Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti iz istorije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 10 ... 16, 17, 18, 19, 20  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:07

Engleska kraljica Elizabeta I (1533-1603) stupila je na presto u burnim prilikama, posle mnogo peripetija: prvo je, posle smaknuća svoje majke Ane Bolen, bila lišena nasledstva, ali je kasnije dobila sva prava kao i ostala deca Henrija VIII. Kada se 1554. španski kralj Filip II oženio njenom sestrom Marijom Tjudor, Elizabeta je, kao protestantkinja, bačena u zatvor. Posle četiri godine Marija je umrla i Elizabeta - stupila na engleski presto! Filip II koji je proganjao protestante i nastojao da u Evropi ujedini sve katoličke snage na čelu sa Španijom, uputio je Elizabeti pismo u kojem traži da ona u Engleskoj ponovo zavede papinu crkvenu vlast i obnovi sve samostane koji su bili srušeni za vreme vladavine njenog oca. Elizabeta je, navodno, odgovorila Filipu: "Nalog će, dobri kralju, biti izvršen na grčke kalende!" - što znači nikad, jer kalende su bile svaki prvi dan u mesecu po julijanskom kalendaru, a Grci ih uopšte nisu imali!
Filip II je poslao svoju Nepobedivu armadu 1588. godine na Englesku, ali je ona potučena do nogu, posle čega je mnogo porastao ugled Engleske.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:07

Veruje se da je najstariji grad na svetu nastanjen i u naše dane, a to je Biblos u Libanu. Biblos je ime koje su Grci dali feničanskom gradu Gubla ili Gebal, a danas ga Arapi nazivaju Dž'bejl. Prema feničanskom istoričaru Sunhunijatonu, koji je već prešao i na onu stranu legende i mnogi i ne veruju da je zaista i postojao, Biblos je najstariji grad koji je ikada sagrađen. Zanimljivo je da su Grci ime Byblos, što znači papirus, dali ovom gradu iz sasvim prozaičnih razloga - zato što se upravo iz njega izvozio u Veliku Grčku slavni egipatski papiroliki proizvod. Biblos se nalazi na mediteranskoj obali Libana, oko 42 kilometara severno od Bejruta. Veoma je interesantan za arheologe, naravno, a ima šta i da se vidi, pored lepog mora.
Drugi na listi najstarijih gradova je iranski grad Susa, ili Seleukija. Iranci ga zovu Šuš, a nalazi se 240 kilometara istočno od reke Tigar, u provinciji Huzistan. Pored toga što je bila najstariji grad drevne persijske civilizacije, Susa je i danas veoma živopisno naselje, budući da šiitski Iranci i persijski Jevreji ovde poštuju proroka Danila. Susa je osnovana oko 4000. godine pre naše ere, a dokazi o civilizaciji koja je bojila grnčariju sežu do 5000 godina pre naše ere. Susa je bila prestonica Elamskog carstva. Napadalo ju je i Vavilonsko i Asirsko carstvo. Spominje se u Ketuvimu u hebrejskoj Bibliji, uglavnom u Knjizi o Jestiri, ali i u Knjizi o Nemiji i Danilu. I Danio i Nemija živeli su u njoj za vreme vavilonskog ropstva u šestom veku pre naše ere. Grob za koji se pretpostavlja da pripada Danilu nalazi se u oblasti Suse i poznat je pod nazivom Šuš-Denijel. Ova velika svetinja označena je neobičnim belim kamenom koji nije simetričan. I to je vredno mesto za posetu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:08

Maču Pikču (šp. Machu Picchu) je sveti grad Inka koji se nalazi na najvišem delu istočnih Anda, na istočnim padinama planinskog lanca Urubamba, na visini od 2.350 metara nadmorske visine. Maču Pikču je verovatno izgrađen oko 1300. godine, ali je ostao sakriven sve do 1911. godine kad ga je otkrio Amerikanac Hajram Bingam.

Maču Pikču svedoči o vremenu veličanstvenog carstva Inka. Nakon osvajanja teritorija, moćna vojska Inka sagradila je kanale za navodnjavanje i sustave popločenih cesta, a građevinari su sagradili tvrđave, hramove i monumentalne kamene zgrade.

Danas arheolozi tvrde da Maču Pikču nije bio grad u klasičnom smislu jer nisu pronađeni ostaci birokratske uprave, trgovine ili vojnih utrvrđenja. Najverovatnije je građen kao carski posed i religijsko utočište ili kao tajni ceremonijalni grad.

Ostaci Maču Pikčua odaju carski stil Inka kakav se može naći i na drugim mestima nekad najveće države američkog kontinenta pre dolaska Evropljana. No neobičan je po okolini: smešten je usred bujne vegetacije koju navodnjava reka. Grad ima oko dve stotine građevina smeštenih po terasama i raspoređenih oko velikog središnjeg trga. Grad je podeljen na uske i izdužene četvrti koje maksimalno iskorišćavaju prostor. Postoje i terase izvan naseljenog dela koje imaju kanale za navodnjavanje. Na visini u središtu grada nalazi se granitni monolit, koji je možda bio žrtvenik, karakterističan za Inke, a možda i opservatorija. Zidine Maču Pikčua izgrađene su od orijaških blokova kamena. Podatak je još fascinantniji jer se zna da Inke nisu poznavale točak ni gvozdeno oruđe, a analizom je utvrđeno da su blokovi savršeno izrezani u kamenolomima i da su se završni radovi obavljali na samom gradilištu.

Grad koji je 400 godina bio zaboravljen u andskoj prašumi, čini se da je bio napušten još i pre nego što su carstvo Inka pokorili Španci. Prema jednoj teoriji, stanovnike je pokosio sifilis koji je stigao iz Evrope, a ostalo je učinio građanski rat.

Dana 7. jula 2007. godine proglašen je za jedno od novih sedam svetskih čuda.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:08

Keltima su nazivana plemena koja su za vreme gvozdenog doba neseljavala veći deo Evrope. Za njih se govorilo da se plaše samo jedne stvari, a to je da im nebo ne padne na glavu.

Oni su imali nekoliko većih ratnih pohoda čiji cilj je bio osvajanje novih teritorija. U jednom od njih koji se dogodio u III veku p.n.e. (279 godine), oni su krenuli Balkanskim poluostrvom ka jugu. Jedna od tih grupa stigla je čak do čuvenog proročišta u Delfima gde je naišla na makedonsku vojsku koju je predvodio makedonski kralj Ptolomej Keraunos. Tokom bitke makedonske snage su trpele velike gubitke, a tokom borbi poginuo je i njihov kralj. Kada je sve izgledalo izgubljeno za Makedonce, dogodilo se nešto neverovatno. Odjednom je počeo zemljotres. Zemlja se tresla a Kelti su pomislili da je nebo krenulo da pada. Uplašeni time oni su napustili bojno polje i pobegli, time predajući pobedu Makedonskoj vojsci.

Tokom povlačenja podelili su se u tri grupe. Jedna je krenula put Male Azije, druga se smestila na teritoriji koju zauzima današnja Bugarska i osnivaju svoje kraljevstvo koje nazivaju Tilis. Treća, i najveća grupa, naselila je područje oko ušća Save u Dunav i prozvala sebe Skordiscima. Oni su postavili temelje Singidunuma (današnjeg Beograda).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:09

Bitka kod Karansebeša (današnja Rumunija) odigrala se tokom noci 17. septembra 1788. godine između više delova austrijske vojske.

Oko 100.000 austrijskih vojnika ulogorilo se oko grada Karansebeš. Husari (konjica) koji su prešli reku Tamiš u cilju izviđanja pristustva Otomanske vojske naišli su na grupu Roma koji su im ponudili rakiju. Husari su kupivši veliki broj buradi rakije napravili veselje.

Austrijska pešadija je uskoro i sama prešla reku i videvši žurku, zatražili su rakije i za sebe. Husari su to odbili i napravili su od buradi barikade oko sebe. Neko od vojnika je ispalio hitac koji je sve uzbunio. Ubrzo je došlo do puškaranja između dve strane a celu situaciju je pogoršalo to što je neki vojnik iz pešadije povikao "Turci!!! Turci!!!". U nastaloj panici vojnici sa obe strane su počeli da beže.
Kako je austrijska vojska bila sačinjena od Italijana, Slovena i drugih manjina nastojanje austrijskih oficira da zaustave metež i njihove komande "HALT! HALT!" protumačene su kao uzvici "Alah! Alah!".
Da bude još gore artiljerija je otvorila vatru po svojim vojnicima misleći da otomanska vojska napada. U mraku vojnici su pucali na svaku senku koju su videli. U opštoj bežaniji i sam austrijski car Josif II je pao sa konja.

Dva dana kasnije kada se otomanska vojska pojavila kod Karansebeša imala je i šta da vidi. Ne manje od 10.000 mrtvih i ranjenih vojnika austrijske vojske je ležalo na zemlji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:09

Kada se govori o ljudima koji su živeli u praistoriji, to jest kamenom dobu, prva asocijacija koja nam pada na pamet je slika čoveka koji je ogrnut životinjskom kožom, živi u pećini i nosi veliku toljagu sa sobom gde god krene, a ponekad pomoću nje uspe da osvoji i poneku ženu, najčešće udarcom u glavu. Istina je da su nam oni bili sličniji više nego što mi to mislimo, i nisu bili neki glupi divljaci. U pećinama su živeli u najranijim periodima, a onda su polako počeli da prave sebi staništa.

Jedno od najzanimljivijih i najlepših staništa pronađeno je u Ukrajini, na lokalitetu Mezin. Tamo su pronađena staništa koja su napravljena u mlađem paleolitu, a bila su sastavljena od mamutovih kostiju i kljova naslaganih na gomilu. Pošto slika govori više od reči, evo par komada. U pitanju je slika na lokalitetu prilikom iskopavanja, i rekonstrukcija jednog staništa (sa prednje i zadnje strane).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:10

S obzirom da su kuće običnih stanovnika stare Atine bile vrlo neugledne i tesne, te da su se stalno pregrađivale, prepravljale i doziđivale, tako su gradske ulice bile jako uske, a u nekima od njih se zbog toga čak nisu mogla mimoići ni dva prolaznika. Stoga je bio običaj da građani, pre nego što će izaći iz svojih kuća, pokucaju sa unutrašnje strane na izlaznim vratima najavljujući na taj način svoju nameru slučajnim prolaznicima kako bi se izbeglo da se otvaranjem vrata neko povredi. Veruje se da upravo otuda potiče naš današnji običaj da svoj ulazak u neku prostoriju najavimo na isti način.

Takođe, zidovi su bili pravljeni od drveta i nepečenih cigli koje su bile povezivane blatom. Stoga ih je bilo lako probušiti, pa se lopovi nisu hteli zamarati obijanjem vrata i prozora, već su svoje pljačkaške poduhvate ostvarivali na lakši način, to jest bušenjem zidova. O tome najbolje svedoči i činjenica da je neki poznati antički provalnik dobio sasvim neobičan, ali potpuno primeren nadimak "Bušizid".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Sre 9 Dec - 19:10

Jedan od najcuvenijih istoricara rimske civilizacije Aurelije Viktor je rodjen u Sirmijumu,pisao svoja dela u tom gradu i 261.godine postao gradonacelnik,kasnije ga je car Julijan Apostata postavio za upravitelja grada Rima.Ovidije ,proteran u Mesemvriju (danas Nesebar u Bugarskoj),je prilikom pomilovanja dosao u Sirmijum i izgovorio:"...kako prija dah civilizacije...".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:07

OVU STRATEGIJU vojvode Mišića DANAS UČE VOJNICI ŠIROM SVETA
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, Srbija se našla na korak od kraha. Među vojskom nije bilo hrane, obuće ni odeće, ostalo je malo municije i skoro nimalo nade. Svetski mediji su javljali o propasti Srbije, a neprijatelji o tome da je rat već dobijen. Malo ko je verovao u to da jedna armija, izmorena i usamljena, sa vojskom koja se osipala, išta može da promeni. A onda je na čelo Prve armije kraljevine Srbije došao general Živojin Mišić.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Na današnji dan pre 101 godinu završena je Kolubarska bitka, najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu.
 
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, Srbija se našla na korak od kraha. Među vojskom nije bilo hrane, obuće ni odeće, ostalo je malo municije i skoro nimalo nade. Svetski mediji su javljali o propasti Srbije, a neprijatelji o tome da je rat već dobijen. 
 
Malo ko je verovao u to da jedna armija, izmorena i usamljena, sa vojskom koja se osipala, išta može da promeni. A onda je na čelo Prve armije kraljevina Srbije došao general Živojin Mišić...
 

Potez "očajnika"

 
Srpska armija, a sa njom i narod su bili u stalnom povlačenju. Vojnici su bili umorni,
[You must be registered and logged in to see this image.] 
gladni i bolesni. U oktobru 1914. skoro potpuno je nestalo municije.
 
Ipak, i Austrougari su imali svojih problema... Blatnjavi putevi zapadne Srbije, gde se nalazio tzv. Balkanski front, nisu bili ništa novo za srpske vojnike, a ni za Mišića koji je rođen na Suvoboru. Neprijateljska oprema, haubice i saniteti stalno su se zaglavljivali što je značajno usporilo njihovo napredovanje.
 
Živojin Mišić je tada došao na ideju koja je u tom trenutku, čak i među srpskom komandom, smatrana potezom očajnika - povukao je vojsku sa Kolubare i omogućio joj da se odmori i pregrupiše.
 
Brojno stanje je popunjeno poslednjim što je Srbija imala – đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini. Tako su oni koji je trebalo da postanu budući intelektualni krem zemlje, postali kaplari koji su u rovovima branili slobodu Srbije. Mnogi od njih 1300 nisu dočekali slobodu.
 
I u trenutku kada su evropske telegrafske agencije već javljale o slomu srpske vojske, a austrougarska armija priređivala svečanu paradu u osvojenom Beogradu plan Živojina Mišića počeo je da se odvija - krenula je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.
 
Citat :
Probudite se, ljudi, osvestite se! Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo. Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smo... A, kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti – ostalo je zabeleženo da je Mišić govorio svojim vojnicima.
 
Istorija je pokazala da je srpski general bio u pravu! Udar je bio nezaustavljiv! Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane. Oskar Poćorek, glavnokomandujući general Austrougarske armije nakon početnog šoka, nije imao drugog rešenja nego da naredi povlačenje vojske iz Srbije. Tog 15. decembra srpska vojska oslobodila je Beograd, iz koga je, zabeleženo je, neprijatelj pobegao koristeći okrilje noći.
 

Bitka koja je ušla u istoriju svetskog ratovanja

 
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Gubici su bili veliki, ali takva je bila je pobeda. Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika, podoficira i 7.592 oficira. General Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik - Oskar Poćorek, smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske.
 
Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja. Nikada pre toga nije se dogodilo da se vojska kojoj je predviđan potpuni slom tako brzo oporavi, pređe u kontraofanzivu i na kraju pobedi. 
 
Mišićeva taktika povlačenja, pregrupisavanja I armije i koncentrisanog udara na VI armiju koja je bila razvučena na širokom frontu i danas se izučava na vojnim školama širom sveta.
 
Nakon Kolubarske bitke neprijatelji su shvatili da sa Srbijom neće biti lako. Saveznici su videli da se na Balkan još uvek može računati i da će upravo ovo biti mesto gde će se rešiti sudbina "Velikog rata".
 
Ipak, još uvek ni oni najmudriji nisu mogli ni da sanjaju o dimenzijama razaranja koje će ovaj sukob doneti. Do 1918. stradalo je više od 15 miliona ljudi, a najveće gubitke imala je upravo Srbija - zemlja u kojoj je sve i počelo...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:09

Ovo su fotografije PRAVIH SRPSKIH JUNAKA iz I svetskog rata: Saznajte njihove priče
O srpskom vojniku, njegovom moralu, upornosti i skoro nadljudskoj izdržljivosti koju je pokazao u Prvom svetskom ratu pisali su novinari, književnici, vojnici, čak i neprijatelji. Ipak, dok im se svet divio, u domovini su ih zaboravili.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Fotografija mog pradede Gvozdena M.Trifunovića-Vidakovića (na fotografiji krajnji s desna sa puškom na kojoj je ispisano: Kap. Gvozden M.Trifunović, Skoplje). Gvozden je rodom iz Levča, selo Prevešt.
U godinama koje su usledile nakon Prvog svetskog rata neki novi sukobi, ljudi i režimi doveli su do toga da u Srbiji “mali čovek koji je dobio Veliki rat” ostane da živi samo u sećanjima i pričama ponekog upornog potomka. Da to promeni i da nas na ove hrabre ljude podseti danas, 100 godina posle, za cilj ima projekat “Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata”. 
 
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Dragomir Mihajlović (Mikić), oboleo i umro od epidemije tifusa u Kladovu, vojni obveznik Druge armije Timočke divizije, XV puk Stevan Sinđelić, sin jedinac Milunke i Radomira Mihajlović iz Dragocveta, Fotografiju šalje praunuka, Stevanović Gordana
Izložba fotografija koja je nastala na osnovu projekta Saveza potomaka ratnika Srbije 1912-1920 godine prikazuje fotografije, ratne dnevnike, vojnička pisma, dopisne karte, spomenice i ostalu istoriografsku građu učesnika Prvog svetskog rata. To su jedinstvena svedočanstva o ratnim avanturama i stradanjima srpskog vojnika u ratnim godinama, koje nećete pronaći ni u jednom istorijskom udžbeniku ili knjizi jer dolaze direktno iz ličnih arhiva potomaka srpskih vojnika.
 
Nakon skoro godinu dana od kada prikupljaju fotografije organizatori kažu da je cilj - da se danas, sto godine kasnije, oda dužna počast malom čoveku iz Velikog rata i da se njegovo veliko žrtvovanje za pravdu, istinu, slobodu i čovečanstvo ne izbriše iz našeg civilizacijskog pamćenja, već postane kulturna baština, skoro ispunjen.
 
– Želja nam je bila da se naš srpski narod aktivno uključi u obeležavanje jubilarnih godina od početka Velikog rata, da se pojedinci - učesnici Velikog rata nađu posle sto godina na jednom mestu, da se sazna njegovo ime i prezime, njegov lik, sudbina i, nažalost, u ogromnom broju slučajeva i njihova tragedija – kaže za Dnevno.rs Aleksandar Vasilić, rukovodilac projekta i dodaje da je najponosniji na činjenicu da je uspeo u tome da ti junaci ne budu više “samo lica u masi”.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Potpukovnik Panta Trifunović sa sinom Dušanom, pukovnikom [obojica članovi štaba Vardarske divizije], u poljskoj bolnici - Solunski front, Veterkop, 1916. Stari oficir, čiji je otac bio Karađorđev saborac, i sam od početka vojničke karijere učesnik svih bitki i ratova Srbije - nije propustio ni ovaj, Veliki rat! Samo desetak dana pre ovog snimka, verovalo se da je na samrti, čak je i sam zamolio za neko lepo mesto na groblju; poživeo je još skoro celu deceniju, i umro u miru 1925. godine. Jedan od prvih telegrama saučešća stigao je sa Bleda (Slovenija), od Kralja Aleksandra. Poklon do zemlje njegovom požrtvovanju i časnom delovanju - praunuka Dragana.

Nakon preko 4.000 primljenih dokumenata pojedinaca koji su slali slike, priče i sećanja svojih predaka, Aleksandar Vasilić i njegov tim krenuli su u organizovanje izložbi od kojih je jedna bila i na nedavno završenom Sajmu knjiga.

– Naše izložbe nailaze na prijem kod posetilaca sa puno emotivnih reakcija - kako tuge i sete, tako i ponosa na naše do skora zaboravljene heroje – ističe Vasilić i dodaje da će od rezultata i prihvatanja njihovih aktivnosti sa kojima nastupaju na konkursima kod državnih institucija zavisiti i trajanje projekta.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Levo, moj pradeda Aleksandar Ž. Marković, iz gružanskog sela Ljuljaci. Rođen je 1890. godine. Učesnik je Balkanskih ratova i Velikog rata. Bio je artiljerijski narednik 2. baterije Šumadijskog artiljerijskog puka "Tanasko Rajić". Prešao Albaniju. Ranjen na Solunskom frontu, prebačen u Bizertu (Tunis), gde je lečen 6 meseci. Oporavio se, preživeo rat. Desno, njegov mlađi brat Sava, svršeni maturant, neoženjen, podnarednik 2. čete 4. bataljona X puka. Poginuo je 13. oktobra 1915. god. u 19. godini života, negde na području Jelašnice. Do porodice je doprla vest da su ga isekli Bugari. Ne znamo gde je sahranjen.

Prikupljena je istoriografska građa iz perioda Prvog svetskog rata na kojoj bi im pozavideli svetski arhivi i muzeji. Sve ovo će, nakon završetka projekta, biti ostavljeno istoričarima i stručnoj javnosti da dalje istražuju.

– Reakcije su divne! Od pohvala timu za inicijativu, rad i napor, do suza posetilaca izložbi i tribina koje govore o sreći ponosnih potomaka što je i njihov predak "oživeo" nakon tolikog vremena – iskren je Vasilić.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Đorđe i Pavle Avramović, sinovac i stric, iz sela Parcani (Sopot), zajedno ratovali i preživeli

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Vojnik na desnoj strani (viši) ja Veljko Marković iz Lapova, brat majora Dragoljuba Markovića, poginulog na Mačkovom kamenu. U ofanzivi 1915. godine, ranjen je i zarobljen. Bio je na prinudnom radu u okolini Subotice, odakle beži u jesen 1918. godine. U aktivnoj službi do 1920. godine, demobilisan u činu kaplara. Od posledica ranjavanja postepeno je ostao bez vida.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Ova dva brata Nikolic Borivoje i Svetozar iz Vave slučajno su se srela u Solunu 1917.godine i tada je nastala ova fotografija
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Poslednja porodična fotografija i ispraćaj u rat, mog čukundede (po ženskoj liniji) Mladena Medurića, koji je bio mobilisan u Austrougarskoj vojsci 1914. Fotografija je načinjena u Subotici, a familija je iz Turije, Bačka (kod Srbobrana). U čukundedinom krilu je moja prababa Darinka (1911 god.), u sredini Kosana (1907 god.), a kod čukunbabe Milice (devojački Vukosavljev, iz Zmajeva), oko godinu dana star sin Mirko.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:11

MRAČNA ISTORIJA SAD: Nacisti su imali logore, a Amerikanci kampove za 120.000 Japanaca
Nakon iznenadnog napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, tadašnji predsednik SAD Frenklin D. Ruzvelt objavio je izvršnu naredbu 9066 prema kojoj je vojska dobila pravo da odredi vojna područja iz kojih su mogli isključiti određene ljude kako bi zaštitili državu. U sklopu sprovođenja te naredbe, vojska je odlučila da "isključi" sve osobe japanskog porekla, bilo da su američki državljani ili ne, iz određenih obalnih područja, od Vašingtona do južne Arizone.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Izvršni nalog 9066 je predsednička izvršna naredba koju je potpisao i izdao za vreme Drugog svetskog rata predsednik Frenklin D. Ruzvelt. On je dozvolio Ratnom sekretarijatu da određene oblasti proglasi za vojne kampove za deportaciju Amerikanaca japanskog, italijanskog i nemačkog porekla. 
 
U praksi, međutim, naredba je uglavnom primenjivana na japanskim Amerikancima, a oko 120.000 muškaraca, žene i dece japanskog porekla su iseljeni sa zapadne obale Sjedinjenih Država i zatovreni u koncentracionim logorima širom zemlje.
 
Više od dve trećine zatvorenih imalo je američko državljanstvo u trenutku izbijanja Drugog svetskog rata. Mnogi od onih koji su internirani u skladu sa ovim zakonima, zauvek su izgubili svoje domove, firme, imovine i ušteđevinu.
 
Slučaj koji je pokušavao osporiti tu praksu dospeo je na Vrhovni sud 1944. godine. U njemu se Fred Korematsu, koji je rođen u SAD i imao je američko državljanstvo, iako japanskog porekla, žalio jer je osuđen zato što je odbio da napusti svoj dom u Kaliforniji i ode u kamp.
 
– Nisam saglasan s ovom legalizacijom rasizma. Rasna diskriminacija u bilo kojem obliku i na bilo kojem stepenu nema opravdanja u našem demokratskom stilu života. Neprivlačna je u bilo kojem okruženju, a potpuno je odvratna među slobodnim ljudima koji su prihvatili načela utvrđena Ustavom SAD – obrazložio je svoj slučaj tom prilikom Korematus. 
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Međutim, ništa nije pomoglo. Američka vojska je svedočila da se japanskim Amerikancima ne može verovati, jer se ne može pouzdano znati da bi oni izabrali SAD pre nego Japan, pa je bilo logično da se svi sklone. Sud je bio saglasan sa takvim stavom i smatrao je da je nacionalna bezbednost bitnija od individualne i Koremats je poslat u logor. Čak i po završetku rata, on nije mogao da se vrati u svoj dome, već je morao da se, zajedno sa svojim japanskim sunarodnicima, naseli na istoku Amerike, piše portal Slejt. Do kraja života se borio protiv rasizma svake vrste.
 
Danas se ta presuda smatra jednom od najkukavičkijih u istoriji SAD. Godine 1983. Kongres je odlučio da se odluka zbog zastarelosti poništava, a 1988. zakon o građanskim slobodama doneo je i službeno izvinjenje, ali i novčanu odštetu, svima koji su boravili u kampovima tokom rata. Godine 1998. predsednik SAD Bil Klinton je, istina sa višedecenijskim zakažnjenjem, nagradio Korematsua predsedničkom medaljom slobode.
 
Fred Koremats je umro 2005. u 86. godini života.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:12

I to je demokratija? Najstrašniji zakoni koji su BILI NA SNAZI U AMERICI
Uprkos činjenici da su u svetu poznati po bori za ustavna prava i demokratiju, tokom većeg dela svoje istorije Sjedinjene Američke Države su imale veoma krhku praksu u zaštiti individualnih prava. Kongres je donosio niz zakona tokom vekova koji su imali neke prilično zabrinjavajuće posledice, dajući široku nadležnost vladi da zatvori pojedince ili ukine lične slobode na osnovu obrazloženja zaštite nacionalne bezbednosti.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ovo je pogled nekih od najzastrašujućih zakona u američkoj istoriji koji je sastavio portal Allday.com.
 

Akti protiv pobune i doseljenika

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Reč je o četiri pravna akta koja su doneli federalisti u ranoj istoriji Kongresa, a potpisao ih je predsednik Džon Adams 1798. godine. Oni su bili odgovor na francusku revoluciju i davali su ovlašćenja predsedniku da zatvori ili deportuje strance za koje veruje da predstavljaju pretnju Sjedinjenim Američkim Državama. Takođe su ograničavali slobodu govora ako ona kritikuje vladu. 
 
Kritičari tvrde da su ovi akti bili, pre svega, pokušaj da se suzbiju birači koji se nisu slagali sa Federalističkom strankom, što je dovelo do pobede Tomasa Džefersona i Demokratsko-republikanske partije na izborima 1800. Akti su prestali da važe u narednim godinama.
 

Zakon o uklanjanju Indijanaca

 
Zakon o uklanjanju Indijanaca Kongres je usvojio 28. maja 1830. godine, a potpisao ga je predsednik Endru Džekson. Zakon je efikasno ovlastio predsednika da nasilno ukloni američka indijanska plemena sa teritorija njihovih predaka u južnim državama SAD, tako što će ih preseliti zapadno od Misisipija.
 
Primena zakona je dovela do sistematskog uklanjanja mnogobrojnih plemena što je rezultiralo migracijom tokom koje su glad i bolesti ubili hiljade Indijanaca.
 

Zakon o bekstvu robova iz 1850. godine

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Zakon o bekstvu robova je usvojen od strane Kongresa Sjedinjenih Američkih Država 18. septembra 1850, kao deo kompromisa između robovlasničkog Juga i slobodnog Severa. Zakon je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon hvatanja, vrate svojim gospodarima i da zvaničnici i građani slobodnih država moraju da sarađuju po ovom pitanju.
 

Zakon o špijunaži iz 1917. godine

 
Zakon o špijunaži iz 1917, donet za vreme Prvog svetskog rata, trebalo je da zabrani mešanje u vojne operacije kako bi se sprečila neposlušnost u vojsci i otežala podrška američkim neprijateljima tokom rata. Zakon je korišćen za zatvaranje lidera američkog socijalističkog pokreta, kao i kasnije pripadnika komunističkog pokreta, a na snazi je i danas.
 

Zakon o pobunama iz 1918. godine

 
Zakon o pobunama iz 1918. godine je u nekoliko aspekata ukinuo Zakon o špijunaži, ali ga je proširio u mnogim drugim sferama, pre svega kada je u pitanju ograničavanje govora i izražavanja mišljenja koje u lošem svetlu prikazuje vladu ili ratne napore SAD.
 
Ovaj pravni akt je zabranio upotrebu ""nelojalnog, vulgarnog, sramotnog ili uvredljivog jezika" protiv vlade, zastave ili vojske i predvideo kaznu za prestupnike od 20 godina zatvora. Trebalo je da važi samo u ratnim vremenima, ali je iskorišćen za osuđivanje preko 1.000 ljudi neposredno posle kraja Prvog svetskog rata. Kongres ga je ukinuo tek 1920. godine.
 

Izvršni nalog 9066

[You must be registered and logged in to see this image.] 

Izvršni nalog 9066 je predsednička izvršna naredba koju je potpisao i izdao za vreme Drugog svetskog rata predsednik Frenklin D. Ruzvelt. On je dozvolio Ratnom sekretarijatu da određene oblasti proglasi za vojne kampove za deportaciju Amerikanaca japanskog, italijanskog i nemačkog porekla. 
 
U praksi, međutim, naredba je uglavnom primenjivana na japanskim Amerikancima, a oko 120.000 muškaraca, žene i dece japanskog porekla su iseljeni sa zapadne obale Sjedinjenih Država i zatovreni u koncentracionim logorima širom zemlje.
 

Javni zakon 503

 
Javni zakon 503 je zakon usvojen od strane Kongresa koji je dao ovlašćenja federalnim sudovima za sprovođenje Izvršnog naloga 9066. To je otpor ovoj odredbi učinilo krivičnim delom kažnjivim zatvorskom i novčanom kaznom. Donet je za samo 12 dana, što je neuobičajeno kratak period za američki Kongres. Mnogi od onih koji su internirani u skladu sa ovim zakonima, a koji su bili američki državljani, izgubili su svoje domove, firme, imovine i ušteđevinu.
 

Rezolucija o Tonkinškom zalivu

 
Rezoluciju o Tonkinškom zalivu je doneo Kongres SAD 7. avgusta 1964. godine, kao odgovor na incident u istoimenom zalivu. Rezolucija je predsedniku Lindonu Džonsonu dala ovlašćenja da, bez formalnog proglašenja rata od strane Kongresa, koristi "konvencionalne" vojne sile u jugoistočnoj Aziji, efikasno mu dajući odrešene ruke da vodi rat sa Severnim Vijetnamom.
 

Patriotski zakon

 
Patriotski zakon je zakon koji je donet u američkom Kongresu i koji je stupio na snagu nakon što ga je potpisao predsednik SAD Džordž V. Buš 26. oktobra 2001. godine.
Izglasan kao reakcija na napade 11. septembra 2001, zakon je dramatično smanjio ograničenja organa za provođenje zakona prilikom prisluškivanja telefonske i komunikacije putem elektronske pošte, kao i prilikom pretrage medicinskih, finansijskih i drugih evidencija. Smanjio je ograničenja za prikupljanje obaveštajnih podataka u Sjedinjenim Američkim Državama koji se tiču stranaca.
 
Proširio je ovlašćenja Ministra finansija SAD da reguliše finansijske transakcije, posebno one koje se odnose na strana fizička i pravna lica, i proširio diskreciju imigracionih organa i organa za provođenje zakona kod zatvaranja i deportacije imigranata osumnjičenih za terorizam i dela povezana sa terorizmom. Zakon je takođe proširio definiciju terorizma da uključi i domaći terorizam, i time povećao broj aktivnosti na koje se proširena ovlašćenja organa za sprovođenje zakona mogu primeniti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:14

NOVA, KONTROVERZNA TEORIJA: Stounhendž uopšte nije iz Engleske nego je tu DONET?!
Profesor Majk Parker Pirson s Koledža u Londonu predstavio je kontroverznu teoriju prema kojoj Stounhendž nije originalno izgrađen u Engleskoj gde se trenutno nalazi, nego je tamo dovučen iz Velsa – i to 500 godina nakon što je tamo postavljen!
[You must be registered and logged in to see this image.]
– Vrlo je verovatno da je slavno kamenje raskomadano i dovučeno u engleski Viltšir. Stounhendž je zapravo ‘second-hand’ spomenik, u to sam prilično siguran. Jako retko naiđemo na nešto revolucionarno, ali ovo je definitivno takav slučaj – izjavio je Parker Pirson za Guardian.
 
Naime, oblici rupa koje su urezane u kamenje pored Preseli Hilsa u velškom Pembrokširu podudaraju se s oblikom kamenja slavnog spomenika. Upravo je to arheologe na čelu s profesorom Pirsonom dovelo do takvog zaključka.
 
Do sada se smatralo da su graditelji Stounhendža veliko kamenje doneli iz Preseli Hillsa kako bi, iz nepoznatih razloga, izgradili kružni spomenik. Smatralo se da su delovi spomenika doneseni iz Velsa, ali ne i da je današnji spomenik u celosti tamo bio postavljen.
 
Pronađene rupe datiraju između 3.400 i 3.200 godina pre Hrista, dok se za Stounhendž procenjuje da je u Viltširu sastavljen 2.900 godina pre nove ere.
 
Studija Majkovog istraživačkog tima u kojoj su mu se pridružili stručnjaci Univerziteta u Mančesteru, Bornmutu i Sauthemptonu objavljena je u časopisu “Antiquityju”.
 
Podsetimo, Stounhendž spada među megalitne spomenike jer je građen od ogromnih kamenih blokova. Nije poznato kojoj je svrsi Stounhendž služio niti koji je bio motiv njegove izgradnje, ali većina poznavalaca smatra da je imao ulogu u paganskim ritualima tog vremena.
 
Do samog početka 20. veka, većina monolita koja sačinjavaju Stounhendž nije se nalazila na svojim originalnim lokacijama. Razlog tome je povećan broj posetilaca koji su se često penjali po monolitima i na taj način ih pomicali.
 
Sprovedene su 3 faze konzervatorskih radova vezanih uz zaštitu Stounhendža od daljnjeg propadanja. Palo i oštećeno kamenje je vrlo uspešno i pažljivo zamenjeno i postavljeno na prvobitne pozicije. Stounhendž je deo UNESKO-ovog popisa Zaštićene baštine od 1986. godine.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:15

NUŠIĆEV BUREK S MESOM: Kuća najpoznatijeg srpskog komediografa danas je pekara
Mahom ne znajući, veliki broj Smederevaca svakodnevno ulazi u dom Branislava Nušića. To međutim, nije zato što je zgrada u kojoj je živeo i detinjstvo proveo najveći srpski komediograf danas muzej ili spomenik kulture. Ova smederevska kuća je dobro posećena zato što je zdanje pretvoreno u pekaru!
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kada je prošle godine novinar lokalne televizije anketirao građane Smedereva sa samo jednim, jednostavnim pitanjem: "Ko je bio Branislav Nušić?", njihovo neznanje nasmejalo je i zabavilo celu Srbiju.

Slavni književnik tako je postao i pesnik i slikar i "onaj što ima škola s njegovim imenom"... sve samo ne srpski komediograf i autor "Gospođe ministarke", "Narodnog poslanika" i "Sumnjivog lica".
 
 
Mahom ne znajući, veliki broj Smederevaca svakodnevno ulazi u dom Branislava Nušića. To međutim, nije zato što je zgrada u kojoj je živeo i detinjstvo proveo najveći srpski komediograf danas muzej ili spomenik kulture. Ova smederevska kuća je dobro posećena zato što je zdanje pretvoreno u pekaru! 
 
Citat :
Branislav Nušić je rođen kao Alkibijad Nuša u Beogradu u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle rođenja sina izgubio mnogo novca, pa su morali da se presele u Smederevo gde je život bio jeftiniji. Porodica se nastanila na adresi Obilićev venac 15 u kući koja i danas postoji kaže za Dnevno.rs Dobrica Jovičić, istoričar iz Smedereva.

Hajduci iz Smedereva

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Kuća u kojoj je detinjstvo proveo Branislav Nušić danas je pekara, Foto: Dnevno.rs
Tako se dogodilo da budući slavni pisac svoje detinjstvo provede u ovom gradu na Dunavu. Tu je pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije.

– Ovaj period njegovog života Nušić je opisao u romanu "Hajduci", a likovi iz te knjige - Žika Dronja, Čeda Brba, Laza Cvrca i ostali zapravo su likovi njegovih drugara iz Zmajeve škole u koju je išao – objašnjava Jovičić.
 
Nakon što je upisao smederevsku gimnaziju, do izražaja je došao Nušićev šeretski duh - napisao je pesmu protiv direktora škole i zbog toga je izbačen iz Gimnazije pa je školovanje morao da nastavi u Beogradu gde je i maturirao.

Branislav Nušić nije zaboravio na Smederevo. Tokom proslave njegovog 60. rođendana, sada već slavan i poznat književnik, još jednom se vratio u ovaj grad kada je ulica u kojoj je proveo detinjstvo dobila njegovo ime.
 
Citat :
Ovo je verovatno jedini slučaj pre Tita da je čovek još za života dobio ulicu sa svojim imenom. Obilićev venac tako je postao ulica Branislava Nušića, a zgrada u kojoj je živeo dobila je broj 1 koji i danas nosi – priča Jovičić.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Tabla na kući Branislava Nušića, Foto: Dnevno.rs
Nakon Drugog svetskog rata kuća je podeljena na dva stana. Sada je tu smeštena pekara. Na fasadi stoji ploča na kojoj piše "U ovoj kući proveo je detinjstvo i ranu mladost naš najveći komediograf".










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:21

Poslednji čuvari najpoznatije beogradske kuće otkrivaju ZBOG ČEGA ODLAZI U ISTORIJU
Svi koji su gledali kultni film Slobodana Šijana „Maratonci trče počasni krug“ sećaju se čuvenog pitanja Lakija Topalovića u tumačenju Danila Bate Stojkovića „Šta će biti s kućom?“ i zloslutnog odgovora Bilija Pitona tj. Zorana Radmilovića „Zapaliću je!“. Ipak, legendarnu kuću Maratonaca za sve ove godine nije progutala vatra, ali preti da je uništi nemar.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Sam centar Beograda - Kosančićev venac, nedaleko od mesta gde se nekada nalazila zgrada Narodne biblioteke. Ulica Zadarska, broj 5. Od lepih i skoro renoviranih fasada štrči samo jedna, skoro urušena dvospratnica. Iako je po hrpi rasutih stvari i slika u dvorištu kuće jasno da u prizemlju neko živi, gornji sprat je ruiniran, sa naizgled jezivim prozorskim oknima u kojima odavno nema stakla i krovom kome nedostaje mnogo crepova.
 
Ovo je tužna svakodnevica verovatno najpoznatije „filmske kuće“ u Srbiji i nekadašnjeg doma porodice Topalović iz legendarnog ostvarenja „Maratonci trče počasni krug“.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Fasada kuće nije sređivana još iz vremena snimanja filma početkom osamdesetih, Foto: Printscreen/Dnevno.rs

Đenka bio čest gost

 
Slobodan Jerinić kaže da je u njegovom domu čest gost bio i čuveni Đenka tj. glumac Bora Todorović.
 
- Bora je dolazio bar jednom godišnje na „čašicu razgovora“ i da evocira uspomene. Voleo je društvo, pa bih ja uvek u dvorište izneo neku dobru rakiju i onda bismo sedeli i pričali satima. Voleo je ovo mesto – seća se sagovornik.
Za razliku od filmske porodice koja je odavno napustila ovo mesto i iza koje su ostale samo priče i dogodovštine sa snimanja, kuća na Kosančićevom vencu i danas je dom porodice Jerinić koja tu živi od 1945. godine i čiji članovi imaju status zaštićenih stanara.
 
- Moja supruga je rođena ovde i oduvek je živela u prizemlju. Čovek koji je filmskoj ekipi iznajmio kuću za potrebe snimanja Maratonaca živeo je na gornjem spratu – priča za Dnevno.rs Slobodan Jerinić koji sebe i svoju porodicu naziva „poslednjim čuvarima doma Topalovića“.
 
Vlasnik kuće je preminuo bez potomaka, a bočni naslednici su objekat prodali. Nova suvlasnica, kaže Jerinić, ne živi tu i nije zainteresovana da ulaže jer želi da tu podigne novu kuću.
 
Citat :
Fasada je na kući poslednji put rađena kada su snimani Maratonci tj. početkom osamdesetih. Od tada je mnogo propala. Mi se trudimo da održavamo koliko možemo, ali nova vlasnica nam ne dozvoljava da održavamo njen deo tj. gornji sprat objašnjava Jerinić i dodaje da su kao zaštićeni stanari on i njegova porodica pravdu potražili na sudu.
 

Šta će biti s kućom?

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Od nekadašnjeg glamura i raskoši ostali su "samo dugmići", Foto: Dnevno.rs/Petar Marković
Dok nadležni ne donesu odluku o sudbini kuće, nije dozvoljeno ni njeno rušenje ni rekonstrukcija. „Pat pozicija“ traje od 1998. kada je preminuo prvi vlasnik objekta.
 
Porodica Jerinić se nada da će za svoj problem uspeti da zainteresuje institucije, kao i da objekat u epicentru grada ne može doveka da trune i propada.
 
Citat :
Ne prođe dan, a da neko ne dođe da fotografiše i da pita da li je ovo „BAŠ TA, kuća Topalovća“. Mi smo spremni da ovo jednoga dana postane muzej. Ja sam slikar i sve slike koje ljudi vide u dvorištu su moje delo. Čak sam razmišljao o tome da naslikam neke od kultnih scena iz filma, da ljudi dođu da ih pogledaju, ali još uvek tu ideju nisam realizovao – ističe Jerinić i dodaje da je čuo da je suvlasnica koju godinama nije video kuću ponovo dala na prodaju i da se nada da će ovoga puta on i njegova porodica imati više sreće sa nekim novim vlasnikom.
 
Do tada, ili do sudske odluke, od nekadašnjeg sjaja i glamura najpoznatije filmske kuće u Srbiji, terminologijom Maratonaca, ostali su „samo dugmići“.










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:22

BLIZANCI IZ PAKLA: Mafijaši kojih se plašila cela Britanija do smrti su ČUVALI JEDNU TAJNU
Roni i Redži Krej, jednojajčani blizanci iz Engleske, Spavali su sa političarima, ubijali mafijaše iz suparničkih grupa i dominirali britanskim tabloidima gotovo 20 godina.
[You must be registered and logged in to see this image.]
– To su bile najbolje godine u našim životima. Zovu ih raskalašenim 60-im, kad su pop muzikom vladali Bitlsi i Stonsi. Karnabi Strit je upravljala svetom mode... a moj brat i ja Londonom. Bili smo je*eno nedodirljivi – napisao je Roni Krej u autobiografiji "My Story", objavljenoj 1993. godine.
 
Bilo je to kao da je pakao zavladao svetom. Roni i Redži Krej, jednojajčani blizanci rođeni 1933. godine, vodili su noćne klubove i kladionice, družili su se s Frenkom Sinatrom (kome su obezbedili telohranitelje tokom njegove engleske turneje po noćnim klubovima), Džudi Garland, Džordžom Raftom i Džin Šrimptonom, američkim gangsterima... Inspirisali su mnoštvo pisaca, a i sami su napisali tri knjige.
 
Spavali su s britanskim političarima, ubijali mafijaše iz suparničkih grupa i dominirali britanskim tabloidima gotovo 20 godina. Uz to su bili među poslednjim zatvorenicima koji su bili zatvoreni u londonskom tornju.
 

Braća Krej kao inspiracija filmskim umetnicima 

 
Braća su inspirisala mnoge, pa tako i Brajana Helgelanda koji je odlučio da režira film o njima, u kom oba lika glumi Tom Hardi, koji je već dobio brojne pohvale za svoj nastup.
 
Ovaj film je tek jedan u nizu o braći Krej (početkom ove izašao je i britanski niskobudžetni film "The Rise of the Krays", a uskoro će i premijera "Fall of the Krays"), koji su jako popularni u Velikoj Britaniji, ali se priča o njima širi i po Evropi, kao i sa druge strane Atlantika.
Braća su rođena u Hokstonu u Engleskoj, a mnogi su tvrdili da su bili "pokvareni od rođenja". S devet godina su upali u prvu veliku borbu, i to međusobno. Krvava bitka je okončana tako što je Redži završio sa slomljenom glavom.
 
Kao školarci su počeli da se bave boksom, što im je dobro došlo kao odraslim ljudima, a omiljena zabava im je bio "cigaretni udarac" kad bi se približili osobi kao da će joj zapaliti cigaretu, ali bi na kraju upaljač zabili pušaču u lice, udarajući ga iz sve snage.
 
Godine 1952. hteli su da se priključite vojsci, ali su išetali iz centra za regrute kad su shvatili da moraju da slušaju tuđe naredbe. Roni je usput prebio jednog desetara, pa ih je sledećeg dana tražila vojna policija koja ih je predala vojsci. Dovitljiv dvojac je pobegao, nakon čega su ih ponovno ulovili i poslali u vojni zatvor.
 
Bili su među poslednjim zatvorenicima koji su boravili u londonskom tornju, a nakon što su napali nekoliko čuvara, uključujuči i zapovednika na koga su bacili sav sadržaj noćne posude, njihova vojna karijera je definitivno okončana.
 

Kriminalci kojih su se plašili i koje su obožavali

 
Tokom sledećih nekoliko godina postali su poznati po reketirenju, otmicama i oružanim pljačkama. Čistom bezobzirnošću došli su do prvog noćnog kluba i počeli da prave svoje cartsvo.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Njihov šarm i harizmatičnost vrlo brzo su ih pretvorili u prave zvezde, iako su ih se svi uglavnom plašili. Širili su svoj posao zahvaljujući zastrašivanju, iako nisu prezali ni od ubistva protivnika.
 
Njihovim pričama britanska štampa je stalno punila svoje strane, a tiraž je rastao jer su se ovi brojevi sjajno prodavali zahvaljujući anegdotama poput one da su braća urezivala u prste neprijatelja pogrdne nazive za izdajice i slabiće. Slava braće Krej je išla do tolikih granica da ih je fotografisao slavni fotograf Dejvid Bejli i da su davali televizijske intervjue.
 
Jedan nesmotren mladić se usudio da se požali na stanje voća na pijaci koju je vodila majka braće, Vajolet. Kad ga je policija našla, histerično je vikao, dok mu je nedostajalo levo uho i deo nosa. Trideset godina kasnije, i dalje je išao na redovne terapije kod psihijatra.
 
Kako je rasla popularnost braće, većina onih koji su im dugovali uradili bi sve samo da platili sve zaostatke. Svaka policijska istraga naletela bi na zid ćutanja koji je okruživao braću, jer su svi bili previše uplašeni da bi govorili protiv njih.
 

Spavali sa političarima i zavodili druge kriminalce

 
Roni je bio gej, a Redži biseksualac, a pronađeni su dokazi da je Roni bio u vezi sa

Postojao je i treći brat

 
Roni i Redži su imali i trećeg brata. Zvao se Čarli i bio je šest godina stariji od blizanaca. Navodno je "odradio" isti broj ljudi kao i njegova braća, samo nije bio sklon samopromociji kao oni. Osuđen je "samo" na 10 godina zatvora zbog umešanosti u ubistva. Umro je od starosti u zatvoru, šest meseci pre Redžija.
političarem Robertom Butbijem, članom Konzervativne stranke, što je objavljeno u Miroru, iako nije navedno nijedno ime. Butbi je zapretio da će dići tužbu, pa je Miror brzo otpustio urednika, objavio izvinjenje i dogovorio se izvan suda.
 
Pre šest godina, dokumentarac "The Gangster and the Perverted Peer" dokazao je ipak da je bila reč o tačnim navodima, kao i to da je Roni kasnije bio u vezi s laburistom Tomom Dribergom.
 
Godine 1968. godine braća su napokon uhapšena zbog mafijaških obračuna, pri čemu su optuženi i za brojne druge zločine. Dobili su doživotne kazne zatvora i postali najpoznatiji britanski zatvorenici, piše Dejli Bist.
 
Roni je ostatak života proveo u psihijatrijskoj bolnici "Broadmoor", gde je umro 1995. godine. Redži je pušten iz zatvora zbog bolesti 2000. godine, ali je na slobodi boravio samo 8 nedelja pre nego što je umro od raka.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Uto 15 Dec - 13:25

VIŠE OD UMETNOSTI: Muzički div koji je melodijama promenio svet, a sam ih nikada nije čuo
Pre njega, kompozitori su pisali dela za verske obrede, ali i kako bi zabavili ljude. Sa njegovim opusom, počelo je slušanje muzike zbog sopstvene "koristi" i užitka. Kao rezultat toga, on je napravio muziku nezavisniju od društvenih ili religioznih namena. Sigurno jedan od najvećih kompozitora svih vremena, muzički div čije su kompozicije osnova klasične muzike, ali i danas oduševljavaju poklonike muzičke umetnosti širom sveta.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ludvig Van Betoven, Izvor: Wikipedia
Ludvig Van Betoven, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma i jedan od najvećih kompozitora svih vremena, rođen je u decembru 1770. godine u Bonu. Tačan datum rođenja nije poznat, ali se veruje da je Betoven došao na svet 16. decembra, jer postoji precizan podatak da je kršten 17. 12, dan nakon rođenja.
 
Njegovi roditelji Johan i Marija, bili su veoma srećni i uzbuđeni, ali su se u isto vreme plašili za budućnost svog sina. Dečak je bio prilično ćudljiv i svojeglav od malih nogu i rodio sa zdravstvenim problemima, od kojih mu je oštečenje sluha kasnije i pravilo najveće probleme. Poticao je iz flamanske porodice a talenat za muziku je nasledio od oca, koji je radio kao dvorski muzičar u Bonu.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Sa 13 godina, Izvor: RobertG/Wikipedia
 
Tvrdoglavi dečačić dobijao je veliku pažnju od porodice, prijatelja i to mu je prijalo, posebno jer je bio bolešljiv i krhkog zdravlja. Ipak, iako je spolja sve delovalo idilično, porodica je imala dosta problema: majka je bila često bolesna, a otac je bio alkoholičar.
 
Stvarao je od rane mladosti do ranih tridesetih, kada je počeo da gubi sluh, pa je s vremenom naučio da komponuje "na svoju ruku", bez mogućnosti da čuje ijedan ton, oslanjao se na svoju instuiciju i sećanje.
 
Zanimljivo je da je svoja najbriljantnija dela stvorio skoro potpuno gluv.
 
Preminuo je u 57. godini u Beču, 26. marta 1827. Slovi za najboljeg kompozitora bečke klasike i jednog od najboljih kompozitora u istoriji.
 
 

Susret sa klavirom

 
Betoven koji je tema naše priče zapravo je TREĆI Ludvig Van Betoven u svojoj porodici. Prvi je bio njegov deda, poznati bonski muzičar, a drugi njegov stariji brat koji je umro samo šest dana nakon rođenja.
 
Za svoj veliki uspeh u svetu muzike, možda je najzaslužniji njegov otac koji je rano primetio da dečak ima sklonost ka ritmovima i plesu. Mali Ludvig je imao nepune dve godine kada mu je otac bukvalno "stajao nad glavom" dok dečak ne bi uvežbao note do savršenstva, jer je bio fasciniran "čudom od deteta" - Mocartom koje je već sa šest godina iskomponomalo prvu numeru.
 
Ludvigove komšije kasnije su tvrdile kako pamte Betovena kao nesrećnog dečaka koji stoji na klupi kako bi dohvatio dirke klavira, i plačući pokušava da svira dok otac "bdi" nad sinom. Zbog tolikih vežbanja, često je bio preumoran za školu. Osim ispunjavanja visokih prohteva svog oca, život mladog Ludviga nije bio jednostavan. 
 

Prva zarada od muzike

 
Školu je napustio sa 11 godina kako bi pomogao porodici sa prihodima, tako da nikada nije naučio da množi i deli. Kada bi morao da, na primer, pomnoži 60x52, on bi to zaista "ručno" radio - u 60 posuda bi stavljao po 52 zrna kafe i potom brojao sve to kako bi došao do tačnog rešenja.
 
Brzo je postao drugi orguljaš na dvoru i počeo da dobija mesečnu platu. Kada je imao 13 godina svirao je čembalo i violu u izbornom orkestru dvora i bavio se komponovanjem različitih kamernih muzičkih dela. Kako bi unapredio svoje znanje, 1787. godine, odlazi u Beč.
 
Kada je prvi put posetio Beč imao je 17 godina i trebalo je da svira za Mocarta. Niko ne zna kako je protekao njihov susret, ali postoje zapisi da je Mocart izašao iz prostorije sa rečima "Pazite na ovog malog! Jednog dana će on dati svetu nešto o čemu će se pričati".
 
Sa 29 godina, Betoven počinje da radi na svojoj Prvoj simfoniji i završava je sledeće godine. Uspešna premijera izvedena je  2. aprila 1799. godine.
 

Život i stvaralaštvo

 
Betoven je od ranije bio poznat po improvizaciji, uvek je improvizovao kada bi komponovao, tako da mu je verovatno zbog te činjenice bilo lakše da komponuje u starosti, kada je bio skoro potpuno gluv.
 
U Beč se preselio u ranim dvadesetim, kada je učio muziku od čuvenog Jozefa Hajdna, koga su zvali otac simfonije. Kako je Betoven bio poznat po tvrdoglavosti i prekoj naravi, dva velikana nisu se mnogo volela i nerado su održavali svoje časove.
 
Iako je u njegovo vreme čembalo bilo najpopularniji instrument, Betoven se odlučio za klavir jer mu je on bio, kako je govorio "lakši za rad, nije morao da ostavlja i ponovo uzima nazad svoj instrument".
 
Sa ženama je imao promenljivu sreću - jedne su mu se divile zbog genijalnosti, druge smatrale da je odvratan. Neretko su ga nazivale "rugobom i ludakom".
 
Od kako se rodio imao je zdravstvene probleme pa je bio prilično bolešljiv: pored oštećenja sluha, patio je od reumatizma, groznice, tifusa, kožnih oboljenja, raznih infekcija, problema u radu arterija, žutice, hroničnog hepatitisa i ciroze jetre. Zbog toga ovaj veliki muzičar i nije dugo poživeo. Počeo je naglo da gluvi već u 27. godini.
Njegovo maestralno delo - Mesečeva sonata posvećena je Betovenovoj učenici Juliji Guikardi. Međutim, mrzeo je da daje časove klavira, pa je to rado činio samo veoma talentovanim studentima ili atraktivnim učenicama.
 
Glavna inspiracija za čuvenu Devetu simfoniju jeste "Oda radosti" pesnika Fridriha Šilera.
 

Prerana smrt

 
Njegova usredsređenost na razvojni deo njegovog muzičkog dela će poput ostalih inovacija, postaviti trend koji će kasniji kompozitori slediti. Betoven je razvio potpuno originalni stil muzike, odražavajući kroz nju svoje patnje i radosti. Njegov rad predstavlja vrhunac u razvoju tonske muzike i jedan je od ključnih razvojnih kretanja u istoriji muzike.
 
Nesumnjivo je jedan od najvećih kompozitora svih vremena, muzički div čije su kompozicije osnova klasične muzike, ali i danas oduševljavaju poklonike muzičke umetnosti svuda u svetu.
 
Zanimljivo je da je u noći kada je Betoven preminuo, nebo iznad Beča je "divljalo". Bila je, kažu, nezapamćena grmljavina. Sahranjen je u Beču a sahrani je prisustvovalo više od 20.000 ljudi. Na njegovom spomeniku jednostavno i samo piše - "Betoven".
 









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:39

PREVARA VEKA: Laž koja je 40 GODINA uspevala da obmane hiljade naučnika
Davne 1911. godine napravljeno je jedno od najvećih naučnih i arheoloških dostignuća. Naslovi tabloida su vrištali o otkriću "najstarijeg Engleza" i "karike koja nedostaje" za razumevanje evolucije ljudskog roda, ali ispostavilo se da je Piltdaunski čovek bio još mnogo više od toga!
[You must be registered and logged in to see this image.]
Takozvani „piltdaunski čovek" predstavlja ostatke lobanje i vilica iskopanih 1912. godine iz grobnice u Piltdaunu, selu u Istočnom Saseksu. Predstavljeni su kao "karika koja nedostaje" - prelaz između čoveka i majmuna, fosil do tada nepoznat nauci. Svet je bio zadivljen!
 
Precizno, otkriveni su deo lobanje, nekoliko zuba i vilica. Ostacima je dat i latinski naziv - Eoanthropus dawsoni.
 
Jedini problem? Reč je bila o prevari! Nije postojala "karika koja nedostaje". Piltdaunski čovek nije bio stvaran!
 

Prevara veka

 
Naučnici su odmah doveli u pitanje ovo otkriće. O njemu je raspravljano i debatovano decenijama, ali niko sa sigurnošću nije mogao ni da ga ospori ni da ga opovgrne. Nalaz je tako ostao kontroverzan sve do 1953. godine, kada je zahvaljujući novoj tehnologiji definitivno proglašen podvalom! Ispostavilo se da ga čine donja vilica orangutana i lobanja savremenog čoveka, piše Allday.com.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Smatra se da je prevaru osmislio "pronalazač" piltdaunskog čoveka - Čarls Doson, geolog amater i advokat koji je bio među članovima ekspedicije koja je "otkrila" fosil. Upravo on je bio taj koji je sakupio nekoliko uglednih naučnika kako bi proučili ostatke koje je pronašao. Umro je 1916. godine mnogo pre nego što su nalazi osporeni.
 
"Piltdaunska prevara" je verovatno najpoznatija među arheološkim prevarama. Rasprave o ovom otkriću trajale su preko 40 godina a, iako je Donson bio glavni osumnjičeni, njegova odgovornost nikada nije sa sigurnošću dokazana. Predloženo je još nekoliko eventualnih tvoraca prevare, ali sve do danas se ne zna ko je sve organizovao.
 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:41

Deset bizarnih 'dokaza' zbog kojih biste u 17. veku bili proglašeni ĐAVOLJIM SLEDBENIKOM
U XVII veku, nije bilo potrebno mnogo da bi neko bio optužen da "šuruje s đavolom", posebno ako bi to bila žena. Godine 1692. u Salemu, u američkoj državi Masačusets, 25 osoba osuđeno je i pogubljeno zbog veštičarenja, dok je stotinjak njih bačeno u tamnicu gde su i umrli.
Francuski onlajn časopis "Terrafemina" objavio je 10 kriterijuma po kojima su se sudije iz tog doba rukovodile kako bi nekog optužile da je "sotonov saveznik".
[You must be registered and logged in to see this image.]
 
Dovoljno je bilo da ste žena, pa da budete sumnjivi. Među optuženima u Salemu 1692. bilo je i muškaraca, ali su žene bile daleko brojnije.
 
Na udaru su bile kako mlade devojke tako i starice - najmlađa osoba optužena za veštičarenje, Doroti Gud, imala je svega četiri, a najstarija, Rebeka Ners, 71 godinu.
 
Nije valjalo ni da ste previše siromašni, da ne možete da se sami izdržavate, ali ni da ste bogati. Saru Gud, Dorotinu majku, prijavili su njeni susedi jer je često kucala na njihova vrata, moleći za hranu. Obešena je 1692. kao veštica. Finansijski nezavisne žene, takođe su bile a priori sumnjive.
 
Vešticama su proglašavane i tvrdoglave žene "bez dlake na jeziku", koje su same donosile odluke bez da se konsultuju s muškarcem.
 
Ako je žena imala mnogo dece, govorilo se da nije normalno biti tako plodan, a ako nije mogla da zatrudni onda je to bio "pouzdan znak" da je reč o veštici.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Grupa žena bez pratnje muškarca bila bi odmah osumnjičena da sklapa pakt s đavolom, kao i loše domaćice u čijim bi se domovina pronašli pokvareni mlečni proizvodi.
 
Ovi podaci su vam duhoviti? Koliko god ovo na prvi pogled izgledalo smešno, u srednjovekovnoj Evropi bilo je i te kako smrtonosno - prema nekim podacima od 15. do 18. veka u tadašnjoj Evropi i Severnoj Americi ovakve i slične optužbe su dovele do pogubljenja između 40.000 i 60.000 ljudi, najčešće žena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:43

NAJJEZIVIJE SPRAVE ZA MUČENJE koje su primenjivane u srednjem veku
Srednji vek bio je mračno doba u kom su ljudi najbrutalnije kažnjavani za stvari koje najčešće nisu ni učinili. Posebno teško je zamisliti da je neko svoju kreativnost ispoljavao na ovako bolestan način, dizajnirajući sprave za mučenje koje su najgore moguće nanosile bol onima koji su bili osuđeni za nešto.
Bronzani bik
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Bronzani bik, poznat i kao sicilijanski bik je sprava za mučenje nastala u antičkoj Grčkoj. Žrtva bi se ubacila unutar bika, dok bi ispod gorela vatra. Nesrećnik se polako pekao dok ne umre, a krici koje je ispuštao prolazili bi kroz specijalan otvor dizajniran tako da zvuče kao bik koji zauvija.
 
Presecanje na pola
Ova tehnika zahtevala je da žrtva visi naopačke da joj se krv sjuri u glavu, kako bi ostala svesna tokom dugog mučenja. Mučitelji bi je zatim testerisali po sredini dok je skroz ne prepolove, a mnoge žrtve bi bile izrezane do abdomena, da bi njihova agonija duže trajala.

Razapinjanje na krst
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Razapinjanje na krst je najpoznatija metoda egzekucije, upravo zato što je na taj način stradao Isus, a zabeleženo je da se u nekim zemljama trećeg sveta još uvek povremeno primenjuje. Ova tehnika datira još od antičkih vremena, a žrtva je prinuđena da vezana ili zakucana visi sa drvenog krsta dok ne umre, što je obično trajalo danima.
 
Sprava za drobljenje prstiju
Iako postoji više vrsta ove sprave za mučenje, one sve funkcionišu na isti način. Sprava za drobljenje napravljenja je tako da polako gnječi ne samo prste, nego i kolena i laktove, za šta su postojale veće sprave. Takođe je postojala i drobilica glave, a primarna namena ovih sprava, koje su počele da se koriste tek u srednjem veku, bila je da izvuku priznanje od žrtava.
 
Mučenje u sanduku
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Zatvaranje ljudi u ovaj kavez bila je najpopularnija tehnika mučenja u srednjem veku. Kavez je bio veličine ljudskog tela (otuda naziv sanduk) dok su mučitelji posebno uživali da gojazne ljude zatvaraju u manje kaveze, kako bi neprijatnost bila veća. U suštini, žrtve bi samo visile u tom kavezu dok vrane ne dođu i ne pojedu ih.
 
Mučenje pacovima
Biti u istoj prostoriji sa pacovima već je mučenje, ali u srednjem veku to očigledno nije bilo dovoljno. Jedna od najbrutalnijih tehnika mučenja ikada uključivala je mali kavez sa otvorom na dnu, koji bi se vezao za telo žrtve. U kavez bi se stavili pacovi, a na vrhu bi se nalazio usijani čelik ili neki drugi element koji širi toplotu. Prirodni instikt glodara naveo bi ih da beže od toplote, pa bi izgrizli telo žrtve kako bi napravili sebi prolaz.
 
Ram za istezanje
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Nastao tako da izmesti svaki zglob u telu žrtve, verovalo se da je ovo najbolniji oblik mučenja u srednjem veku. Ovaj uređaj napravljen je od drvenog rama sa po dva konopca na dve strane i ručicama kojima se okređe drvo za koje je konopac zakačen. Kad žrtvi zavežu ruke i noge, egzekutori bi okretali ručicu i tako zatezali konopac, istežući žrtvine udove do te mere da zglobovi ispadnu iz ležišta. Međutim, da bi bili sigurni da su zglobovi zaista izmešteni, mučitelji bi nastavili da okreću ručicu dok se mučeniku udovi ne iskidaju.
 
Cipele od cementa
Tehniku cipele od cementa izumela je američka mafija, a koristila ju je tako što bi neprijateljima, izdajnicima i špijunima stavila noge u blokove koje bi zatim napunila cementom. Kad se cement osuši, žrtva bi bila bačena živa u more ili neku drugu duboku vodu.
 
Judina stolica
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Ova zastrašujuća stolica za mučenje nalazila se u tamnicama u srednjem veku, a u Evropi se koristila do 1800-tih godina. Judina stolica sastojala se od 500 do 1500 oštrih šiljaka i nekoliko kaiša kojim bi se žrtva vezala. Neki modeli su imali i prostor ispod sedišta koji bi se zagrevao, da mučenje bude još gore. Ova sprava često se koristila za izvlačenje priznanja zaplašivanjem, gledajući kako nekog drugog muče na stolici.
 
Kidanje dojki
Iako su i žene bile među žrtvama koje su stradale na gore pomenutim spravama, ova sprava dizajnirana je specijalno za nežniji pol. Oštri delovi ove sprave bili bi usijani na vatri i njima bi se hvatale grudi tako da se šiljci zariju u kožu. Zatim bi se naglo povuklo, čineći da veliki komadi mesa ostanu na spravi, a žrtva bi iskrvarila na smrt.
 
Judina kolevka
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Usko povezana sa nabijanjem na kolac, ova kazna je podrazumevala da žrtva sedi na zašiljenom delu piramide od drveta, dok je konopcima povlače na dole kako bi se nabijala na oštar deo predmeta. Da bi poniženje bilo još veće, žrtva je bila naga, a sprava se nije prala, tako da je nesrećna osoba, ako ne od torture, umirala od infekcije koja bi usledila nakon toga.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:45

MRAČNA STRANA ISTORIJE: Žene su bile BRUTALNO MUČENE zbog nečije samovolje
Srednji vek bio je mračno doba u kome su ljudi najbrutalnije kažnjavani za stvari koje najčešće nisu ni učinili. Ondašnje društvo je naročito bilo surovo prema ženama, a do danas je nepoznat broj onih koje su osuđene i ubijene zbog navodnog pakta sa đavolom i zbog toga što su ih smatrali za veštice.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pre smrti, najveći broj ovih nesrećnih duša prolazio je kroz torture i mučenja koja danas ne možemo ni da zamislimo. Neverovatna ljudska maštovitost kada je u pitanju nanošenje bola drugom biću ponajviše se ogledala u dizajniranju sprava za mučenje od kojih su se neke zadržale u primeni sve do 20. veka. 
Posebno mesto u ovoj zastrašujućoj strani ljudske istorije zauzimaju sprave za mučenje koje su naročito napravljene i primenjivane prilikom ispitivanja i suđenja ženama optuženim za veštičarenje, nemoral ili bilo koji drugi onovremeni greh.
 

Veštičina stolica

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Jedna od „najomiljenijih“ sprava za mučenje inkvizitorskih odreda širom srednjovekovne Evrope, Veštičina stolica je bila preporučena metoda za mučenje žena optuženih za veštičarenje (odatle i naziv).

Postoji nekoliko modela ove sprave za mučenje koji su se razlikovali po veličini i
Jedinstvena izložba srednjovekovnih sprava za mučenje do sada neviđena na našim prostorima, pod sloganom "Zastrašujuće ali bezopasno”, otvorena je do kraja oktobra u kazamatima Vojnog muzeja na Beogradskoj tvđavi.
detaljima, ali svima su bili zajednički šiljci i okovi za vezivanje žrtve, a najveći broj je imao i sedište od čelika koje je moglo usijati od vatre koja je ložena ispod nesrećne žrtve.

Primenu je imala širom sveta, ali je najduže opstala u Austriji odakle i potiče sačuvan izveštaj iz 1693. godine u kome se navodi kako je sudija Volf fon Lampertih osudio izvesnu Mariju Vukintez, ženu od 57 godina, za veštičarenje. Nesrećnica je na ovoj stolici provela 11 dana, dok su joj tamničari dodatno spaljivali noge usijanim gvožđem. Umrla je u strašnim mukama, ali nije priznala zločin koji joj se stavljao na teret.


Jeretička viljuška

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Osim za suđenja vešticama i jereticima, ova sprava je korišćena i kada su u pitanju bili masovni procesi. Instrument se pričvršćivao oko vrata optuženog pomoću kožnih kaiševa, usled čega bi se četiri oštra šiljka zabadala u telo ispod grudne kosti. Ovo bi izazivalo veliko bol kada bi žrtva želela da govori, ali ideja je i bila da to čini samo ako želi da prizna svoje grehe.
 

Molitveni krst

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Ova brutalna sprava služila je da se žrtva postavi u položaj krsta i tako ostavi. Smatra se da je izumljena u Austriji u 16. veku, sudeći po zapisima koji se nalaze u muzeju Rotenburg u Nemačkoj.


Veštičin jarac 

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Postojala su dva tipa ove sprave – jedan je bio u obliku piramide, a drugi, koji je reže rezultirao smrću, imao je oštre ivice. Žrtva je u oba slučaja stavljana na vrh sprave, što je dovodilo do prodiranja oštrice u meso i trajnog oštećenja genitalija. Često su i na noge žrtve postavljani tegovi , a ispod njih se stavljao žar ili vatra.

Žena po imenu Madlena Lazari je u Italiji 1673. godine osuđena je na 15 časova boravka na Veštičinom jarcu. Ona je prethodno četiri meseca mučena raznim metodama, ali je odbijala da prizna da se bavi veštičarenjem. Ipak, već posle tri sata na jarcu nesrećna žena je sve potvrdila. Ostavili su je na spravi čitavih pet sati, a onda joj je odrubljena glava, telo spaljeno na lomači, a pepeo rasut.


Merenje na vagi

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Ova praksa dolazi iz verovanja da će sluge đavola biti lakši nego što izgledaju. Stavljanje na vagu odvijalo se u nekoliko faza: prvo bi se žrtva skinula do gole kože kako bi se proverilo da nema neki skriveni teg. Potom bi se otprilike određivala tešina koju bi mogao da ima čovek te građe i godina. Ukoliko bi se utvrdilo da osumnjičeni ima manju težinu od pretpostavljene, stavljao bi se na muke dok ne prizna svoj zločin. Jasno je da je ovo otvaralo veliki prostor za manipulacije i zloupotrebe.


Točak

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Ovo je bio veoma popularan metod mučenja i pogubljenja, a koristio se isključivo za slučajeve veštičarenja. Prva faza se sastojala od lomljenja kostiju i zglobova putem malog točka za lomljenje koji je sa spoljne strane bio opremljen šiljcima.
 
Druga faza se koristila u slučajevima pogubljenja – prethodno izlomljeno telo je doslovno ispreplitano kroz točak, podizano na visoku motku i ostavljano tamo sve dok žrtva ne bi umrla. Postojala je i mogućnost paljenja točka, pa je u tim slučajevima žrtva umirala od sagorevanja.


Vaginalna kruška

[You must be registered and logged in to see this image.] 
Ova brutalna sprava korišćena je za mučenje žena koje su bile optužene za opštenje sa đavolom i njegovim sledbenicima. Naprava se nasilnim putem stavljala u vaginu i pomoću posebnog mehanizma i uvećavala sve dok navedeni deo tela nije bio nepovratno rastegnut. Šiljci koji su se nalazili na delovima ove sprave bili su tu da kidaju delove vagine i pojačavaju bol.
 
Postojala je i oralna kruška, namenjena jeretičkim propovednicima i bogohulnicima, kao i rektalna koja se koristila za mučenje homoseksualaca.
 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:49

Vesti  Ekalendar  /  Beograd u prošlosti

Istorija pored koje prolazimo: Da li znate zašto je ova BEOGRADSKA RASKRSNICA POSEBNA?
Današnji prestonički vozači verovatno ne bi mogli da zamisle manevrisanje beogradskim ulicama bez semafora. Međutim, postojalo je vreme kada se saobraćaj odvijao bez bilo kakvog automatskog regulisanja, pa je pojava 'trepćućih svetala' koja propisuju kada treba da se krene, a kada stane, izazivala mnogo zabune i još više nerviranja među tadašnjim vlasnicima automobila.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prvi semafor u Srbiji postavljen je u Beogradu aktom IV br. 81099 Uprave grada 4. novembra 1939. godine, više od sedam decenija nakon što su prva "trepćuća svetla" počela da regulišu saobraćaj u Londonu.

Za mesto gde će se testirati novi sistem izabrana je raskrsnica ulica Kralja Aleksandra, Kralja Ferdinanda (danas Kneza Miloša) i Takovske, odmah ispred zgrade Narodne skupštine koja je završena koju godinu ranije.

Bilo je predviđeno da ovaj semafor reguliše saobraćaj od 7 ujutro do 10 uveče, dok bi od 22 do 23h bilo uključeno samo žuto svetlo.

Semafor je izazvao veliko interesovanje javnosti. Politika od narednog dana ovom novom "čudu tehnike" posvetila je poveći tekst:

"Ovih dana u Beogradu će se uvesti jedna novina koja je u modernim i velikim gradovima na zapadu odavno u primeni. Na svima uglovima beogradskih ulica, gde je saobraćaj vrlo živ, postaviće se specijalni aparati sa svetlosnim signalima, koji će upravljačima svih vozila davati potrebne znake za nesmetano razvijanje i funkcionisanje saobraćaja u prestonici.
Prvi stubovi sa tehničkim postrojenjima postavljeni su već juče na uglu ulica Kralja Aleksandra i Takovske, kod nove zgrade Poštanske štedionice, gde je saobraćaj vrlo živ i pogodan za eksperimente ove vrste.
Na pomenutom uglu postavljena su četiri stuba, svaki na jednom uglu, sa napravama na vrhu, iz kojih će se specijalnim svetlosnim znacima, vidljivim u svako doba, pokazivati u jednom ili drugom smeru, da li je prelaz slobodan ili zabranjen. Samo funkcionisanje ovih aparata biće automatsko, tako da će uvođenjem ove novine i sam saobraćaj biti automatizovan. Naime, u izvesnim razmacima davaće se slobodan prolaz u jednom pravcu, a posle proteklog intervala u drugom."

Beograđani su podozrivo i sa urođenim nepoverenjem gledali na ovu "novotariju", a o tome svedoči i nastavak ovog teksta:

"Nove instalacije na uglu kod Poštanske štedionice zapazili su u toku jučerašnjeg dana mnogi prolaznici. Mnogi koji nisu videli pre ove naprave dugo su ih zagledali, obilazili sa svih strana i raspitivali se čemu te naprave treba da služe. Drugim rečima novi stubovi sa saobraćajnim signalima bili su predmet interesovanja mnogih i mnogih prolaznika ulicom Kralja Aleksandra i Takovske."
 

Kao i u svetu, tadašnje beogradske vlasti su se nadale da će semaforima uspeti da smanje broj saobraćajaca na ulicama grada.

"Aparatima koji će bacati naizmenično, u jednom ili u drugom pravcu, svetlosne znakove, upravljaće se sa jednog mesta, iz Saobraćajne policije. Tako će sa beogradskih raskrsnica biti uklonjeni i mnogi saobraćajci, jer će njihov posao obavljati automatski aparati. Saobraćajci će i kod nas, kao i u drugim zemljama, služiti ubuduće kao neki kontrolori saobraćaja i arbitri prilikom eventualnih nesporazuma i sukoba."

A onda su se, u skladu sa poslovicom "svakog čuda za tri dana dosta" i beogradski vozači navikli na novi način regulacije saobraćaja. Već 1957. godine, u Beogradu je bilo četiri semaforizovane raskrsnice i na njima 16 semafora. Za grad koji je u to vreme i mao jedva šest hiljada motornih vozila i 1.500 ulica ovo je bilo i više nego dovoljno.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:52

Stručnjaci konačno stigli do tunela sa NACISTIČKIM VOZOM! Evo šta su tamo otkrili
Vlasti grada Valbžih na jugozapadu Poljske predstavile su juče rezultate pretraga terena u potrazi za nacističkim zlatnim vozom sakrivenim, prema poratnim legendama, u podzemnom kompleksu tamošnjih planina ali ni za korak se nisu približile rešenju enigme.
Postojanje tunela je nesporno, ali dok jedna ekipa tvrdi da je u njemu voz dug 92 metra, druga to kategorično poriče i voz naziva fantomskim.
 
– Rezultati su dijametralno suprotni i zato ćemo ih sada detaljno analizirati – kazao je nakon današnje prezentacije pretrage terena na 65. kilometru pruge za Vroclav koju su sredinom novembra obavili Poljak Pjotr Koper i Nemac Andreas Rihter.
 
Nezavisno ispitivanja terena je povereno naučnicima iz Rudarsko-metalurške akademije iz Krakova.
 
Izveštaji dve novembarske potrage za zlatnim vozom koji je, prema legendi, u žurbi pred nadiranje Crvene armije na kraju Drugog svetskog rata odvezao iz Vroclava 300 tona zlata, ušao u jedan tunela kraj Valbžiha i nikada ga više niko nije video, ležali su do danas u sefu, jer su gradske vlasti htele da ih predstave zajedno.
 
– Na jednom od mesta koje smo pretraživali pojavila se praznina, tunel širok pet metara, visok devet – kazao je Koper čija ekipa je na teren izašla u novembru prva.
 
Prema tvrdnjama njegove ekipe anomalije potvrđuju da je u tunelu dugom preko 100 metara voz dug 92 metra a strunjčak te ekipe, profesor Vroclavskog univerziteta Adam Šinkjevič bio je malo oprezniji i potvrdio da su uređaji u tunelu pod zemljom otkrili prisustvo metala sa jakim elektromagnetskim poljem i da to može da ukazuje na voz ali da bi bila neophodna dalja pretraživanja terena.
 
– Tunel postoji možda ali voza sigurno nema. Sve su to prirodne geološke anomalije terena – kategorično je porekao otkriće starog nacističkog voza profesor Januš Madej iz Rudarsko-metalurške akademije u Krakovu.
 
Madej je novinarima predstavio za poređenje i slike kako bi izgledalo kada bi se zaista pod zemljom u tunelu nalazio stari oklopni voz sa lomotivom.
 
Vlasti Valbžiha za sada nisu odlučile da li će krenuti same ili dozvoliti dalje invazivne pretrage terena na kome je prijavljeno otkriće zlatnog voza ili će voz nepronadjen ponovo otići u legendu.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Koper i Rihter izazvali su pravu zlatnu groznicu ne samo u Poljskoj, već i u svetu kada su početkom avgusta prijavili svoje senzacionalno otkriće – da su našli starinemački oklopni voz koji je krenuo iz Vroclava sa tajanstvenim teretom, a zameo mu se svaki trag kraj Valbžiha u planinama gde su nacisti gradili veliku mrežu tunela i bunkere u kompleksu velike podzemne tvrđave.
 
Putem iz lokalnih u svetske medije navodno otkriće oklopnog voza dugog preko 100 metara zagolicalo je maštu lovaca na blago u svetu toliko da mnogi potajno očekuju da bi u vozu mogla da se nađe i slavna ćilibarska odaja koju su nacisti ukrali iz Carskog sela u Rusiji a zameo joj se svaki trag.
 
U svakom slučaju, za Vlabžih i ceo region bila je to sjajna turistička promocija, grad su jesenas zaposeli znatiželjnici, amaterski tragači za blagom i novinarske ekipe iz celog sveta i Valbžih je dobio reklamu kakvu bi teško mogao ikada da plati.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:56

Traži ga ceo svet: OVAKO IZGLEDA ZLATNI NACISTIČKI VOZ iz poljske legende
Priča o nacističkom vozu natovarenom zlatnim polugama koga su nakon 70 godina navodno pronašla dva lovca na blago, obišla je svet brzinom munje. Lokacija olupine je još uvek tajna, a i samo njegovo postojanje je još uvek predmet debata. Evo šta se do sada zna o misterioznom vozu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Guverner Narodne banke Poljske Marek Belka silno se začudio i rekao
– Nikome na pamet nije palo da posveti tome ni sekundu vremena. Pa to je samo nekakva novinarska patka – rekao je Belka.
 
To je za sada poslednja vest o davno izgubljenom nacističkom vozu do vrha natovarenom zlatom koje su nacisti pokrali širom zaraćene Evrope tokom Drugog svetskog rata. I dok ova priča nekima deluje kao scenario za neki dobar holivudski film, stručnjaci kažu da voz možda uopšte nije izmišljotina.
 
Portal Allday sastavio je listu činjenica koje do sada znamo o misterioznom konvoju.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Tajna odata na samrtničkoj postelji
Kao svaka dobra priča o lovu na blago, i ova počinje priznanjem na samrtničkoj postelji. Jedan od ljudi koji su učestvovali u skrivanju voza pre 70 godina navodno je odao tajnu u poslednjim danima svog života. Prema njemu, voz je sakriven u brdima blizu poljskog grada Valbžiha koji je nekada bio deo Nemačke.
 
Ko je otkrio voz?
Ovog meseca su dvojica tragača - Poljak i Nemac, objavila da su našla voz s naoružanjem i dragocenostima, što je podstaklo uzbuđenje da bi to mogao biti davno izgubljeni misteriozni voz. Lovci na blago su odbili da odaju lokaciju kompozicije dok im ne bude zagarantovano 10 procenata od vrednosti dragocenosti koje se pronađu u vozu.
 
Zašto je trebalo 70 godina da voz bude pronađen?
Prema lokalnoj legendi, voz je sakriven negde duboko lavirintu podzemnih tunela koji postoje u okolini. Tokom Drugog svetskog rata nacisti su ih iskopali sa idejom da tu smeste vojnu komandu i skloništa, ali je operacija obustavljena pre 1945. godine.
 
Osim legende, da li postoji bilo kakav dokaz o postojanju voza sa blagom?
Pronalazači kažu da oni imaju dokaz. Ipak, i zamenik ministra kulture Poljske Pjotr Žukovski je prošle nedleje "sa verovatnoćom od 99 odsto" potvrdio da je zaista pronađen oklopni nemački voz s kraja Drugog svetskog rata u tunelima Donje Šlezije. Ipak, naglasio je da nije sigurno da li je to baš legendarni nacistički "zlatni voz".
 
Kako je voz izgledao?
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Žukovski je na konferenciji za novinare potvrdio da geološki snimci pomenute regije pokazuju konture vojnog voza. Nacisti su inače povremeno koristili naoružane, oklopne vozove u borbi. Osim velike količine naoružanja, rečeno je da se u vozu nalazi 30 tona blaga, uglavnom zlata i nakita.
 
Da li je voz miniran?
Da li je voz zaista otkriven i šta je u njemu znaće se pouzdano prema rečima Žuhovskog tek za nekoliko meseci, a sve one koji bi pokušali da do legendarnog voza dođu na svoju ruku upozorio je da se okanu takvih opasnih pokušaja zato što je cela kompozicija sasvim sigurno minirana da se obezbedi od lopova.
 
Kako to da voz nije otkriven ranije?
Nije da niko nije pokušao! Lovci na blago su ga tražili decenijama, a u vreme sovjetske dominacije Poljskom bez uspeha su za njim tragale čak i poljska vojska i služba bezbednosti.
 
Da li voz zaista postoji?
Niko sa sigurnošću ne zna, a čini se da su i poljski zvaničnici podeljeni u mišljenjima. Dok ministarstvo kulture tvrdi da voz postoji, predstavnici Narodne banke kažu da je sve "novinarska patka". Kako bilo, u međuvremenu, vojska istražuje kraj, a vlasti u blokirale tu šumsku oblast u blizini pruge.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   Čet 17 Dec - 11:59

PRVA ŽRTVA Prvog svetskog rata bio je DEČAK iz Savamale
Uprkos uvreženom mišljenju da je Veliki rat počeo u Sarajevu, prvi meci u Prvom svetskom ratu su zapravo ispaljeni u Beogradu, u noći između 28. i 29. jula 1914. godine. Tu su udar neprijatelja primile čete sastavljene od žandara, carinika, običnih Beograđana, čak i dece. Jedan od njih bio je i Dušan I. Đonović - prva srpska žrtva u Prvom svetskom ratu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Istog dana, 28. jula 1914. godine po novom kalendaru, kada je Austrougarska telegramom obavestila Srbiju da se od sada nalazi u ratnom stanju, otpočeo je napad na Beograd.  Već noć između 28. i 29. jula razvejala je sve iluzije...
Beograd je žestoko bombardovan šest dana i šest noći. Sava i Dunav bili su 1914. državna granica, a srpska prestonica bila je karaula. Tako je i došlo do toga da prvi meci u Velikom ratu budu ispaljeni upravo tu, u današnjoj Savamali.
 
Plan odbrane nije postojao, vojska se uglavnom povukla na jug i Beograd je ostao
Prva žrtva sa neprijateljske strane bio je Mađar Ištvan Balohi. On je poginuo nedaleko od Dušana, u čamcu na Savi sa kog je pokušan desant na Beograd. 
Nakon što je 1915. godine austrougarska vojska okupirala Beograd, Išrvanu je na Novom groblju podignnuta spomen-ploča.
potpuno nebranjen. Postojali su čak i predlozi da se grad preda, ali Beograđani to nisu dozvolili! Od zatečenih snaga napravljena je kakva-takva odbrana. Prvi udar na obali Save primili su vojni odredi sastavljeni od žandara, carinika, običnih Beograđana, čak i dece.
 
Jedan od njih bio je i Dušan I. Đonović, šesnaestogodišnji učenik drugog razreda Kraljevske trgovačke akademije koji se s puškom u ruci pridružio četnicima vojvode Jovana Babunskog - prva srpska žrtva u Prvom svetskom ratu.
 
Dušan je stradao u puškaranju nastalom nakon što su prestonički branioci srušili stari železnički most preko Save, jedinu onovremenu vezu Beograda i Zemuna.
 

Čitulja kao dokaz da je živeo

 
Dušan I. Đonović nije bio ni heroj ni slavna ličnost. Istorija nije zabeležila njegov opis, pa danas ni ne znamo kako je izgledao. Da je jednom živeo, učio, imao snove i nadanja, saznajemo iz onovremene Politike koja je objavila ovu umrlicu:
 
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Dušan Đonović
- Prva žrtva u našem velikom ratu -
„Večeras, oko ponoći, navršiće se osam dana kako su prvi austrijski meci nadrli na našu zemlju i od kako je počeo veliki rat za slobodu i nezavisnost Srpskog Naroda.
U toj znamenitoj noći kao prva žrtva pao je mladi dobrovoljac Dušan Đonović, činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog.
Dušan Đonović, primorac po rođenju, brat Jovana Đonovića, koji se istakao u crnogorskom omladinskom pokretu. Čim je Austrija nagovestila rat, Dušan Đonović je prihvatio pušku i stupio u dobrovoljce. On je znao da se za istu stvar Srpski Narod na celom svome prostranstvu pao je pogođen austrijskim metkom na obali Save, braneći slobodu Beograda, onako isto slatko kao da su ga izrešetali kuršumi pod Lovćenom.
Bog da prosti njegovu Junačku dušu!”
 
(Čitulja Dušana Đonovića, Politika, 4. avgust/22.jul 1914.)
 
Ipak, Dušanovo ime je upamćeno, a ima i onih koji ga se sećaju! Povodom obeležavanja devet decenija od početka Prvog svetskog rata, 2004. godine, mladom dobrovoljcu je postavljena spomen-ploča u Prvoj ekonomskoj školi u Beogradu.
 
Te noći, posle Dušana, nastradalo je još oko 1.000 vojnika i civila. U naredne četiri godine, širom Evrope, poginulo je još 37 miliona, u sukobu tako krvavom i strašnom da ga je zasenio samo Drugi svetski rat. Što se Srbije tiče, ona je izgubila preko 1.200.000 vojnika i civila ili skoro trećinu stanovništva – čitavu jednu generaciju čiji nestanak nikada nije uspela da nadoknadi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz istorije   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti iz istorije
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zanimljivosti iz istorije
» Zanimljivosti iz sveta fudbala
» Zanimljivosti iz tenisa
» Zanimljivosti iz astronomije
» Zanimljivosti iz hemije
Strana 17 od 20Idi na stranu : Prethodni  1 ... 10 ... 16, 17, 18, 19, 20  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-