Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći
AutorPoruka
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 28 Jan - 17:46

Vrana



Jedan stariji čovjek sjedio u dvorištu sa svojim sinom koji upravo bijaše
završio studije. Iznenada vrana sleti na zid.

Otac upita: "Što je ovo?

Sin odgovori : "Vrana".


Nakon izvjesnog vremena otac ponovo upita: "Što je ono?"

Sin odgovori: "To je vrana".

Prođe nekoliko minuta, a otac ponovo upita: "Što je ono?"

Sin odgovori: "Pa jesam li ti već rekao da je vrana!?"

Ne prođe dugo a otac opet upita: "Što je ono?"

Na sinovljevom licu mogla se vidjeti usplahirenost: "Oče, to je vrana, vrana!"

Poslije nekoliko minuta otac ponovno pita "Što je ono?"

Ovaj put sin odgovori grubim tonom: "Oče, non- stop pitaš iako ti stalno odgovaram da je to vrana. Zar nisi u stanju razumjeti?"

Otac ustade i ode u sobu.
Ubrzo se vrati noseći svoj dnevnik.
Otvori stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano.

Sin pročita: - Danas je moj maleni sin sjedio sa mnom u dvorištu kad doletje vrana na naš zid.
Moj sin me je dvadeset i pet puta upitao: "Što je ono?"
Dvadeset i pet puta ja mu odgovorih da je to vrana.
Ono što osjećah bila je ljubav prema mom malenom sinu.

Tada otac objasni razliku između očeva i sinovljeva stava...
Kad si bio mali postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio iznerviran pitanjima već ti uporno odgovarah. A kad sam ja tebi danas postavio isto pitanje ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, ljutio i bio nestrpljiv sa mnom.

(Mudre priče)








love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 28 Jan - 17:58

Koji vuk pobjeđuje



Nekada davno djed je svome unuku ispričao jednu životnu istinu.

U duši svakog čovjeka se vodi bitka. Kao borba između dva vuka. U duši svakoga od nas.

Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bijes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, samosažaljenje, krivicu, grijeh, srdžbu, laž, lažni ponos,...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu,i vjeru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vrijedno usmijeri u dubinu djedovih riječi, pa ga upita;

-Koji vuk na kraju pobijedi?

Djed odgovori sa smeškom na svom starom licu:

-Pobijeđuje uvijek onaj koga hraniš.

(Mudre misli)








love
Nazad na vrh Ići dole
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 33

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 10 Feb - 15:44

ŠKOLJKA I ŠLJUKA
Jednog lepog sunčanog dana školjka izađe na obalu mora, otvori se i stade se sunčati. Nedaleko od nje slete jedna šljuka. Spazivši otvorenu školjku kako se bezbrižno sunča, zalete se i zari kljun u njeno meso. Ali školjka brzo zatvori ljušturu i priteže šljukin kljun. Šljuka, iako ju je mnogo bolelo, ne hte da pusti školjkino meso, a školjka isto tako ne hte da pusti šljukin kljun. Šljuka zlobno procvile:

"Ako danas i sutra ovde ne padne kiša, ti ćeš ovde umreti, jer ti neću dozvoliti da se vratiš u more."

Na to joj školjka, ne sa manje zlobe, odgovori:

"A ja ni danas ni sutra neću otvoriti ljušturu i ti ćeš ovde umreti od gladi".

Tada naiđe jedan ribar i bez po muke obe stavi u svoju torbu.

Kineska narodna priča
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48604

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 13 Feb - 18:02


Kako se cuva ljubav

Majka i dečak hodaju plažom. U jednom trenutku dečak upita:
„Mama, kako se čuva ljubav?“

Mama ga pogleda i odgovori:
„Zgrabi malo peska i stisni u šaku.“

Dečak stisnu šaku i što je više stiskao, to je više peska curelo iz nje.
„Ali, mama, pesak mi beži.“
„Znam,sad potpuno otvori šaku.“

Dečak je posluša, ali u tom trenutku dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
„Ni ovako ne uspevam zadržati pesak.“

Na to majka sa smeškom na licu odgovori:
„Sada uzmi malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike,
dovoljno zatvoren da ga zaštitiš, a dovoljno otvoren da bude slobodan.“

Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostade na dlanu,
dovoljno zaštićen od vetra i slobodan da ne klizi kroz prste.

„Eto, tako se čuva ljubav.“


Nazad na vrh Ići dole
aquariusaqua

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3297

Učlanjen : 01.12.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 16 Feb - 17:54

Zašto vičemo?

Učitelj je pitao svoje učenike:
“Zašto vičemo kada smo besni? Zašto ljudi viču jedni na druge kada su uznemireni?”

Učenici su razmišljali neko vreme i onda je jedan od njih rekao:
“Zato što izgubimo smirenost, zato vičemo.”
“Da ali, zašto vičemo kada je druga osoba tik pored nas? Zar je nemoguće obratiti joj se blagim glasom?
Zašto vičete na osobu kada ste ljuti?”
Učenici su dali još neke odgovore ali ni jedan nije zadovoljio učitelja.
Konačno, on je objasnio:
“Kada su dvoje ljudi ljuti jedno na drugog, njihova srca se mnogo udalje. Da bi pokrili tu udaljenost moraju da viču da bi mogli da se čuju.
Što su bešnji, to će jače morati da viču da bi se čuli preko te velike udaljenosti.”

Onda je učitelj upitao:
“Šta se desi kada se dvoje ljudi zaljube? Oni ne viču jedno na drugo nego pričaju blago, zašto? Zato što su njihova srca jako blizu. Udaljenost između njih je jako mala…”
I na kraju je rekao:
“Kada zavole jedno drugo još više šta se onda dešava?
“Onda ni ne govore, samo šapuću i postanu još bliži jedno drugom u njihovoj ljubavi.
“Konačno više nemaju potrebe čak ni da šapuću, samo se pogledaju i to je sve...
Toliko su blizu dvoje kada se vole međusobno.”
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Ned 19 Feb - 0:34

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:
''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije, sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test, jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''


"Medju prijateljima treba voljeti ne samo one koje rastuze vase nesrece, nego i
one koje nam ne zavide na sreci"

Sokrat
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 25 Feb - 16:12

Neki je pustinjak u starodrevnoj priči stalno ponavljao da ima pune ruke posla, ljudi su se čudili njegovim rečima, jer ga nikada nisu videli da nešto posebno radi.
- Imam dva sokola koja trebam ukrotiti, moram paziti na dva kobca, hraniti dva zeca, čuvati jednu zmiju, timariti konje i magarca i još uz sve to vezivati lava!
- A gde ti je zverinjak – pitali su ga? Mi ne vidimo ni jedne životinje, a ti nam govoriš o tolikima!?

Tada im je pojasnio ovako:
- dva sokola su dva naša oka; za svačim lete i za svašta se prilepe i teško ih je obuzdati!
- dva grabežljiva kobca su naše ruke; sve bi uzele i sve zadržale za sebe i njih je teško nadzirati!
- dva zeca su naše noge, koje večno nekamo idu i lako se umore!
- konji i magarac su pak naše telo, koje treba timariti... ono tegli, nosi, posrće...
- i konačno lav!
To je naše srce – naša moć i snaga, a prepuno je želja... i njega je najteže krotiti!

I složiše se slušaoci da zaista ima posla preko glave
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 14 Mar - 17:23

Ogledalo

Opet se srećemo. Više ni ne znam koji dan zaredom. Dovoljno dugo da bi mogao da kažeš da se viđamo svaki dan. Znam da ne možeš ni da se setiš kada me poslednji put nisi video. Prestani i da pokušavaš. Uzalud je. Taj dan kao da nije ni postojao. Ja sam uvek tu.

Znam zašto me ne voliš. Znam zašto me ponekad čak i mrziš. Znam zašto ponekad poželiš da bi bilo bolje da se nikada nisam ni rodio. Prepoznajem taj pogled. Prečesto sam ga viđao na tvom licu da bi ga i dalje ignorisao, da bi se pravio kao da misliš o nečemu drugom. O poslu. O njoj i njenim beskrajnim zahtevima i ucenama. O njima, koji su ti svaki dan za vratom sa svojim savetima, predlozima i idejama. Svaki dan su sve teži i teži za podneti. Ponekad pomisliš da napustiš sve, samo kako bi pobegao od njih, ali to nije taj izraz lica. Te oči ne gledaju ovako. U njima nema ovoliko mržnje koliko vidim danas, iako nije neki posebno težak dan. Imao si i težih, mučnijih. Crnjih. Čak i onda kada ti je trebalo nedelju dana da pustiš svetlo u svoju sobu, nisi me ovako gledao. Ali proćiće te to. Uvek prođe. Vratiš se ti u “normalu.”

Nikada ti nije bilo jasno šta to drugi vide u meni. Šta ih to oduševljava toliko da bi me zavoleli tako brzo. Svi tvoji prijatelji, njihovi roditelji, pa čak i potpuni stranci. Nešto im je jako simpatično, ali ti to nikada nećeš shvatiti, jer ne možeš. A ja ti neću reći. Nema smisla da ti objašnjavam nešto što ni ne možeš razumeti. A ne možeš jer ti je lakše da imaš neki razlog da me mrziš. Najlakše je mrzeti nešto što ne razumeš. Ali nisi ti zbog toga ništa drugačiji od ostalih. To svi rade. Zbog toga si samo normalniji. Veruj mi.

Teško je gledati u oči nekome čiji pogled tako duboko prodire i razgolićuje. Predamnom si uvek go. Bar si toga svestan. A jednog dana ćemo se pomiriti i pojavljivaćeš se ovde sa osmehom i sjajom u očima. Samo je pitanje vremena kada će doći taj dan. Ja sam optimista, a znam da si i ti. To ne možeš sakriti. Ipak si ti dobar u duši, koliko god se loše prema meni ponašao, iako obojica znamo da to ni na koji način ne zaslužujem. Nisam mazohista ni u kom smislu. Toliko me ipak poznaješ. I znaš još jedno. Znaš da bez mene ne bi bilo i tebe, i obrnuto. Mi smo jedno.

A sad namesti tu kravatu kako treba i požuri. Zakasnićeš, a onaj dosadni g. K će te opet terati da ostaješ prekovremeno. To ne volimo.

Autor: Nikola Branković















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 14 Mar - 18:20

Mi žene

Jednog dana, kad je krojačica šila sedeći pored reke, naprstak joj je upao u reku. Ona je zaplakala, a Gospodar koji je prolazio tuda je čuo i pitao: "Drago dete, zašto plačeš?" Odgovorila mu je da joj je naprstak upao u reku, a potreban joj je jer pomaže mužu da zaradi novac i izdržava porodicu. Gospodar je stavio ruku u vodu i izvukao zlatni naprstak sa nizom safira.

"Da li je ovo tvoj naprstak" pitao je gospodar. Krojačica je odgovorila "Ne".

Gospodar je ponovo spustio ruku u vodu. Izvukao je zlatni naprstak optočen rubinima.

Da li je ovo tvoj naprstak?" pitao je gospodar ponovo. Krojačica je odgovorila "Ne".

Gospodar je ponovo zamočio ruku u vodu i izvadion kožni naprstak.

"Da li je ovo tvoj naprstak?" pitao je gospodar. Krojačica je odgovorila "Da".
Gospodaru je bilo drago što je žena iskrena, pa joj je dao sva tri naprstka i krojačica je otišla kući srećna.

Nekoliko godina kasnije, krojačica je šetala pored reke sa svojim mužem. Muž se okliznuo, upao u reku i nestao pod vodom. Žena je zavikala, i ponovo je Gospodar prolazio tuda. Pitao je: "Zašto zapomažeš?" "O Gospodaru, muž mi je upao u reku."

Gospodar je skočio u vodu i izvukao Džordža Klunija. "Da li je ovo tvoj muž?" upitao je.

"Da", povikala je krojačica. Gospodar je bio jako ljut. "Lažeš! To nije istina!"Krojačica odgovori: "Oh, oprostite mi gospodaru. To je nesporazum. Vidite, da sam rekla "ne" za Džorža Klunija, vi biste izvukli Bred Pita.
Onda, kada bih rekla "ne" za njega, vi biste izvukli moga muža. Kada bih rekla "da", vi biste mi ih dali svu trojicu. Gospodaru, ja nisam najboljeg zdravlja i ne bih mogla da briniem o sva tri muža, zato sam rekla "da" za Džordža Klunija."

Tako joj je Gospodar dozvolio da ga zadrži.

Moralna pouka ove priče je: kada žena laže, to je uvek zbog dobrog i časnog razloga, i uvek u najboljem interesu drugih. To je naša priča, i mi je se držimo.

U potpisu,

Mi žene















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 14 Mar - 18:22

Ljubav i taksista

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti ?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.
“Šta je u pitanju?” – upitao sam.
“Pokušavam da vratim ljubav u Njujork” – objasnio je. “Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.”
“Kako jedan čovek može da spase Njujork?”
“Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće ljubazan sa tih dvadeset mušterija zato što je neko bio ljubazan sa njim. Te mušterije će opet biti ljubazne sa svojim zaposlenima, ili prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hiljadu ljudi. Predpostavljam da sada shvataš da to nije loša ideja.”
“Ali od taksiste sad zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.”
“Zato se ne oslanjam samo na njega” – reako je moj prijatelj. “Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji pa ću danas isto tako da se ponašam sa još barem desetoro ljudi. Ako od tih deset uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hiljade ljudi.”
“Teoretski posmatrano, zvuči dobro” – priznao sam – “ali nisam siguran da je to i praktično izvodljivo.”
“Ništa se ne gubi i ako nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlja svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta, ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.”
“Ti si čudak na neki način” – rekao sam.
“To samo pokazuje da si posato veliki cinik. Ja sam ovo proučavao. Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicama nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavljaju posao.”
“Ali oni ne rade kako treba.”
“Ne rade, zato što osećaju da je bilo koga briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepo reč?”
Upravo smo prolazili pored građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelj se zaustavio. “Obavili ste ogroman posao, ljudi. Vaš posao je težak i opasan”
Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelja. “Kada ćete završiti tu zgradu?”
“U junu” – odbrusio je jedan od njih. “To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni”
Nastavili smo put. “Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče” – rekoh mu.
Kada ti ljudi razmisle o onome što sam rekao biće zadovoljniji. Grad će na neki način imati koristi od njihove sreće.”
“Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!” – pobunio sam se. Ti si samo jedna jedinka.”
“Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da ljudi u ovom gradu ponovo postanu ljubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uključim i druge ljude u tu kampanju…”
“Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito” – rekao sam.
“Znam da nije,” – odgovorio je, “ali, ako je učiteljica, njen razred imaće danas fantastičan dan.”

Art Bačvold















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 16 Mar - 8:35

Voz života

Nedavno sam čitala knjigu u kojoj je život bio upoređivan s putovanjem u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Život je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza dešavaju se prijatna iznenađenja. Čovek proživljava srećne trenutke ali ima i nezgoda, nesreća i žalosti.

Kad se rodimo zakoračimo u voz. Susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našeg putovanja. Npr. naši roditelji... Nažalost, istina je sasvim drugačija. Kad-tad, oni ce sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, nežnosti, prijateljstva i društva. Međutim, u voz će uci druge osobe koje će nam biti jako važne. To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje ćemo sresti i zavoleti u svom životu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju. Drugi pak u svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu ... Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoći.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu čeznju. Mnogi nas sunovraćuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu našeg putovanja. Naravno, to nas ne sprečava da na sebe preuzmemo teškoće putovanja i samoće i da ih potražimo i da pokušamo da se smestimo u njihov vagon. Dešava se i to da ne možemo da se smestimo blizu njih jer je mesto već neko drugi zauzeo .

I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci neće vratiti. Pokušajmo od svog putovanja kroz život da učinimo najbolje sto možemo. Pokušajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokušajmo u svakom od njih da vidimo najbolje što je u njima. Setimo se toga da na svakom delu životnog koloseka, neko od saputnika može "skliznuti" i da su mu potrebne naše simpatije i razumevanje. I nama se može desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da će se naći neko ko će da nas razume.

Najveća misterija putovanja je ta što ne znamo kad ćemo tačno izaći iz voza isto kao što ne znamo ni kada će da siđu naši saputnici ... čak ni oni koji sede pored nas.

Biću veoma tužna i žalosna kad budem morala da siđem iz voza. Verujem da će veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Međutim gajim nadu da će doci glavini kolosek. Tada ću videti kako svi oni pristižu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To će me silno obradovati. Biću srećna i zbog činjenice da sam im pomgla da povećaju svoj putni prtljag položivši u njemu prave sadržaje.

Potrudimo se i nastojimo da imamo srećno putovanje. Pokušajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sedište koje će u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi čeznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srećno i prijatno putovanje!















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 16 Mar - 9:37

Van Jang : ŽRTVOVANJE (Jevanđelska priča sa Dalekog Istoka)

Više od tri godine bolovao sam od očiju. Patio sam od vrlo jake dalekovidosti, a onda je nastupilo i zapaljenje desnog oka, tako da sam gotovo bio poluslep, kada sam otišao u bolnicu. Tamo su mi rekli da bolujem od keratitisa i da sam se verovatno zarazio na bazenu u Vojnoj akademiji, gde sam radio kao učitelj plivanja. Posle godinu dana neuspelog lečenja lekar mi je saopštio da mi se vid može povratiti jedino ako na desno oko presadi zdravu rožnjaču. Novca, međutim, nisam imao za tako skupu operaciju. Kada sam to rekao svojoj ženi, ona mi je na moje veliko iznenađenje predala štednu knjižicu na kojoj je, ni sam ne znam kako, uspela da uštedi 20000 novih tajvanskih dolara.

“Ako ne bude dovoljno”, rekla je, “nabavićemo još. Nepismenima kao što sam ja, ne vredi mnogo što imaju oči, ali je sa tobom drugačije. Ti si pismen čovek i tebi je vid potreban”. Tako sam zahvaljujući novcu, koji je moja žena celoga života štedela, uspeo da se upišem na listu pacijenata jednog poznatog lekara.

Nisam čekao ni mesec dana, a doktor mi javi da je pronašao davaoca. Imao sam veliku sreću, jer su ljudi čekali i po nekoliko godina da se nađe pogodna osoba. Naime, trebalo je da čovek umre u bolnici pod nadzorom lekara i da njegova porodica da saglasnost da se odmah posle njegove smrti pristupi presađivanju. Dakle, stupio sam u bolnicu pun nade.

Kada su me, posle operacije, iznosili iz operacione sale moja kćer Jung prišla je nosilima, nagla se nada mnom i tiho rekla: “Sve je dobro prošlo. Mama je htela da dođe ali se plašila da ti ne smeta...”

“Neka ne dolazi!”, rekao sam.

Nisam želeo da me poseti. Teško sam je podnosio i kod kuće, a kamoli u bolnici. Oženio sam se njome po želji roditelja, kada mi je bilo 19 godina. Moj otac i njen otac bili su veliki prijatelji i još pre našeg rođenja obećali jedan drugome da će se oroditi, ako se dogodi da jedan ima sina a drugi kćer.

Svoju suprugu sam prvi put video na dan svadbe. Kad je skinula tradicionalni crveni veo i kada sam video njeno lice – užasnuo sam se. Lice joj je bilo puno ožiljaka od boginja, zbrčkano i nekako bezbojno. Obrve je imala retke i očne kapke podnadute. Bilo joj je 19 godina, a meni je delovala kao da joj je 40. Bio sam prosto van sebe. Preklinjao sam roditelje da me ne teraju da se ženim takvom nakazom, ali ništa nije pomoglo. Mati me je tešila da lepota nije najvažnija u životu, da je moja nevesta dobra i čestita devojka i da ću je zavoleti kada je bolje budem upoznao. Međutim, ja sam nju još toga prvog dana omrznuo. Nisam hteo da je pogledam, niti da govorim sa njome, odselio sam se na Vojnu akademiju i napustio i nju i roditelje. U školi sam ostao i za vreme letnjeg raspusta sve dok moj otac nije poslao po mene jednog našeg rođaka i naredio mi da se vratim kući.

Ženu sam zatekao kako sprema večeru. Kada sam ušao, podigla je glavu i nasmešila mi se, ali ja joj nisam otpozdravio.

Mati mi je stalno prebacivala i govorila da se teško ogrešujem o ženu, da je ona dobra, mirna i poslušna. “Već je pola godine u našoj kući i od jutra do mraka ne prestaje da radi za nas. Nijednom se nije požalila na tebe, nijednom je nismo videli da je zaplakala, ali znaj, sine moj, da ona u sebi, u svojoj duši gorko pati.” Još jednom sam poslušao svoje roditelje i tada se vratio kući, ali moja osećanja prema mojoj ženi nisu se promenila. Trudio sam se da je ne primećujem. Govorila je tiho, a kada sam je ponekad grdio, ponizno je ćutala. Prezirao sam je iz dna duše što do te mere nema ponosa. Tokom 30 godina našeg bračnog života retko kad sam joj se osmehnuo, a nikada i nikuda nisam sa njom izašao. Bilo je dana kada sam želeo njenu smrt.

I pored svega, ona je prema meni pokazala više strpljenja i ljubavi nego bilo ko drugi koga sam poznavao. Kada sam došao na Tajvan imao sam nizak čin u vojsci i moja zarada je jedva dostizala da se prehranimo i platimo kiriju. Naše detence je bilo bolešljivo i mnogo nas je koštalo, tako da je moja žena, onako nepismena i neškolovana, pokušavala i sama nešto da zaradi. Pošto bi posvršavala domaće poslove, plela je slamnate šešire i asure. Kada smo se preselili u jedno ribarsko mesto, krpila je ribarske mreže, a dok smo živeli u unutrašnjosti, na severu zemlje, naučila je da ukrašava grnčariju. Ja sam često bio službeno odsutan, ali nisam morao da brinem za kuću i decu. U tom pogledu mogao sam se sasvim na nju osloniti.

Kada sam penzionisan, nastanili smo se u jednoj kućici na periferiji grada, jer nisam želeo da moji poznanici dolaze ka nama i vide moju ženu. Inače, naša kćer Jung već je bila svršila školu i radila, dok je naš sin, mlađi od nje, još uvek studirao. Molio sam Jung da ne spominje svome bratu operaciju da ga ne bi ometala u učenju, pa me je tako samo ona obilazila u bolnici. Donela mi je, čak, i tranzistor da bih prekratio duge bolesničke dane koje sam provodio sa zavojem na očima. Imao sam tada vremena isuviše i počeo sam da razmišljam o svome proteklom životu. Prvi put osetih stid što sam zabranio svojoj ženi da me poseti. Kada su mi nakon 15 dana skinuli zavoj, bio sam jako uzbuđen i jedva se usudio da otvorim desno oko. “Vidite li svetlost?”, zapitao me je lekar. “Da, vidim iznad sebe” – “To je lampa”, reče on.

Operacija je uspela i posle nedelju dana toliko sam se oporavio da sam, polazeći kući, već mogao videti prozor, krevet, šoljicu od čaja na noćnom stočiću...

Dok smo se kolima vraćali kući moja kćer je sve vreme ćutala. Najzad, posle toliko dana ponovo sam prekoračio prag svoje kuće! Moja žena je izlazila iz kuhinje, noseći činiju sa jelom. Kada me opazi, samo obori glavu i reče: “Vratio si se”.

“Hvala ti što si mi pomogla da platim bolnicu”, rekoh. Čini mi se da je to bilo prvi put za 30 godina da sam joj se za nešto zahvalio.

Ona brzo priđe stolu, spusti činiju, pa se okrete prema zidu i poče nečujno da plače.

“Mama, reci mu, sve mu reci!”, kroz suze povika naša kćer. “Neka zna da je rožnjača bila tvoja!”

Ja je zgrabih za ramena i pogledah pažljivo. Levo oko moje žene bilo je zamućeno kao što je bilo moje pre operacije!

Protresao sam je snažno.

“Zlatni Cvete”, (prvi put sam tada izgovorio njeno ime), “zašto, zašto si to učinila?”

Ona samo sakri lice na moje rame i nastavi tiho da plače. Držao sam je tako zagrljenu, a onda se polako spustih na kolena kraj njenih nogu...















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 16 Mar - 9:44

A gde ti je osmeh? - savremena priča za ozbiljne ljude

Visoko negdje u planinama nalazilo se jedno udaljeno gluvo selo. Gluvo, ne zato što su stanovnici tog sela bili zaista gluvi, već zato što su bili gluvi za ostatak svijeta.

Ljudi u tom selu živjeli su kao jedinstvena porodica. Mladi su poštovali starije, muževi su cijenili supruge.

U njihovom govoru nisu postojale riječi kao: uvreda, vlasništvo, mržnja, tuga, sujeta, bol, pohlepa, zavist, licemjerje…zato što u njihovim životima nije postojalo ništa što bi se moglo nazvati tim riječima. Stanovnici tog sela rađali su se sa osmijehom, i od prvog do posljednjeg dana njihovih života, sa usana im nije silazio taj široki osmijeh.

Muževi su im bili muževni, a žene – ženstvene. Djeca su pomagala odraslima u domaćinstvu, igrali se i zabavljali, verali se visoko po drveću, brali gorke plodove, plivali u planinskom potoku. Odrasli su ih učili jeziku ptica, životinja i biljaka, tako da su djeca naučila jako mnogo od njih. I skoro svi zakoni prirode bili su im poznati.

I stari i mladi, živjeli su u harmoniji sa Prirodom. Naveče bi se svi okupili oko vatre i slali svoje osmijehe zvijezdama. Svako bi izabrao svoju zvijezdu na nebu i pričao sa njom. Od zvijezda su naučili o zakonima Svemira i o životima u drugim svjetovima. I tako je to bilo kod njih od kad su znali za sebe.

Jednog dana u selu se pojavi neki strani čovjek i reče:
- Ja sam učitelj.

Svi se ljudi obradovaše pridošlici. I nemalo zatim, povjeriše mu svoju djecu sa nadom da će im djeca naučiti važnije zakone od onih koje su do tada naučili od Prirode i Svemira.

Učitelj je započeo sa svojim učenjem. No kako je vrijeme teklo, svi su počeli primjećivati kako su se djeca počela polako mijenjati, kao da su bila zamijenjena sa nekom drugom djecom. Postala su u početku razdražljiva, a nakon toga se među njima pojavila i zloba, sve su se češće svađala međusobno i uzimala stvari jedni od drugih. Naučili su se ismijavanju, lažnim i lukavim osmijesima. Sa njihovih lica kao da su bili izbrisani prijašnji osmijesi, na koje su svi u selu bili navikli.

Ljudi nisu znali da li je to dobro, jer sama riječ ‘loše’ nije ni postojala kod njih. Imali su povjerenja u učitelja i iskreno su vjerovali da su to nova znanja i umijeća koja im je učitelj donio iz drugog dijela svijeta.

Prošlo je nekoliko godina. Djeca su narasla, a život u tom dalekom, planinskom selu, sasvim se promijenio. Ljudi su zauzeli zemlju, ogradili je i nazvali je svojim vlasništvom. Postali su nepovjerljivi i predostrožni jedni prema drugima. Zaboravili su za jezik ptica, životinja i biljaka. Svako od njih izgubio je svoju zvijezdu na nebu.

Pored toga u njihovim domovima su se pojavili televizori, kompjuteri, mobilni telefoni, iznikle auto-garaže. Ljudi su izgubili svoje široke osmijehe, ali su zato zadobili cinične kikote.

A učitelj, koji još uvijek nije naučio da se smije, posmatrao je sve to sa ponosom i pomislio: U ZABAČENOM PLANINSKOM SELU NAJZAD SAM USPIO DA PRIKLJUČIM OVE DIVLJAKE MODERNOJ CIVILIZACIJI.

Šalva Amonašvili















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 16 Mar - 9:48

Vesna Krmpotić: OGLEDALCE

Samo je jedno jedino ogledalo pokazivalo nemoguće: lice te žene kad je bila mlada i lijepa. Sva su druga ogledala uzvraćala sadašnjim likom, odnosno, licem naborane kože i otromboljenih vrećica ispod očiju: izgledom umora i zlovolje.
Žena je to otkrila slučajno, baš u vrijeme svoje najžešće ljutnje na sebe i svijet. Ogledalo je bilo ogledalce, džepno, i možda bi ga bila bacila, da joj se pogled čudnom nehotičnošću nije našao u njemu. Iz ogledalca je zasvjetlucalo lice otprije četrdesetak godina, nevino i nasmijano, lice djevojke, koja je upravo dobila kitu ruža.
Žena je buljila u ogledalce, ne vjerujući očima. Stavila je naočale. Donijela povećalo. Što god je činila, lice iz mladosti odolijevalo je sadašnjici, nelijepoj i ozlojeđenoj.
Žena sa zahvalnošću privije ogledalce na srce.
"Ti si mi jedini prijatelj", prošapće. "Jedino me ti vidiš takvu kakva jesam".
I poljubi ga, poljupcem koji je čekao četrdesetak godina da se nekomu daruje.
Spavala je s njim. Noću bi se budila, palila svjetiljku, provjeravala je li lice još uvijek u ogledalcu. Bilo je. Plašila se pokazati tu čaroliju drugima, da njihov pogled ne bi naudio ogledalcu.
Što se više u njemu ogledavala, to se boljom i vedrijom osjećala. Prestadoše glavobolje i grudobolje. Odoše nekud žuljevi i šuljevi, otpadoše bradavice, udobriše se na nožnim prstima zanoktice. Stigne joj pismo od ujaka iz dalekoga svijeta. Stigne joj vijest da joj se mirovina povećala.
Kad bi joj obično ogledalo u kupaoni javilo nešto kao" hej, ovo si t"i, ona bi mu smjesta pokazivala sebe u ogledalcu i odvraćala: "Šipak, ovo sam ja"! Svaki puta sve uvjerenija da je tako.
I tko zna dokle bi se ovako stiglo, da ženi jednoga dana ogledalce nije palo na tvrd pod, i prepuklo na dva dijela i još pokoju krhotinu. Plačući ga je skupljala, sastavljala, lijepila. Našla je sve komadiće, osim jednoga. Za njim je zavirivala u sve kutke, pretraživala sve pukotine, ali komadića nigdje. Po nesreći, bio je to baš onaj komad u kojemu bi ona bila nastavila svoj put prema mladosti. Jer u ostalim dijelovima ogledalca slika se od udarca promijenila, vratila se sadašnjici.
Žena je danima plakala. Nekako je znala da je onaj komadić sačuvao njezinu mladoliku sliku. A sva je druga ogledala u stanu zastrla, dok je ono najveće u kupaoni razbila.
Grudobolja i glavobolja nasrnuše opet. Šuljevi, žuljevi. Zanoktice, bradavice. Iz mirovinskoga ureda javiše da su se onomad zabunili: nema povišice. Od svih tih potresa, ženi stade slabiti vid, naročito u lijevomu oku. Preko lijevoga se spusti tamni zastor. Kad je konačno posjetila liječnika, ovaj joj sa zaprepaštenjem objavi da joj se u oku zaglavio sitan komadić zrcala.
Žena se presenetila, a potom se nasmijala mladenačkim smijehom, kao djevojka, koja je upravo primila kitu ruža.
"Dođite sutra da ga izvadimo", kazao je liječnik, malo začuđen ženinim ponašanjem. i dodao:
" Naprosto je nevjerojatno da ste cijelo vrijeme tu krhotinu nosili u oku i da niste... "
Nije došla liječniku ni sutra, ni prekosutra. Na lijevomu se oku podigao zastor, oko je namignulo, i nastavilo gledati kao i prije. Kod kuće je žena oslobodila sva ogledala. U svakomu je bila mlada i lijepa.
Ljepota je u oku onoga tko gleda.















Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Kako se osvaja svet?   Pet 16 Mar - 19:39

Kako se osvaja svet?



Bio jednom jedan bogati čovek koji je želeo da kupi sve na svetu. Prvo je kupio sva mora, šume, reke i ljude i sve ono što postoji na planeti Zemlji. Međutim, to mu nije bilo dovoljno. Bogati čovek je želeo mnogo više. Želeo je da kupi i osvoji ceo svet.

Posle planete Zemlje, bogataš je kupio Mesec, Sunce i sve planete u Svemiru. Nakon toga, poželeo je da ima sve zvezde koje se sjaje na nebu. Nije prošlo mnogo, a sve zvezde su bile u njegovom vlasništvu. Pri kupovini je dobio popust na količinu i dve komete gratis. Ostale su još dve crne rupe, koje je bogataš kupio na rasprodaji. Pošto nije znao da li je kupio sve na svetu, otišao je kog najpametnijeg čoveka na svetu i pitao ga:

- Dobar dan, gospodine. Čuo sam da ste vi najpametniji čovek na svetu. Recite mi, da li sam kupio sve na svetu?

- Nažalost niste. Postoji na planeti H47 jedan mrav koga još niste kupili. – reče najpametniji čovek na svetu.

Bogataš je onda otišao na planetu H47 i pronašao mrava koji je slobodno šetao i radio.

- Izvinite gospodine mrave, ja sam najbogatiji čovek na svetu i želim da vas kupim. – reče bogataš.

- Ukoliko želite da me kupite, morate od mene kupiti knjigu „Kako kupiti i osvojiti svet“. U njoj, između ostalog, piše i ono što vas interesuje, a to je kako se osvaja mrav koji slobodno radi i šeta. – reče mrav.

- A koliko košta knjiga? – upita bogataš.

- Odmah ću vam reći da knjiga nije jeftina. Morate mi dati svo vaše bogatstvo i sve ono što posedujete na svetu. – odgovori mrav.

- Knjiga jeste skupa, ali vredi. Zbog toga ću vam dati svo moje bogastvo, a vi mi dajte knjigu.

Mrav dade knjigu bogatašu i ovaj ode da je čita. Međutim, knjiga je bila začarana. Dobijala je nove stranice svaki put kada bi se pročitala do kraja. Bogataš nije mogao da je pročita i odlučio je da je vrati nazad.

- Dobar dan, gospodine mrave. Vi ste mi prodali knjigu koja ne može da se pročita. Ja vam je, ovom prilikom, vraćam, a vi mi lepo vratite svo bogatstvo koje sam vam dao. – reče bogataš.

- Nažalost gospodine, ne mogu da vam vratim vaše bogatstvo. Ja sam, pomoću vašeg bogatstva, kupio knjigu znanja i jedino nju mogu da vam vratim nazad. – reče mrav.

- U redu, dajte mi tu knjigu znanja, a ja ću je prodati i biću opet bogat čovek. – reče bogataš.

- Evo vam knjiga, ali je nemojte prodavati. Pomoću ove knjige možete osvojiti ceo svet. – reče mrav.

- Kako to mislite? – upita bogataš.

- Lepo, svet se ne može osvojiti novcem i bogatstvom, ali se može osvojiti učenjem i znanjem. – reče mrav.

- Gospodine mrave, iskreno verujem u to što kažete. Zbog toga ću čitati knjigu znanja i znanjem osvajati svet, ali ako nešto ne bude u redu znajte da ću se opet vratiti. – reče bogataš.

Međutim, bogataš se nikada nije vratio kod mrava. On i danas čita knjigu znanja i učenjem osvaja svet. I jednoga dana videćete, bogataš će osvojiti svet.

Miloš Stefanović








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 14 Apr - 12:39

NEOBIČAN DAR



Svakog jutra, u malom bogatom kraljevstvu, neki je prosjak bez riječi donosio kralju jednu jabuku, a onda bi otišao. Kralj, koji je bio navikao primati mnogo skupocjenije darove od tog voća što je jutrom stizalo, volio se narugati na račun prosjaka, kad bi ovaj otišao.

Svi su na dvoru oponašali kralja: jer zaista ne bi bilo prikladno ne postupati ili ne misliti kao kralj.

Prosjak se nije obeshrabrivao i svakog je jutra iznova dolazio i predavao kralju u ruke svoj dar. Iako mu je to bilo već dosadilo, kralj je ipak primao dar, uz hinjeni smješak i odlagao ga u jednu košaru. Bila je već krcata i jedva je u nju više moglo stati sve voće koje je prosjak s ljubavlju, pažnjom i strpljivošću donosio.

Jednog dana najdraži kraljev majmun uzeo je jedan komad tog voća i zagrizao ga, a onda ga je odmah bacio pred kralja. Kralj je, sav u čudu, ugledao usred jabuke dijamant.

Istog trena je naredio da se otvori sve voće koje je bilo nagomilano u košari i u svakoj je jabuci našao dijamant.

Još uvijek u čudu, kralj je dozvao neobičnog posjetioca i zatražio objašnjenje. Ovaj je odgovorio: “Donosio sam vam ove darove da shvatite da vam život svakoga jutra nudi poseban dar na koji vi zaboravljate radi silnog ovog bogatstva kojim ste okruženi. Taj dar je svaki novi dan koji započinje.”

***

Mnoge stvari izgledaju isuviše važne, ali postoji jedno dobro koje sve nadilazi i koje je kao dijamant skriven u našem srcu – to je osmijeh što ga darujemo onome kome je potreban.

Nosim li svakoga jutra nekome svoj dar?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 6 Jul - 22:55

POZIV

"Ne zanima me od čega živiš. Želim znati za čim žudiš i imaš li hrabrosti snivati o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina. Želim znati jesi li spreman riskirati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog svojih snova, zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec. Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli, jesu li te životna razočaranja otvorila ili si se skrutio i zatvorio od straha da ponovno ne osjetiš bol. Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol, moju i svoju, a da je pritom ne moraš skrivati ili ublažavati ili izbrisati. Želim znati znaš li se radovati, zbog mene ili sebe, i možeš li divlje zaplesati i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju, a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi, realni, svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita. Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga kako bi bio iskren prema sebi; jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju, a pritom ne iznevjeriti sebe; možeš li biti izdajica i samim time vrijedan povjerenja. Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu, pa i ako nije lijepa, svakoga dana, i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću. Želim znati jesi li dovoljno snažan da živiš s neuspjehom, svojim i mojim, i da svejedno stojiš na rubu jezera i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu: "To!"

Ne zanima me gdje živiš i koliko novaca imaš. Želim znati jesi li sposoban ustati, nakon noći ispunjene tugom i očajem, umoran i do kostiju izubijan, i učiniti sve što je potrebno kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ i kako si dospio ovamo. Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si ili što ili s kim si studirao. Želim znati što te u tebi samom gura naprijed u trenutcima kad se sve ostalo ruši. Želim znati možeš li biti sam sa sobom i voliš li uistinu osobu koja jesi u trenucima praznine."

Oriah Mountain Dreamer















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 6 Jul - 23:09

Savršeno srce



Neki je mladić imao savršeno srce. Nije bilo ožiljaka ni zareza na
njemu. Svi su se slagali da je njegovo srce najljepše. Mladić je bio
jako ponosan i sve se više i glasnije hvalio svojim prelijepim srcem.
Iznenada se pojavio starac i rekao:
- Zašto tvoje srce nije tako lijepo kao moje?
Starčevo srce je snažno udaralo, ali je bilo puno ožiljaka. Na nekim
su mjestima komadići bili premješteni a na druga stavljeni, ali nisu
potpuno odgovarali. A bilo je puno mjesta gdje su cijeli komadi
nedostajali.
Ljudi su pogledavali starca s nepovjerenjem: kako može i pomisliti da mu je srce ljepše od mladićeva.
Mladić je pogledao u starčevo srce i nasmijao se.
- Mora da se šališ, rekao je.
- Usporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno, a tvoje je prepuno ožiljaka.
- Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam darovao ljubav –
izvadio sam komadić srca i dao joj ga. Najčešće su i oni meni poklonili
komadić svoga srca koji nije baš savršeno pristao na prazno mjesto u
mojem. Kadikad sam poklonio komadić srca, a da nisam dobio drugi
zauzvrat. Tu su nastale velike praznine i udubljenja. Iako su otvorene
praznine bolne, podsjećaju me na ljubav koju smo dijelili. I za te
ljude gajim nadu da će se jednoga dana vratiti i ispuniti ih. Mladiću,
vidiš li sada što je istinska ljepota?
Mladić je neko vrijeme uronio u misli. Prišao je starcu, posegnuo za
svojim mladim, savršenim srcem i otrgnuo komadić te ga drhtavim rukama
pružio starcu.
Starac je prihvatio komadić mladićeva srca, odlomio komadić svoga i smjestio ga na ranu mladićeva srca.
Mladić pogleda u svoje srce, ne više tako savršeno, ali ljepše nego ikada.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 6 Jul - 23:18

Vrana



Jedan starij čovjek sjedio u dvorištu sa svojim sinom koji upravo bijaše
završio studije. Iznenada vrana sletje na zid . Otac upita : " Što je
ovo ?

Sin odgovori : " Vrana " .

Nakon izvjesnog vremena otac ponovo upita : " Šta je ono ? "Sin odgovori : "
To je vrana " . Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita : " Šta je
ono ? " Sin odgovori : " Pa jesam li ti već rekao da je vrana ! ? " Ne
prođe dugo a otac opet upita : " Što je ono ? " Na sinovljevom licu
mogla se vidjeti usplahirenost : " Oče , to je vrana , vrana ! " Poslje
nekoliko minuta otac ponovno pita " Šta je ono ? " Ovaj put sin
odgovori grubim tonom : " Oče , non-stop pitaš iako ti stalno odgovaram
da je to vrana . Zar nisi u stanju razumjeti ? "

Otac ustade i ode u sobu . Ubrzo se vrati noseći svoj dnevnik . Otvori
stranicu , reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano .
Sin pročita : - Danas je moj maleni sin sjedio sa mnom u dvorištu kad
doletje vrana na naš zid . Moj sin me je dvadeset i pet puta upitao : "
Što je ono ? " Dvadeset i pet puta ja mu odgovorih da je to vrana . Ono
što osječah bila je ljubav prema mom malenom sinu . Tada otac objasni
razliku između očeva i sinovljeva stava ... - Kad si bio mali postavio
si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i niti jednom nisam bio
iznerviran pitanjima već ti uporno odgovarah . A kad sam ja tebi danas
postavio isto pitanje ponavljajući ga samo pet puta , ti si se
iznervirao , ljutio i bio nestrpljiv sa mnom .

" Iskreni mir priliči ljudima , a divlji gnjev zverima " .















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 6 Jul - 23:34

Prozor



Jednoga dana je neki stranac, zadubljen u crne misli tumarao iznad sela. Susreo je pastira.
Pastir, dobar čovjek bistra oka, osjeti strančevo očajničko raspoloženje i upita:
Što te toliko muci, prijatelju?
Neizmjerno sam usamljen.
I ja sam sam, ali nisam tužan.
Možda zato što je Bog s tobom...
Pogodio si.
Ja, naprotiv, nemam Boga, ne mogu verovati u njegovu ljubav. Kako Bog može voljeti ljude, svakoga pojedinog? Kako je moguce da mene voli?
Vidiš li ono naše selo u dolini?
Vidiš svaku kuću, zar ne?
Vidiš li prozore svake kuće?
Onda nemoj očajavati!
Sunce je jedno, pa ipak obasja svaki prozor u gradu, i onaj najmanji skriveni prozor tokom dana ono obasja.
Možda si ti očajan zato što ti je prozor zatvoren?















Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 2 Avg - 10:04



DVIJE SJEMENKE


Dvije sjemenke ležale jedna do druge
u plodnoj proljećnoj zemlji bez duge,
Prva sjemenka kaže: “Želim narasti!
Želim pustiti korijenje duboko,lišće spasti,
u zemlju pod sobom i mladice lepe,
kroz zemljinu koru gore iznad sebe…
Želim razviti svoje nježne pupoljke sreće,
da najavljuju dolazak i predivno proljeće…
Želim osjećati toplinu sunca na listovima,
i blagoslov jutarnje rose na svojim laticama»
I tako je ova sjemenka narasla...velika i sjajna..

Druga je sjemenka rekla: “Bojim se.
Pustim li korijenje u zemlju pod sobom,
ne znam šta će me dočekati u mraku, tami,
A probijem li se kroz tvrdu zemlju iznad sebe,
mogu oštetiti svoje osjetljive mladice lišće,
Šta ako pustim svojim pupoljcima da se rastvore,
a puž ih pokuša pojesti ,šta onda biće?
Da se rascvjetam, dijete bi me možda
iščupalo iz tla. Ne..ne smem ja da reskiram,
Mnogo je bolje čekati dok ne bude sigurno.”
I tako je druga sjemenka čekala još vremena dugo..

Kokoš koja je čeprkala po ranoproljetnoj zemlji tražeći hranu,
pronašla je sjemenku što je čekala i odmah je pojela.

POUKA PRIČE..

One, koji odbijaju da rizikuju i da rastu…proguta život








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 13 Avg - 11:34

Lepet krila


Voleo sam devojku sastavljenu od zvukova.
Hodala je glasno i imala one ružne cipele iz francuskih filmova. Cipele nisu čak ni izgledale udobno što bi donekle opravdalo ružnoću i imale su petu koja ih je zaustavila u razvoju izmedju štikle i djona i tako učinila ovaj par ometenim cipelama. Na dnu leve nalazila se rupica veličine zrna graška (nezamrznutog). U tu rupu bi ponekad upadali kamenčići, - kada ih zamišljam uvek su kockasti i nikad sivi. Ta devojka koju sam voleo je nosila zvuk sopstvenih koraka.

Devojka je imala noge čiji oblik ni u kom slučaju nije podsećao na pivsku flašu. Imala je čudne listove, okrenute ka unutra više nego što je dozvoljeno-ali to bar savršeno prati njenu ličnost. Nije skakala u dalj i jedva da je umela da izdrži 30 sekundi pod vodom (noš zapušen, prstima dabome, a mali iskošen pod uglom od 45 stepeni). Svakog jutra, njene noge, ni duge ni kratke, pucketale bi kao lovorika bačena u kamin zajedno sa badnjacima. Zamišljao sam kako svaka kost traži svoje udubljenje i svoje mesto u tom mehanizmu zvanom žensko telo. Zvuk koji nastaje kada ona protegne svoja stopala, ni mala ni velika, sličan je zvuku karike koja se kači pre svake vožnje na ringišpilu. Zatvori oči i odslušaj ringišpil.

Bila je levoruka, taj čudan stvor čije šake mirišu na koru limuna. Te šake su me dodirnule onoliko puta koliko šake profesora geografije dodirnu zemljinu loptu koja se vrti, postavljenu na stalak, po navici zardjao. Nije nosila sat i malo je zazirala od vremena. Na desnoj ruci (desnoj, da joj ne bi smetale dok piše) nalazio se niz od 7 narukvica različitih debljina. Obzirom da su bile stare i čudne, svaka je imala svoj zvuk, pomešan sa zvukom njene kože. Te narukvice bi potpuno drugačije zvučale na nekom tudjem zglavku i na nečijoj tudjoj koži. Ako ste se ikada našli na nekom seoskom putu, u automobilu koji je slučajno bio iz 1987. i ako slučajno znate kako zvuči prekinuta špulna na ''apolo 7'', sada već kolekcionarskom primerku, onda vam neće biti teško da čujete zvuk njenih narukvica. Na goloj koži, dabome.

Starim. Sećanje pedantno briše sve zanimljive detalje brižljivo uklapane u ikonicu nazvanu Stil. (Više bih ti mogao došapnuti o onim krpicama koje je krila ispod sebe a na sebi, nego o svemu onome što je izlagano pogledima prolaznika, tudjim i sivkastim. ) Postojao je tu prslučić obložen čipkom. Čipka je bila bela i nikako nije bila nežna pod prstima. Imao je kopčanje u vidu šnale u obliku leptira. Da bi skinuo prslučić, morao bi da iskosiš krila leptira pod uglom koji bi jedino madjioničar pogodio iz prve. Ti to ne znaš i nije ni čudo, ali devojke sastavljene od zvukova moraš da obučeš nakon što ih svučeš. Nije to nimalo laka rabota, naštimovati nakovanj, čekić i uzengiju tako da prepoznaš savršen Klik u trenutku kada krila leptira postignu ravnotežu i vrate se izmedju njenih plećki. Da neće taj leptir možda da odleti? Sumnjam. Mada, ukoliko odleti, siguran sam da će njegova krila proizvesti zvuk. Lagan, baš poput Devojke Sastavljene Iz Zvukova.

Moj pradeda je bio čvrst momak, moj deda-čvrsta stena a i mene je moj stari oblikovao u sličnom maniru. Sada sam već u godinama kada mi oči zasuze zbog reči u ukrštenici (vodoravno, 6 slova, nastojbina Pigmeja) i zbog košave prgave, balkanske. Muškarac sam, vaspitali su me da se krstim sa tri prsta, da ustajem samo trudnicama u gradskom prevozu i da suzu ne pustim ni u slučaju opšteg pokolja. Sahranili smo i pradedu-momka i stenu i mog starog, keva već neko vreme boravi mumificirana, ratovi koje sam vodio su bili ili Pirove pobede ili Moji Porazi i zemlje mi, u životu nisam plakao, sve do večeri kada sam čuo da se udala, ta devojka u ružnim francuskim cipelama. Zemlje mi, nisam plakao ni što je nisam prosio, ni što je neko drugi pak jeste, i nisam ridao ali kada sam čuo da ju je Gluv muškarac oženio, košava se čula, suza se slila ali slutim da ju je zaglušio zvuk leptirovih krila.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 8 Okt - 23:45

Kao perje

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reči nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reči ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene, objašnjavajući situaciju upita za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo, trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je zaista želela da ispravi situaciju.

Mudrica je rekla: "Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti svoje delo. Jedna od njih je veoma teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja i otvori u svakom od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pored svakog praga u gradiću staviti po jedno pero. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti i drugu stvar."

Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog na drugi prag. Prsti su joj se smrzli, dok je vetar bio mnogo oštar. Medjutim ona je išla i dalje tamnim ulicama.

Nakon izlaska sunca mlada žena se vratila do stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, medjutim osećala je olakšanje da će njen trud ipak biti nagradjen, reče: "Moji jastuci su prazni. Stavljala sam ispred svakog kućnog praga po jedno pero."

Sada rekla je starica: "Idi nazad i napuni svoje jastuke i sve će biti kao ranije."

Mlada žena je bila ošamućena: „Ti znaš da je to nemoguće, vetar je sigurno oduvao perje sa pragova. Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj zahtev, onda stvari neće nikada biti iste.“

"To je istina, rekla je starica. "Nikada ne zaboravi. Svaka tvoja reč je perje u vazduhu, jednom iskazana, nikakav pokušaj ma koliko bio iskren neće vratiti reči u tvoja usta. Izaberi dobro svoje reči, i dobro ih čuvaj u prisustvu onih koje voliš. Zapamti: jedna dobra reč može da greje tri hladna zimska meseca."
















Nazad na vrh Ići dole
Sava-84

Super Član
Super Član

avatar

Muški
Poruka : 725

Učlanjen : 02.11.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 6 Nov - 10:24

Кад сте јуче,мила децо,
Сви радосни били,
Чистом душом свете песме
Угоднику вили,

Песме вили на његову
И на своју дику,
Светом Сави,српског рода
Првом просветнику,

На ме паде,не знам зашто,
Нека брига љута,
Узадахно сам тога дана
Неколико пута.

Сећ'о сам се црна мрака
И борбе крваве,
Па сам глед'о у икону
Светитеља Саве.

Одвеле ме брижне мисли
До оних крајева
Где још ни сад српској деци
Српске школе нема.

Како је то њима тешко
Лутати по тами,
У туђини,у несвојти
Видети се сами.

Благо вама,мила децо,
Којима се даје
Да у свакој драгој школи
Прибирате знање!

Где с'језиком миле мајке
Свака врлост буди,
Где с учите да будете
И Срби и људи.

Штујте школе као темељ
Будућност праве,
Српску школу к'аманет
Светитеља Саве.

Благо вама идућ' к знању
По српскоме путу,
Ал' ја плачем кад год видим
Грану откинуту.

Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 27 Nov - 9:46

Sreća ili nesreća?


Starac i sin radili su na farmi. Imali su samo jednog konja. Jednog dana konj je pobjegao.
- Strašno! - suosjećali su susjedi - Kakva nesreća!
- Sreća? Nesreća? Ah, tko bi znao... - odgovarao bi starac.

Idući tjedan konj se vratio s planine, a s njim je došlo još pet divljih kobila.
- Kakva sreća! - uzviknuli su susjedi.
- Sreća? Nesreća? Tko zna? - odgovarao je starac.

Sljedećeg dana sin je, pokušavajući pripitomiti jednu kobilu pao s nje i slomio nogu.
- Kakva nesreća! - rekli su susjedi.
- Sreća? Nesreća? - upitao je starac.

Počeo je rat, došla je vojska i odvela sve zdrave mladiće. Starčev sin nije im bio od koristi, pa su ga poštedjeli.
- Sreća? Nesreća?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-