poštujući odluku staraca da izbegnu iz sela kako bi preživeli dažd i ljudi su postajali sve napetiji.
Ko zna da li će se ikada vratiti? Nije delovalo da ovome ima kraja.

– Svetovid poklanja, Svetovid ne zamenjuje robu… Svetovid…
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:46

BOGINJA MAČKASTIH OČIJU

Kada je zveknuvši mamuzom iskoračio u vrelo popodne, bio je bolno svestan da je ovoga puta sve drugačije. Nagla promena ga je svojom silinom gotovo oborila sa nogu i vrhom srednjeg prsta spustio je obod šešira na oči.

Pogrešio si, Atila, kako si samo pogrešio – promrsi zadovoljno.
Možda negde drugde, možda u neko drugo vreme, Atila bi i imao neke šanse, ali ne ovde. Ne sada. Nošena vetrom, jedna kotrljanka prohuja kraj njega i ispratio ju je krajičkom oka.

Nije ona to zaslužila, prijatelju. Nije.
Nagli tresak vrata koja je vetar zalupio negde iza njegovih leđa trgao ga je i na trenutak se pokolebao. Da li je moralo biti ovako? Zbog čega?

Zbog krupnih dojki, dugih nogu, širokih bokova, bujne kose? Zbog đavola anđeoskog lika?

Dobro se sećao jednostavnosti kojom je Irena sa sebe zbacivala haljinu. Sećao se njene toplote i lakoće kojom je prodirao u nju – onako s nogu, na brzinu raskopčanih pantalona.

Vreli pustinjski vetar bacao mu je pesak u oči i zažmirio je po navici, baš kao i svaki put. Nije mu ovo bio prvi obračun.

Pa ipak – sada je sve bilo drugačije.

Nije se bojao, ali nešto u njemu je gunđalo. Nešto iza misli usporavalo mu je hod. Spustio je ruku na glatku dršku mornaričkog kolta i opipao je recke na njegovoj ivici.

To ga je umirilo.

Skupo ćeš platiti svoju glupost, Atila; platićeš je svojom kožom. Nikad nisi znao da razdvojiš kada kučku treba jebati, a kad je šibati.
Bio je isuviše iskusan da bi ignorisao podsvest i pažljivije je osmotrio okolinu. Uskovitlana prašina isprečila se njegovom pogledu i ograničio se na istraživanje onoga što mu je bilo dostupno.

Duž opustele ulice, osim jedne napuštene zaprege, nije video ništa neobično. Podigao je pogled i osmotrio je ono nekoliko prozora na spratu saluna. Vetar se igrao zavesama i to je bilo sve.

Za razliku od tebe, ja znam koliko je napaljenih mužjaka Irena zgromila pogledom svojih mačkastih očiju. Bolje od tebe znam koliko se budala gostilo među njenim bedrima.
Ni na prozorima hotela nije bilo ničeg sumnjivog. Prazna ulica i tremovi daščara oko njega bili su sablasno pusti.

Najednom je shvatio šta je bilo toliko pogrešno.

Sunce!

Sunce je bilo nezgodno postavljeno. Zaslepljivalo ga je. Skrenuo je pogled ka zgradama oko sebe i zamislio se. Znao je da je Irena negde tamo i da misli na njega. Njegov protivnik nije ništa drugo do posesivni mužjak zaslepljen suknjom. Sunce će doći na svoje mesto ako bude oprezno povlačio karte.

Načinio je još jedan iskorak u nesnosnu jaru, razmišljajući o suparniku koji, zaklonjen prašinom, lagano dolazi sa suprotne strane. Da je bilo drugačije, možda bi zakon verovatnoće bio umereniji. Ovako je sve bilo gotovo pre no što je i počelo.

Atila moj, ti si mrtav čovek; mrtav zbog žene. Misliš da njoj treba ljigavac koji je dočekuje cvećem i recituje joj poeziju? Previše si jadan da bi shvatio da njoj trebaju divlje noći i zgužvani čaršavi! Ne znaš ti ko je Irena!
Krv mu se sledila u žilama kada je kroz hujanje vetra odjeknulo prodorno graktanje.

Gavran!?

Koja je budala ovo programirala?! – pomisli uznemireno osmatrajući nebo.
Skoro neprimetna zelena nijansa koja je kao oreol okruživala sunčev disk dala mu je do znanja da je Irena učitala potprogram. Nemir izazvan neočekivanom impresijom sada je popustio i skoncentrisao se na ulicu pred sobom. Atilu i dalje nije video.

Atila i on – dva zombija povezana spletom kablova sa VR aparaturom.

Borbeni igrači Virtual doo. – uvek spremni da osete bol, uvek spremni da obraduju svoje navijače.

Atila i on. Dva jarca na brvnu, dva najbolja prijatelja; dva čoveka koji žele jednu ženu…

Zbog onih što posmatraju: zbog nekoliko miliona gledalaca.

I zbog Irene…

Pomislio je na njene prstiće koji su toliko zadovoljstva znali da mu pruže. Isti oni prsti koji sad vrebaju za tastaturom. Prstići koji će ubiti Atilu!

Prsti sudbine na koje ta budala ne računa!

Sad ne smeš da pogrešiš devojko! Bol nije isto što i smrt. Sada je sve drugačije. Sad su elektrode bola drugačije povezane. Sada će bol biti više nego nesnosan. Sada će doneti smrt.
Jer advokati Virtuala su efikasni. Smrtonosno efikasni. Tehničari su očas prevezali sistem i sada su tu.

Atila i on.

Zbog jedne pijane noći, zbog par teških reči, zbog šamara koji nije smeo da padne.

Zašto je tako nepromišljeno potpisao ugovor? Šta je Atili trebalo da u prisustvu člana upravnog odbora Virtuala izjavi onu glupost o smrtonosnom udaru? Zar je verovao da će oni zanemariti krvoločnost publike? Dve brzoplete budale!

Zašto nisi stukao dve ljute i oparao kajiš na njenom golom telu, onako kako sam ja učinio? Patetični, bedni plačljivče! Misliš da ona mari za tvoje pešovanske bombonjere? Kad bi samo znao kako prija tucati je onako krvavu i cmizdravu. Ne, ti si morao da kukaš i moliš! Mene si našao!
Svejedno…

Sada su tu i samo jedan će izaći iz Virtualovog studija. Samo jedan će imati bankovni račun od 9 cifara. Drugi će ostati tamo, spržen visokonaponskim udarom.

Obojica će postati zvezde arene.

Doduše, jedan posmrtno.

Nasuprot njemu iz kovitlaca se pojavila visoka, suvonjava prilika sa bećarski zabačenim stetsonom. Pridošlica je hodao nehajno, vukući noge, pomalo vrckajući. Kada je razaznao protivnikovo lice instinkt je zaurlao u njemu.

Atila se podrugljivo smeškao, otkrivajući svoje savršeno bele zube. Ledeni trnci jurnuše mu niz kučmu.

Nešto nije u redu!

Sada, curo! Sada! Ukucaj cheat, pokreni sunce, obrni vetar!
Njegov protivnik zastade i pomače peševe kaputa u stranu. Drška revolvera preteći bljesnu kada je sunce počelo da se pozicionira.

NE! NE! NE!
Atilin lik je zatreperio pred njegovim pogledom kada se sunce postavilo u precizno proračunate koordinate. Najzad je postalo jasno za koga se Irena odlučila.

Poslednje reči koje je izgovorio, dok su mu oči suzile prepune peska nošenog orkanskim naletom vetra, bile su upućene njoj:
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:47

Isto popodne, isti dan

Popodne je uveliko odmaklo kada je Mirjana napustila selo i poznatom stazom se zaputila ka reci. Utonula u misli koračala je gotovo ne primećujući krajolik.

Sada je sve bilo lakše. Ponekad je to bila šetnja pokraj reke. Drugi put bi radila u bašti ili posećivala Biljanu. S proleća na proleće njene laži su bile sve uverljivije i niko više nije sumnjao u njih. Uvek isto popodne, uvek isti dan.

Trava je bila vlažna i prsti nogu su neprijatno zebli. Eh, da bar proleće nije toliko kasnilo. Možda bi sedela za stolom i spremala se za praznik.

Osvrnula se. Krovove kuća i dimnjake nazirala je kao nejasne i daleke. Kao kletva, nad selom se nadvijao sasušeni bagrem o koji je onomad obešen matori Ciganin. Uzdahnuvši duboko, skrenula je pogled ka ugaženoj stazici pred sobom. Odluku je donela još dok su se povlačili poslednji repovi zime.

Svi njeni prijatelji odavno su kuće skućili. Sve su njene prijateljice već brinule o svojoj deci. Ali ne i Mirjana. Sporu smrt, koju je samo proleće blažilo, brižljivo je skrivala od seljana. Koliko ju je puta majka pitala koji joj je vrag? Koliko ju je momaka klelo jer usne nikom nije davala? Sav nespokoj potrošila je prebolevajući predugu zimu. Odgovor je bio koliko težak, toliko i jednostavan. Ležao je zapreten koliko u prošlosti, toliko i u budućnosti. Uvek isto popodne, uvek isti dan. Bila je Lazareva subota kad je prvi put susrela te vučje oči. Oči koje su je smesta sažegle.

Začudo, hodala je lagano i ravnomerno. Vazduh je bio prepun slađanih proletnjih mirisa, ali za nju to čudesno uskrsnuće nije imalo nikakvog značaja. Iza sledećeg prevoja ugledaće svoj cilj.

Sutrašnji praznik i bučni vašar što ga prati provejavao je u mislima. Zalud su to gomilanje lutalica vlasti zabranjivale. Putujući trgovci, cirkuzanti, torbari i nomadi svih vrsta za zakone nisu marili. S proleća na proleće, u isto popodne, isti dan, okupljali bi se na istom mestu. Ringišpil i šećerna vuna. Roštiljdžije i bučna dečurlija. Gomila stranaca sa šarenim džidžama prostrtim poput sirotinjskih svetinja. Pogađanje i zadah rakije. Šarene suknje i marame. Čizme visokih sara i plamen iz tamnih očiju. Vašar koji nikad više neće videti onakvim kao nekada.

Pamtila je komšinice koje uteruju decu u kuće i kletve bačene na strance. Sećala se krvi i sahrana. Uvek isto popodne, uvek isti dan. S proleća na proleće.

Konačno se zaputila svome usudu i ni malo se nije kajala. U glavi joj igraše iskre davnog pogleda koji ju je zauvek okovao. Lagani koraci vodili su je postojano i pred pogledom puče izmaglica nad rekom. Utroba joj se stegla. Setila se istog ovakvog popodneva na isti ovakav dan.

Bio je tamo, sa ostalim nomadima, nekako po strani. Drugačiji od svih. Visok i naočit. Lenih pokreta. Vatrenog pogleda. Ogledalce na tezgi pred njime nije joj bilo potrebno. Njegov baršunasti glas i topli dodir ruke jesu.

Hodali su istom ovom stazicom, nasmejani i sretni. Slabost što je prožimala telo skrivala je oslanjanjem na njegovu snažnu podlakticu.

— Kolja, ljubavi moja!

Pamtila je skaredno živopisne kočije, kljusine što brste tek izniklu travu i teški zadah dugog putovanja. Sećala se popodneva u znoju. Divljih ruku i nemirnog tela. Uzdaha i vriskova. Dahtanja i nežnog umiranja. S proleća na proleće male obmane su bile sve uobičajenije i niko više nije sumnjao. Uvek isto popodne, uvek isti dan.

Nozdrve zapahnu miris vode i pred oči izroniše trsika i ševar pritisnuti maglom. Srce se snažno otelo i vrtoglavica je nadvladala odlučnost. Oslonila se na gorostasno stablo kraj staze i iz grla joj se ote krik:

— Kolja, nesrećo moja!

Setila se dana kad je divljaštvo nadvladalo. Grubih Koljinih ruku što su je neumorno vukle za sobom i sakrile je u isti ovaj ševar. Jezivi dan baklji i konopca. Dan kad su se mirni zemljoradnici pretvorili u zveri. Kočije su gorele, Ciganke su vrištale, konji su umirali. Matori se Cigo zanjihao na bagremu. A ona je sve to gledala; skrivena, nemoćna, skamenjena…

Reka je tekla ravnodušno i mirno. Onako kako je oduvek proticala. Kroz sve ove preduge godine Mirjanu je vodio nemir što se ne preboljeva; ali sada…

Sada je znala kuda ide. Magla nad rekom željno ju je čekala.

Najzad zastade, stigavši na cilj. Sela je pod drevnu vrbu i uperila pogled ka reci.

Bol ju je sve više obuzimao. Kroz uzburkane misli proletela su predvečerja u kojima bi je terao od sebe. Tako… Tako grubo. Nemilosrdno. Tako očajno! Koljin vapaj kao da je i sada odjekivao pustom obalom:

— Ne znaš kakvo je prokletstvo na meni, Mirjana! Ne smeš dočekati noć kraj mene.

A veče se spuštalo lagano i neumitno.

— Ne, Kolja, sada me nećeš oterati. Više ne mogu lagati. Ne mogu onako kao što to činim godinama zbog tebe; uvek na isti dan; s proleća na proleće. Ovoga puta ću dočekati noć, ljubavi. Sačekaću noć sa tobom!

Sumrak se hvatao na jove što su oivičavale moćnu vodu i kroz glavu sinu sumorna slika svakog božjeg jutra posle vrbice. Smrt i plač; krv; dopola proždrane iznutrice; iskasapljene komšije. Uvek isto jutro, uvek isti dan; i jutro za njim:

Zatvoreni kovčezi. Kuknjava i plač. Nedolično prežderavanje ožalošćenih po sahranama.

Uvek isto; s proleća na proleće…

Nije zaboravila. Nije marila. Nije plakala — neka vreme prolazi.

Telo uzdrhta od strasti. Kolja noćas dolazi! Mesec joj se bledo nasmešio sa neba, tek probuđen i još mamuran. Otpozdravila mu je kao starom prijatelju.

Ove će noći iz magle izroniti karavan. Začuće se škripa točkova, njištanje konja i pucanj biča. Noćas će podeliti prokletstvo sa svojim draganom i pojuriće duž reke; divlja i slobodna. Pridružiće se čoporu i loviće ono što su nomadi oduvek tražili.

Jer nomadi noćas dolaze na gozbu, kao i svakog proleća; na istu, bogom nepogledanu noć.

Baš kao što i treba da bude.

A kad sve bude gotovo, kad noge postanu umorne, a utroba puna, poći će sa njima u maglu.

Tamo odakle su nomadi oduvek i dolazili.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:47

IZA PANSIONA

Šumo, šumo, crna šumo, šta sam ti skrivio? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem.

Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok ih ne upoznate. Dok ne saznate njihove male tajne. Dok ne otkrijete lice bez šminke. Sa naličja, sve su karte iste, ali tek kad ih okrenete upoznate prave boje. I ponekad sudbina zavisi od lica izvučene karte.

Kako sam uopšte ovamo dospeo? Nasmejao bih se. Zabrinuo. Zaplakao.

Vraćam se ponovo i ponovo u onaj čudesni dan. Nebo bez oblačka, popločana ulica, belina zidova, znoj niz leđa. Zvuk tika-taka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji nagoni na oprez. Zvuk što izaziva zatezanje u pantalonama. Ne okrećem se. Usporavam. Obilazi me. Visoka, tanana, otmena. Letnja haljina, gole noge. Ramena otkrivena, preduga crna kosa. Zatezanje u pantalonama postaje nesnošljivo. Svaka oblina je na svome mestu; svaki njen pokret je svrsishodan. Roba je na tezgi;

– Izvinite, gospođice, možete li mi pomoći? Pomalo sam izgubljen u ovim uličicama.

Okreće se. Lice je ogledalo. Vidim svoju požudu u njenim ogromnim očima. Kupujem!

– Tek sam stigao. Tražim pansion „Marija“. Znate li gde se nalazi?

Zna! Ima boga. Odvešće me. Stanuje u blizini. Hodam kraj nje. Brbljam. Smeši se. Odgovara kratko. Ostavlja me pred pansionom. Nasmešila se. Nisam dobio ništa. Nema sastanka, nema telefona nema adrese. Uzimam sobu. Gledam kroz prozor. Spremam se. Odlazim do plaže.

Mnogo lepih žena. Minimalni kostimi, ponegde sevaju gole dojke. Posmatram. Nešto mi nedostaje. Tražim. Zar ona ne izlazi na plažu? Nema je. Tražim i dalje . Obilazim obalu, guram se između dušeka, peškira i telesa. Mnogo lepih žena. Nema je!

Veče u gradu. Obilazim konobe. Kafiće. Restorane. Disko klub. Mnogo lepih žena. Neke mi se nametljivo osmehuju. Nje nema! Razočaran sam.

Noć je odmakla. Sedim na rivi. Parovi prolaze. Ovo je besmisleno. Ustanem, zakoračim.

Vraćam se u pansion. Mrak. Ulično osvetljenje ne postoji, ili je u kvaru. Zvuk tika-taka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona. Sustiže me. Hvata me pod ruku. Ćuti. Nastavljamo do pansiona. Ulazi ispred mene. Tek u sobi podiže pogled.U njenim očima vidim svoje suze. Svoje tuge. Svoju požudu. Grabim je. Steže me. Usne na usnama, telo na telu. Padamo na ležaj. Spadaju omotači i nastavljamo. Umiremo. Ponovo se rađamo. Svet nestaje i ponovo se uzdiže. Ruke, usne, požuda. Premoren sam. Kad je završeno? Gubim se u snu.

Budim se. Dan je odmakao. Nema je. Nemam ime, telefon, adresu, sastanak. Samo njen miris na posteljini. Čim sam se rodio bio sam osuđen na smrt. Ono što ne znam je vreme izvršenja.

Još jedan dan. Plaža. Veče. Kafići, restorani. Kasnije riva. Duboka noć. Mračna ulica. Tika-taka iza mene; štikle; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Hvata me pod ruku. Ćuti. Ulazimo. Dohvatamo se. Gruba je. Grize. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Pitam je za ime. Ništa. Pitam je za adresu. Smeje se. Ustaje, odlazi. Zurim u plafon.

Jutro. Posteljina je krvava. Gledam u ogledalo. Rana na vratu. Zavijam. Strahujem. Ostajem u sobi.

Dan ističe. Provirujem kroz prozor. Ulica, crkveni toranj u daljini. Sa druge strane šuma Obalu samo slutim. Do mraka očajavam. Veče pada. Legao sam. Oči otvorene. Ne mislim.

Noć odmiče. Tak-tak na vratima. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva bol u preponama. Otvaram. Njeno lice nije njeno. Uvek je tamo neko drugi. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Odlazi pred zoru kao i svaki put. Vraćam zavoj koji sam uklonio pred njenim čeljustima. Pitao sam za ime. Ništa. Pitao za adresu. Smejala se.

Iza pansiona je staro groblje. Prolazim kraj njega i pitam se. Zadrhtim. Ne želim da znam.

U produžetku je borova šuma. Osećam mekani miris četinara i smole. Magnetična aroma. Privlači me. Trzam se. Žurno odlazim.

Čudna devojka. Kad god bih susreo njen pogled video bih svoje suze. Kad god bih je dodirnuo osetio bih svoj bol. Zašto ta šuma podseća na nju? Tamna, mirisna; preteća…

Sad se pitam da li sam ikada o nečemu odlučivao? Da li sam bio marioneta koja pleše na koncima sudbine? Sudbine koja je odavno ucrtana?

Neće mi dozvoliti da odem. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem. Šumo, šumo, crna šumo, šta sam ti skrivio?

Zvuk krckanja pod nežnim stopalima; žensko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona je. Hvata me pod ruku. Ćuti. Polazimo…
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:48

SVETLANA

Dolazim, Svetlana… Dolazim…

Tri su vranca uginula podamnom. Ipak… Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad se upitam da li je burma još uvek na tvome prstu? Da li je moje ime, ugravirano sa unutrašnje strane, urezano na tvojoj koži, onako kako je tvoje urezano na mojoj?

Ne brini Svetlana… Dolazim i nosim ti poklone.

Putovao sam sa goblinskim psima, drugovao sa najgorim šljamom i drhturio na severnom vetru… Sanjao o tebi Svetlana… Ali, skoro sam stigao… Dolazim, Svetlana… Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad sam želeo da ne znaš gde sam. Da nikada ne saznaš kako peče korbač četovođe. Želeo sam da sakrijem požare koji su gutali gradove zapaljene mojim ogrubelim rukama. Hteo sam da zaboravim led koji mi se hvatao na telu i u duši dok sam stražario u dugim zimskim noćima.

Nisam uspeo, Svetlana. Nisam mogao da zaboravim. Ali nije važno, jer Ja dolazim. Dolazim i nosim ti poklone.

Nikada ti ne bih poželeo da osetiš kako je gacati po krvi nevinih. Kako je spirati sa sebe utrobu istih onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga. Kao jaganjci…

Ali prošlo je Svetlana… Prošlo je… Dolazim…

Zaboravio sam čarobnjake i ratnike. Zaboravio sam divove i patuljke. Ali ne i tebe.

I pitam se, Svetlana, pitam se – da li si ti mislila na mene onako kako sam ja mislio na tebe? Da li si me se setila ijednom u ovim dugim godinama?

Dok si okopavala baštu ili navlačila jelek…

Svejedno… Jer ja dolazim i nosim ti poklone…

Da li si me se setila dok si dahtala pod njime, Svetlana?

Stigao sam, Svetlana. Došao sam i nosim ti poklone :

Čizme na umornim nogama, tužne oči i hladno srce…

Nož za pojasom, oštar poput britve…

I pakao tvoga neverstva!
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:48

Kiša

Tijana se glasno nasmejala i promeškoljila u snu. Smejala se zvonkim smehom devojčice koja u gumenim čizmicama skakuće po proletnjoj kišici, prskajući naokolo blatnjavu vodu iz barica. U snovima je opet bila dete što zamazuje lice dok sa čela sklanja vlažnu kosu prstićima umrljanim od blatnih kolača. Haljinica je na turiću pozelenela od prolećne trave i možda će mami poneti buket livadskog cveća. Kapljice padaju posvuda oko nje i vedro raspoloženje buja njenim bićem…

„Sanja“ pomisli Jovan pružajući ruku da popravi pokrivač. Nesmotren pokret oborio je šolju i rezak udarac naruši monotono dobovanje po krovu. Napolju je pljuštalo. Žuća, trgnut iz dremeža, baci na gazdu sanjiv pogled. Shvativši da se ništa dramatično nije desilo, nastavi sa dremkom. Tijana se nije probudila.

U polumraku lice joj je delovalo toliko mladoliko da je Jovan gotovo mogao da oseti krupne kapi letnjeg pljuska što ga je promočio na dan kad ju je prvi put ugledao, skriven pod tendom neke radnjice u predgrađu. Vrelo popodne, sevanje munja, prasci grmljavine i najlepša žena na svetu što pretrčava ulicu. Beži pred naletom kiše koja se obrušila iz vedrog neba. Stomak mu se zgrčio od uspomene na prizor koji nikad iz srca neće izbrisati. Haljina vlažna i pripijena uz raskošno telo, probudila je nesnosnu želju u njemu. Tada je još ime Tijana bilo nepoznanica za njega. Tek zavodljiva neznanka.

Eh, to njeno telo…

Kao da se juče desilo. Pred očima mu nanovo beše vižljasta i mlada.

To popodne… To mokro popodne…

Sećao se svakog njenog skladnog pokreta. Na platnu sklopljenih kapaka Tijana se živahno izvijala i uzaludno pokušavala da izmakne toplim kapima. Kao da joj ruke opet podižu ženski časopis u pokušaju da skrije vetrom razvejanu kosu.

Najžešći udarac zadade pogled bačen iznenada, onako nehajno preko ramena. Krupne oči bezobrazno bljesnuše, presretoše, pa se zaustaviše da otpočinu na njemu…

Tu letnju kišu pamtio je po toplini što mu ostade zauvek u duši. Kao da je baš to nevreme bilo onaj sudbonosni graničnik koji ih je najzad doveo dovde.

Samo, tada je kiša prestala isto onako naglo kao što je i počela. Ostavila je za sobom jezerca koja su kučići oprezno ispitivali šapama, nesigurni u njihovu dubinu. Kao da ih i dan danas vidi.

Jasnije no ikada.

Tijanini pomodreli podočnjaci i duboke bore kao da su iščezli i Jovan je poželeo da to nije samo varljiva igra sumornog osvetljenja.

Zaludni snovi!

Možda je sve ovo privremeno, pomislio je, pa ipak je dom.

Uspomene su ga svakim danom sve snažnije opsedale, i sve su ga više ranjavale. Bili su suviše stari da počnu iznova i premladi za smrt. Predaleko su odmakli da bi se kajali ili nadali. Njegove su misli sve češće nepovezano bludele prošlošću.

Sećao se dugih jesenjih kiša i sivih depresivnih oblaka pod kojima je mokar i promrzao okretao pedale bicikla, žureći da ne promaši vreme posete. Još uvek je osećao ledeno slivanje vode niz vrat i leđa i tešku promočenu odeću na sebi. Sećao se bolnice, mokre i sive zgradurine utonule u korov i travuljinu. Kao da je juče kršio prste nemoćno zureći u ravnodušno lice bolničarke koja, ubrizgavajući Tijani konjsku dozu bensedina, mirno prognozira da neće dočekati zoru. Sećao se njenog prazog pogleda i oluje besa što se uzdiže u njemu.

Pa ipak, Tijana ih je sve nadživela. Sada se pitao – da li je vredelo?

Jer Tijanina groznica nije nikako prolazila, a neprekidna bujica jesenje kiše trajala je u nedogled. Došlo je ono užasno vreme kada mu je kiša preplavila dušu. Potmula, olovna kiša koja istrajno izjeda i poslednje ostatke snage. Kiša u srcu – kiša koja nikad ne prestaje!

I dan danas ga je morilo strašno stezanje vilica i udarci pesnica u zid. Sav njegov užas, sav njegov strah, sve ono beznađe… Onaj jezivi, nemoćni bes izazvan Tijaninim zapomaganjem iz susedne sobe. A on divlja, nemajući načina da joj pomogne.

I jasno se sećao onoga što je usledilo posle toga:

Vremena boleština, vremena ludila. Napuštenih vozila lišenih goriva, razbacanih poput igračaka po potopljenim putevima. Skupocenih statusnih simbola koje više niko nije pljačkao. Sporadičnih kratkotrajnih dolazaka električne energije pre potpunog kolapsa. Bandi koje bezobzirno ubijaju za parče hleba…

Sve se to vrtelo u njegovoj glavi u čudnim kombinacijama i ponekad je želeo da ima moć da zaboravi.

Kao Tijana…

Žuća zevnu, pa protegavši se, ustade i priđe mu. Liznuo mu je ruku, a onda, shvativši da od obeda nema ništa, sklupčao mu se kraj nogu. Srce Jovanovo se steglo, jer nije imao ništa što bi mu ponudio. Nije imao ama baš ništa što bi olakšalo patnje kučetu – ili Tijani. Samo prazne šake…

Kroz glavu mu bljesnu sećanje na dan kada su izgubili dom. Na dažd koji je došao niotkud.

Uznemiren, ustade. Dogegao se do ulaza, šepajući onako obogaljen i praćen vernim psetom. Pridružio im se u vreme dok su se uspinjali, nesvesni onoga što ih čeka. Odmakavši zastor pogledao je kroz tešku maglu, osluškujući uporno pljuštanje kiše. Pomisli za trenutak da mu je srce okovano ledom.

Momenat kasnije, nasmejao se svojim mislima.

Led?

Led više nigde nije postojao. Nekada, dok je još bilo televizora, posmatrao je direktni prenos topljenja polarnih ledenih kapa. Nešto kasnije i nestanak priobalnih gradova.

Počešao je Žućin izvijeni hrbat i ponovo se zagledao u sumorni predeo oko zlehudog privremenog doma. Predeo koji je postajao sve skučeniji. Barem je u jednoj stvari bio u pravu. Sve vreme ovoga sveta je njihovo. Sve vreme ovoga sveta koje je još preostalo.

Znao je da ovoga puta kiša neće prestati.

Vrh na kojem su se nalazili, isti onaj čije ih je osvajanje koštalo života jedinog, nikad prežaljenog deteta, neće još dugo biti ostrvo. Uskoro će voda stići do njih i podaviće ih poput pacova. Okean koji je potopio njihov svet biće potpun.

Ako glad ne bude brža.

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:49

ZIDOVI

Sama je. Najusamljenije je stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmeta i aromu vlažnog krzna. Ali ne vidi ih. Ne vidi ih.

– Nema tamo ništa, ne boj se zlato mamino – svetlo se gasi i ostaje sa Njima.

Milena je plakala i vrištala u početku, sve dok nije shvatila da mama ne dolazi.

Zidovi nestaju i Oni stižu, radoznali i strašni. Njuškaju, obilaze, balave. Upliće prste ili ih stavlja u usta smišljajući zvrčku koja će ih oterati.

– Morbus Veslan – kaže ljubazni čika sa velikom torbom mami.

Potom godine prolaze. Iz noći u noć. Oseća poglede na sebi i prekriva se preko glave. Ponekad nazre pokret u mraku. Ponekad odsjaj vilinskog svetla u očima. Pokušava da ih razazna, ali osećaju njen napor. Povlače se i ne vidi ih. Ne vidi ih.

Mama je tužna. Ne razume. Milena se trudi, smeje se u pokušaju da je oraspoloži. A godine prolaze. Iz noći u noć.

Zid među svetovima sve je tanji. Sad im već vidi oči i pogrbljene senke. I što su bliže, sve ih se manje plaši.

Ne izlazi više iz sobe. Mama donese ručak, sklanja nečist i to je sve. Ranije joj je društvo nedostajalo, ali sad ima posla. Prepušta se svojim posetiocima. Razume šta govore. Tepaju joj, dodiruju je. Oni je ne plaše, ali se plaši onoga što od nje zahtevaju. Ipak, čak i postati ono što traže, bolje je od ovog života između svetova.

Granica postaje nejasna. Soba je sve čudnije mesto za postojanje. Tetura se, glavinja, ne nalazi put. Više i ne vrišti. Pristaje. Predaje im se. Posmatra strančeve tople oči dok tišinu lomi kuckanje uređaja u kosmatoj ruci. Pecka kožu podlaktice. Bol ne dolazi od sitnih uboda, već od plave boje što joj utiskuje pod kožu. Ne opire se. Obećao joj je mesto gde će biti voljena. Obeležava je za putovanje.

*

– Šta joj je to na ruci? – pita mama čiku sa velikom torbom.

– Poremećaj simpatičke inervacije. – odgovara.

– Zar ne bi trebalo da su joj ruke hladne? – mama je zabrinuta.

– Ne znam, kapilari pucaju. Staračke pege možda.

– Ali, čak i da jeste tako, zar ovo nije preterano pravilno? Kao da je u pitanju neki natpis.

– Gluposti… – kaže čika napuštajući sobu.

*

U nekoj drugoj stvarnosti oslanja se na štap za šetanje i podiže polucilindar u znak pozdrava. Curica se smeši ljubazno i hvata ga pod ruku. Ne pada joj na pamet da ga poljubi, čak ni u obraz. Posmatra uzani struk i široke bokove. Razmišlja koliko ga zavaravaju krinolina i steznik. Sklona je maskama, baš kao i svaka žena. Šeširić na glavi, suncobran u ruci, čipkaste rukavice… Sve je to maškara, varljivi bljesak zavodljivosti.

Šatra je ogromna. Posvuda šarenolika gomila. Među elegantnim parovima trčkara musava dečurlija, secikese traže tašne i džepove, a prevaranti galame. Mirisi roštilja i šećerne vune se mešaju sa zadahom egzotičnog zverinja. Žagor zaglušuje muziku vergla i stižu do ulaza. Probijaju se kroz masu, zauzimaju mesta. Svetla se gase i kroz tamu doboš rešeta marševskim ritmom sve jače i jače, stvarajući iz trena u tren sve napetiju atmosferu. Najednom reflektori obasjavaju visoko ograđenu arenu i orkestar pridružuje frenetičnom ritmu svoje mistične tonove. Iz stotine grla otima se uzdah. Pred njima je stvorenje o kojem se samo šaptalo u tami. Zver iz bajki. Izvija se u kraju arene. Nasuprot njoj stoji odvažni dreser naoružan samo bičem. Žestok aplauz publike nagrađuje hrabrost. Podstaknut, on podiže bič. Na pucanj kićanke zver se nervozno trza. Publika to ispraća ovacijama. Doduše, potajno se nadaju tragediji, jer i krv je deo predstave. Međutim ne dešava se ništa neuobičajeno. Vitko telo se izvija i elegantno proleće kroz vatreni obruč. Vraća se na mesto. Izvodi uobičajene trikove. Prevrće se, pleše, šeni. Zatim je pucanj biča uteruje u uzani hodnik i zver napušta arenu.

Ostatak programa prolazi gotovo neprimećeno zasenjen spektaklom nevešto postavljenim na početak programa.

– Odakle li su doveli zver? Zar čudovišta nisu tek plod mašte u bajkama? – pita curetak.

– Ne znam, draga. Ponekad me to plaši. Ne verujem da će nauka i knjige išta dobro doneti. Eto i tatin dućan propada zbog tog štrapaciranja po dimenzijama. Ti psihonauti su budalasti i neoprezni. Otkad je otkriven prolaz među dimenzijama samo lutaju unaokolo, prikupljaju opasne primerke i prenose ih preko zida. Dovlače svašta ovamo. Kad-tad o glavu će nam se olupati ta lakomislenost. Istanjivanje međudimenzionih zidova je opasno. Jednom će zanavek pasti, a onda neka nam je Bog u pomoći.

*

Noću kad svet potone u tamu i kad postane najusamljenije stvorenje na svetu, Milena ih može čuti sa druge strane. Drhturi na jesenjem vetru ležeći na slamnatoj posteljici, stopala oslonjenih na rešetke cirkuskog vagona. Telo joj je povređeno krotiteljevom šibom, ali na to se već navikla. Bulji u tamu i zna da su zidovi ponovo tanani. Povremeno nazire pokret. Ponekad odsjaj svetla u očima. Ponekad jasno vidi drugu stranu. Baš kao sada. Mama je kraj ljubaznog čike sa velikom torbom. Gledaju u njenom pravcu. Razume šta govore.

– Žao mi je gospođo, autizam od kojeg vaša kćer boluje je vrste za koju nikad nisam čuo. Konsultovao sam se sa kolegama, ali ni oni ništa ne znaju. Radi se o potpunom odsustvu svesnih funkcija. – čikine reči deluju učeno. Mamine uplašeno.

– Koma? Hoćete da kažete da mi je dete u komi?

– Ne, ne… Koma je posledica fizičkog oštećena. Ovo izgleda… Više kao da je namerno isključila svest. – lagano izgovara.

– Hoće li se povratiti. Ikada? – mama i dalje govori jedva čujno.

– Ne znam. Sumnjam… – pakuje lekarije i sprema se da pođe. Mama se naginje.

– Kakve su joj to rane po leđima? – gleda u ono što je nekad bila Milena.

– Nadraženost kože zbog predugog ležanja… – izgovorivši to doktor izlazi. Mama ga ispraća.

Milena nije tamo. Plaši se onoga što je postala i užasava se života između svetova. Želi da joj se mama nasmeši. Da joj bar još jednom čuje „ne boj se zlato mamino“.

Ali ne vidi je. Mama je ne vidi…

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:49

ZAUVEK MLAD

U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar.

Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice koja uzdignute glave upravlja zahuktalim dvokolicama. Ogrtač joj vijori na vetru, duga haljina naglašava obline. Leva ruka zateže kajase, a uzdignuta desnica zamahuje kamdžijom. O pojasu visi mač. Deo narukvice gde bi trebalo da se nalazi parip oštećen je i tu se gravira gubi. Čini mi se da bi sve bilo drugačije, samo kad bih video celu sliku. Možda bi imala moć da mi vrati zdravlje. Maštam o tome i prisećam se zelenih očiju došljakinje. Riđokose lepotice tananog struka, predugih nogu i zamamnih oblina. Nikad nisam otkrio način kojim bih otvorio narukvicu. Nosio sam je sve ove godine, neosetno i bezazleno.

Prisećam se mehane u kojoj mi je šef razjasnio da sam propao u neki od drevnih laguma po kojima je okolina bila čuvena. Posao rekonstrukcije biće odložen. Arheolozi iz prestonice polažu monopol na tajne podzemlja.

Kad je bager propao u prazninu, sve čega sam bio svestan bio je škljocaj zuba i tresak u stomaku. Zemlju što zasipa mašinu primetio sam tek trenutak kasnije. Kad sam izašao iz kabine, prokletinja mi se jednostavno sručila na glavu. Nisam ni bio svestan da sam je strpao u džep.

Trzam se na zvuk očekujući gonioce. Ipak, samo pseto rovari po đubrištu. Najednom mi postaje neodoljivo zabavna činjenica da sam iz sterilne bolničke sobe pobegao samo zato da bih skončao krijući se po deponiji. Pravo mesto za one rasturene sidom. Zadnja destinacija sveg otpada civilizacije.

Podižem pogled sa narukvice i sa gađenjem proučavam čireve i gnojne rane na otekloj podlaktici. Bolest krvi! Svaka bezazlena infekcija me razara. Telo mi se rastače i uskoro neće ostati ničeg ljudskog. Nema načina da se zdravlje vrati.

Dok odlučno rasklapam brijač, pomišljam na zdravlje koje mi nikad neće biti vraćeno. Spuštam sečivo na zglavak i povlačim. Krv kulja i sliva se na drevni nakit. Naglo gubim snagu i u zadnjim trenucima prisebnosti uobrazilja divlja. Čini se da krv nekom suludom logikom pronalazi prava mesta dok boji rezbariju. Varvarska carica postaje crvenokosa veštica. Upravo ona koja me je zarazila i eto, umreću posmatrajući je. Mislima caruje toplota njenih čulnih usnica što počivaju na meni. Prisetio sam se kako sam joj pružio ono što sam pronašao u lagumima. Strepeo sam od njene ozbiljnosti dok me jahala i igrala se grivnom, sve dok je naposletku nije sklopila oko mog zglavka. Njeni zubi su mi se zarili u ramena i vrat, a plameni bol širio se iz njenih noktiju što su mi cepali kožu. Noć sladostrašća dovela me je dovde i sada plaćam poslednju cenu. Tonem u bezdan kroz tamne virove otkucaja sopstvenog srca i jedna jedina misao sve slabije i neprimetnije prati istakanje života: kad bi mi samo zdravlje bilo vraćeno…

Ne znam koliko je trajalo vreme bez vremena i postojanje bez svesti. Kad se život vratio, prvo je stigao užas zbog činjenice da sam živ. Zatim misao: pronašli su me i vratili u sobu gde će mi se telo raspasti. Iznenada shvatam da je vazduh koji udišem sladak i mirisan. Otvaram oči. Nalazim se na obali jezera, a svet oko mene kupa se u zelenilu. Dokle god pogled dopire, nepregledna je ravnica, prekrivena morem trave. Spuštam pogled na zglavak i shvatam da je, iako ne vidim ni zavoj, niti bilo kakav trag medicinske intervencije, krvarenje prestalo. Ruka mi je još uvek prljava od valjanja po đubrištu, i to postaje nepodnošljivo. Prilazim do kristalno bistre vode i zaranjam ruke. Dah mi zastaje. Dodir sa vodom čini čudo. Otok, ranice i čirevi trenutno nestaju, a živcima se vraćaju osećaji. Voda je sveža i prijatna. Umivam se i koža mi bridi. Ne znam kako, ali najednom sam siguran da ta voda ima moć da mi vrati zdravlje. Bacam odeću i spuštam se u jezero. Osećam promenu! Kola mi po krvotoku. Euforčno zaranjam, a probuđeni nervi mi govore da bolest umire. I ne samo to! Godine spadaju poput ljušture i svaki zamah otkida vreme sa mog postojanja. Sati, dani, meseci i godine kopne. Kao da je satni mehanizam poludeo i krenuo unatrag. Ponovo mlad! Ta misao me ne napušta dok prskam vodu unaokolo izbacujući telo na površinu.

Idućeg trenutka postajem svestan da nisam sam. Podižem pogled i susrećem toplo zelenilo pogleda. Pod zalazećim suncem njena kosa plamti. Lagani vetrić poigrava se dugom haljinom i bujne obline se povremeno jasno ističu. Široki opasač prikuplja haljinu uz tanani struk i zapažam dršku mača skrivenog pod ogrtačem. Čulne su joj usne poluotvorene i otkrivaju biserne zube. Pruža mi ruku dok nogom odbacuje u stranu odeću. Znam pred čim se narod sklanjao u lagume. Trebalo bi da se stidim zbog svoje golotinje, ali nekako je i ona prirodna. Parnjak narukvice mi se sklapa oko zglavka i najednom mi je poznato šta se nalazi na oštećenom delu gravure. Shvatam ulogu zazora na narukvicama dok kroz njih provlači kajiševe učvršćene za rude karuca do kojih me je nežno dovela. Ne opirem se oglavu koji mi postavlja i prihvatam ga zubima. Grubi kaiševi koje mi priteže bolno se urezuju u kožu.

Znam da mi zdravlje nije uzalud vraćeno i bojim se da će predugo trajati. Juriću još dugo po ovim beskrajnim ravnicama. Osećam pomeranje ruda i čujem škripanje karuca pod teretom. Kamdžija puca i jezivi bol tera me da krenem. Upirem i točkovi se pokreću, nesnosno teško. Falsetni uzvik trijumfa ispraća udarce što cepaju kožu i teraju me da ubrzavam i ubrzavam. Očajnički urlik prolama se iz grla u trenutku kad shvatam svoju sudbinu.

Sad znam. Nedostajući parip na gravuri nije bio konj. I znam da ću zauvek biti mlad.

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:50

RASKRŠĆE

Aleksa, priseća se, zovem se Aleksa. Razum se topi na vrućini – maslac na tiganju.

Jedini susret koji se nije smeo dogoditi. Pogrešna frakcija pustinjskih komandosa. Izmakao je, ali od toga nema koristi. Tek je par kilometara dalje, poslednja flaša je iskapljena. Pokušava da obriše oči, zatim se spušta na tlo psujući znojavu košulju kojom samo nadražuje oči. Nešto krcka. Kompas! Bio je u zadnjem džepu! Izbacuje krhotine i diže pogled. Ispljunuvši pesak nakupljen u ustima neko vreme posmatra let svojih pratilaca. Lešinari nikad ne odustaju.

Još nekoliko isporuka i imao bi dovoljno novca da plati najamnike. Ovo je trebalo da bude tek prva faza unosnog posla. Sad ostaju sunce, pesak i uporna eskadrila što će mu oglodati kosti.

Odjednom se pojavljuje daščara. Okreće se prema prizoru što varljivo titra u izmaglici. Samo radoznalost. Pomišlja da mu se vrelina poigrava mozgom, jer u slici nešto ne štima. Kao škripanje gudala bez kojeg bi kompozicija zvučala maestralno. Sklapa oči. Kad ih tren potom otvara, slika se razbistrava. Čudno, sve je tamo, ali prizor ne spada u Euklidovu geometriju. Nema dubinu. Kao poster nalepljen direktno na vidno polje – sa tom razlikom što bi on imao debljinu papira. Ovde te dimenzije jednostavno nema. Psuje u sebi; fatamorgana.

Možda jednostavno treba sačekati kraj. Snovi o kancelariji na obali i o sekretarici u miniću završavaju se ovde. Nikad poslovnog čoveka od njega.

Neko vreme kleči lica zagnjurenog u dlanove, a onda čuje zviždukanje. Halucinira.

Podiže pogled i vidi dobrodušno lice podnapitog čikice. Dok pokušava da prihvati ono što vidi, pridošlica mu se obraća.

– Što s’ iščuđavaš? Pa i ti bi im’o tol’ku tibu da si stuko piva k’o ja!

Umesto odgovora Aleksa liznu ispucale usne.

– U bircuzu ga ima kol’ko voliš. – to izgovorivši nastavlja geguckavim hodom.

Aleksa obnovljenom snagom puzi ka daščari i posle čitave večnosti stiže. Sumnjičavo pruža ruku i shvata da su vrata stvarna. Ne razume nedostatak dubine, ali to ga više i ne zanima. Pruža ruku. Brava je podmazana, a vrata fino balansirana. Ulazi.

Lukovi tavanice gube se u visini. Problem sa perspektivom i dalje postoji, ali sada je suprotne prirode. Iako vidi pročelje prostorije, dužina je beskonačna i prkosi svakom razumnom poimanju. Kružno raspoređeni prozori sa zaobljenog čela prostorije bacaju pregršt svetlosti duž bircuza na čudno osmišljeni način. Centrom prostorije prostiru se klupe i stolovi sa podnapitim gostima. To se umnožava u nebrojenom mnoštvu, ali slike nisu identične. Gosti za stolovima ne samo da nisu istovetni, nego nisu ni iz istog istorijskog perioda. Geometrija mesta je ludačka i Aleksa nijednog trenutka ne uspeva da odredi udaljenost do najbližeg stola niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njim sede.

Obazrevši se po sceni pretrnu, jer shvata još nešto. Vrata su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavlja i u pravcu iz kojeg je došao, u istoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće deluje tek jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji. Prilazi šanku i obraća se barmenu.

– Jedno pivo.

Krigla se našla na šanku bez ijednog uočljivog pokreta spodobe. Smakao ga je naiskap. Apatinsko! Ne seća se da je spominjao svoje najdraže pivo, niti razmišlja o tome kako je ovamo stiglo sa drugog kraja sveta. Čim je spustio kriglu u njoj se penušala nova tura.

– Dobrodošli u Raskršće. – izgovara domaćin.

– Ima li izlaza odavde, ako nisam previše znatiželjan? – obrati se tobož mirno šankeru.

– Naravno, gospodine. Čim nađete ono zbog čega ste došli. – odgovori mu ovaj. Besmisleno.

– Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to u stvari tražim? – trudi se da održi mir iskapljujući i drugu kriglu.

– Pa posle toliko piva mislim da ćete potražiti toalet. – odgovor beše jednostavan.

U pravu je, itekako. Okrete se, zakorači, pa se najednom priseti da pita:

– A gde se toalet nalazi? – iznenada je potreba izrazito snažna.

– Prođite kraj Vikinga, pa pored legionara skrenite desno prema Hunima. Odmah iza zavese. – objasni mu ovaj detaljno. Aleksa klimnu glavom. Nije prešao ni tri koraka kada se prostro kao proštac, saplevši se o podmetnutu nogu. Grubi smeh se zaorio pre no što je digao pogled na tri mračne prilike u stetsonima sa rukama na revolverima.

– Izvinite…- promrmlja. Koliko toliko dostojanstveno ustaje, pa produžava ka svom cilju. Uopšte mu se ne dopada ovo mesto. Tek što usplahireno odmače par koraka, put mu preprečuje palica sa impozantnim krstom na vrhu.

– Jesi li grešio sinko? – pogled mu se sreće sa prodornim pogledom čoveka u mantiji. Da li je grešio? Napustio je ženu i dvoje dece da bi zbrisao sa kafanskom pevaljkom, nije plaćao alimentaciju, prevario je rođenog brata na ostavinskoj raspravi, prodavao oružje obema zaraćenim stranama i izbacio na ulicu pseto pre no što je krenuo ovamo.

– Ne oče – odgovori sa smeškom. Palica se ukloni i inkvizitor sugestivnim glasom kaže:

– Znaću ako si lagao. Istinu ću izvući točkom i željezom, a telo ti pročistiti plamenom lomače. Idi s bogom. – drhtavim korakom skrete desno prema Hunima i odmakavši zavesu ugleda dežmekastu staricu gde sedi na razdrndanoj stolici lupkajući iglama za štrikanje.

– Upotreba se plaća? – upita setivši se da je novčanik izgoreo zajedno sa vozilom.

– Naravno. Šta najviše želite u životu? – počasti ga baba oronulim pogledom. Kakva je ovo groteska? Šta želi? Da se olakša i napusti ovo suludo mesto. Ipak reče kratko:

– Nemam novca. – baba se bezubo nasmeši.

– Platili ste. Prva vrata desno – nije imao živaca da se upušta u nesuvisle rasprave, pa žurno otvara vrata i zakoračivši zinu od zaprepašćenja. Svuda oko njega je pustinja, sunce mu prži vrat, a od bircuza ni traga ni glasa. Diže pogled i vidi lešinare što kruže nad njime.

Potreba je prejaka i sprečava ga da razmišlja o neočekivanom obrtu. Dok sa olakšanjem posmatra kako pesak munjevito upija mlaz, čuje zviždukanje. Zakopčavši pantalone okreće se i vidi dobrodušno lice i golemu trbušinu.

– Opet si tu? Ti baš nemaš gde da odeš, a? – obraća mu se dedica.

– Molim? – Ne razume pitanje, kao ni mnogo šta drugo.

– Pa proš’o si kroz Vrata! Na milijardu jedinki jedno ljudsko biće dobija tu privilegiju! Preko Raskršća su prolazili carevi, milijarderi i vojskovođe. Ti si prvi u poslednjih hiljadu godina koji se ‘vamo vratio!

– A? – reče sve što mu je palo na pamet.

– Budalo! Šta god da si poželeo, ostvarilo bi ti se. – reče čiča pa produži i uskoro se izgubi na titravom horizontu.

Odustaje od pokušaja da objasni sebi ko je čiča usred nedođije i razmišlja. Mogao je biti u svojoj dendijevskoj kancelariji koju nikada neće imati i razgranavati biznis kojim se nikada neće baviti. Mogao se vratiti da vidi decu i nahrani psa. Mogao je povratiti porodicu koju je rasturio. Užas pristiže tek kada konačno spoznaje šta stvarno želi.

– Sunce li mu kalajisano! Mogao sam poželeti još jednu kriglu piva!
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:50

SRCE VATRE

Tog dana do hrama spustićeš se. Pomolićeš se osluškujući lagano zujanje i pod obogaljenim stopalima podrhtavanje tla osetićeš.

Bacićeš pogled na Srce Vatre, čudesni predmet što vekovima prirodi prkosi. Mehanizam jedinstveni što ga uoči haosa ruka drevnog majstora napravi.

Srce Vatre – jedno jedino.

Vrh nedostajućeg prsta zasvrbeće te, a u misli uspomene prohujalih dana će doći. Sećanja na potragu ophrvaće te snažno, a srce će ti se iz grudi otimati. Ludi snovi mladosti. Videćeš još jednom divljinu onakvom kakva beše pre no što si je ukrotio. Svet ćeš opet kroz led ugledati i ponovo će se crno nebo nad tobom nadviti. Začućeš jezivo hujanje vetra kroz razorene gradove i setićeš se užasa. Zaboravljene slike snega, vatre i krvi vratićeš. Ubijanje, lutanje i umiranje. Tog trenutka herojstvo i svoje sunarodnike mrzećeš, ali jedno će ti se više od svega gaditi. Zamrzećeš sebe.

Bejaste satrveni naletima pljačkaša, zimom i glađu. Tiho umiranje svog naroda nisi više gledati mogao i sedmorica odvažnih prema Atrogradu krenuste. Samo ti, odlučnost tvoja i surovost zverska, kroz pustaru ledenu provedoše vas.

Ramiza često u snovima vidiš, nije li tako? I dan danas osetiš na šakama toplotu njegovih creva. Na šakama kojima si risa što ga je razderao zadavio. Adnan ostade da se smrzne u divljini, uplašen i sam, a ti bez milosti krenu dalje. Medvedu koji ga je zgrabio prekasno si lobanju razbio. Smrvljene kosti Adnana nisu više nositi mogle.

Namernici što ih usput pobiste tek su prikaze senovite koje onostran snova navraćaju, ali najgore beše ono što počiniste u Atrogradu. Uđoste polumrtvi i primiše vas kao braću. Čim uskrsnuste, svojim rukama starca što vas izleči zakla. Za taoca sveštenika uze što blagosiljao vas je. Ukradoste im proleće. Oteste im Srce Vatre, pa ga kroz sneg i led ovamo dovukoste.

Srce Vatre – jedno jedino.

Samo dvojica se vratiste. Samo ti ćeš doživeti poslednji dan.

Nijednom misli vam ne potamnehu zbog zla što počiniste. Verovali ste u Srce Vatre koje zemlju toplinom natapalo je i pouzdaste se u večito proleće što vas postojano grejaše. Usevi bogato rađahu i glad zaboraviste. Posvetiste se graditeljstvu. Podigoste čvrste domove i moćne bedeme. Razbojnici i zveri strahovaše od vaše moći.

I godine prolaziše.

Kroz veče pred jutro u kome ćeš mir spoznati provejavaće pahulje. Senoviti tepih šuštavog lišća po kome kestenje skupljaš progutaće mrak, a tmina će izjesti zidine što danas stameno stoje. Teškim koracima premerićeš dvorište i nahranićeš pseto, a onda ćeš u kuću ući. Kraj kolevke ženu videćeš i dete joj uz skute. Čućeš gde tiho čedu uspavanku peva. Tek podočnjaci duboko urezani i suze što poput bisera lice joj krase, govoriće da ti nikad nije oprošteno. Znaćeš da su krivi što ti više nisi ti. Tvoja sreća i tvoje prokletstvo. Oni, baš oni, vrelo će svih tvojih slabosti postati.

Iste noći tutanj bubnjeva ravno će pod grudnu kost udarati. Upleten u tamu, potmuo i strašan. Pulsiraće u srži i sa razdirućim strahom će te upoznati.

Pokrete u šumi naziraćeš i osećaje da skriješ pokušaćeš. Uzalud, uzalud. Verovaćeš da još nade ima i mahnito za hrabrošću posezaćeš, ali nećeš dohvatiti.

Ni trenuti vascele noći nećeš.

Zora će svanuti rujna, kao krvlju orošena. Posegnućeš za oružjem, ali drhtava će ruka biti. Naslutićeš ludilo što razara. Zaškripaće drvo i zazvečati čelik.

Okrenućeš se voljenima i nasmešićeš se uplakanim licima. Pomazićeš decu, zagrliti ženu, izaći pred kuću i zaurlaćeš poput zveri. Osvrnućeš se zatim i pogledom upiti to tužno uporište. Svoju sreću i svoje prokletstvo. Tada ćeš prvi put u životu zaplakati.

Stežući držak oružja poći ćeš na bedeme i uradićeš što raditi moraš. Užas ćeš, po prvi put u životu, kroz krvavu zoru nazreti. Videćeš ih gde dolaze kao plima. Slušaćeš vrištanje probodenih, gledaćeš smrt satrvenih, ali neće se zaustaviti. Neće stati. Gaziće preko leševa da uzmu ono što si im oteo, baš kao što si i ti gazio nekada. Plamen što ih žive proždire zaslepeće te, ali oni neće stati. Neće se zaustaviti.

Zbog Srca Vatre, zbog večitog proleća, zbog opstanka.

Ubijaćeš besomučno i po prvi put žalićeš nad mrtvim neprijateljem. Ubijaćeš sve dok ne budeš i sam ubijen.

Nedugo potom više te neće biti. Kao da te nikad nije ni bilo, kao da nisi ni postojao. Neće te više brinuti krov što prokišnjava, ni bolesna žena. Neće te više buditi kašalj deteta pred zoru, niti ćeš sumnjičavo odmicati zavesu kada pseto zalaje u ponoć.

Jer, samo dvojica se vratiste i za sobom ostaviste sneg, vatru i krv.

U tome trenu, kroz vatru i smrt, shvatićeš da lažna beše legenda o čaroliji koja niotkud prolećem zemlju napaja. Svih svojih vekova, od samog svog postanja Srce Vatre se hranilo krvlju onih što za njime žuđaše. Krvlju onih koji se na njemu ogrejaše.

Srce Vatre – jedno jedino.

Poslednjeg dana i po tebe će doći.

Još jednom ćeš pogled baciti na svoje beživotno telo. Videćeš ljude u čeliku gde prelivaju se preko zidina i poslednji uzdah svog naroda začućeš. Posmatraćeš gde čereče decu, siluju žene i poslednji pogled tvoj sagoreće u vatri što proždire svet koji si znao. Videćeš vatru, sneg i krv, a Srce Vatre otići će sa njima.

Ali ne boj se, neće boleti.

Neće ništa boleti.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:51

BABA MARA

Biljana nije bila sigurna zašto se zaustavila. Neka tuga, valjda. Neugledno dvorište bilo je uglavljeno među velelepne vile, a vlasnica je čeprkala po tlu, čučeći među rotkvicama.

– Dobar dan! – doviknu Biljana starici preko ograde.

– Zdravo dušo. Nisam te odavno videla. – staričine reči odisale su nežnošću. Postojao je neki čudan kontrast između njene neugledne pojave i prijatnog glasa.

– Poslovi, snaš[1] Maro… – njeni poslovi su dugo tutnjali nizbrdo. Sve više se zaduživala i sve manje zarađivala.

– Pa ide li nekako? – baba Mara je imala izborano i neproporcionalno lice. Pogled joj je bio blag.

– Gura se nekako. – Biljana je lagala ni sama ne znajući zašto. Deset hiljada procesora, kojima je cena pala na polovinu dok su bili u njenom magacinu, dotuklo ju je. Život i imovina srozali su se nadsvetlosnom brzinom.

– Uvek sam se divila mladima. – staričine oči i glas podstakoše u Biljani neku neobjašnjivu setu. Poželela je da promeni temu.

– Snaš Maro, zašto malo ne doterate ovu kuću? Samo što vam se na glavu nije srušila! – zapita staricu.

– Nema se, srce moje. Sirotinja. – baba Mara se tužno nasmešila.

– Pa možete podići kredit, to bar nije problem. – starica je bila totalno neobaveštena.

– Eh, ja sam ti od stare škole, dušo. Protežem se samo dokle mi jorgan doseže. – osmeh joj postade topliji.

– Pa zar baš nikakve želje nemate? – bilo je neverovatno da takvi ljudi postoje.

– U stvari, imam neku ušteđevinu i pomišljam da je uložim u nešto što volim. – lice starice se najednom uozbilji, ali već idućeg trena osmeh joj se vratio na lice. Biljanine misli zaigraše. Matora je imala gotovinu! Možda joj je rešenje sve vreme bilo pod samim nosem, samo što ga nije videla.

– A u šta biste vi to ulagali? – Treba samo nagovoriti babu da uloži u preduzeće i problem je rešen!

– Ma ni u šta značajno, dete moje. Nas starije i sitnice znaju da obraduju. – starica je pričala svoje, ali Biljanu više njena prenemaganja nisu interesovala. Bila je pitbul. Kad jednom nanjuši novac – ne ispušta. I ne samo to. Nikad joj u životu novac nije bio potrebniji.

– Možda bi trebalo da uložite u neki posao snaš Maro? – uvek prvo treba pokušati jednostavnim putem.

– Prošla su vremena mojih poslova, dušo. Sada mi je potrebna samo poneka sitna zanimacija.

Starica se okrenula i gegavim korakom uputila ka bašti, dajući joj do znanja da je razgovor završen. Biljana je znala da je razgovor tek počeo. O, itekako! Vratiće se ona. Uskoro.

***

Kamion je stajao nasred njenog pažljivo negovanog travnjaka dok su ljudi iz banke utovarivali njene ljubimce. Znoj se presijavao na njihovim mišićavim telima dok su jedan po jedan nestajali u tovarnom odeljku. Baštovan, kuvar, sobar…

Svih šesnaest robova zaplenjeno je na ime nenaplaćenih dugovanja. Srce joj se cepalo dok su kraj nje sprovodili i njeno ljubimče. Pružila je ruku ka njegovim preponama, ali u nameri ju je omeo strog pogled uniformisanog čuvara. Tužni pogled ljubimčeta nije mnogo značio. Nije bilo nikakve šanse da se pobuni. Momci su imali ugrađene implante koji će im i na najmanji znak otpora bolno zgrčiti mišice. Kontrolni prsten je dan ranije predala bankarskom službeniku.

Kad je i poslednji uljez napustio imanje, Biljana je zakoračila u prostrani hol. Popela se do svoje sobe i iz fioke na kredencu izvadila revolver. Nije ga prvi put držala u ruci, iako je predugo vremena bio neupotrebljavan. Taj revolver, petnaest minuta straha i tri metka bili su inicijalna kapisla njenog bogatstva. A noćas će ga upoznati i njena komšinica. Ludi bakutaner sa šteknutom lovom. Život još nije završen!

Pažljivo je rastavila oružje i posvetila se čišćenju. Noćas ne sme da pogreši.

U poslu ju je prekinuo melodični zvuk zvona. Hitro je sklopila oružje i vratila ga je na mesto. Spustila se stepenicama i pogledala u monitor nadzornog sistema. Opet ljudi iz banke. Jedan činovnik pacovske njuške i dva tipusa kojima šavovi napadno elegantnih odela popuštaju na preširokim ramenima. Šta je drugo mogla da učini nego da otvori vrata. Obezbeđenje ju je napustilo posle prve neisplaćene zarade. Bila je svoj na svome.

– Biljana Martinović? – glas kojim joj se pacovska njuška obratila zvučao je zvanično. Suviše zvanično.

– Izvolite. – sa zebnjom je primetila da gorile menjaju poziciju. Trebalo je da zadrži revolver.

– Imamo ovde sudsku odluku o preuzimanju bankarske imovine. – baš ono čega se bojala.

– Ne možete me tek tako izbaciti iz sopstvenog doma. Žaliću se… – histerično je dograbila hartiju koju joj je ljigavac pružio.

– Ah, ne gospođice! Kuća pripada Istočnoevropskoj korporaciji. Mi smo iz Atlantika i došli smo po nešto drugo. A rešenje je pravosnažno i ne postoji pravni lek. – čula je činovnikov glas u magnovenju dok je proučavala rešenje. Nemoguće! Plaćena je puna cena sa pravom negraničenog raspolaganja.

***

– Vidiš devojko, kao što ti rekoh, nas starije i sitnice znaju da obraduju – baba Marine reči odisale su nežnošću. Sa gađenjem je osmotrila crnilo ispod nokata na prljavim rukama, zapažajući na staričinom domalom prstu jedinu stvar koja je blistala. Kontrolni prsten povezan sa njenim implantima. Dobro je poznavala bol koji će joj blokirati telo ako se ta šaka stegne. Laganim pokretom snaš Mara joj pomeri haljinu. Znala je šta treba da uradi. Nelagodno je stala da se otkopčava. Dugme po dugme. Kad haljina skliznu jeza joj prostruja telom i nelagodno zastade. Staričine blage oči pratile su obline njenog tela i znala je da mora da nastavi. Spustila je lagano gaćice, osećajući na sebi radoznali pogled.

– Ako će ti biti lakše, mogu te vezati. – blagi glas ju je umirivao dok je posmatrala izmučeno odrano stvorenje koje je dahtalo na krvavom podu. Njena prethodnica. Odmahnula je glavom i starica se osmehnula.

– Dobro curo. Više volim da sarađujemo u igri. A sad, dođi da odaberemo zajedno. – Dohvatila ju je za ruku i povela ka stolu na kojem su u savršenom redu bili poređani hirurški instrumenti, mehaničarski alat i najveća kolekcija bičeva koju je Biljana ikada videla.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:52

OLUJA ŠTO DOLAZI

Niko se od žitelja varošice nije mogao sa potpunom preciznošću prisetiti trenutka kada se to zapravo gospođa Karamarković tako nenadano prozlila.

Nikada se niko nije zapitao šta se to promenilo u njenom životu.

Detinjstvo je provela u prosečnoj jugoslovenskoj porodici koja letuje u sutomorskom sindikalnom odmaralištu, a zime provodi u toploj sobi časteći se sa bogato postavljenog stola. Na crno-belom televizoru gledali bi Čkalju, „Pozorište u kući“ i „Sandokana“, dok bi tata pratio sport, bistrio politiku i radio od šest do dva.

Nekada…

Malo ko je znao da je kršteno ime gospođe Karamarković bilo Zvezdana i da ga je nasledila od svoje pokojne babe. Nije, naravno, Zvezdana oduvek bila gospođa Karamarković.

Kao mala volela je priče o naočitosti svoga dede Jovana.

Onoga dede Jovana koji je nosio oluju u očima…

U njenoj mašti, deda Jovan je i dalje marširao po bespućima Sutjeske…

Jer:

Deda je netragom nestao jedne olujne noći usred bitke.

I nikada Zvezdana nije poverovala da je deda mrtav.

Verovala je da je on samo negde zalutao i da će se kad-tad pojaviti iznenadno kao bljesak munje u nekoj olujnoj, besanoj noći.

Vremena su se promenila.

Nema više Čkalje i Sandokana, niti Sutomora i Jugoslavije. Nema više tatinih priča – pa ni samoga tate više nema. Muža je našla u špajzu jedne olujne noći, nedelju dana pošto je dobio otkaz. Uredno obrijan i očešljan, visio je između uredno poređanih tegli krastavaca i pekmeza. Njegovo poplavelo lice i isplaženi jezik su poprilično odudarali od opšte sređenosti stana, i to je bilo prvo što je Zvezdana primetila.

Lično ga je skinula i odvezla u bolnicu.

Uzalud.

Gospođa Karamarković nikada nije bila zaposlena. Do nedavno je smatrala da to tako i treba da bude. Obijanje pragova čudnih i pomalo sumnjivih preduzeća, po kojima se susretala sa nasmešenom dečurlijom, što bi ponekad i saslušala njeno moljakanje, nije joj ni najmanje prijalo.

Verovatnoća nalaženja zaposlenja za nekoga poput nje je bila podjednako izgledna koliko i mogućnost da postane majka.

Nikakva…

Sa 49 godina, koliko je proletos napunila, njeno je vreme za stvaranje potomstva nepovratno prošlo.

Gospođa Karamarković nikada nije rađala.

Kazna je bila strašna.

Ostala je sama na svetu.

Još je imala nešto vremena do trenutka kada će se i poslednji novčić njihove zlehude ušteđevine istopiti poput snega na suncu. Noćima je plakala misleći o neminovnoj velikoj rasprodaji kukavne imovine koju su ona i njen pokojni muž, uz velika odricanja, zajednički stvorili.

A i to će biti samo kratkotrajni predah pre potpune propasti…

Pa ipak, hrabro je kročila gospođa Karamarković opustošenim gradom svoga detinjstva ne prepoznajući ga. Bilo joj je muka od sve te sivkaste jednoličnosti i sveopšteg raspada.

Ko zna šta ju je toga dana nateralo da krene tim pravcem. Šta li ju je nateralo da zastane baš na tome mestu?! Bila je to samo još jedna ruševina.

Pa ipak : vrlo posebna ruševina.

Onako zablenutu, gotovo ju je oborio jedan biciklista i preneraženi čovek jedva je, posle desetak minuta urlanja gospođe Karamarković, uspeo da se izmigolji i dalje pokušavajući da izgovori izvinjenje koje je sve vreme uzalud nastojao da procedi. Osokoljena svojim trijumfom i pobednički napuštajući bojište, Karamarkovićeva je načinila još par koraka ka cilju svoga hodočašća.

Gospođa Karamarković je mrzela ruševinu pred kojom se zaustavila…

Ruševinu Narodnog pozorišta, tog simbola starog sveta koji više nije postojao.

Nepostojeće prelepo mesto do kojeg ju je tata nekada dovodio. Mesto čarolije…

Mesto svečanih haljina i crvenih tepiha…

Mesto uzbuđenih došaptavanja…

Mesto maski i kostima… Nekada…

Sada – mesto sumornih ruševina.

Ruševina njene mladosti.

Zastade.

Sred razvalina na koje se već nevoljko svikla bilo je nešto neobično.

Stubovi su mogli biti premešteni sa nekadašnjeg pročelja pozorišne zgrade. Ipak…

Objekat pred sobom nije poznavala. Uzdizao se naglo – sjajno, živopisno zdanje, nešto poput plameno crvene kapije oivičene korintskim stubovima – kapije koja neodoljivo mami da se kroz nju prođe.

Kapije koja je zarobila čaroliju.

Bilo je to jače od nje.

Prošla je kroz monumentalna vrata. Odmah po ulasku tlo se strmo obrušavalo tvoreći dugački, jarko osvetljeni tunel. Sredinom prolaza hujale su moderne pokretne stepenice i Zvezdana se prepusti njihovome vođstvu, a da nije ni pokušala da shvati kako su se one našle pod njenim stopalima.

Čula je o ovome tunelu što je gostima trebalo da obezbedi lagodan prolaz od parkirališta do pozorišne zgrade, ali nije znala da su ga završili. Čak ni da su započeli gradnju.

Jednostavno se vozila i činilo joj se da čuje balalajke.

Predugo!

Na kojoj se dubini nalazi taj prolaz? Kao da je spuštanje trajalo beskonačno dugo!

Bilo joj je pomalo neobično što osim nje nikoga nema u toj novogradnji. Nikoga…

Osim…

Sa njene desne strane, još uvek daleko ispred nje, nalazio se jedan visoki mladić. Jasno je iz daljine opažala njegovo čudno odelo. Sav u kožnoj garderobi – mantil, čizme, kačket – sve je to bilo nekako anahrono i zastarelo.

Ako je odeća na njemu i bila demode, ono što je činio nije bilo ništa neuobičajeno – mada vrlo nekulturno. Gospođa Karamarković se po starom dobrom običaju naoštrila da ga izruži, jer nije volela vandale. Mladić je prskao boju po blještavom zidu novogradnje ostavljajući purpurno „ZV“ na njemu.

Primicala mu se i spremala se za svađu, istovremeno prateći njegovo delo – koje se razvijalo u „ZVEZDA“ – sve više pobuđujući njeno interesovanje. Slova su se i dalje ređala i dok je stigla do mesta zlodela, natpis je već činio njeno ime. Mladić joj je i dalje bio okrenut leđima, ali začudo – kao da joj je bio odnekud poznat.

– Ko si ti? Zašto si napisao moje ime?

Okrenuo se. Gusti brkovi zaigraše kad je progovorio.

– Ja sam Jovan, Zvezdana… Čekao sam te… – Progovorio je naglo i njegove reči propratila je melodija „Podmoskovskih večeri“. U njegovim očima ugledala je oluju.

Deda! Vratio se! Vratio se baš sada – sad kada ga je najviše trebala!

Tunela i stepeništa više nije bilo. Postojala je samo siva ravan dokle god pogled doseže i purpurno blještavilo Zvezdaninoga imena.

Kroz sivu tminu vodio je put (naravno purprni) koji je naglo izronio iz sivila i ona postade snažnija no ikad.

Vreme više nije postojalo. Bila je Zvezdana – ova koja jeste i mnogo drugih.

Drugih koje se zovu Zvezdana.

Onih što lutaju po besmislu.

Sada je bila sigurna da njen put ima svoj kraj.

Možda je to oduvek znala samo nije mogla da veruje.

Da osim juče postoji i sutra…

Jovan joj je pružio ruku i osetila je topli dodir na podlaktici.

Prostor je nestao i balalajke setno zazvečaše. Ona i deda zakoračiše preko purpurne staze. Pogledala je ispod sebe i shvatila je da je sivilo nestalo. Marseljeza je odjekivala.

A daleko ispod nje…

Brigade su marširale, a na barikadama su se vijorile crvene zastave. Dim se uzdizao iz moćnih fabričkih dimnjaka, a mladi su proleteri na svojim biciklima hitali na posao. Duž urednih polja krstarili su Fergusoni, a raspevana radnička klasa skupljala je zlatno klasje.

Osećala je dah proleća i podigla je pogled na oluju u dedinim očima.

Najednom postade svesna da su munje i u njenim očima.

I znala je:

Oduvek su i bile tamo.

* * *

Pozornik Pavle Jovanović (za prijatelje Paja) podiže pogled na olujne oblake nad sobom. Vreme se mutilo i bilo bi dobro da doktor stigne pre nego što nevreme započne.

Kako nije video tragove nasilja, pretpostavio je da je uzrok smrti najverovatnije srčani udar ili moždana kap. Nije bio nadležan za davanje dijagnoze, ali po njegovom iskustvu ovo je jedna od najčistijih prirodnih smrti koju je video. Pomalo ga je zbunjivao široki osmeh na licu pokojnice. Video je Paja mnogo mrtvaca u svojoj karijeri, ali ovakav izraz apsolutne sreće retko se viđao i na nekome mnogo življem od tog pokojnog bakutanera.

Svedok, zbog čijeg zadržavanja se svakog trenutka sve više kajao, neprestano se vrpoljio i premeštao bicikl na koji se oslanjao.

I brbljao, brbljao…

– Znate, samo se drala, a ondak je k’o blesava krenila ovamo i nije napravila ni pet koraka pa se strovalila k’o klada, znate, pa sam vas ondak poz’vo… – Matori ga je strahovito nervirao.

Ali to ipak nije bio uzrok dubokog nemira koji je Paja sada osećao.

Možda je na njegove živce uticalo preteće nebo ili vesti o jutrošnjim uličnim nemirima u Beogradu.. Ili oni neobjašnjivi prekidi na svim komunikacijama?

Ne…

Paja je u stvari znao šta ga je plašilo, samo je to pokušavao da potisne.

Ova gomila besposlenih radoznalaca što bleji u nesvakidašnji prizor…

Nije Paja bio kukavica, susretao se on već sa gomilom, ali sada je bilo drugačije.

Među njima je bio neki kolovođa, neko ko je neprestano izmicao Pajinom pogledu. Visoki mladić gustih brkova, u kožnom mantilu, čizmama visokih sara, sa staromodnim kožnim kačketom na glavi.

Jeza koju je osećao nije poticala od prizora mrtve srednovečne žene zbog koje je bio pozvan.

Ne… Ne…

Možda je to, ipak, bilo samo zbog oluje.

Oluje koja je neumitno dolazila…

[1] Snaš (Mara) – bačvanski izraz za stariju ženu
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:52

MALENA

Otvorivši oči pokušavam da se orijentišem po mutnom okolišu i naprežem volju ne bih li naterao telo da me povede protivno pritisku koji me goni ka površini i suprotno instinktu koji me parališe. Sledim jedan jedini trag, tebe Malena! Kad smo se našli na dnu reke, pritisak me je izbacio i životinjski nagon me je poterao ka površini. Sebično sam grabio ka kiseoniku sve dok nisam udahnuo. Kukavički. Trebalo mi je vremena da shvatim da te nema, da si i dalje tamo dole kuda sam te poveo. Pretrnuo sam, potom napunio pluća vazduhom i krenuo po tebe. Ne malena, nije gotovo! Odavde ćemo izaći zajedno!

Osmatram muljevito dno boreći se protiv struje. Ne bi trebalo… ne… ne bi smelo da bude previše teško razaznati drečavo plavu boju skršenog „stojadina“. Pa ipak, u varljivo mutnoj vodi ne razaznajem oblike i boje. Na trenutke gubim prisebnost i pomišljam da izronim po vazduh, zatim opet istražujem, sve dok sasvim iznenada ne ugledam vozilo utonulo u mulj. Srce mi radosno udara i ustremljujem se ka njemu.

Sećanja stižu u kratkim bljeskovima.

Sećam se tvoje dečački podrezane kose. Večito začuđenih prekrupnih očiju. I tvojih vižljastih udova. Svih onih izazova koje si za mene predstavljala. Sećam se večeri na stepeništu zgrade, još iz bezazlenih vremena kad smo bili prijatelji. Redovno sam te pratio kući. I tvojih minimalnih haljinica, tvoje preplanule puti koju sam tek donekle razaznavao, tvoje putenosti koja me je morila pod zračkom varljivo dalekog uličnog osvetljenja. I povratka kući. Posezanja za sobom kako bih utažio bol koji si izazivala.

Stižem do potopljenog auta. Očaj me preplavljuje. Limarija je zgužvana, vrata su zaglavljena. Cimam, ne uspevam da ih otvorim. Nemam vremena! Kako sam se dođavola našao van vozila? Nije moguće! Prozor je spušten. Ako sam tuda izašao, onda istim putem mogu i da se vratim. Pokušavam da se provučem. Dok se upinjem da se probijem do tebe, slike u glavi se smenjuju poput izludelog kaledioskopa. Vidim te one noći kad smo bili pozvani na novogodišnju proslavu kod Nađe. Dve čaše vina i tvoja nedoumica oko haljine koju bi obukla. Predlažem ti crvenu, a ti zabacuješ plavu i ostaješ gola pred mojim zabezeknutim pogledom. Smešiš se, oblačiš onu plamenu i pitaš kako ti stoji. Mucam, trepćem. Oh, Malena, oduvek si bila moj vodič kroz nepoznato.

Vidim te. Na svome si sedištu i vezana pojasom po propisima. Kosa ti je pala preko lica, a tanane šake preklopljene u krilu. Valjda nije prekasno. Pružam ruke, ne bih li te dohvatio, ali ne uspevam. Očajavam i kao da te namah vidim u svojoj sobici. U glavi mi odjekuje ono davno sopstveno priznanje da nikad nisam bio sa ženom. Ponovo me hvataš za ruku i stavljaš na prepone. Opet osećam toplinu tvoje nutrine na prstima i ukus tvoje ženskosti na jeziku. Oduvek si bila moj vodič kroz grešne stranputice sladostrašća.

A onda, upinjući se da te povučem, najednom shvatam kako sam ispao iz vozila – upravo kroz ovaj prozor. U stvari, jednostavno je. Najpre ruke i glava! Provlačim ramena prisećajući se kako sam lako prodirao u tebe. Dolazio bih noću sa posla, da bih te nalazio u laganoj spavaćici, kako potrbuške gledaš TV. Raskopčao bih kožnjak i spustio pantalone, zadizao tananu svilu i kliznuo u tebe. Samo bi prostenjala i pokrenula bokove da mi pomogneš. Ne, Malena, neću te napustiti! Odavde ćemo izaći zajedno.

Prolazim, savijam telo i najzad se nalazim na zadnjem sedištu, iza tebe. Pružam ruku i otkačujem sigurnosni pojas koji te sputava. Tvoja kosa pleše nošena talasima koje stvaraju moji nervozni pokreti. To je sve što vidim. Sećam se plaže, baš na obali ove iste reke i prijatelja koji su zadivljeno posmatrali kako uklanjaš gornji deo kupaćeg kostima. „Šta se koga tiče gde ću da se sunčam“, osorno si rekla. A znam da si ispod neprozirnih naočara pažljivo proučavala zadivljene poglede i uživala u grču moje ljubomore. Oduvek si bila moj vodič kroz muke i agoniju.

Povlačim te, ne ide, nešto te drži. Pridižem glavu i vidim: noge su ti zarobljene zgužvanom limarijom. Prelazim napred i pokušavam poslednjom snagom da te oslobodim. Tek posle višestrukog cimanja uspevam i povlačim te. Trijumf samo što nije izbacio mukotrpno čuvani vazduh iz pluća. Sećam se Dubrovnika i nas dvoje gde se sred noći grlimo pred mračnim jezuitskim zdanjem, božijim predstavništvom, tako si ga nazvala. „Nek’ nas vidi“, vrištala si besno bacajući odeću sa sebe, izbezumljeno rastržući moju. Sećam se prodiranja tvog prstića gde se ne sme i besnog palacanja tvog jezika u mom ždrelu.

Oh Malena, oduvek si znala da me povedeš stepenik više po zabranjenim i mračnim bespućima greha! Dižem pogled i shvatam da mi tvoje drago lice više nije skriveno. Stomak mi se steže. U sećanju vidim to isto lice, prezrivo i nadmeno. Nekoliko sekundi pre no što sam izgubio kontrolu nad vozilom i probio ogradu mosta ravnodušno si mi saopštila: „Imam drugog“.

Ali nije to ono što me udara. Više mi ništa ne znači tvoje neverstvo. Užas dolazi od surove i beznadežne slike koja se otvara pred mojim pogledom. Tvoje su usne rastvorene. Oči su ti staklaste i začuđeno gledaju u mene. Kao da očekuješ poljubac

Ne! Ne!

Prekasno je. Moram da izađem!

Pokušavam da se okrenem i da isplivam iz teskobne školjke sjebanog „keca“. Nemam prostora za tako nešto. Pokušavam da se izvučem unatraške, ali ne pogađam prozor. Ne mogu da se suzdržim. Nagon je prejak i otvaram usta. Udišem. Ali to nije ono čega su prenapregnuta pluća željna. To nije život. Poslednjim pokretom grabim tvoju hladnu šaku. Znam, povešćeš me još jednom.

Oduvek si bila moj vodič kroz nepoznato.

I ne znam kuda će nas naša putenost ovog puta povesti, ali u jedno sam siguran.

Gde god to bilo, tamo ćemo stići zajedno.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:53

IDEM KUĆI

Pribijam se uza zid posramljen vlažnom toplotom na butini. Bešika je popustila u trenutku zastrašujućeg trubljenja petotonskog monstruma koji samo što me nije očešao.

Prebrodivši prvobitni šok, lagano se sabiram; Dvoržak ne otkriva novi svet, Vagnerove valkire ne jašu, umilni glas operatera ne prenosi informacije. Sajber vodič me ne navodi. Tišina je nestvarna. Spuštam pogled na tamni ekran i postajem svestan da punih dvadeset četiri časa neću imati pristupa civilizaciji. Kad je sudija završio izlaganje, učinilo mi se da je kazna blaga, dvadeset četiri sata bez Mreže i ne mora biti tako strašno; ipak sam posegao dublje no što sam smeo. Inženjer sam, nije to bio preveliki napor. Zasrao sam. Agenti su se pojavili u roku od odmah. I te kako sam zasrao. Ovih dvadeset četiri sata se lako mogu pretvoriti u smrtnu presudu.

Najpametnije je odmah ukloniti smetnju sluhu. Posežem ka uvetu i činim potrebno. Tek što me prođoše svetlaci uzrokovani bolnom demontažom slušalice iz ušne školjke, na pamet mi pada da je to glupo. Bespotrebno ću se podvrgnuti troškovima ponovne implantacije. Iako ja privremeno ne vidim prostor, prostor je svestan mene. Geosateliti nepromenjeno motre na budalu što se beslovesno tetura po uzavrelim tranzitnim rutama. U zadnjem trenu odustajem od prekidanja veze hendpoda sa nervima u zglavku. Možda mi je to jedina šansa da preživim. Ako ne prima, makar odašilja.

Po navici ruka mi je u položaju u kojem ga mogu videti, ali pogled mi nije uperen u mrtvi ekran. Panično osmatram okolinu. Nikada nisam bio ovde. Pejsaž me podseća na generator snova; vidim strmo uzdignute klisure zgradurina, sred kojih protiče nepregledna reka telesa i vozila. Hvata me vrtoglavica i spuštam pogled. Kuda? Sever, jug, istok, zapad? Čak i da znam smernicu, prema čemu ću je odrediti? Koji bulevar, koja aleja? Otkud znam kad nema operatera?

– Izvinite? – tip kome se obraćam čak i ne usporava korak. O podizanju pogleda sa hendpoda nema ni govora. Sopstveni glas mi deluje preglasno, a o okolini da i ne pričam. Opšta kakofonija slika i šumova. U stvari sve je preglasno i sve je u pokretu.

– Gospođo bi li ste mogli…? – masa prolaznika odbija se o mene kao bujica o stenu. Ne vide me, ne čuju me, ne zanimam ih. Odustajem.

Šta bilo da bilo, ne mogu ostati ovde. Pokušaću da pronađem neku zakonitost u kretanju mase. Ako pratim većinu, pre ili kasnije ću se naći na nekom poznatom mestu, a odande će svet izgledati drugačije. Zamisao kao zamisao nije loša, ali zahteva nepoznate veštine. Podižem pogled i osmatram. Zidine se, pretežno sivkaste, protežu u nedogled, haotično nakićene prozorima, solarnim panelima i najraznovrsnijim antenama. Najzad uspevam da smirim pogled i vraćam ga na ulicu. Sve je u pokretu, sva ta siva masa se migolji, žuri, teče poput ponornice i sliva se u jednom pravcu. Otkud sad to uniformno kretanje? Trenutak potom shvatam da sam najverovatnije izbačen na ulicu tačno pred početak radnog vremena. Svi žure na posao, što znači da idu u pravcu poslovne zone. Laknu mi. Jednostavno ću ih pratiti, pronaći ću svoju kancelariju i provešću tamo dan. Sumnjam da će mi dozvoliti da priđem terminalima, ali me najverovatnije neće ni izbaciti. U svakom slučaju, tamo ću biti bezbedan. Pokrećem noge i počinjem da pratim bujicu. Niko me ne primećuje. Svi pogledi spušteni su na podove, svi napreduju istovetnim marševskim korakom. Hvatam ritam.

Leva, desna, je’n, dva, leva desna, je’n, dva…

Najednom je ugledah.

Pojavi se iznebuha, kao drevna galija elegantnih obrisa. Sablasti nalik izranja iz sumaglice realnosti kao da je u potrazi za novim obalama. Možda je i ne bih primetio da su okolnosti bile drugačije.

Sasvim obično i neugledno stvorenje, ni nalik curama sa stranica za upoznavanje i u rasplodnim centrima.

Ali ona prkosi bujici!

Odevena je u izbledeli džins, kosa joj je neuredna i nenašminkana je. Prilazi mi visoko uzdignutog čela i nehajnog koraka, tačno nasuprot ljudskoj reci što se sliva ka poslovnoj zoni. Ponegde se sudara sa užurbanim prolaznicima, ali niko ne haje za to. Spuštam pogled na njene ruke i primećujem krvave tragove nasilnog uklanjanja komunikacije.

– Izvini… – obraćam joj se i susrećem duboko plave oči nalik ekranu hendpoda u trenutku prekida. Mogao bih da se izgubim u njima.

– Da? – progovara tiho.

– Ti… Ti me čuješ, zar ne? – pitam sa nevericom.

– Naravno da te čujem, zašto te ne bih čula? – odgovara grlenim glasom. Kao da sam joj smešan.

– Niko drugi me ne čuje. – samosažaljenje vrca iz mene. Kajem se i pre no što sam to izgovorio.

– Možda drugi i ne treba da čuju. – kaže razložno.

– I vidiš me, je l’ da? – pitam tek da se tanana nit razgovora ne prekine.

– Vidim – ne deluje uznemireno. Kao da je najnormalnija stvar na svetu stajati nasred ulice i čavrljati u sam osvit radnog dana.

– Kuda si krenula? Mislim, ne ideš gde i ostali. – ne znam zašto to pitam. Ima u tome nečeg sudbonosnog.

– Vraćam se kući. – odgovara ravnodušno.

– Kući? – čudno. Šta li to može da znači?

– Da. – i dalje je neuznemirena.

– Mogu li sa tobom? – glas mi podrhtava.

– Možeš. – kaže i nastavlja da hoda kao da svet ne postoji. Pružam ruku i ona je prihvata u svoju malenu toplu šaku. Dok spokojno koračamo posmatram sumorne zgrade oko sebe. Nikada nisam bio ovde. Jesam li ikada igde i bio?

Nekako želim da verujem da sam, ako uopšte negde pripadam, na dobrom putu da to mesto najzad i pronađem.

Vraćam se kući.

Priče su objavljene uz dozvolu autora.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:53

Augusto Monteroso

Bubašvaba sanjalica

Bila jednom jedna bubašvaba koja se zvala Gregor Samsa koji je sanjao da je Bubašvaba zvana Franc Kafka koji je sanjao da je pisac koji piše o činovniku koji se zove Gregor Samsa koji je sanjao da je Bubašvaba.

Najkraće priče na svetu, str. 41, Beograd, 2004.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:54

Priče.....  - Page 7 Ants
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:54

Bajka Akamba

O crnim mravima

Crni mravi – nduti i nzigi – namerili da oteraju stoku iz zemlje Gala. Prvo su pretresli stvar, a onda naredili ženama da im spreme hranu za put. Najzad rekoše:

– Sutra krećemo.

Onda se dobro najedoše i legoše da spavaju. U zoru iznesoše vojničke torbe iz kuće i staviše ih pokraj drveta. Nzigi reče svojoj ženi:

– Daj mi sablju i korice!

Žena mu donese sablju, on se opasa njome. Tad mu se učini da sablja nije dobro pričvršćena, pa je zato bolje pritegnu. Međutim, on je pritegnu odviše jako, tako mu stomak puče, sablja pade i nzigi umre.

A nduti se tome tako grohotom smejaše, da mu puče donja vilica pa i on umre.

Tako se završi njihov ratnički pohod.

Bajke sa juga Afrike, Beograd, str. 139, 1964.

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:54

Čiang Jing-K’e

Bunar s vinom

Hram nazvan po gospodarici Vang nalazi se u jednom skrovitom delu planina Hofu koje leže petnaestak kilometara zapadno od mog okruga. Kada je ona živela više se ne zna, ali stariji ljudi prepričavaju sledeću priču.

Ta starica živela je od prodaje vina koje je sama pravila. Jednom prilikom kad joj se u gostima našao jedan taoistički monah ona mu reče da slobodno može da pije koliko hoće. Na kraju je ispalo da je on popio nekoliko stotina pehara vina a da ništa nije platio, ali mu starica to nije prigovorila ni jednom jedinom reči.

Jednoga dana taj monah reče starici: „Pio sam tvoje vino iako nisam imao novac da ti platim. Zato mi, molim te, ako hoćeš, dozvoli da ti iskopam bunar.“ On se odmah lati posla i izgradi joj bunar, a iz njega pojuri bujica najčistijeg vina. „Ovim hoću da ti se odužim“, reče monah i ode svojim putem.

Nakon toga gospodarica Vang više nije pravila vino već ga je jednostavno vadila iz bunara. A kako je ono bilo daleko bolje od svih njenih ranijih vina, broj gostiju naglo se poveća. U roku od tri godine ona je zaradila desetine hiljada bakarnih novčića i postala bogata.

Jednog dana taoistički monah neočekivano se vrati. Starica mu se duboko zahvali. „Da li je vino bilo zadovoljavajuće?“, upita monah. „Prililčno dobro“, odgovori mu starica, „ali od njega nisam imala drozgu da nahranim svinje.“ Monah se nasmeje i napisa ove stihove na zidu:

Nebesa su možda velika,

Ali je veća ljudska pohlepa.

On je sazidao bunar, ona je prodavala vino.

Ali mu je onda rekla: „Nema drozge za svinje.“

On zatim ode, a bunar presuši.

Kineska fantastika, Izabrane priče i basne, str. 36-37, Novi Sad, 1992.
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610Uto 24 Sep 2019, 10:55

Dositej Obradović

Starac i smrt

Nosio starac breme drva. Jako umoran, on zbaci breme, govoreći.

– Eh, prokleta smrti, gde si pa ne dođeš da me uzmeš sa ovoga sveta, da se ne mučim!

Odjednom, smrt dođe i stade pred njega, onako ružna kako je opisuju, pa upita:

– Zašto si me zvao?

– Ta ništa – odgovori siromah starac uplašen – voleo bih da nisi došla, ali kad si već tu, pomozi mi da natovarim ovo breme na leđa, pa da idem brzo kući, jer me čekaju.

Dositej Obradović, Basne, Beograd, 2007.

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Priče.....  - Page 7 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 7 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 7 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-