Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najlepše bajke sveta

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Bajka o....   Pon 2 Maj - 10:14

Dva vuka: Bajka Ciroki Indijanaca




Jedne veceri stari Indijanac, sedeci kraj vatre, ispricao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom coveku:
-Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo: bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, osecanje manje vrednosti, laganje, gordost, lazni ponos, nemogucnost
prastanja i Ja. Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, prastanje,
nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, stalozenost, poniznost,
blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodusnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka cutao i razmisljao o onome sto mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

- Koji vuk pobedjuje?
- Onaj koga hranis - rekao je stari Indijanac, bez razmisljanja.










Poslednji izmenio Shadow dana Pon 2 Maj - 10:15, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 2 Maj - 10:14

Sunce i Mesec (legenda naroda Snokualni)



U pradavna vremena dve mlade devojke lezale su u travi i posmatrale nocno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nadju sebi
neveste. Videvsi mlade devojke u travi, odlucise da ih uzmu sa sobom i
ozene se njima. Kad su devojke zaspale, mladozenje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za zene.

Devojke su mirno zivele sa svojim muzevima medju Zvezdanim narodom. Svaki dan isle su da kopaju korenje za rucak. Muzevi su ih upozorili da ne kopaju previse duboko jer mogu da probuse rupu kroz koju ce pasti na Zemlju.

Vreme je prolazilo, a mlade zene pocele su da tuguju za svojim plemenom.
Kopajuci korenje, slucajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlucile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muzeva i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.

Posle nekoliko meseci obe mlade zene rodile su sinove. Decaci su rasli zajedno kao braca. Dok su jos bili bebe, majke su morale da odu u sumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rodjacima na cuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muzevi koji su iz osvete ukrali decake i sakrili ih u duboku pecinu. Po povratku kuci, ocajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa.
Njihov vapaj cuo je Soko koji je video kuda su ocevi odveli decu. Sazalio se na tugu majki, odleteo je do pecine i vratio decake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.

Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomcili, jedan od njih odlucio je da potrazi oca. Dugo je lutao nebom, ali nije nasao ni traga od oca. Ljutit i razocaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osecao se usamljeno, te je odlucio da mu se pridruzi i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladica svakodnevno zajedno kruze oko Zemlje.










Poslednji izmenio Shadow dana Pon 2 Maj - 10:17, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 2 Maj - 10:15

Dani i noci (legenda naroda Kititas)



U davna vremena, pre nego sto je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, zivotinje su raspravljale o duzini dana i noci. Zivotinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Zabu za svog predstavnika. Druga grupa je zelela da dan bude duzi od noci citave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odluciti o trajanju dana i noci.

Sve zivotinje su se okupile i pocela je zucna rasprava koja je prerasla u veliku svadju. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Zaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:

„Pojescu te zivu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Zaba.

Medved je cepteo od besa. Pokusao je da je zgnjeci svojom ogromnom sapom, ali Zaba se hitro izmigoljila i skocila u obliznju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nadje. Trazio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prosao bes. Predlozio je Zabi da se dogovore. Pristao je da dan i noc traju po 12 sati naizmenicno cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Zaba
pristane, da ih na prolece probudi. Zaba se slozila i izasla iz mulja.

Od tada se mesec ranog proleca kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku zabljeg kreketanja. Do danasnjih dana nijedan medved nece otici na spavanje u pecinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio budjenje i dolazak toplih dana.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Sre 4 Maj - 9:52

ZMIJSKA NEVESTA


Bili jednom covek i žena i imali tri kceri. Kad devojke porastoše, poce mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj odgovori: "Starije ce ti se docnije udati, ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vracari.
Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa rece: "Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obecaš da ceš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti žena. Starije sestre se obukoše i podoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je.

Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepša i od majke - prave lepotice. Zmija-muž imadaše pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek cim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prode i druga godina i mlada žena rodi još jednu kcer, opet neobicno lepu. Tokom trece, odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno umiljate i pametne.
Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama necu nikad moci da odem tamo odakle me je vaš otacodveo".

Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kceri poceše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pricala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga poceše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne veceri, tek što se otac vratio kuci, izloži mu žena decju molbu pa je i sama podupre govoreci: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad vec pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kcerima molbu. One se brzo spremiše, a otac rece da ce ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouci on ženu: "Kad se budeš vracala i stigneš na morsku obalu, zapevaj:

Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj! Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao što sam sad ucinio."

Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao,
recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji."
Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kcer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kci im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim covekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stici." Ded uze najstariju unuku u ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je:

- Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac?
- Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica.
Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa ce joj reci:
- Cercice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori:
-Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu
unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavašejoj se, pa je upita:
- Ćerčice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko vrata pa poce pricati:
-O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pića imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi ocevi. Naš otac je jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se da sve posude i kašike zvone. Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu:


Vitka zmijo, šištava,
Spremi ladu, razvij jedro
I povezi mile svoje
Sinjim morem, kuci njinoj!

U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za ženu. Napuni pušku srebrnom sacmom i odjuri na obalu
mora, pa zapeva:

Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!

Sakri se iza žbuna i cekaše. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi
velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu - bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima.

Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom kuci. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva:
Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj!

Žena dugo cekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poce pitati cercice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah
spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u narucje, odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac."

Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu
trepetljiku na moru. Najstarija kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a najmlada, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišce na beloj kori. Tako ostadoše do dana današnjeg.


(Estonska)








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Sre 4 Maj - 9:59

VATRA NA PLANINI


Pricaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Još kao decak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noci, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum zapoce razgovor.
- Koliku hladnocu može da izdrži covek? - rece on, isprva govoreci više kao za sebe. - Da mi je znati može li neko da provede celu noc na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane živ?
- Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
- Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne može da ucini.
- E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ - rece Arha. - Samo, to me se ništa ne tice jer nemam u šta da se kladim.
- Znaš šta - rece Haptum. - Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako preživiš, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
- Govorite li to ozbiljno? - upita on.
- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum.
- Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem živ, obradivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reci, zamislivši se, a kad je Arha završio, on rece:
- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ceš moci da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noci moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budeš uradio, preživeceš noc uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poce da briše nad zaravni cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poce verovati da se nikada više nece ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on
naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
- Je li celu noc izdržao bez hrane i *****, bez cebadi i odece?
- Jeste - rekoše mu sluge. - Izdržao je bez svega toga.
- Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo?
- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini - odgovori Arha.
- Šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!
- Diži ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu šta se dogodilo.
- Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac.
Arha izade pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju pricu, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:
- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešcu da mu je sudeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
- Ne gubi nadu - rece mu starac. - Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu služio još kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto uciniti.
- Ne brini - rece Hajlu starcu, pošto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dode dan gozbe, pojaviše se gosti, jašuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a cetvorica dobošara, udarajuci u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i poceše da caskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni vec poceše da se sašaptavaju, cudeci se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih:
- Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne služiš?
- Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu.
- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga covek ne postaje sit!
- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.


*Dura - vrsta žitarice koja se gaji u Etiopiji


(Etiopska)








Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1164

Učlanjen : 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Uto 24 Maj - 9:08



BAJKA O RIBARU I RIBICI

Živio na žalu sinjeg mora Starac ribar sa staricom svojom;U staroj su kolibi od gline proživjeli tri'es't i tri ljeta.Starac mrežom lovio je ribu,a starica prela svoju pređu.Jednom starac izađe da lovi pa izvuko mrežu punu ulja.Po drugi put bacio je mrežu,izvukao samo morsku travu.Po treći put bacio je mrežu,A u mreži samo jedna riba,Ali nije obična, već zlatna.Zamolila starca zlatna ribaI ljudskim mu govorila glasom:"Pusti mene u to sinje ore,
Skupim ću se otkupiti darom:Što zaželiš, to ću ti i dati."Začudi se i prepade starac,Tri'es't i tri ribari već ljeta,A još ne ču da govori riba,Pa u more pusti ribu zlatnu, Umiljato njojzi progovara:"Zbogom pošla, ribo moja zlatna,Ne treba mi tvojega otkupa,Već ti pođi u to sinje morePa ti šetaj kud je tebi drago."

Vratio se starac svojoj baki Pa joj priča o velikom čudu:"Ja sam danas ulovio ribu,Ne običnu ribu, nego zlatnu.Ljudskim me je zamolila glasom Da je pustim u to sinje more.Skupocjeni nudila mi otkup:Što zaželim, to će mi i dati.Ja ne htjedoh otkupa da uzmem,Već je pustih u to sinje more."A baka se okomi na starca:"Prostačino jedna i budalo!Što ne uze otkupa od ribe?Da si od nje bar korito uzo;Ono naše posve se raspalo."

Uputi se starac moru sinjem (Vidi: more lako poigrava),Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio,reci meni starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Navalila na me moja stara,Ne da meni, sijedom starcu, mira.Novo, veli, treba joj korito;Ono naše posve se raspalo."A zlatna mu riba odgovara:
"Ne jadikuj, nego pođi s mirom,Novo ćete imati korito."

Vratio se starac svojoj baki;Stoji baba pred novim koritom Pa još gore poče grdit starca:"Prostačino jedna i budalo!Izmolila, budala, korito! Već se vrati, budalino stara,Pa ti kuću od ribe izmoli."

Uputi se starac moru sinjem (A muti se ono sinje more), Stao zlatnu dozivati ribu, Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Još me gore grdi moja baka.
Ne da meni, sijedom starcu, mira Kuću traži svadljivica stara."A zlatna mu riba odgovara:"Ne jadikuj, nego pođi s mirom,Bit će tako: imat ćete kuću."

Pošo starac kolibici svojoj,A kolibi nigdje više traga.Pred njim kuća sa gostinjskom sobom A na kući dimnjak od opeka I hrastova od dasaka vrata.Pod prozorom starica mu sjedi, Na sva usta grdi baba starca:"Gle budale, prostačine glupe! Izmolila prostačina kuću! Vrati se i ribi se pokloni. Neću da sam obična seljanka, Želim biti moćna vlastelinka!"

Uputi se starac moru sinjem (A burka se ono sinje more), Stao zlatnu dozivati ribu. Doplivala riba pa ga pita: "Što bi htio, reci meni, starče?" Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo, Još se više pomamila stara, Ne da meni, sijedom starcu, mira. Neće više da bude seljanka, Želi biti moćna vlastelinka." A zlatna mu riba odgovara, "Ne jadikuj, nego pođi s mirom."

Vratio se starac svojoj baki A što vidi? - Pred njim visok dvorac. Na doksatu stoji mu starica U bundici od samura skupa. Na glavi joj peča zlatotkana, Oko vrata težak niz bisera, Na rukama zlaćano prstenje, Na nogama crvene čizmice. Oko nje se užurbale sluge, A ona ih nemilice tuče, Koga tuče, kog za kiku vuče. Starac baki riječ upravio:"Zdravo da si, gospo vlastelinko, Je l' ti sada zadovoljna duša?" Ali baba povika na starca, Pošalje ga da u staji služi.

Prođe jedna nedjelja i dvije, A još više pomami se stara. Opet šalje k ribi svoga starca:"Pođi k ribi pa joj se pokloni, Neću da sam moćna vlastelinka, Želim biti svijetla carica." Strah spopade starca, pa je moli:"Zar si ludih najela se gljiva? Nit hodati znadeš, nit govorit, Bit ćeš ruglo čitavome carstvu." Planu gnjevom svadljivica stara,
Po obrazu udarila muža:"Ti ćeš, je li, seljačino jedna, Svađati se s moćnom vlastelinkom? Ne rekoh li lijepo, pođi k moru,Ako nećeš, na silu ćeš poći."

Uputi se starac moru sinjem (Pocrnjelo ono sinje more), Stao zlatnu dozivati ribu. Doplivala riba pa ga pita:"Što bi htio, reci meni, starče?" Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo, Posve mi je poludjela stara;
Neće više da je vlastelinka, Želi biti svijetla carica." A zlatna mu riba odgovara: "Ne jdikuj, nego pođi s mirom. Dobro! Bit će svijetla carica."

Vratio se starac svojoj baki, A pred njime stoje carski dvori. U njima se kočoperi stara, Sjedi ona, carica, za tolom; Boljari je služe i plemići, Prekomorska nalijevaju vina. Sjedi ona, meden kolač gricka, A oko nje stoji stroga straža, Na plećima sjekirice drži. Gleda starac, strah ga obuzeo, Pa se baca pred noge starici: "Zdravo da si, svijetla carice, Bit će da si sada zadovoljna." Ali ona i ne gleda starca, Već znak dade da ga protjeraju. Strčali se sluge i boljari Pa guraju iz odaje starca. Dotrčali k vratima stražari, Samo što ne posjekoše starca.
Ispred dvora narod mu se smije: "Pravo ti je, budalino stara, To nek, ludo, pouka ti bude: Zašto sjedaš u saone tuđe?"

Prođe jedna nedjelja i dvije, A još više pomahnita stara. Šalje ona dvorjane po muža. Našli oni i doveli starca,
A starica ovako će starcu: "Pođi k moru, ribi se pokloni, Neću da sam svijetla carica, Želim biti vladarica mora,
Pa da živim u najvećem moru, A ribica zlatna da mi služi, Da je šaljem kud mi se prohtije!" Ništa starac ne smije da kaže, Ne smije se jadan da protivi, Ka sinjemu uputi se moru, A na moru olujina vlada. Podižu se i propinju vali, Valjaju se i sve rikom riču. Poče zlatnu dozivati ribu. Doplivala riba pa ga pita: "Što bi htio, reci meni, tarče?"
Pokloni se starac pa joj kaže: "Smiluj mi se, milostiva ribo, Što da radim sa prokletom babom? Neće više carica da bude, Želi biti vladarica mora, Pa da živi u najvećem moru, A ti, zlatna ribo, da joj služiš, Da te šalje kud joj se prohtije." Ništa na to ne reče mu riba, Samo repom udari po vodi I zaroni u dubinu mora.

Dugo starac odgovor je ček'o, Al' ga jadan dočekao nije, Pa se svojoj povratio baki. Al' što vidi? - Pred njim kolibica, Njoj na pragu starica mu sjedi, A pred njome prepuklo korito.

Aleksandr S. PUŠKIN


Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30494

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Najlepše bajke sveta   Pet 5 Avg - 18:28

Vuk i čovek

Lisac i vuk sretoše se na jednom proplanku u šumi.

- Ma slušaj - reče vuk - Ja ne verujem da je čovek najjači na svetu. Ako jednog dana budem sreo čoveka, hrabro ću ga napasti i pokazaću mu da sam jači.

- Je li ono čovek? - upita vuk svog drugara lisca, opazivši da im se približava jedan osakaćeni vojnik.
- Nije - odgovori lisac - bio je, ali više nije.

- A ovaj? - ponovo upita vuk, pokazujući na dečaka koji je išao u školu.
Lisac mudro odgovori:
- Nije, još nije čovek, ali vremenom će postati.

Kad se pojavi lovac sa puškom na ramenu i nožem za pojasom, lisac potrča i povika:
- Ovaj je čovek, možeš odmah da ga napadneš i pokažeš mu da si jači! A ja odoh u svoju jazbinu.

Vuk, izletevši pred lovca u svom najzverskijem obliku, povika:
- Stani! Pokazaću ti da sam jači od tebe, čoveče.
- Ma ti se šališ! - uzviknu lovac, dohvati pušku koju je nosio na ramenu, nanišani vuka u njušku i opali.

- Jooooj! - kriknu jadni vuk kad je osetio plamen po licu.
- E, pa, ovo će ti pokazati ko je jači! - reče mu čovek.

Ali razjareni vuk nije tek tako hteo da se preda. U trenutku kad je hteo da se baci na lovca, ovaj ponovo opali i podsmehnu se:
- Zar ti još nije dosta?
- Jaaaooooj! - zaurla vuk i pobeže.

Bežeći od lovca, vuk oblete celu šumu a onda sede u potok, bolan i umoran da rashladi rane.
- Gle, prijatelju - reče mu kornjača - izgleda da se ne osećaš dobro.
- Sve me boli, a snage gotovo i da nemam, prijateljice - reče joj vuk, prihvativši velikodušno kornjačinu pomoć - Pa, iako si spora, bolje je i to nego da idem peške.
- Tačno je - prozbori kornjača - Spora sam ali sigurna.

Nakon nekog vremena, vuk opet srete lisca.
- Kako je, prijatelju? - upita ga lisac kad je opazio da dolazi. - Kako je prošao onaj tvoj susret sa čovekom?
- Prvo - reče vuk - podigao je neki štap koji je nosio o ramenu, onda je iz njega bljesnuo plamen i oprljio mi njušku. Potom je bljesnuo još jedan plamen i zato neću moći da sedim još nekoliko dana.
- Sad ti je valjda jasno - reče mu lisac - da si ti samo junak na rečima, i ništa više. Jesi li se najzad uverio da je čovek jači od tebe?
- Da - odgovori vuk - Istina je da je čovek najjači na svetu. U to više ne sumnjam.
Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30494

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 5 Avg - 18:44

Vodeničarka

Nekada davno, živela je dobra i lepa vodeničarka koja je za život zarađivala meljući žito u svojoj vodenici.

- Dobar dan, Gretel - pozdravljale su je kokoške koje su svakog jutra dolazile da kljucaju po koje zrno pšenice koje bi ispalo iz vreća.

Međutim, jednog dana sa kokoškama dolete i crni gavran.
- Beži odavde! - vikala je Gretel na njega, preteći mu metlom. - Ova pšenica je samo za kokoške.

Gavran odlete besno i kad stiže u šumu pretvori se u đavolka i uzjaha metlu.
- Ha, ha, ha - podsmehnu se - ako vodeničarka pojede ovu jabuku, biće to pravo iznenađenje za nju.

Sledećeg jutra, vodeničarka vide jabuku i veoma radosno uzviknu:
- Kako je lepa! To je sigurno poklon od kokošaka.
Ali, čim zagrize jabuku, Gretel se onesvesti.

Ova jabuka, pošto je bila začarana, pretvorila je Gretel u gomilu pšenice.
- Ha, ha, ha, - oglasi se gavran - Sada će kokoške pojesti ovu gomilu pšenice i nikada više neće govoriti niko o vodeničarki.

- Prije moje, ne smemo ni da taknemo ovu pšenicu - prozbori jedna od kokošaka - Dosta nam je i ono što se rasulo po zemlji.
- Kljucnite, ne ustručavajte se! - osokoli ih gavran - Zašto se toliko prenemažete?
- Napolje odavde! - podviknuše mu kokoške - Zar da nas ti savetuješ? Znamo mi dobro da te je Gretel izbacila iz svoje vodenice.

Tada zrak sunca bljesnu na gomilu pšenice i vodeničarka se ponovo pojavi u svom ljudskom liku.
- Uđite u vodenicu - reče Gretel kokoškama - Gavran se može vratiti sa svojim prijateljima.

Ali, ta opreznost nije bila potrebna; Gavran, da bi pobegao od lovca, uzlete ka nebesima, ali ostade tamo zatvoren u kavezu.
- Odavde nećeš izaći! - pisnu oblak - Sve dok Sunce ne ogreje noću a Mesec sine danju.

Gavran je svakog dana govorio sam sebi da je to i zaslužio. Danju je zapitkivao:
- Je li Mesec izašao? - a noću da li je sunce ogrejalo.

Pošto se nikad nije desilo da Sunce zablista noću a da Mesec obasja dan, gavran, koji je vratio izgled đavolka, ostao je u kavezu do kraja svog života.
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Aladinova čarobna lampa   Pet 5 Avg - 20:31

Aladinova čarobna lampa


U jednom velikom gradu stare Arabije, uvek kada je bio pijačni dan, u trgovačkoj četvrti bazar beše pun stranaca. Među njima se izvajao jedan, rastom mnogo viši od ostalih, u bogataškom odelu. Vodio je svuda okolo svoju kamilu i umesto da kupuje, raspitivao se kod dečaka koje je pažljivo gledao, o njima samima. Najviše ga je zanimala Aladinova priča. Taj dečak je bio sin siromašne tkalje koja je rano ostala udovica. Bila je to pametna i poštena žena. Bodataš mu ponudi da stupi u njegovu službu i on radosno pristade pošto je prethodno dobio majčin blagoslov.

Posle mnogih doživljaja njih dvojica stigoše u dolinu sa pećinom koju je čovek tražio.

"Uđi unutra", naredi mu čovek, " i siđi stepenicama koje vode u podzemni vrt. Tamo ćeš naći jednu lampu koju sam još davno u vrtu zaboravio. Donesi mi je ! "

Mladić posluša, tip pre što mu je gospodar dao čarobni prsten, da ga štiti u svakoj mogućoj neprilici.

Nađe podzemni vrt i lampu, pri čijoj slaboj svetlosti ipak opazi da su cvetovi i plodovi na drvetu oko njega, u stvari drago kamenje velike vrednosti. Uze onoliko koliko je moglo da stane u njegove dzepove i krenu da se popne uz stepenice, ali one su bile začarane: što se više dečak penjao, stepenica je bivalo sve više i više. Ne prodje dugo, kad ga iznenada savlada neki neobičan umor, a još nije stigao ni do pola puta.! Ipak sede na jednu stepenicu i istog časa čvrsto zaspa.

Pošto se sit načekao napolju, gospodar, ubeđen da ga je dečak prevario, ljutito pođe kući.

U pećini je Aladin spavao tri dana i tri noći. Kad se probudio, shvati da je zarobljenik čarobnih stepenica, koje nemaju kraja. Poče da očajava. Od sve muke protrlja ruke, a na jednom prstu mu je bio i gospodarev čarobni prsten. Na njegovo veliko iznenadjenje istog trenutka se pojavi duh!

" Ja sam duh iz prstena" , predstavi se. " Ispuniću ti tri želje! "

" Hoću da se vratim svojoj kući", reče mu Aladin.

I već sledećeg trenutka bio je pored svoje majke, koja ga izgrdi što je ostavio gospodara na cedilu. Nije prestala da plače ni kad je sin počeo da vadi iz dzepova dragoceno kamenje-rubine i smaragde, koje je uzeo iz pećine. " Šta će meni ti šareni staklići?" govorila je

No, trebalo je misliti na večeru, a pošto u kući nisu imali ni dinara, žena htede da ode i proda lampu koju je sin doneo. Ipak, najpre uze da je očisti da bi izgledala što lepše. Čim je počela da je trlja iz lampe izadje duh, jš veći od onoga što se pojavio u pećini.

" Ja sam duh iz lampe! Tvoje tri želje, biće za mene zapovest! "

" Napravi nam jednu dobru večeru", reče Aladin toliko iznenađen, da mu ništa drugo u tom trenutku nije palo na pamet. U sobi se odmah pojavi sto na kome je bila obilna, ukusna i raznovrsna večera u srebrnim tanjirima i kristalnim čašama.

Majci i sinu ostalo je dosta hrane i za druge dane, a kad ime je ponestalo para, nosili su na pijacu jedan po jedan srebrni tanjir i proavali ga.

Prođe nekoliko godina i Aladin izraste u lepog momka u kojeg su sve devojke u gradu bile zaljubljene. No, on ih nije ni gledao, pošto se beznadežno zaljubio u sultanovu kćer Badur. Kad se posavetovao sa majkom i rekao joj da hoće da ide i zaprosi princezu, sirota žena je pomislila da je izgubio pamet. " Kako možeš da pomisliš da bi sultan dao svoju kćer jednom siromašnom tkaču?"

" Šareni staklići iz pećine su drago kamenje velike vrednosti ", reče on majci. " Odnesi ih sultanu u moje ime, možda ti ponudi ruku moje drage Badur".

Takoje i bilo. Sultan prihvati prosidbu pod uslovom da dobije deset košara punih blaga i da princeza živi u zamku, ništa menjem od njegovog. Zahvaljujući duhu iz lampe Aladin je bio u stanju da ispuni te zahteve u toku jednog jedinog dana.

Aladin i Badur su godinama živeli srećni i zadovoljni, a onda se u grad vratio onaj bogati, nepoznati stranac. On je u stvari bio čarobnjak i pomoću svoje staklene kugle uspeo je da uđe u trag svom nekadašnjem slugi. Bio je ubeđen da ga je dečak prevario, pa je došao da se osveti.

Sačekao je da Aladin otputuje, pa ode u palatu. Zatraži od sluge svoju čarobnu lampu, pa pozva duha. " Odnesi Badur i ceo zamak u moje kraljevstvo!" Naredi.

Kad se vrato kući i shvatio šta se dogodilo, Aladin se seti da mu je još uvek ostao čarobni prsten, pa naredi duhu da ga odvede njegovoj ženi. Uz njenu pomoć, mladić uspava čarobnjaka, a onda uze lampu i naredi duhu, koji se odmah pojavio, da mu ispuni treću želju na koju je imao pravo- da vrati u rodni grad mladence i njihov zamak.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Amfora kralja Solomona   Pet 5 Avg - 20:42

Amfora kralja Solomona


Kralj Solomon je bio toliko mudar i pravedan da je imao moć nad svim demonima, duhovima i životinjama. U to nije htela da poveruje kraljica Sabe, pa je rešila da proveri njegovu moć.

" Možeš li da pogodiš šta se ovde nalazi?"
" Jedan biser i jedan smaragd" , šapnu Solomonu neki demon.
" Probuši ih i kroz njih provuci končić", glasio je drugi deo poruke.

Jedan duh reče kralju ime najboljeg draguljara koji je bušio rupice na biserima i smaragdima. Kad je i to obavljeno, pojavi se novi problem: niko nije znao ko bi mogao da provuče končić kroz tako male rupice.

" Vaše veličanstvo ", začu se piskutavi glasić iz zemlje, "mogu li ja da pokušam?"

Bio je to crvić koji uhvati nit svojim ustašcima, udje u biser i izadje na drugu stranu, a zatim učini isto i sa smaragdom, obavivši zadatak.

Kraljica Sabe shvati da je glas o Solomonovoj mudrosti i moći bio istinit, pa mu i sama postade verni podanik.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Blesan i kraljeva kći   Pet 5 Avg - 20:51

Blesan i kraljeva kći

Pošto je dobio zlato od patuljaka, Blesan je postao dovoljno ogat da zaprosi kraljevu kćer. No, i pored para, kralju se nije dopala pomisao da mu se kćer uda za običnog šumarevog sina. Ipak, nije otvoreno odbio Blesana znajući za njegovog moćnog zaštitnika, već mu postavi uslov koji je bilo nemoguće ispuniti:

" Moja kći će se udati za čoveka koji bude u stanju da sam popije sve vino iz mojih podruma, a da mu se pri tom nijedna kapljica ne prospe!"

Blesan pozva u pomoć svog patuljka koji tokom noći ispi sve vino i ne proli nijednu kap.

" Daću kćer čoveku koji uspe da pojede čitavu planinu hleba", postavi sad kralj drugi uslov, a da bi bio siguran da mladić neće uspeti, naredi da se samelje sva pšenica i da se umese hlebovi od brašna iz celog kraljevstva. Uzalud. Do jutra je sav hleb bio pojeden.

" Hoću ladu koja ide i po moru i po zemlji", izreče kralj, treći uslov.

Blesan mu donese ogroman jedrenjak na točkovima, koji mu je napravio njegov prijatelj patuljak. Kralj više nije imao kud, pa bez mnogo priče dade Blesanu princezinu ruku. Kao svadbeni poklon, patuljak pokloni mladencima sreću za sav život.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Princeza na zrnu graška   Pet 5 Avg - 21:13

Princeza na zrnu graška

Bio jednom jedan princ koji je goreo od želje da se oženi nekom princezom, ali pravom pravcatom princezom. Tako je on krenuo u beli svet i tražio svoju princezu, ali svaki put bi mu nešto zasmetalo. Nije nevolja bila u tome da nije bilo princeza, bilo je mnogo princeza, ali kako da pronadje pravu pravcatu? Uvek bi se našlo nešto, nešto kako ne treba. Tako se naš princ, posle dugog i uzaludnog traganja, tužan vratio kući i nastavio da gori od želje za pravom pravcatom princezom.

Jedne večeri se podiže strašna nepogoda. Grmelo je i sevalo sa svih strana. Kiša je lila kao iz kabla, stahota jedna! I upravo tada se začuje kako neko lupa na gradskoj kapiji, te stari kralj izadje da mu otvori.

Kralj na kapiju, kad pred njim stoji neka princeza. Bože mili, kakva li bejaše od tog pljuska i nevremena! Voda joj je curkom curela niz kosu i odeću, slivala se u cipele i izlazila na pete. I ta namernica mu reče da je prava pravcata princeza.

" Brzo ćemo mi to videti" - pomisli stara kraljica ali ništa ne reče, nego ode u spavaonicu, svuče svu posteljinu i na dno ležaja stavi zrno graška. Zatim dovuče dvanaest dušeka, poslaga ih na grašak i onda na njih navali još dvadeset perina od mekih guščijih pahuljica.

To je sada bila postelja na kojoj je te noći trebalo da prespava mlada princeza.

Ujutro je upitaše- Kako je spavala.

-" Oh, užasno, grozno! žalila se princeza.-Gotovo čitavu noć nisam oka sklopila! Sam bog zna šta je to bilo u mojoj postelji. Ležala sam na nečem tako tvrdom da mi je čitavo telo pokriveno modricama! Užasno, kažem vam.

Tada se oni uveriše da je ona zaista prava pravcata princeza kad je kroz dvanaest dušeka i dvadeset perina osetila ono zrno graška. Tako osetljiva može biti samo prava pravcata princeza!.

I princ je uze za ženu jer je sada znao da je naišao na pravu princezu. A grašak staviše u riznicu, gde se i danas može videti, ako ga niko nije uzeo.

Ovo vam je istinita priča!








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 5 Avg - 23:06

Devojčica sa šibicama

Bilo je strahovito hladno.Padao je sneg,spuštalo se veče.Bilo je to poslednje veče u godini,veče uoči Nove godine.Po toj hladnoći u mraku,išla je siromašna devojčica gologlava i bosonoga.Ona je doduše imala papuče,kada je pošla od kuće,ali šta bi joj pomoglo!Papuče su joj bile vrlo velike,ranije ih je nosila njena majka.Mala ih je izgubila kada je požurila preko ulice da izbegne kolima koja su besno jurila.Jednu papuču nije mogla da nađe,a drugu zgrabi neki dečak,koji reče da će je upotrebiti kao kolevku kad bude imao dece.

Tako ide devojčica bosih nožica,crvenih i modrih od zime.U nekoj staroj kecelji nosila je puno sumpornih žižica, a jedan svežanj drzala je u ruci.Niko ih celog dana nije kupio od nje,niko joj nije dao ni groša.Gladna i prozebla išla je potištena,jadnica mala.Pahuljice su padale na njenu dugu plavu kosu, koja joj se tako lepo kovrdzala na potiljku.
Svi prozori bili su osvetljeni I cela ulica mirisala je na guščije pečenje.Ta bilo je veče uoči Nove Godine.
Tamo, u uglu izmedju dve kuće, jedna se izbočila malo više prema ulici od druge devojčica sede I skupi se.Nožice je podvukla poda se,ali joj je bilo još hladnije,a kući nije mogla da ide jer nije prodala ni jedan jedini svežnjic žičica,nije dobila ni groša pa bi je otac tukao.A I kod kuće je bilo hladno, jedva su imali krov nad glavom,vetar je duvao sa svih strana,mada su one najveće pukotine zacepili slamom I krpama.Rucice su joj bile gotovo ucocene od zime.Ah,jedna zizica bi joj dobro cinila.Kad bi smela samo da izvuče jednu,da je kresne o zid I da zagreje prste.Izvuce jednu,vrc!.Kako je buknula,kako je plamsala. Bio je to topao, jasan plamen kao sveća. Bila je to čudesna sveća: devojčici se učini da sedi pored velike gvozdene peći,sa sjajnim mesinganim kuglama I mesenganim postoljem.Vatra je gorela tako lepo I prijatno grejala.Ali šta to bi?Kada je već bila ispružila noge da I njih ogreje ,plamen se ugasi ,peć nestade,sedela je sa izgorelim drvencetom žižice u ruci.
Kresnu drugu,ona sine jos svetlije,I svetlost obasja zid.Ovaj postade proziran kao veo.Videla je sobu:sto postavljen,prekriven velikim belim stolnjakom,a na njemu skupoceni porcelan;pečena guska punjena jabukama I sljivama divno se pušila.I sto je bilo lepše guska skoci s činije I stane gegati po podu sa viljuškom I nožem u ledjima,isla je pravo prema sirotoj devojčici.Tada se ugasi žižica I ostade samo hladni debeli zid.

Ona zapali jos jednu žižicu,I sad se nadje pod prekrasnom jelkom još većom I bogatijom od one koju je videla nedavno kroz staklena vrata kod bogatog trgovca.Hiljade sveća gorelo je na zelenim granama I šarene slike kao one kojima ukrašavaju izloge gledale su u nju.Mala pruzi obe rukei žižica se ugasi.Svećice na jelki stadoše se penjati sve više I više,I one vide da su to jasne zvezde. Jedna od njih pade I ostavi dug svetao trag na nebu.
-Sad neko umire!-reče mala,jer joj je tako kazala baka,baka koja ju je jedina volela,ali sad je I ona bila mrtva.
Devojčica opet kresnu jednu žižicu o zid:oko nje sinu,a u tom sjaju stajala je baka,sjajna I blistava,blaga I dobra.
Bako viknu mala.Povedime sa sobom!Znam da ćes nestati kad žižica izgori,kao sto su nestali I topla pec I pečena guska,I divna jelka!

I devojčica brzo zapali ceo svežanj žižica;htela je sto duže da zadrži baku. Žižice su plamsale takvim sjajem,da je bilo svetlije nego usred bela dana.Baka nikad ranije nije bila tako lepa,tako velika ona diže devojčicu u naručje I polete u sjaj I radost visoko,visoko!Više nije bilo ni hladnoće,ni gladi ,ni straha.
Ali u hladnu zoru,u uglu kraj kuće ,sedela je devojčica rumenih obraza sa osmehom na usnama.Bila je mrtva.Smrzla se od poslednje noći stare godine.Novogodišnja zora javi se nad malim telom devojčice,koja je čvrsto držala svežanj izgorelih žižica.Htela je da se ogreje,govorili su.Niko ne zna šta je sve lepo videla I u kakav je sjaj ušla sa svojom bakom da se raduje Novoj Godini.








Nazad na vrh Ići dole
gagasasa

  

avatar

Ženski
Poruka : 9694

Godina : 39

Lokacija : Jug

Učlanjen : 02.04.2011

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 8 Avg - 13:54


Čarobnica koja je ljudima menjala lica


U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- Što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- Šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- Šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- Šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.
Nazad na vrh Ići dole
gagasasa

  

avatar

Ženski
Poruka : 9694

Godina : 39

Lokacija : Jug

Učlanjen : 02.04.2011

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 8 Avg - 14:08


Bajka o zrnu peska


Na pustinjski pesak, koji je ležao nepomično, padali su užareni zraci sunca. Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tišina. Tako je to trajalo danima i mesecima, godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na površini peščanih naslaga, otpoče jednog jutra, nekim čudom, da misli. U njegovoj sićušnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukčijem i neobičnijem životu. Peščano zrnce je zaželelo da se pokrene iz svoje zažarene jednoličnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije čuo ni šum, ni glas, niti se moglo bilo šta, sem peska, videti. Utom dunu pustinjski vetar. Jedan sloj peska sa površine pokrenu se iz svoje nepomičnosti i polete kroz vazduh. U sivom peščanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i zrnce koje misli. U njegovoj sićušnoj glavi prvi put je likovala misao:
“Počelo je, najzad!”
Posle nekoliko časova vazdušne vožnje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze. Naćuljilo je svoj sićušni sluh i osluškivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noći su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navraćali beduini sa kamilama. Dovikivali su se među sobom, a ponekad i pevali. O, koliko je samo tada bilo šumova!
Meseci i godine su prolazili.
U sićušnoj glavi su ponovo otpočinjale da se roje velike slike o drukčijem životu. I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi, peščani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta. Sićušna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce je sve češce žudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu. Jednog dana dunu neki strašni vetar koji je satima vitlao peščani oblak nad pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pučinu. Tako se maleno zrnce nađe i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluškivalo iznad sebe huku talasa.
Vodene struje koje su ga valjale, premestiše ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnju. Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati, otpoče njegova duga vožnja. Samo, ovoga puta, bez vetra. Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sićušnoj glavi carovala je samo jedna misao:
“To je, dakle, onaj veliki život!”
U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomešaše sa žitkim katranom i ugradiše u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluškivalo žamor velegrada, sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukčijem životu. Zrnce koje misli je napregnuto očekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom preko njega i veselo vitlao samo izgužvane hartijice.

Stevan Raičković
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Uto 16 Avg - 15:17

Црвенкапа


Била једном једна девојчица, љупка и мила како се само замислити може. Звали су је Црвенкапа јер је стално носила црвену капицу коју јој је исплела бака.
Црвенкапа је с родитељима живела у кућици поред велике шуме, а на другом крају, у малој кући становала је Црвенкапина бака.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе ручак баки која је била болесна. Упозорила је да пожури и не скреће с пута. Црвенкапа се није плашила и успут је застала да набере баки мало цвећа. Није приметила да иза двета вребају два велика ока. Био је то страшни вук. Пришао је Црвенкапи и упитао:
-Шта радиш девојчице?
-Берем цвеће за болесну баку-одговорила је Црвенкапа.
-Као ћеш да уђеш ако је бака болесна? Упита лукави вук.
-Покуцаћу три пута-рече Црвенкапа, не слутећи ништа.
Вук је поздрави и најкраћим путем одјури до бакине куће. Када је стигао, вук је покуцао три пута и када је бака питала ко је, промењеним гласом одговорио:
-То сам ја, Црвенкапа.
Бака је устала и отворила врата.
Вук је одмах скочио и прогутао баку. Обукао је њену спаваћицу, ставио капицу и наочаре и легао у кревет.
Тако је прерушен чекао Црвенкапу и мислио како га она сигурно неће препознати.
Када је Црвенкапа стигла до бакине куће и покуцала три пута, вук је, имитирајући бакин глас, позвао да уђе. Црвенкапу је изненадио бакин изглед па је упита:
-Бако, бако, зашто имаш тако дуге руке?
-Да те боље загрлим, дете моје.
-Зашто су ти тако велике очи?
-Да те боље видим.
-Зашто су ти тако велике уши?
-Да те боље чујем, злато моје.
-Бако, бако,зашто имаш тако велике зубе?
-Да те лакше поједем -зарежао је вук и прогутао Црвенкапу.
Шумске животиње које су биле Црвенкапини пријатељи обавестиле су дрвосечу о томе шта се догодоло. Дрвосеча се одмах упутио бакиној кући и када је ушао, затекао је вука како спава. Замахнуо је секиром и из стомака изађоше бака и Црвенкапа, живе и здраве.
Тако је завршио страшни вук, а бака, Црвенкапа и дрвосеча су слатко појели ручак који је Црвенкапина мама спремила.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Tri praseta   Uto 16 Avg - 15:18

Три прасета

Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: "Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан". И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: "Па добро", и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.
Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. "Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама", закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. "Пусти ме унутра", викнуо је, "иначе ћу и твоју кућицу одувати". "Покушај само! "одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Snežana i 7 patuljaka   Uto 16 Avg - 15:19

Снежана


Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.
(Браћа Грим)









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Златокоса и три медведа   Uto 16 Avg - 15:21

Златокоса и три медведа


Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.
(Енглеска бајка)









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Златна јабука   Uto 16 Avg - 15:22

Златна јабука


Једном су богови приредили забаву на планини Олимпу. Сви су били позвани, осим богиње свађе. Њу нису звали, јер је увек изазивала невоље. Али је она чула за забаву и смислила врло лукаву освету, зато што је нису позвали. Бацила је међу госте на забави златну јабуку, на којој је писало: "Најлепшој". Одмах је настала гужва, јер је свака богиња сматрала да баш она треба да добије ту јабуку, док на крају нису остале три богиње да се и даље препиру око тога која је најлепша. Хера, врховна богиња, Афродита, богиња љубави и Атина, богиња мудрости.
Нико није могао да одлучи којој би требало да припадне јабука и међу њиховим присталицама почеше да избијају свађе. Најзад проговори Зевс, краљ богова: "Како ми не можемо да одлучимо која је најлепша, мораћемо то да препустимо неком смртнику да одлучи. Потражите напољу неког човека и нека он буде судија". Тако се догодило да су једног пастира, који се звао Парис, из поподневног дремежа тргле три прелепе жене. Дале су му златну јабуку и рекле му да је преда најлепшој. Он је зачуђено гледао, док су му богиње прилазиле, једна по једна.
"Ја сам Хера", шапну му прва. "Изабери мене и учинићу те најмоћнијм човеком на земљи".
"Ја сам Атина", тихо му рече друга. "Изабери мене, па ћу ти подарити безграничну мудрост".
"Ја сам Афродита", шапутала је трећа. "Изабери мене и најлепша жена на свету биће твоја".
Парис даде јабуку Афродити и богиње нестадоше. Избор је био решен. После неког времена Парис је отишао у Спарту и тамо срео Јелену, жену краља Менелаја. За њега је она била најлепша жена на свету и он ју је отео и повео у Троју.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Трнова ружица   Uto 16 Avg - 15:24

Трнова ружица


После низа година испунла се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.










Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Пепељуга   Uto 16 Avg - 15:28

Пепељуга

Била једном једна љупка девојка, која је живела са својим трима ружним полусестрама. Она је морала целу кућу сама да спрема и да их служи дан и ноћ. Иако је била награђивана само псовкама, остала је верна. Спавала је у кухињи, поред ватре, носила је само дроњке. Једнога дана стигао је глас да се све девојке у земљи позивају на велики бал, који ће бити одржан у краљевом двору. Тада ће принц изабрати једну девојку себи за жену.
Сестре су биле усхићене и спремале су нове хаљине. Сатима су стајале пред огледалом, улепшавајући се и најзад су биле спремне за полазак. "Пепељуго", викнуле су јој пред полазак,"ми идемо на бал, а ти пожури да завршиш сав посао, пре него што пођеш на спавање!" И Пепељуга би радо пошла на бал, али није имала шта да обуче, а три сестре нису хтеле ништа да јој поклоне. Тако је она са сузама у очима наставила да послује по кући. "Радо бих и ја пошла на бал!", мислила је тужно. Али јој у том часу један глас рече: "Ићи ћеш дете моје." Пред њом је стајала драга старица. "Ја сам вила, твоја кума", рече она и замахну својом чаробном палицом. Одједном се пепељуга нашла одевена у предивно рухо. У коси јој је блистало драго камење, а на ногама стаклене папучице. Занемела је од изненађења. Онда њена кума донесе тикву и претвори је у величанствену кочију. Један миш и шест пацова су постали кочијаш и шест белих коња."Пођи сада!" рече она, "али немој заборавити да се мораш вратити кући пре пноћи, јер тада престаје чаролија."
Пепељуга је уживала на балу. Принц није хтео ни са једном другом да игра, а нису је ни зле сестре препознале. Поноћ је пребрзо дошла и Пепељуга је истрчала из балске дворане. Још док је трчала низ степенице, њена дивна одећа почела је да се претвара у рите. Принц је трчао за њом. "Немој бежати! Где си?" викао је. Али је нашао само једну стаклену папучицу. Од те ноћи принц више није имао мира. Желео је по сваку цену да пронађе лепу девојку. Наредио је да све девојке у земљи пробају стаклену папучицу, надајући се да ће тако пронаћи њену власницу.
Стигли су и до ружних сестара. Али као што се могло и очекивати, њихове ноге су биле превелике, иако је једна од њих штавише одсекла палац. Нико се није сетио да пита за Пепељугу. Али принц ју је угледао, па иако је била у дроњцима и прљава, наредио је да и она проба папучицу. Папучица јој је савршено пристајала и принц, срећан што је најзад нашао своју лепотицу, одмах је запросио. Одушевљена Пепељуга пристаде и крену с њим на двор.
(Грим)










Nazad na vrh Ići dole
Princess

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1164

Učlanjen : 12.05.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 19 Avg - 14:00

AŽDAJA I CAREV SIN

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je šetao kroz šumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoči zec iz grma i poče da beži. Princ poče da ga juri... Nakon duge jurnjave po šumi zec pobeže u neku pećinu. Princ naravno udje za njim ali umesto zeca u pećini beše aždaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potraži svog brata. I isped njega iskoči zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona aždaja u pećini.
Prošlo je još nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo šta se desilo sa njima pa najmladji brat podje da ih traži. Čim izadje iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poče da ga juri. Medjutim kad zec pobeže u pećinu princ nije hteo da ga juri već produži dalje. Nakon par sati provedenih u šumi on se vrati na to mesto gde je bila pećina i udje unutra ali ne nadje zeca vec staru baku kako čisti pećinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je ušao u pećinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec aždaja, moj gospodar. Aždaja se pretvara u zeca da namami ljude u pećinu a onda ih pojede čim udju. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braća.
Baka: Jesu sinko ali im ne možes pomoći. Bolje ti idi kući dok se aždaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ići kući, moram ih osloboditi. A i ti si dobra žena, ni ti nisi srećna što si aždajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je aždaja poštedela. Ceo život sam provela zarobljena...
Princ: Slušaj bako, možemo poraziti ovu aždaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se aždaja vrati pitaj je gde je išla i šta je izvor njene snage. Kada ti kaže ti se pravi da si srećna što je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje aždaji snagu. Ja ću sutra doći opet pa ćeš mi reći šta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da čeka aždaju. Predveče se aždaja vrati u pećinu pa pošto se najede i napi sede da odmara... Baka tad započe razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ideš tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ideš a baš me zanima...
Aždaja: Tamo gde ja idem ti ne možes otići, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde leži tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otišla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Aždaja: Moja snaga leži u ovom ognjištu bako.
Baka kad to ču poče grliti i ljubiti ognjište. Aždaja kad to vide poče da se smeje i reče joj:
Aždaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjištu, šalio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuće.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Aždaja to vide i rece baki:
Aždaja: Dobro dosadna ženo, reći ću ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu već u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna aždaja, u aždaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode aždaja iz pećine dodje carev sin baš kako su se dogovorili on i baka. Baka mu reče sve što je saznala od aždaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se preruši u pastira i podje put onog udaljenog kraljevstva gde je aždajina snaga.

Nakon dugog puta princ stiže u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. Čim je ušao u grad princ poče da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenoćište. Ljudi mu rekoše da se javi caru. Princ tako i učini... Car ga odmah upita:

Car: Hoćeš da čuvas ovce?
Princ: Hoću vase veličanstvo!
Car: U redu mladiću, sutra počinješ. Moram ti nesto reći mladiću pre nego što odeš... Ovo je veoma težak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokušavali...
Princ: Hvala na upozorenju vaša visosti ali mislim da čuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspešno obavljam.
Car: Slušaj me mladiću, nisam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveža, ovce najviše vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otišao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatraži dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pašu. Kao što je kralj upozorio ovce odoše odmah pored jezera ali ih princ nije sprečavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u ćelo sada bacio bih ja tebe još više.

Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pašu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide šta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe jos više.

Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obližnje planine i odmah su otišli da ispričaju caru. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U medjuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju ćerku jedinicu. Kad je došla princeza car joj reče:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi čoban ode na jezero i kad krene da se bori sa aždajom ti pritrči i poljubi ga u čelo.
Princeza: Ali oče ja se plašim aždaje. Zar se ne plašiš da izgubiš ćerku jedinicu?
Kralj: Ne brini ništa ćerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidiš ovaj novi već dva dana ide na jezero i vraća se nakon borbe sa aždajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaže da ga poljubiš a ti pritrči i to uradi... Mislim da nas on najzad može osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuše da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplašena i uplakana... Tada princ reče devojci da ne plače. On joj reče da sve što treba da uradi jeste da pritrči i poljubi ga u čelo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigoše na jezero ovce odoše kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe još više.

Kako princ to izgovori devojka dotrča i poljubi ga u obraz, oko i u čelo. On onda zamahnu i baci aždaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju aždaja puče na stotinu delova a iz nje iskoči vepar i poče da beži. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigoše i rastrgoše na komade, ali iz vepra odmah iskoči zec i poče da beži. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigoše i rastrgoše na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladić raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kaži mi odmah gde su moja braća.
Vrabac: Hoću samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna močvara, u njoj ćeš naći tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pećinu. Onda udari njima u pod pećine i otvoriće se veliki podrum. Tu ćeš naći sve ljude koje je aždaja otela, uključujući i tvoja dva brata.

Čim je završio priču princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je dosao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa podje sa ovcama i princezom nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako je princ pobedio aždaju jer nisu verovali da bilo ko to može učiniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju ćerku za ženu. Princ tada reče ko je i zašto je došao a car se tada jos više obradova jer mu se ćerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada reče da mora otići kući da oslobodi braću i podje na put. Car posla svoju ćerku sa njim...
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 19:51

IVICA I MARICA - Braca Grim



Nekada davno ziveo je siromasan stolar sa dvoje dece i zenom, njihovom macehom. Bili su toliko siromasni da se cesto desavalo da nisu imali sta da jedu pa je jednog dana maceha rekla ocu da mora odvesti decu u sumu i tamo ih ostaviti... On se protivio u pocetku ali mu je kasnije zena rekla da je to sansa za decu da pronadju bolji zivot, da ce ih mozda naci neko bogatiji ko ce moci da im pruzi sve sto tada nisu imali. Otac je na kraju pristao jer nije znao da maceha mrzi njegovu decu...

Taj njihov razgovor su cula deca. Znajuci sta ih ceka uputili su se do obliznjeg potoka koji je proticao pored kuce i brzo skupili vrecicu malih belih kamencica. Posle dorucka ih je otac poveo u setnju po sumi kao sto je radio mnogo puta ranije... Deca su se kao obradovala da otac ne bi posumnjao da znaju za njegov plan ali su sve vreme ostavljala bele kamencice po putu. Nakon nekog vremena otac je zasao iza nekog zbunja a onda pobegao kad ga deca nisu videla i ostavio ih same u sumi... Kako je bilo tek rano popodne deca su polako krenula da prate trag belih kamencica i do veceri su stigli kuci.

Otac i maceha su bili iznenadjeni... Deci su rekli kako je ocu pozlilo pa je hitno morao da ode kuci... Deca su znala da ih lazu ali su rekla da nije vazno jer nisu bili daleko od kuce i da su znali da se vrate sami jer poznaju sumu dobro... Posle vecere poslase decu na spavanje i maceha rece ocu da ih opet ujutru cim se probude odvede u sumu, ovoga puta jos dalje kako ne bi mogli da se vrate. I ovoga puta su ih deca cula posto su ih slusala kroz vrata...

Tako i bi, rano ujutru otac ode sa decom... Posto nisu mogli da skupe ponovo kamencice deca uzese po komad hleba i usput su bacali mrvice kako bi mogli da se vrate kao prosli put. Otac kao i prosli put ode iza nekog grmlja i onda pobeze a deca podjose da prate mrvice... Medjutim mrvice su pojele ptice iz sume i deca nisu znala gde dalje da idu, izgubili su se. Do veceri su lutali kroz sumu da bi kad je poceo da pada mrak videli svetlo u daljini... Prisli su blize i videli da je dolazilo iz kuce koja je napravljena od cokolade sa prozorima od slatkisa.

Posto su bili umorni, uplaseni i veoma gladni Ivica i Marica odlomise po mali delic kuce i pocese da se slade... To je cula vestica koja je zivela u kuci pa je izasla i pozvala decu da udju unutra da se odmore i budu njeni gosti na veceri. Deca su prihvatila poziv stare bakice... Medjutim Ivica i Marica nisu znali da je to zla vestica koja jede decu i da ima kucu od cokolade da bi privlacila decu koja se izgube u sumi kako bi ih kasnije pojela.

Cim su usli u kucu vestica je zakljucala vrata da deca ne bi mogla da pobegnu, Ivicu je zakljucala u drugu sobu da ga podgoji a Marici je naredila da radi kucne poslove... Tako je proslo nekoliko nedelja, Ivica je morao da jede sve sto mu je vestica donosila od hrane a Marica je po ceo dan cistila, prala i kuvala. Napokon je vestica odlucila da je vreme da pojede Ivicu koji se ugojio pa je naredila Marici da zagreje rernu. Ivica je pokusao da pobegne ali se toliko ugojio da je bio prespor i nije mogao da trci... Kada je rerna bila dobro zagrejana Marica pozva zlu vesticu da dodje i pogleda je li spremna za pecenje... U trenutku kada se starica nagnula da pogleda u rernu Marica je brzo gurnula unutra i zatrvorila vrata, za to vreme je Ivica pronasao katanac pa su zajedno zakljucali vrata od rerne da vestica ne moze izaci.

To je bio kraj zle vestice, Ivica i Marica su ostali da srecno i bezbrizno zive u kuci od cokolade i da pomazu svoj izgubljenoj deci da nadju put do kuce.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 19:54

HRABRI KROJAC - Braca Grim



Bio jednom jedan krojac koji je vredno radio svakog dana. Jednom kupi on teglu dzema od putujuceg prodavca i sede da jede... Kako su se muve navadile na dzem on se iznervira, uze neku krpu koju je sio i udari po stolu. Kad podize krpu ugleda sedam mrtvih muva i povika:

Krojac: Sedam jednim udarcem! Ubio sam sedam jednim udarcem!

Njegovu viku cuse dva prolaznika koja su pricala o herojima koji ubijaju dzinove pa kad u sred razgovora krojac povika da je ubio sedam jednim udarcem oni pomoslise da je on heroj, ubica dzinova, i odvedose ga kod poglavice jednog obliznjeg sela. Kad stigose poglavica ga odmeri od glave do pete pa upita:

Poglavica: Ljudi mi kazu da si ih ubio sedam, jel tako?
Krojac: Jeste poglavico, ubio sam ih sedam jednim udarcem.
Poglavica: U redu mladicu, ako si ubio sedam nece ti biti problem da se pobrines za jednog koji muci ovo selo. Ja cu te bogato nagraditi ako pristanes...
Krojac: Nema problema poglavico, samo mi pokazite gde je.
Poglavica: Tu je, na obziznjoj livadi. Ne mozes ga promasiti, ogroman je.
Krojac: Ne plasim se ja velikih, ja sam ih ubio sedam jednim udarcem.

Krojac se pozdravi sa poglavicom, rece da ce se brzo vratiti i ode put livade... Kad je stigao na livadu odjednom ispred njega izadje ogroman dzin i rece:

Dzin: Ti mora da si novi poglavicin ubica dzinova?
Krojac: Ubica dzinova? Ne, ja sam...
Dzin: Dosta price, prekinu ga dzin. Ovo sa ubicama dzinova mi je postalo dosadno, vec sam ih na desetine ubio mogu isto tako i tebe... Ali hocu da se malo zabavim, zato te izazivam na megdan.
Krojac: U redu, prihvatam. Kao da imam neki izbor, pomisli krojac...

Dzin ode malo dalje dok ne nadje dva kamena... Dzin uze kamen u ruku i zdrobi ga u pesak. Onda dade krojacu da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za komad sira iz svoje torbe i kad ga stegnu u ruci iz kamena potece voda. Dzin se zaprepasti...
Onda uze dzin druga dva kamena i baci jedan od njih u visinu, toliko visoko da se jedva kamen mogao videti. Kad pade kamen dzin dade krojacu drugi kamen da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za pticu pa kad je baci u nebo ptica odlete i ne vrati se. Dzin se opet iznenadio kako kamen nije pao uopste...
Onda dzin rece krojacu da ce njih dvojica nositi veliko drvo po pola. Krojac prihvati i rece da ce nositi grane a da dzin ponese stablo. Kako je dzin poneo stablo a sa njim i grane krojac je samo isao iza dzina i pravio se da nosi drvo. Kad prenese drvo dzin odade pocast krojacevoj snazi i rece da nece vise praviti probleme poglavici i selu. Krojac mu se zahvali za megdan i ode nazad u selo.

U selu ga svi docekase kao pravog heroja. Poglavica mu dade toliko zlata da nije mogao da ga ponese i rece mu da ide sa srecom... Krojac ode kuci ali ne prodje ni nedelju dana kad neko zakuca na njegova vrata. To behu dva kraljeva glasnika...

Glasnik: Hrabri krojacu, kralj je cuo za tvoje herojstvo i zove te u dvor.
Krojac: Kralj... Zove mene... Evo samo da uzmem torbu, odmah izlazim...

Kad stigose u dvor odvedose krojaca pravo pred kralja a on ga upita:

Kralj: Ti si hrabri krojac koji je ubio dzina pre nekoliko dana?
Krojac: Jesam vase visocanstvo.
Kralj: Da li je istina i da si ti ubio sedam jednim udarcem?
Krojac: Jeste, i to je istina vase visocanstvo.
Kralj: Odlicno krojacu. Dajte mu konja i odvedite ga u sumu da se pobrine za problem odmah.

Dva snazna konjanika uhavatise krojaca, postavise ga na konja i odvedose ga do obliznje sume u kojoj su zivela dva dzina. Oni ga ostavise i brzo pobegose iz sume... Krojac malo proseta po sumi i ugleda dva dzina kako leze ispod drveta. On se polako priblizi, napuni svoju torbu kamenjem i pope se na drvo. Odatle je sakriven bacio kamen dzinu na glavu... Ovaj se probudi, pogleda okolo pa se vrati da spava... Krojac saceka da opet zaspi pa baci drugi kamen, jos veci od prvog koji pogodi dzina pravo posred nosa. Ovaj se probudi, pogleda okolo i kako nije video nikoga probudi drugog dzina i rece mu da ga ne gadja vise. Drugi dzin rece da ga nije on gadjao pa se vratise obojica na spavanje... Malo posle opet krojac baci kamen na dzina, ovaj se opet probudi i udari drugog dzina. Pocese da se svadjaju ali se smirise i vratise na spavanje. Cim su zaspali krojac uze i izruci svo kamenja iz vrece dzinu na glavu, ovaj sav besan udari onog drugog i pocese da se ozbiljno tuku. Tako su se tukli i rvali dok obojica nisu pali sa visoke litice i poginuli.

Krojac se vratio na dvor i dobio titulu plemica od kralja. Zbog njegove ogromne hrabrosti je postao poznat u celom kraljevstvu a posle nekog vremena se on i princeza zavolese i vencase pa su tako ziveli srecni jos dugo dugo...








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najlepše bajke sveta
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najlepše reke sveta
» Najlepši parkovi Evrope
» Najlepše žene sveta
» Bajka o....
» Stepenicama do raja: Najlepši usponi sveta
Strana 1 od 5Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-