Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 27 Nov - 9:48

Otisci u pijesku


Jedne noći čovjek je sanjao. Sanjao je da šeta po plaži s Gospodom. Preko neba prikazivali su se isječci iz njegovog života. Uz svaku scenu na pijesku su se pojavljivala dva para otisaka stopala - jedan je pripadao njemu, a drugi Gospodu.

Kad je zadnja scena završila, još jednom je pogledao otiske u pijesku. Uočio je da na mnogim mjestima vezanima uz njegov životni put postoji samo jedan par otisaka. Također je uočio da je to vezano uz najteže i najtužnije događaje u njegovom životu.

To ga je uznemirilo, te je upitao Gospoda:
- Gospode, rekao si: kad jednom odlučim slijediti te, zauvijek ćeš biti uz mene.Međutim, uočio sam da vezano uz nejteže trenutke mog života, samo je jedan par otisaka u pijesku. Ne razumijem kako to da si me napuštao onda kad sam te najviše trebao.

Gospod je odgovorio:
- Dijete moje, volim te i nikad te ne bih napustio! U najtežim trenucima tvog života, tamo gdje vidiš samo jedan par otisaka, bio sam s tobom i nosio te.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 27 Nov - 10:13

Vodonošina priča


Vodonoša je imao dva velika keramička vrča. Nosio ih je na ramenima okačene na krajevima dugog štapa. Jedan vrč je imao pukotinu, dok je drugi bio čitav i uvijek je uspjevao prenijeti istu količinu vode. Put od izvora do kuće bio je dug i uvijek je u napuklom vrču donosio samo polovinu sadržaja vode do kuće. Trajalo je to tako dvije godine, iz dana u dan.
Naravno, cijeli vrč je bio ponosan na sebe što do kraja uspješno ispunjava obveze. Siroti napukli vrč se stidio, osjećao poniženo i potišteno, jer je uvijek ispunjavao samo polovinu obveze. Jednog dana nakon dvije godine obratio se vodonoši na izvoru:
- Sram me, jer voda kaplje iz mene cijelim putem do kuće.
Vodonoša mu je odgovorio:
- Jesi li primijetio da cvijeće buja i napreduje samo na tvojoj, a ne i na strani drugog vrča? To je zato, jer si ga ti uvijek zalijevao kada smo se vraćali. Dvije godine uživam u ovom prekrasnom cvijeću, prolazeći pored njega svaki dan. Da nisi takav kakav jesi, onda ni ova ljepota ne bi ukrašavala moj put.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Silvija

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3721

Učlanjen : 09.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 10 Dec - 21:37

Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine promatrao prolaznike.
Neka se devojcica priblizila trgovini i prislonila nosic na izlog. Kao
nebo plave oci radosno zasjase kad ugleda jedan od izlozenih predmeta.

Usla je odlucno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Mozete li mi je zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevericom pogleda devojcicu i upita: "Koliko novcac imas?"

Ona se podize na prste, stavi na stol limenu kutijicu, otvori je i
isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novcanica, saka sitnisa, nekoliko
skoljki i figurica.

"Hoce li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Zelela bih starijoj sestri kupiti dar. Otkada nemamo mame, ona obavlja
sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rodjendan.
Uverena sam da ce je dar veoma obradovati. Njene su oci iste boje kao
taj dragi kamen."

Trgovac je otisao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakirao kutijicu.
"Uzmi i pazljivo ponesi", rece devojcici.
Ona uze paketic kao pobednicki pehar i ponosno izadje iz trgovine.

Sat vremena kasnije u trgovinu ude prekrasna devojka s kosom boje meda i
divnim modrim ocima. Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pazljivo
zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vasoj trgovini?"
"Da, gospodjice."
"Koliko je kostala?"
"U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, ticu se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nesto sitnisa, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"

Trgovac zatvori kutiju, slozi omot i vrati je devojci.
"Vasa je sestra platila najvisu cenu: dala je sve sto je imala"
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 12 Dec - 16:24

Поуке из легенде


ЉУБАВ, НЕСЕБИЧНОСТ




Стара афричка прича говори о томе да је у љубави много тога недоречено, а можда и скривено.

Cредњошколка из Баната пише нам да се нашла пред недоумицом коју види као врло важну, можда чак и животну одлуку. Наиме, два момка јој се тренутно удварају, а она не може да одлучи који јој је милији. Моли нас да јој помогнемо. Али како? Сматрајући да је у оваквој прилици немогуће давати савете, будући да је меру опрезности, као и одважности у љубави тешко и глупо икоме наметнути, одлучили смо да бар препричамо једну кратку, древну афричку легенду која говори о мудрој кћери неименованог владара и о томе на који начин је нашла најбољег мужа.
Треба имати на уму да је свака легенда, попут бајке, прича са поуком, те ни ову не би ваљало баш дословно схватити и кренути истим путем као измишљена, легендарна афричка принцеза. Осим што је повест о љубавним осећањима, прича говори и о вези између љубави и себичности, односно несебичности, као и о томе да и у љубави много тога остаје недоречено и – скривено. Што је чини још занимљивијом!
Дакле, у древна времена у Африци је живео владар који је имао кћерку. Та девојка била је тако лепа и добра, да је није волео само њен отац, већ сви који су икада имали прилике да је упознају. Када се задевојчила и куцнуо час за удају, у кућу афричког владара почели су да долазе просци. Како налажу обичаји, доносили су скупоцене дарове: дијаманте, најлепше тканине, језгра коле...



Међутим, девојка никако није могла да одлучи. Њено срце као да није одговарало ниједним јединим трептајем. Напослетку је помислила да ће је отац натерати да се уда за просца који се њему највише буде допао. Зато га је упитала:
„Коме ћеш ме драги оче предати?”
„Не знам...” – одговорио је и сам помало збуњен. „Мислим да ћу теби препустити одлуку. Довољно си мудра. Изабраћеш боље од мене”.
„Онда нека буде овако!”, предложила је принцеза. „Разгласи свима да ме је ујела змија и да сам умрла. Сви будите тобоже ожалошћени. Нека там-тамови свирају тужбалице и нека сви играју посмртне плесове. Онда ћемо јасно видети шта ће да се догоди.”
Владар је удовољио кћеркиној жељи. Тужна вест одјекнула је попут грома. У околним селима сви су занемели. Неки су и плакали, мислећи да су остали без лепе и паметне принцезе...

ад ето ти пред кућом владара и дојучерашњих просаца. Изразили су жаљење што је принцеза умрла, али су ипак желели да им отац врати накит и остале скупоцене поклоне којима су обасипали његову кћерку. Јер, чему ће јој служити? Ње више нема... Афрички краљ је свима изашао у сусрет. Вратио је дарове који су донедавно били залог за руку његове кћерке. Наслутио је колико је његова наследница мудра.
После свих, срамежљиво се појавио један младић скромног изгледа. Лица влажног од суза, кроз јецај је рекао афричком краљу:
„Ох, господару, толико сам тужан. Не могу ни да изразим своју тугу. Сиромашан сам, али сам ипак скупио новац за ове лепе тканине. Нека припадну оној коју сам тајно највише волео. Био сам уверен да нисам достојан тако лепе, паметне и богате девојке. Волео бих више од свега да и у гробу буде лепша од осталих, као и док је са нама била на овом свету. Ту су и зрна коле која ће јој дати снагу да издржи далеки пут...”
Владар је био ганут. Није могао да издржи и рекао је младићу:
„Сада ћу вам рећи нешто што свакако не очекујете. Моју кћерку уопште није ујела змија. Она је жива и здрава. Мислим чак и да се одлучила за кога ће се удати!”
Убрзо је прослављено венчање. Принцеза је била срећна што се удала за доброг и скромног младића који је искрено и несебично волео. Остали просци никада се више нису појавили. Вероватно су кренули у неке нове потраге за новим невестама. Можда су и нашли неку која није стављала на пробу њихову несебичност. Или испитивала да ли је можда неко воли, али тајно.
IzvorPolitikin Zabavnik
Nazad na vrh Ići dole
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 33

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Jan - 18:07

Život, mladi čovječe, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na
puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači?

To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.

Tomas Man
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Ned 3 Mar - 0:22

ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ



- Мој се пријатељ није вратио са ратишта, господине. Тражим допуштење да се вратим и потражим га - рече један војник свом надређеном.
- Не долази у обзир! - одговори надређени. - Не желим да рескираш свој живот за човека који је већ вероватно мртав.
Војник је, без обзира на забрану, отишао и вратио се после пола сата тешко рањен, носећи мртво тело свог пријатеља. Надређени је био бесан:
- Рекао сам ти да је мртав! Да ли се исплатило ићи тамо само због мртваца?!
Војник, умирући, одговори:
- Јесте, господине! Кад сам га пронашао још је био жив и рекао ми je: „Био сам сигуран да ћеш доћи!“








Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 751

Učlanjen : 17.02.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Ned 3 Mar - 11:01

ПРИЧА О ТОПЛОЈ ЧОКОЛАДИ

(Swiss Choc)



Нека узму пола литре топле чоколаде сви они који на послу велики део времена посвећују сну.

Они који се, као интелигентна бића, осете моментално расејани.

Они који не могу да поднесу влажан ваздух, дуге рокове, ,,озбиљну атмосферу''.

Они које мучи помисао која им одузима слободу мисли...*



Седим у РУСКОМ ЦАРУ. Младић у тамном довео ме је до слободног стола за троје у углу велике кафане која се и пре Великог рата овако називала. Не знам ком руском цару је посвећена ова лепа и стара зграда. Наручујем топлу чоколаду. Могао сам и неки од одличних руских чајева, али овде ми чоколада увек прија.

На столу малена карта пића. Читам ситан текст:

Какао је у Европу стигао из прашума Јужне Америке 1600. године, а донели су га шпански освајачи. У Француској је топла чоколада била омиљено пиће на двору Ане од Аустрије, ћерке Филипа II и жене Луја XIII.

Очекујем те. Договорили се да се овде нађемо. Можда поделимо као и обично један кестен – пире. Можда неку торту.

Увек ти дајем да одлучиш, а неодлучна си. Велики избор те збуњује. И ја бих био, али у неким ситуацијама боље је издвојити се. Толико је одлука, човек неке мора сам да донесе.

Читам: Особама од 60 до 65 година топла чоколада продужава живот захваљујући фенолу који спречава оксидацију масти у крви и стезање артерија.

Ма, знам ја ко мени продужава живот! И ко ми га скраћује! Али за колико?

Знам да дуго већ живим у овом измамљеном сну. Хермес у мени стално је у лету и ја покушавам да пратим ту путању. Кад неко перо испадне, губим равнотежу и осетим се несигурним.

Настављам да читам: Алкалоиди на нивоу нервног система, кофеин и теобромин имају позитивно дејство на менталну концентрацију и на психо – физичку спремност, делујући на крвоток и мишиће...

- Опростите, да ли је слободно? Видим, слободна места, па...

Подижем главу. Поглед ми сањив од читања. Ситна слова...

- Господе! Која лепота!

Прво се види пупак, па узани џемпер изнад њега... зеленкаст...Каиш на куковима љубичаст са златном шналом... Виткоћа као из добрих модних магазина, младост која се разметљиво показује обавијена јаким бојама.

- Седите... овај... само једна је слободна...одговарам расејано.

– И ви очекујете?

– Да... сад ће она...

– Ја очекујем дечка! Знате, он увек касни!

Гледам јој уста док прича. Благи осмех извија им углове, лице зрачи, опходи се с лакоћом постојања, шармира на начин који лепе жене науче врло рано, још из времена девојчица кад су их велики миловали по глави, говорећи им: - Како си ти слааатка!

Како дивну косицу имаш!

- Видим, пијете топлу чоколаду. И ја је волим. Пијем само ону са укусом ваниле!

И прича... видим зубе, осмех, покрет, лебди мирис младости...речи о журкама и кафићима се не задржавају, журе да уступе место новима, да додају чулности која не зависи од њих...

Својом младошћу буди дремљив поглед водећи ме даље, чак у ехо успомена. Буди ми дамаре, покреће ми тако слике, води ме у Личну младост, разрешује временом за везане чворове и сопственој лакоћи постојања...

Дугачке ноге, чизме коже боје вињака иду високо изнад колена, без сумње, само црне чарапе у њима и... осмехом је охрабрујем да настави. Она ме разумева, седа, прича о академских 15 минута, прелази на колоквијуме, дугом чекању троле, нешто о хладним прстима и – топлој чоколади...

Меандрира темама, осећајући да ми држи пажњу, да ме осваја...

Издржи ову бујицу речи, Белобради! Она већ зна да време не треба улудо излизати, да треба оставити траг иза себе... Она већ протутњалим лавиринтом зна да је оданде изнела клупко којим ће обавијати, мрсити и загревати људе уносећи им топлину, даривати им боље...

- О, ево, стиже ми дечко!

- Човечански вас молим, кад устанете, не журите, стој'те још мало! Смем ли да вас гледам док стојите? Молба, вапај...

...Хвала онима који су је волели, од њихове љубави сам се ширио и постајао бољи...

Њен поглед ка вратима, он је тамо, махнута рука ка њему, широк осмех...

Младић је позва руком. Устаје... Ужурбано: - Хвала!... и нека не остане траг...

И остаде траг залепршане златне косе... Само још Матовилка има такву косу... и Душа! Душица...

– Хвала вам! Лаку ноћ! И... завлада мир за столом.

Наставих да читам: Топла чоколада је густа, има 63% чистог какаоа, са осам различитих укуса: класична топла чоколада, с укусом амарета, карамела, лешника, ваниле, цимета, кокоса и банане.

Не чита ми се више. Ситна слова. Замарају. Мисли ми лутају по уређеној дворани. Приметих да ми се охладила чоколада. Остаде на шољи укус ваниле. Устајем, остављам новац поред рачуна и излазим.

Плутање... немушто стање, али довољно да се Хермес тргне, отресе згужвана крила и опет је спреман за лет... Дотакао је пером, није ни осетила, украо је том симболу младости мрвицу чари за обнову своје моћи и ... полетеће вишље са њом...

Младић у тамном ми отвара врата, благо се осмехујући. Отпоздрављам га наклоном и шеширом који стављам на главу. Излазим.

Влажан ваздух ме свог обгрли. Стресох се. Напољу је царевала зима.

... Најбољи пријатељи слушају оно што не говориш...

Корачам. Чекам. Надам се... Иза другог угла искрсаваш...Грлим те широким замахом, стискам јако...

- Јоој, полако...Како си врео на овој 'ладноћи?

- Па ти си се претворио у Сунчев зрак... ма, у два зрака која су ме стегла... која ће ме истопити... Ако ме пре тога не скрцкаш...?

...Летећемо тако високо док... ма, до Извора младости, где се губи равнотежа, где се понире у вратоломије... ма, док крила носе... док...

- Ма, шта ти је?

...И ОСТАДЕ ТРАГ ТВОЈ НА МОМЕ ТЕЛУ...
Nazad na vrh Ići dole
Tena

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 534

Lokacija : U susjedstvu..:)

Učlanjen : 03.02.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Mar - 8:22


Zvezda u čijim je grudima nešto kucalo

Jedne prozračne noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?
Šaputale zvezdice, šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta. Iznenada se jedna priseti da se odavno nisu kupale u jezeru. U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirića padale na
jezero. Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se.
U svojoj nebeskoj bašti mogla je mnogo toga da vidi i čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Polako, zadržavajući dah prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, frulom uspavljuje vetar.
Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: "Ko Zvezdu nebesku u srcu primi - dušu je svoju izgubio".Ali, sopstvene ga oči ne slušaju.
- Sviraj mi još malo!. - zamoli Zvezda, a jezero srebrom buknu. Kako
je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne?
Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu.Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha,zatvorenih očiju. Tek kad rub istočnog neba porumeni - ona otvori oči,i šapnu:
- Moram ići!
Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na
pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubila ga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Šta se za to vreme u nebeskoj bašti zbiva nije znala, niti je pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero.
Svakim danom je postajala sve svetlija i nežnija. Čitavim njenim telom razvila se toplota, a u grudima počinje nešto da joj kuca.

- Na opasne si se staze, kćeri, uputila!- Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Saberi se i radi što i ostale tvoje sestrice. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.
Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj, toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula,blešatala i od sopstvenog bleska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovog puta isti slučaj?
- Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! - reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.
- Moram da je napustim, majko!
- Šta je sa tobom kćeri, jesi li bolesna?- Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu joj obraze: goreli su. Kakav je to šum?
Zvezdana Majka prinese uho grudima njene miljenice i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada za sebe zvezde pamte, nijednoj nije u grudima šuštalo, nije kucalo. Pozvaše Vidara za savet.
Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuća. Mogao je samo da nagađa.
- Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca!- reče Vidar. - Zato umiru.
Zvezde su večne. Ne znam šta je s ovom. Nije se još rodla zvezda koja
bi imala ljudsko srce...
- Nebeski Vidar prepisa mirovanje u tišini, a Velika Zvezdana Majka zaključa nebesku baštu.
- Šta li je sa Zvezdom?- pitao se momak i svirao tako nežno da je
lišće s vrha kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala.
Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo, verovao je da
je vidi. Ali, kako da bude siguran?
Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne. Nad jezerom je,kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Godine su prolazile.
Momak nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta
svirala u njegovoj ruci...
- Ko je ovo?- upita se momak jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Već ostareo, kosa mu je bila srebrna, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.
- Ti Meseče, koji ne prestaješ da lutaš, jesi li video moju Zvezdu?
-Video sam sve zvezde! podiže Mesec vrh obrve.- Kako da znam koja je tvoja?
-Moja je najnežnija, najlomnija.
-Misliš na ovu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bleska izgoreti.
- To je sigurno, moja Zvezda!- klinku Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu večne? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli... Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu.U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao.
Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Njegova, najednom, buknu i otkide se s neba.
Šta je se tiče nebo. Do đavola i večnost!
U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu.
- Je li to moje Čobance?- upitala bi se druga zvezda na njenom mestu.
-Je li to moja Zvezda? upitao bi se drugi čobanin, ugledavši zvezdu
čije su se oči gasile.
Ali, ni Čobanin ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide. Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili.
Mesec i oblaci o tome ne govore...
Ali, u svetle večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde - silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore.
Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

Grozdana Olujić
Nazad na vrh Ići dole
Tena

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 534

Lokacija : U susjedstvu..:)

Učlanjen : 03.02.2013


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Mar - 8:23

Brdo

Bilo jednom jedno brdo.Mislilo je da je najveće na svijetu.Okolnim brdima je stalno govorilo..ja sam najveće..nitko mi ništa ne može.Sa mene puca pogled jako daleko..sa mene polijeću orlovi u slobodu..na meni raste najljepše cvijeće..ah.a moje zelene padine..svi im se dive..Tko gleda odavde vidi cijeli svijet ispod svojih nogu, ma naprosto ja sam najbolje i najljepše brdo na cijelom svijetu.Još niste čuli za mene..čudim vam se...moje ptice pjevaju samo za mene..čujete li ih vi okolna brdašca..to su najljepše pjesme u moju čast naravno..a za koga drugog..
Njegovo hvalisanje u tišini slušao je potok podno njega.Tiho je žuborio svojim kapima i nije se prestajao čuditi.. Ma šta je tom brdu pitao se..da nije bilo mene nitko ne bi ni znao za njega..kad ljudi žedni naiđu u njegovo podnožje prvo se napiju moje bistre vode i tek se onda stanu uspinjati..korak po korak..dug je put do visina..
Jedan maleni leptir svakog je dana polijetao sa obale potoka a zatim tražio nektar cvijeća.Tako je nakon dugog leta sletio na tratinčicu što je rasla na vrhu brda..da se malo odmori..i njih dvoje zapodjenuše razgovor.Tratinčica se žalila na sušu uzdišući..ah da mi se napiti vode..kiše već mjesecima niotkud..
Što se vječito žališ reče joj brdo..cvjetaj kako znaš..imam ja preče brige..nego da se brinem o jednom cvijetu..preda mnom su veliki planovi..orlovi mi uskoro dolaze u posjet...postat ću slavno kad budu raznijeli glas o meni..a ti mi samo kvariš ugled svojim kukanjem..
Cvijet ga je žalosno pogledao i ušutio...a leptir je tužno zatreperio krilima i odletio niz padinu.
Oblaci su se crni uskoro nadvili nad planinu..munje zasjevnuše ..gromovi podivljaše kao da se cijelo nebo urotilo protiv nepravde...
Vjetar stade čupati stabla iz korijena..munje spališe veće krošnje..dok se malena tratinčica stisnula misleći da neće preživjeti..
Ali uskoro nahrupi silna kiša..natopi zemlju..i tratinčica sretna podigne svoju glavicu kad se konačno sve oko nje smirilo..Imala je što i vidjeti.Svud oko nje bila je pustoš..slomljene grane...spaljena trava..a brdo je bilo odronjeno od bujice što je potekla niz padinu..
Orlovi su odavno preplašeni odletjeli i nastala je neka čudna tišina..
Hm.. reče tratinčica..tko bi rekao da ću ja tako mala preživjeti..a ono tako veliko....
Brdo je zauvijek ušutjelo..više se nije hvalisalo..i iako odronjeno i neugledno. ,nije bilo zauvijek pusto jer s vremenom je izraslo cijelo mnoštvo malenih bijelih tratinčica..

Emilija Devic
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 9 Mar - 12:53

ПРИЧА О

ВИДИНИМ ОЧИМА

Тело је кућа, кажу, а очи, очи су њени прозори. А ко би онда живео у тој кући, ко би гледао кроз окна како напољу пада снег, како пупа трава и дрвеће, како опада лишће, или се голе гране љуљају на ветру, ко би гледао како се људи радују, мрзе и пате, раде и ленчаре, ко би гледао како магарац стриже ушима, како се мачка меко прикрада и пас маше репом? Вероватно неко јако тужан и осујећен. Неко ко је јако тужан јер се све одвија мимо њега, неко ко је осујећен јер ни на шта не може да утиче, што се на крају, та туга и та осујећеност, своди на исто, неко чије је око само окно. Зато тело није кућа, а очи нису прозори. Тело и очи су снег, дрвеће и траве, ветар, неподношљиви и дивни људи, магарац, мачка и пас, невероватна и чудна збрка свега што ћемо видети, чути, додирнути и омирисати, на шта ћемо помислити, што ћемо зажелети, у чему ћемо учествовати.

 
Вида је као девојка била мора, а када се удала постала је вештица и тада, кад се удала, почела је да пати од вртоглавица. Бива то тако кад се жене удају. Можда им се све одједном разголити и пукне им пред очима да то и није оно што су очекивале, за чим су чезнуле, чему се надале. И муж и његови се укажу у правом светлу, недостојни напора, жртве и одрицања. А пут назад је тежак и тегобан, почесто и немогућ. Или жене затрудне, носе у себи ново биће и телом им прострује до тада незнани сокови од којих свет хоће и да се заврти и да постане сасвим другачији. Ваљда се због тога за трудне жене и каже да су у другом стању, које је стање изванредно и неуобичајено, тешко разумљиво за оне који га нису искусили. Али Вида је волела свог Уроша и ту брак ништа није променио, а како је време пролазило схватила је и да није трудна. Ипак, вртоглавице нису престајале. Није их било само кад би склопила очи. Тада би свет утонуо у плавичасти, мирни мрак и свео се на звуке, мирисе и јагодице прстију.
Отворила би само лево око. Ништа од вртлога и слабости, али све што је угледала било јој је некако мрско и одвратно и као да је свему и свачему завидела, птици што лети, коњанику који јаше пољем, детету које трчи за лептиром. И за тили час птица би пала, онај јахач би се стропоштао са коња, а ветар би одувао лептира као перушку и однео га високо горе у крошње дрвећа.
   Потом би исто покушала са десним оком. О, како је сад све било лепо и добро, проткано складом и спокојем! Вида би почињала да плаче, оним једним отвореним оком, над судбином птице и лептира, над њиховим поломљеним крилима.
   Само кад би гледала са оба ока свет је био обичан, онакав каквим га види већина људи, и само тад хватала би је вртоглавица, као да се онај добри и онај зли поглед боре у њој и у тој борби је врте и ковитлају попут сламке међу вихорима.
Видиним мукама ту није био крај. Њене очи нису биле увек исте и требала је да прође кроз много муке и патњи док није схватила да јој је лево око зло само мушким данима, а десно само женским. Тако је почела да носи црни повез преко левог око понедељком, уторком, четвртком и петком, а средом, суботом и недељом га је премештала на десно.

           

Вида је сада гледала само оним оком које је добро на тај дан и за све је имала разумевања, сви су јој били добри и благородни. Трудила се да помогне онима којим помоћ није била потребна, нити су је тражили, дружила се и са зулумћарима и подлацима, за које је баш мислила да су праведници, а невољницима су њене добростиве речи утехе биле само на сметњи, попут скривене поруге. Изгубљена међу људима, са смешним црним повезом час на једном, час на другом оку, убрзо она постаде предмет спрдње и злобних шала.
   Вида то, наравно, није примећивала, али зато Урош јесте. Круг људског изругивања и подсмеха ширио се, прикривен, слузав и лепљив, налик пауковој мрежи у ноћи без месечине и Урош је знао да је једини лек да још чвршће пригрли Виду – сад кад су сви очекивали да ће је напустити, оставити саму – да јој не да да нестане у пакосном плетиву.  Почео је да носи повез преко ока, мало преко једног, мало преко другог, невезано од мушких и женских дана, говорио је чудно и медно, све претварајући у ситнице и шећерлеме, као да се улизује и додворава. Али му нико није поверовао, јер људи имају савршен њух да осете жртву. А Урош то није био. У његовој хињеној понизности, у опонашању лудила, било је исувише снаге, као да их зачикава да изађу на чистац, да се покажу у злим намерама. Одустали су, бар на неко време, док им је носнице дражио слаткасти мирис изгубљеног бића, осуђеног на пропаст, коју ће, кад-тад, дочекати.

И тако је дошла ноћ првог марта, кад је Вида одлетела на вештичији састанак, надајући се да ће је тамо увести у тајну и да ће јој тако упућеној бити много лакше, да ће најзад моћи да гледа на оба ока. Мислила је како више није мора и како још није вештица и да све њене муке и вртоглавице долазе од тог међустања, од тога што није ни тамо ни овамо. Али чим је полетела све те мисли и бриге су нестале и обузело је усхићење какво никада није осетила у животу. Лет нису били припрости жмарци лаког кретања кроз ваздух, већ је она сама била тај ваздух и безлисне, голе шуме, доле, испод ње и месец и звезде горе и урлик вука и још, још много тога што се на да описати, што измиче свакој речи, свакој мисли, што је тера да гори и блиста из саме себе, као буктиња.
   И када је слетела ништа се није променило. Испред ње се, у срцу оголеле мартовске шуме, указао пролаз од олисталог дрвећа. Док је газила по мекој маховини могла је да осети како њеним телом струје исти сокови који колају кроз стабла и чине да лишће пупа и шири се попут отвореног длана. Све оне бубе и мрави, стоноге, слепићи и на трен застали пух били су у њој.
   Тако је пролазила кроз зелени коп све док на његовом крају није угледала голи брежуљак, прекривен бакром. Био је пуст и месечина се играла по њему мешајући свој жути сјај са притајеним црвенилом брега.
   Није се усуђивала да ступи на гумно, толико је тамо све било самотно, свечано и тихо, да јој се чинило да ће крочити у други свет, свет саздан само од тишине и сјаја месечине. Шумски пролаз иза ње се затворио и сада су је гране дрвећа гурале напред. Није ходала, лебдела је неколико стопа изнад земље и чим се нађе на гумну оно се испуни женама, младим као она и средњовечним и старијим, много старијим. Жене су разговарале међу собом, смејале се и кикотале и све је около одзвањало њиховим гласовима. На каменој огради око гумна упалише се стотине свећа – које нису биле ни од лоја, ни од воска, већ као саздане од горућег ваздуха – а у малим нишама указаше се ђаконије и орошени крчази са вином. Жене на гумну као да нису мариле за то, причале су, грлиле се и љубиле као неко ко одавно није срео сродну душу, па се сад, ето, радује сусрету, знајући да није сам.



   Тад се иза камене ограде јавише свирци. Изгледали су ни мртви, ни живи, попут неког чије се постојање сачувало само у звуку и музици. Свирали су у гајде, и у чудне инструменте начињене од рогова, од грана и коре дрвећа, а било је и пар добошара. Најпре су свирали једну тужну песму, коју Вида никада није чула и од које су навирале сузе, грло се стезало, а срце остајало без даха. Није било речи, али Вида је осећала да песма пева тугу, много дубљу од људске, тугу самог постојања које зна своју узалудност и предосећа крај. Вештице су плакале, јецале и грчиле се, а то је, сасвим невољно, понета музиком, радила и Вида.
  Чинило се да једна другој предају јецај и песма се заврши дрхтавим Видиним грцајем, који, кад је музика већ престала, оста да лебди у ноћи. Потом се зачу сасвим другачија песма. Свирци се распомамише и помахниташе. Добошар скочи на камени зид, изви се у лук, а палице му, док лупају о добош, постадоше невидљиве. Његова коса, ни мртва, ни жива, шибала му је лице и врат. Један се гајдаш вртео око себе као да у наручју не држи гајде, већ неко драго биће које му, у игри, испија последњи дах. И вештице су играле, вртеле се, смејале и подврискивале, изгубљене у колоплету раздраганих хаљина и распуштене косе. Ово је била сасвим другачија песма.
   Тако су се смењивале тужне и радосне песме, песме о смрти, патњи, о усхићењу и животу. Да то нису само људске трице сведочили су месечина, ветар, шумови ноћи, који су били њихов део, као и априлски мирис расцветалих јоргована у марту. Вештичије гумно било је рана која сраста и крвари у исти мах.

Негде после поноћи свирци су нестали. Вида је управо преместила повез са десног на лево око, јер почињала је субота, кад су вештице кренуле да се договарају. Са сваким договором гасила се по једна свећа. Кад је преостала још само она последња дошао је ред на Виду и она приђе главној вештици. Била је то висока и витка, кошчата жена, црне косе и благог осмеха и само су мреже ситних бора, које су се шириле лицем око уста и очију, говориле да је можда старија него што изгледа. Вида је хтела да јој пољуби руку, али вештица устаде и загрли је.
– Сестре се не љубе у руку, већ у образе – шапну јој на ухо.
   И дотакну јој уснама, овлаш, прво леви, па онда десни образ.
– Добро дошла – шапутала је даље, али Вида је била сигурна да тај шапат чују и све друге вештице, утонуле у мрак и тишину ноћи.
– Ти си сад новачица и знам шта те мучи, али све ће то проћи кад постанеш једна од нас.
– А кад ће то бити – промуца Вида.
– Ускоро. На Ђурђевдан. Тад треба да нам донесеш меко срце Урошево.
   Из мрака се зачу тихо, као да сипи песак и ваљају се ситни облуци, мрмљање вештица: Меко срце, срце меко, срце, срце...
Вида помисли како су све ово добре и дивне жене и да је добро да баш оне поједу добро срце њеног доброг Уроша. Ето, мислила је, како је све на свету, ипак, добро и како се добро добрим враћа. И смешила се.
– Узми –рече главна вештица и стави јој штап у руку.
– Чему то служи? упита Вида.
– Штап све сам зна – одговори вештица.
– А шта да радим до Ђурђевдана – муцала је Вида.
– Плачи и певај. Заплачи. Запевај. Живи.
   И све вештице повикаше у исти трен: Живи! Живи! И полетеше и неста их као црних сенки. На гумну је остала само Вида и ветар, да витла и вије прашину и сламке.
   Од мартовског сусрета Вида је живела само за Ђурђевдан. Никада јој два месеца нису дуже трајала, док је, по ко зна који пут, у мислима покушавала да понови усхићење лета, не успевши ни да му се приближи, док је маштала о оном јединству са свим око себе, у којем добро и зло постају излишни, непостојећи, које је ослобађа свакидашње патње и преиспитивања.
   Шестог маја није осетила никакав позив. Све је било исто као и било ког другог дана, осим оног јединственог првог марта. И како би она, побогу, мислила је, извадила срце некоме. Поче да уверава себе како је онај вештичији састанак сањала, како је он плод маште, пусте жеље да се ослободи вртоглавице и повеза преко ока. И још је мислила да је то баш добро, да Урошево срце треба да остане тамо где јесте, јер ту је најбоље место за њега, за то срце.

Али негде пред поноћ, у сну, Вида осети како јој се вештичији штап сам гнезди у шаци. И устаде, будна као никад. Видела је Уроша како спава на леђима, главе окренуте према оном месту на ком је до малопре лежала и како му је ланена кошуља раздрљена, откривајући мршава прса. Дисао је мирно, лагано и као да се смешкао. Сад је све знала. Треба штапом да му дотакне груди и оне ће се саме отворити, да му десном руком ишчупа срце, а прса ће потом срасти и Урош ће живети, без срца, метиљав и малаксао, са душом у носу, до оне болести, оне несреће, оног часа и оног трена, које му она досуди. И тако га ослободи патње.

Како је све уређено и добро, мислила је, и већ је подизала штап када се дан преметнуо и када је њено добро око постало зло. Сада је сасвим другачије видела Уроша. И мрзела га је зато што је воли и зато што због тога не тражи ништа заузврат, мрзела га је зато што је осећала његову жртву, мрзела га је јер она зна да он зна ко је и шта жели, мрзела је његову доброту и помирљивост, мрзела га је зато што мирно спава, што тихо дише и што је, у сну, леп и насмешен. Није могла да поднесе толико мржњу, било је превише чак и за зло око, и бесно је стргла повез. Све се завртело.
– Видо, шта то радиш – чула је Уроша и видела га како се окреће и врти, обичан и драг, налакћен у кревету.
– Ништа – рекла је. Машем штапом.
А онда је пала, није више могла да издржи вртоглавицу. Урош јој дланом покри очи.
– Зажмури, зажмури – шаптао је.
   И заиста је склопила очи. Све је постало плавичасти, мирни мрак.  Лежала је у кревету и грлила оног ког је до малопре толико мрзела.
– Хоћеш ли да будеш моја земља и моја трава – питала је.
Могао је да каже: Па већ због тебе ходам полуслеп код оба здрава ока, већ блебећем бесмислице, већ чиним од себе луду и дружим се са онима којим ни бога не бих назвао. Али ништа од тога није рекао, није чак ни помислио.
– Бићу – рекао је.
   Приближила је усне његовом уху и дунула унутра.
  Да је Урош био земља и да је био трава, знали би да му је рекла: Ја сам вештица! Овако знамо само да јој је стегао руку, да су заспали и да је од сутрадан Вида гледала на оба ока.


''Бунтовници''








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 23 Mar - 13:19

,,Istorija ljubavi" Nikol Kraus

"Da imam foto aparat", rekao sam, "slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga života."
"Izgledam isto."
"Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sačuvao bih sve to."
"Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?"
"Postala si malo srećnija i takodje, malo tužnija."
"Kako znaš?"
"Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srećniji i srećniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tužniji i tužniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje."
"A šta je sa tobom? Da li si ti najsrećniji i najtužniji sada nego što si ikada bio?"
"Naravno da jesam."
"Zašto?"
"Jer me ništa ne čini srećnijim i ništa me ne čini tužnijim više nego ti."








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 28 Maj - 9:49

Момо Капор- Бескућници



Београђани се, углавном, рађају као бескућници.
То је због тога што је Београд град у коме нико никоме не може никада да остави ништа у наслеђе. Од својих очева, Београђани могу да наследе само склоност ка гојењу, високи притисак, љубав према белом-пресеченом или навику да прилегну после ручка…
Свака нова генерација почиње од нуле!
Много је лакше дошљацима из приградских села. Да би постали Београђани, они продају стоку, родне њиве, прадедовске шуме… Пошто су племенски и родбински повезани као црева, баш као на сеоским мобама, они заједничким снагама бетонирају своје новокомпоноване куће на периферији, лагано се примичући центру. Кумови довозе цемент, комшије циглу и цреп, браћа греде, снаје кувају, а сви заједно, преко викенда, мешају малтер. У приземљу су им гараже, које се, ако затреба, лако могу претворити у крчме или подстанарске собе, које ће једнога дана издавати рођеним Београђанима. Због тога што су у генетском рату с градом, њихове куће личе на бункере. Београђани (не знајући шта их чека), безбрижно возе бицикле по Ушћу и играју тенис. Они се осећају помало аристократама. Расту у малим становима својих родитеља.Онога дана када одлуче да заснују породицу, мораће да напусте тај слатки, продужени дечији боравак и да постану подстанари у свом родном граду! Мораће, наиме, да одлуче, да ли да сачувају брак или родитељски кров над главом.
Постаће, тако, прваци света у ходању на врховима прстију и бешумном затварању врата. Купаће се годинама у осећању кривице по туђим купатилима…
Када дознају да су на Западу много јефтиније читаве куће с вртовима него двоипособан стан на Јулином брду, многи од њих ће се заувек иселити у далеке земље и тамо направити каријере и богатства…
У Њујорку, на пример, сви који држе до себе, беже што даље од Менхетна, док се у Београду гурају да живе у строгом центру! (Узгред, због чега је код нас центар увек – строг?)
И тако, пролазе године… Мада су мајке целог живота биле болешљиве, најпре су, наравно, поумирали здрави очеви, а оне сироте, остале да чувају оно мало старинског намештаја, порцелански сервис за дванаест особа (које никада нису стигле на ручак) и станарско право, чији су носиоци.
И сви се чуде нашем успелом човеку, чувеном нафташу, правом доларском милионеру, који у Каракасу има дворац, тениска игралишта, ергелу и три базена, зашто у Београду не станује у „Хајату”, где и припада, него у једнособном станчићу у Крунској, код маме, која ни за живу главу неће да се пресели у Латинску Америку? Не може да напусти своје мртве. Сваке недеље плеви и залива њихове гробове…
Али наш човек зна да ни у једном хотелу на свету неће моћи да једе кевин спанаћ с јајетом на око, нити ће га ико после поноћи будан чекати у апартману да му подгреје паприкаш од јуче.




Једног дана умире и она. После сахране, нашем успелом човеку саопштавају да се стан враћа општини Врачар, којој и припада. Њему ништа није јасно! Хоће да га задржи по сваку цену! Ваљда је заслужио тих четрдесетак квадратних метара у свом родном граду? Не може. Није на списку корисника станарског права.
Добро. Откупиће га… Није на продају!
Тражи да купи читав блок зграда у Крунској, ради тог малецког стана у коме је одрастао на ајнпрен чорби, у добро познатом мирису запршке, лаванде и смоле из чамовине којом су ложили шпорет, звани „фијакер”. Како да изгуби смењивање годишњих доба на добро познатим крошњама Крунске, испод којих је пикао крпењачу, испод којих се први пут љубио с језиком („филмски”), испод којих је плакао када га је та љубав напустила због једног кошаркаша „Звезде”, тамо где у ходнику, неокреченом још од педесет и неке, стоји још увек угребано њено име.
Шта да ради с тим реликвијама, преосталим после мајчине смрти; с орманима од ораховог фурнира у којима се скривао као дете, с хоклицама и „турским ћошетом”?
Да их исели до првог у месецу, кажу. Куда? Како да исели детињство и младост? Шта би казала његова жена Енглескиња када би у дворац викторијанског стила унео улубљени диван коме су пропали федери, а на коме је најслађе спавао, прележао све дечије болести и водио први пут љубав, када су му родитељи 1954. били у бањи?
На крају, после дуге и неуспешне битке с адвокатима и општинарима, наш успели човек, поражен, оставља покућство на киши у дворишту и заувек напушта Београд. Раскида и све послове са Србијом, због обичног, једнособног стана – једине ствари у животу до које му је било стало, а коју није могао да задржи…








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 14 Jun - 22:34

Mišje srce



Po indijskoj basni postojao je miš koji je živeo u neprestanom

strahu od mačaka. Jedan čarobnjak sažalio se na njega i pretvorio

ga u mačku. Tada je on počeo da strahuje od pasa. Čarobnjak ga je

pretvorio u psa, posle čega je ovaj počeo da se boji pantera.

Kada je pretvoren u pantera, počeo je da se boji lovaca. Čarobnjak se predao,

ponovo ga pretvorio u miša i rekao mu: »Nikako ne mogu da ti pomognem,

jer uvek zadržavaš srce jednog miša«








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 14 Jun - 23:01



Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort. “Ustao je, kaze, sa svoga

sedista sa klupe na kojoj je sedeo  na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku ,

zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja

se kretala kroz veliku Glavnu  Centralnu Stanicu u Njujorku.

Trazio je devojku koju je  poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna.

Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku

pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi.

Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za ono sto

je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama

koje su se nalazile na margini skoro svake stranice.

Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa

stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um.

Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika.

To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda

i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku.

Napisao joj je pismo u kojem se predstavio i pozvao je da se dopisuju.

Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu

kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog

meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama.

Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa.

Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku

ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije.

Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za

njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta,

dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj

Centralnoj Stanici u Njujorku. ” Prepoznaces me”, – pisala je devojka” -

po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru.”

I tako, u 7 sati uvece on je bio

na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, “Ljudi sa crvenom ruzom” kaze, dopusticu da sam Blancard

prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

“Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka .

Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile

plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su

odrazavale cvrstinu ali i odlucnost.

Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo.

Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela

nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao

preko njenih usana i rekla je samo: “Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru”.

“Skoro nekontrolisano, – pise mladic dalje, – nacinio sam jos samo jedan

korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel,

osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu.

Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.Na sebi je imala prosedu kosu

koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom.

Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa

niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.

Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola.

Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu

ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim

i obuzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala.

Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno;

njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaj. Nisam oklevao.

Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama

- to je bio znak prepoznavanja sa moje strane.

I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno,

nesto cak i bolje od ljubavi.

Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan.

Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,

iako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel.

Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.

Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?”

Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

“Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu” – odgovorila je.

” Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla,

zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput.

I rekla je da ako me pozovete na veceru,

da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta.

Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa.”


*

Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.

Prava vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno.

Neko je napisao: “kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si”.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 14 Jun - 23:32

Starac i molitva



Jedan starac molio se pet puta dnevno,

a njegov ortak u poslu nikada nije kročio u crkvu.

Na svoj osamdeseti rođendan, starac se ovako molio Bogu:

»O Svevišnji!  Još od malena nisam propustio ni   jedno   jutro   da odem

u crkvu i pomolim

ti se po svim propisima. Nikada nisam preduzeo nešto, niti doneo ijednu

odluku u svom životu, a da prethodno nisam zazvao tvoje ime.

Sada, kad sam ostario,

udvostručio sam napore i molim ti se i danju i noću bez prestanka.

Uprkos svemu,evo me ovde, bedan sam kao što sam oduvek bio.

Moj ortak, međutim, pije, kocka se i, bez obzira na godine,

izlazi sa ženama sumnjivog morala, pa i pored svega

toga pliva u zlatu. Pitam se da li

je iz njegovih usta ikada izašla ijedna molitva.

Ne tražim od tebe,Svevišnji, da ga kazniš, jer to ne bi bilo

hrišćanski, ali molim te, reci mi zašto? Zašto?Zašto si učinio da njemu

sve ide od ruke, dok  se  ja ovako mučim? “




”Zato” odgovori mu Bog ”Što si dosadan kao stenica”.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 24 Jul - 0:02

Slatkice...

Draga Slatkice,

Nedavno smo tvoja mama i ja pretraživali Gugl. Negde na pola kucanja našeg pitanja, Gugl je ponudio listu najpopularnijih pretraga na svetu. Na samom vrhu liste bilo je pitanje „Kako ga držati zainteresovanim?“.
To me je trglo. Pregledao sam bezbroj članaka o tome kako biti seksi i seksualan, kada ga voditi na sendvič a kada na pivo, i šta raditi da bi se on osećao pametnije i superiornije. I naljutio sam se.

Mala moja, nije, nije bio i nikada neće biti, tvoj posao da ga „držiš zainteresovanim“.

Mala moja, tvoj jedini zadatak je da znaš duboko u sebi – u tom nepoljuljanom mestu koje nije zbunjeno odbijanjem, gubitkom i egom – da si ti vredna interesovanja. (Ako uvek možeš da se setiš da je i svako drugi vredan interesovanja, bitka tvog života će biti najvećim delom osvojena. Ali o tome drugi put.)

Ako možeš da veruješ u sebe na ovaj način, bićeš privlačna u najvažnijem smislu te reči: privući ćeš pažnju dečaka koji je sposoban da sam sebe zainteresuje i koji će želeti da provede svoj život investirajući svoje interesovanje u tebe.

Mala moja, želim da ti pričam o dečaku kog nema potrebe držati zainteresovanim, jer on zna da si ti interesantna.

Nije mi važno ako stavlja laktove na sto dok jede – dok god svoje oči drži na tvom nosiću dok se smeješ. I ne može da prestane da te gleda.

Nije mi važno ako ne može da igra golf sa mnom – dok god može da se igra sa decom koju mu budeš podarila i na sve divne i frustrirajuće načine otkrije da su ista kao ti.

Nije mi važno ako ne prati svoj novčanik – dok god prati svoje srce ono će ga voditi ka tebi.

Nije mi važno da li je jak – dok god ti daje prostora da pokazuješ jačinu koju imaš u tvom srcu.

Uopšte mi nije važno za koga glasa – dok god tebi svakodonevno ukazuje čast i poštovanje u kući i svom srcu.

Nije mi važno koje je boje kože – dok god platno vaših života boji bojama strpljenja, požrtvovanja, ranjivosti i nežnosti.

Nije mi važno ako je odgajan u ovoj ili onoj religiji ili ni u jednoj relgiji – dok god je odgajan da ceni ono što je sveto i da zna da je takav svaki trenutak života i svaki trenutak života sa tobom.

I na kraju, mala moja, ako naiđeš na takvog muškarca i on i ja nemamo ništa drugo zajedničko, biće nam zajednička najvažnija stvar:TI.

Jer, na kraju krajeva, mala moja, jedina stvar koja je potrebna da bi ga „držala zainteresovanim“ si ti.

Tvoj večno zainteresovan muškarac, Tata








Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 33

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Ned 15 Sep - 23:12

Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:
- „U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo – to je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.“
- „I koji vuk pobedjuje?“- upita unuk.
A stari čiroki odgovori:
- „Onaj kojeg hraniš.“


Preneto sa neta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 27 Sep - 15:07

Место идиличне лепоте



Током кинеске династје Ђин живео је познати писац Тао Јуан Минг. Он је написао чувени есеј "Место идиличне лепоте" у коме је описан рај пун бресквиних цветова.

Прича иде овако:

У округу Вухан бејаше рибар именом Ву Лин. Једног дана веслао је чамцем дуж реке.
Чамац је пловио и он није био свестан времена проведеног у пловидби, све док се није изненада нашао у рају пуном бресквиних цветова. На обе стране реке биле су бујне ливаде, где су се раскошни цветови брескве истицали изнад свеже и зелене траве.

Рибар је био веома импресиониран овом сценом, али и збуњен како то да раније никада није био овде. Веслајући даље пред њим се појави планина у чијој средини је била пећина. Радознало уђе у пећину која је на улазу била мрачна и скучена. Али он се увуче даље у њу. Недалеко одатле пећина постаде широка и пространа. На крају пећине открио је на своје велико изненађење, ниво који је био тако леп као рај.

На обе стране улице су се налазиле куће. Свакојаке врсте воћа расле су на бујним пољима. Многи људи заузети послом су ишли горе-доле улицом. На травњаку су се играла деца. Људи су били изненађени да виде рибара. Указали су му поштовање и примили га срдачно. Рекли су му да су њихови предци дошли овде да би избегли хаос током династије Чин. Од тада су генерације за генерацијом живеле у овој дивној земљи у којој су били изоловани од спољњог света.

Пре него се је рибар опростио од њих и пошао назад обећао им је да ником неће говорити о постојању ове земље и да ће чувати тајну. Међутим, по повратку, он није одржао обећање и уместо тога је своју авантуру испричао шефу префектуре локалнг региона. Шеф је послао своје људе дa заједно са рибарем траже рај. Нису га могли наћи, јер се рибар више није могао сетити где се је место заиста могло налазити.

Касније генерације су значење идиома "Место идиличне лепоте" протумачиле као синоним за бекство од света. То се односи на место које је изоловано од света и за људе је као рај. Тамо људи могу живети у изолацији неометано нити бити под утицајем световних послова.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 27 Sep - 15:17

Прича о сови, која цени мртвог и трулог миша



Чуангци и Бианџи су били добри пријатељи. Били су изузетни и образовани људи. Међутим, они су се разликовали у многим аспектима. Чуангци није марио много за престижplemenita ptica и богатство, док је Бианџи био премијер и његов положај је био цењен у друштву. Чуангци је веровао да се просветљени људи требају одрећи потраге за влашћу, богатством, славом и добитиком.
Био је мишљења да стремљење ка оваквим стварима прља човека бојама свакодневних људи у великом бурету обичног друштва. Зато је Чуангци поставио себи задатак да потражи Бианџија убеди га да одустане од своје позиције и пропутује с њим светом.

Када је Бианџи дочуо да се Чуангци кани посетити га постао је узнемирен. Помислио је да ће Чуангци који је више образован од њега покушати да му одузме посед, a можда се жели борити и за место премијера? Страхујући Бианџи нареди да се Чуангци по доласку ухапси. Чyангци беше веома изненађен овим али је успео да побегне. Када му је коначно успело да сусретне Бианџија одe до њега и погледа га право у очи.

Бианџи беше раскошно обучен, Чуангци међутим беше у једноставној одећи, што Чуангција не омете. Када га Бианџи упита зашто је дошао, Чуангци одговори: "Дозволи ми да ти испричам једну причу:

''Једном је постојала веома племенита птица коју су звали свети ждрал која се је искључиво задржавала на дрвету феникс и хранила се њеним лишћем. Ниједна друга птица није била тако племенита. Сваке године свети ждрал је летео кроз планине од северозапада ка источној обали. Једног дана док је летео преко травњака видео је сову како једе мртвог полу распаднутог миша. Сови је овај миш био веома укусан. Кад сова угледа светог ждрала осети се угроженом и држаше мртвог миша још чвршће. Ждралу повика: ''Тешко теби ако се усудиш да украдеш мог мртвог миша''

Чуангци озбиљно упита Бианџија: "Зар си заиста мислио да ја желим твог мртвог трулог миша?'' Бианџи схвати и погну главу од срамоте.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 31 Okt - 23:18

Meksicki ribar

Mali brod se zaustavio uz obalu jednog malog meksičkog sela.
Američki turista je rekao jednom meksičkom ribaru da je riba jako kvalitetna i pitao ga koliko mu dugo treba da je ulovi.
«Ne dugo», rekao je Meksikanac.
«Ali onda zašto ne ostaneš duže i uloviš više?!»
Ribar mu je objasnio da mu je to što ulovi sasvim dovoljno da podmiri potrebe svoje porodice.
Amerikanac ga na to upita:»Šta onda radiš sa ostatkom svog slobodnog vremena?»
«Puno spavam, malo pecam, igram se sa svojom decom, pričam sa ženom. Naveče idem u selo da vidim prijatelje, popijem par tekila, sviram gitaru i pevam. Vrijeme mi je ispunjeno.», odvrati meksički ribar.
Amerikanac mu na to reče:»Ja imam diplomu sa Harvarda i mogu ti pomoći…Trebao bi duže pecati svaki dan. Tada bi mogao ribu i prodavati. Sa zarađenim novcem mogao bi kupiti novi čamac. Posle toga bi po istom principu mogao kupiti i drugi čamac, pa treći itd. i imao bi celu flotu ribarskih čamaca. Onda bi mogao umesto da prodaješ nekom ribu, napraviti svoju fabriku da ljudi dolaze od tebe da kupuju. I mogao bi se iz ovog malog sela preseliti u npr. Meskiko siti, Los Anđeles ili čak Njujork. Od tamo bi mogao voditi svoje poslove.
«Koliko bi to dugo trajalo?», upita ga Meksikanac.
«Oko 20-25 godina.», odgovori Amerikanac.
«I šta posle toga?», znatiželjno ga upita Meksikanac.
«Posle toga bi postalo jako interesantno. Kada bi tvoj biznis postao vrlo velik, mogao bi početi prodavati akcije i praviti milione.»
«Dobro, i šta posle toga?!»
«Pa posle toga bi se mogao povući u neko malo selo, spavati do kasno, igrati se sa decom, pecati ribu, pričati sa ženom, a naveče piti tekilu, svirati i pevati sa svojim prijateljima. Prosto uživati u ispunjenom vremenu…

Svoju budućnost stvarate onim što radite danas, a ne sutra.”- Robert Kiyosaki.













Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 31 Okt - 23:31

Priča o prodavcu jagoda
Jedan čovek bez posla se prijavio na konkurs u Microsoftu za radno mesto ‘čistač kupatila’.
Direktor za ljudske resurse ga je primio na razgovor i posle kratkog testa mu objavi:
“Primljeni ste. Ostavite mi vaš e-mail, tako da vam mogu poslati ugovor i spisak vaših dužnosti.”
On jadnik, zbunjen, odgovori da nema računar, pa samim tim ni e-mail. Direktor će na to:
“E pa onda, žao mi je, ako nemate e-mail, virtualno znači da ne postojite, tako da vas ja ne mogu primiti…”
Očajan sirotan izađe iz sedišta Microsofta, bez predstave šta bi mogao raditi i sa samo deset dolara u džepu. Uputi se prema supermarketu i tamo kupi gajbicu sa deset kg jagoda. Za kratko vreme, proda sve jagode na komad idući od vrata do vrata i do podne duplira početni kapital. Iznenađen i s entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kući sa 60 dolara.
Brzo je shvatio da bi mu taj sistem omogućio da preživi pa ga je počeo primenjivati u kontinuitetu, izlazeći uvek rano ujutro i vraćajući se kući uvek kasno naveče. Radeći tako, svakodnevno je oplođavao kapital. Za kratko vreme kupi ručna kolica da bi mogao povećati obim posla, a kasnije ih zameni sa jednim kamiončićem. Radeći tako, u roku od jedne godine, postade vlasnik male flote vlastitiih motornih vozila. Za pet godina je postao vlasnik jedne od najvećih mreža za distribuciju namirnica u SAD.
I tako, misleći na budućnost svoje porodice, odluči osigurati svoj život. Pozvao je brokera kako bi potpisao polisu osiguranja. Broker ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail da bi mu poslao prospekt osiguranja. Junak ove priče mu odgovori da nema e-mail.
“Baš čudno” prokomentisao je broker
“Nemate e-mail, a uspeli ste napraviti imperiju. A zamislite gde biste bili, da ste ga imali!”.
Čovek se zamisli, pa odgovori: “… u Microsoft-u čisteći wc šolje!”










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 31 Okt - 23:38

Važno je slušati
Jednom je prilikom jedan čovek pozvao svoga prijatelja, indijanca u goste u veliki grad.
Čovek je poveo indijanca u razgledanje grada i dok su se šetali indijanac, najednom, reče: Čujem cvrčka!

Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame, ti možeš čuti cvrčka – reče čovek.
Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.
Kako? – upita čovek.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči!

Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.
Ono što si naučio slušati čućeš, ma kakva buka bila, gde god bio – odgovori indijanac
kao što vidiš, svi ovi ljudi su u buci ipak čuli novčić ali cvrčka nisu čuli.
Najvažnije je slušati, i zato probajte čuti i ono na šta niste navikli i što možda ne očekujete.
Otvorite svoje srce i svoj um i za neke nove, drugačije stvari, jer to što mi ne primećujemo ne znači da ne postoji ili da je nemoguće.










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 31 Okt - 23:48

Koja je razlika između raja i pakla

Mladi budistički sveštenik je jednom prilikom upitao mudraca da opiše pakao. Mudrac je odgovorio da u paklu postoji jedan džinovski kazan, metar u prečniku, pun ukusnih rezanaca. Svako dobija štapiće za jelo duge jedan metar.

„Možeš da zamisliš šta se dešava” objašnjava mudrac. „Svi su gladni i bore se da se nahrane pomoću štapića dugih ceo metar. Trude se da zahvate rezance, ali štapići su tako dugački da njima ne mogu da rukuju i hranu ubace u usta. Tako postaju izbezumljeni i batrgaju se sa rezancima jer svako želi da prvi stavi zalogaj u usta. Neki čak napadaju druge ne bi li prvi došli do hrane. Na kraju, uz rezance koji su svuda oko njih, sem u njihovim ustima, oni ostaju mučeni neprestanom glađu, nalik agoniji.”



Mladi monah je zatim upitao za opis raja, na šta mu je mudri brat odgovorio: „Raj je, praktično – isti. Jedina je razlika što svaka osoba zahvati rezance i ponudi ih onima sa druge strana kazana s rečima: „Molim te, budi prvi koji će da uživa u ovoj izvrsnoj hrani.” A drugi prihvata hranu i odgovara: „Hvala. Želim da ti uzvratim za ljubaznost.”











Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 31 Okt - 23:58

Ljubav, bogastvo i uspeh - uvek idu zajedno
Jednom je jedna žena zalivala svoju baštu, kada je ugledala trojicu staraca. Nije ih poznavala, no svejedno im je rekla:
“Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite nešto. Starci su je upitali:
“Je li Vaš muž kod kuće? ”
“Ne “, odgovorila je, nije.”
“Onda moramo otići,” rekli su.
Kada joj se muž naveče vratio kući, žena mu ispriča šta se dogodilo.
“Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih u kuću”, rekao je muž, i žena je otišla pozvati starce na večeru.
“Na žalost, ne možemo svi prihvatiti vaš ljubazni poziv.” rekli su joj starci.
“Zašto ne ?” Upitala je iznenađeno žena.
Jedan od staraca pokaza na jednog i reče: “Njegovo ime je Bogatstvo.”
Potom pokaza na drugoga i reče: “Ovome je ime Uspeh.” “Meni je ime Ljubav.”
“Sada pođi mužu i zajedno odlučite kojega biste od nas trojice pozvali unutra.”
Žena se vratila u kuću i sve ispričala mužu.
Muž presrećan reče: “Super! Pozovi Bogatstvo da sa svim i svačim napuni našu kuću!”
Ona pak nije bila zadovoljna s njegovim predlogom: “Zašto ne bih pozvala Uspeh ?”
Razgovor između njih je slušala njihova ćerka i sva oduševljena rekla:
“Zar ne bi bio bolje pozvati Ljubav ? Naš dom bi potom bio napunjen Ljubavlju!”
Poslušavši savet njihove kćeri, muž reče ženi:
“Pođi napolje i zamoli Ljubav neka bude naš gost.”
Žena je pošla napolje i upitala:
“Ko je od vas Ljubav? Molim neka dođe i bude naš dragi gost.”
Druga dvojica staraca su krenula za njom. Zaprepašćena žena je upitala zašto idu i Bogatstvo i Uspeh, kada je ona pozvala samo Ljubav?
Starci su u jedan glas odgovorili:“Da si pozvala Bogatstvo ili Uspeh, druga dvojica bi otišli. No, ti si pozvala Ljubav i gde god ona ide, nas dvojica je sledimo!”
Tamo gde ima Ljubavi, tamo uvek dolaze Bogatstvo i Uspeh.










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 1 Nov - 0:01

MOLIO SAM BOGA
- Molio sam Boga da mi oduzme oholost.
Bog  reče:
“Ne. Nije na meni da je uklonim, nego je na tebi da je se odrekneš.”
- Molio sam Boga da mi podari strpljenje.
Bog  reče:
“Ne. Strpljenje proizlazi iz podnošenja trpljenja, ono se ne daruje – ono se zaslužuje.”
- Molio sam Boga da mi podari sreću.
Bog  reče:
“Ne. Ja ti dajem blagoslove, sreća zavisi od tebe.”
- Molio sam Boga da me poštedi boli..
Bog  odgovori:
“Ne. Patnja te odvlači od briga svijeta i dovodi te bliže meni.”
- Molio sam Boga za stvari u kojima bih mogao uživati.
Bog  reče:
“Ne. Ja ću ti dati život, tako da možeš uživati u svemu.”
- Molio sam Boga da mi pošalje prijatelje.
On mi je poslao TEBE . . .
- Molio sam Boga da mogu ljubiti, ne očekujući da zauzvrat budem ljubljen . .
- Molio sam Boga da mogu davati, ne očekujući ništa zauzvrat . . .
- Molio sam Boga da mogu pozivati, bez nadanja da i ja budem pozvan . . .
- Molio sam Boga da mogu prihvatati, ne tražeći da budem prihvaćen . . .
- Molio sam Boga da mi pomogne VOLJETI druge, onoliko koliko On voli mene .
Bog  odgovori:
“Ah, napokon si shvatio . . .”










Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-