Goran Tadić

Ako moja ljubav nisi ti

Ako moja ljubav nisi ti, niko neće biti.
Ne bih mogao u oči da pogledam
nekoga ko je zamena za tebe.
Ne bih smeo ništa da kažem,
iz straha da ću joj srce slomiti
ako bih je nehotice tvojim imenom oslovio.
Ne bih smeo da je dodirnem,
da te ne prepozna pod mojim dlanovima.
Bio bih biljka,
čekala bi da procvetam,
a ja bih venuo i jedva čekao da uvenem.

Umreću ovog časa, da mi budeš doživotna,
da s osmehom dočekam trenutak bez tebe,
svakako bih se, pre ili kasnije,
bez tebe raspao.
Imam pravo da zamrznem radost
koju si mi podarila,
imam pravo da me srećnog pamtiš,
da ne misliš da ti nešto zameram
i da sam zbog toga nestao.
Imam pravo da mi se bez tebe ne živi,
jer mi se jedino s tobom živelo.
Imam pravo da budeš moja ljubav
do poslednjeg časa,
a ako iz nekog razloga moja ljubav nisi ti,
niko neće biti, jer bez tebe ni mene neće biti.

Nije to ono


Nije to ono kad čuješ tužnu pesmu,
pa pustiš suzu, ako niko ne gleda,
pa te, kao, prođe, a znaš da ne prolazi,
već se pritaji, šćućuri u tupom delu tebe,
do neke druge zasede tužne pesme,
al' šmrcneš, razmažeš tugu po trepavicama,
udahneš bilo šta, samo da nije ono što te guši
i brže-bolje zavoliš ptice i cveće,
jer nešto moraš da voliš,
samo da prođe to što te nespremnog zateklo.

Nije to ono kad pada kiša, pa si tužan, jer kiša tuzi služi,
pa se na nju žališ, kao da će sva muka prestati kad ona prestane.

Nije to ono kad te brzo prođe,
pa se hvališ da si super, kakav si bio,
pa hrabriš mrgude da se nasmeše, jer život je lep:
"evo, vidi mene, šta mi fali, trgni se, čoveče"...
Kao, odjednom umeš sa životom.

Nije to ono kad ti se čini da nikom ne trebaš,
a tebi bi dobro došao bilo ko.

Nije to ono kada ti presedne rođendan, jer ga je neko,
zbog koga si imao volju da ga dočekaš, zaboravio.

Nije to ono kad ne možeš da dočekaš da prođe današnji dan.

Nije to ono kada si siguran da život nema smisla.

Nije to ono kada te grize savest
zbog nečega što ti je odavno oprošteno.

Nije to ono kad ne znaš šta ti je.

Nije to ono kad misliš da si umro zbog neuzvraćene ljubavi.

Nije to ono što se deli sa alkoholom, mrzovoljom,
isključenim telefonom i blejanjem u isključen TV,
pa kad ti dosadi da se dosađuješ, dosađuješ drugima,
ne dopuštajući da budu onakvi kakav si do maločas bio.

Nije to ono kada ti potonu sve lađe.

Nije to ono kad nešto treba da prođe, ne znaš šta,
pa će se nešto desiti, ne znaš šta.

Bezobrazna pesma


Čitaš bezobrazluke sa mojih nemih usana,
ali ne smeš da postupiš po naređenju,
jer ne znaš šta će se desiti ako si pogrešno razumela
nešto od tih nepromišljenih gadosti,
pa nam se neusklađeni pokreti zamrse.
Ko bi nas odmrsio kad niko za nas ne zna?
Nisi sigurna na šta sam spreman,
čekaš da nagovestim sledeći potez
da bi mogla da odglumiš čednost, ili strast.
Sa mnom se nikad ne zna.
Sa mnom niko ne zna.
Pokušaj ti…

Ljubi me tako da kada prestaneš kažeš
ne znam šta mi je bilo, to nikad nisam radila.
Dozvoli da te ljubim tako da kada prestanem pitaš
šta si mi to uradio? Mogla sam umreti.

Stisni mi kolenima obraze,
da izgleda kao da ne daš preko granice.
Ne smemo se dokazivati onim što svi umeju.
Praviš se da ne znaš šta te čeka…
Pravim se da ne vidim da jedva čekaš…
Pa, šta ako se zaljubimo? Do jutra će nas proći.

Ovo moraš zapisati, kažeš,
a znaš da niko o ovome ne sme čitati.
Bolje misli kako ćeš sutra
tako izujedana među ljude, kažem kroz zube.
Bolje misli hoćeš li dočekati sutra, kažeš kroz zube.
Bolje da ništa ne mislimo.
Umri muški, zaječiš.
Samo što nisam, zaječim.
Hoćeš li još malo da ti sanjam?

Pesnička pesma

Lako je biti malodušan kada ti zapadne ovo malo duše,
bez uputstva za upotrebu, pa moraš samouk da se snađeš.
Svi smo pre pameti rođeni, al’ ja se rodih čitav život ranije,
da bih bio suvišan, jer voleh one koji sebe već vole.
Na ponekoj stranici života stavio sam “uši”,
verujući da je na njoj zapisano nešto važno, ne i mudro.
Većinu sam zgužvao, jer ih je pisala nepismena žena,
a ja čitao kao dnevnu zapovest,
verujući da je dobrom namerom pisana.

Ima nas željnih ljubavi,
al’ nije isto biti željan i ostati željan.
Nema oduška duši kada se pomiri s tim
da ne postoji šansa za propuštene šanse,
a druge su drugima namenjene.
Tuga nije korisno iskustvo drugima,
ali se neki od nas teše da će naša tuga utešiti tužne,
pa pokleknu pod pritiskom pesme i tuguju javno.

Bilo bi me stid da mislim da sam pesnik,
ali se ponosim onim što sam osetio,
a nisam umeo da zapišem
i po tome se ne razlikujem od drugih.
Da sam imao kome da kažem,
ne bih morao da pišem.
Pesma nije stil pisanja, već stil života,
nesvesna mistifikacija najobičnije čarolije.

U redu, pesnik sam,
dok neko ne postavi tačniju dijagnozu.
Nije pesnik onaj ko se pesmom takmiči,
već onaj ko se takmiči sa njom,
uprkos saznanju da je gubitnik.
Imam nesreću da sam živ pesnik,
pa čitam tugu iz očiju onih
koji čitaju moju tugu.
Pesnik bi morao da se rodi mrtav,
da ne gleda toliko tuge u toliko očiju.
Život se ne opisuje, već živi.
Ipak, ostaće zapisnik na satenskoj ploči,
ukaljanoj pogrdnim grafitima.
Ne marim, nije mi trebao epitaf, već život.

Romantično, lično, patetično,
pisao sam domaći zadatak iz ljubavi,
uveren da su satenski stihovi mogući u praksi,
ali je za to uvek neko nedostajao.
Samo sam želeo da bude lepše kada je lepo
i tužnije kada je tužno.
Bilo je teško i lepo.
Moglo je lakše, al’ nisam mogao
da dopustim da bude ružnije.
Kao propovednik veličao sam ljubav,
čiji sam slepi podanik bio,
govorio vernicima da mi se ljubav prikazala,
najavila svoj skori dolazak
i obećala da će je biti za svakog
ko u nju, uprkos iskustvu, veruje.

Mogao sam osiromašiti sebe bogatstvom
i kupiti ovo što mi nedostaje,
ali bi me ubilo saznanje da je na prodaju
i ono što sam voleo.
Mogao sam... Ne bih mogao.
Neko u samo jednoj pijanoj noći
odboluje i izleči bolest
sa kojom se nosim čitavog života.
Kod toliko neizlečivih, doživotnih bolesti,
baš pesnik da budem?
Nisam pisao da bih pisao,
već da bih srce opisao.
Uzalud, ostaće nedorečeno,
jer mu nisam dorastao.

Nisu se stihovi pisali sami,
sve su to tragovi točkova sudbine,
koja me samlela u brašno,
od kog je umesila kolačiće sa biberom,
a ličilo je na cimet.

Kome trebam? Nikom. I ne treba.
Mene su voleli jedino oni koji me nisu poznavali.
Ljubavlju sam vređao one koji su mislili
da ne zaslužujem da ih volim.
Na kraju je postalo nevažno
da li original ove duše u nečijem telu čami
i žudi za susretom sa svojom kopijom.
To je moguće samo u pesmi.
Sramota je više, muško sam.
Muškarac bez rakije i teške ruke? Tja!

Pesma nije život, već njegov rezervni deo,
lepši i tužniji pogled na svet.
Bahatima i besnima nema mesta u pesmi,
njima je mesto u njihovim životima,
bolje od toga nisu zaslužili.
Veći mi je teret bio kamen u ruci, nego onaj na duši,
ne zato što nisam imao dovoljno drskosti da ga bacim,
već zato što mi ga bilo žao da se prlja kad pogodi cilj.

Pesnik se oglasi umesto onih koji će ga čitati,
dovoljno mudrih da ne ostave trag osećanja.
Pesničku slobodu doživeo sam bukvalno
i ostao zarobljen u pesmi.
Nije mene pesma namučila,
već ono što je u njoj, a nije zapisano.
Predugo čekam da napišem poslednju pesmu
i počnem da govorim ono što bih,
kad ne bih imao pametnijeg posla, pisao.
Predugo čekam, al’ ne pitam se ja.

Hvala satenu.
Neću reći slava mu,
jer mu do slave nije,
već do mira i spokoja,
koji mu, od srca, želim.
Nije ovo zbogom svete.
Ni dobro zamišljen Bog,
ni dobro zamišljen svet,
nisu me razumeli.
Pošteno, ni dobro zamišljen ja
nisam razumeo njih.
A ljubav, jedinu moguću zabludu,
koja me uzdigla i ponizila,
neka veličaju drugi.
Više se ne poznajemo.
Ima mlađih, neoštećenih,
pa neka se muče.
Ja sam svoje odrobijao.

Nemoj da mi neko slini
i da se prenemaže kao ja.
Čuvajte snagu,
ima još puno toga da se voli i želi.
Vi ćete umeti bolje od mene.
Momci, znam bar jednu ženu,
za koju vredi umreti
i jednu zbog koje nije vredelo živeti.

Dušu pod mišku, ludost u srce,
pa šta vam ljubav dâ,
al’ ne daj Bože da dođe do toga
da morate da pišete.

Kad neko nekom nedostaje
(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)

Zaboravio sam te do te mere
da nisam siguran da sam te poznavao,
ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,
prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo.
Ljutim se na sebe što mi neko drugi ne nedostaje,
al’ badava, ne mogu se setiti nikog vrednog ovolike tuge.
Rasterao sam izazivače bola,
jedina si koja se vraća da mi nedostaje.
Ne znam šta mi tvoje treba i zašto,
ali znam da bez toga teško podnosim sebe.
Spremim večeru za dvoje - ništa ne okusim,
spremim postelju za dvoje - oka ne sklopim.
Sve mi je za dvoje, a nema ni tebe, ni mene.
Ko zna, možda to ipak nisi ti?
Možda neko drugi nekom drugom nedostaje,
a tuga po navici dođe kod mene, lakše joj je sa mnom.

Pročitaj ovo kad odem

(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)

Hrabrosti imam, ali nemam srca
da ti u oči na rastanku kažem da te volim.
Plašim se da bi nas naša slabost
mogla ohrabriti da nas ne napustimo.
Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.
Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi
sa kojom ne znamo šta bismo,
jer je onakva kakvu smo priželjkivali,
a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,
pa sada boli ono što nas je golicalo.
Hteli smo ljubav, hvala joj, prokleta da je.

Želim da znaš da ono što znaš
nije ni delić ovoga što osećam.
Kojim bih rečima mogao dokazati
da zaslužuješ više od nežnih reči?
Ono što moraš pročitati ne umem da napišem.
Pišem da te ne bih bez reči ostavio kad odem.
Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči
i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.
Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,
pa me u sebi čuvaš, znaš da se neću opirati.

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,
koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.
Nedostajaćeš dugo na bolan način.
Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,
nedostajaćeš na lepši, topliji način,
neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.
Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.
Kad pročitaš spali, kud sve drugo, tu i moje reči.

Tvoje misli u mojoj glavi

(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)

Badava branim sebi da mislim na tebe,
kad ne mogu zabraniti tebi
da se misliš u mojoj glavi
i to naglas,
pa čujem kako gunđaš
da bi mi, da mi nije tebe,
glava bila prazna,
o srcu da ne govorimo.
Zvocaš, jer sam nezahvalan
što si mi život produžila,
pretiš da ću videti svog đavola,
ako se usudim da umrem dok mi ne dozvoliš,
čudiš se kako uopšte uspem nešto da smislim
u tom mom haosu neprovetrenih misli,
svađaš se kad kažem da treba da odeš,
kažeš da si rešila da budem tvoj,
a ti kad rešiš onda je to tako,
svidelo se meni, ili ne.

Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj glavi nećeš bolje proći
i već vidim kako kroz pola veka
ludi starac od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.

San pred san

(Zbirka Kad pročitaš, spali)

Umesto mene maziš rame dok nameštaš bretelu,
nakriviš glavu, prisloniš obraz na nadlanicu,
zadrhtiš i zastaneš, jer strepiš kako ćeš bez mene
podneti ono što sledi ako nastaviš.
Umiriš prste i misli, miruješ, al’ djavo ne miruje,
uđe u prste, tera ih da traže žilu kucavicu na tvom vratu,
pa ih ponovo zavuče ispod bretele i spusti do srca
da ga umesto mene preko grudi dodirnu.
Trgneš se, naglo se okreneš.
Zar je moguće da sam ipak tu?
Uplaši te moje prisustvo bez mene,
odustaneš od mojih dodira
i žustro sa sebe svučeš odeću i mene,
verujući da će kapljice vode ispod tuša
sprati moj miris sa tvoje kože,
ali te njihovo golicanje još više podseti na mene,
pa zabaciš glavu i dopustiš da radim šta hoću,
a ja, znaš me, hoću sve što želiš.
Klizim niz tebe, topim se, topiš se,
dok te hladna voda ne opomene da nisam tu.
Umotaš se u peškir, to nije peškir, već moj zagrljaj,
pa ti bude toplo oko srca.
Ljutiš se na sebe što ti dosađujem,
pokušavaš da me obrišeš sa sebe,
ali me još jače utrljavaš u kožu,
pa me sa sobom odneseš u postelju
da ti snove smišljam, da nas sanjaš,
da nam bude k’o na javi,
da nam bude k’o u snu.

Neko ko te ne voli

(iz zbirke pesama Oprosti mi stihove)

Prolećnim osmehom lice obojiš,
kriješ od ljudi sve što je zarđalo.
Lep dan, lep ti, lepi leptiri,
odbegli iz tvog stomaka.
Kobajagi ne primećuješ
da ti neko fali.

Sve je u paru: ptice, trešnje i tvoje oči,
pospane od gledanja lepote,
kobajagi zadovoljne viđenim.
Praviš se da ne fali neko ko te ne voli.

Neko nasmejan ide ti u susret,
oči mu sijaju kao da te voli.
Istom merom zahvališ na toj maloj pažnji
i nastaviš da bežiš od nekog ko te ne voli.

Proleće je stari prevarant,
al’ ipak poveruješ da se i ti šareniš,
da umeš da se na nekog nakalemiš,
da procvetaš, kao da nikad cvetao nisi,
u leto da mu sočne plodove daruješ,
a s jeseni, kad nemaš čime da se pokriješ,
ponovo se setiš da te nekad voleo
neko ko te ne voli.

Tu… tu… i tu…
Voliš da te ljubim tu… tu… i tu…
Umeš da te ljubim tu… tu… i tu…
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš… ne, nemoj,
dodirni me rečima…
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči…
Želim, kažeš…
I ja, kažem…
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene…
Ustvari, ne znaš ti mene…
Želim, kažem…
I ja, kažeš…

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu… i tu… i tu…

Pred nama je čitav moj život

Pred nama je čitav moj život.
To možda nije mnogo,
ali je dovoljno za život,
a ostaće i za život nakon života -
imaćeš šta da pamtiš.
Moraš paziti kako me voliš,
ne smeš me brzo potrošiti,
da ne bi brzo ostarila.
Moram paziti kako te volim,
da se ne potrošim brzo,
jer nakon tebe
ne bih imao koga da volim.
Pred nama je čitav moj život,
a to je, videćeš, više od života.

Bicikl

Neko se siromašan rodi. Takva mu sudbina. Nema ništa svoje, niko mu ništa ne da, a njemu ništa ni ne treba. Neko se rodi u izobilju, ni njemu ništa ne treba, jer ima sve, čak i bicikl koji mu je dosadio. Ponovo postane zabavno kad ga siromah pogura, dok se ne posvadjaju, pa siromah čvrsto odluči da će jednog dana imati svoj bicikl. Skoro odraste u tom maštanju i neko mu pokloni svoj stari bicikl. Lep je život kada se kotrlja. Bude siromah srećan neko vreme, ali mu dosadi da kisne, lanac stalno spada, a i kradu, brate. Imaće on kućicu i auto, sve pod ključem.
Vremenom, kućica postane tesna, deca neće da se voze starim kolima, pa pod stare dane siromah stekne sve što mu NIJE trebalo.

Sutra ću da ukradem bicikl, pa ćemo ti i ja da se provozamo. Kiša će, a ne pamtim kad sam pokis'o. Obuci nešto lepršavo, da se uplete u lanac. Staćemo pod lipu, dok prodje kiša, da otklonimo kvar, a i guma bi u medjuvremenu mogla da ipusti, pa ćemo nastaviti peške. Kad prodje oblak i pojavi se duga, smisli nešto da me začikavaš, da te pojurim, a ti kao ne možeš da utekneš. Ožedneću od jurnjave za tobom, a žedj mi može utoliti jedino kapljica hladnog čaja od lipe sa tvoje obrve. Pitaću šta je smešno, a ti mi namesti razdeljak sa strane, onako kako ne volim, pa kad se nadurim iskoristi priliku da pobegneš. Neću potrčati za tobom, jer ću se, kažem ti, duriti. Vratiću se pod lipu da zapalim cigaretu, a neću uspeti, jer se upaljač pokvasio, pa ću se još više duriti (ne na tebe, nego onako). E, onda sedi kraj mene, a ja ću skinuti mokru košulju, da ne sediš na mokroj zemlji (tome bi se oboje mogli smejati). Baš si blesav, reci, a ja ću... ne znam šta ću reći, smisliću... Uglavnom, šta god kažem, ti reci: ćuti (ali sa smeškom). Znaš mene, laprdaću, al' budi uporna, valjda ću shvatiti.

Jedna kap hladnog čaja od lipe skliznuće niz moj obraz do krajička usne, a ti reci pije mi se ruski čaj, ali uz smešak, da znam da se šališ, da se opet ne durim. Napij se, reći ću i zadrhtati, a ti nemoj reći prehladio si se. Mojim usnama svoje primakni, da ih ne dotakneš, a utoliš žedj. Utišaj muziku, reći ću. Molim te, nemoj pitati: koju muziku.

Trčaćemo puteljkom prema gradu. Nadomak cilja, setićeš se bicikla, a ja ću reći: neka ga ispod lipe.

Pomeni me u molitvama

Molim te, pomeni me u molitvama, reče,
Bog ne mora čuti, dovoljno je da znam
da si mi namenio plamenu misao,
da mi još uvek želiš dobro
i da se moliš kao što si me voleo.
Ne znam koga moliš kad moliš,
ali me pomeni kao da za mene zna,
ne moraš objašnjavati,
samo me u nabrajalici pomeni
onako kako se najmiliji pominju,
ne likom, ne imenom,
već sećanjem na ono što nam je,
iz straha da će prestati,
nedostajalo već dok je trajalo.
Ako drugu zavoliš, slobodno me pomeni,
molitva za mene neće ti srce podeliti.
Tebi je molitva stih, a meni večni život.

Nije rastanak

Nije rastanak kad se dogovorimo da se raziđemo,
kad sedne u voz, a ja pobegnem pre no što krene,
jer ne mogu da gledam to što smo se dogovorili.
Nije rastanak kad znam da je više neću videti.
Nije rastanak kad moram da popijem nešto protiv nje
(koliko god popijem ispostavi se da je malo).
Nije rastanak kad slinim zbog rastanka.
Nije rastanak kad ne mogu da se setim
koga bih, osim nje, mogao da se setim.
Nije rastanak kad, kao, verujem da je tako bolje
(ne znam za koga, za mene sigurno nije).
Rastanak je, valjda, kad umrem? Videću.

Poziv

Pozove da kaže da joj nedostajem,
da zna da mi nedostaje,
da pita kako sam,
da kaže da je dobro,
da sačekam da izuje cipele,
žuljaju, prvi put ih nosi...
dobar dan, komšija, evo, s posla...
da pita šta radim,
da kaže baš te briga, odmaraj,
da ćuti, voli sa mnom da ćuti,
da zvecka minđušom,
da kaže čućemo se...
S kim to pričaš, pita kum?
Slušam muziku, kažem.

Ludost

Pravila se luda,
ja se pravio da nisam,
al’ odmah se primeti
kome je srce važnije od glave
i ko je spreman da nevezanih očiju
ako treba stane pred streljački vod
da bi mu pre plotuna
ispaljenog u čast srca
poslednju želju ispunili,
a poslednja je ista ona
koju poželeh kad je ugledah,
uprkos molbi upućenoj Bogu
da ne dopusti da poželim nemoguće.
Smešila se, a ja se kezio
i trudio da objasnim
da godine nemaju veze sa godinama,
ma, nemaju veze sa životom
kao što pamet nema veze s njim
i da je najpametnije
komande prepustiti srcu,
pa kome nesanica i radost,
a kome nesanica i briga.
Pravila se luda,
a ja se i sad pravim
da nisam lud za njom.

Znam da ponekad čuješ moje misli


Znam da ponekad čuješ moje misli.
Ponekad namerno na tebe mislim
tako da možeš da doživiš svaku moju misao.
Najčešće te zateknu pospanu,
pa nisi sigurna da li si me sanjala,
ili sam se ušunjao preko terase
da ti, misleći da spavaš, kažem nešto važno.
Trgneš se, ne znaš da li treba da te raduje
to što me čuješ kao da sam živ,
ili treba da te plaši paraljubavni fenomen
koji te s vremena na vreme zadesi.
Okreneš se na bok, zagrliš jastuk i rukama i nogama,
a on se rasplače, jer ne zna kako da ti pomogne
da me se jednom za svagda rešiš.

Neko vreme se praviš da me ne primećuješ,
ponadaš se da ćeš zaspati pre no što sećanja navale
na tvoje nejake grudi i nejake usne,
al’ moje misli uporno zavode tvoje misli,
pa jedno drugo podsećamo
na dane kada si me učila da budem srećan,
a ja tebe da budeš voljena.
Nasmešiš se, al’ odmah se uozbiljiš,
jer je prošlo to što je bilo
i treba napraviti mesta u srcu
za nešto što će možda biti,
nikad se ne zna.
Bolje da nisam dolazio, pomislim,
a ti osetiš moje misli,
pa misliš kako da me zadržiš još malo,
kad sam već tu, kad si već tu,
kad već ne znam šta ću sa sobom bez tebe,
kad već ne znaš šta ćeš sa sobom bez mene.
Mogli bismo gledati zajedničke fotografije, pomisliš,
a ja osetim tvoje misli
i predložim da gledamo zajedničke fotografije,
pa dugo u noć živimo prošlost.
Hvala ti za uspomene, kažeš i zaspiš.
Hvala za sve što mi nedostaje, kažem i zaspim.

(iz zbirke pesama Kad pročitaš, spali)

Dobro smo


Čujem, dobro si?
I ja sam, hvala što ne pitaš.
Šta nam se to dogodilo,
pa si i bez mene dobro,
a dobro sam i ja bez tebe?
Da smo znali da će biti dobro,
mogli smo to zajedno dočekati.
Čujem, ni ti u ljubav ne veruješ?
Pametno, šta će ti to?
Ovde je jesen (i sve što uz nju ide),
slušam tužne pesme da ne štrčim.
Nije mi hladno, ne brini,
možda malo na stopalima.
I malo oko srca.
Inače sam dobro.
Kao i ti.

Samoća

Kada si sam, niko ne čuje da vrištiš u sebi,
niko ne zna da te možda više i nema.
Samoća je kada imaš tri godine,
kažu ti da sačekaš dva minuta,
a ti ne znaš koliko je dva minuta,
pa čekaš dok si živ.
Samoća je kad prestaneš da voliš,
jer si umoran od ljubavi.
Samoća je kada te sve boli.
Samoća je kada se praviš da te ništa ne boli.
Samoća je kada ne želiš da spavaš,
jer znaš šta te čeka kada se probudiš.
Samoća je kada bi bolje bilo da te nema.
Samoća je kada te je strah
i da pomisliš da si sam.
Samoća je kada te strah od samoće
natera da budeš sam.