Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Share | 
 

 Ljubavne priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Ljubavne priče   Čet 23 Jun - 19:50

Marim ja...




« Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave, samo su kliznule, ko sila Dunava pod senkom Tvrđave... »

E, da... Najbolje godine mog života mi prolaze kao tmurni jesenji dani. Sunce sija, djevojke kao gorske vile se šetaju ulicama, prate ih požudni pogledi momaka, ah, ti prvi zaljubljeni pogledi... Sa nekim smješkom koji više prikazuje moju ogorčenost nego radost, ih posmatram. Ne mogu da se ne smijem. Kako su samo nevini, oduševljeni, zaneseni tim opojnim ljubavnim žarom, snovima o nekoj idili... Davno, nekad davno sam i ja bila takva. Zavodila bisernim osmijehom, provocirala crnim očima. Ranila mnoga muška srca, ali bila i ranjena. Voljela, ali i bila voljena. E, pa ljubav mora i da zaboli... I svaki put bi se podigla iz pepela kao feniks i nastavila dalje. Sve je do jednom, dragi moji... Sada – sve je drugačije.

« Al marim ja, to su samo kapi vremena, prosute ko šaka semena po širokoj njivi Gospodnjoj... »

Da li je gotovo sa svim? Sa onim slatkim iščekivanjima pred izlazak sa Njim, koji su samo odavali koliko sam naivna bila? Je li više nikad neću čuti tvoja obećanja, je li više nikad neću povjerovati u njih? Jedino u što sam sigurna jeste da je gotovo sa potpunim predavanjima osobama koje ne bi uopšte trebali biti dio mog malog kosmosa. Niko se više nikad neće uvući pod moju kožu. Nikome više neću predati u ruke zlatne ključeve mog srca. Nikome više neću dozvoliti da mi se previše približi. Očito, to neko nije znao cijeniti...
Šta sam ja za njega? Refren jedan, tužan i tih. Jedna mala garava, još jedna u nizu koja ga je voljela. Ma, ne....to bi bilo previše... List, koji u parku padne pored vas. Kamenčić, kojeg slučajno gurnete nogom. Prolaznica, koju u gužvi okrznete ramenom. Ona, koju svaki njegov beznačajni, hladni pogled, obični pozdrav ili pristojni, učtivi osmijeh sve više rani i podsjeti na to da on više nije njen, on više nije njen...

« O, marim ja! Gde su sada davni nemiri, razigrani beli leptiri, dani zvezda poklonjeni njoj, zauvek? »

Vrijeme leti. Stvari teku, ljudi dolaze i odlaze iz mog života...a gdje sam ja? Na pola puta tek, ali zaustavljena. Ne mogu dalje... još sam negdje u prošlosti, negdje u nekoj 2004., u nekom miholjskom letu... Da, bliži se i ta naša godišnjica. 21.8., kao da je jučer bilo... Ne želim ni da mislim kakva ću biti taj dan. Sjećaš li se, pile moje, kad si mi govorio da ti je san da djevojku svog života oženiš na dan na koji si je prvi put poljubio? Mislio si na mene, bio si ubjeđen da sam ja Ta; i ja sam mislila da sam pronašla ono zbog čega vrijedi živjeti. Ja i dalje mislim tako; a ti, dragi moj, ti si davno prestao... I zaboravio...
Da, gdje su sada davni nemiri, vrijeme zvijezda poklonjeno...njemu? Gdje su? Prohujali s prvim vihorom, zaboravljeni kao neki otužni, požutjeli dnevnik iz četvrtog srednje, isparili i nestali kao teški miris zemlje nakon ljetne kiše. Eto gdje su... Negdje u kosmosu, lebde i očajnički vape za mojom i tvojom dušom, samo sa jednim ciljem pred očima – da ih opet spoje u jedno, da njihove sudbine ispletu tako da se nikad više ne razdvoje; da svoje jedro spustiš u moju luku, da moja duša koja godinama luta beznađem konačno nađe smiraj u tvom domu... Gdje su ti dani, vrijedni zlata? Negdje u prošlosti, ostavljeni, zaboravljeni, kao i ja...

Jednom svakom mali nijemi slavuj doleti na prag... Moj mali nijemi slavuju, gdje si? Doleti na moj prag... Ako u ovakvom nostalgičnom, oproštajnom trenu nije pravo vrijeme, kada jest?

« Bolje nije moglo... »

Moglo je, pile moje, moglo je mnogo bolje...










Poslednji put izmenio Shadow dana Sub 27 Jul - 19:56, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 23 Jun - 19:56

Dobro jutro, tugo. Laku noć, živote...






„Dobro jutro, tugo“, govorio sam u prazno probudivši se i dižući se u sjedeći položaj.

- „Dobro jutro“, netko mi odgovara nijemim glasom i bučnom tišinom.
Ne osvrćući se gledam tko je prisutan tu u sobi u kojoj sam do nedavno kao spavao, ali nikoga ne vidim. A opet... Tebe kao da vidim, tugo moje tuge.
- Kako si? Gdje si bila, šta si radila?

- Dobro sam, bila sam tu kraj tebe dok si kao spavao gledala te kako sanjaš svoju nesuđenu ljubav i smijala sam se. Smijala sam se od dragosti. Zato jer si tužan. A... Kako si ti?

- Nisam dobro, tužno sam tužan, tugo. Šta mi radiš? Zašto mi oduzimaš i zadnje dijeliće snage da nastavim dalje? Sa njom ili bez nje. Zašto se raduješ mojoj mizeriji? Zašto mi se smiješ, ti, kurvo bez lica?
- Smijem se tvojoj neuspješnoj borbi za ljubav, smijem se tvojim beskorisnim pothvatima i riječima koje ne znače ništa onoj koja tebi sve znači. Kako si samo očajan...

- Jesam! Očajan sam! Pa šta?! Šta hoćeš od mene?! Bježi! Idi traži nekog drugog da se hraniš njegovim porazima i propalim usudima.
- Neću, ti me posve dobro hraniš. Tvoja tuga je velika koliko i tvoja ljubav, a tvoja suza teška koliko svi smrtni grijesi, zbog tebe opstajem.

- Tugo, koliko god te mrzim, toliko nju ja volim. Pa onda, tugo, mene nije više. A sa mnom, ni tebe neće biti. A kraj nje... se netko drugi budi. Što naš je kraj nečiji je drugi početak. Laku noć, živote. Nema meni s tobom blažene ljepote. Tražit ću je u miru vječnom.










Poslednji izmenio Shadow dana Sub 27 Jul - 19:57, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 23 Jun - 19:58

Reci mi...





Samo sam tebi srce dala, svoj život u i. Budila se svaki dan samo da tebe vidim, slušala sve, samo da tvoj glas čujem. A šta sam vidjela i šta sam čula? Vidjela tebe sa njom, čula nježne riječi upućene njoj... i šta još? Vidjela njega kraj mene i čula njegove riječi, tople, lijepe... a ja sam, tada, zamišljala tebe. Svaki njegov zagrljaj osjetila kao tvoj, svaki njegov poljubac uzvratila kao tebi, sve te njegove riječi slušala kao tvoje... i sve što bih tebi rekla, rekla sam njemu. A rekla sam mu i da ga volim i da bih cijeli život provela sa njim i da ne mogu bez njega...

Da, vidiš ti mene nasmijanu i srećnu. Takvu me i drugi vide, pa čak i on. Ali kako ja sebe vidim, to samo ja znam! Šta se dešava u mojoj glavi i u mom srcu, to samo ja osjećam. Zbunim ja nekad i samu sebe, pomislim možda ga i volim, ali tada opet vidim tebe! I shvatim da volim svaki tvoj pokret, tvoje riječi, poglede, TEBE!

I zato te pitam, da li i ti nju voliš kao ja njega? Da li postoji način da mi oprostiš? Da li je ova dugogodišnja ’’robija’’ dovoljna? Reci šta da uradim! Otići ću na bilo koje mjesto svijeta, uradiću sve što poželiš, rušiću i gaziću sve prepreke. Pogaziću ako treba i svoj ponos! Moliću za tvoj oproštaj i za tvoju ljubav! Jer ona je iznad svega! Samo mi reci...

Reci mi i ako je voliš kao ja tebe! Ali ako je tako, ako je to surova istina, molim te nauči me kako da te prebolim! Pokaži mi kako si ti uspio da zaboraviš mene. Nauči me, jer sama to ne mogu. Nauči me, ako si ti uspio! A da li si?

Reci mi, jer ta ljubav, koja se jednom probudila u meni još uvijek traje. Ja se i dalje budim sa istim razlogom.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 23 Jun - 20:01




Pogledaj mi u oči… Vidiš li sjaj? Ne plaši se, ne može te boleti moja sreća. Priđi bliže... Osećaš li otkucaje mog srca? Kuca samo za tebe, za nas... Dodirni mi usne usnama... Osećas li žar? Gore od želje za tobom. Ispucale i krvave od samoće, čekanja, nadanja... Ne plaši se... Ni samoća nije toliko strašna ako nekog čekaš, ako znaš da će ti doći...

Srešćemo se opet na našem polju, pokriveni mesečevim velom i smejaćemo se sa suzama u očima. I tada ćeš me grliti... osetiti strah i želju, tugu i sreću, led i vatru. Opet ćeš osetiti da sam tvoja, samo tvoja, da tuđa nikada nisam ni bila. I trčaćemo kroz zelena polja našega kraja, valjati se po vlažnoj travi, daviti u moru strasti... Opet ćemo posmatrati zvezde i našu planinu i osećati u grudima isti onaj nemir. Grlićes me čvrsto, ljubiti kao da je prvi put. I pričaćemo o nama kao o nekim strancima kojima ni imena ne znamo. Pesak zaborava će prekriti svu tugu i neprospavane noći, ludilo i suze. Sa istim žarom govorićemo o našem proleću, mladalačkim snovima. Prećutaćemo one teške reči i sa osmehom reći: „ Gotovo je!“ Nećemo se okretati za bolnom prošlošću, postojaće samo taj trenutak, NAŠ! I nećemo tražiti krivce, biće sve jedno. Znam, izdržaćemo. Naša je ljubav jača od svega. Nećemo je pustiti da odleti u beskrajno plavetnilo. To je naša ptica, samo naša! Našla je svoje gnezdo, i znam, osećam, biće tu kada se oluja stiša...

Možda neću biti ista. Sa kojom borom više, rukama ispucalim od samoće, nogama premorenim od lutanja. Ali u duši ostaću ono isto dete koje si voleo, onaj isti sanjar i romantičar, tvoja maza, lujka. Neću dozvoliti da me slome, ubiju. Boriću se za nas, za sve ono što je sveto u nama. I znam, ni jedan udarac više ne može boleti, može me samo ojačati. Padala sam i pre, otresala prašinu sa sebe i opet ustajala, trčala dalje... Uvek sam imala svoj cilj, svoje snove... Vratiću se... i nastavićemo tamo gde smo se spotakli. I sve će biti isto, kao da se ništa i nije desilo.. Čekaćeš me? Sa tim istim osmehom u očima? Sa ovim istim rečima na usnama? Čekaj me... Opet će proleće biti samo naše... To nam niko ne može oduzeti...










Poslednji izmenio Shadow dana Sub 27 Jul - 19:59, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 23 Jun - 20:24




Ta subota je obecavala nesto novo i posebno.Imala je neki cudan miris,koji sam samo ja mogla da nanjusim. Njen ukus je konacno uspio da mi zasladi snove.Bila je tako lijepa,vesela i mirisna subota. Kao nikada,moje srce je razigrano pucketalo,a u sebi je cuvalo cudan predosjecaj o nekom novom uzbudjenju. Nesto se moralo promijeniti. Po stoti put sam govorila sebi da moram da se mijenjam i iskidala sam mnogobrojne stranice iz svoje knjige zivota.Ali,svaki put,kao da me je pratilo neko prokletstvo,krenem krivim stazama.

I opet sve ispocetka. Htjela sam da sve krene nabolje,da pocnem vjerovati u nesto,promijenim pogled na svijet. Jer i meni je bilo glupo gledati kako nekad raspjevana i vesela djevojcica,ne moze ostvariti svoje zelje,tuzno i zamisljeno gleda u daljinu,dok tone u moru svojih suza.Ali,brzo se navikla na to.

Odjednom,tog dana osjetila je potrebu za novim zivotom,lijepim,srecnim i ispunjenim,a znala je da to moze zavisiti od nje same. Sve je cvjetalo.Niko to nije primijetio,ali meni se cinilo kao da je sve sijalo oko mene. I znam da sam bila u pravu.Po prvi put sam osjetila da zivot moze biti lijep.Preispitujuci osjecaje,tragala sam za osjecajima i za samom sobom, sjedeci za stolom i guseci se dimom cigarete koju je prijateljica drzala u mojoj blizini. Sjedile smo u kaficu koji nam je najdrazi i u kojem se osjecamo najprijatnije. Uvijek tu izlazimo i skoro uvijek smo neraspolozene. Sjedile smo dugo,gledeci jedna u drugu. Ali,onda je meni nesto odvuklo pogled na drugu stranu.SRCE je zaigralo.Svako zrnce moje krvi nemirno je skakutalo mojim venama.

Moj pogled je ostao nepomican. Nevjerovatan osjecaj. Prijateljica je ustala i odsetala od stola,a moje oci su i dalje bile ocarane mladicem za sankom. Mislila sam da cu da eksplodiram, postajalo je sve vise vruce. Bila sam izbezumljena, nisam znala sta mi se desava. I okrenuo se. Pogledao me je. Imao je blistave zjenice i prodoran pogled.Tolika dubina me je natjerala da zalutam u neku nepoznatu dimenziju. Od tolikog zanosa pocela sam da zamisljam sebi krila na ledjima. Samo sam cekala trenutak da poletim.

Vec na prvi pogled djelaovao je drugacije od ostalih. Neki glas duboko u meni govorio mi je da je on prava osoba za mene. Djelovao je tuzno i usamljeno, mozda je to samo ono sto sam ja zeljela u njemu da vidim. Kao da je on bio taj zbog koga sam se tu stvorila. Gledali smo se, minuti su odmicali, a meni se cinilo kao da su svi ljudi oko nas nepomicni. Svi su mi se cinili kao zaledjeni. Prisao mi je. Sve je djelovalo nestvarno, a nisam zeljela da stane. Prijala mi je toplina njegovog dlana oko struka. Dok je pricao,nasmijala bih se njezno na svaku njegovu recenicu. Nisam ja cutala zato sto ne volim pricati, vec da bi on duze pricao, njegov glas je bio tako njezan, a taj ton je prijao mojim usima.

U njegovom drustvu osjecam se tako sigurno i prijatno i mislim da mi poklanja mnogo vise od onoga sto sam zasluzila. Zbog njega vjerujem da mogu da posjedujem i vjecnost...








Nazad na vrh Ići dole
gagasasa

  

avatar

Ženski
Poruka : 9694

Godina : 38

Lokacija : Jug

Učlanjen : 02.04.2011

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 23 Jun - 20:25

Crne senke

Pojavio si se tek tako tu kraj mene, dodirnuo me i spustio usne na moje i zagrlio me jako kao da si znao da jos uvek se boje..dok misli se roje samo tiho, najtise izgovorile su da ih ne povredis, da ne odes i sa tugom me ostavis...
Rekla sam ti da se bojim, da ces me povrediti, da ne usudjujem se da zaljubim se u tebe,da ne usudjujem se da te volim ...

Znao si to...a odgovor...
odgovor je bio:
Veruj mi, prepusti se, rizikuj...dozvoli da te vodi srce ne razum i glava...
Poverovala sam tebi! Poverovala sam...da prava ljubav postoji, da mogu da volim i da mene neko iskreno voli...poverovala sam i pala!!
svoje srce i celu sebe na dlanu sam ti dala, u zamenu za samo mrvu ljubavi, tracak nade...za jedan zrak sunca...
Za trenutak sam pomislila da sve to imam, nisam znala da to samo odsjaj laznog sunca sija..

To sunce bio si ti...moje Sunce...
ceo moj svet...ali...
tvoja ljubav bila je kratka kao sto kratak je leptirov let...
za trenutak desio se citav splet stvari i dogadjaja..i moje Sunce je nestalo iza crnih oblaka, a tada... kao da i moje srce za trenutak je stalo...i u tihoj noci cujem kako se kruni na sitne delice i kao da je od stakla lagano puca.
A taj crni oblak me obavija sve vise, suze pocinju da padaju kao kapi kise..ti odlazis od mene trudim se da shvatim da nas nema vise!!
Ali dobro znaj da necu nikada zaliti sto sam te volela, rizikovala i pala!!

Znam tebi je svejedno, mislis da to sto smo imali mozda i nije bilo tako vredno..nema veze mozda i nije vredno...
Gledas me praznim pogledom, posle svega nemas nista da mi kazes, cutis i cekas...a ni sam ne znas sta zelis da sakrijes i koga u ovoj prici lazes.

Spustam olovku,zatvaram oci i otvaram vrata secanja...
...opet si tu, blizu...
drhtim kao narkoman u groznici koji prozivljava krizu i u novoj dozi droge on trazi spas...
tako zeljeni spas..ja u tvojim dodirima trazim ali nemam srece taj spas ne nalazim...

Tvoji dodiri me bole i peku, prolaze kroz mene kao crne senke, praveci rane po mom telu, jauk me budi...otvaram oci i shvatam da je to samo bio san.
Ali jak bol me steze, oko mene obruc se skuplja, taj podmukao bol...sve vise boli i pece kao u snu tvoj dodir..Nesto se lomi u meni, vrisak i tup odjek udarca odzvanja...crne senke beze, gube se, nestaju u daljini, a u glavi cuje se glas...
Ti znas da to nije san, ti znas da to sto mislis je laz, da od sebe ne mozes da sakrijes istinu...celog zivota senke ce te pratiti, bice uz tebe i uvek biti tu...svaki put kad zatvoris oci budi sigurna da one ce doci...

Teski uzdah pritiska mi grudi, lezim i cekam dan, a gluvo je doba noci...osecam umor i bol ali se bojim da sklopim oci...
Crne senke su svuda oko mene, ne zelim da ih gledam jer znam da lice na tebe...
Bezite odavde! pokusavam da viknem.... ne vredi usne su mi neme...

Gledam na sat, jos malo i svanuce dan...ali oci se sklapaju, secanja se vracaju...dodiri, usne i te oci...sada su crne kao senke, a tvoj pogled gubi se daleko, pruzam ruku ali ne mogu da te dotaknem, sve si dalje...

Jaka svetlost zaslepljuje mi oci, ne vidim te vise...ni senke vise nisu tu...a ta svetlost to je sunce ,samo...
to nisi ti, to nije moje Sunce, to nije nase sunce...vise ne postojimo i nikad necemo postojati MI!!
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sub 25 Jun - 14:22




Jednom, ne tako davno živeo je jedan čovek u svom malenom svetu , okruženom onako kako je on želeo da ga stvori za sebe.

Voleo je ljude oko sebe i oni su njega voleli, radovali mu se, i skoro svi koji su ga poznavali želeli su da razmene koju reč sa njime...

Imao je on i svoje ljubavi u životu i voleo je i bio voljen. Toliko voljen, da ga one i sada pamte..

Ali ne ide sve u životu onako kako zamisliš. Tu si sa ljudima, svaki dan, okružen pažnjom, ali ti ostaje u srcu neka praznina , koju godinama pokušavaš da popuniš... I misliš, da ćeš baš ovog dana uspeti ... “Da od života napraviš radost i nadaš se da je došao dan, tvoj dan". Ali dani prolaze , a praznina ostaje , ostaje nepopunjena ... I čovek se povlači u sebe i tone u nekom svom svetu..

Godine su prolazile, a čovek je čekao da mu se pojavi neka nova ljubav i popuni mu prazno srce... Čekajući je ostareo, kose su mu postale sede, izraz lica , ostao onakav kakav je bio davno... Njegova prava ljubav se nije pojavila. I svaki dan i svaki čas , kao da je tu svoju ljubav, čekao na svom pragu. Na pragu svog života. Tužno lice čoveka umivale su kapi kiše koje su se slivale niz njegove obraze i utapale sa suzama...

Jednog dana , na vratima mu se je pojavio jedan odrpani prosjak… “Čovek mu je poklonio prsten koji je čuvao godinama za svoju ljubav. Prosjak ga je upitao, zašto to radi ? “Zato što znam da se ta ljubav koju godinama čekam i kojoj je bio namenjen ovaj prsten nikada neće pojaviti. Toliko godina sedim na ovom pragu i tek danas sam shvatio da je moja sreća umrla... Uzmi ovaj prsten, prodaj ga, živećeš neko vreme od njega..ja sam živeo sa ovim prstenom godinama... Čovek se okrenuo, ušao u kuću , zatvorio vrata i neki kažu da ga više nikada nisu videli ...... Priča se da je otišao daleko, daleko od svog kućnog praga i da u nekim dalekim zemljama , sa slamnjemim šeširom na glavi sedi ispred kuće u divljini i zajedno sa kišom isplakuje svoj život.

Zato ti koji ovo budeš čitao upitaj sebe, da li si pronašao svoju ljubav ? Ako jesi, čuvaj je i zalivaj, ljubav je osetljivija od svih biljaka koje kroz život negujemo. Ali za uzvrat traži, bar malo parče poštovanja i razumevanja. I biće ti dobro u životu. Kad pogledaš u vedro nebo, ugledaćeš mnoštvo zvezda. Te zvezde nisu slučajno na nebu. One su na njemu da te podsete da svakog dana trebaš da jednu pokloniš svojoj ljubavi , a da istog dana jednu dobiješ i ti... Ta zvezda u tvojoj ruci , darivana od tvoje ljubavi ima sjaj koji ti pokazuje pute kako se ljubav čuva. I onaj potok koji teče , ne teče slučajno. Svaka kap vode iz potoka koju ti draga osoba, stavi na lice ispisuje reči najlepših ljubavnih priča. I ona pahulja snega koja leluja sa neba i padne ti na lice nije obična pahulja Kada ti je draga osoba , ukloni svojim prstima sa lica , ona postaje pahulja ljubavi vaše.

Upamti , da svaki život ima svoju ljubavnu priču. I ne dozvoli da se ona jednom ispriča i kao svitak starog papira odloži u neku prašnjavu policu. Upravo ti si ta osoba, koja trebaš da napišeš ,,ljubavnu priču,, koja ostaje večna.

Znam da možeš – Želiš li ?








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Pon 8 Avg - 11:20

Neposlano Pismo..



Novembar je daleko odmakao, svakim danom je sve hladnije, uskoro ce i snijeg. Meni se baš i neda iz kuće izaći nigdje. Kao i obično sjedim pored prozora, gledam na ulicu, čekam hoćeš li se odnekud pojaviti, a duboko u sebi znam, da više nikada doći nećeš. Prođe tek poneka osoba ili poneki zaljubljen par. Evo, baš dok ovo pišem, gledam zagrljen i nasmijan par, nježno se ljube, kao što smo i mi nekada. Srce mi se cjepa, slike nase prošlosti listaju se jedna za drugom a u glavi odzvanjaju tvoje nježne riječi koje si mi često govorila. Dali su bile iskrene u to nažalost više i nisam siguran, ali su bile nježne i slatke. Počinju se buditi uspomene na nas, naše sretne dane, a obruč tuge sve više se steže oko moje prazne duše. Suza mi se u oku sprema, ali je neću pustiti, neću pokazati nikome koliko patim. I samo da znaš, ovdje je još uvjek isto je sve, zapravo mnogo toga isto nije.
Naše ulice su zadržale svoj stari izgled, oš uvjek u svom zagrljaju pod okriljem noći skrivaju sretne i zaljubljene, kao što su skrivale mene i tebe.
Još uvjek postoji i ona naša klupa, pod starom debelom vrbom, na kojoj smo urezali naša imena.
I ona još uvjek postoji, samo mene i tebe tamo više nema. Ni moji osjećaji se promjenili nisu, još uvjek te volim kao nekada. Srce mi ubrzano zalupa kada neko izgovori tvoje ime ili kada čujem neku od naših pjesama. Samo ja, ja više nisam isti, mlad sam počeo stariti. Svakim novim danom, jedna nova bora na mom licu i sve manje vjerujem u ljude, život i snove. Ali ko zna, možda će se vremenom promjeniti sve, izgled naših ulica, možda će isjeći staru vrbu, isčupati našu klupu, koja čuva uspomene na nas i našu ljubav. Jednu veliku ljubav, koja je doživjela tužan kraj. I mi ćemo se promjeniti, ostarit ćemo, imati kosu sjedu, bore na licu. Samo jedno se promjeniti nikada neće, to je moja ljubav koju osjećam prema tebi i sjećanja na naše sretne dane. Ne znam ti više adresu ni broj da bih ti ovo pismo poslao ali ću ga pročitati vjetru, ko zna možda ti i donese ove moje riječi pisane perom bola. I rječi za kraj..Voljet ću te vječno Znaj....








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Pon 8 Avg - 11:23

Tamo gdje ljubav počinje....


Priča kaže da je Bog na početku, kad je stvarao čovjeka, stvorio samo dušu, a ne i tijelo. Ali to mu se činilo prejednostavnim pa je jednog dana dušu podijelio na dva dijela. Jedan dio stavio je u muško tijelo, a drugi u žensko. Pustio ih je i dao im zadatak da se traže po svijetu. Za nagradu im je dao da osjete da su se našli, ako se uopće pronađu...



Pitate li se sada kakva je ovo priča ili je li ovo jedna od onih dosadnih hrpa papira koje osim onome tko ih piše, nikome ništa ne znače? Oduvijek sam sanjala da ću jednog dana napisati prekrasnu priču o iskrenoj ljubavi, o tome kako je ona snažna i jaka, kako je jača od svega i ništa je ne može pobijediti. To je bio jedan san. Znate li da se snovi nekada i ostvare? Nisam trebala pisati priču, smišljati likove, nisam trebala ništa os m živjeti je. Život ju je napisao za mene. I sada ju pričam vama jer ne želim da na tako lijepu priču padne prašina i da ju proguta zaborav. Želim da je svi znaju i da prepoznaju dio sebe u njoj! Ispričat ću vam priču o jednoj ljubavi. Ispričat ću priču kako sam sretnica i kako sam našla svoju drugu polovicu duše, Ispričat ću priču o čovjeku mog života, Ispričat ću priču o ljubavi koju mi je dao, kako me je osvajao dio po dio poput neke utvrde i kako je polako, ali sigurno zavladao mojim srcem... Ispričat ću vam priču mog života...

Svi hvale tehnologiju, njen napredak i sve ono što nam omogućuje – između ostalog, povezuje najudaljenije... Pitate se kakve veze ima kompjuter sa mitološkom pričom o ljubavi...? Budite strpljivi... i vjerujte mi kad vam kažem da je on jedan od glavnih likova ove priče.

Bilo mi je 17 godina kada sam dobila svoj prvi kompjuter. Sjećam se kako sam bila opčinjena tim čudom tehnologije koje se smjestilo u mojoj sobi i ubrzo mi postalo najbolji prijatelj. Dan za danom, dolasci iz škole i istraživanje te sprave... Tipke, klikovi na menije, toliko tajni u njemu koje su čekale da budu otkrivene... Sama u tišini sobe upoznavala sam se s njim. Još i danas ne znam ni polovinu onoga što on nudi...

Normalno da je Internet nezaobilazan i da mora doći u kompletu s kompjuterom. Najzanimljiviji mi je bio chat. Pričaš s ljudima iz cijelog svijeta, razmjenjuješ misli, ideje; možda nađeš nove prijatelje.

I te je večeri Dinna ušla na chat. Hrpa pozdrava, bok, haj, ciao... i da hoćeš ne možeš zapamtit tko je tko, a ako te traže mail, uzmeš njihov i kažeš da ćeš se javiti samo kako bi ih skinuo s vrata...

Jedne večeri uleti mi na private tako jedan «ave»... tako začuđujući pozdrav. Nitko me nikad u životu nije tako pozdravio, a nikad vjerojatno i neće... Žao mi je što odmah nisam osjetila posebnost tog ave, tako da se ne sjećam tijeka razgovora. Sjećam se samo da mi je u kasnijim razgovorima rekao kako sam bila otresita i ne osobito raspoložena za razgovor. Onaj dio, kojeg se kroz maglu sjećam, bio je kada je rekao kako sam sigurno ovan u horoskopu... Da nije pogodio vjerojatno me, osim onog ave, ništa ne bi podsjećalo na njega. Na kraju, kao nitko drugi, nije tražio ni broj mobitela, ni mail, rekao je samo kako će me naći... Mislila sam: svakako, naći će me... nikad ga više neću čuti...

Ali ipak me jednog dana našao još jedan ave... To je bio Igor. Neka mi oprosti što se ne sjećam svih naših priča s chatova, ali što sam ja znala? Zar smo mogli znati?

Razmijenili smo mail adrese... Pisali smo si... Na novogodišnje jutro koje je bilo jedno od gorih, njegov mail nacrtao mi je osmjeh na licu i prvu misao da je on netko tko me razumije. To je bila jedna od gorih Novih godina... Kad se sjetim, zar je bilo i dobrih? Sve sam ih dočekala sama, daleko od svih, a ipak pored svih. Tog novogodišnjeg jutra probudila sam se bijesna... Bijesna i ljuta na život što mi nije dao niti jednog pravog prijatelja. Svi oko mene su bili prijatelji, jer Dinnu je bilo dobro imati za prijateljicu. Ona je uvijek spremna pomoći, a nikad ništa ne traži... Zaista, spremna sam učiniti sve za ljude oko sebe, i ne tražim ništa zauzvrat. Čak ni zahvalu. Sve što sam uvijek tražila i trebala od njih bio je trenutak razumijevanja, trenutak prijateljstva... To mi nikada nitko nije bio pružio. Bolje rečeno, nikada nikome nije bilo stalo. A što je Dinna mogla učiniti? Toliko se stvari oko nje dešavalo, a za koje nikada nije bila kriva. Te su je stvari uvukle u njen svijet, svijet daleko od svih, svijet u kojem nije postojao nitko osim jedne osobe koja je trebala doći jednog dana, koja je mogla razumjeti, koja je uvijek bila uz nju... Ponekad bih sjedila u sobi i pitala se ima li smisla očekivati da će mi život dati tu osobu, ako mi je već tada skinuo osmjeh s lica...? Oduzeo mi prijatelje koje nikad nisam ni imala, oduzeo djetinje snove, oduzeo vjeru u ljude oko mene. Kad bih pokušala s nekim o tome pričati, uvijek bi mi se smijali jer «nemoguće je da Dinnu išta muči, pa ona je uvijek nasmijana, šali se, ona ima sve...» Prava istina je da Dinna nikada nije imala ništa. I što je jutro, novogodišnje jutro primijenilo? Očito puno toga. I očito je puno toga to jutro bilo nejasno. Nije se moglo shvatiti zašto je mail od jednog Igora čitan toliko puta i zašto je ružno jutro pretvorio u jedan lijepi dan? To je učinila ruža koja je bila u mailu...

Na našim chatovima pričali smo o svemu. Jednom me je pitao što bih htjela da dobijem za poklon od osobe koja me voli. Rekla sam mu ono što je istina, rekla sam da bi ruža bila dovoljna i tog jutra me čekala ruža. Točno onda kada je bila potrebna. Ispod nje je pisalo «Rekla si da bi i ruža bila dovoljna, nije prava, ali nadam se da ti se sviđa!»

Istina je da nije bila prava, ali je najljepša od svih ruža koje netko može dobiti. Možda je i dio ovog što sada osjećam upravo miris te ruže... Igor i ja trebali smo se naći 11.01.2001. točno u 17 h na Trgu kod sata. Nikad nisam priznala, ali nisam čekala samo 10 minuta, čekala sam duže... pet puta duže. Bila sam uvrijeđena, bilo mi je žao. Ne znam zašto me život tako šibao, kako sam mogla nasjesti na foru jednog chatera i povjerovat mu da će se pojavit? Kad sam došla kući, poslala sam mu mail i «zahvalila» mu što se pojavio na Trgu, poželjela mu sreću u životu i to je valjda trebao biti kraj. Danas znam da nije trebao biti kraj i da je sve imalo savršenog smisla. Na kraju, zašto sam se uopće pjenila što se nije pojavio u 17 h u tenisicama, krem levisicama i tamnoplavoj suothland jakni kad nismo službeno potvrdili to. U neku ruku, dosta sam se glupo ponijela. Tjedan dana kasnije bila sam na tulumu kod prijateljice koja je slavila rođendan isti dan kada je i Igorov. Sjećam se da su svi bili pijani i da sam se pitala što radim tu; pitala sam se kako je Igor proveo svoj rođendan.

Za nešto manje od mjesec dana bližilo se Valentinovo. Sjećam se da je bila srijeda. Vani je padala kiša i pokoja pahulja snijega. Ljudi su šetali okolo zagrljeni, noseći ruže, mimoze. «Kako šugavo romantično» to je ono što sam tada mislila. A što drugo misli osoba koja na takav dan nema nikoga? Istina je da je bila atmosfera kakvu možeš samo poželjeti. Točno se sjećam. Odsjaj svjetiljki na mokroj cesti i pločniku, pahulje snijega koje ti se zaustavljaju na licu. Što više htjeti, što više željeti osim nekoga da ju usnama makne s tvog lica?

Došla sam kući, napisala mail Igoru i ovaj put ja njemu poslala ružu. Napisala sam kako je Valentinovo u biti samo kič. I nije li bit ljubavi da se osjeti da voliš svaki dan, a ne samo na Valentinovo? Sutradan smo se našli na chatu i o tome pričali. Čudno je kako smo se dobro razumjeli. Ispričavao se što on meni nije čestitao Valentinovo. Kao da je trebao – bilo je dovoljno što je bio tu, što je netko razumio.

Bilo je to vrijeme kada su počeli snovi, ili bolje rečeno kada je Dinna postala svjesna da ih sanja. Od samog početka Igor mi je govorio o nekoj posebnoj žici koju imam. Kakva žica, pitala sam se tada. Pretjeruje. Ne znam koliko mi je puta na chatu postavio pitanje «Dinna, tko li te to toliko povrijedio?» Svi su bili oko mene i nisu to vidjeli, a on koji me nikada nije vidio, osjetio je to. «Ima žena koje zaključaju srce poput dragog kamena.» A on me otključavao malo po malo. Otvarala sam se polako, a isto tako on me osvajao. Iskrenost nas je povezivala, sve što se moglo reći, rečeno je. Saznala sam zbog čega je on izgubio vjeru u ljude, zbog čega je tužan, zbog čega mu moja žica vraća osmjeh na lice. Volio je, volio, a onda preko noći je nestao njegov san. Ispalo je da je trebao biti tata, ali nešto nije štimalo. Otišao je na pregled, on je ispao «krivac» za to i san mu se pretvorio u prazninu. Tada je bilo prvi put da sam zaplakala zbog njega. Ne zato što sam ga žalila. Zašto ga žaliti? On je čovjek, on ne treba sažaljenje, on treba razumijevanje i ljubav kao svi, ali ne treba sažaljenje. Tada sam više nego ikad do tad željela da ga zagrlim. Nikada mi nije bilo jasno kako u nekome preko noći može nestati ljubav tako da se jednostavno okrene i ode. Zar je to ljubav? Zar ljubav nije u dobru i zlu? Zar ljubav nije jača od svega? Kako imati snage i otići kad nekog voliš?

Što je vrijeme više odmicalo, sve smo se češće čuli mailom i na chatu. Ne znam pravi razlog zbog kojeg se nismo već tada vidjeli. Još uvijek se smješkam kad se sjetim njegove priče o tome kako mi je kupovao McLarenovu kapu kad je bio u Imoli na F1. Bila sam tako sretan kad je pričao kako su on i Bojan birali kapu koja bi odgovarala crvenokosoj djevojci. Kad bi išao negdje na utrku, nosio bi laptop sa sobom i javljao mi se. Čime sam ga zaslužila, pitala sam se.

U 6. mjesecu bila je nekakva fešta u studentskom domu. Obećale smo curama s faksa da ćemo doći pa smo otišle. Tamo sam nakon godinu dana srela Darija, dečka s kojim sam nešto mutila dok sam bila tamo u domu, znali smo skupa ići na utakmice, ali nikada ništa nije bilo. I ne znam kako smo ovaj put ostali sami i postrani. Nakon te večeri postalo je očito, ali nisam mogla ni sebi objasniti. Kako objasniti činjenicu da dok te neki dečko, koji ti je još donedavno bio jako drag, ljubi ne osjećaš baš ništa? Kako objasniti da se u tim trenucima pitaš kako bi to izgledalo s nekim kog do tada nikada nisi ni vidjela? Eto, to je bilo ono što mi se motalo po glavi. Idućih dana odgađala sam susret s Darijem. Morala sam učiti, idem doma ovaj vikend i slične fore. Činjenica je da sam se osjećala jadno i postiđeno. Ispalo je da sam ja koja je uvijek vjerovala u ljubav izigrala samu sebe. A i njega. Zato je to trebalo prekinuti. Otišla sam i rekla kako to nema smisla. Vidjela sam da mu nije svejedno pa sam se prvi put u životu poslužila ženskom podlošću zbog koje se i danas mrzim. «Nema smisla, ionako se nećemo vidjeti preko ljeta. Ako na jesen budeš htio, možemo se čuti.» Prvi put tako nešto iz mojih usta, a ponekad mi se čini da je sve ovo što se sad dešava samo kazna za to.

Kad je prošlo, na povratku u stan, poslala sam poruku Igoru da ne zna što mi radi. Vjerojatno i nije znao. A kako bi uostalom mogao znati? Kako je mogao znati da već tada zamišljam kako će izgledati susret s njim. Da već tada idem leći i maštam o njemu? Kako je mogao znati da sam bila tvrdi orah? Kada sam još uvijek bila na distanci, još uvijek u svom svijetu. Možda da nisam odlučila da pričekamo sa susretom do jeseni, možda bi bilo drugačije. Kad sam to napisala na chatu, moglo se vidjeti da je pomalo razočaran. A onda je napisao kako je možda tako i pametnije. On će ionako biti uvijek tu i čekati. «Ako sam čekao 2 godine, što je onda još 2 mjeseca?»

Idućih dana otišao je na more u Pulu. Tih dana dobila sam najljepše osjećaje pretočene u riječi. Kako je samo jasno shvaćao ono što mu dugo nije rečeno, ali je napisano još dok je bio na ljetovanju. Prije samog puta bili smo na chatu. Otkrila sam mu se prvi put do kraja. Otkrila sam mu jedan od svojih snova. San o maloj uvali u kojoj smo sami; otkrila sam mu da želim naučiti roniti i skakati na glavu. Nekoliko dana kasnije, točnije drugi dan nakon što je stigao u Pulu, pronašao je našu uvalu. Uvalu koja je osamljena, koja ima sjajan kamen s kojeg se može učiti skakati na glavu. Tu je uvalu učinio našom uvalom. Posadio je dunju u uvalu, učinio je to za mene. Bilo je tako divno čuti to. Možda sam se smješkala u slušalicu i proglašavala ga luđakom, ali činjenica je da je već tada bio duboko u srcu i da sam već tada odbrojavala dane do jeseni. Do dana kad ću ga napokon vidjeti.

Živjela sam taj 9. mjesec od njegovog poziva do poziva. Ništa mi nije imalo smisla, ništa osim njega. čekala sam Igorove pozive da napune moje baterije, da izdržim do idućeg poziva. Mami ništa nije bilo jasno, otkud Igor. Tko je i zašto me zove? Saznala je nešto kasnije.

Došla je i ta jesen, dugo očekivana jesen. Dani kad sam trebala vidjeti oči čovjeka mog života, svog dečka iz sna. između gužve i buke na Trgu, tražila sam ga pogledom, pitala samu sebe hoću li ga prepoznati. Ispred mene, sa crvenom ružom u ruci, pojavio se muškarac svijetle kose u tamno plavoj košulji i trapericama sa onim čudnim sjajem u oku koji mi je bio poznat od nekud. Stajao je ispred mene i gledao me, nisam se mogla pomaknuti. Šutjeli smo nekoliko minuta. A onda smo krenuli jedno prema drugom. Tako smo se snažno zagrlili. Još i danas osjećam taj čvrsti zagrljaj. Vrijeme je stalo u tom trenutku. Nikoga nije bilo, postojali smo samo mi. Sve što sam osjećala bile su hladne suze koje su mi se spuštale niz lice i toplina njegovih usana koja ih je brisala. počeli su moji snovi. Nikada nisam jače osjećala i nikada nije bilo jasnije da je on moja polovica. Svaka minuta bila je dio sna, svaki njegov uzdah bio je san, a svaki njegov pogled trenutak vječnosti. Koliko smo samo puta u isto vrijeme izgovorili iste riječi, iste stvari činili, počeli smo plašiti sami sebe. Otkrivali smo jedno drugom snove i želje, gradili svoje planove i crtali si budućnost; našu budućnost. Novu smo godinu dočekali sa toliko planova i želja, pričao mi je kako će me odvesti u Pulu u našu uvalu «tamo gdje ljubav počinje», kako će mi pokazati sva mjesta svojih dječačkih nestašluka tamo i kako ćemo zajedno napisati moje ime na Dvojna vrata ispod teksta «Igor voli» koji je napisao prije puno godina. Tako je lijepo bilo sjediti u njegovom zagrljaju, slušati ga kako diše i kako priča; sve što sam ikada sanjala bilo je tu. Njegov osmjeh, njegov dodir, njegov pogled, njegove usne u polutami sobe osvijetljene samo svjećicama s bora. Predivno i na trenutke tako nestvarno, ali ipak je bio tu pored mene. Da anđeli s neba siđu i zatraže od mene da pođem s njima, a zauzvrat mi ponude dio tih trenutaka, prihvatila bih; «volim te» na njegovim usnama i sjaj njegova oka, to je dio sna, to je dio života za koji se živi. Nitko se nije volio te noći više nego mi i nitko nikada nije bio sretniji, nitko nikada nije bio toliko siguran u ljubav i nitko nikada nije živio svoje snove kao što smo mi živjeli te noći. Prvi ulazak u Novu godinu koji se razlikovao od svih prethodnih; on je bio tu, i samo je to bilo važno; prva naša zajednička Nova godina.

A onda je sve krenulo u krivom smjeru. Kao pokrenuta lavina počeli su se buditi njegovi strahovi; upleli su se u naše snove i počeli nas vući na dno. počeli su se buditi aveti prošlosti, strah od budućnosti; počeo se mijenjati. počeo me uvjeravati kako on nije za mene, kako zaslužujem puno više od njega, kako mi nema pravo uskraćivati snove koji su mi prirodom dani i kako ću mu jednog dana kad budem imala dijete, koje mi on ne može dati, oprostiti. Rekao je da me previše voli i da ne može biti sebičan i tražiti od mene da zbog njega ostavim neke snove, da zbog njega nikad ne ugledam dijete sa svojim pogledom i osmjehom. Moji poljupci i zagrljaji, moji pogledi nisu ga mogli uvjeriti da griješi. Samo je napisao poruku «Snovi pripadaju drugima» i otišao. Vrijeme je otada stalo. Stalo je za mene, ali stoji i za njega. Kako ga uvjeriti da griješi? Kako mu pokazati da ga trebam i da nestajem bez njega? Naima se budim, osjećam njegov dah na svojim usnama, okrećem se po krevetu i osjećam se tako slabo. Stojim u mjestu sa našim snovima, ne mogu se pomaknuti; osjećam njegove suze i grčeve srca dok je tražio od mene da ga pustim. Nestajem u tišini, živim u trenucima naše prošlosti i sanjam naše snove, nadam se da su još uvijek dio naše budućnosti.

Tako mi je blizu, na momente se čini da čujem kako diše pored mene. Dišemo isti zrak, hodamo ispod istog neba, dijele nas minute vremena, ali tako prokleto duge minute koje se čine da nikada neće stati. U glavi se vraćaju naši trenuci, slike naših snova, tako žive i jasne kao dio stvarnosti. Jednom mi je na uho šapnuo kako sam ga uništila za sve druge, kako će postojati samo za mene. A vrijeme prolazi, ja stojim u mjestu i shvaćam kako ga nisam uništila ja za sve druge žene, učinila je to ona prije mene. Jer da nije tako ja sada ovo ne bih pisala, još bi uvijek živjela svoju priču i šaputala njemu na uho drugačije riječi od ovih.

I sve što želim je da me odvede u našu uvalu, tamo gdje je počela naša ljubav, da mi se vrati onaj trenutak vječnosti koji je trajao dok je on bio tu i da zauvijek ostanem u tom trenutku, da ostanem u snu, jedinom snu kojeg sanjam, a zove se Igor.

Ne znam da li je ovo najljepša ljubavna priča koju ste ikada čuli. Najljepšu čeka nagrada, ali ne pišem zbog nagrade. Pišem jer sam svoju priču htjela ispričati, podijeliti svoju ljubav i svoju tugu s nekim. To sam do sada uspjela samo s njim, ali je život tako nepravedan, ispuni ti snove, a onda ih uzme u trenutku kad misliš da ih najčvršće držiš.

Ovo je priča o ljubavi koja će trajati vječno. Ovo je priča o najčistijoj i najiskrenijoj ljubavi. Ova priča neće završiti točkom na kraju rečenice, ovdje nije njen kraj.

Uvijek je spominjao nekakvu žicu koju imam u sebi, koja me čini posebnom i drugačijom od svih drugih. Istina, imam žicu u sebi. Zove se Igor. Ja sam svoju polovicu našla i nikada je neću pustiti. Sve što želim da shvati i da prihvati; uvijek je govorio da žene biraju. Ja sam odabrala.

Stih jedne pjesme kaže «sve prave ljubavi su tužne». Zar baš sve moraju biti tužne?








Nazad na vrh Ići dole
gagasasa

  

avatar

Ženski
Poruka : 9694

Godina : 38

Lokacija : Jug

Učlanjen : 02.04.2011

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Pon 8 Avg - 11:32


Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона.

Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла.
Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс.

Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола.

Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут.

Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима.


Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед.



У животу постоји пет ствари, које не могу да се врате:


1. камен који је бачен,

2. изговорена реч,

3. пропуштена шанса,

4. време које је прошло, и

5. љубав за коју се не бори
Nazad na vrh Ići dole
Šajni

  

avatar

Ženski
Poruka : 1661

Učlanjen : 31.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 1 Sep - 21:54

Noćas evo opet mi se nakupilo sećanja na tebe. Na papiru ovom od jedinica i nula satkanom, pokušavam sva sećanja sročiti u ove bezvredne reči koje su samo odušak mom srcu. Valjda te volim još uvek, ili mi samo nedostaje navika da te volim. Mada kad god pomislim na tebe, grlo mi se stegne, leptiri zalepršaju u stomaku, oči nameste onaj setni oblik, tužan i melanholičan. Moje maleno, moje sve... bejah tvoja i ti beše moj.
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sre 20 Jun - 10:30

Ljubav

Pita jedna devojcica jednog decaka:jesam ti draga?
On kaze: ne
Ona upita: jesam ti lepa?
On kaze :ne
Onda ga upita:jesam li u tvom srcu?
On kaze:ne
Ona upita:bi li za mnom plakao?
On kaze ne.
Kad je devojcica tuzno krenula da ode,djecak njoj rece:
Ti meni nisi draga,ja te volim,ti nisi lepa,ti si prelepa,
ti nisi u mom srcu,ti si moje srce.Ja necu za tobom
plakati,ja cu za tobom UMRETI...









Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sub 7 Jul - 23:25









love
Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Pet 14 Sep - 23:22


Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po
prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Pet 14 Sep - 23:25


Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta cu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoce i krvari. Nešto me muci, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari....









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sre 19 Sep - 16:53

Ljubavna pisma


Dzon Kits - Fani Braun

Najsladja Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - cak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najzešcem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosadjivao sam ti suvise. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvjek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najsladji, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juce prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujuci, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i neceg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To moze da zalosti koliko i da raduje - ali, necu govoriti o tome. Cak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snazna moja osjecanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tjesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uziva u necemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvjek zaokupljaš sva moja cula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, cini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muce.


S ljubavlju, tvoj Dz. Kits

Mart, 1820.

Džon Kits (1795 - 1821)









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sre 19 Sep - 16:58

Pismo jednoj devojci


Cim otvorim oci setim se tebe , cim udahnem malo zivota osetim strah jer te nema, nisi tu blizu, tu negde gde bih mogao da te osetim , dodirnem i jarko zelim! Ti si negde daleko. Nekada iako daleko, zajedno bi gledali u nebo, posmatrali iste zvezde . . sanjali i zeleli, ti snovi vise nisu isti. Odlutali su zauvek ...tiho su otisliu zaborav jednim treptajem tvog , sanjivog , oka...mozda je sve to bio san, neistrazena fantazijaza iskrenom ljubavi, ne znam, ali znam da te necu zaboraviti, znam da sam deo svog srca zakljucao samo za tebe.









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sre 19 Sep - 17:16


Sreli smo se ne tako davno. Bilo je kao i uvek sto biva: srece, padova, razocarenja. Koliko smo puta usijanih glava glava bili pred prekidom, a onda se vracali jedno drugom ponovo, noseni zarom, na stare staze. Uspeli smo da se odupremo i nadzivimo sve one price i ogovaranja, sve one klevete i lazi.
Koliko smo dobrih prijateljskih saveta zakopali duboko u nama! Verovali smo jedno drugom i voleli se. zato su nam zelje i snovi puni ambicija i opstali; zato smo i uspeli sacuvati ono sto su nam srca stvorila; ono za cim smo ceznuli.
Sve do sada kada je postalo ozbiljno. Kad je sadasnjost bila isto tako vredna kao i buducnost. Kad smo hteli vise nego sto nam je zivot pruzao i davao.
Kada sam ja od tebe zeleo mnogo vise nego sto si mi pruzala. Jer ja te nisam zeleo samo za jednu noc, za jednu avanturu. Zeleo sam te kao buduce ostvarenje svojih zelja. Zeleo sam te kao zenu koja ce me pratiti ne samo dio puta vec citav zivot. Zato nije ni cudo sto sam se s` pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pruzim sve ono sto treba kroz zivot. Da se na kraju pitam da li ce ti ljubav koju ti pruzam biti dovoljna.
Ja nisam bogataseg sin da ti mogu pruziti sve sto pozelis jer pored mene bi te ocekivala mnoga odricanja posto nase zelje moramo sami da gradimo i stvaramo; u protivnom, postaju snovi.
Jednom, kad nas zivot ponese u kolotecinu svog zivljenja, znaj da nas u njemu ocekuje svasta. Olako si prihvatila moje ispruzene ruke i, verujem, posla bi samnom na kraj sveta, svesna da u zivotu nije srecan onaj sto ima sve, nego onaj koji ne zeli ono sto nema!
Shvati, razmisli, odrasti vec jednom da bi u potpunosti meni pripadala, da budes vecno moja, ona kojoj zelim da poklonim tako mnogo; jer ljubav je samo jedna karika u lancu koji vodi ka sreci, cilju, saznanju da ponekad i samo voleti nije dovoljno.









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 20 Sep - 22:28

Sedeo sam u razredu i posmatrao devojku pored sebe. Bila je moja najbolja prijateljica. Gledao sam njenu dugu kosu i zamišljen izraz na licu. Želeo sam da bude moja, ali ona me nikada nije gledala na taj način i toga sam bio svestan. Posle predavanja zamolila me da joj dam beleške jer nije bila na predavanju. Dao sam joj ih. Rekla je ’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći, hteo sam jo
j reći da ne želim da budemo samo prijatelji, ali bilo me je previše strah, ni sam ne znam zbog čega.
Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon. Javim se, i na drugoj strani čujem njen uplakan glas govoreći mi da joj je dečko slomio srce. Pitala me je da li bi mogao doći do nje jer ne želi biti sama. I naravno, odmah sam došao. Sedeli smo na kauču, jeli čips i gledali romantične filmove. Gledao sam njeno tužno lice, ali uprkos žalosti bila je prelepa. I želeo sam je samo za sebe. Kasnije je rekla da je umorna i da želi leći, pogledala me u oči, rekla ’’hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da je volim, ali opet me je obuzeo strah, ne znam zbog čega.
Sledeće godine smo imali ples. Veče pre je došla kod mene i rekla da joj se partner razboleo. Ni ja nisam imao partnerku tako da smo odlučili plesati zajedno kao najbolji prijatelji. Kada se čarobno veče završilo, stajali smo na njenom pragu. Gledao sam je kada se nasmehnula i pogledala me njenim prelepim očima. Rekla je ’’hvala, bilo je prelepo’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da je volim, ali previše sam se bojao da bih je mogao izgubiti. Prolazili su dani, meseci, i tu je bio dan kada smo diplomirali. Gledao sam kako se popela na binu da bi pročitala svoju diplomu. Bila je prelepa. Pre nego što smo pošli kući došla je kod mene, zaplakala a ja sam je zagrlio. Onda je sela pored mene i rekla: ’’Ti si moj najbolji prijatelj, hvala’’ i poljubila me u obraz. Hteo sam joj reći da joj ne želim biti samo prijatelj, da želim nešto više, ali nešto mi nije dalo.
Sedim u crkvi, moja drugarica se udaje. Gledam je kako stoji pred oltarom i bila je lepša nego ikada. Gledam kako govori ’’da’’ i pri srcu mi postalo teško. Želeo sam da bude moja, ali ona voli drugog i toga sam bio svestan. Znao sam da me nikada neće gledati kao njega. Pre nego što se odvezla sa svojim mužem u novi život prišla mi je, zagrlila me i rekla ’’hvala što si došao’’… Hteo sam joj reći da je volim i želim za sebe, ali neki duh u meni mi nije dao.
Prošlo je mnogo godina i sada gledam u sanduk devojke koja je bila moja najbolja prijateljica. Kada su čitali njen dnevnik koji je pisala dok je bila studentica, pročitali su i ove reči:
’’Gledam ga i želim ga za sebe. Ali on me nikada neće gledao kao ja njega i toga sam svesna. Hoću da mu kažem da ne želim da budemo samo prijatelji, ali ne smem, bojim se da ga ne izgubim. Toliko bih volela kada bi došao do mene i rekao mi da me voli’’….’’Kako bih voleo da sam to i uradio’’ pomislio sam i zaplakao…










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16513

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Čet 20 Sep - 23:15



Danas mi je teško..teže nego što je do sad bilo, čini mi se...
Hodao sam...išao sam na mesta na koja si ti izlazila, na kojima sam bio siguran da ću te sresti...čak sam te pogledom i tražio i bio siguran da ću te vidjeti...smeo bih se zakleti da hoću...očekivao sam to...mislio sam da će te Bog spustiti sa neba...da će mi dopustiti da te još jednom vidim,zagrlim,poljubim i zapamtim tvoj osmjeh,tvoj glas i sjaj u očima...ma lazem....ja to već pamtim,ja to već dobro znam i odlicno se sećam jer mi je samo to još ostalo nakon tvoje ..... tvog odlaska...
Još tu reč ne mogu reći,još me ona tera na drhtanje,još me ovo sve zbunjuje i deluje tako nestvarano...eh kad bi to tako i bilo...kad bi se samo mogao probuditi i gorko nasmejati i Bogu zahvaliti što je sve san....ali nije...istina je.....
Bolna i tužna istina....koje me guši,koja mi tlo pod nogama oduzima,koja mi san na oči ne pušta....istina koja me boli....
Tu , u grudima....boli...steže....ubija............









Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Pet 22 Feb - 15:49

Ti si mi sve...



Pokusavam da pisem o Tebi, nizasto, bez koristi za sebe i druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis o nama, da ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov, i u kukama slova ostavim nesto od onoga sto je bilo u meni, pa se vise nece gubiti u kovitlacima kao da ga nikad nije ni bilo. „Pobuna“-to je moj zivot, prvi put sam nazvala svoj zivot tim imenom a nikad ranije nisam mislila o njemu. Pobuna-je li to samo rec, ili zabluda? Ako je zabluda-tesko meni, ako je istina-tesko meni jos vise. Ali ja nemam drugog puta, nikome ne mogu da kazem sem sebi i hartiji. I nema vise oklevanja, pisacu… jer ovo pisanje je neminovnost-kao zivljenje ili umiranje. I sad mogu jedino da se nadam i verujem da ce nasa ljubav dobiti smisao koji zasluzuje, jer bez toga ne bi mogla da zivim kao covek. Bezbojna boja neba otvara se nadamnom kao plod nedokucivih ambicija i otvara mi vrata secanja. I da, bojim se, jer to secanje muci me sve vise kao propustena mogucnost. Ispred mene je hartija koja mirno ceka da primi moj teret, ne skidajuci ga sa mene, ne osecajuci ga. Predamnom je noc bez sna kao i mnoge druge noci, na sve cu stici, da se optuzim, odbranim… zurba mi nije potrebna, a vidim da ima stvari o kojima samo sada mogu pisati i nikad vise. Kad dodje vreme i zelja da se kazu druge i one ce doci na red. Mislim na Tebe. Ti si mi oduvek bio tajna-i ja Tebi, a ipak smo se razumeli. Stajali smo jedno prema drugome, zacudjeno sam te gledala ne verujuci u ono sto cujem i mislim da te ne prepoznajem. Volela sam te, volecu te i volim te, zato sto znas moje tajne koje nikome nisam govorila, koje sam krila cak i od sebe. Volim te kao noc mada je zloslutno legla na svet… i bojim se da…. ne, ja znam da te nikada necu zaboraviti. I dugo tako cekam nagovestaj dana koga jos nema, gledam u duge redove slova, u nisane misli neznajuci da li sam ih ubila ili ozivela. Secam se nase duge setnje . Bila sam uznemirena preko mere. A izgledala sam mirna i isla korakom koji ne otkriva uzbudjenje. I da sam znala da cu toliko patiti radije bih otisla kuci da u taj predvecernji cas ostanem sama sa muzikom koju sam volela, zelela sam da me noc zatekne samu ali me sve vodilo Tebi. I osecala sam strah, jer iskustvo drugih ljudi me je uverilo, ako je za to potrebno ikakvo iskustvo da svako oseca strah pred nepoznatim sto vec kuca neotkriveno u obamrlom srcu. Pozvao si me i potrcala sam, odbio si me i odustala sam, a sada me samo boli ljubav koja nije i koja nikada nece imati smisla. A tada te noci stajali smo kao dva ratnika sa skrivenim namerama, sa skrivenim oruzjem iza ledja, kao dva protivnika i cekala sam, a ti si cutao, pogled ti je govorio: „Upamti uvek cu te voleti“ , pogled koji ranjava srce, ubija dusu, muti razum, cini nemoguce, ali ne i da ja to razumem. A onda zbogom. Samo jedno zbogom i ogromno vreme i prostor, prostor koji se nametnuo i stao medju nama. Mozda, mozda sam te samo sanjala… ali ne, bio si tu, bio si moj i bila sam Tvoja. Najzad, rekao si hladno:“Ako prekines sa njim, ne zelim vise da te vidim“, da li je to znacilo, zbogom mila moja, ali poceo si da pricas o razlozima Tvoje odluke… ne ja nisam slusala, dovoljan mi je bio pocetak da naslutim kraj, stajala sam tako ganuta Tvojom pricom, ubijena Tvojim recima…. I gledala sam te sa dubokim i nemirnim uzivanjem kojim se gleda tiha reka, nebo u predvecerje, mesec u ponoc, sa zeljom da te imam sa mogucnoscu da te dozivim i bez snage da odem. Ali otisla sam. Zapamtila sam tu noc, zapamtila bih je po hladnoci koja me je bolela, po praznini koja me je ispunjavala. Htela sam da ostanem sa Tobom, da kleknem, molim ali zadrzalo me je nesto sto je od oboje bilo jace…ljubav …. jer Ti si tako odlucio. Morala sam otici, otici nekud, otici i lutati, otici i umreti, otici i ziveti ove noci koja ostaje, sada, kad se gubi SVE. I tad u tom casu nisam mogla ni da nam sudim, ni da se kajem, ni da se molim. Imala sam snage samo da podignem pogled u Tvoje oci ocekujuci da mi one iskreno kazu sve sto tvoje usne lazu. Ni njih nisam razumela, okrenula sam se i otisla jer tesko mi je gledati Tvoje lice na kome sam skrhana trazila utehu, jer si mi je mogao dati samo kroz laz… Otisla sam jer Ti si bio svedok moje slabosti i nisam htela da te mrzim, ne bi ni mogla … Molim te, oprosti ako sam te u ovom pisanju icim povredila, ali ova prica je u skladu sa mojim tadasnjim stanjem.

-VOLIM TE-TI SI MOJE SVE-








Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Carolija

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1953

Učlanjen : 18.11.2012

Raspoloženje : super


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sre 1 Maj - 15:31

Nisu mi dali da te volim..




Jel greh voleti? Nije. Jel greh pozeleti tudjeg? Jeste. Jel greh kada pozelis da vratis nesto sto je bilo tvoje, a sad je tudje?! Odgovora nema. Bili su drugaciji od drugih, nikada se nisu drzali za ruke, nisu izlazili zajedno.. Niko nije znao za njih, a svi su znali.. To nije znacilo da su se manje voleli, ako su se razlikovali od drugih..
I onda samo jedan malo duzi prekid dovede neke druge ljude u njihov zivot, ona izgubi njega kad ga je zavolela, a on i ako ima drugu zove je.. Cesto se pitala: Jel to ljubav, navika, potreba? Par vidjanja da niko ne zna, pesma na radiju: “Vremena daj mi da te prebolim dodji kad prestanem da te volim..“ i njegov odlazak drugoj, gleda za njim kako odlazi.. Danima pati, nocima ne spava, doziva ga, zeli da ga vidi, da bude njen, ali njega nema.. On je sa drugom, boli saznanje da ga je izgubila, da ga vise nece imati kraj sebe..
Vreme prolazi cini joj se zaboravlja ga, upoznaje boljeg decka koji je voli, ali njegov poziv u pola noci sve menja.. Odlazi, nalazi se sa njim i prvi put ga odbija, prvi put je ona ta koja govori da ne zeli da bude sa njim, govori mu da se vrati toj sa kojom je. On odlazi, ona gleda.. Bas u tom trenutku stize poruka od decka kako misli na nju, kako mu nedostaje osmeh joj se vraca na lice, srecna je sto ga nije prevarila. Kako je vreme prolazilo mislila je da je konacno srecna, da je njega zaboravila, da je decko voli, ali ipak ostaje sama..
Mislila je da je bar on srecan kad ona nije, cesto je pomisljala sta li on radi i onda saznaje da je i on slobodan, nesto najlepse sto je mogla cuti. Opet su oboje sami, nema vise prepreka samo treba da joj se javi i svesna je preci ce preko svega, svesna je oprostice i ako mozda ne bi trebalo.. Nazvao je, odlazi da se vidi sa njim, sve joj je cudno.. Boli je saznanje da je do skoro bila druga koja je provodila dane i noci bas kod njega, a sad ona dolazi, gleda ga pricaju kao drugovi, opet je onaj stari, onaj osmeh.. Pocinju da se vidjaju krisom, njeni joj brane, ali ipak odlazi kod njega da niko ne zna. Pokusava da ga odbrani pred drugima, govoti da nije takav kao sto pricaju, brani ga, ne zeli da ga drugi mrze. Morala je otici u drugu drzavu, morala ga je napustiti, i ako joj je bilo jako tesko, jos jedna njihova velika prepreka.. Nije mu rekla kog dana odlazi samo je otisla, zvao ju je, pisao joj je, ona mu govori da je ceka to je jos malo manje od mesec dana, on govori kako je voli.. Ne moze vise da izdrzi dolazi kuci, cak je hteo i da je saceka, ali ne, njeni bi joj napravili problem. Odmah to vece odlazi kod njega, srecna je, ljubi ga, voli ga.. Vise se ne kriju, on dolazi kdo nje za rodjendan, briga ih za sve, slikaju se (njihove prve zajednicke slike), piju, uzivaju.. I dalje se njeni bune, i dalje se iskrada iz njegovog kreveta pre nego sto svane, svaki put pozeli jedno jutro kraj njega. Ne vidja ga svaki dan, ali zato kada ga vidi, kada je zagrli onako iznenada kako samo on zna nema srecnije od nje i ne mari vise za to sto govore da moze da nadje boljeg, da je on ne zasluzuje, niko ne zna kako je njoj svaki trenutak sa njim dragocen. I ako ne izlaze zajedno, i ako se ne drze za ruke ona je srecna kad ispred drugara kaze: „Tu mi je mala“ ili kada njoj kaze: „Neces valjda vec da ides kuci, ostani“ tada shvata da je par sitnica dovoljno za njenu srecu, ne mora da joj kaze „volim te“ jer njegov stisak ruke u trenutku kada joj je navise potreban, zagrljaj u toku noci, i onaj osecaj kada oseti kako je gleda dok se pravi da spava govori vise od hiljadu reci..
Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Uto 23 Jul - 22:51

Poučna priča o zanemarenoj ljubavi zbog koje su mnogi zaplakali



Kad sam te noći stigao kući, dok je moja žena postavljala večeru, uzeo sam je za ruku i rekao - Moram ti nešto reći.

- Sjela je i jela u tišini. Primetio sam bol u njenim očima. Odjednom nisam znao kako da otvorim usta. Ali morao sam joj dati do znanja što mislim.

- Želim razvod - rekao sam smireno. Nije izgledala iznervirano mojim riječima, nego me tiho upitala - Zašto? - Izbjegavao sam njeno pitanje. To ju je razljutilo. Bacila je pribor za jelo i počela da viče na mene - Ti nisi čovjek! -

Te noći nismo više razgovarali. Plakala je. Znao sam da je htjela da sazna šta se dogodilo s našim brakom. Ali nisam joj mogao dati zadovoljavajući odgovor, izgubila je moje srce zbog Ivane. Nisam je više volio. Samo sam je žalio! S dubokim osjećajem krivice, napravio sam sporazum za razvod koji je navodio da njoj pripadne naša kuća, naš auto i 30 odsto udjela u mojoj firmi. Pogledala ga je i onda poderala na komadiće. Žena koja je 10 godina svog života provela sa mnom za mene je postala stranac.

Bilo mi je žao njenog uzaludno potrošenog vremena i energije, ali nisam mogao da povučem šta sam rekao jer sam volio Ivanu. Počela je da plače preda mnom, što sam i očekivao. To njeno plakanje za mene je zapravo bilo pravo olakšanje. Ideja o razvodu, koja me opsjedala nekoliko nedjelja, činila se sada čvrščom i jasnijom.

Sljedeći dan, došao sam kući jako kasno i našao je za stolom kako nešto piše. Nisam večerao nego sam otišao direktno u krevet i odmah zaspao jer sam bio umoran od ispunjenog dana sa Ivanom. Kad sam se probudio, ona je još bila za stolom i pisala. Nije me bilo briga pa sam se okrenuo i nastavio da spavam. Ujutro mi je dala svoje uslove za razvod: nije htjela ništa od mene, ali je trebalo da odložimo razvod mjesec dana. Zahtijevala je da se u tih mjesec dana oboje trudimo da živimo normalno koliko god je to moguće.

Njeni razlozi su bili jednostavni: naš sin ima ispite u tih mjesec dana i nije htjela da ga opterećujemo našim propalim brakom. To je za mene bilo prihvatljivo. Ali imala je još jedan zahtjev, htjela je da se prisjetim kako sam je nosio u našu svadbenu sobu na dan našega venčanja. Zahtijevala je da je u tih mjesec dana, svako jutro nosim iz naše spavaće sobe do prednjih vrata. Mislio sam da je totalno poludjela. Ali da nam te zadnje zajedničke dane učinim podnošljivima, pristao sam na njene čudne zahtjeve.

Rekao sam Ivani kakve uslove žena postavila za razvod. Glasno se nasmijala i mislila da je to apsurdno. - Bez obzira na njene trikove, mora se suočiti sa razvodom - rekla je prezrivo. Moja žena i ja nismo imali nikakav fizički kontakt otkad sam ja izrazio svoju želju za razvodom. Dok sam je nosio prvi dan oboje smo djelovali nespretno. Naš sin je tapšao iza nas - Tata drži mamu u naručju. - Te riječi su me pogodile. Od spavaće do dnevne sobe pa do vrata, hodao sam preko 10 metara s njom u naručju. Zatvorila je oči i tiho rekla - Nemoj našem sinu govoriti za razvod. -

Klimnuo sam glavom, pomalo uzrujan. Spustio sam je pred vratima. Otišla je na autobusku stanicu. A ja sam se odvezao sam do kancelarije. Drugi dan bilo nam je mnogo puno lakše. Oslonila se na moje grudi. Mogao sam da osjetim miris njezine bluze. Shvatio sam da nisam tu ženu pogledao pažljivo već dugo vremena. Shvatio sam da više nije tako mlada. Imala je nekoliko bora na licu i kosa joj je bila proseda. Naš brak je na njoj ostavio danak. Na minut sam se upitao što sam joj to učinio.

Četvrti dan kad sam je podigao, osjetio sam kako se osjećaj intimnosti vraća. To je bila žena koja je dala 10 godina svog života za mene. Peti i šesti dan osjetio sam kako osjećaj intimnosti opet raste. Ivani nisam rekao ništa o tome. Kako je tih mjesec dana odmicalo, bilo je sve lakše nositi je. Možda me svakodnevna vježba učinila jačim. Jedno jutro birala je što će obući. Isprobala je nekoliko haljina, ali nijedna joj nije pristajala. Zatim je uzdahnula - Sve su moje haljine postale prevelike. - Odjednom sam shvatio koliko je smršala i da je to zapravo razlog što mi je bilo sve lakše nositi je. Odjednom mi je sinulo. Nosila je toliko tuge i gorčine u srcu. Nesvjesno sam pružio ruku i pogladio je po glavi. Naš sin je došao u tom trenutku i rekao - Tata vrijeme je da nosiš mamu napolje. -

Gledajući svaki dan kako njegov otac nosi mamu u naručju, za njega je postalo bitan dio života. Moja žena ga je pozvala da se približi i čvrsto ga zagrlila. Okrenuo sam glavu na drugu stranu jer sam se bojao da bih se mogao predomisliti u zadnjoj minuti. Tada sam je uzeo u naručje, hodajući preko spavaće do dnevne sobe, pa u hodnik. Njene ruke obgrlile su moj vrat tako prirodno i nježno. Držao sam je čvrsto, baš kao i na dan našega venčanja. Međutim, njena sve lakša tjelesna težina me činila jako tužnim. Zadnji dan, kad sam je držao u naručju, jedva sam koraka mogao napraviti. Naš sin je otišao u školu. Držao sam je čvrsto i rekao - Nisam primijetio da je u našem životu nedostajalo intimnosti. -

Odvezao sam se do kancelarije. Istrčao sam iz auta bez zaključavanja vrata. Bojao sam se da bi mogao da promijenim mišljenje. Hodao sam gore. Ivana je otvorila vrata, a ja sam joj rekao - Žao mi je, ali ja više ne želim razvod. - Pogledala me zapanjeno, a zatim dotaknula moje čelo. - Imaš li groznicu? - rekla je. Sklonio sam sam joj ruku s moje glave. - Žao mi je, Ivana, rekao sam, neću se razvesti. Moj bračni život je bio dosadan vjerovatno zato što ni ona ni ja nismo cijenili pojedinosti u našim životima, a ne zato što više nismo voljeli jedno drugo. Sada shvatam da od trenutka kada sam je nosio u naručju na dan našega vjenčanja, trebalo je tako da je nosim dok nas smrt ne rastavi. - Ivana kao da se odednom probudila. Opalila mi je šamarčinu, zalupila vrata i briznula u plač. Otišao sam.



U cvjećari na putu kući sam naručio buket cvijeća za moju ženu. Prodavačica me pitala šta da napiše na kartici. Nasmijao sam se i napisao: Nosiću te svako jutro dok nas smrt ne rastavi. Te noći sam stigao kući s cvijećem u ruci i osmijehom na licu. Trčao sam uz stepenice, da bih našao svoju ženu u krevetu - mrtvu. Borila se s rakom mjesecima, a ja sam bio toliko obuzet Ivanom da nisam ništa primijetio. Znala je da će ubrzo umrijeti i htjela me spasti od bilo kakve negativne reakcije našeg sina na razvod. Barem sam u očima našeg sina ispao brižan suprug.

Mali detalji u vašim životima su ono što je stvarno važno u vezi. To nije vikendica, auto, nekretnine, novac u banci. To samo stvara okruženje pogodno za sreću, ali ne može dati sreću u vama. Dakle, nađite vremena da budete prijatelji i napravite one male stvari jedan za drugoga da izgradite intimnost. Da imate pravi srećan brak!








Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96942

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Sub 27 Jul - 19:54

Ljubavna priča koja je dirnula svet
Autor: medio.rs

Njihove porodice i prijatelji se slažu, ako je ikad postojalo dvoje ljudi koji su bili stvoreni jedno za drugo, onda su to Helen i Les Braun



Rođeni istog dana, 31. decembra 1918. godine, Helen i Les bili su dvoje zaljubljenih tinejdžera čija je ljubav prerasla u nerazdvojnih 75 godina braka.

"Moja majka je često govorila da ne želi da vidi oca kako umire, a on bez nje nije hteo da živi", rekao je njihov najmlađi sin Daniel.

Njih dvoje su se upoznali u srednjoj školi "Hantington Park" i zajedno pobegli 1937. godine i venčali se protiv volje svojih roditelja. Helen je dete iz radničke klase, a Lesova porodica je bila imućnija, pa su obe porodice smatrale kako taj brak neće moći da opstane. Međutim, njih dvoje su znali da hoće.

Preselili su se u Long Bič 1963. Ona je bila domaćica koja se ponekad bavila kupoprodajom zemljišta, a Les je imao foto-studio u kojem je radio kao fotograf za mornaricu.

Iako su rođeni istog dana, Braunovi su bili prilično različite osobe. Njihovi sinovi tvrde kako je Helen bila veoma stroga, a otac ležerniji.

Helen je obolela od raka želuca, a Les od Parkinsonove bolesti. Njihova bezuslova ljubav potrajala je do samog kraja: ona je umrla 16. jula, a njen suprug samo jedan dan nakon nje.









Nazad na vrh Ići dole
Carolija

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1953

Učlanjen : 18.11.2012

Raspoloženje : super


PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   Ned 18 Avg - 12:13

Iluzija



Pokušavala je da vrati vreme unazad, da se seti prvog, bolnog trenutka kad je ostala sama i kada je shvatila da je svemu došao kraj. Želela je da bar na tren otvori srce i dušu i kaže ljudima da je i ona nekada bila srećna osoba koja se radovala svakom novom danu i koja je hrabro išla kroz život. Nije uspevala.

Sama sebi je, kao najveći neprijatelj, branila da zadire u najintimnije i najlepše uspomene i skrnavi ih. A znala je da su tu, u njoj i oko nje. Njih je disala, sanjala i živela svakoga dana. Čuvala ih je kao najveću svetinju koju je jedino ona imala pravo da vidi! Bojala se da ako bi ikad otkrila svoju tajnu da bi ona zauvek nestala! A ona to nije želela. Nije htela da zaboravi i izgubi jedinu oazu „sreće“. Svoje utočište i svoj pakao!

U svom imaginarnom svetu i dalje je volela i bila voljena. Svakog jutra je budio nežni dodir ruke i tihi šapat „Dobro jutro, spavalice“. Tek kada bi joj te reči doprle do svesti znala je da je sve u redu. One su bile znak da treba da otvori oči, da udahne vazduh, da živi. Sve je bilo kao nekad, poznato i sigurno. Nije bila sama. Živela je u dobrovoljnom izgnanstvu od sveta i bila je srećna. Iznova i iznova je koračala utabanom stazom prošlosti, znala je svaki naredni trenutak, svaku narednu reč. Bez trunke napora uspevala je da napravi prelepu stvarnost i povremeno, ali samo povremeno, je uviđala da je ta stvarnost samo iluzija. Načinila je sve ni od čega, zato što je ljubav bilo srce onoga što su nekada delili.
Prvi put kada je videla sebe onakvom kakva istinski jeste, izgubljena u vremenu i prostoru, znala je da je došao drugi kraj. Čudna ali predvidiva posledica njenog života bila je da je postala usamljenija nego ikad. I toga je postala svesna.

Sačekala je još jednu noć da padne, još jedno jutro da osvane a zatim je napravila izbor. Tog jutra neće čuti REČI. I nije ih čula. Utonula je u crnilo sa verom u novo rađanje. Dan kada će ponovo biti zajedno tek treba da osvane, a ona je rešila taj dan da sačeka.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavne priče   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavne priče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljubavne priče
» Najlepše ljubavne priče u istoriji i svetskoj književnosti
» Jelenine bajke i priče
» Net priče..istina ili laž..?
» Robert Graves
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-