Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Goran Tadić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14, 15  Sledeći
AutorPoruka
BlackW

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 5749

Godina : 57

Učlanjen : 24.11.2015


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Pet 1 Apr - 23:52

Tu… tu… i tu…
Voliš da te ljubim tu… tu… i tu…
Umeš da te ljubim tu… tu… i tu…
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš… ne, nemoj,
dodirni me rečima…
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči…
Želim, kažeš…
I ja, kažem…
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene…
Ustvari, ne znaš ti mene…
Želim, kažem…
I ja, kažeš…

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu… i tu… i tu…
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sub 30 Apr - 0:11

Pred nama je čitav moj život

Pred nama je čitav moj život.
To možda nije mnogo,
ali je dovoljno za život,
a ostaće i za život nakon života -
imaćeš šta da pamtiš.
Moraš paziti kako me voliš,
ne smeš me brzo potrošiti,
da ne bi brzo ostarila.
Moram paziti kako te volim,
da se ne potrošim brzo,
jer nakon tebe
ne bih imao koga da volim.
Pred nama je čitav moj život,
a to je, videćeš, više od života.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Čet 26 Maj - 21:20

Bicikl

Neko se siromašan rodi. Takva mu sudbina. Nema ništa svoje, niko mu ništa ne da, a njemu ništa ni ne treba. Neko se rodi u izobilju, ni njemu ništa ne treba, jer ima sve, čak i bicikl koji mu je dosadio. Ponovo postane zabavno kad ga siromah pogura, dok se ne posvadjaju, pa siromah čvrsto odluči da će jednog dana imati svoj bicikl. Skoro odraste u tom maštanju i neko mu pokloni svoj stari bicikl. Lep je život kada se kotrlja. Bude siromah srećan neko vreme, ali mu dosadi da kisne, lanac stalno spada, a i kradu, brate. Imaće on kućicu i auto, sve pod ključem.
Vremenom, kućica postane tesna, deca neće da se voze starim kolima, pa pod stare dane siromah stekne sve što mu NIJE trebalo.

Sutra ću da ukradem bicikl, pa ćemo ti i ja da se provozamo. Kiša će, a ne pamtim kad sam pokis'o. Obuci nešto lepršavo, da se uplete u lanac. Staćemo pod lipu, dok prodje kiša, da otklonimo kvar, a i guma bi u medjuvremenu mogla da ipusti, pa ćemo nastaviti peške. Kad prodje oblak i pojavi se duga, smisli nešto da me začikavaš, da te pojurim, a ti kao ne možeš da utekneš. Ožedneću od jurnjave za tobom, a žedj mi može utoliti jedino kapljica hladnog čaja od lipe sa tvoje obrve. Pitaću šta je smešno, a ti mi namesti razdeljak sa strane, onako kako ne volim, pa kad se nadurim iskoristi priliku da pobegneš. Neću potrčati za tobom, jer ću se, kažem ti, duriti. Vratiću se pod lipu da zapalim cigaretu, a neću uspeti, jer se upaljač pokvasio, pa ću se još više duriti (ne na tebe, nego onako). E, onda sedi kraj mene, a ja ću skinuti mokru košulju, da ne sediš na mokroj zemlji (tome bi se oboje mogli smejati). Baš si blesav, reci, a ja ću... ne znam šta ću reći, smisliću... Uglavnom, šta god kažem, ti reci: ćuti (ali sa smeškom). Znaš mene, laprdaću, al' budi uporna, valjda ću shvatiti.

Jedna kap hladnog čaja od lipe skliznuće niz moj obraz do krajička usne, a ti reci pije mi se ruski čaj, ali uz smešak, da znam da se šališ, da se opet ne durim. Napij se, reći ću i zadrhtati, a ti nemoj reći prehladio si se. Mojim usnama svoje primakni, da ih ne dotakneš, a utoliš žedj. Utišaj muziku, reći ću. Molim te, nemoj pitati: koju muziku.

Trčaćemo puteljkom prema gradu. Nadomak cilja, setićeš se bicikla, a ja ću reći: neka ga ispod lipe.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Uto 30 Avg - 21:17

Pomeni me u molitvama

Molim te, pomeni me u molitvama, reče,
Bog ne mora čuti, dovoljno je da znam
da si mi namenio plamenu misao,
da mi još uvek želiš dobro
i da se moliš kao što si me voleo.
Ne znam koga moliš kad moliš,
ali me pomeni kao da za mene zna,
ne moraš objašnjavati,
samo me u nabrajalici pomeni
onako kako se najmiliji pominju,
ne likom, ne imenom,
već sećanjem na ono što nam je,
iz straha da će prestati,
nedostajalo već dok je trajalo.
Ako drugu zavoliš, slobodno me pomeni,
molitva za mene neće ti srce podeliti.
Tebi je molitva stih, a meni večni život.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Uto 30 Avg - 21:19

Nije rastanak

Nije rastanak kad se dogovorimo da se raziđemo,
kad sedne u voz, a ja pobegnem pre no što krene,
jer ne mogu da gledam to što smo se dogovorili.
Nije rastanak kad znam da je više neću videti.
Nije rastanak kad moram da popijem nešto protiv nje
(koliko god popijem ispostavi se da je malo).
Nije rastanak kad slinim zbog rastanka.
Nije rastanak kad ne mogu da se setim
koga bih, osim nje, mogao da se setim.
Nije rastanak kad, kao, verujem da je tako bolje
(ne znam za koga, za mene sigurno nije).
Rastanak je, valjda, kad umrem? Videću.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Uto 30 Avg - 21:22

Poziv

Pozove da kaže da joj nedostajem,
da zna da mi nedostaje,
da pita kako sam,
da kaže da je dobro,
da sačekam da izuje cipele,
žuljaju, prvi put ih nosi...
dobar dan, komšija, evo, s posla...
da pita šta radim,
da kaže baš te briga, odmaraj,
da ćuti, voli sa mnom da ćuti,
da zvecka minđušom,
da kaže čućemo se...
S kim to pričaš, pita kum?
Slušam muziku, kažem.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Uto 30 Avg - 21:39

Ludost

Pravila se luda,
ja se pravio da nisam,
al’ odmah se primeti
kome je srce važnije od glave
i ko je spreman da nevezanih očiju
ako treba stane pred streljački vod
da bi mu pre plotuna
ispaljenog u čast srca
poslednju želju ispunili,
a poslednja je ista ona
koju poželeh kad je ugledah,
uprkos molbi upućenoj Bogu
da ne dopusti da poželim nemoguće.
Smešila se, a ja se kezio
i trudio da objasnim
da godine nemaju veze sa godinama,
ma, nemaju veze sa životom
kao što pamet nema veze s njim
i da je najpametnije
komande prepustiti srcu,
pa kome nesanica i radost,
a kome nesanica i briga.
Pravila se luda,
a ja se i sad pravim
da nisam lud za njom.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Uto 30 Avg - 21:40

Znam da ponekad čuješ moje misli


Znam da ponekad čuješ moje misli.
Ponekad namerno na tebe mislim
tako da možeš da doživiš svaku moju misao.
Najčešće te zateknu pospanu,
pa nisi sigurna da li si me sanjala,
ili sam se ušunjao preko terase
da ti, misleći da spavaš, kažem nešto važno.
Trgneš se, ne znaš da li treba da te raduje
to što me čuješ kao da sam živ,
ili treba da te plaši paraljubavni fenomen
koji te s vremena na vreme zadesi.
Okreneš se na bok, zagrliš jastuk i rukama i nogama,
a on se rasplače, jer ne zna kako da ti pomogne
da me se jednom za svagda rešiš.

Neko vreme se praviš da me ne primećuješ,
ponadaš se da ćeš zaspati pre no što sećanja navale
na tvoje nejake grudi i nejake usne,
al’ moje misli uporno zavode tvoje misli,
pa jedno drugo podsećamo
na dane kada si me učila da budem srećan,
a ja tebe da budeš voljena.
Nasmešiš se, al’ odmah se uozbiljiš,
jer je prošlo to što je bilo
i treba napraviti mesta u srcu
za nešto što će možda biti,
nikad se ne zna.
Bolje da nisam dolazio, pomislim,
a ti osetiš moje misli,
pa misliš kako da me zadržiš još malo,
kad sam već tu, kad si već tu,
kad već ne znam šta ću sa sobom bez tebe,
kad već ne znaš šta ćeš sa sobom bez mene.
Mogli bismo gledati zajedničke fotografije, pomisliš,
a ja osetim tvoje misli
i predložim da gledamo zajedničke fotografije,
pa dugo u noć živimo prošlost.
Hvala ti za uspomene, kažeš i zaspiš.
Hvala za sve što mi nedostaje, kažem i zaspim.

(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sub 12 Nov - 23:10

Dobro smo


Čujem, dobro si?
I ja sam, hvala što ne pitaš.
Šta nam se to dogodilo,
pa si i bez mene dobro,
a dobro sam i ja bez tebe?
Da smo znali da će biti dobro,
mogli smo to zajedno dočekati.
Čujem, ni ti u ljubav ne veruješ?
Pametno, šta će ti to?
Ovde je jesen (i sve što uz nju ide),
slušam tužne pesme da ne štrčim.
Nije mi hladno, ne brini,
možda malo na stopalima.
I malo oko srca.
Inače sam dobro.
Kao i ti.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 4 Jan - 16:36

Samoća

Kada si sam, niko ne čuje da vrištiš u sebi,
niko ne zna da te možda više i nema.
Samoća je kada imaš tri godine,
kažu ti da sačekaš dva minuta,
a ti ne znaš koliko je dva minuta,
pa čekaš dok si živ.
Samoća je kad prestaneš da voliš,
jer si umoran od ljubavi.
Samoća je kada te sve boli.
Samoća je kada se praviš da te ništa ne boli.
Samoća je kada ne želiš da spavaš,
jer znaš šta te čeka kada se probudiš.
Samoća je kada bi bolje bilo da te nema.
Samoća je kada te je strah
i da pomisliš da si sam.
Samoća je kada te strah od samoće
natera da budeš sam.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Ned 12 Mar - 20:19

Kad sam te video

Kad sam te video, skrenuo sam pogled.
Da si ga uhvatila, mogla bi ga, nedajbože,
svrstati među muške poglede
koji te svlače gde god se zatekneš,
a to nije ono čega smo ti i ja željni.
Kad sam te video,
video sam ono što ne smem da vidim
(ne smem da kažem šta,
mogla bi pomisliti da te najzad gleda
neko ko to ume bolje no iko,
a moje su oči umorne od privida
i pre bi oslepele nego tebi takvoj
zabludom zlo nanele).
Krijući se od tebe i sebe, skrenem pogled,
ne znam šta bih njime mogao reći.
Lažem, imao bih toliko toga da kažem,
al’ ljudski je zanemeti pred tolikom lepotom.
Da sam te ranije video, gledao bih te onako
kako te, nažalost, niko neće gledati,
život bi bio lep, jer bi moj život bila ti.
Videh te kasno, bolje da nisam,
prelepa si ti za moje oči.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Pon 27 Mar - 21:17

Da ne objašnjavam

Ne umem da se objasnim.
Na kraju, koga to zanima?
To ja, budala, čeprkam po ostacima života
u potrazi za mrvom bilo čega
što bi bar meni bilo razumljivo i opravdano,
a nema ni mrve mene, jer me nije bilo.
Nisam imao s kim da budem
ono što je trebalo i ono što sam mogao biti.
Mene je protraćio neko
ko nije bio sposoban za nešto korisno.
Da sam imao sreće,
kad već nisam imao s kim da budem srećan,
mogao sam sa nekim da budem tužan,
pa ne bih morao da tugujem sam.
Nigde nikoga ko bi se ponosio srcem,
za koje sam mogao ruku u vatru da stavim
da ume da kuca onako kako svi žele da čuju.
Prepuno je nečega što možda nije nesreća,
al’ sreća sigurno nije.
Bio bih odličan alkoholičar, al’ neću da širim zarazu.
Napišem po neki stih, za koji niko normalan
ne bi verovao da je istinit, pa se provučem kao sanjar.
U mojim suzama vide dugu, meni ostaje blato.
Nadam se da ću ostati željan onih kojih sam željan,
jer želim da budu na boljem mestu od onog na kom ću biti.
Ako poželiš da učiniš nešto za mene,
raširi ruke i zagrli nebo, ni ne znaš da možeš,
a ja ti obećavam da ću biti dobar prah.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sub 1 Apr - 21:24

Najvažnije

Nisam joj rekao najvažnije,
sve kao - još malo da se ljubimo,
pa ću joj reći, al’ eto, nikad.
Poljupci su nam bili važniji od najvažnijeg.
Ne znam, možda tada nije bilo važno,
ali mi sada na oči izlaze reči
važnije od onih koje je čula.
Osim da su najvažnije
zapravo ne znam ništa o njima.
Da je volim, da je najlepša,
najbolja, najdraža,
rekao sam bezbroj puta,
ali to nije ono najvažnije.
Pomislim: da je bar ovde,
bar na kratko, bar na život – dva,
da pokušamo da se ne ljubimo,
možda bi reči izmilele iz dokonih usana,
možda bi joj se dopale, pa bi zanemela,
ili bi rekla: imam i ja tebi da kažem nešto najvažnije,
ali to se ne govori, to se ćuti zauvek.
Lako je sa rečima, nisu one važne
dok je tu onaj ko je najvažniji.
Kad ode najvažniji, ništa više nije važno,
pa se čini da nismo rekli ono najvažnije.








love
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20051

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Pon 3 Apr - 21:34

Budi srećna kao što si bila dok si sa mnom bila
i ne misli da li mislim na tebe,
jer ta će ti misao pokidati utrobu,
sagorećeš od tuge kao da sam već umro.
Znaš da ne mislim kako se boriš sa životom,
možeš li da spavaš, jedeš li nešto,
dira li te neko i da li se više ne primetim na tebi.
I da umem, ne smem da mislim,
jer bi svaka moja misao bila o tebi,
svaku bi osetila na mestima gde sam te najslađe ljubio
i ta bi te pusta mesta bolela,
jer ne mogu da zaborave moje usne.
Budi srećna kao što bi bila da sam živ.








Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 95822

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sub 28 Okt - 22:22









love
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20051

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 1 Nov - 17:33

Kasno je da tragam za novim ciljevima.
Ovo malo preostalog vremena
miriću se sa starim promašajima
i na kraju nestati bez svedoka,
bez kletve, bez ružnih i nežnih reči.
Kako da objasnim šta mi fali,
kad nikada nisam imao to što mi fali?
Ništa više ne razumem.
Ništa osim praznine ne osećam.
Ništa mi nije. Baš ništa.
Šta li će pokazati crna kutija mog srca?








Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:43

Anka
Kad god mati pravi krofne, ona kaže “nosi Lazi i Katici”, k’o da sam ja najmlađi u kući. Zanovetam, al’ nikad nije bilo da nisam ‘teo nositi to što im mati šalje. I kad ne mesi, ja kažem idem po testeru, il’ neku drugu alatku, a mati pita šta fali našoj testeri, pa se srdim što pita, kad valda ja znam šta mi treba i pitam ‘oće l’ ona drva testeriti, il’ ja. Kad se malko primirim, pitam da l’ ima nešto za njih, a ona se pravda da nema, kad smo sve pojeli što je u kući bilo. Taman stignem do kapije, a mati viče za mnom “Čekaj, evo ti ratluk, što su Vujkovi doneli kad su na Slavi bili, daj to Katici”, a ja se smeškam, znam da će biti nešto za poneti, pa će baba Katica, kad vidi, kasti “Iju, dete, što si to donosio, onaj keks, što si onomad don’o nisam ni načela, drži to, nosi kući, deci”, a zna da neću nazad nositi. Pitam di je deda Laza, a ona kaže “Eno ga, dangubi po dvorištu”. Ja ga nikad nisam vid’o da ništa ne radi, al’ baba Katica valda zna zašto tako kaže.

Zatek’o sam deda Lazu di sedi pod dudom. Mislio sam da se umorio, a kako i ne bi, star čovek, a vazda je nešto radio. “Šta je, deda Lazo, zabušavaš?”, ‘tedoh da ga zadirkivam, al’ se nije osvrn’o. Bilo mi to čudno, jer je vol’o kad ga zadirkivam. Kad sam mu priš’o, ozbiljno sam se zabrin’o. Bio je crn u licu, k’o zemlja. “Tebi nije dobro, o’ma ću ti doneti vode i šećera”, a on mi tek blagim pokretom šake pokaz’o da se manem toga. Čučn’o sam pred njim, da ga bolje pogledam, a on reče: “Volem da umrem”.

Da je neka druga prilika, svašta bi’ mu kaz’o i zadirkiv’o bi ga, a i on bi se šalio, al’ sam se ovog puta baš zabrin’o i samo sam ćut’o. Ček’o sam da čujem šta će mi kasti. Nije kaz’o ni da kažem baba Katici da nam skuva kafu, nije ni cigaru tražio, samo je ćut’o, čini mi se, čitavu večnost. Šta se kaže nekom ko ‘oće da umre? A star čovek. Otkud ja znam, možda se starcima prikaže, javi, pa sede i čekaju dogovoreno vreme. Kad je neko mlad, pa kaže da ‘oće da umre, ipak se iznenadiš, pa kažeš “Brezveze divaniš, nadživećeš ti mene” i još kažeš pomeri se s mesta, al’ deda Laza je im’o devedesetjednu godinu. Bez obzira na tol’ke njegove godine, ovako nešto nisam očekiv’o. Bio je vitalan i pun duha, što se kaže, a za tak’e misliš da nikad neće umreti. A možda se opet nešto sprda sa mnom? Zna da mu ne mogu na tako nešto ništa uzvratiti. Na posletku, ne pita se on kad će umreti. Jedno je šta bi on možda vol’o, a drugo šta će biti. Ćut’o sam k’o riba.

“Ne znaš ti šta znači četrdesetsedam godina svakog dana umirati”, reče Deda Laza, a ja se umal’ nisam onesvestio, kad sam čuo. Kak’o umiranje, šta bulazni? Ta, svaki dan smo se šegačili i pričali koješta, nikad mi na um nije palo da ima takvu muku, zbog koje bi poželeo da umre. Srce mi je lupalo, mislio sam iskočiće, al’ nisam smeo ništa da kažem, ni da pitam. Ček’o sam da nastavi, al’ sam mislio ako ne progovori istog časa, da ću, namesto njega, pandrknuti.

“Nema više moje Anke”. Aha, znači, ipak je tol’ko loše da ne zna šta priča. Kakva Anka, naopako? Pogled’o me, bile su to najtužnije oči, koje sam u životu vid’o.

“Prvi put ‘teo sam umreti kad me zavolela. Ja sam nju vol’o, ne može se rečima opisati, al’ sam mislio nije važno, volem je, pa šta, al’ kad je i ona mene zavolela, ‘teo sam da umrem. Lako je nju voleti, al’ šta je našla na meni? Bilo me sramota što sam dvadeset godina stariji od nje. Ter’o sam je, a opet, Boga molio da ostane. Nikako nisam im’o pameti da rešim kako da bude najbolje za nju. Ako odem, biće joj teško, ako ostanem, opet teško, da je teram boleće je, da kažem ostani… Kako? Sramota me bilo što sam tol’ko stariji. Ta, ćerka bi mi mogla biti. Sam Bog zna kol’ko me to bolelo, al’ nisam mog’o umreti, a ‘teo sam, jer bi’ tako sve bilo rešeno. A opet, da sam umro, moja Anka bi patila, a to sam najmanje želeo. Tad sam se zarek’o da ću živeti kol’ko Anka bude živela. Nisam ja blesav, znao sam da čovek ne odlučuje kad će umreti, al’ opet…

Uvek sam se lako zaljubljiv’o. Čemu žene služe nego da ih čovek vole? Može ona biti kuvarica, il’ ministarka, svaka vole da bude voljena, a muškarcu je dužnost da ih vole. Svaku sam vol’o, al’ kad sam Anku zavol’o o’ma sam znao da nije isto k’o sa drugim ženama. Ni sad ne znam zašto je to tako, al’ je tako. Nije to bila žena, ne mogu kasti da l’ je anđeo, il’ možda moja duša, znam samo da ja nju nisam vol’o samo onako k’o što se žena vole.

Cela veka slušaš kako se neko za nekog rodi, pa opet nešto ih ne viđaš često kako žive k’o jedno, već jedno i jedno. Kad jako voleš sebe, tu ljubavi nema.

Devedesetjednu godinu imam, a pričam k’o dete, je l’ da? Izlapeo starac, pa priča koješta? E, moj sinko, ovo ti srce divani, a srce ne može k’o mozak da izvetri. Šta je u mom životu bilo važno? Šta sam sve proš’o, ni sanj’o nisam da živ čovek može preživeti tol’ko toga. Kol’ko je samo ratova bilo. Tuga, beda, ogadi se čoveku i život i čovek, pa opet sve to prođe, zaboravi se. Nigdi iz kuće nisam mrdn’o, osim u vojski kad sam bio, a živeo sam u deset država. Ni jedna nije valjala.

Vol’o sam sinove, više neg’ mati što ih je volela, a volela ih je, k’o što samo mati ume, samo što se to ne sme kasti, jer niko ne bi verov’o. Izrasli u čestite ljude, na moj ponos i diku. A tek unuke kako sam vol’o, to zna samo deda. E, ondak sam praunuke prepustio sinovima, da i oni uživaju da budu dede.

Cela sam se veka žalio da me bolu noge, glava, leđa, a ja sam to samo zato da sakrijem šta me stvarno bole. Namrštim se i kažem mani me, Katice, nije mi sad do toga, ako je mislila da idemo negdi u goste, il’ na Slavu. Kad bi me ipak naterala, jer su kumovi kaz’li da će se na nas naljutiti ako ne dođemo na Slavu, ja bi’ iš’o, al’ sam znao šta će se desiti kad tamburaši zasviraju Ankinu pesmu, a svaka je pesma Ankina, pa sam brin’o da ne pokvarim kumovima Slavu, kad umrem za astalom. Nisam, jer sam se tako zarek’o, al’ je uvek malo falilo. Učini mi se da ću zaplakati, al’ oči se zainat stisnu, ne daju duši da se iscedi, da mi bar nekad bude lakše. Kol’ko su mi samo puta suze krenule, ja se obradujem, mislim zaplakaću, al’ one, kad se oku približe, negde zaglave, pa bude teže neg’ što je bilo dok nisu odnekut krenule. Ost’o sam ih željan. Evo, sad bi’ mog’o plakati k’o kiša, al’ neće one. Ne daju da moju Anku zadnji put okupam.

Kol’ko nas sa neba Tito gleda, tol’ko nas i Bog gleda. Nema od tog’ ništa, al’ volu ljudi da veruju da je neko drugi zadužen za njih više od njih samih, pa sve čekaju ako ne učine kakvo zlo da će ih, kad, umru, smestiti na neko mesto sa pet zvezdica, pa ne rade ništa, već samo čekaju, jer ko radi taj greši i zgreši. Plaši se čovek da ne završi u kotlarnici, a da je to stvarno k’o što pričaju, di bi’ nebo s tol’kim pepelom? Ko zna, možda je to ta kosmička prašina. Nikako čovek da shvati da su i Raj i Pakao u njemu, za života, jer bi ondak mor’o preuzeti odgovornost za svoj život. Ovako, sve se nada da će mu neko oprostiti, jer što bi se on brin’o kad ima tol’ko gorih od njega, pa ako je nebeske pravde, neće baš njemu pripasti mesto do kazana.

Da se razumemo, ljubiti nije greh. Ima dovoljno grehova na spisku, može se bez tog jednog, a najmanje zla činiš kad nekog voleš. Ako i činiš, činiš ga i sebi, jednako koliko i onom koga voleš, pa se to poravna. Kol’ko puta čuješ da neko nekog, il’ nešto ne vole? Zar to nije veći greh? Lako je ne voleti nešto što ne voleš, al’ ajd probaj da ne voleš nešto što voleš.

Jedino ja bi’ znao, kad bi pokatkad Anka našla nekog, ne zato što je ona ‘tela, već zato što je to ‘tela njena mladost. I uvek je pazila da niko ne sazna, da sina ne sramoti. Nikad za nju selo nije imalo ružne reči, samo falu, a da se saznalo, niko je ne bi razum’o, takvo je selo. Ja bi se radov’o kad bi našla nekog, dok je mlađa bila, posle nije nikog imala. Nad’o sam se da će je taj možda ženiti, da joj lakši život bude, a možda bi ga i zavolela. Bio sam k’o ker ljubomoran, al’ sam se radov’o zbog nje, jer od tog što je ja volem nije imala ništa, pa sam se nad’o da će je taj neko voleti i usrećiti. Tad bi mi se grudi pokidale i bolelo me sve što boleti može, al’ sam se nad’o da je moja Anka najzad našla svoju sreću. Pomišlj’o sam, ako bi drugog zavolela, ondak joj ne bi teško palo da čuje da sam umro, pa bih i ja najzad mog’o da se smirim. Nije takvog bilo, a možda Anka i nije dala da je neko drugi vole. Imala je važnijeg posla. Čestit čovek, il’ žena, najmanje o sebi vodi računa.

A možda je samoćom moja Anka ‘tela za života da okaje naš jednodnevni greh?

Sama je Anka sina podizala i stvorila od njega čestita čoveka. Nije povuk’o na svog babu, koji ga se setio tek kad je za vojsku i ženidbu stas’o i ‘teo da ga vodi kod sebe, kad ga ostavila žena zbog koje je Anku i njega napustio, dok je ovaj još bio sasvim mali, al’ mu sin kaz’o kad ti dosad nisam treb’o, ne trebam ti ni sad. Dobro mu je i kaz’o. Niko nikad Anki nije pomag’o, a brinula je o svima. Kad je muž napustio zbog druge, ostala je sa malim detetom, bolesnom babom, babom od kog koristi nije bilo, jer je uvek bio pijan i materom, koja je u dalekoj varoši radila, pa je samo katkad kući navraćala. Moja Anka ih je dvorila i dodvorila, sina iškolovala i na kraju ostala sama, a ja nisam znao kako da joj pomognem. U jesen, kad kamion sa drvima kroz selo prođe, ja ga stopiram i dam mu pola novaca i više, da ode pred Ankinu kuću, da kaže da mu ostalo još tih pet meteri, pa bi dao u po cene i još će joj iseći na koju meru bude ‘tela, za njen šporet, pa se Anka obraduje što je dobro prošla sa ogrevom. Dok joj je mati bila živa, im’o sam s poštarom dogovor da joj da više novaca i da kaže da su povećali penzije, samo nisu stigli da jave na radiju. Imala je Anka više novaca od mene, slao joj sin iz varoši, al’ sam vol’o da nekako pomognem, a da ona to ne zna. Sinu sam joj slao novaca, dok je studir’o, al’ po malo, da ne posumnja i potpisiv’o sam tako da se ne pozna ko šalje. Čudio se sigurno, al’ kad si momak nije te puno briga od koga je, važno da stiže. Isto tako i kad je bio u vojski, u Mostaru, a pakete sam slao na ceo vod, on bi to svakako sa njima sve delio. Naopako, da je Anka kojim slučajem saznala, o’ma bi mi oči iskopala, nema veze što me vole, tak’a je čestita i ponosita bila, a bila je mal’ko i prgava. Jedared, dok smo još divanili, kaz’o sam joj da je k’o tigrica, pa se naljutila.

Ja sam nju do jutros vol’o k’o muškarac. To niko ne bi verov’o, ko ni ti što ne veruješ. Katica i ja u krevetu smo k’o brat i sestra već četrdeset godina, a sa Ankom bi’ mog’o, osetim to, sramota je to i pomisliti, al’ je tako. Lepa mi je ostala k’o prvog dana kad sam je ugled’o. Kad bi je neko od mlađih pomen’o, kaz’o bi baba Anka, a ja se štrecnem, kako za nju može kasti da je baba, kad je k’o devojčica i lepa k’o što treba žena da je lepa. Želeo sam da milujem te njene bore i milov’o bi’ ih, k’o da ih nema, jer ja to ni ne vidim. Ost’o sam je željan, al’ ja je nisam vol’o samo onako k’o što se žena vole.

Čudiš se kako znam da me Anka volela do zadnjeg časa? Ne čudi se, jer bi’ mog’o pomisliti da te niko ne vole, čim ne znaš kako je to kad te neko vole. To se oseti. Ne kaže se badava da su to osećanja. Tol’ke su knjige o tim pisane, nešto malo sam čit’o, al’ sam brzo batalio, kad sam vid’o da ni učene glave na kraju ne umeju da objasne ljubav.

Kol’ko smo se puta Anka i ja rastajali. Bilo je da se po dve godine ne sretnemo ni na vašaru, a ja nikog ne pitam za nju, da me ne bi pitali “Je l’, a šta tebe tol’ko zanima šta je s Ankom”, a moglo bi i do nje doći da sam se raspitiv’o, pa bi znala da još mislim na nju. A znala je, osećala je i bez tog da se raspitivam, samo nisam ‘teo da bude sigurna, da ne kaže “E, sad mi ga je dosta, preter’o je”, pa da me više ne vole. A ne bi mogla da me ne vole, samo bi se mučila i inatila neko vreme, pa bi me opet volela. Ne moš ti sotim da se boriš. K’o što ja ne mogu nju da ne volem, tako se ni ona ne pita. Kol’ko puta je ‘tela da me ne vole, pa opet ništa.

Najmanje sam se priseć’o salaša, na kom smo se samo tog jednog dana, voleli k’o muškarac i žena, ne zato što nisam ‘teo da se prisećam, već nisam smeo. Plašio sam se da se krv ne pokrene, da ne priznam sebi da bi’ je ljubio cela veka, nema veze što je žmurila, pa sam mislio da nije mogla da me gleda, jer sam tol’ko stariji. A ljubio bi’ je i vol’o bi je k’o muškarac sve do jutros. I tog’ sam ost’o željan.

Katicu nikad nisam prevario s nekom, al’ Anku jesam. Zavolem neku, al’ nije da je baš zavolem, nego napravim sebi da tako liči, pa bude lepo, al’ se ondak priupitam šta to meni treba kad nije ni nalik k’o što je s Ankom, pa se razbucamo. Ja joj kažem da joj ne trebam ja, već neko ko će je zapravo voleti, ondak ona plače i kaže da je niko k’o ja nije vol’o, a ja se pitam sa kak’im je dosad bila, kad joj je to malo srca što sam joj dao tako veliko i probam da je utešim da će i nju neko voleti zapravo, a ne k’o ja, da se samo trudi. Ondak mi bude krivo što sam mislio da bi mog’o zavoleti drugu, a ja sam ustvari samo ‘teo da se razonodim i ubijem vreme, kad neće ono mene da ubije. Sad se čudim kako mi nije kod drugih smetalo to što su bile mlađe jednako k’o što je Anka bila.

Nema više moje Anke. Skoro da mi je krivo što nikad Bogu nisam verov’o. Da jesam, sad bi se mog’o nadati da ćemo negdi najzad biti zajedno, a nećemo. Možda i ne treba. Zar je malo što smo pola veka proveli zajedno?”

Dlanovi su mi bili ulepljeni od ratluka, koji se sav istopio. Gled’o sam deda Lazine oči, koje su, činilo se, postale nekako vesele. Ućut’o je, a ja nisam znao šta bi’ kaz’o. Doneću ti vode, kaz’o sam, al’ sam jedva ust’o. Telo mi je drhtalo, kao da je u groznici, a nije. Nešto mi je i vazduha zafalilo i sav sam nešto bio smušen. Nisam znao ni šta ću kasti baba Katici, što ne uđemo u kuću i kako ću joj dati onaj istopljen ratluk. Nisam joj ni dao, već sam ga bacio iza kuće, a njoj sam kaz’o da smo nešto majstorisali, pa bi’ samo ruke da operem i da se ne bi’ zadržav’o. Požurio sam natrag do deda Laze i nisam ni čuo šta baba Katica viče za mnom. Kad sam mu priš’o, bokal mi je samo isklizn’o iz ruke i pao na zemlju. Deda Laza je, naslonjen na dud, nepomično sedeo. Vik’o sam deda Lazo, deda Lazo, al’ badava. Nije me čuo, inače bi se odazv’o. Izgledalo je k’o da se smeška. Kapci su mu bili spušteni, a lice mokro, k’o da je umiven. Iz očiju mu se još uvek nešto cedilo. Da su suze, bilo bi, valda, u kapljicama. Ne znam šta je to bilo, suze sigurno nisu.

Sa’ranili smo ga u četvrtak. Nije bilo puno sveta, samo familija i još nas nekol’ko, kojima kiša nije smetala. Baba Katica je zvala popu, iako deda Laza to nije ‘teo. “Di od sramote da ga sa’ranimo bez pope”, kaz’la je baba Katica, a sinovi se nisu mešali. Meni bilo krivo, šta joj je teško bilo da poštuje njegovu volju. ‘Teo sam popu pitati da l’ zna da je u nekom selu ovih dana neka Anka umrla, al’ sam se predomislio, nisam ‘teo da me pitaju “A što pitaš?”. Ja nisam ni čuo dok je popa pev’o. Čuo sam nekakav hor, neku muziku, k’o na filmu kad prikažu saranu, pa nasnime muziku, da bude tužnije ovima što gledaju. ‘Teo sam da plačem, mislio sam pokidaće mi se sve u grudima. Krenu suze, al’ zaglave negdi blizu oka, pa bude teže neg’ što je bilo dok nisam ‘teo da plačem.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:43

Duša
Kad se čovek rodi, baaba mora otići u opštinu, il’ u crkvu, jer se to mora prijaviti kod matičara, il’ kod pope. Tako svi budu ravnopravni, jer na taj način, bez obzira šta ko uradi za života, svako od nas ostavi trag da je postojao. Pred Bogom svi smo jednaki, a i država kaže da o tom vodi računa. Ja mislim da je to državi važno samo zbog planiranja, da bi znala kol’ko škola i radnih mesta treba otvoriti, kolk’o će imati prihoda i troška, a na kraju, treba voditi računa i tom kol’ko će parcela trebati, kad obavimo pos’o na zemlji. Sve se to planira. Biće da i Bog mora na vreme znati šta ga čeka, da napravi mesta, da se ne pravi gužva odjedared. Državni je pos’o da nas zbrine na zemlji i pod zemljom, pa je u redu da pravi plan, al’ mi nije jasno šta je to Bogu važno, kad duša ne zauzima puno mesta.

Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Isto tako, ja mislim da kad neko umre, pa kažemo da je ispustio dušu, to ne mora biti baš tako, jer je neko ost’o brez nje i ranije. Ima toga, još kako. Tak’ima je teže živeti, neg’ onima što ih duša bole. Nevolja je što čovek ne zna tačan datum i priliku kad je ost’o bez duše. Dok on to primeti, bude kasno. Niko ne zna di duša ode, al’ ode. To ti je k’o što je Sima Šandorov im’o kera, pa nije vodio računa o njemu, mučio ga i maltretir’o. Ker k’o ker, vole svoga gazdu, al’ jedared i njemu dozlogrdilo, pa očo i niko ne zna di je očo i šta je sa njim bilo. Sima Šandorov je posle prič’o kako niko nije im’o kera k’o što je njegov bio i nad’o se da će mu se vratiti, al’ badava. Nije ni ker blesav.

Ne znam da l’ duša ima veze s onim kog voleš. Neki put mi se čini da ima, da čovek dušom vole, da mu duša ode kod tog koga vole, da o njemu vodi računa, pa ga bole to mesto di je duša bila. Kako ondak vole, ako duša nije kod njega? Pisalo se o tom dosta, al’ opet niko nije to tačno razjasnio, da se već jedared zna da l’ je dobro, il’ nije kad nekog voleš. Jebešga, kak’e fajde od ljubavi ima taj kog voleš i što si mu dušu dao (doduše, nisi se mnogo ni pit’o)? A opet, još kako bi mi imali fajde od ljubavi, kad bi nas vol’o taj kog volemo. A možda nas vole neko drugi i dao nam je dušu, a da mi to i ne znamo? Kako nas onda vole, ako mi to ne osetimo? Biće da duša ipak nema puno veze sotim.

Ljubav je kad voleš, a ne kad te neko vole. Vi’š ti šta je lepih pesama napisano i navek vole onaj što ih je pis’o, a njega niko ne vole, već se samo pravi važna ta što joj je pesme pis’o, namesto da i ona njega vole, pa da im bude lepo. Ih, ondak ne bi ni bilo pesama, kad bi to tako bilo. Sve se nešto duša s dušom rastaje, pa je ranjena i pokidana, pa bole, pa ode, pa se vrati… I opet niko ne zna di je.

A važan je detalj duša. Neki put mi se čini da čovek i ne zna čemu mu ona služi. Juri za novcima, za karijerom, ‘oće da se dokaže, a dokazuje se samo sebi, jer nikom nije važno šta će on postići, osim njemu. Ko ga vole, voleće ga i ako ostane siroma’. Slušam, ljudi kažu “volem deci da obezbedim lepši život”, a deci nije važno da l’ ih baaba vozi u školu autom, il’ biciklom. I tako baaba juri novce da otplati auto, a deca mu odrastu brez njega, jer nikad nije kod kuće, pa idu u školu peške, il’ aftobusom. Ondak, kad deca odrastu, cela veka im fali to malo duše što nisu dobili, radi auta i njine lepše budućnosti.

Volem tako ponekad da filozofiram. Što bi deda Laza kaz’o, “Tumačenjem duše bave se dokoni. Da je od tog kak’e fajde, već bi neko štogod korisno pronaš’o o duši.” A ja, baš k’o dokon, u’vatim da razmišljam zašto je to tako, sotom dušom. Spopadne me neki andrak, pa nikako misli na drugu stranu da odu. Ondak mislim da me nečija duša posetila, samo ne znam čija i šta me se setila, baš sade, kad najviše posla imam. Ako je to tako, zašto se ne predstavi, nego me drži u neizvesnosti, pa se prosto nekako glupavo osećam što ne umem da je poznam i da se lepo upitamo. Možda se njen vlasnik sekira što mu se ne vraća, možda je otišla od njega, brez njegovog pristanka? Znam, tako i meni bude, pa se pitam gde mi je duša, a ponekad, bogami, samog sebe pitam “gde će ti duša”, k’o danaske, kad mi veterinar kaz’o da keru nema leka i da bi najbolje bilo da ga uspava. Kanda i ker ima dušu, il’ je odn’o deo moje, kad je očo na onaj svet, jer sam se živ pokid’o i čini mi se umreću, a da odem kod doktora kaz’o bi “nije ti ništa”. To je radi toga što ni oni ništa ne znaju o duši, pa im lakše da tako kažu, nego da leče, kad ne znaju kako. Eto, badava im škole, kad ni sa svojom ne umeju, k’o ni mi što smo brez škole.

Kažem ja, duša se ne rađa i ne umire kad i mi. Kanda je mi sami pravimo kako znamo i umemo. Neko nam pokloni svoju, nekom mi poklonimo svoju, neko svoju proda, neko rasproda, neko razdeli, onako brezveze, k’o da njemu neće ni trebati, neko ostane brez duše, a ni ne zna di mu je ostala.

Eto, to mi je želja, kad bi se naš’o neko mudar, tako k’o Ajnštajn, da pronađe za mog života nekak’u formulu, il’ mašinu, kompjuter, šta bilo, samo da se može otkriti to sa dušom, kako nastane i nestane. Vol’o bi’, kad bi moglo, da napravidu nešto da se sve duše, il’ njeni delovi, ako je rasparčana, sastave i okupe na jednom mestu, bar jedared godišnje, da im bar nekad bude po volji i milo, da oprosti ko šta ima, da kažedu jedna drugoj najpre da im je žao zbog tog i zbog tog, a ondak u glas kažedu “Ma, nema veze, nemoj se jediti”. Tako na gomili, mogli bi ih lečiti i sastaviti. Moglo bi to. Sigurno bi o’ma smislili neku pomadu za dušu, ako je samo bolesna, il’ neki lepak, ako je pokidana. Treba samo doći do njih.

Ne vredi mi da o tom mislim, samo mi nešto prazno bude u grudima, tu di srce stoji, pa bole, a ne znam zašto bole kad je prazno. Badava filozofiram Što bi deda Laza kaz’o: “O duši se ne divani, duša se koristi.”









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:43

Temperatura
U pravu si, treba biti razuman i racionalan.

Reših, dakle, da pokažem da nisam ja baš tako glup i da ne umem samo srcem da razmišljam. Znam i ja ponešto. Čak imam i naučne dokaze za ovo naše (pošto ne možemo da se dogovorimo da li je ovo ljubav, u nastavku teksta zvaću je “ovo naše”). Da se ne radi o pukom teoretisanju (kakav je slučaj sa pesmama, naprimer), izvršićemo mali eksperiment (primereniji bi bio eksperiment iz hemije, pošto je ljubav, kažu, hemija, al’ bojim se, kakva si šeprtlja, nešto bi zapalila, pa ćemo takve oglede vršiti u laboratorijskim uslovima…).

Potreban ti je jedan krompir (ne moraš ga oguliti). Prepolovi ga i stavi na tanjir. Šta se dešava? Ništa, naravno. Sad uzmi jednu polovinu i stavi u vrelu vodu da se skuva. E, tako. Sada je probodi viljuškom i stavi uz onu nekuvanu polovinu. Bliže, da se dodiruju. Tako. Sačekaj malo. Primetićeš da je temperatura nekuvanog krompira porasla. Naravno, učila si to u šestom osnovne – pri dodiru dva tela, njihova temperatura teži ka tome da se izjednači.

Nije ti jasno? Te dve polovine krompira su naša srca, ćurko! Govorimo o egzaktnim stvarima, ništa ne izmišljam. Jesu li se naša srca dodirnula? Ne čujem? Znači, jesu. Dobro. Kako je onda tvoje tako hladno? Ako se uzme u obzir temperatura mog srca, koja je bezmalo dostigla tačku topljenja, tvoje bi moralo biti prilično zagrejano, ili bar mlako. Ne razdvajaj krompire! Eksperiment mora pokazati stvarno stanje, a srca su nam, svidelo ti se, ili ne, još uvek slepljena.

Dakle, ili “ovo naše” nema veze sa krompirom, ili sam ja lud (po ovom pitanju se ne izjašnjavaj). Znaš li u čemu je jedina razlika? Krompir ne glumi. E, o tome se radi! Uplašila si se, jer ti se srce pregrejalo, pa tvrdiš da sam izmislio “ovo naše” i da to, zapravo, nije naše, već moje. Bleso jedna, ne može se temperatura glumiti. Nemoj sad da te vratim u šesti osnovne, da se zaljubiš k’o šiparica, pa da vidim kako ćeš glumiti da “ovo naše” nije ljubav.

Ti ćeš meni ljubav da srozavaš na vruć krompir?

Eto, sada si videla kako je kada ne razmišljam srcem. Hajde, blago meni, knjigu u šake (moju, naravno) i da se obnovi gradivo iz ljubavi. Na sledećem času radiš kontrolni. I da naučiš da se pesme srcem čitaju, k’o što su i pisane.

‘Ajd’ sad, u kujnu, skuvaj i drugu polovinu krompira, napravi pire, rusku salatu, bilo šta, samo da se više ne razdvajamo. Za temperaturu ne brini, majstor sam za podgrevanje. Ne vredi ti više da glumiš hladnoću, imam naučni dokaz da me voliš.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:44

Vetar
Danas ću biti vetar, a tvoja bluza jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak, koji ne umeš da protumačiš i biće te baš briga što ne umeš. Osvrtaćeš se da vidiš ko te gura, ka ciljevima koje si zacrtala. Zabaviće me svaki tvoj osvrt, jer znam da me ne možeš videti. Ni ne treba.

Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv i pre nego posustanem, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let.

Danas ćeš biti čudna sebi i drugima. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, a ja ću i dalje ostati nevidljiv.

Kad budem siguran da dalje možeš sama, staću. Letećeš sve brže, a ukorenjeni ljudi, koje ostavljaš za sobom, govoriće: „Bože, kao da joj vetar duva u ledja“.

Ako posustaneš, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame. Prepoznaćeš moj dah, trom, isprekidan, umoran, bez snage da te pokrene. Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i podseti da umeš da letiš.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:44

Zrno peska


Nakon napornog uspona, zaustavih se na vrhu planine. Bio sam zadivljen prizorom i ujedno razočaran činjenicom da se ne može dalje. Ravnodušnost nedogleda mojim prisustvom naterala me da, gotovo uvređen, napustim to mesto. Pogledah u nebo i shvatih da bi ono bilo jednako daleko i da sam mogao da nastavim uspon. U tom času jedna privilegovana kišna kap pade na stenu, na kojoj sam do maločas stajao i stena se sruši u podnožje planine.

Bilo je to davno, mnogi mi ne veruju, pre 30.000 godina. U međuvremenu, svestan da ne postoji dalje, nikuda nisam išao, za razliku od one stene. Njeno DALJE meni je bilo blizu. Dospela je na dno reke, koja je od nje, valjajući je svojom ogromnom snagom, napravila kamen, zatim kamenčić i na kraju zrno peska.

Stena se pamti, a zrno peska je samo zrno peska i tek u sadejstvu svoje sabraće postane značajno i pomogne nekom da napravi kuću, ili kulu na plaži. Ona neiskorištena zrna reka odnese na dno mora i okeana, gde nakon dugog i burnog putovanja, uglavnom miruju.

Jedno privilegovano zrno peska, seme nekadašnje stene, dospelo je u školjku, koja od njega napravi biser. Hrabri mladić izroni biser i ja mu za njega dadoh sve što sam stekao.

Dok ti pružam ovaj biser, jedna privilegovana kap klizi niz tvoj obraz. Pravdaš se da ti je u oku zrno peska…








Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:44

Bicikl


Neko se siromašan rodi. Takva mu sudbina. Nema ništa svoje, niko mu ništa ne da, a njemu ništa ni ne treba. Neko se rodi u izobilju, ni njemu ništa ne treba, jer ima sve, čak i bicikl, koji mu je dosadio. Ponovo postane zabavno kad ga siromah pogura, dok se ne posvadjaju, pa siromah čvrsto odluči da će jednog dana imati svoj bicikl. Skoro odraste u tom maštanju i neko mu pokloni svoj stari bicikl. Lep je život kada se kotrlja. Bude siromah srećan neko vreme, ali mu dosadi da kisne, lanac stalno spada, a i kradu, brate. Imaće on kućicu i auto, sve pod ključem.

Vremenom, kućica postane tesna, deca neće da se voze starim kolima, pa pod stare dane, siromah stekne sve što mu nije trebalo.

Sutra ću da ukradem bicikl, pa ćemo ti i ja da se provozamo. Kiša će, a ne pamtim kad sam pokis’o. Obuci nešto lepršavo, da se uplete u lanac. Staćemo pod lipu, dok prodje kiša, da otklonimo kvar, a i guma bi u medjuvremenu mogla da ipusti, pa ćemo nastaviti peške. Kad prodje oblak i pojavi se duga, smisli nešto da me začikavaš, da te pojurim, a ti kao ne možeš da utekneš. Ožedneću od jurnjave za tobom, a žedj mi može utoliti jedino kapljica hladnog čaja od lipe, sa tvoje obrve. Pitaću šta je smešno, a ti mi namesti razdeljak sa strane, onako kako ne volim, pa kad se nadurim, iskoristi priliku da pobegneš. Neću potrčati za tobom, jer ću se, kažem ti, duriti. Vratiću se pod lipu da zapalim cigaretu, a neću uspeti, jer se upaljač pokvasio, pa ću se još više duriti (ne na tebe, nego onako). E, onda sedi kraj mene, a ja ću skinuti mokru košulju, da ne sediš na mokroj zemlji (tome bi se oboje mogli smejati). «Baš si blesav», reci, a ja ću… ne znam šta ću reći, smisliću… Uglavnom, šta god kažem, ti reci «Ćuti» (ali sa smeškom). Znaš mene, laprdaću, al’ budi uporna, valjda ću shvatiti.

Jedna kap hladnog čaja od lipe, skliznuće, niz moj obraz do krajička usne, a ti reci «Pije mi se ruski čaj», ali uz smešak, da znam da se šališ, da se opet ne durim. «Napij se», reći ću i zadrhtati, a ti nemoj reći «Prehladio si se». Mojim usnama svoje primakni, da ih ne dotakneš, a utoliš žedj. «Utišaj muziku», reći ću. Molim te, nemoj pitati «Koju muziku».

Trčaćemo puteljkom prema gradu. Nadomak cilja, setićeš se bicikla, a ja ću reći «Neka ga ispod lipe».









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:45

Pišem ti poslednji put
Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:45

Pročitaj ovo kad odem
Hrabrosti imam, ali nemam srca
da ti u oči na rastanku kažem da te volim.
Plašim se da bi nas naša slabost
mogla ohrabriti da nas ne napustimo.
Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.
Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi
s kojom ne znamo šta bismo,
jer je onakva kakvu smo je priželjkivali,
a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,
pa sada boli ono što nas je golicalo.
Hteli smo ljubav.
Hvala joj, prokleta da je.

Želim da znaš da ono što znaš
nije ni delić ovoga što osećam
i zaista ne znam
kojim bih rečima mogao dokazati
da zaslužuješ više od nežnih reči.
Ono što bi morala pročitati ne umem da napišem.
Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči
i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.
Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,
pa me u sebi čuvaš (znaš da se ne bih opirao).

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,
koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.
Nedostajaćeš dugo na bolan način.
Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,
nedostajaćeš na lepši, topliji način,
neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.
Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.
Kad pročitaš, spali.
Kud sve drugo, tu i moje reči.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

  

avatar

Ženski
Poruka : 33313

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.


PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   Sre 6 Dec - 18:45

Nije da mi nedostaješ
Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k’o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?

Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih da umrem noćas za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.

Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.









Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.

happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Goran Tadić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Goran Tadić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Goran Tadić
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Goran Petrovic
» Goran Bregović
» Goran Karan
Strana 13 od 15Idi na stranu : Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14, 15  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-