Priče.....

Osam krava


Dzoni Lingo bio je veoma zgodan mladic i sposoban trgovac. Sto god da je kupovao ili prodavao ostvarivao je dobru zaradu. Ziveo je na ostrvu na kome je bio obicaj da se zene kupuju kravama.
Pristojnu zenu mogli ste kupiti za tri ili cetiri krave, a za pet - izuzetnu.

Jednog dana Dzoni je objavio da se zeli ozeniti Mahanom. Mahana nije imala nikakve vrednosti ni ugleda u ocima drugih ostrvljana. Otac se prema njoj odnosio kao da je neki porodicni otpadak. Govorio je da u glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mrsavi kravu samo da je se resi.

Kad su seljani culi da Dzoni planira njome da se ozeni, mislii su da je to zbog toga mozda sto je moze dobiti besplatno. Bio je tako lep i popularan da bi mogao da dobije svaku devojku sa ostrva. To sto zeli Mahanu jednostavno nije imalo smisla.

Dosao je dan trgovine, Mahana je bila toliko uplasena, zbunjena i posramljena da nije cak ni izasla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac trazio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani culi tu njegovu visoki cenu, svi su se glasno smejali . U zivotu nisu culi nesto smesnije.

Medjutim, Dzoni je umirio seljane i rekao: "Dati tri krave za zenu je mnogo, ali nedovoljno za moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu."
Svi su ostali bez daha.

Moki je skoro pao sa stolice od iznenadjenja. Niko nikad u proslosti na ovom ostrvu za zenu nije dao osam krava. Zasto je Dzoni ucinio tako nesto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su mislili da sujetni Dzoni zeli da svi znaju kako je on prvi i jedini dao vise krava za zenu od ostalih.

Najzad je dosla svadba, posle koje su Dzoni i Mahana odmah napustili ostrvo i otisli na duzi medeni mesec. Vratili su se, naime, posle nekoliko meseci. Stari trgovac doneo je u njihovu kolibu poklon za Mahanu koji je Dzoni narucio.

Starcu je zastao dah od onog sto je video. Tu je Mahana. To vise nije ona stidljiva, ruzna i zapustena Mahana iz oceve kolibe. Sada je izuzetno lepa. Smesi se i govori umiljato. U njenoj je sjajnoj dugoj kosi divan crveni cvet. U svojoj cistoj crvenoj haljini lici na kraljicu.

Kad je Mahana otisla po vodu, trgovac je upitao:
- "Sta se dogodilo s Mahanom?"
- "To je zbog krava," - odgovorio je Dzoni.
- "Zbog krava?" - zacudio se prodavac, "Kako to mislis zbog krava?"
- "Mozete li zamisliti" - odgovorio je Dzoni - "kako se oseca zena koju prodaju za jednu ili dve krave kad cuje da je neka druga zena prodata za cetiri ili pet krava. Tako nesto ne bih mogao uciniti mojoj Mahani.
Zeleo sam da ona bude zena vredna osam krava i zato sam za nju dao toliko. Najvaznije je je kakvu vrednost zena ima u sopstvenim ocima" - nastavlja Dzoni.
"U ocevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi vise od ijedne zene na ostrvu. Kad covek oseca da vredi za osam krava, tek tada on to moze i biti."

Bilo je potrebno da Dzoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona shvatila svoju pravu vrednost. Svako od nas vredi, da se posluzim izrazom iz Mahaninog zivota, osam krava samo ako ima ljubav u sebi.

Danijela Milosavljević: REČI

I tako je jednom živela jedna žena, od reči do reči. Tražila ih je, usvajala, okretala, sumnjala, veličala, i sa svakom novom osvojenom, verovala da postaje bolji čovek.
Tragala je za rečima koje će joj pokazati smisao života. Tražila ih je u zraku sunca, kapi kiše, požutelom listu, nevinom osmehu, u korici mirišljavog hleba.
Čekala je lepršave reči, da joj slete na rame i šapuću slatke tajne. Tople reči, da je greju i smire drhtavicu lagano klizeći po koži. Smešne reči, da joj razgale dušu i potaknu biće da zasvetli svojom vedrinom i osvetli ljude oko sebe. Golicave reči, koje bi joj golicale maštu, prebiranjem slova kao po harfi.
Reči utehe, mudre reči, velike reči, reči oplođene u strasti, osvojene u borbi, izatkane u mašti, ukradene poljupcem, udahnute….
Skupljala ih je u đačkoj klupi, u samoposluzi, kod komšije umornog osmeha, sa bioskopskog platna, iz knjiga… Sakupljala ih, sortirala, grupisala i smeštala u svoje male fijoke. Onda ih je po potrebi vadila, pokazivala ostalima s ponosom i divljenjem, bojila ih, oplemenjivala i vraćala nazad. Poneka bi i pobegla. Bila je tužna, a u isto vreme i srećna što ju je dovoljno izgradila da može da započne svoj samostalni život. Ponekad, kada bi bila usamljena, iskopavala je one davno sakupljene, skidala s njih veo prašine i glancajući ih, vraćala im nekadašnji sjaj.
Sećala se reči pesme, koje su dopirale iz daleka. Mešale se s otkucajima srca, probijale kroz placentu i pravile društvo jednom malom usamljenom biću. Nežnih reči, upletenih u kikice s crvenom mašnom. Pijanih reči od zanosa, prve ljubavi, tuge i nedoumica pubertetskih dana. Knjiških reči, koje su donosile znanje i sigurnost buduće egzistencije. Parova reči, ujedinjenih i obmotanih oko zajedničkog cilja. Dečjih reči, koje su popnjavale rupu u njenoj materici i doprinosile da njena aura ponovo zasvetli punim sjajem.
Nisu sve reči bile prijatne. Postojale su reči od kojih je bežala jer su joj trovale um i ubijale volju za budućnošću. Mrzela je reči koje bi se zarivale u njeno srce i ostavljale brazade, krvave ožiljke nikad zarasle. Reči gluposti koje su joj razdirale logiku. Reči koje su joj izmamljivale uzvratne reči, mrske, gadne, one koje kada nađu put ka slobodi izazivaju kajanje. Ali i one su joj bile potrebne. Iz njih je učila šta da ne bude, kako da se zaštiti, kako da se uspešno zaleči.
Znala je da je građenje iskustva jednog kolekcionara reči kompleksan posao. Takođe, znala je da se pravi kolekcionar reči razlikuje od ostalih. Odlikuje se, pre svega, širinom svoga uma. On upija sve reči, bez izuzetka. Za njega su sve one dobre i zanimljive, zato ih kategorizuje i obeležava za njihovu buduću namenu. Avanturistički duh ga tera da tražu nove reči, da istražuje, da prelazi kilometre i kilometre rečenica izgovorenih ustima raznih ljudi, u potrazi za nekom specijalnom. Nekom veoma važnom i dragocenom. Spreman je da se žrtvuje, da eksperimentiše. Spreman je da na sebi isproba dejstvo novorođenih reči. Da se usled posledica njihovog uticaja kikoće do suza, vrti u transu, vrišti od sreće, plače do poslednjeg daha, liže rane. Ali on zna da sa svakim biserom reči on postaje veći, bolji i jedinstveni kolekcionar.
Tragala je za svojim rečima, tragala za drugim kolekcionarima, koji će razumeti njenu strast, s kojima će moći da razmeni svoje dragocenosti i usavrši sebe kao ljudsko biće.
Živela je reč po reč, korak po korak, stepenik po stepenik, i čekala poslednju reč. Poslednju reč koju će joj uputiti On. Reč kojom će joj skinuti breme sa umornih pleća i okove sa oronulog tela i pustiti je da leti, leti…..

Postoje žene kojima sve boje lepo stoje i postoji Ona koja svim bojama lepo stoji.
Sa njom boje ne samo da dobijaju na lepoti nego sa njom i ožive.
Postoje žene koje vode ljubav i postoji Ona koju ljubav vodi. Sa njom vođenje ljubavi nije samo seks nego i vatromet emocija, erupcija života.
Postoje žene koje su nečije i postoji Ona koja je svoja. Nju ne možeš da poseduješ jer ljubav nije samo uzimanje nego i davanje. Njoj daješ i od nje dobijaš.
Postoje žene koje umeju da vole, ali ne umeju da budu voljene. A postoji i Ona za koju ne postoji ta razlika i sama ne zna da li je više voljena ili je ona ta koja više voli.
Postoje žene koje su slobodne i postoji Ona koja je sama po sebi sloboda. Nju ne možeš i ne smeš vezati za sebe. Ona je kao vetar, osetiš sve ali ga ne možeš vezati i ne možeš mu menjati pravac.
Postoje žene za koje se umire i postoji Ona za koju se živi. Nju ne možeš samo voleti, malo je to. Nju takvu moraš živeti
~Igor Čobanović~

Kako je nastalo ljubljenje

Ljubljenje nije univerzalna pojava među ljudima, i čak i danas postoje kulture u kojima ono ne postoji. Prema tome, ljubljenje nije urođeno i intuitivno kao što nam se često čini, već izgleda da je ljubljenje naučeno ponašanje koje je evoluiralo od oblika hranjenja „usta-na-usta”. No, postoje neke moderne kulture urođenika koje prakticiraju hranjenje „usta-na-usta”, ali ne i poljupce. Ljubljenje bi moglo biti i kulturalno određeni oblik njegovanja, ili u slučajevima strastvenog i erotičnog ljubljenja, zamjena i nadomjestak seksualnog odnosa.
Koji god razlog bio, ljubljenje nije svojstveno samo ljudima. Primati, poput bonobo majmuna, često se međusobno ljube; psi i mačke se međusobno ližu i njuškaju, čak se i puževi i insekti upuštaju u igru ticala. Moguće je da kod životinja nije riječ o ljubljenu već o međusobnoj njezi, njuškanju i komuniciranju, ali to ponašanje utječe i osnažuje povjerenje i povezanost između životinja.
Čini se da drevni vedski tekstovi iz stare Indije također govore o ljubljenju, a Kama sutra, koja je napisana otprilike oko 2. st., posvećuje cijelo poglavlje načinima ljubljenja. Neki antropolozi sugeriraju da su Grci erotično ljubljenje naučili od Indijaca kad je Aleksandar Veliki napao Indiju 826. pr. Kr. Međutim, potreba za ljubljenjem možda nije nastala u Indiji, ali je vjerojatno nastala prije oralnih korijena vedskih tekstova. U Homerovoj Ilijadi, koja je nastala otprilike u 9. st. pr. Kr., trojanski kralj Prijam znakovito ljubi Ahilejevu ruku kako bi vratio sinovo tijelo.
U svojoj Povijesti Herodot piše o ljubljenju među Perzijcima, koji su osobu jednakog položaja pozdravljali poljupcem u usta, a one koji imaju malo niži položaj, poljupcem u obraz. Također je pisao da su Egipćani odbijali ljubiti Grke u usta jer su jeli govedinu, a krava je u Egiptu bila sveta životinja. Ljubljenje se pojavljuje i u Starom zavjetu. Izdajući se za Ezava, Jakov poljupcem zavarava slijepog Izaka i tako krade očev blagoslov. U Pjesmi nad pjesmama također se govori o „poljupcima ustiju slađim od vina”. Za vrijeme Rimljana, ljubljenje postaje općeprihvaćeno. Rimljani su ljubili partnere i ljubavnike, obitelj i prijatelje, ali i vladare. Raspoznavali su i nekoliko vrsta poljubaca: osculum – poljubac u ruku ili obraz, bastum – poljubac u usne, te savolium – strastveni poljubac. Rimski su pjesnici u svojoj poeziji slavili ljubljenje (između ostalih i Ovidije i Katul).
Rimski poljupci imaju i drugačiju svrhu, seksualnu, a ne samo političku ili socijalnu. U vremenima velike nepismenosti poljupcem su se potvrđivali razno razni ugovori (odatle potječe fraza „zapečatiti poljupcem”). Društveni status rimskog građanina određivao je dio tijela rimskog cara kojeg smije poljubiti, od stopala do obraza. Parovi su se vjenčavali poljupcem kojem svjedoči okupljena obitelj i gosti, običaj koji se održao sve do danas.
Običaj se mijenja padom Rima i probojem kršćanstva. Rani kršćani često su se pozdravljali „svetim poljupcem”, za koji se vjerovalo da prenosi duh jednog čovjeka drugome. Latinski anima znači i „dašak vjetra” i „duša” i kao i animus (um) potječe od indoeuropskog korijena ane- (disati, puhati).  Iako je sv. Petar govorio o „poljupcu milosrđa”, a sv. Pavao o „svetom poljupcu”, rane su crkvene zajednice izostavljale (nisu izrijekom zabranjivale) ljubljenje na Veliki četvrtak, dan kada je Juda poljupcem izdao Isusa. Izvan Crkve, ljubljenje se koristilo kao dokazivanje položaja i društvenog poretka, npr. podanici i vazali su ljubili plašt ili prsten vladara, dok su kršćani ljubili papuče Svetog Oca pape.
Nakon pada Rima, romantični je poljubac naizgled nestao na više od tisućljeća, da bi se pojavio krajem 11. st. pojavom tzv. udvaranja. Poljubac Romea i Julije svojevrsni je amblem ovog pokreta, koji je želio odvojiti udvaranje i miješanje obitelji i društva, te predstaviti romantičnu ljubav kao oslobađajuću, samodefinirajuću i potencijalno subverzivnu silu. Sudbina nesretnih ljubavnika podsjeća nas da takva bezbrižna sloboda ne dolazi bez rizika.
Moguće je i da je legenda o vampirima iskaz opasnosti – po zdravlje, status, ugled, budućnost i sreću – ljubljenja pogrešne osobe.

Izvor: Psychology Today

Možda što imam potrebu da bolje razumem sadašnjost "Moje ispovesti" Mome Kapora,ustvari intervju
dat 2008, slaže mi kockice za razumevanje.



Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji, na primer, vole Savu, "savce", i one koji vole Dunav, "dunavce". Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju "vajfert" pivo i na one koji vole Bajlonijevo

Jedan od najčitanijih srpskih pisaca ikad, čije su pojedine rečenice ušle u opštu upotrebu poput poslovica, pronicljiv i duhovit u svojim dubokim zapažanjima zaodenutim "nepodnošljivom lakoćom postojanja", uskoro će obradovati svoje brojne čitaoce novim romanom, a on se opet mirno vratiti svojoj prvoj i najvećoj ljubavi, slikarstvu... sve do novog rukopisa. U razgovoru za Glas javnosti o svom novom romanu i još ponečemu, Momo Kapor kaže:

■ Upravo sam juče predao uredniku Srpske književne zadruge svoj novi autobiografski roman "Ispovesti" za jubilarno 100. plavo kolo. Knjiga ima tri stotine strana i pisana je, čini mi se, čitavog života, jer su u njoj i mladost i zrelo doba i sve frke u kojima sam učestvovao, uključujući tu i ratove u Bosni i Krajini, kao i onaj poslednji, 1999. godine u Beogradu. Sada najzad mogu da se vratim slikarstvu.
 
Otkrijte našim čitaocima neki detalj iz romana?

■ Mislio sam da mi je najbolji početak romana onaj iz "Une" — ("Kad sam je video, sat mi je stao"), ali "Ispovesti" počinju bolje: "Sa takvim očima, pre rata, nisu puštali u poštene kuće, rekao sam devojci koja me je pribola sa dva azurna lasera. Pre kog rata, upita ona. Pre onog, onog, rekao sam".
 
Poznati ste kao veoma pronicljiv posmatrač svih dešavanja oko nas. Kako gledate na sve veću polarizaciju u srpskom društvu, koja je dovela i do najnovije krize u vladi i Skupštini?

■ Zemlja se raspolutila, što je stari srpski običaj. Srbi su se, naime, oduvek delili na one koji na primer vole Savu, "savce", i one koji vole Dunav, "dunavce". Delili su se na obrenovićevce i karađorđevićevce, na one koji su za put na Istok i one na Zapad, na one koji piju "vajfert" pivo i na one koji vole Bajlonijevo. Delili su se na one koji čitaju Politiku i one koji čitaju Borbu, na zvezdaše i partizanovce, mada su u upravama oba kluba i obe redakcije sedeli isti generali Udbe. Tako ni ova nova podela nije ništa novo. Sa neba navijaju Obrenovići i Karađorđevići. Podele su i u nama samima; jednog dana sam za Rusiju, drugog dana za Ameriku. Probudim se pa odem u "Konobu", u kojoj redovno sedim kao deo inventara da se malo svađam sa vlasnikom Dekijem. Što je najsmešnije, penušamo se od besa, a niko od nas nema nikakvog uticaja ni na šta.

Kako ste doživeli 17. februar, proglašenje nezavisnosti Kosmeta i događaje koji su potom usledili?

■ Što se mene lično tiče, osećao sam se poniženo. Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neću moći da odem u Gračanicu i dodirnem prstima nogu Simonide, ili da pripalim sveću u Pećkoj patrijaršiji. Na sličan način to je osećala i masa Srba koja je ispunila Beograd svojim poniženjem i besom. Najlepše od svega je to što je tu nepreglednu masu koja je disala kao jedan čovek B92 izbrojao kao 150.000 ljudi, a bilo ih je najmanje milion, ako računamo i one po kućama koji su osećali isto što i oni na ulici. Gledam mazohistički program tog studija kao što čovek sebi ubrizgava serum od zmijskog otrova protiv pravog ujeda zmija, ali ostavimo njih, oni su nevažna epizoda u našem životu. Dovoljan dokaz o njihovoj omiljenosti je to što ih policija čuva od gneva gledalaca. Naravno, u toj masi ima uvek i procenat agresivnih tipova. Ko su oni? Divlji navijači, dečaci puni gneva, oni koji ne znaju kako da ispolje svoju potisnutu energiju. Ali dovoljno je postaviti policiju pred ta osetljiva mesta, a to nije učinjeno, ko zna zašto.
 
Šta sad, treba dalje kao narod, a teret sve veći? Gde vidite mogući izlaz?

■ Uvek kad se nađemo na dnu u meni se pojavi trag optimizma, pomislim na to ko je sve vladao ovim narodom i ovom zemljom i gde je sada. Preživeli smo i gore stvari; petsto godina smo uspeli da sačuvamo identitet, usmenu književnost, običaje, tradiciju... Ovo danas je samo jedan tren za istoriju, tako reći treptaj oka; nevolja je samo u tome što mi imao samo jedan život, ali treba verovati da će naša deca i unuci doživeti da vide kraj velike imperije zla i da ćemo se ponovo vratiti na Kosovo.

■ Jedini je problem u tome što je ta zemlja zauvek zatrovana osiromašenim uranijumom iz bombi kojima su je zasuli naši bivši saveznici devedeset devete. Sve više Šiptara umire od karcinoma, nevolja je u tome što je tamo ostalo i nešto Srba i što je to nerešiv problem, a problem koji nema rešenja i nije problem. U međuvremenu, mi vodimo naše male živote i gledamo TV vesti kao neku kriminalističku seriju. Ko je ubica, videćemo na kraju.


ZNAMO ODAKLE SMO
 
Sve češće se čuju zabrinuti glasovi kako će mladi ljudi održati tradiciju i identitet naroda, kad odrastaju uz TV, holivudske filmove i Internet. Koliko je, po vašem mišljenju, realna ta bojazan?

■ Imam potpuno drugačiji utisak. Pojavljuje se sve više mladih ljudi koji zastupaju srpsku stvar. Za razliku od prethodnih generacija Srba ruralnog tipa, oni su veoma obrazovani, govore manje-više svi engleski i vladaju internetom, a mnogi su i školovani na Zapadu, pa najbolje znaju za tu šarenu lažu koja se krije iza šopinga i provincijalnog pogleda na svet. Računam među njih i one koji žive na Zapadu i koji su svakim danom sve više svesni svog porekla, tradicije, identiteta i jezika i one koji čeznu da se vrate kući jednog dana.
 
Ne govorim napamet, srećem ih lično po svetu, na svojim književnim večerima i otvaranjima izložbi.

Maja Radonić

Čuvari tajne

Veliki sveštenik Aj nije bio prvi tragač, ali je bio najupućeniji. Savršeno dobro je znao za čim traga i zašto mu je sve to neophodno. Znao je da je znanje moć i da je svojim poznavanjem situacije daleko ispred ostalih. Čak ni sami čuvari nisu sve znali. Ko poseduje tajnu vladaće celim svetom. I to ne samo ovozemaljskim, već celim univerzumom. Ceo kosmos biće mu potčinjen. I svi će pred njim padati ničice. Učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da se dočepa Ankesepaton, ali mu je ona pobegla u poslednji tren. Bedni špijuni glavom su platili svoju nesposobnost da je pronadju, baš kao i svi stražari pored kojih je Ehnaton uspeo da se izvuče iz Egipta sa još 10000 ljudi koji su ga pratili. To što je Ehnaton izbegao progon nije bilo najveće zlo. Zlo je bilo u tome što je sa sobom poneo kovčeg. Uz pomoć kovčega nije mu bilo teško umaći silnoj poteri.

Ljutiti Aj uzalud je razbijao glavu, nije mu bilo pomoći. Bez kovčega i same Ankesepaton sve je bilo izgubljeno. U ovom životu, pobeda mu je izmakla za pedalj. U sledećem, možda, tešio se. Pomislio je na sve one tragače pre njega. Njihovo neznanje nije im išlo na ruku, tu i tamo poneka izgovorena reč, u potaji, neki izbledeli pergament, polomljena glinena pločica, slika na ostacima starih utvrdjena i hramova, govorila je o tajni i moći koju ona, u sebi, krije. Aj se rodio sa znanjem i to mu je davalo prednost, koju je olako izgubio. Bližio se kraj jedne ere u Egiptu, kraj jedne dinastije, čiji je pripadnik i sam bio, bližio se i kraj njegovog života. Mirno će dočekati smrt, siguran u novi život, novu šansu koja će mu se pružiti. A on će je, ovaj put, dočekati spremniji. Ništa nije moglo da izbriše osmeh sa usana jednog umirućeg sveštenika.
Došla je po njega. Ona. Uhvatila ga je za ruku i povela na obalu Nila. Tiho je pevušila neku drevnu pesmicu, netremice gledajući u njega. Aj je skrenuo pogled. Nije izdržao ujed njenih zenica, vrelinu njenog milog lica, na kom nije bilo ni optužbe, ni ljutnje, ni tuge, ni mržnje, ali ruku nije istrgao iz njene. Nije mogao. Taj dodir, lak kao pero, prikovao ga je za nju, i njemu se činilo da ga, uz sebe, drži samo snagom sopstvenih misli. - Smrt! - pomislio je u sebi, - toliko je lepa, da njena lepota smeta očima. Vraća me na isto mesto sa kog sam došao, da me pripremi za novi život. Jednom sam je prevario, da li to Ona zna!? Lepršavi talas misli urezao mu se u svest. Slike, gomila slika, užasnih i teških, proletela mu je kroz glavu. Geb, Akakios, Juda, Adrianus, Atila, Čezare, David, Adolf, Džejkob... Svi će biti tragači i svi će biti on. Biće proklet neznanjem. Nijedan od njih neće se sećati. Znanje će, shvatio je, nestati sa ovom smrću, to je bila Njena kazna. Znala je, sve vreme je znala i borila se. Izgubio je, a gubiće i ubuduće. Njeno telo beše krhko, ali je moć njena bila ogromna. Tada je pustila njegovu ruku gurnuvši ga prema božanskoj reci i on je pao u bezdan. Iz tog bezdana svi se vraćaju prazni, bilo je poslednje što je pomislio, a onda više ničega nije bilo, još dugo, dugo...
Nijedan tragač nije prezao od ubistva, uništavanja, palenja, silovanja. Svaki od njih je znao da posedovanje tajne daje bezgranične moći i besmrtnost. Nijedan nije znao šta je tajna i protiv koga se, zapravo, bori. Koristili su se raznim metodama, često se krijući iza maske pobožnosti, rodoljublja i humanizma. Osvajanje teritorija, krstaški ratovi, kupovina krune, lažni testamenti, kuga, velike boginje... Nisu prezali od najgnusnijih sredstava. Ono što nisu uspeli mačem, ognjem i otrovom, pokušali su uz pomoć raznih tehnika. U njihovoj službi nalazili su se razni avanturisti, vagabundi i čudaci: Kaljostro, samozvani grof Sen Žermen, madam Blavacka, Alister Krouli, mnoge masovne ubice i teroristi, tajna društva, ali i zvanične, državne organizacije.  Dobrobit čovečanstva bilo je poslednje što je ovim ljudima bilo na pameti, zbog toga će trpeti najstrašnije muke, kada za to kucne čas.

Njena snaga se nije ogledala u njenom telu, rukama i pokretima, njena snaga je bila čista energija i ona je mogla, samim umom, pomeriti Sinaj, promeniti tok Nila, dosegnuti neslućene visine. Niko od tragača toga nije bio svestan, a kako bi i mogao!? Bili su ljudi, samo obični ljudi.

Ona je bila Nil i Istar i Volga i Dnjepar i Rajna i Ind i Jang ce Kjang i led i more i kap. I bila je u svakom od njih. U svakom od nas, u svemu što je postojalo, što postoji i što će tek biti. Nepromenjiva i moćna.  Bez nje života nikada nije bilo, sa njom je počeo.  Ako ona samo poželi, sa njom će se i završiti.

Он је човек који воли да ужива у необичним стварима. Волео један орах који је претпрошле године посечен јер је почео да се суши. Међутим пањ тог ораха му није био драг. Једног хладног јесењег поподнева га је ископао и однео далеко из свог дворишта како га више не би гледао. Сада на том месту зјапи рупа. Воли да посматра њену празнину.
Није сигуран да ли је на вечерњем небу 26.04.2013. видео трагове Млечног пута, или је то само била магла, али воли да верује да јесте. Воли да посматра звезде ноћу, од тога можда још више воли када угледа Месец дању.
Замишља да је протагониста свих песама икада написаних и да ће кроз њихово тихо певушење чак и после своје смрти живети вечно, премда је свестан да то није могуће. Ипак, воли да верује како јесте. Воли звук доласка воза у метроу.
Понекад замишља да је последњи човек на Земљи. Да су сви у великој журби отпутовали и да је остао сам. Понудили су му да оде са њима али их је одбио, јер каже да још увек није обишао сва места са једног малог списка који носи у десној прегради новчаника. Волео би да обиђе свет на бициклу сада кад већ нема гужве.
Волео је реченице које наговештавају стазе. Волео је лутање.

Lutanje- Nenad Kalabić

MERNA JEDINICA TIŠINE

Jutro je. Januarsko jutro u malom gradu je tiho i gotovo savršeno. Tišina u ušima pevuši stare melodije koje bi se dale sloviti prašinom vremena. Čuje se posve tiho tiktakanje „Insa“ časovnika sa zida iz kog se verovalo da izlazi vreme. Kada časovnik stane i kaže da je sat stao, moja mama bi otvarala staklene dveri starog sata, uzimala ključ, navila i namestila skazaljke, pomerala klatno tiktakavca, vraćala ključ na njegovo staro mesto, zatvarala staklene dveri i kazala da je sada dobro.
Ispod okruglog belog digitalnog zidnog sata, ovde je zidna vaga koja u malom gradu i po mojoj slobodnoj proceni služi za odmeravanje težine vremena. Stoji sa raširenim zelenim skazaljkama i kao da čekajući odabrane namirnice da premeri, blješti i ne pomera se ponad krojačke tačke mernog instrumenta platna.
Vreme, težina i dužina – merne jedinice tišine, iste su i u velikom gradu koji je izmeren brojem stanovnika i bukom iz koje visoko u podnebesje izleće tišina i uvek drugačije čuje.
Ovo je moja tišina – zapisujem. Kako je samo lepa i samo ja je slušam u jedinici vremena, u trenucima iz kojih moja mama nikada neće biti zaboravljena.-Tatjana Cvejin

Priča o suzama i pesmi

Ovaj tekst preuzet je sa sajta Lovesensa



Na Badnje veče, kralj je pozvao predsednika vlade da mu se pridruži u uobičajenoj zajedničkoj šetnji. Uživao je da gleda ukrašene ulice, ali pošto nije hteo da podanici troše previše novca samo da bi se ti ukrasi njemu dopali, obično su se njih dvojica maskirali u trgovce iz neke daleke zemlje.

Šetali su kroz centar grada, divili se svetiljkama, jelkama, svećama koje su gorele na pragovima, tezgama na kojima su se prodavali pokloni, kao i svim onim muškarcima, ženama i deci koji su žurili kući da dočekaju Božić za trpezama krcatim hranom.

Na povratku, prošli su kroz siromašniji kraj, gde je atmosfera bila drugačija. Nije bilo svetiljki, ni sveća, ni zamamnih mirisa hrane koja samo čeka da bude poslužena. Jedva da se iko zatekao na ulicama, i kralj je – kao i svake godine – rekao predsedniku vlade kako zaista moraju posvetiti više pažnje sirotinji u kraljevstvu.

Predsednik vlade je klimnuo glavom, znajući da će se ta tema uskoro ponovo zaboraviti, zatrpana svakodnevnom birokratskom praksom ispunjenom budžetskim pitanjima i razgovorima sa stranim gostima.

Odjednom, začuli su muziku iz jedne od najsiromašnijih kuća. Na kućerku su se daske toliko rasušile da su mogli da provire i vide šta se dešava u njoj. A ono što su ugledali bilo je zaista apsurdno: starac u invalidskim kolicima je plakao, mlada žena obrijane glave je plesala, a mladić tužnih očiju je udarao u daire i pevao jednu narodnu pesmu.

"Idem da vidim šta se dešava", rekao je kralj.

Zakucao je na vrata. Muzika je prestala, a mladić prišao vratima.

"Mi smo trgovci, tražimo prenoćište. Čuli smo muziku, videli smo da ste još budni, pa smo mislili da bismo mogli da prenoćimo tu."

"Možete da nađete prenoćište u hotelu u gradu. Mi vam, avaj, ne možemo pomoći. Uprkos muzici, ova kuća je puna tuge i patnje."

"A možemo li znati zašto?"

"Sve je to zbog mene." To je progovorio starac u invalidskim kolicima. "Proveo sam život učeći sina kaligrafiji, tako da jednog dana može da se zaposli kao pisar u palati. Međutim, godine su prošle a nijedno radno mesto se nije ukazalo. I onda, prošle noći, usnio sam glupi san: došao mi je anđeo i rekao mi da kupim srebrni pehar jer će, kako je anđeo rekao, sam kralj doći kod mene u posetu. Piće iz tog pehara i daće mom sinu posao.

Anđeo je bio tako ubedljiv, da sam odlučio da ga poslušam. Kako nismo imali para, moja snaha je otišla na pijacu jutros i prodala kosu, pa smo mogli da kupimo taj pehar tamo. Njih dvoje sad daju sve od sebe da me oraspolože za Božić, pevaju i igraju, ali nema to svrhe."Kralj ugleda srebrni pehar i zatraži da mu daju malo vode da utoli žeđ. A onda, pred odlazak, reče porodici:

"A znate li, danas smo baš imali razgovor sa predsednikom vlade i on nam je rekao da će se sledeće nedelje objaviti oglas za posao pisara u palati."

Starac klimnu glavom, ne verujući baš u to što čuje i pozdravi se nemoćno sa strancima.
Međutim, sutradan ujutru, kroz sve gradske ulice začula se kraljevska objava: "Palata traži novog pisara". Na dan prijema, soba u palati bila je puna ljudi spremnih da se takmiče za to traženo mesto. Predsednik vlade je ušao i rekao svima da pripreme papir i olovku.

"Tema vašeg rada je: Zašto jedan starac plače, žena obrijane glave pleše, a tužni mladić peva?"
Kroz sobu se začuo žamor neverice. Niko nije umeo da napiše rad s takvom temom osim jednog mladića u pohabanoj odeći koji je sedeo u uglu. On se široko osmehnuo i počeo da piše.

Prevela: Kristina Ivanović

"Dan posle - epilog"

Ustajem s prvim zracima sunca. Ali bukvalno. Cele noći nisam oka sklopio. Posle jutarnje rutine u kupatilu i iščuđavanja crnilu podočnjaka, izlećem na svež vazduh u nadi da će me to osloboditi tri tone teškog tuča s grudnog koša.

Kej je pust. Samo psi lutalice i ja. Dunav se lagano mreška i teče. Naniže. Panta rei!, pomislim dok ulazim u istoimeni kafić na obali. Simbolika? Ih, bre, kakav si, tebi bi i Žuta greda imala neko tajno značenje. Uživaj u trenutku. Trebaće ti! Naručujem standardno: kafu s mlekom i kiselu. „Ej, brate, čestitam!“ Mika konobar mi pruža ruku. „A na čemu?“ odgovaram začuđen, na silu vraćen iz dubioze suludog toka svesti.

„Pa na diplomi. Čoveče, već si postao izgubljeni intelektualac! Samo ti đozluci fale!“ „Ah, da hvala...“, nevešto pokušavam da se izvučem.

Zona sumraka. Juče sam položio poslednji ispit a kao da mi je u magnovenju prošlo sto godina. Da nemam indeks i ono parče bledunjavo odštampanog papira kao dokaz, ozbiljno bih se zapitao da li se to stvarno desilo. Definitivno, podsvest je čudo. Brzina potiskivanja neprijatnih događaja će uskoro dostići svetlosnu.

Mnogo samuješ i dugo ćutiš, sine moj, zatravljen si snovima, izmoren putevima duha. Lik ti je pognut i lice blijedo, duboko spuštene vjeđe i glas kao škripa tamničkih vrata. Iziđi u ljetnji dan, sine moj!

A mislio sam da će sve biti drugačije. Na ulici me niko ni ne primećuje. Pa zar se ne vidi da sam sad doktor? Šest godina truda stalo u dva slova. Pa šta, velika stvar, nisi jedini. ’Alo, čoveče, malo entuzijazma, pomisli samo da nećeš morati više da učiš. Dobio si svoj život nazad. Raduj se! Čemu? Muka me hvata kad samo pomislim na traženje posla. Niko ne ceni trud, sve se završava preko burazera i zemljaka. Umesto što sam se bezrazložno nervirao oko ocena, bolje bi mi bilo da sam tražio vezu.

„Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?“ „Vidio sam da je zemlja jaka i nebo vječno, a čovjek slab i kratkovjek.“

Šetalište polako počinje da se puni. Deda stalno zastajkuje da se odmori, angina pektoris sto posto, klinca svrbe krastice od boginja, jadničak se ubi od češanja. A ovaj sa slušalicama na ušima, em što će ogluveti, em će dobiti artritis u kolenu od trčanja. Biciklistu neću ni da komentarišem, ako tako nastavi viđen je za tumor testisa. A mlada menadžerka u bezličnom sivom kompletu, osim što bi mogla da promeni garderobu, ukočena je kao da je progutala motku i idealan kandidat za antistres program.

Najgori si, potpuna profesionalna deformacija. Gde ti je empatija, humanost, altruizam?

„Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?“ „Vidio sam da je ljubav kratka a glad vječna.“

E, sad ozbiljno? Od čega ti nameravaš da živiš? U kom pravcu želiš da usmeriš karijeru? Pomoći ljudima ili zaraditi? Može li se to nekako spojiti? A specijalizacija? E sad meni treba nešto za smirenje. Duboko udahni, tako, jedan, dva, tri... Gledaj u vodu, razmišljaj pozitivno. Ne vredi planirati, ionako se čovek tu malo pita. Moje je da se trudim, budem što bolji a ostalo... Ima ko o tome brine.

„Šta si vidio u ljetnji dan, sine moj?“ „Vidio sam da je ovaj život stvar mučna, koja se sastoji od nepravilne izmjene grijeha i nesreće, da živjeti znači slagati varku na varku.“

Hm, možda bi ipak mogao da pokušaš? Ajde, ajde, razmišljao si o tome. Imaš dobar prosek, možda ti uleti i neka stipendija, a imaćeš još najmanje dve godine da se odlučiš šta dalje. Pogledaj na netu koji su uslovi za postdiplomske. U inostranstvu?

„Hoćeš da usneš, sine moj?“ „Ne oče, idem da živim.“
Aleksandar Petrović feat. Ivo Andrić

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki muškarac kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je izgubila neku vrlo dragocenu stvar, a para je u onom vremenu bilo vrlo malo.

Bio je Božić.
Sledećeg jutra je devojčica donela malu kutiju na poklon i rekla: “Tata, to je za tebe!”
Tati je bilo vrlo neugodno, a kada je otvorio kutiju i video, da unutra nema ničega, jako se naljutio. Ćerkicu je prekorio: “Ako nešto pokloniš, očekuje se da se u kutiji nešto nađe!!”
Devojčica ga je žalosno pogledala i s suznim očima rekla: “Tata, ali nije prazna. Do vrha sam je napunila poljupcima samo za tebe..”
Tata je bio ganut. Kleknuo je pred ćerkicu, jako je zagrlio i zamolio je za oproštaj.
Nakon dvadesetak godina devojka se udala i zauvek otisla da gradi svoju porodicu..
A tata je, do kraja života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvek, kada se osećao izgubljeno i očajno, uzeo je, otvorio, i iz nje uzeo jedan poljubac i setio se ljubavi koju je ćerka spremila za njega....

Zato što te volim - Monika Drlja



Putujući kroz napuštene, usamljene ravnice, beskrajno duge i daleke, neke besramno tajanstvene u svojoj nagosti a neke obučene u zanosne bijele, žute, ljubičaste i plavkaste haljine, nisam mogla a da ne osjetim kako mi se vrtiš pod kožom i treperiš u meni faleći mi u svemu tome. Vidjela sam nas kako se krijemo u tim visokim travama, kako trčimo kroz ogromna polja makova smijući se tiho, da ne probudimo vile; kako sjedimo na oblacima visoko gore u plavetnilu neba i nogama bosim škakiljamo svemir i nasmijavamo zvijezde. Gledala sam nas kako grlimo sunce, dlanovima dodirujući radost. Čula sam te kako pjevušiš poznate, drage stihove, naslonjen na moje rame, skriven u mirisu kože na vratu. Tek olistalo drveće svojim listovima davalo je ritam melodiji nedostajanja dok sam prolazila kroz tišinu noseći te na usnama, uvučena u tvoju majicu, posmatrajući malog sivog plišanog miša kako proviruje iz torbe i šuti znajući sve o nama. U jednom trenutku preletjela sam mnoštvo kilometara i vratila se u svoju sobu, maknula knjige sa radnog stola i otvorila veliku bijelu kovertu sa svim tvojim poklonjenim ružama, prislonila ih na grudi sve zajedno i udahnula miris osušenih latica. Zatim sam odletjela u tvoj grad i bila vjetar zapetljan u tvojoj kosi, i zalutala kapljica kiše što ti je pala na usne dok si žurno koračao ulicom. Poljubila sam te šapatom najnježnijim i zagrlila osmijehom svakog prolaznika kojeg si sreo na putu. Vratila sam se ravnicama, snježnim vrhovima planina zavijenim u oblake, šumama potonulim u maglu i jezerima napunjenim kišom. Vratila sam se ljudima koji su te znali spomenuti nakratko i prekinuti moje nemirno ćutanje. Dobili bi osmijeh gledajući kako posmatram daljine i život, sreću i radost, igru i smijeh, ljepotu i savršenstvo trenutka, mir i spokoj, odanost i vjernost, snagu i smisao...Osjećajući nas u svemu... I vidim nas kako ležimo na jednoj od mnogih, prostranih oranica pored puta ,udišući miris zemlje i poljskog cvijeća koji vjetar nanese... I gledam nas izgubljene, daleko negdje.. Odbjegli od ljudi, zaigrani poput djece, zaštićeni prirodom, prepušteni divljoj i neukrotivoj slobodi, zaljubljeni u život, zaljubljeni u ljubav. Tamo negdje dodirujem tvoje tijelo, i volim te najljepše i najnježnije što znam. Tamo negdje ližeš želju na mojoj koži , i voliš me najljepše i najnježnije što znaš. Skačemo s maslačka na maslačak, trava nam stidljivo šapuće o nježnim poljupcima rose, ti me nosiš, do prvog oblaka, ja te vodim, kroz san, i oči tvoje moje gledaju, i ruke tvoje moje dodiruju, i tijelo tvoje u moje se uvlači, i svaki pokret naš pomjeri po jednu zvijezdu i javi se kao sjaj u svemiru punom nas. Sunce zapetljano u trepavice sigurno zna šta znači voljeti tvoje oči, i vidjeti sebe u tvom pogledu, i sve naše proživljeno, isplakano i nasmijano, ali naše... I vjetar ludi, zavučen pod majicom, zalijepljen za leđa, razumije o čijim rukama priča moja koža i koga duša kao svoga osjeća. Putujući s tobom i uz tebe kroz jesen, zimu i proljeće, i ulazeći u ljeto koje će donijeti još jednu, nama najdražu, toplu, šarenu jesen, prolazeći pored dugog, predugog čekanja u kojem sam te već tada osjećala u svemu svome, ne mogu a da ne pomislim koliko je pogrešno bilo sve bez tebe. I vidim nas i sretne i uplašene, i nasmijane i uplakane, zaljubljene, voljene, nježne, iskrene i odane jedno drugom do kraja... Tamo negdje sjedimo na klupi u našem parku, u ko zna kojoj našoj zajedničkoj jeseni po redu zabilježenoj na koži staroj i izboranoj. Pijemo topli čaj i šutimo gledajući prolaznike, osjećajući ljubav najjače, vidjevši je najljepše u muzici vremena što prolazi noseći nas u starost ispunjenu nama; ali i u paru istih, ali mnogo mlađih očiju koje se vole odmah na klupi pored naše, posmatrajući nas i u našim izboranim očima gledajući svoju mladost.

PRIČA NEMOG VODENIČKOG KAMENA - Su Tanasković

Da bi život mogao dalje, zgarište stare dedine vodenice moralo je da zaraste u korov, jer možda u njemu neki bagrem iznikne ponovo na tom istom mestu i procveta jednog dana. Osećaj mirisa belih grozdastih svetova vetar raznosi po dolini mojih slutnji koje izviru iz pepela jedne urušene ilizije. Neki nemiran duh ih razvejava po mojoj duši. Oplemenjivanje zgarišta starih zdanja i pepelom pođubrene zemlje i duhom terano vreme izvlači poslednje izdahe snage koja se zabila u dubinu neke nenaslućene provalije. Na tom mestu ostala su samo dva vodenička kamena, sama, u združenom ćutanju nemog govora koji odzvanja dolinom. Oslušnem ponekad i čujem čakaranje u vodenici koju moje oči nisu dodirnule, čujem kako se voda preliva iz drvenog badnja, kako cipun bije o vitlo i čeketalo odzvanja taka-taka-taka-taka... Zvuci maternje melodije odzvanjaju utrobom magličastog postojanja uz fijuk severca iz pravca davno porušene brane, obrasle šipražjem, kao kakve pitome prašume, i raznosi sećanja. Sećanja na topline izvora ispod zaleđenog tišaka reke. Ali vrtloge nemoćnog besa, što iluziju ne pretvoriše u stvarnost, još niko nije umirio. Severac otkinut od vazduha brije kožu sa lica otkrivajući slojeve koje nam jezu zadržavaju u slutnji da nam ne zaustavi tok neprepoznatljive neminovnosti. Strah je poput paučine neraskidiva nit koja vezuje istinu u petlje nevidljivih čvorova. Ispod kože čvorovi uvezanih ideala. Ispod kože zamršene petlje nedorečenih ljubavi, neostvarenih u duhom preplavljenim dolinama, uzburkani snovi jednog neprihvaćenog postojanja, slepila očinjeg vida, sećanja slutnji da smo možda i bili u zagrljaju bogova...
Nikada nećemo do kraja znati koji zvuci trepere u nama. Oni uviri i izviru naizmeničnio, u isprepletanim maternjim melodijama kao nemi zvuk samlevenog žita koje polagano sipi u prostor brašnjavom belinom prekrivenog mučnja, nečujno odzvanjajući toplinom stare vodenice. Nemoćno prikrivanje opraštanja vremenu koje curi kao u nekom brašnjavom časovniku prati nas nekud u nepoznatim pravcima i raste zajedno sa našim telima u nekom neodređenom i tajnom poretku stvari. Sati i sati sve kraćeg vremana pune širine nepreglednih mesečevih polja. Dolina nepokošenih usnulih livada u svom zagrljaju krije čvorove isprepletenog korenja. Tuga je oslonjena na nisku izmaglicu devojačkih suza koje opalhivahu radost u slutnji da ne izazovu potisak neminovnih nesreća. Potisak sokova iz podzemnih žila predačkih reka ponornica vapi za izbijanjem i prelivanjem u nepoznate predelie naše duše. Prete da pokrenu vodu i stari cipun udari u vitlo i okrene spiralnu osovinu prema nebu odakle mesečevo brašno sipi u mučanj naše utrobe. Mučanj krije muku neprepoznatih nemoći odvajanja kože od zadebljalog srca. Trebalo bi požnjeti žito i od kukolja otrebiti, jer nije lako samo otvoriti vrata i izaći iz života bez ostavljenog traga mirisa na rođenju. Ljubav nikada ne gubi mirise u hlebu nasušnom koji nas hrani i napaja životom iz toplog izvora majčine utrobe. Sejači semena prvih uzoranih brazda ostavili su nam u amanet kako žeti, mleti i stvarati. Stara vodenica još uvek čeka u dubinama naših sećanja. Vodenički kamen je večan i svakim novim mlevenjem dobija finu tanku opnu prozirne glazure pretvarajući ga u mineral, zeleni smaragd, koji je srž naših kostiju. Na tom kamenu počiva naš usud, sudbina, kao temelj našeg vodeničkog hrama, temelj položen u pepelom oplemenjenu zemlju čvornovatih korenja, koja još uvek žita može rađati i tim zelenim kamenim potiskom žrvnja zrna mleti. Obmana tog prozirnog zelenila meke kamene skrame ponekad prikaže i mahovinu, ili obrasle lišajeve ustajalosti vremena i praznina. Meki mesečevi zraci ih mogu oživeti i u smaragdno svetlo pretvoriti. Gde god i kako god da vreme rečna korita valja, izuvijane pritoke s ljubavlju prima i nove vrtloge svoje neumitno zadružuje sa starim, i kroz prasak vitla pokreće spirale iz našeg srca, uvire sigurno u neku neznanu beskrajnu vodu ponornicu, gde moramo prepoznati dom, koji je oduvek bio naš. Na tom kamenom žrvnju još uvek počiva, preko njega se preliva, ponekad u burnim slapovima, ponekad tiho kao zelena svetlost mekih severnih daljina beskraja, samleveni život.
Zvuk odnekud iz nutrine prepoznatog zavijanja vodeničkog žrvnja najavljuje da je izmlelo staro žito, da je završen ciklus u svom savršenstvu kruga i beskrajnog kružnog kretanja, čekajući novo, u neminovnosti vremenu pridodato postojanje. Vodeničar je zaspao na šarenici. Bubnjara pucketa iskricama prometejske vatre. Po starim tavanjačama trče miševi, dok leni mačak spava u bučuku. Jutro čeka naša buđenja. Mesečevi zraci nose refleksiju sunca nekih dalekih predela, i meko se probijaju kroz mali zamagljen prozor. U sobičku razbacane reči traže odsjaj jutarnjeg sunca koje tek treba da ih porodi. Tamo, unutra, gde se mesečeve senke još uvek igraju po hrapavoj površini starog brvna, u naslućenoj tišini maternje melodije, osećam miriše svež hleb.

Stojim na obali potoka. Žubor vode mi nešto govori. Zvuči čudno poznato. Neko staro narečje, grgutavi ženski glas… Kao da prepoznajem reči, delove rečenica, čiji mi smisao, na kraju, ipak izmiče. Kao da je to nešto čega treba da se setim. Nešto davno, nekad prisno, a sada zaboravljeno. Pridružuju se četinari opojnim mirisom. Duša radošću i miljem odgovara na prepoznavanje. Smeh – tek tako – otima se iz grudi i grla… A onda, pogled u plavet neba, plavet koja nije od sveta koji poznajem… I bljesak sećanja na trenutak pre izgnanstva: ovde sam već jednom bio. Ne u ovom prostoru, već u ovom trenutku. Ovom sada. I ime tog trenutka, upisanog duboko u pamćenju ne samo mom, već celog čovečanstva – je Raj. Božanska Bašta koja nam je data da bi u njoj uživali, čuvali je i delili sa svim bićima koja u njoj žive. Vrt života i izobilja iz koga smo proterali sami sebe svojom glupošću, pohlepom, ohološću. Mišlju da ovaj svet pripada samo nama.

Na trenutak me zaboli prisećanje na nakaznost naših gradova, na bolesnički izraz fasada, ulica, zgrada i lica ljudi koji ih nastanjuju… Ovde, pored ovog potoka, pod ovim sunčanim nebom, okružen belinom snega i mirisom četinara, znam da je duša naše civilizacije bolesna i da njen kraj neće biti kraj sveta – već nas samih.

P.Šumski: Ljubav je život

Belutak

Spavao izvor u utrobi planine, sanjao i u snu svome rastao, toliko porastao da je morao na površinu zemlje izaći, ili se od sopstvene snage ugušiti.

– Gle, siledžije! – reče stena kad izvor jurnu da kroz nju put probije. – Zar nisi mogao zamoliti da ti sama dam prolaz?

– Otkada sila boga moli? – grohotom se nasmeja izvor i šiknu kroz stenu. Istoga časa otpoče rat između stene i vode. U jednom trenutku je voda stenu napadala, u drugom stena vodene vojnike nazad bacala. Kakav je to užas bio! Od nemoćnog gneva ključala je voda, u komade se pretvarala stena nošena bujicom u dolinu.

– Ostavi me u planini! – molila je stena, ali voda nije imala milosti. Mrvila je i komadala stenu pretvarajući je u svoje obale, svoje dno. Rugala joj se:

– Sada si moja obala! M o j e dno!

Ali, i obala i dno odgovarali su:

– Stena smo i ostajemo stena!

Konačno, moćna planinska stena bi pretvorena u okrugle, blistave belutke, ali su i oni vikali u glas da su stena i ostaju stena! Je li čudo što se razjari reka, tresnu ih o obalu i sve, osim jednoga, pretvori u zrnca peska?

– A sada? – uskliknu pobedonosno reka.

– I sada! – prkosno podiže glavu poslednji Belutak. – Uvek!

Uzalud je penila reka, vrtela se, o kamene ga obale udarala – Belutak je ostajao pri svom. Gad mali! Vide li iko takvu upornost? Odluči reka da od drveća, trava i trski zatraži savet. Savi se oko jasena i upita ga šta da radi. Poćuta jasen, pa reče:

– Ne razumem te: ako je neko deo stene, zašto bi se pretvarao da je reka?

Trske su bile razumnije:

– Zato što je reka najmoćnija, najjača! Najmudrija!

– Jer se blagošću sve postiže – poče reka da ljuljuška Belutak kao detence. Nežna i tiha postade reka, primiri se i ućuta Belutak. „Pobedila sam!“ pomisli reka. „Pobedila!“ od radosti u sebi skoči, u istom se času probudi Belutak pa reče:

– Nisi! I nećeš!

– Ah, kad te tresnem! – htede da pojuri reka, ali već je bila u dolini: glas joj je bio tiši, tok sporiji. Starila je i debljala reka ulazeći u more.

– Sada si deo mora! – setno prošaputa reka Belutku, gubeći se u modroj, slanoj vodi, ali se mališan naglas nasmeja.

Sada si t i deo mora! – reče. – Ja sam bio i ostajem Belutak!

Tako more, ribe, morska ježica, zvezda i koralna grana prvi put čuše njegovo ime, a reka svoje izgubi.

– Šta je to belutak? – podiže obrve morska kornjača. – Nešto za odelo ili nešto za jelo? – prišunja se kornjača Belutku, zagrize, ali ni komadić ne odvali, a zub joj izlete iz glave. – Ne bi se reklo da je ukusan! – zaključi i odgega, postiđena.

– Potrebna su tu malo veća usta! – zalete se riba Ugor i proguta Belutak, ali u istom času zažali što se na ovaj podvig odlučio, jer ga težina Belutka podvuče na dno. Ko bi rekao da je tako težak, tako tvrd! Leže iza stene riba Ugor, rešen da tu poleži dok se ono čudo u njegovom stomaku ne svari. Ali, i nakon dva sata, i nakon dva dana bilo je isto. U brk su mu se smejale morske zvezde i račići dok se previjao u mukama. Šta sada? Pozvan bi najčuveniji vidar, najčuveniji travar. Jedan je predložio ronjenje naglavačke, drugi najgorče trave. Uzalud! Poče se Ugor spremati za smrt, kad se Hobotnica priseti i reče:

– Otvaraj usta!

Do kraja života Ugor nije mogao da odredi šta mu je teže palo. Belutak ili Hobotničin pipak? Uzalud je riba jaukala! Hobotnica se i ne osvrnu na žalopojke, ali joj tek iz trećeg pokušaja pođe za pipkom da izvuče Belutak.

– Sad si moj! – uzviknu Hobotnica. – Otkad sam trećeg muža progutala ne prija mi udovički život!

Ču li iko Belutkovo opiranje? Ako i ču, prećuta da je čuo: Hobotničina trpeza i pipci bili su jednako slavni. Poče se spremati svadba na dnu mora. Očisti bodlje morska ježica, uglača krljušt jato riba, naoštri klešta jastog, ali Belutak ne promeni odelo, niti otvori usta.

– Nije ti zabavan novi muž! – reče Ježica Hobotnici. – Bolje da si Glavatog Ugora odabrala!

– Bolje da nikog nije izabrala! – s negodovanjem uđe u ljušturu Rak-pustinjak. Šta on imas tim šljamom unaokolo!

Poče veselje! Kako je nemirno kružilo jato riba! Lelujala se morska sasa. Otkidao komade pečenja jastog i delio ih veselom društvu. Jedino Belutak nije jeo, nije govorio.

– Baš je dosadan! – reče Hobotnica, već uverena da se zaletela u izboru muža. – Baš nikakav! – odluči Hobotnica da i četvrti put postane udovica. Ali, seti se kako je Belutak stekla i namršti se. – Jedi i igraj! – naredi – sada si pripadnik plemena Hobotnica!

Belutak poćuta, pa reče:

– Igraj sama! Bio sam i ostajem Belutak!

Hobotnica sopstvenim ušima nije verovala, ali Belutak ponovi svoje reči. Uzalud ga je žaruljama pekla, uzalud stezala, pokušavala da razori. Belutak je ostajao spokojan i – nerazoriv!

– Neka ga uzme ko hoće! – reče Hobotnica. – Ja sam i četvrti put udovica! – podiže Hobotnica Belutak, ali niko ga nije hteo. Nije za jelo, ne igra, ćuti, šta s njim? Hitnu Hobotnica Belutak među korale i školjke. Ko zna koliko je tamo ležao zaboravljen i usamljen? Uzalud je Koralna Grana nastojala da sazna zašto ćuti. Nije je ni pogledao. Njegov pogled bio je uprt u visine gde je, usamljen, plovio mesec nalik na blistavi nebeski belutak. Bar da se spusti. Kao orah slatkom jezgrom punilo se srce Belutka nadom. Ali, nebeski brat ne siđe, niti ga pozva k sebi.

A onda se, jedne noći, uskomeša more. Zadrhta Koralna Grana od užasa. Nasmeja se Belutak: šta mu može vetar, šta talasi? U san o planini Belutak uđe, kad začu zapomaganje Koralne Grane.

Pomozi, brate! Spasi! Svi su pobegli, šta da radim? – jaukala je Koralna Grana,a srce Belutka punilo sažaljenjem. Kako je ljupka! Kako lomna! Još jedan ovakav talas i nema je više…

– Stani iza mene, Koralna Grano, i zalepi se! – reče Belutak. – Talas ti ništa neće moći!

Ali, Koralna Grana odrečno odmahnu glavom!

– Korali se jedino za s t e n e lepe! – reče i pocrvene. – Jedino s njima u brak ulaze – žalosno Grana saže glavu, a Belutak se nasmeja:

– Pa, ja sam s t e n a! – reče. – Zar ne znaš?

Nije znala, ali vremena za istraživanje nije bilo. Pribi se, Koralna Grana uz Belutak, osmehnu. Imala je, konačno, svoju s t e n u! Neka huči more, neka urla: koja još stena ustupa talasima! Lice Belutka bljesnu, nasmeši mu se Koralna Grana. Je li tek slutila, ili već znala da se srce Belutka, kao ruža, jedino na osmeh otvara? Vetar o tome ne govori, a i Belutak ćuti. Pa, neka ćuti: Koralna Grana zna.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Sedefna ruža, str. 119-24, Zagreb, 1981.

Mesečev cvet

Visoko iznad zemlje, kao kotaričice o nebo okačene, njišu se gradske kule. U jednoj od njih dečak Vedran na ptice, decu i oblake pažnju ne obraća. A i što bi? Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda. Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio? Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda. Ni ptiče u zlatnom jajetu tako ne živi! Ali, zašto ne raste? Zašto mu jedino glava biva veća?

Gledaju ga s tugom otac i majka: na tankom vratu, kao balončić na tanušnome koncu, njiše se dečakova čudovišna glava. Žalosti crna! Zar će im sinak kao nakaza ići svetom? Gde da mu nađu leka? Šta da rade? Traže saveta otac i majka, ali svako drugačiji lek predlaže:

– Dajte detetu mad u mleku! – kaže baka.

– Na ljutu boljku – ljutu travku! – uverava ih vetar, a dečak ravnodušno sleže ramenima, u svoju čarobnu kutiju zuri, uši mu kao lokvanji rastu, a oči osvojile lice. Jedino se one od čitavog dečaka vide. A starac Milija kaže:

– Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog sveta nema mu ozdravljenja!

– Potražićemo i naći cvet! – kažu otac i majka.

– Dečak ga s a m mora naći! – tvrdo će starac Milija.

– Od mehura sapunice je tananiji! Ako iz kule izađe prvi će ga vetar oduvati kao jesenji listak! – štite roditelji dečaka. „Da mi za njega nađemo Cvet?“

– On ga s a m mora naći! – starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: – Idi, i ne osvrći se, momče! Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! – Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu u vis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plama maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta?

Pođe mališan dalje. Kroz kamene klisure ulica bujica ga ljudi nosi, pritiska, gura, o kamene zidove lupa kao da je šljunak neki… Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka! Okrete se i potrča nazad ka kuli, ali pred njom starac Milija stoji, drži ključ, molio se molio – ne otvara!

– Tvoj cvet te čeka! – kaže. – Idi nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste!

Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok. Izašao dečak iz kamene šume, ali strani mu i livada i potok, čudne mu i strašne ptice i žbunje. Vrežu kupine nikad nije ni video, a ona se za list njegove noge zakačila, kožu mu cepa kao svilu, krv teče.

– Ah, prokletnice! – zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost.

– Ne kidaj me, ne ubijaj! – jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalje. Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao. Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče?

– Ko ste vi? – pita majušna crna stvorenja.

– Mravi! – kažu mu. – Zar ne vidiš?

– Mravi – ne poverova mu dečak: drugačiji su mravi u čarobnoj kutiji izgledali, nisu grizli. Jauknu dečak od bola i od gneva. Poče da gazi po mravinjaku. Rasu se mravinjak kao čašica peska. Uzalud su ga mravlja deca molila da ih poštedi! Uzalud su mu nudila pomoć! „Kome bi još takvi mogli da pomognu?“ – pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći. Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče. Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri. Čak se i vetar ućutao. Kad, odjednom, kao da odnekud dođe šum vode. Pođe Vedran za šumom i vide – pod korenom lipe ključa izvor! Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlje. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji. Poče da ga zahvata nelagodnost. Ko uzdiše?

– Ko si? – upita dečak. Zatim htede da se osloni leđima o lipu ali mu se stablo iza leđa izmiče. – Gle! – reče dečak. – Otkad drveće hoda?

– Otkad Mesečev Cvet raste? – reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio – vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. „Koješta!“ – pomisli dečak. „Otkud žbunu oči? Mora da mi se prispavalo?“ – htede dečak da uteši samog sebe, ali mu strah kao ledena voda kičmom silazi. Očice trepću li trepću. „Mora da se i njima prispavalo?“ – pomisli dečak, kad se žbun, iznenada, pokrete i zakorači ka njemu…

Uzalud je zatim bežao. Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće. Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo. Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun. Primiriše se gnevne oči i dečak vide: nisu to trnjinice, već kupine crne kao da su stigle sa dna pakla.

„Došla kupina da se sveti, znači?“ – gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita:

– Kuda si se uputio momče?

– odgovorio bi Vedran, ali mu se jezik zamrzao kao ribica u ledenoj vodi. Starac će strogo:

– Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz ove šume!

Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečec Cvet.

– Mesečev Cvet? – planu starac. – Zar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu. Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja…

Starac, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio. Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve. Ali, ne kazuje nikom Vedran svoj strah, pa ga polako i sam zaboravlja. Čini sve što mu kažu. Zazelene se šuma, zablista. Zarumene se lice u dečaka. Jutarnju rosu pije, šumskim se plodovima hrani. A kad nastade godina treća – učini se dečaku da razume govor bilja. Ču Vedran kako jauče grana kada je nehatna noga gazi o doseti se da on to kupinovu vrežu okajava. Tako i treća godina prođe. Jedva da je i opazio dečak da je prošla. Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta. Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao.

Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić ni breza. Ali, kako da se ocu i majci kao nakaza vrati, kao patuljak vek vekuje? Belim i strmim putem pođe dečak. Nežno ga isprati šuma, a kupinova vreža reče:

– Ako ti zatrebamo, zovi!

Dečak se samo nasmeja: ko je još biljke zvao u pomoć? Zakoračivši, ugleda Vedran svoju senku i začudi se: proširila mu se ramena, smanjila glava. Zaradova se dečak, potrča. A put sve strmiji, kao da planina beži u nebo. Najednom, nestade puta i ispod dečakovih nogu zevnu ponor. Nađe se dečak na steni ne većoj od marame, kad ču nekakav pisak, neki jauk. Pogled amalo bolje i vide: to mravi pište i mole:

– Spasi nas, Vedrane! Pomozi!

Ne misleći da je i sam u opasnosti dečak se saže i uze ih u naručje, kad vide kako se s druge strane ponora uspravlja kupinova vreža, preskače preko ponora, dolazi do dečakovih nogu, i kaže:

– Požuri, Vedrane! Tvoja se stena na vlasi kose drži!

S mravinjakom u naručju dečak zakorači na vrežu i pređe preko nje bezbedno kao preko mosta. Ni milosrdna ruka ne bi ga nežnije nastavku puta predala. Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade.

– Upadneš li u nevolju – zovi nas! – reče mravlji vođa, a dečak se osmehnu i da ih ne ožalosti obeća da će zvati. Zatim pođe zaboravljajući i glad i žeđ, zagledan u vrh Srebrne Gore. Kad, iznenada, ču kako mu iza leđa neko dašće. Okrete se i vide: voda kao mahnita juri za njim. Preti: potopiće i planinu i dečaka. Šta sada? Voda stigla do kolena. Ne zaustavlja se. Već mu ledenom rukom pojas stigla.

– Stani, vodo! Šta hoćeš? – jauknu Vedran, ali se voda s hiljadu malih usta kikoće, preti, podseća:

– Jesi li zaboravio kako si u oči izvora trunje bacao?

Zadrhta Vedran, jadu doseti: izvor da ga potopi vode poslao, voda mu do ramena stigla. Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kapljica u njega gleda, šapatom savetuje:

– Najmu se u službu Majci Voda! Očisti šumske izvore i potoke. Možda će ti poštedeti život.

A voda već do brade došla. Šta je mogao da obeća dečak, nego da će iz očiju izvorske dece povaditi sve trunje, poslušati naredbe Majke Voda, samo neka se voda povuče. I povuče se voda, otpoče Vedranova služba. Ali, uzalud Vedran iz izvora vadi lišće i trunje! Ono stalno odnekud nailazi kao ukleto. Nikako lice izvora da zablista. Mesec već tri puta nebo obišao, porasla mlada šuma, a dečak se od početka posla ne odmiče. Ko zna koliko će služba Majci Voda potrajati? Zamorio se Vedran, rastužio. Čak i u snu, čini mu se, izvore čisti, nikako da očisti, tugo crna! Jedva se nekako seti mrava.

– Dođite, braćo! – pozva ih dečak u snu a kada je otvorio oči vide kako četica mrava nožicama trunje izbacuje i peva:

Mlada će šuma listati,

izvora lice blistati,

hoj-hoj, hoja-hoj…

I samo što je trepnuo – izbistri se prvi izvor, drugi, treći, sto i treći. Osmehnu se Majka Voda Vedranu i reče:

– Verne prijatelje, momčiću imaš! Polazi svojim putem, a ako pomoći zatrebaš – zovi. – Pomilova ga po glavi Majka Voda i dečak krete, a sve mu se čini da ga nevidljiva krila nose. Kako i ne bi? Veliki talas podignu dečaka na pleća, leti, na sam vrh Srebrne Gore ga spušta.

Zaneme dečak od divljenja. Nežan i srebrn Mesečev Cvet kao džinovski ljiljan pred njim pravo u nebo raste, a stabljika mu ljeska i treperi. Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali, kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet? Kao da sam od sebe beži, okrete se i stade trčati dečak niz planinu, ostavljajući Mesečev Cvet da blista na vrhu Srebrne Gore, da nežan i usamljen sja kao zvezda.

Tako i do jezera dođe i zaustavi se da još jednom, u jezeru, vidi nebeski cvet. Naže se nad vodu i kriknu. Iz vode, kao iz ogledala, rastao je ka njemu lik visokog, prekrasnog momka. Jedva je mogao da poveruje da samog sebe u vodi gleda, kad iz jezera izroni Mesečev Cvet, dotače nežno dečakov obraz i reče:

– Hvala ti, mali brate!

Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Принц облака, str. 23-29, Београд, 2003.

Miloš Živanović

Nikada me nećeš ostaviti!

Tri dana je prošlo otkako je Dobričina Džoni ubijen, izmasakriran i ostavljen ko poslednje-šta-već, da leži u komadima i uzdiše. Policija je u čudu. Mafija takođe. Inspektor Q drži pola jetre, a don, ne iz straha – već mu stvarno ne znam ime, drži onu stvar i pućka.

– Inspéktoore, neko ubio Džoniija kao psa! Naša famílija zabrinuuta. Inspektor pokuša privoleti neki deo tela pokojnika na saradnju, al’ ovaj ćuti i uzdiše.

– Nemam ideju don… (ove 3 tačke izraz su napuštanja prostorije policije i mafije).

Džoni osta sam sa laborantkinjom u uglu. Nos poče da mu mrda:

– Hej, ti mala. Ps, ps, ovamo. Laborantkinja priđe stolu sa delovima pokojnika.

– Ovamo, razvuci creva da možemo bolje da se čujemo.

Laborantkinja posluša.

– Čuj, moram nešto da ti priznam.

– Ha?

– Da, da, curo, baš tako. Samo tebi priznajem. Ti imaš najslađe dupence koje sam video u poslednje četiri nedelje.

Laborantkinju obli rumenilo.

– Jesi singl, mislim curo, muž, deca?

– Ne. – reče laborantkinja i obori glavu.

-Aa, baš tužno. Ne želim da vidim te lepe okice u suzama. Nego mala, šta kažeš da palimo odavde. Verujem da bi ti bilo mnogo bolje kod mene na gajbi, ha?

– Možda…

– Sigurno da bi, bebi. Hajde, strpaj me u kesu.

Sat vremena kasnije neobični par ležao je rasut po krevetu.

– Bebi, ne govori ništa. Znam da je bilo dobro, al’ ne bi bilo ni upola da nije bilo tebe. Ostavićeš mi broj u ladici. Ne boj se, to je pištolj. Daj da vidiš kako mi stoji. Taako. Hajde sad, imam neka posla, zvaću te kasnije.

Pošto je cupi otišla, Džonijevo levo plućno krilo povuče još jedan dim. Desno nisu našli. Sam u sobi, šakom je stezao pištolj. Čekao je. Nakon nekoliko minuta začulo se šljapkanje. Neko se vraćao kući.

– Hvala ti, stvarno si ljubazan – čuo se ženski glas ispred vrata. Prvo je ušla njena guzica, zatim mozak i slezina u kaputiću, sa damskim šeširom koji joj je on kupio.

– Ileeejn, Ilejn kučko!

-Ne, Džoni, nisam te prodala, ne!

Odjeknuo je pucanj. Zatim još dva. Zatim joj je pucao u šešir. I u pudlicu koja je slučajno natrčala.

– Obećao sam ti, mama. Nikada me živog neće uhvatiti i nikada neću plakati za kučkom.

Džoniju su krenule suze. Pre nego što je i prva kapnula – Džoni je bio mrtav.

– Ooo, moj šešir. Džoni,svinjo jedna!

-Ne ljuti se, bebi. Kupiće ti stari Džoni gomilu šešira. Samo budi dobra prema Džoniju i promešaj malo za mene. Hoćeš li?

Tabla za igranje gebete

Jednom davno neki čovek u gradu Nebri napravio je sinu divnu tablu za igranje gebete (gebeta ili mankala je najstarija igra na tabli, afričkog porekla; odvija se na tabli sa poljim i rupama u koja se ubacuju razne semenke i dr). Izrezao ju je od maslinovog drveta, a kada je bila gotova, naučio je sina kako će da igra tu igru. Dečak je bio presrećan što je dobio tako divnu stvarčicu, i ujutru, kad je poveo stoku u dolinu na pašu, poneo je i svoju novu tablu. Nije više hteo da je ispušta iz ruku.

Terajući tako stado, naiđe na grupu Somalaca lutalica, koji se sa svojim kamilama behu okupili oko vatrice zapaljene u isušenom koritu neke rečice.

- Gde se u ovoj vašoj zemlji može naći malo drveta? -- upitaše ga Somalci.

- Evo vam drveta - odgovori dečak i dade im svoju lepu drvenu tablu, a oni je baciše u vatru. Kad je tabla planula, dečak se zaplaka.

- Jao, gde je moja divna tabla što mi je otac izrezao od drveta!

- Ne diži dreku! - rekoše Somalci i dadoše mu umesto table nov, divan nož.

Dečak uze nož i potera stado dalje. Idući tako naiđe kraj reke na jednog čoveka koji je kopao bunar da napoji koze.

- Tle je užasno tvrdo - reče taj čovek dečaku. - Pozajmi mi svoj nož da njim iskopam rupu.

Dečak mu dade nož, a čovek tako navali da kopa da se nož prelomi.

- Jao, šta se to desilo sa mojim nožem! - zakuka dečak.

- Smiri se - reče mu čovek. - Uzmi umesto noža ovo koplje.
Pa dade dečaku divno koplje ukrašeno srebrom i bakrom.

Dečak produži put sa stadom, noseći koplje u ruci, i ubrzo srete grupu lovaca. Kad su ga lovci spazili, jedan od njih mu reče:

- Pozajmi mi to koplje da ubijem lava, jurimo ga celo jutro.

Dečak mu dade koplje i lovci njim ubiše lava, ali se pri tome koplje slomi.

- Eto šta ste uradili sa mojim kopljem! - povika dečak.

- Ne uzrujavaj se - odgovori mu lovac. - Evo ti konja u zamenu.

I dade dečaku konja sa divnom kožnom opremom. Dečak krenu natrag u selo i na putu naiđe na radnike koji su opravljali glavni drum. Dok su kopali, zemlja poče da se odronjava i grumenje i parčići stena srušiše se niz padinu uz užasan tresak. Konj se uplaši i pobeže.

- Gde je moj konj! - povika dečak. -- Oterali ste ga!

- Ne žalosti se - reče na to jedan radnik. - Evo ti umesto njega sekire.
Pa dade dečaku običnu gvozdenu sekiru.

Dečak uze sekiru i nastavi put. Ubrzo srete jednog drvoseču, i ovaj ga zamoli:

- Pozajmi mi tu veliku sekiru da oborim ovo drvo. Moja je sekira suviše slaba.

Dečak mu pruži sekiru, a drvoseča udari njom po drvetu i slomi je. Pošto mališan udari u plač, drvoseča mu reče:

- Ne mari ništa, evo ti u zamenu jedne grane.

Dečak natovari granu na leđa, a kad se već bio sasvim približio selu, neka žena ga srete i reće mu:

- Gde si našao to drvo? Potrebno mi je da naložim vatru.

Dečak joj dade granu, a ona je gurnu u vatru. Kad se grana razgorela, on upita žalosnim glasom:

- Gde je sad moja grana?

- Slušaj - reče žena - evo ti jedne lepe table za gebetu.

Dečak uze tablu pod mišku pa se sa stokom vrati kući. Kad je ušao, otac mu se osmehnu i reče:

- Kad pošalješ dete od kuće sa tablom za gebetu, ne moraš se brinuti da će napraviti neku glupost.


(afrička narodna priča)

PREKRASNA PRIČA, ISTINITO SVJEDOČANSTVO

Follereau je posjetio bolnicu za gubavce na jednom otoku na Pacifiku. Mjesto nepodnošljivih strahota. Živi mrtvaci, očaj, zapomaganje, rane, osakaćeni ljudi.

Pa ipak, u cijeloj toj pustoši, neki bolesni starac uspio je sačuvati žarki sjaj u očima i osmijeh na licu. Trpio je u tijelu kao i svi ostali njegovi supatnici, ali je pokazivao izuzetnu živost i ljubazno se ophodio prema drugima. Znatiželjan zbog tako čudesnog ponašanja među jadnim očajnicima, Follereau je tragao za objašnjenjem pitajući se: što je tom čovjeku davalo izuzetnu snagu, te je živio vedro unatoč svemu što ga je snašlo? Pratio ga je potajno i otkrio da svako jutro, u ranu zoru, starac odlazi na isto mjesto uz rub žičane ograde koja je opasivala bolnicu.

Tamo bi sjeo i čekao. Nije promatrao izlazak sunca, niti divote zore na Pacifiku. Čekao bi sve dok se s druge strane ograde ne bi pojavila starija žena s finim borama na licu i s očima u kojima se zrcalila blagost. Žena nije govorila. Kao da je donijela samo taj svoj tihi i neupadljivi osmijeh. Starac, ozaren tim osmijehom, također se blago smiješio.

Sporazumijevanje šutnjom trajalo je nekoliko minuta, a nakon toga starac bi se digao i vratio u kolibu. Ponavljao je to svakog jutra. Bilo je to nešto poput njegove svakodnevne pričesti. Gubavac je, okrijepljen i ohrabren smiješkom one žene, mogao podnijeti dan koji je bio pred njim. Tako iz dana u dan.

Kad ga je Follereau upitao tko je ta žena, gubavac mu je odgovorio:

»To je moja supruga!« Zatim je nakon kratke šutnje dodao: »Prije nego sam došao ovamo, ona me je kriomice liječila svime što je sama pronalazila. Vrač joj je bio dao neku mast kojom bi mi mazala cijelo lice osim djelića koji bi nježno poljubila… Ali eto, sve je bilo uzalud. Uhvatili su me i doveli ovamo. Ona je došla za mnom. Svakog je dana mogu vidjeti i po tome znam da sam živ. Zbog nje mi je život još uvijek drag.«

Bruno Ferrero.

Jutro u gradu bez aerodroma - Marko Gaić

Serviser klima uređaja visi na prozoru šestog sprata zeleno bele zgrade na uglu bulevara i glavne ulice i čita džepno izdanje Idiota. Ima dvadeset i dve godine, studira. Prošlog je leta, viseći na četrnaestom spratu žuto plave zgrade na trgu, shvatio da petominutno čekanje kolege na čišćenje filtera i punjenje freona prilikom svakog servisa dnevno u zbiru odnese više od sedamdeset i pet minuta. Mnogo, mislio je. I, ako su prvih nekoliko meseci obavljanja ovog zahtevnog posla pogledi na grad sa različitih visina bili dovoljni za popunjavanje te praznine, posle određenog vremena shvatio je da svaki grad, pa i najlepši, nakon izvesnog vremena posmatranja iz ptičije perspektive postaje samo skup zgrada i parkova. Tada je odlučio da počne sa čitanjem. Sa Dostojevskim je krenuo ovoga jutra. Starija gospođa sa prvog sprata nemajući dovoljno novca za plaćanje servisa, ponudila je neko od džepnih izdanja sa police pune knjiga. Njegov stariji kolega, pedesetpetogodišnji mašinski tehničar ironično je konstatovao da nije ni čudo da nema novca kad je sve spucala na tone besmislenih knjižurina. On se uzdržao od komentara i u tišini odabrao Idiota. Još je na prvom poglavlju, i čuvenoj sceni iz voza koji putuje za Rusiju.

U jutarnjem, retko užurbanom buđenju grada, šest spratova ispod njega prizor je obeležavala gužva na jednoj od raskrsnica do koje je došlo zbog kvara semafora. Saobraćajni policajac uspeva da reguliše automobilski saobraćaj, ali sa pešacima ima problema. Nestrpljivi su, neposlušni i ne poznaju policijsku signalizaciju u ovakvim slučajevima. Poneki stariji građanin pomisli da njegovo mlataranje rukama znakom STOP zapravo znači neko vanredno stanje, pa u panici krene da juri gde ne treba i kada ne treba. U opštoj gunguli ničiju pažnju ne privlači crvenokosa devojka koja na trafici na uglu vadi poslednjih trideset i dva dinara za krekere. Kroz glavu joj prolazi tona misli i ni u jednoj nema veselih i šarenih boja. Ne obraćajući pažnju na haos na raskrsnici, u jednom trenutku diže pogled ka nebu, valjda tražeći gore odgovor na nepostavljena pitanja. Ugleda mladića koji visi na šestom spratu i čita. Ne zna šta da misli pa ne misli ništa. Stavlja slušalice na uši, uključuje lokalnu radio stanicu, odlazi ka gradskom trgu da doručkuje i isplače jutarnju mučninu.
Nakon sto trideset i pet minuta neprekidnog regulisanja jutarnjeg saobraćajnog meteža, mladi saobraćajac je napokon završio sa poslom. Semafori su proradili. Porukom je javio devojci da je dobro obavio posao. Tako su očigledno mislili i njegovi pretpostavljeni pošto je, takođe porukom, dobio čestitke od komandira. Nije bilo kolapsa, nije bilo udesa, čukanja, nezadovoljnog i nervoznog dobacivanja nedovoljno hrabrih iz automobila. Ima vremena da namrgođenu službenu facu zameni opuštenijim izrazom lica ali to ne čini. Umesto toga skida kapu, briše znoj sa čela i u tom trenutku i on ugleda nesvakidašnji prizor na šestom spratu zeleno bele zgrade. Pomisli svašta, ali nijedna od mnogobrojnih misli ne uklopi se u ovu priču. Odlazi do službenog automobila napokon se smejući.

Snovi sa aerodroma - Marko Gaić

Vozim se autoputem ka međunarodnom aerodromu. Avion mi polazi za jedan sat. Nepodnošljiva magla čini da putovanje izgleda kao prolazak kroz gigantski sivi, možda sivo beli oblak. Jednom sam već sanjao ovaj san, pre mnogo godina. Prekinuo se u trenutku kad tražim parking mesto na aerodromu. Ovoga puta bio sam spreman da se potrudim dovoljno da potraje makar toliko da vidim gde putujem, i što je važnije, kojim modelom aviona. U stvarnosti nisam leteo mlaznjakom pa sam se nadao da to u snu ispravim.

U snu pored mene, neko sanja da upravo sleće na pistu broj 4, bučnim ali pouzdanim ATRom, nakon kratkog regionalnog leta. Obzirom da sedi pored prozora, uživa u pogledu. Senke paora koji smireno, ćutke obavljaju letnje poslove na njivama ispod njega. Osunčane senke koje plešu. Svi su pod slamenim šeširima, i svi su srećni; znojavi, umorni, izgoreli, ali srećni, tako misli. Nakon nekoliko trenutaka avion u ne baš nežnom prvom dodiru sa pistom počinje da rula do konačnog zaustavljanja. Senke nestaju.

Gasim radio, čekajući pre toga nekoliko trenutaka završetak predivne klavirske džez solaže, za koju nikada neću otkriti ko je izvodi, nalazim parking mesto sasvim blizu južnog ulaza u aerodrom. Oblačim dugački kaput boje magle kroz koju sam prošao, imam osećaj da mi nedostaje kišobran, ali to je samo osećaj, nemam kofer, putujem sam. Sasvim sam. U pozadini se čuje brujanje DC10 kojim dolaze ljudi, neki ljudi, iz daleka. Tim avionom se dolazi samo i uvek iz daleka. Sa drugih kontinenata, predalekih.

U snu pored mene, sanjar luta parkingom u potrazi za svojim automobilom koji je ostavio pre deset dana kada je odleteo. Bio je siguran da je kod istočnog ulaza, na donjem nivou garaže, dijagonalno od naplatne rampe, ali ostaje nejasno zašto tako misli. U snu je mirno, čudno mirno, toliko mirno da se čuju koraci koji odzvanjaju hodnicima parking garaže. Pronalazi automobil, ostavlja kofer na suvozačevo sedište, pali iz prve, sa radija kreće najnoviji letnji hit, pali cigaretu, otvara prozor, izbacuje ruku, i do kraja sna se vozi ravnicom pored istih onih paora, pretičući njihove ostarele ali takođe srećne traktore koje iz aviona uopšte nije video.

Sedim u avionu koji rula pistom broj 7 i nakon nekoliko sekundi pri dostizanju brzine poleće kroz maglu, ka Suncu koje se jedva vidi. Čujem glas pilota koji govori kolegi da mogu da uključe autopilota. Čujem točkove koji se uvlače. Čujem žamor paora iz susednog sna. Čujem sebe kako dišem. Letim kroz istu maglu i ne osećam razliku u odnosu na vožnju autoputem od pre sat vremena. Ne saznajem kojim modelom letim.

Noć u gradu bez aerodroma - Marko Gaić

Pesnici su premeravali neke od ovih ulica brojeći sopstvene korake, hodeći njima u noćima poput ove. Nisu ih učinili ništa lepšim. Armije tihih, usamljenih batova cipela prolazile su, neprebrojivo, i večeras, kao i stotinama miliona puta pre i posle toga. Muzika zvona katedrale čula se gotovo ravnomerno na sve strane, i uvek bivala glasnija od svih naših koraka. Miran je ovo grad. Idem i mislim o tome. Uskom ulicom što vodi u širu ulicu (kojom je nekad prolazio tramvaj, čitao sam o tome) koja opet vodi ka trgu (kojim je takođe u to vreme prolazio tramvaj). Idem i oslikavam u tim mislima prizore koji bi mi prolazili kroz prozor jednog od tih tramvaja da još uvek prolaze ovim istim putem. Idem i ne mislim ni o čem drugom, jer mi je tako lepo, i jer mi se nikad ne misli mnogo kada uveče šetam gradom. Starost mi ne dozvoljava drugačije jer s večeri nema slobodnih klupa na kojima bi ih pustio da slobodno lutaju.

Pisci su pisali nedovoljno značajne romane i u njima duboko sakrivali, i tonama nepotrebnih reči prekrivali neke od ovih ulica, hodeći u njima noćima poput ove. Možda su ih činili nešto lepšim ali to nikada nećemo znati. Prelazeći most, napuštajući ga, odlazeći u mislima, bežeći od njega, nisu se osvrtali, nikada, a da jesu, videli bi slabo osvetljenu ulicu koja vodi u mrak, ili blještavi bulevar pod reflektorima automobila kojim je nekad prolazio korzo, ili jednu potpuno mračnu, oduvek mračnu ulicu koja vodi u još mračniji park. Tako kako ih ti sada vidiš pošto si se osvrnuo nemajući šta drugo da radiš dok si, umoran od celodnevnog posla, pentranja po zidovima zgrada, čekao poslednji autobus za preko mosta, na uglu ulica kojima nikada nije prolazio nikakav drugi oblik gradskog saobraćaja. Posmatrajući prizor ulica koje paralelne odlaze od tebe i nikada se ne spajaju u jednu tačku, ne postoje velike misli koje bi ponosno izgovorio, urliknuo čak, i prekinuo, u ovom gradu uvek prijatnu, i nikad dosadnu tišinu, jel da.

Slikari su se penjali, hodeći u noćima poput ove, na okolna brda, na tvrđave, na kule, na svetionike, ne bi li bolje videli kako grad zapravo izgleda noću, jer im njegov oronuli muk u samom srcu ulica nikada nije bio dovoljna inspiracija za slike na platnima, uljima, ili barem za portret nekog od tih slučajnih prolaznika čiji batovi cipela sviraju nepodnošljivo jednobojnu simfoniju. A sa tih brežuljaka prizor je opet bio prejednostavno prenosiv na slike, lep, ma šta lep, savršeno lep, ali ni malo išćašen, ni malo umetnički, nego onako, kao kada današnji srednjoškolci nemajući vremena da nameste ni autofokus u brzini škljocnu fotografiju na smartfonu, i dobiju tako predivnu pozadinu za svoje ekrane. Bez truda lep, pa da, tako nekako pomisli i dopade joj se misao. Toliko da uze da je zapiše dok taksi odlazi iz grada i juri autoputem ka aerodromu u susednom mestu. Nekoliko sati kasnije, nakon poletanja gotovo novog, tek četiri godine starog erbusa, prvi put će iz aviona zapravo videti kako grad izgleda iz najlepše, devethiljada metara visoke perspektive. Isplakaće večernju mučninu od krekera i aviona. Odneće tajnu prizora. Tajnu koje nema.

Počeo je da tone u dremež kada je začuo ćaletov kamionet kako dolazi putem. Pospano se otuturao uz stepenice, prošao kroz mračnu kuhinju i otključao vrata. Pošao je natrag u podrum i na pola puta shvatio da još uvek čuje motor kamioneta. Nepogrešivo je prepoznavao zvuk zbog klipa koji je nedostajao. Vratio se i otišao do vrata.
Kamionet je bio parkiran u sredini dvorišta, vrata s vozačeve strane otvorena, a farovi upaljeni. Svetlo u kabini je takođe bilo upaljeno i mogao je da vidi da u njoj nema nikoga.
Iz ambara se iznenada začulo brujanje koje ga je nateralo da se trgne. Gledao je kako kombajn brundajući izlazi kroz južna vrata gurajući ih kao buldožer deset metara širokim beračem. Video je odsjaj svetla na sečivima i lancima i shvatio da ćale nije vratio crvene metalne štitnike na mašinu.
Ali je zato otvorio kapiju ka poljima na jugu, primetio je Dvejn dok se ogromna mašina truckala preko dvorišta. Na trenutak je ugledao očevu siluetu u otvorenoj kabini - ćale je mrzeo one zastakljene, i zato je koristio taj stari model - a u narednom trenutku mašina je već bila u kukuruznom polju.
Dvejn je zaječao. Ćale je i ranije dolazio pijan, ali nikada do sada nije uništavao poljoprivredne mašine. Novi kombajn ili priključak za traktor koštao bi čitavo prokleto bogatstvo.
Potrčao je u papučama preko dvorišta i pokušao da vikanjem nadjača urlik mašine. Nije imalo svrhe. Kombajn je već stigao do prvog reda kukuruza i počeo da progriza svoj put ka jugu. Kukuruz je bio visok jedva pola metra i još nije imao klipove, ali sečiva mašine to nisu znala. Dvejn je ponovo zaječao kada je video kako se nežne stabljike povijaju i kidaju se dok ih osam šipki gura ka lancima koji su ih vodili do dugačkih sečiva koja bi odsecala klipove, da ih je bilo.
Vazduh se ispunio prašinom i kišom stabljika dok je kombajn skretao udesno, zatim ulevo, a onda se zakotrljao pravo u polje prosecajući kroz useve brazdu široku deset metara. Dvejn je kroz otvorenu kapiju potrčao za njim vičući i mašući rukama. Ćale se nije osvrtao.
Ogromna mašina je već bila dvesta metara duboko u polju kada se iznenada zaustavila. Motor se ugasio. Dvejn je zastao da uhvati dah. Zamišljao je ćaleta poleglog po volanu kako plače od frustracije koja ga je dovela do ovoga.
Uzeo je vazduh i potrčao ka utihnulom kombajnu.
Farovi su bili ugašeni, vrata otvorena, ali je kabina bila prazna. Dvejn se polako približavao osećajući oštre stabljike pod papučama. Popeo se na malu platformu s leve strane kabine.
Ništa.
Pogledao je ka polju. Kukuruz koji je jedva dosezao do kolena prostirao se više od kilometra u daljinu na sve strane osim pozadi, ka ambaru. Rušilački trag za kombajnom bio je dovoljno vidljiv čak i u oskudnom sjaju zvezda. Svetiljka u dvorištu izgledala je daleka kao jedna od njih.
Dvejnovo srce koje je bubnjalo dok je trčao, ponovo je brže zakucalo. Nagnuo se preko metalne ograde platforme i pogledao dole, gotovo očekujući da u kukuruzu vidi ljudski obris na mestu gde je ćale pao. Ništa.
Kukuruz je bio gusto posejan, redovi se višu nisu razaznavali otkad je lišće poraslo. Još nekoliko nedelja, znao je Dvejn, i polje će postati kukuruzni monolit visine njemu do ramena.
Ali sada bi trebalo da je u stanju da vidi ćaleta. Prešao je na prednji deo platforme i gledao preko berača i s desne strane kombajna, sve dokle mu je pogled sezao.
"Tata?" Glas mu je bio tanušan. Ponovo je pozvao.
Nije bilo odgovora. Čak ni šuma stabljika koji bi mu rekao na koju je stranu ćale otišao.
Začuvši neku buku iz dvorišta, prešao je na zadnji kraj platforme i video kamionet kako prolazi kroz dvorište. Nestao je, krećući se unatrag, iza kuće, ponovo se pojavio s druge strane i krenuo ka drumu. Farovi su mu još uvek bili ugašeni, a vrata otvorena. Izgledao je kao film koji je neko pustio unazad. Dvejn je zaustio da vikne ali je shvatio kako je to bilo besmisleno. U tišini je gledao kako kamionet stiže do kraja prilaznog puta, a zatim, i dalje sa ugašenim farovima, odlazi niz okružni put.
To nije bio ćale. Ta misao ga je presekla kao da mu je neko sipao ledenu vodu niz leđa.
Ušao je u kabinu i seo na visoko sedište. Vratiće tu prokletu stvar natrag do kuće.
Nije bilo ključa. Zatvorio je oči i pokušavao da se seti svih promena koje je ćale napravio na sistemu za paljenje ove stvari. Ipak je oprabao sreću sa starterom. Ništa. Kombajn nije mogao da krene bez ključa koji je visio na ekseru u ambaru.
Pritisnuo je prekidač ne bi li upalio farove - brzo bi ispraznio akumulator ali bi bar sedamdeset metara pred njim bilo osvetljeno kao da je dan.
Ništa. A onda se setio - nije moglo bez ključa.
Izašao je na platformu osećajući kako mu se znoj sliva niz lice i počeo da diše sporo i duboko ne bi li se smirio. Kukuruz koji je do pre nekoliko sati izgledao tako nisko sada je delovao kao da može da krije bilo šta. Samo je desetak metara široka traka pokošenih stabljika iza kombajna nudila brisani prostor za povratak do ambara.
Dvejn još nije bio spreman da pređe taj put.
Stupio je na izbočinu iza kabine i popeo se na prazan koš za žito. Metalni poklopac je zabrujao pod njegovom težinom. Sagnuo se, napipao rukohvat i popeo se na krov kabine. S visine od četiri metra, kukuruzno polje je izgledalo kao crna masa koja se protezala do kraja sveta. Istočni pašnjak je bio oko kilometar udesno, a crna linija šume gosodina Džonsona nalazila se nekoliko stotina metara napred. Levo od njega se prostiralo tri stotine metara kukuruza i put koji je otišao kamionet. Mogao je da vidi svetlost s ujka Henrijeve farme, udaljene više od kilometra ka jugoistoku.
Počeo je da duva povetarac i Dvejn se stresao. Zakopčao je gornju dugmad košulje. Ostaću ovde. Oni očekuju da se vratim, ali ja ću ostati. Zapitao se ko su oni istog trenutka kada je to pomislio.
Iznenada se začuo tihi zvuk kretanja u kukuruzu, a Dvejn se sagnuo i ugledao nešto što se kretalo..klizilo...kroz stabljike. Nije bilo druge reči za to što je video: nešto dugačko i veliko klizilo je kroz kukuruz proizvodeći zvuk jedva nešto glasniji od tihog šuma. Bilo je oko petnaest metara od njega i samo se po laganom kretanju stabljika videlo kuda se kreće.
Da je bio na moru, pomislio je Dvejn, predpostavio bi da je to delfin koji pliva uporedo s brodom povremenoi sekući površinu svojim glatkim, blistavim perajem.
Zvezde jesu obasjale nešto što se izdiglo iznad kukuruza, a zatim ponovo uronilo, ali odsjaj koji je video više je ličio na krljušt nego na meso.
Svaka pomisao da je to ćale koji se tetura kroz njivu nestala je dok je posmatrao kretanje te stvari koja je u velikom krugu klizila u smeru kazaljke na satu krećući se brže no što bi čovek mogao da hoda. Pla mu je na pamet džinovska zmija koja gmiže kroz polje, tela debelog koliko i njegovo. To nešto je bilo dugačko mnogo metara.
Ispustio je zvuk kao da se uzdržava od smeha. Ovo je bilo besmisleno.
Stvar u kukuruzu obišla je četvrtinu kruga kada je stigla do ogoljene zone kojom je prošla mašina.
Okrenula se lako poput ribe i počela da se vraća istim putem ka jugu. Dvejn je čuo neki zvuk i prešao na suprotnu stranu krova. Nešto podjednako veliko i tiho klizilo je kroz kukuruz zapadno od kombajna. Dok je gledao, shvatio je da se krug smanjivao za oko pola metra svaki put kada bi se te stvari okrenule i pošle natrag.
O, sranje, izustio je tonom kao da se moli. Čvrsto je odlučio da ostane na kombajnu. Da je pošao nazad kada mu je to delovalo smisleno, te stvari bi mu sada bile za petama.
Ovo je suludo. Uzdao se u takav način razmišljanja. To jeste bilo suludo… nemoguće... ali se dešavalo. Osećao je hladni metalni krov pod dlanovima i laktovima, hladni vazduh i miris vlažne zemlje u nozrdrvama i bio svestan da je, ma kako nemoguće izgledalo, to ipak bilo realno. Morao je da se suoči sa činjenicama, a ne da tone u poricanje.
Zvezde su obasjavale nešto dugačko i ljigavo dok su zmijolike stvari neumorno kružile oko njega. Pomislio je na zmijuljicu koju je jednom video na reci Spun kada je sa stricem otišao na pecanje. Imala je ogromna usta i nizove zuba koji su se gubili u crvenkastom ždrelu, sva u iščekivanju da nešto ščepa i isisa mu životne sokove. Imao je košmare mesecima posle toga. Posmatrao je kako se stvorenja mimoilaze tokom svojih stražarskih tura određujući im lokaciju samo po tihom šumu i nagoveštaju kretanja.
Ostaću ovde do jutra. A šta onda? Znao je da još nije bila ni ponoć. Šta će biti ako preživi tih pet sati do svitanja? Možda će te stvari pobeći od dnevnog svetla. Ako se to ne dogodi, stajaće na krovu kombajna i majicom kao zastavom mahati ka drumu. Neko će ga već videti.
Sišao je s kabine na koš i virnuo iza kombajna. Ničega nije bilo u blizini. Ako se šum kretanja približi mašini, lako će se vratiti na krov.
S puta se začulo nešto. Zvuk kamiona, još uvek ugašenih farova.
To je ćale! Vraća se!
Shvatio je da je zvuk motora bio drugačiji istog trenutka kada je kamion izbio na svetlo.
Crven. Visoka ograda.
Strvinarski kamion je došao do ambara i prošavši pažljivo kroz kapiju nastavio poljem.
Dvejn je skočio na krov kabine i morao da sedne i sačeka da inenadni poriv za povraćanjem prođe. Oh, pobo-urgh-gu.
Kamion je zašao stotinak metara u polje prateći trag ugaženog kukuruza i zaustavio se ukoso, kao da hoće da mu prepreči put. I dalje je bio gotovo sto metara daleko, ali Dvejn je mogao da oseti miris leševa s prikolice pošto je povetarac duvao sa severoistoka.
Ostani tamo, ostani tamo, naređivao je u sebi kamionu.
I ostao je, ali naspram svetla koje je dopiralo iz dvorišta Dvejn je mogao da vidi kretanje na prikolici. Blede prilike su preskočile ogradu i spustile se na tlo. Počele su da se gegaju ka kombajnu.
Sranje. Udario je pesnicama po krovu. Kada su se prilike našle između njega i svetla u daljini, video je da su ljudskog oblika. Ali čudno su se kretale… Gotovo da su se teturale. Bilo ih je jedan, dva… najbrojao ih je šest.
Spustio se u kabinu i počeo da pipa iza sedišta tražeći kutiju za alat koju je ćale tu držao. Zatakao je za pojas odvijač od četvrt metra i izvukao najveću i najtežu alatku koju je našao – ključ dugačak bar trideset centimetara. Stežući ga u ruci, ponovo je izašao na platformu.
Gmižuće stvari su bile još bliže, sada su se nalazile na manje od deset metara od kombajna. Šest silueta je nastavilo svoj put pokošenom stazom. Sada je mogao da ih vidi samo četvoro, ali bilo je mračno pošto im svetlo više nije bilo za leđima. Bili su manje od dvadeset metara udaljeni od njega.
“Upomoć!”, vrisnuo je Dvejn.”Pomozite mi!” Vrištao je neodređeno se okrenuvši ka ujka Henrijevoj farmi udaljenoj više od kilometra.”Molim vas, pomozite mi!”
Prestao je. Srce mu je tako divljački tuklo da je bio siguran da će mu iskočiti iz grudi ako se ne smiri.
Sakrij se u koš. Ne. Bilo bi mu potrebno previše vremena da pomeri poklopac a, osim toga, to i nije bilo neko skrovište.
Upali ovo žicama. Srce mu je poskočilo od nade. Kleknuo je na jedno koleno i počeo da čeprka ispod male komandne table. Izvukao je splet žica, ali ćale ih je sve izmešao i prevezao. Nije bilo šanse da u mraku vidi boju izolacije kako bi znao koja je za paljenje, a koja ide u farove. Nasumice je odabrao četiri, zubima im ogoleo krajeve i počeo brzo da ih upliće. Prva kombinacija nije radila. Kao ni druga. Dok je i treći put pokušavao, začuo je neki zvuk i podigao pogled.
Ljudska obličja bila su na manje od deset metara od zadnjeg kraja kombajna. Učinilo mu se da su dve najbliže figure muškarci… Viši je mogao biti Van Sajk. Treća prilika je ličila na ženu u ritama ili mrtvačkom pokrovu koji se u dronjcima vukao za njom. Samo je trepnuo kada je shvatio da zvezde obasjavaju ogolelu kost na njenom obrazu.
Ostale tri figure su hodale kroz kukuruz koji im je dopirao do kolena. Najbliža je bila niža od ostalih, a lice joj je zbog oboda vojničkog šešira bilo u senci.
Dvejn je uzdahnuo i izašao na platformu stežući ključ. Šestoro njih. Najmanje.
Opkoračio je ogradu i popeo se na prednji deo kombajna balansirajući na uskoj šipci. Osam berača je svetlucalo hladnim sjajem, a lanci i sečiva ispod njega su još bili uronjeni u stabljike kukuruza.

Metalne stepenice uza njega su odjekivale dok se neko peo na platformu. Neka senka se približavala s desne strane, još uvek nekoliko metara od kombajna. Smrad strvinarskog kamiona postao je još jači.
Sačekao je da gmižuće stvari počnu da se mimoilaze pošto su tada bile najdalje od njega. Sad.
Preskočio je berače, pao na tlo i otkotrljao se lomeći stabljike kukuruza. Ustao je i, uverivši se da mu je ključ još u ruci, potrčao, sve vreme osećajući kako ga odvijač bode u stomak.
Kukuruz je zašuštao levo i desno od njega kada su zmijolike stvari promenile putanje i pošle ka njemu. Iza leđa je čuo korake po metalu i povijanje stabljika.
Potrčao je iz sve snage, brže nego što bi mogao i da pomisli da je u stanju. Ivica šume gospodina Džonsona bila je pravo pred njim; mogao je da vidi kako svici poput nekakvih očiju svetlucaju u mraku.
Nešto ga je prestiglo s desne strane i kukuruz se zanjihao tačno pred njim. Zateturao se, pokušao da se zaustavi i umalo pao na to.
Jednom su on i ćale pomagali stricu Artu da u novu kuću svog prijatelja preveze tepih dugačak više od deset metara. Kada su ga smotali, imao je bar metar u prečniku i bio težak tonu. Stvar u kukuruzu pred Dvejnom bila je duža.
Izgubio je ravnotežu kada se to okrenulo ka njemu. Nije se videlo od kukuruza pošto je većim delom bilo ukopanu u vlažno tlo, ukopano kao neka ogromna larva. Prednji deo se pojavio pred njim, a mesečina je obasjala zube.
Baš kao zmijuljica.
Stvar se bacila kao njemu kao pas koji napada. Izvio se u stranu kao matador i zamahnuo ključem dovoljno jako da nekome slomi lobanju.
To nije imalo lobanju. Ključ je odskočio odbivši se od čvrste, vlažne kože. Ovo je kao da udaraš u podzemni kabl, pomislio je krajičkom mozga dok se čeljust tog stvorenja ponovo ukopavala u tlo. Izvijena leđa obasjaan mesečinom podsetila su ga na morske zmije. Pomislio je na ljigavu riblju krljušt.
Nekoliko metara iza njega začuli su se brzi koraci i zvuk lomljenja kukuruza.
Vojnik. Blede šake su se podigle ka dečaku.
Dvejn se hitro okrenuo i gađao ga ključem. Čovek u uniformi nije pokazivao nameru da se sklanja. Šešir mu je odleteo s glave kada je ključ uz tup, gadan zvuk pogodio lobanju.
Figura se nije zaustavila niti zateturala. Ruke su mu bile ispružene, a prsti se migoljili kao gusenice. Neko drugi – visoka, tamna figura – približavao se s desna. Treća prilika je žurila da Dvejnu preseče put. U tami se naziralo još komešanja.
Izvukao je odvijač iz pojasa, sagnuo se, iskoračio ulevo pokušavajući da se spusti do visine kukuruza i okrenuo se.
Nedovoljno brzo. Zmijolika stvar je izronila i očešala ga po levoj nozi, a zatim uronila u tlo.
Dvejn se zakotrljao po kukuruzu i počeo da se batrga ne bi li odmah ustao, iako je osećao grč u nozi, kao da ga je udarila struja. Zateturao se i, još uvek držeći odvijač kao nož, oslonio na desnu nogu i pogledao dole.
Nešto mu je s lista leve noge odgrizlo komad veličine šake. Na pantalonama je imao rupu reckavih ivica i odgovarajuću ranu na nozi. Progutao je knedlu kada je shvatio damože da vidi svoje mišićno tkivo. Krv je na mesečini izgledala kao da je crna.
Cupkajući na jednoj nozi, izvukao je maramu iz džepa i čvrsto je vezao oko noge, neposredno ispod kolena. Kasnije će da razmišlja o tome.
Počeo je da šepa ka ivici šume, tako dalekoj. Iznenadno komešanje u kukuruzu pred njim nateralo ga je da skrene levo, ka drumu.
Tri siluete su ga čekale. Mogao je da vidi bledi odsjaj njihovih zuba. Najniži od njih – vojnik – pomerio se napred kao da je stajao na postolju s točkićima koje je neko povukao konopcem; ukočen i uspravan, jedva pomerajući noge, stvor je poleteo pravo prema dečaku.
Dvejn nije ni pokušao da beži. Kada su se beli prsti ustremili ka njegovom grlu, ispustio je neki zvuk između krkljanja i režanja, povio glavu i zario odvijač u čovekov stomak pokriven košuljom kaki boje. Prošao je lako kao što bi nož probio trulu dinju, potonuo do drške i utonuo u nešto meko i gnjecavo.
Zastenjao je i ponovo ubo. Tamna figura je i dalje stajala. Obe šake su mu bile stegnute oko dečakove leve ruke. Dvejn je pokušao da se otrgne, ali nije mogao. Zabio je vrh odvijača u vojnikovu ruku.
Nešto teško ga je udarilo po potiljku i pao je koprcajući se, dok mu je krvi iz rane na nozi natapala pantalone i prskala po košulji. Naočare su poletele u noć. Izgubio je obe papuče, a stopala su mu se ulepila blatom dok se bacakao pokušavajući da odgurne prilike koje su se okupljale oko njega. Nešto dugačko i ljigavo ga je očešalo po licu i utonulo u tlo. Pokušao je da ga ubode, ali shvatio je da mu odvijač više nije u ruci. Mnogi prsti su počeli da ga hvataju za ruke i vuku.
Bar četvoro ga je držalo. Koščata ruka mu je pokrila lice i gurnula mu obraz u zemlju. Zagrizao je tu šaku, osetio da meso ima ukus kao crknuto pile koje je nedelju dana ležalo na suncu, ispljunuo i osetio kako glođe kost. Ruka nije popuštala pritisak. Na trenutak je ugledao lice starice izjedeno gubom i truleži.
Ovo je samo košmar, ponadao se, iako je znao da nije tako. Nešto – ne zmijolika stvar – grizlo ga je za nepovređenu nogu i režalo ka o besan pas.
Vit, pomislio je osećajući kako ga beznađe prekriva kao talas poplave, pomozi mi.
Neko je stao pored njegove glave, spustio mu tešku cokulu na lice u gurnuo ga dublje u zemlju. Polomljene stabljike kukuruza grebale su ga po glavi. Čuo se zvuk kao da velika mačka oštri nokte.
I još jedan zvuk. Kao da je šitav svet počeo da urliče i okreće se oko njega. Iako na ivici svesti, Dvejn je nekim izdvojenim, analitičkim delom mozga bio svestan da je to posledica gubitka krvi i šoka, ali da se čuje i još nešto.
Neko je upalio kombajn. Kretao se ka njemu kroz mrak. Mogao je da čuje kako seče stabljike kukuruza, žvaće ih i odvlači ka sečivima. Vazduh je bio pun smrada i truleži koji se mešao s mirisom pokošene trave.
Borio se da ustane, šutirao, grizao, pokušavao da oslobodi bar jednu ruku ne bi li makar ogrebao neku od tamnih prilika koje su ga držale prikovanog za tlo. Cokula je još jače pritisnula njegovo lice. Osetio je kako mu puca jagodična kost, ali nije prestajao da se svom snagom bori da ustane i suoči se s tim stvorenjima.
Smrad je postao malo slabiji kada su se iznenada sklonili od njega i na trenutak je mogao da vidi zvezde, a onda je urlik kombajna ispunio čitav svet.
Čim mu je cokula sklonjena s obraza, podigao je lice iz blata. Osetio je kako mu nešto para nogu, a neka neverovatna sila ga je podigla, okrenula ga i uvukla u kovitlac koji je mogao da oseti svakom žilicom svog tela. Ali u deliću sekunde, kraćem od najkraćeg trenutka, bio je slobodan – video je zvezde i okrenuo lice ka njima. Gledao ih je i dok je tonuo u urličući mrak.

Dan Simmons – Leto Noći

Заљубљен човек


Питали су једном једног заљубљеног човека:

- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?

- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?

- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?

- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?

- Зашто...

Човек их прекида одговарајући :

- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.

Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид?
Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.

Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.

Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.

За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.

Мојим сновима само Она има приступ.

Краљ класова


Ниче једне године на њиви неког богаташа из обичног зрнца пшенице клас већи него што се икад на њивама те земље видело. Људи то нису приметили, јер се око овог необичног класа таласало море укласале пшенице, те га тако скривало погледу људи. Остали класови, видећи величину и надмоћ свога друга, досете се да га је сам Бог одредио да буде цар свих класова, и једног дана, пред саму жетву, гласно га признадоше за свога цара. И као и сви верни поданици, класови предложише своме цару да га спасу жетелаца. Међутим, цар на то не пристаде и чекаше мирно са осталима дан жетве.

Иако је цар класова био већи од својих поданика, ипак је и он имао златну боју зрелог жита и жетеоци га пожњеше и не приметивши да се чиме од других разликује. Тако се његова зрна растурише и помешаше у доба вршидбе са другим многобројним пшеничним зрнима. И како богаташу није требало цело његово жито, он га распрода, те се зрнца цара класова растурише по целом свету.

Међутим, једног дана скакуташе неки мршави врабац сеоским путем, и задовољно застаде кад спази на путу, украј шљунка, огромно зрно пшенице веће него што је икад прогутао. Док је врабац у чуду зрно посматрао, оно се насмеши, па му рече:

- Ја сам зрно из круне цара класова. Која ме птица прогута, постаће одмах цар свих птица.

- Зар и ја могу постати цар? – упита врапчић црвенећи од узбуђења.

- И ти и свака друга птичица, ма како убога и мала била.

Врабац тада зину, да прогута зрно, али му оно рече:

- Не гутај ме, док ти још једну важну тајну не кажем. Ако ко од људског рода сакупи девет зрна из круне класова, од њих умеси хлеб и поједе га, постаће одмах цар, па ма најмањи и најсиромашнији био на свету.

Врабац пажљиво саслуша тајну, тада хитро прогута зрно, јер је био врло гладан, а и плашио се да која друга птица не постане цар пре њега.

Чим врабац прогута зрно, наједном порасте као огроман орао; и у том часу слеже се мноштво птица око њега, са свих страна света. Неке га са одушевљењем поздравише, неке се чуђаху како врабац да толико порасте и постане цар свих птица. Врапци беху нарочито радосни, јер се надаху многом добру од свог старијег рођака. Птице грабљивице, пред којима је врабац некад стрепео, сад се ухватише у коло и начинише му хлад својим крилима.

Тада цар врабац, као и сваки други владар, одржа говор својим поданицима. Заповеди између осталог да му кроз три дана набаве девет зрна из круне цара класова.

Птице се потом разиђоше у жељи да свака прва донесе бар једно тражено зрно.

И збиља, већ увече првог дана, ласта донесе једно. Нашла га је крај некога сеоског амбара, између струкова сламе и осталих обичних зрна. За њом је дошла сеница са својим пленом, који је нашла крај неке брдске воденице. После овога приспе зеба носећи у кљуну велико зрно. Срећа јој је помогла да га отме из кљуна неке старе прождрљиве вране. Тако редом долажаху птице са зрневљем у кљуну, а цар врабац их скупљаше и стављаше у дупљу најстаријег храста у шуми. Трећег дана већ су сва зрна била прикупљена. Врабац их са задовољством још једном преброја и заповеди својој свити чворака да сваки узме у кљун по једно зрно и да пође за њим.

Већ је увелико била ноћ, кад се спустише крај једне воденице. Цар врабац закуца трипут кљуном на осветљени прозор, као што је чинио некад док је био још убоги сиромашак. На прозору се као и пре указа воденичарева кћи, милосрдна девојчица, која је врапца целе зиме хранила, скупљајући му зрнца пшенице просута по воденици. Али девојчица, разуме се, не познаде свог малог пријатеља.

Тада врабац заповеди својој свити да спусти девет зрна пред девојчицу и рече јој:

- Никад се нисам надао да ћу ти се моћи одужити што си ми живот спасла хранећи ме зимус.

Девојчица га прекиде радосно пљескајући рукама, јер је сад по гласу познала свог пријатеља малог врапчића у великом цару врапцу.

А врабац настави:

- Узми ових девет зрна, самељи их, умеси хлеб потом и поједи га, и постаћеш истог часа царица. Кад сам прогутао само једно овакво зрно из круне цара класова, ја сам постао цар птица.

Девојчица поверова врапцу, учини како јој је рекао, и истог часа поста дивном девојком царицом.

И сад још у тој земљи она је царица међу људима; а врабац је цар птица.



Из књиге „Вилина кћи“, Десанке Максимовић (1931)