Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:46

Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci - Rikard Lavljeg Srca

[You must be registered and logged in to see this image.]

Treći članak serijala "Najveći ratnici" donosi priču o Rikardu Lavljeg Srca, kralju-ratniku. Rikard I., engleski kralj, poznat i kao Coeur de Lion (Lavlje Srce) rođen je 8. rujna 1157. godine u palači Beaumontu Oxfordu.


Rodio se u obitelji „povijesnih divova“. Njegov otac, kralj Henrik II. je do sedamdesetih godina 12. stoljeća bio najmoćniji i najuspješniji europski monarh. Majka Elenora Akvitanska je bila onodobna legenda: uspješna političarka, pokroviteljica trubadura pa čak i veteranka Drugog križarskog pohoda. Elenora je Henriku rodila petoricu sinova, od kojih su preživjeli jedino Rikard i njegov mlađi brat Ivan.

Rikard se borio i s braćom protiv oca i protiv braće. Na kraju je porazio oca, koji je umro zamjerajući mu. Potom je oslobodio majku, koju je Henrik II. zatočio nakon što je 1173. raspirila građanski rat.

Nakon što je 1189. okrunjen za kralja Engleske i vrhovnog vladara preostalog dijela anžuvinskog carstva Rikard je poveo križarski pohod te je tijekom devetogodišnje vladavine u Engleskoj je proveo samo šest mjeseci. U trenutku kad je krenuo u pohod Rikard je već bio jedan od najpoznatijih ratnika u Europi, veteran koji je za sobom imao 18 godina neprekidnog ratovanja, započetog 1173. godine, kad mu još nije bilo ni 16 godina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kad je Rikard u lipnju 1191. stigao u Akko kršćanska kraljevstva Palestine, utemeljena nakon Prvog križarskog pohoda, četiri godine su se borila protiv Saracena koje je vodio Saladin, vezir Kaira i Damaska. Na povijesnoj pozornici pojavio se osamdesetih godina dvanaestog stoljeća, a 1187. ponovno je ujedinio Egipat i muslimanski Bliski Istok. U boju kod Tiberasa potukao je križare, oslobodio Jeruzalem i osvojio sav ostatak kraljevstva.
Doznavši da je sveti grad pao u saracenske ruke, papa Grgur VIII. izdao je encikliku kojom je sve vjernike Europe pozvao da krenu u križarski pohod. Tako su na poziv pape Grgura VIII. njemački kralj Fridrik I. (Barbarossa), francuski kralj Filip II. (Augustus) i Rikard poveli pohod.

Organizirane jedinice, plaćenici i lovci na bogatstvo krenuli su iz svih kutaka Europe. Kontigenti su kretali iz Genove, Pise, Venecije, Mađarske, Francuske, Engleske, Austrije i Njemačke. Fridrik Barbarossa se na putu, u Turskoj utopio u rijeci. Zapovjedništvo je preuzeo njegov sin Fridrik Švapski, ali je i on umro kraj Akka pa je zapovjednik postao Leopold Austrijski. Leopold je tvrdio da ge je Rikard uvrijedio pa je bijesno odjurio i ukrcao se na brod za Europu. Fridrik Francuski nikad nije volio Rikarda, a kad je uspio omesti njegove spletke francuski kralj je bijesno napustio križarski rat, ali je ostavio dio vojske.


Rikard - zapovjednik i organizator

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rikard je već bio stručnjak po pitanju manjih okršaja, munjevitih napada i opsada. Tako je križarska vojska pod njegovim vodstvom odbila nekoliko napada Sracena. No, trebao se dokazati i kao dobar zapovjednik kad se radi o organizaciji opskrbe, komunikacijama i logistici.

Iz Engleske je Rikard tako dao dopremiti 216 brodova koji su prešli put od 8000 km pa je levantsku obalu očistio od neprijateljskog brodovlja. Nakon toga križari su imali prevlast na moru. Zauzimanje Cipra i nadzor nad morskim putovima značili su i da Rikard ima neprekinutu opskrbnu vezu s Cipra do Akka, a time i mogućnost da prikladno opskrbljuje vojsku tijekom dugotrajnog pohoda na jug. Na primjer, da bi izdržala dvadesetodnevni marš, vojsci trebalo je 1340 tona hrane i 3 milijuna litara vode.

Rikard se pobrinuo da prije polaska u pohod svaki od 20.000 vojnika dobije zalihu hrane i vode za deset dana te drva za ogrjev. Osigurao je i hranu i vodu za konje.








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Enigma dana Pet 25 Jan - 18:03, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:48

Pohod na Jeruzalem

[You must be registered and logged in to see this image.]

Najbrži i najpouzdaniji način da se iz Akka dođe do Jeruzalema vodio je uz obalu prema jugu do Jaffe, a potom istočno, u unutrašnjost.

Taj je smjer imao nekoliko prednosti. Hranu, zalihe i opsadne naprave moglo se barem dio puta transportirati brodovima, a križari su se morali čuvati samo s jedne strane, budući da im je Sredozemno more štitilo desni bok. Tako su mogli i Saladina držati u nedoumici, budući da je postojala mogućnost da pomisli da cilj križara nije Jeruzalem, nego srce saracenskog carstva, sam Egipat.

Tri dana, od 22. do 25. kolovoza, Rikard Lavljeg Srca brižno je pred Akkom okupljao vojsku. Potom je krenuo u pohod. Prvo u nekoliko lakših etapa prema rijeci Belusu i priobalnoj ravnici, brzinom ne većom od 3 kilometra na sat, a treći dan je pojačao tempo i prešao 18 kilometara.

Saracenska vojska jahala mu je paralelno s lijevim bokom, ali izvan dometa. Saladin je stalno uznemiravao kršćane, upućujući prema njima skupine lakih strijelaca na konjima.

Kako bi olakšao pritisak Rikard je rotirao sastav krilnih jedinica „izmjenjujući“ pješaštvo tako da neko vrijeme provede na opasnoj lijevoj strani, a neko vrijeme na sigurnoj desnoj strani i odmori se. Između dvaju pješačkih krila jahali su vitezovi, u tri divizije i gusto zbijeni, tek na korak jedan iza drugoga. Prethodnicu i zalaznicu činili su hospitalci i templari, koji su se svakodnevno izmjenjivali na dužnosti.

Prvi saracenski napad na zalaznicu kršćanskih snaga zamalo je uspio. Saraceni su se uspjeli probiti kroz kršćanske redove i već su bili na putu prema blistavoj pobjedi kad se pojavio Rikard, dogalopiravši s čela. Nakon žestoke borbe Saladinovi su ljudi odbijeni.

Saraceni se neko vrijeme više nisu upuštali u izravne bitke već su Rikardovu vojsku zasipali oblacima strelica. Ispucane iz tako velike udaljenosti, strijele su rijetko bile smrtonosne, ali su ostale zabodene u oklope i štitove na prsima križara, tako da su kršćanske trupe nalikovale jastučićima za igle ili dikobrazima.

Križarima je trebalo 19 dana da prijeđu 130 kilometara od Akka do Jaffe. Vrlo brzo su vojnici shvatili u što su se upustili. Temperatura je danju dosezala i 40 °C – gotovo nepodnošljivo za ljude u oklopima i pancirnim košuljama, a trebalo se čuvati i zmija otrovnica i tarantula.

Rikard je svojim ljudima pokušavao olakšati patnje tako što bi pokret naredio u zoru, nakon čega bi se marširalo samo do podneva, izmjenjujući dan hoda s danom odmora. Tako je, na primjer, nakon 18 kilometara prijeđenih 25. kolovoza slijedio dan odmora, potom je 27. kolovoza uslijedio put dugačak 19 kilometara od Kajfe do Athlita pa dva dana odmora, nakon kojih je uslijedio marš do Merle 30. kolovoza. Tog dana napali su ih Saraceni, a Rikard je poveo konjanički napad kako bi raščistio put. Unatoč naporima koji su obilježili prethodni dan, Rikard je svoje ljude naveo da prijeđu još 5 km do Cezareje. Grad su zatekli u ruševinama i nije im mogao poslužiti kao logor.

Ulogorili su se kraj Krokodilske rijeke, koja se kojih 5 kilometara od razorenog grada ulijevala u more. Stiglo je pojačanje iz Akka, a vojska se ponovno pokrenula 1. rujna. Uspješno su odbijali saracenske otpore ne koje su nailazili. No, kad je vojska prešla šumu Arsuf i izašla na čistinu križari su shvatili su da se ispred njih nalazi Saladinova vojska već u formaciji i spremna za bitku. Ulogorili na sjevernoj obali rijeke Rochetaille, unutar neprijateljskog kruga.

Rikard je znao da će predstojeća bitka biti odmjeravanje snaga između njegovih teško naoružanih vitezova i neprijateljskih strijelaca na konjima. Izveden baš u pravom trenutku, juriš kršćanskih vitezova bio je nezaustavljiv, ali sve je ovisilo o izboru idealnog trenutka, jer se u slučaju križarske pogreške neprijatelj pred njima mogao razdvojiti i obarati viteza po viteza. Saladinova taktika uvelike je ovisila o strijelcima na konjima i njihovoj sposobnosti da vitezove zaustave prije nego što krenu u napad. Kad nisu bile odapete iz neposredne blizine njihove strijele nisu mogle probiti čvrste oklope kršćanskih konjanika pa su nastojali gađati daleko ranjivije konje.

Rikard je lake konjanike iskoristio da saracenske konjanike drže na pristojnoj udaljenosti. Za drugu crtu obrane postavio je zbijene pješake koji su štitovima postavljenim jedan do drugog napravili zid, koji neprijatelj nije mogao probiti. Iza tog zida nalazili su se konji, čekajući znak za napad. Ujutro 7. rujna kršćanska vojska je krenula s namjerom da se do podneva ulogori kraj grada Arsufa. Izdana je zapovijed da nitko ne smije napustiti redove dok Rikard ne da znak. U 9 sati ujutro Saladin je povukao prvi potez, odaslavši kišu strijela koje su zasule kršćansko začelje. Hospitalci, koji su bili na začelju kršćanske kolone, su smiono uzvratili. Saraceni su bili brojčano nadmoćni pa su ubrzo počeli pogađati i konje. Boreći se pri nesmiljenoj vrućini, veliki meštar hospitalaca poslao je Rikardu glasnika s molbom da odobri juriš. Rikard je odbio. Saladin je sve više i više vojnika ubacivao u borbu protiv hospitalaca. Mešetar je ostavio ljude kako bi galopom odjurio i obratio se Rikardu moleći ga da odobri juriš. Rikard je odbio i poticao ih je da izdrže još malo sve dok se saracenski konjanici ne umore. Atmosfera na začelju je sve više nalikovala pobuni, mnogi su bili ljuti na kralja. Hospitalci na koncu više nisu mogli izdržati. Njih dvoje, maršal reda i vitez Baldwin Carew probili su formaciju i napali. Ostali hospitalci su nahrupili za njima pa su Francuzi, koji su se nalazili u stražnjem dijelu sredine kolone, pomislili da je dan znak za pokret i odmah im se pridružili.

Istog trenutka shvativši što se događa, Rikard je naredio opći konjanički juriš. Bio je, kao i uvijek, u samom žarištu bitke.

Brojni Saladinovi strijelci počeli su silaziti s konja kako bi se što više približili kršćanima. Ali kršćanski konjanici u galopu su ih jednostavno obarali na tlo. Nastala je opća panika. Saladin je ipak uspio izbjeći potpuni slom, zahvaljujući nesporazumu među križarima. Normanske i engleske jedinice dogalopirale su kako bi se uključile u bitku i okupile se oko kraljevskog stijega. Anžuvinci i Poitevinci koji su sudjelovali u prvom valu uočili su komešanje i po tome zaključili da je Rikard svim konjanicima izdao zapovijed da se okupe oko zastave. Zbog toga su prekinuli pohod i odjahali do kralja.

Uočivši taj predah, Saladin je odmah prepoznao priliku za preokret pa je u borbu poslao i rezerve, elitne jedinice iz vlastite pukovnije, nadajući se da će uspjeti iznova motivirati vojsku koja se dala u bijeg. Neko je vrijeme trajala žestoka bitka, ali Rikard i Vilim od Barresa ipak su predvodili stalne napade kojima su na koncu uspjeli slomiti Saracene.
Saladin je zbog poraza utonuo u potištenost, a muslimani su Rikarda počeli nazivati „Melek Rikard“ (Rikard, istinski kralj). Saladin se nadao da bi neprijateljem mogao manipulirati tako da odigra na kartu unutarnjih razlika i razjedinjenosti. Od tog je trenutka ozbiljno počeo ciljati nakrižara Konrada od Montferrata.

Nakon što su dan nakon bitke odmarali, križari su 9. rujna krenuli dalje te su se od podneva idućeg dana iscrpljeno dovukli do Jaffe. Saladin i dalje nije znao koje je Rikardovo krajnje odredište pa je vezir pretpostavljao da bi to mogao biti Askalaon, a ne Jeruzalem. Stoga je svojim ljudima naredio i da Askalon sravne sa zemljom.

Kad je od svojih brodova koji su patrolirali duž cijele obale čuo za taj Saladinov čin, Rikardu je odmah palo na pamet da Saracene iznenadi munjevitim napadom. Ali odjednom je utvrdio da jedinstvo među križarima više ne postoji. Do podjele je došlo zbog nedostatka zajedničkih ciljeva; određeni broj križara je htio uništiti Saladina tako da zauzmu cijelu obalu, ali bilo je i onih koji su spasenje i hodočašće isticali kao primarni cilj križarskih pohoda, a to je značilo osvajanje Jeruzalema. Uzalud ih je Rikard pokušavao nagovoriti da krenu obalnim putem i napadnu Aleksandriju. Ostao je u manjini pa se morao pokoriti. Kad je Saladin doznao da kršćani skreću u unutrašnjost vratio se u Jeruzalem kako bi organizirao obranu.

Saladinove poruke Konradu su urodile plodom, Konrad je pristao da napadne Akko dok je Rikard još na jugu, a da mu Saladin zauzvrat prepusti Tir i Sidon. Rikard je znao za to te se s vojskom se vratio u Jaffu.

Bio je u vremenskoj stisci, znao je da će novac kojim je raspolagao za potrebe križarskog pohoda ponestati do Uskrsa 1192., ako sa zapada ne stignu svježe pošiljke. Do njega su počele dopirati i glasine o skorojevićkom ponašanju njegova brata Ivana u Engleskoj.

Budući da mu se nije nikako dalo upuštati u osvajanje Jeruzalema odlučio se za dvostruki diplomatski pristup. S jedne je strane obećao dotad neprijatelje, borce iz Pise i Genove, obilno podmititi da se udruže i podrže njegovu zamisao o napadu na Egipat. S druge je strane nastojao saznati što bi se moglo postići pregovorima sa Saladinom, a osobito se potrudio neutralizirati vezirove pokušaje da pridobije Konrada.

Obje strane su u međuvremenu nastavile s napadima i protunapadima. Saraceni su bili zauzeti uništavanjem utvrda na putu do Jeruzalema, a križari su podizali nove. Kad su iznova počele teške borbe, bio je početak studenog. Puževim korakom napredujući prema Ramli, križari su 31. listopada zauzeli dvije razorene utvrde. Rikard se u međuvremenu upustio u običajnu i smionu ludost: skupinu neprijateljskih uhoda u blizini Ramle napao je na mjestu i u situaciji u kojoj su ga bez problema mogli uhvatiti. Bilo je to njegovo uobičajeno ponašanje.

Vremenske prilike su se pogoršale, a obje vojske su se mučile zbog snijega, kiše, vlage, oluja, blata i bljuzgavice. Tijekom tog razdoblja svojevrsnog odmora dvije strane su nastojale jedna drugu nadmudriti pregovorima. Rikard je Saladinu poručio da ne može napustiti Svetu zemlju dok se ne dogovore bar oko podjele. Zabrinut zbog nediscipline u vlastitoj vojsci, Saladin je i dalje pokušavao igrati na kartu Konrada, ali su ga ostali emiri u njegovom vijeću nadglasali, naglasivši da će dugotrajni mir moći jedino sklopiti s Rikardom.

Kršćanski zapovjednici 11. su siječnja zaključili da se trenutak odluke više ne može odgađati. Veliko ratno vijeće, sastalo se tog dana kako bi vijećalo o izvedivosti zauzimanja Jeruzalema.

Mjesni vođe kršćana, a za njima i veliki meštri templara i hospitalaca, jedan po jedan iznijeli su mišljenje da je zauzimanje Jeruzalema nemoguća misija. Saladin je u Svetom Gradu imao vojsku, još jedna se nalazila pred gradom, što je značilo da se onima koji kane napadati grad vrlo lako moglo dogoditi da se nađu između dvije vatre.

Budući da projeruzalemska strana nije mogla pružiti uvjerljive argumente, Rikard je prepoznao opće raspoloženje i naredio povratak na obalu. To je izazvalo razočarenje među vojnicima i među časnicima. Ugled koji je Rikard imao među vojnicima nestao je gotovo preko noći. Jedna od izravnih posljedica cijele priče bilo je i to što se dotad poprilično disciplinirana i jedinstvena kršćanska vojska počela raspadati.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:49

Prividni rat i unutarnje pobune

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sve do konca ožujka 1192. nije dolazilo do ozbiljnijih sukoba između križara i Saracena. Tijekom tog razdoblje prividnog rata, obje su strane bile zaokupljene unutarnjim problemima i više su ih brinule međusobne podijeljenosti nego borba s neprijateljem.

Rikard je malo pomalo ponovno stekao ugled među vojnicima, zahvaljujući smionom prepadu na Darum, kojim je spasio 1200 kršćanskih zatvorenika, a djelomično i tako što je sam znao radio djelovao kao obični vojnik. Neko je vrijeme u vojsci vladala prava solidarnost.

Nastojeći u pregovorima sa Saladinom dobiti na vremenu – ovaj put mu je Rikard ponudio da podijele Jeruzalem tako da Stijena i citadela ostanu u muslimanskim rukama, a da sve ostalo bude pod kršćanskim nadzorom. Rikard je htio pronaći i konačno rješenje problema s Konradom.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:52

Između Engleske i Palestine

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tijekom pregovora, glasnik iz Engleske donio mu je loše vijesti o stanju u domovini, uključujući i novost o svrgnuću uprave koju je Rikard ostavio da vodi kraljevstvo, kao i o neospornom Ivanovom pokušaju da vodi kraljevstvo. Rikard se morao žurno vratiti u Englesku, ali ni Palestinu nije mogao napustiti tek tako, bez uspjeha, budući da bi u tom slučaju postao predmet podsmijeha. Sazvao je vijeće i svojim savjetnicima rekao da će uskoro morati napustiti Svetu Zemlju te je želio naći rješenje tko će postati kralj Outremera (križarskih država). Nakon raznih previranja, kralj je postao Henrik Šampanjski, Rikardov štićenik.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:53

Povratak ratovanju

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zadovoljan izborom kralja Rikard se ponovno mogao posvetiti ratovanju. Naredio je napad na Darum, 32 kilometra južno od Askalona jer se iz njega nadzirao pomorski pravac iz Egipta za Siriju. Iako je Saladin u Darum doveo pojačanje Rikard ga je osvojio.

No, iz Engleske je stigao izaslanik sa novim pričama o izdajstvu njegovog brata Ivana. Svoje je vijeće ponovno izvijestio da će se morati vratiti u Englesku. Okupljeni plemići i uglednici zaključili su da će i drugi put krenuti na Jeruzalem, bez obzira kani li Rikard ostati ili se vratiti kući. Kad je Rikard razmislio o svemu ipak je odlučio ostati. Stoga je svoje zapovjednike obavijestio da u Svetoj zemlji ostaje do Uskrsa 1193. Ili do pada Jeruzalema.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:54

Cilj: Jeruzalem

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kršćanska vojska je još jedanput krenula na put prema Jeruzalemu. Početkom lipnja Rikard se ulogorio u Beit Nubi, 21 kilometar od Jeruzalema. Održano je još jedno vijeće. Rikard je istaknuo koliko je zbog nedostatka ljudstva nepraktično u rukama držati Sveti grad i objavio da odustaje od zapovijedanja tijekom napada na Jeruzalem. Sudjelovat će u bitci, ali neće biti vođa.

Zbunjeno njegovom odlukom križarsko je vijeće izabralo kabinet od 20 članova koji će odlučiti o novom vodstvu. Francuzi koji su bili za pohod na Jeruzalem odjednom su bili u manjini. Preostalih 15 članova ustvrdilo je da Rikardova strategija za napad na Egipat jedina ima izgleda. Osobito zbog toga što je obećao da će i financirati najveći dio pothvata. Ponovno je naređeno povlačenje iz Jeruzalema.

Saladin je saznao da su se kršćani odlučili povući, zahvaljujući čemu Jeruzalem više nije bio pod tolikim pritiskom. Činilo mu se da je došao pravi trenutak za napad te je okupio drugu vojsku, vojnike koje je nedavno regrutirao njegov polubrat Falak al-Din. No, Rikardove obavještajne službe savršeno su funkcionirale te je njegov glavni špijun javio da velika povorka putuje na sjever prema Jeruzalemu. Rikard se brzo spremio za napad i uvečer 21. lipnja krenuo s 500 vitezova i 1000 najboljih pješaka. Došavši dovoljno blizu karavane da je može napasti Rikard je prvo pomislio da se radi o klopci. No, kad su mu uhode javile da se povorka na uobičajen način sprema na noćenje iskoristio je priliku. Naredio je još jedan noćni marš. Odmah nakon svitanja Saraceni su shvatili da će ih kršćani preplaviti . Rikard je i tom prilikom bio u samom žarištu borbe. Saraceni su ostali bez 4700 deva, više tisuća mula i magarca i bez dragocjenog tovara zlata, srebra, oružja, oklopa…








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:55

Egipat ili Jeruzalem?

Nakon toga, Saladin je naredio provođenje stroge politike spaljene zemlje na putu prema Jeruzalemu, uključujući i trovanje svih izvora i bunara na prilaznim putovima gradu. Kad se Henrika Šampanjski (sad kralj) vratio iz Akka Francuzi su ponovno zatražili raspravu pred ratnim vijećem. Rikard je upozorio na probleme s otrovanom vodom. Francuzi su optužili Rikarda za defetizam i zatražili glasovanje. Izglasalo se za pohod na Egipat, umjesto za osvajanje Jeruzalema.
Nakon toga, Rikard je pokušao dobit na vremenu upustivši se u pregovore sa Saldinom. No, pregovori su kao i dosada bezuspješno završili.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:57

Napada na Akko

[You must be registered and logged in to see this image.]

Saladin je 27. srpnja naredio iznenadni napad na Jaffu. Kako tijekom priobalnog marša od Jaffe do Akka, koji je trajao 6 dana, nije naišao na otpor Rikard je pomislio da se Saraceni spremaju okončati rat. U Jaffi je tako ostavio mali garnizon te veliki broj bolesnika i ranjenika. No, Saladin je katapultima započeo razaranje iz zraka. Vojnici su pružali jak otpor, ali je teško kamenje izbačeno iz katapulta uspjelo slomiti njihov otpor.

Svi borci kršćani su se potom povukli u citadelu. Jeruzalemski patrijarh, glavni križarski pregovarač predložio je Saladinu primirje koje će trajati do sutradan (1. kolovoza) u 15 sati. Ne stigne li im pomoć iz Akka, tada će se predati i veziru isplatiti veliki iznos jer je dopustio primirje.

Uvjeren da Rikard neće moći stići na vrijeme i zadovoljan time da će osvojiti citadelu bez gubitka na Saracenskoj strani, Saladin je pristao. U međuvremenu je Rikard u Akku primio molbu za pomoć. Rikard je poveo snage koje će napasti s mora, stigavši samo sa sedam brodova prvo je pomislio da je zakasnio. No, jedan svećenik je uspio doplivati do brodova i obavijestit ih da su ljudi ostali u citadeli i da su naumili i dalje pružati otpor. Vitezovi su se uspjeli iskrcati na obalu, a potom je Rikard zapovjedio prodor u grad, u čemu su brzo i uspjeli, budući da je neprijatelj bio dezorganiziran, a mnogi su i dalje pljačkali.

Kad su se Saraceni uspjeli organizirati u borbenu formaciju, branitelji garnizona uspjeli su se probiti vani i napasti ih sa stražnje strane. Na kraju su Saraceni pobjegli iz Jaffe.

Nakon te munjevite akcije započeli su mirovni pregovori jer je objema stranama trebao predah. Rikard je odugovlačio s pregovorima, dovoljno dugo da stignu Henrik Šampanjski i dio njegove vojske. Križara je sad bilo više od 2000, ali da Saladin svojim snagama krene Jaffu taj ga broj ljudi ne bi zadržao. Rikard je naredio da se zidine Jaffe žurno poprave. No Saladinov prvi pokret nije bio sveopći napad nego diverzija. Poslao je skupinu otmičara koji su trebali uhvatiti Rikarda na spavanju. No, Rikard je na vrijeme uzbunjen te je naredio ljudima da zauzmu položaje.

Saladin je nakon toga odmah naredio opći napad. Bitka je bjesnjela cio dan, ali nakon 8 sati te bjesomučne grmljavine Saracenima je na kraju bilo dosta. Posljednji juriš Rikarda i njegovih vojnika otjerao ih je s vojnog polja. Rikard se i ovaj put nalazio u središtu bitke, a ujedno je i vodio sve operacije.

Ovom je prigodom Saladin izgubio 1700 ljudi i 1500 konja. Križari su ostali na dvoznamekanstoj brojci poginulih, ali su imali na stotine ranjenika.

Unatoč pobjedi razina morala u kršćanskoj vojsci je bila sve niža, a Rikard se razbolio. Rikard je pozvao vojsku Henrika Šampanjskog da mu se priključi u Jaffi, ali ljudstvo se pobunilo i odbilo poslušati zapovijed. Posljednja kap bilo je odbijanje Francuza da i dalje sudjeluju u zajedničkim nastojanjima. Saladin je koncem kolovoza vojsci naredio pokret.
U tom trenutku je stigla nova Rikardova ponuda. Dosad je sporna točka bila Askalon. S obzirom na moral na iznimno niskim granama i visoku stopu dezerterstva među vojnicima, sad se suočavao s mogućnošću da njegovi vojnici ponovno odbiju ući u borbu.

Kakva god bila istina Rikard je Saladinu iznenada poručio da bi sad ipak mogli pregovarati oko Askalona. Prethodni mirovni pregovori zapinjali su baš na Askalonu jer ga Rikard nije htio predati ni uništiti njegove obrambene kule s obzirom da ga je pretvorio u ogledni primjerak obrambenih opcija na što je utrošio pravo bogatstvo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 17:59

Rikard i Saladin: završnica

[You must be registered and logged in to see this image.]

Primirje je sklopljeno 2. rujna 1191. godine. Uvjeti su bili prihvatljivi, iako je mir na jednakim temeljima mogao biti dogovoren mjesecima prije. Askalon je trebalo razrušiti, i to tako da u sljedeće tri godine nipošto ne bude obnovljen, a tada će pripasti onome tko u njemu bude živio. Jafffa i obalni pojas sve do Akka ostat će u kršćanskim rukama, a bit će im zajamčen i slobodna prolaz kroz Svetu zemlju, slobodna trgovina i slobodan pristup Jeruzalemu.

Svjestan mnogobrojnih kritika njegovog mirovnog sporazuma sa Saladinom Rikard je pokušao spasiti obraz tvrdeći da je primirje sa Saladinom trebalo trajati najviše tri godine, a da bi se on za to vrijeme riješio Ivana i Filipa Augusta te se pri tome vratio u Svetu zemlju i nastavio ratovati protiv Saracena. Primirje je tako potvrđeno, a vođe zaraćenih strana otišli su svatko na svoju stranu. Saladin u Jeruzalem, a Rikard u Akko. Kad su svi saracenski emiri, na zahtjev Henrika Šampanjskog potpisali povelju koja jamči miran suživot Rikard je 9. Listopada napustio Akko i uputio se kući. Saladin je umro pet mjeseci nakon Rikardova odlaska. Rikard i Saladin nikad se nisu sreli.

Sam Rikard poživio je još šest godina. Doživjevši brodolom u Jadranskom moru, nakon čega se u Englesku morao vratiti kopnenim putem i to preko neprijateljskog teritorija. Prepoznali su ga i uhitili nadomak Beča. Njemački car za njega je tražio otkupninu. Engleska je uspjela skupiti traženu svotu pa je Rikard oslobođen., a u Englesku se vratio u ožujku 1194. Gotovo točno pet godina kasnije, nakon poduljeg ratovanja protiv Filipa Augusta u Francuskoj, Rikard je preminuo nakon što je ranjen samostrijelom. Njegova odlučnost da uvijek bude u samom središtu bitke na kraju ga je koštala života.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 18:07

Atila - Bič Božiji

[You must be registered and logged in to see this image.]

Priča o Atili, ratniku-mafijašu. Hunski vođa Atila na izravan je i neizravan način dokrajčio Rimsko Carstvo, koje se održalo tijekom više od tisuću godine, ali je početkom 5. stoljeća nove ere već bilo u završnoj fazi propadanja.


Carstvo je doživjelo vrhunac u 2. stoljeću nove ere. No, nakon toga krenuo je niz kriza, izazvanih kugom, padom proizvodnje dragocjenih kovina, visokim porezima i nedostatkom radne snage. Povjesničari se ni danas ne slažu u vezi s glavnim uzrocima propasti Rima. Ipak, nema sumnje da su napadi „barbara“ na sjeverne granice Rima Carstvu zadali završni udarac. Germanska plemena (Alani, Burgudni, Vandali i Goti), provalila su u Carstvo i bila u stanju okupiti velike i snažne vojske u slučaju da su im se Rimljani usudili suprotstaviti.

Upravo u vrijeme kad su ti „barbari“ nahrupili na rimsku granicu, samo se Carstvo počelo urušavati, a početkom 5. stoljeća podijelilo se na dva dijela kojima su vladala dva cara– jedan u Konstantinopolu (Carigradu, današnjem Istambulu), a drugi na području Italije. Iako je nakon podjele car Konstantin ponovno ujedinio Carstvo, kako je 4. st. odmicalo sve se više dijelilo na dva dijela, a godine 395. podjela je postala trajna. Otada postoji Zapadno i Istočno Rimsko Carstvo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 18:09

Dolazak Huna na povijesnu pozornicu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Do 4. stoljeća o Hunima se ne zna ništa, a pravih povijesnih dokaza za priču o Hunima gotovo uopće nema. Nisu izrađivali novčiće, a budući da su bili nomadi, arheološki su dokazi više nego oskudni. S pouzdanjem se može reći jedino da su potekli iz središnje Azije.

Huni su bili prvi u nizu mnogobrojnih nomada na konjima iz središnje Azije koji će svijetom sijati strah i užas. Zapad ih je prvi put upoznao 376. godine. Tada je Rimsko Carstvo doznalo da je nova skupina barbara, Huni podjarmila dotada najstrašnije rimske neprijatelje na suprotnoj strani Dunava; Gote i Alane. Nakon te pobjede Huni su krenuli na Vizigote koji su pred tim napadom počeli masovno prelaziti Dunav te je tako 200.000 Vizigota došlo do Hadrianopolisa gdje su pobijedili rimsku vojsku.

Godine 395. Huni su prešli zaleđeni Dunav i napali Trakiju i Dalmaciju. Istovremeno su napali i Istočno Carstvo, ali u to su se vrijeme ponajprije koncentrirali na Zapadno Carstvo.
Huni su bili poznati po nepoštivanju dogovorenih sporazuma, a Rimljani su griješili smatrajući ih normalnom državom-nacijom. Vođe su imali jedino u ratnim razdobljima, a vođa je u takvim prilikama bio pojedinac s najvećim ratničkim ugledom. U vezi s tim neobično je i to što su se sve rasprave i vijećanja odvijali tako da su sudionici sjedili na konjima.

Nakon što su se Huni pojavili Rimskim carstvom se proširila slika o strašnim Hunima, neusporedivo strašnijim od Gota i ostalih barbara.


Zašto se Hune smatralo tako strašnima? Zbog toga što se silno pretjerivalo u procjenama o njihovoj brojnosti.

Zahvaljujući brzini i pokretljivosti, Huni su na konjima bili u stanju u kratkom roku prijeći velike udaljenosti pa se stjecao dojam da se svuda pojavljuju u tisućama, iako se često radilo o tome da se isto pleme pojavljivalo na različitim mjestima. Kako su bili izrazito vješti jahači izgledali su poput svojevrsnih kentaura, što je samo jačalo dojam o nadljudskoj djelotvornosti. Rimljani su ih se bojali jer su Huni tako snažno privlačili i potpirivali maštu brojnih robova i bandita u Rimskom Carstvu, koji su mrzili gospodare i u Hunima vidjeli spasitelje.

Rimljane je ipak najviše plašila iznimna vještina Huna u rukovanju lukom. Hunski strijelci s konja su mogli odapinjati strijele svake dvije sekunde, a najbolji strijelci su mogli tijekom 12 satne bitke odapeti i 1000 strijela.


[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 18:11

Savez hunskih zajednica

Do pojave Atile nije bilo stalnijeg oblika saveza hunskih zajednica pa su se nakon vojnih pohoda Huni najčešće odvajali na plemena, klanove i logore. Početkom dvadesetih godina 5. stoljeća Huni su pokazivali znakove sposobnosti stvaranja trajnije konfederacije zahvaljujući kojoj će postati stalnom i smrtonosnom prijetnjom objema polovicama Rimskog Carstva. Braća Rua i Oktar zajednički su vladala moćnim hunskim savezom, ali jedan od suvladara vrlo je zgodno i prikladno nestao. Oktar je umro 432. pa je Rua ostao jedini vladar.

Oktar i Rua imali su brata Mundiuha, koji im je hijerarhijski bio podređen. No, Mundiuh je bio važan po tome što je bio otac dvojice budućih hunskih vođa, Atile i Blede. O Atilinom djetinjstvu ne zna se ništa iako se pretpostavlja da se rodio 406. godine.

Zna se jedino da je u mladosti imao prijatelja Rimljanina Flavija Aecija, koji će kasnije postati njegovim najvećim neprijateljem.

Prije nego što se nastavimo upoznavati s Hunima i Atilom, saznajte priču o Aeciju...



Flavije Aecije

[You must be registered and logged in to see this image.]

Flavije Aecije rodio se 396. godine. Povjesničari će ga kasnije nazvati „posljednjim Rimljaninom“.

Aecije se rodio u pogrešno doba: cijenio je slavu drevnog Rima, a morao je donositi praktične odluke u bitno drukčijem svijetu, u kojem su igru vodili barbari, a ne Rimljani. Rimljani su pokušali podijeliti vlast s Hunima i Gotima, služeći se jednim kao saveznicima da bi se borili protiv drugih i obrnuto. Za učvršćivanje tih saveza nudili su se taoci plemenita roda koji bi služili kao jamstvo protiv izdajstva. Nakon što se Rim našao u savezništvu s Hunima, Aecije je još kao mladić proslijeđen Hunima kao jamstvo. Aecije je boraveći s Hunima učio njihove tajne i narodne običaje, uočavajući slabosti u njihovoj vojnoj moći. Prema predaji, bio je Atili kao stariji brat i njih dvojica su zajedno lovila po šumama.

Aecije se prvi put našao u politici kad je 423. umro zapadni car Honorije. Honorijeva sestra Gala Placidija, naumila je na Rimsko prijestolje dovesti svog sina Valentijana. Počelo je nadmetanje za prijestolje, a Aecije je podržao Valentijanova suparnika, Ivana. Valentinijan je pobijedio i smaknuo. Aecije je smislio plan kojim je htio ne prijestolje dovesti Ivana te je na područje Italije došao s velikom hunskom vojskom. Gala se nije namjeravala upuštati u borbu s Hunima pa je „pomilovala“ Aecija pod uvjetom da se povuče na svoje područje u Galiji. Valerijan je ostao carem, ali je pravu vlast imala Gala.

Aecije je htio postati vrhovnim zapovjednikom na zapadu, no Gala je bila naklonjena zapovjedniku Feliksu koji je pod čudnim okolnostima ubijen 428. godine. Aeciju se nakon toga na putu do najviše vojne vlasti na zapadu mogao ispriječiti samo jedan čovjek, Bonifacije upravitelj provincije Sjeverne Afrike, miljenik Galije.

Acije je uvjerio carsku namjesnicu da Bonifacije planira izvesti državni udar te joj predložio da ga pozove u Rim radi istrage. Istovremeno je pisao Bonifaciju i upozorio ga da se ne odazove pozivu jer ga Gala planira ubiti. Kad se Bonifacije vratio, Aecija je uvidjela da ju je Aecije prevario te je Bonifacija imenovala vrhovnim zapovjednikom. Aecije je krenuo na njegove snage, ali je doživio težak poraz. Bonifacije pak nije imao sreće: u toj je bitki smrtno stradao.

Aecije je pobjegao svojim prijateljima Hunima i osigurao Ruinu potporu nakon spletkarenja kojim mu je naumio priskrbiti provinciju Drugu Panoniju. Rua je u to vrijeme vladao sam budući da je Oktar umro 432.

Uz hunsku potporu, Aecije je bio nedodirljiv pa ga je Gala na kraju prihvatila kao važnog i moćnog čimbenika na Zapadu.

Vratimo se Atili i Hunima…








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 18:12

Atila na prijestolju

[You must be registered and logged in to see this image.]

Atila je s vremenom postao moćni ratnik, vrlo vješt u bitkama. Bilo je to doba u kojem su Huni dobivali novac za pružanje vojničkih usluga i odrađivanje plaćeničkih zadaća. Hunsko carstvo se protezalo od Kavkaza do današnje Danske.

No, Atila je nadišao razmišljanja Oktara i Rue te je uvidio da pružanje plaćeničkih usluga donosi kratkoročnu korist. Kako su se Huni nalazili između dva velika carstva, Atila je osmislio da traže novac s obje strane te je u cilju imao uspostaviti veliki sustav „iznude“. Atila je tako izgradio divovski sustav zaštitarskog reketarenja.

Atila je stoga prvi nedvojbeni slučaj mafijaškog mentaliteta u povijesti. Prema njegovom viđenje Rimljani nisu imali izbora, morali su mu plaćati. Njima je jednostavno bili preteško voditi djelotvorne vojne operacije protiv Huna: Huni su pokretni nije ih lako uhvatiti, troškovi vojne ekspedicije protiv Huna bili bi preveliki, a kod Huna nije bilo nikakva blaga koje bi Rimljani mogli zaplijeniti.

Atila je računao da Rimljane može navesti da mu plaćaju zaštitu pod uvjetom da se ne pokaže odviše pohlepnim. Bilo je dovoljno širiti strah od Huna pomno pripremljenim strahotama i zločinima, kako bi se neprijatelj uvijek predavao bez otpora.

Pojedinosti u vezi s Atilinim usponom pod Ruinom vlašću potkraj tridesetih godina 5. stoljeća nisu posve jasne, ali čini se da je Rua mladom vojskovođi dao slobodne ruke u širenju i učvršćivanju Hunskog carstva. Pojedinosti o Atilinom bratu Bledi ima još manje, no čini se da je bio krupan, otvoren i srdačan hedonist, dok je Atila bio nizak, proračunat i dalekovidan. Bleda se protivio Atilinoj politici napredovanja. Kao stariji brat Bled je bio pomalo nadređen Atili, iako su službeno obojica bili kraljevi koji su zajednički vladali.


Atila i Istočno Rimsko carstvo

U Konstantinopolu je u to vrijeme vladao car Teodozije.

Godina u kojoj je Atila došao na prijestolje, 440., bila je godina obilježena značajnim događajima. Te su godine Rim i Konstantinopol zajedno okupili veliku vojsku kako bi iz ruku Vandala vratili Sjevernu Afriku. Dok je vojska provodila posljednje pripreme za isplovljavanje sa Sicilije s istoka je stigla vijest da su Perzijanci napali Armeniju, na krajnjem istoku Bizantskog carstva.

U početku je sudbina ekspedicije koja je trebala krenuti sa Sicilije bila neizvjesna jer bi se Rimljani teško borili na dvjema frontama, ali ubrzo je stigla pomoć. Bijeli Huni, koji su živjeli neovisno o Atili, napali su Perzijske snage i prisilili ih da se povuku iz Armenije. Zapovjednici afričke ekspedicije nakon toga nastavili su se pripremati za ukrcavanje na Siciliji.

Atila je uvidio da mu se pokazao izgovor za pokretanje rata. On i brat našli su se s predstavnicima Konstantinopola na pregovorima. Prema sporazumu iz 435. Teodozije je obećao da će Rui godišnje isplaćivati oko 160 kg zlata, ali zapravo ništa nije isplatio. Atila je jasno pokazao da su se vremena promijenila te da je iznos poreza podigao na 320 kg zlata, upozoravajući da će svako kašnjenje kažnjavati mačem i plamenom.

Dok je čekao da dođe vrijeme za pravi pohod, Atila je prošao Dunav naumivši povesti veliki osvajački rat. Niz rimskih gradova i utvrda pao je kao od šale. Huni su dokazali da su moćna sila, ne samo u izravnim bitkama nego i u opsadama te da su u stanju zauzeti i najsnažnije rimske utvrde. Bizantu nije promaklo da su dani blagog Rue završeni. Ne isplate li novog kralja morati će se suočiti s njegovom sposobnom vojskom.

Atilin munjeviti pohod na Balkan 441. – 442. imao je trenutne posljedice. Čim su se elitne postrojbe vratile sa Sicilije Bizantinci su prestali Hunima plaćati danak i počeli nagradama pridobivati plaćenike. Atila je i dalje tražio da se zlato isplati i u Konstantinopol slao predstavnike.

Godine 445. Atila je dao ubiti brata Bledu kako bi nesmetano mogao nastaviti svoju borbu za prevlast širih razmjera. Pune dvije godine Atila je bio prezauzet nametanjem jedinstvenog osobnog autoriteta u carstvu i nije se mogao baviti Bizantincima.

Teodozije je taj predah iskoristio da Konstantinopolu osigura zaštitu te su 413. podignute nove Teodozijeve zidine dugačke 5 kilometara, od rijeke do mora, koje su zaštitile cijelo područje.

Car je odlučio da Atili neće plaćati danak u zlatu, ali je Atilinim izaslanicima rekao da je spreman pregovarati. Kako bi Atili skrenuli pozornost počeli su mu stvarati probleme u pozadini te su u tu svrhu angažirali pleme pod nazivom Agatiri, no on se s tom prijetnjom u svom dvorištu obračunao bez problema.

Rat koji je uslijedio imao je katastrofalne posljedice za Istočno Carstvo. Huni su uništili pogranične utvrde uz Dunav te nastavili napredovati do područja sjeverno od planine Balkan. U međuvremenu je Rimski zapovjednik Arnezisk okupio snage i krenuo u Rumunjsku. Uslijedila je vrlo žestoka i neizvjesna bitka s Hunima. Huni su pobijedili, ali to im je bio prvi susret s pravom bizantskom vojskom tako da su unatoč pobjedi pretrpjeli velike gubitke. No, pobjeda im je otvorila planinske prijevoje pa su se Huni obrušili na jug u tračke ravnice. Pod popisom gradova koji su pali poda Atilinim naletom našle su se sve važne točke u europskom dijelu Bizantskog Carstva. Kad su Atiline snage stigle do Crnog mora Atila je nadzirao cijeli Balkan. Poraženi i poniženi Bizantinci su bili prisiljeni zatražiti mir.

Godine 448. – 449. obilježili su dugotrajni pregovori, tijekom kojih su Bizantinci bili u podređenom položaju. Atila je tražio isplatu od 950 kg zlata godišnje. Teodozije nikako nije htio plaćati te je zajedno sa svojim prvim čovjekom osmislio su urotu s ciljem atentata. Atilin glavni izaslanik u Konstantinopolu Edekon bio je pripadnik njegovog najužeg kruga savjetnika, a Teodzije je naumio pridobiti upravo njega. Edekon je pristao ubiti Atilu i poći u današnju Mađarsku u društvu izaslanstva predvođenog bizantskim diplomatom Maksiminom koji će odvratiti Atilinu pozornost dok Edekon bude pripremao posljednje korake urote.

Maksimin uopće nije znao što se sprema. On i njegovi ljudi poveli su sedamnaestoricu iz skupine traženih izbjeglica te hrpe darova za Atilu, a on sam dobio je nalog da nepopustljivo pregovara o najnovijem zahtjevu hunskog vođe. Rimsko izaslanstvo iz Konstantinopola se uputilo na naporno putovanje. Prolazeći Serdicu (današnju Sofiju), prijevoj Succi i Naissus gdje su izručili petoricu od 17 traženih izbjeglica koje su Huni odmah smaknuli. Kroz šume i pustoš krenuli su na sjever, došli su do Dunava. Hunski lađari prevezli su ih na suprotnu obalu, a Huni su ih potom otpratili do Atilinog logora.

Jedan od najbližih Atilinih suradnika naredio im je da napuste logor jer Atila zna sve njihove prijedloge i ne zanimaju ga. Ponudili su mito da ih odvedu Atili, što im je i uspjelo. Maksimu i njegovim pomoćnicima osiguran je željeni razgovor s Atilom. Atila im se obratio i rekao da neće razmišljati ni o kakvom prijedlogu bizantskih izaslanstava dok mu ne vrate i posljednjeg političkog izbjeglicu. Njima i dalje im nije bilo jasno kako Atila sve zna. Kasnije se pokazalo da je Edekon otišao izravno Atili te mu razotkrio urotu i sve pojedinosti.

Unatoč svemu Atila je Rimljanima dopustio da ga prate dva tjedna i upravo u tom razdoblju zabilježene su informacije o Hunima i Atili.

Huni su živjeli u zidovima zatvorenim naseljima nalik na velika sela. Atila je živio u najvećoj nastambi. Hunski ratnici su živjeli u poligamnim zajednicama, ali su hunske žene imale viši status nego u većine nomadskih društava.

Atila, nizak širokih ramena i prsnog koša, divovskog lica i zdepasta tijela, imao je sitne duboko usađene oči, plosnat nos te dugu, rijetku bradu. Prema rimljaninu Prisku nije bila riječ tek o običnom razbojniku i tiraninu, nego i čovjeku koji je jasno iskazivao lukavost, pa čak i mudrost. Bogatstvo ga nije zanimalo, osim kao sredstvo političkog i društvenog nadzora, a osobnim stilom iskazivao je skromnost.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 18:13

Atila kao autokrat bez ograničenja

Atila je potkraj četrdesetih godina 5. stoljeća vladao kao autokrat bez ograničenja. Huni su ga obožavali kao božanstvo, a nije bilo vijeća, skupštine ili senata koji bi ga ograničili. Tako je Atila mogao donijeti sud o bilo kome, posve vladajući životom svih Huna. Huni su se zahvaljujući tome iz nomadskog društva pretvorili u svojevrsnu primitivnu feudalnu zajednicu u kojoj su pojedinci poput Ognezija (njegove desne ruke) imali svoja lena i bili upravitelji.

U srpnju 450. Teodozije je pao s konja i umro od ozljeda, a novim carem ubrzo je postao Marcijan. Odlučan borac i veteran mnogobrojnih pohoda Marcijan je odmah objavio da je razdoblje iznuda završeno i Bizant više neće Atili isplaćivati zlato. Smatrao je da Bizantsko carstvo, ako dođe do sukoba s Atilom, ima mogućnosti za uspjeh u dugotrajnom, razvučenom sukobu.

Marcijan je tako prekinuo dotok zlata Hunima te im zatvorio sva carska tržišta. Svim podanicima Carstva zabranio je izvoz oružja Hunima te je na kraju uputio i tajne izaslanike koji su trebali podmititi vođe Gepida i Ostrogota te poticati pobune protiv Atiline vlasti.


Huni nisu bili pismeni stoga ne postoji arhiva o diplomatskim odnosima Huna i Vandala. Svi motivi i prilike ukazuju na to, ali će se osloniti i na pretpostavku

Atila je 450. godine uglavnom mirovao, ali je bio svjestan koliku prijetnju predstavlja Marcijan. Bio je svjestan da sam nije dovoljno jak da porazi Bizant stoga se odlučio potražiti potencijalne saveznike. Prisjetio se 422. kad su Rimljani zbog njegove ofenzive otkazali združeni napad na Vandale u Sjevernoj Africi. Učinilo mu se očitim da Istočno i zapadno Rimsko Carstvo može paralizirati jedino suradnja Huna i Vandala.

Gajzerik, kralj Vandala, bojao se isključivo Vizigota iz Španjolske te se nije mogao s njima odlučno obračunati, jednako kao što Atila nije bio dovoljno jak da bez pomoći pobjedi Bizant. Gajzerik je u to vrijeme imao moćnu mornaricu, a Atila je po svoj prilici smatrao da bi kopneno-morski napad Huna i Vandala na Konstantinopol doveo do ostvarenja njegovog sna. Gajzerik je tražio uslugu za uslugu i to da Atila prvo pomogne njemu i napadne Vandalske neprijatelje, Vizigote.

Atila je pristao i objavio da će 451. napasti Vizigote na području jugozapadne Francuske. Čak i uz Gajzerikovu potporu, Atilina odluka da krene na zapad nosila je mnoge opasnosti. Hunima je nedostajalo planiranja i logistike za dugotrajne pohode, a zapadne je Europa po prirodnoj konfiguraciji bitno naklonjenija braniteljima nego nomadskim napadačima.

Dogodile su se još dvije stvari, koje su promijenile tijek povijesti…

Atila je neposredno prije nego što će krenuti na zapad od sestre cara Valentijana dobio senzacionalnu poruku. Valentijan je sestru Honoriju htio udati za nepoznatog senatora. Ne želeći prihvatiti takvu sudbinu Honorija je pisala Atili nudeći mu se kao nevjesta i obećavajući poveći iznos. Valentijanu su savjetovali da je izruči Atili i tako dokine svaku eventualnu izliku za napad na Rim, ali Aecije se tome žestoko usprotivio. Valentijan ju je stoga prepustio na brigu majci, Gali Placidiji.

Atila je potom ustvrdio da su mu Rimljani oteli suprugu pa je ljutito zatražio da mu je vrate ili isplate veliku odštetu. Nadalje, tvrdio je da je na temelju braka s Honorijom punopravni nasljednik Zapadnog Rimskog Carstva i da ga odmah treba priznati kao vrhovnog zapovjednika carske vojske umjesto Aecija. Stoga su se u studenom 450. godine Aecije i zapadni Rimljani već su se pomirili s potpunim razlazom s Atilom. Suludim zahtjevima Atila je Rimljanima i Vizigotima olakšao traženje zajedničkog interesa.

Tvrdeći da je vladar Zapadnog Carstva, kao da je raskinuo i prethodni dogovor s Gajzerikom. Razočarani Gajzerik nije ni pokušao napasti vizigotsko krilo kad je Atila Vizigote napao frontalno.

Aecije je iz Rima krenuo s vrlo malom vojskom jer su u to doba Rimom pustošili glad i bolest. No, s ciljem osiguranja saveza s Teodrika, kraljem Vizigota, angažirao je svog prijatelja Avita koji je ujedno bio i Teodorikov prijatelj od povjerenja. Teodorik je pristao na savez s Rimljanima.

Aecije je iskazao diplomatske sposobnosti i okupljajući koaliciju svih plemena s područja Francuske radi odupiranja Hunima. U velikoj vojsci koja će se okupiti na području Francuske naći će se Rimljani, Vizigoti, Ripuarijski Franci, Salijski Franci, Burgundfi, Sasi i Bagaudae. Atilini izgledi za uspjeh tako su se počeli smanjivati.

U proljeće 451. Atila je s područja današnje Mađarske krenuo na zapad. U njegovoj vojsci bilo je 30.000 pripadnika.
Ta velika vojska uz gornji je tok Dunava napustila mađarske ravnice u smjeru jugozapada, napredujući objema riječnim obalama . U blizini ušća gornjih pritoka podijelila se u dva dijela te su se dvije vojske ponovno sastali na Rajni i rijeku prešle u blizini Koblenza. Put preko Luksemburga bio je jedino rješenje za velike vojske. Atila je prošao kraj utvrde Trier i okružio Metz, koji je nakon opsade pao 8. travnja 451. godine.

Huni su potom u tri tjedna prešli 300 kilometara od Metza do Orleansa. U tom je razdoblju Atila zauzeo i Troyes. Tamošnji biskup zamolio je da uvjeti predaje budu blagi govoreći da je on Božji čovjek. Atila mu je uzvratio „ja sam bič Božji“, a te riječi postale su dijelom trajne legende o Atili.

Atilin je munjeviti pohod osigurao početnu prednost, jer se saveznici još nisu bili sastali. Ali čim su se saveznici napokon sastali, Teodori i Aecije su izvrsno surađivali i sve savezničke snage bile su na svojim mjestima. Bitka je najvjerojatnije uslijedila 20. lipnja. Atila je pronašao teren na kojem će, kako je smatrao njegovi strijelci biti najučinkovitiji. U izvorima se spominje da se bitka odigrala na Katalaunskoj poljani ili ravnici, ali smatra se da se sve odvijalo u okolici Chalonsa. Uvečer 19. lipnja Atila se posavjetovao sa Šamanima. Predvidjeli su katastrofu, ali i rekli su da će neprijateljski zapovjednik svakako poginuti. Dvadesetog lipnja obje su se strane pripremile za žestoku bitku. Saveznici su po svoj prilici imali brojčanu prednost, pretpostavlja se da ih je bilo 40.000, a s Atiline strane je bilo 30.000 ratnika.

Atila je vojsku rasporedio tako da su se elitne Hunske jedince našle u sredini, Ostrogoti na lijevom krilu, a Gepidi na desnom krilu. Na savezničkoj strani, Aecije je zapovijedao lijevim krilom , Teodorik desnom, dok je Sangiban (kralj Alana), u čiju su odanost sumnjali, bio u sredini, pod budnim okom dvojice glavnih zapovjednika.

U ranim fazama bitke sve se svodilo na borbu za prevlast nad grebenom koji je dominirao bojišnicom, a do kojeg se dolazilo strmim obronkom. Bitka je u početku bila žestoka i nesmiljena, no savezničke snage su brzo osvojile greben, odakle su pokrenule protunapad u kojem su Vizigoti neočekivano lako prolazili Atiline elitne snage. Upravo tijekom te borbe ubijen je Teodorik. U vrijeme spuštanja noći Huni su već bili potisnuti u obrambeni krug svojih kola. Nedostajalo im je hrane i vode i našli su se u opasnosti od potpunog poraza i katastrofe.

U svitanje se Atila pripremao na najgore. Ali, osim uobičajene kiše strijela, sa strane saveznika nije bilo druge aktivnosti. Atila je zaključio da ga neprijatelj namjerava uništiti izgladnjivanjem. No, Atilini izviđači ubrzo su izvijestili da Huni nisu okruženi. Atila je opreznu pokrenu povlačenje, isprva misleći kako ga Aecije namjerava prevariti glumeći da se povukao. Ali saveznici ni tada nisu ništa pokušali. Aecije je zaključio da od potpunog uništenje Huna ne bi imao koristi jer bi Vizigoti tako stekli preveliku moć. Aecije je tako ostavio Atili slobodna prolaz za izlazak iz Galije pa je Atila početkom jeseni već bio u mađarskim stepama.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 25 Jan - 18:14

Atilin pohod na Zapadno Carstvo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tijekom zime 451. – 452. Atila je odvagivao mogućnosti koje su mu se nudile. Samo u jednoj godini vjerodostojnost i ugled poprilično su mu narušeni te se pokazalo da svakako nije nepobjediv. Iz zapadne Europe nije donio osobito vrijedan plijen. Atila se odlučio na pohod na Zapadno Carstvo 452. godine na području današnje Italije. Atili je očajnički trebao uzvrat protiv Aecija u kojem će pobijediti, a nekako mu se činilo da na području Italije Aecije neće moći računati na snagu Vizigota. Osim toga, ulaskom u Italiju možda bi mogao oživiti zamrlo savezništvo s Vandalima. Najvažnije je bilo da je cjelokupni sustav financijske grabežljivosti koji je Atila izgradio ovisio o stalnim osvajanjima i dotoku zlata.

Atila je u početku pohoda pregazio sjever Italije i krenuo na Akvileju gdje je njegov početni napad odbijen uz velike gubitke. Zatim je poslao po bolje stručnjake i opremu za opsadu. Akvileja je bila poznata kao tvrd orah, ali ovog puta je pala, prvi puta u povijesti. Atila ju je sravnio sa zemljom . Prema predaji, upravo su izbjeglice koje su iz Akvileje bježale pred Atilom pronašle utočište u najpoznatijoj laguni i utemeljile Mletke (Veneciju).

Tijekom pohoda Atila nije imao milosti ni za gradove koji su otvorili vrata i nisu se opirali: i njih je potpuno opustošio i sravnio sa zemljom. Na meti pljačkaša tako su se našli: Concordia, Altinum, Patavium, Vincenza, Verona, Brixia i Bergamo. Smjer koji se sada otvarao pred Atilom bio je očit: skrenuti na jug i krenuti na Rim. Umjesto toga on je pokazao neodlučnost pa se vratio na istok do jezera Garda. Pritom su ga opterećivali gubici koje je njegova vojska već trpjela zbog epidemije malarije. Svi instinkti govorili su mu da se treba povući u Mađarsku, no prije toga Atila je nekako trebao spasiti obraz.

Predosjećajući njegovu neodlučnost Rim mu jer poslao izaslanstvo u kojem su se nalazili prefekt, senator te što je bilo najdojmljivije papa Leon Veliki. Izaslanici su se s Atilom našli kraj Peschiere. Kralju Huna, kojem je uvijek laskala pozornost velikodostojnika, osobito mu se dojmila pozornost pape Leona. Na Atilu su utjecala tri glavna čimbenika. Papa Leon donio mu je mito u obliku pozamašne količine zlata. Atila se mogao vratiti na područje današnje Mađarske i ustvrditi da je ostvario sve ciljeve. Osim toga do Atile su doprle novosti o tome da je Marcijan iskoristio njegovo odsustvo i na drugu stranu Dunava poslao snage koje su potukle Atiline rezervne jedinice ostavljene kod kuće.
Vrativši se u Mađarsku, Atila je zimi 452. -453. planirao novi osvajački rat.

Te je godine stupio u još jedan brak s germanskom princezom Ildiko. Početkom 453. održana je raskošna svadbena svečanost, a onda je Atila iznenada umro.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Sub 26 Jan - 1:12

Mao Zedong

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mao Tse-tung ili Mao Zedong (kin.: 毛澤東|v=毛泽东) Mao Tse-tung ?/i; (26. decembar 1893. - 9. septembar 1976.) je kineski političar, vojskovođa, revolucionarni vođa i državnik koji se smatra najvažnijom ličnošću u modernoj kineskoj historiji i jednom od najvećih ličnosti 20. vijeka.

Kao dijete imućnih seljaka se tokom školovanja uključio u radikalnu politiku, da bi godine 1921. postao članom KP Kine. Kao jedan od vođa KP Kine izbjegao je bijeli teror godine 1927. U planinama jugoistočne Kine je započeo ustanak i stvorio Kinesku sovjetsku republiku te razvio vlastitu marksističko-lenjinističku doktrinu koja će se poslije nazvati maoizam. Njegovo inzistiranje na seljacima kao bazi revolucionarnog pokreta i gerilskoj strategiji dovelo je do sukoba s dogmatima koji su inzistirali na oslanjanju na radničku klasu i borbu u gradovima. Mao je taj sukob izgubio pa su kineski komunisti, odbacivši njegovu strategiju, poraženi u sukobu s nacionalističkom vojskom Čang Kaj-šeka i prisiljeni na Dugi marš u Yenan. Tamo se Mao ponovno nametnuo kao vođa i iz te baze rukovodio borbom protiv Changa i japanskih osvajača koji su napali Kinu godine 1937. Nakon japanskog poraza u drugom svjetskom ratu komunisti i nacionalisti nastavili su rat, da bi krajem 1949. komunisti odnijeli konačnu pobjedu. 1. oktobra 1949. je proglašena NR Kina, a preživjeli nacionalisti pobjegli su na otok Tajvan, koji se danas službeno smatra "otpadnutom" kineskom provincijom.

Mao Tse-tung je tako nakon više od jednog vijeka po prvi put uspio sve kineske teritorije staviti pod jednu vlast i okončati građanske ratove, ustanke i revolucije. Godinu dana kasnije je uspješna kineska intervencija u korejskom ratu povećala prestiž mlade države. Prvih devet godina pod Mao Tse-tungom su također zapamćene po uvođenju niza reformi - pojednostavljanju kineske abecede u svrhu povećanja pismenosti, zaustavljanju inflacije i agrarnoj reformi. No, sva su ta dostignuća zasjenjena ekonomskom katastrofom u koju se pretvorio Veliki korak naprijed. Nešto kasnije se NR Kina odmetnula od svog tradicionalnog saveznika SSSR-a i postala jednom od najizoliranijih država svijeta. Pod Mao Tse-tungom Kina je stvorila i testirala nuklearno oružje i tako postala velikom svjetskom silom. U nastojanju da suzbije opoziciju svojoj vlasti, Mao je godine 1966. pokrenuo Kulturnu revoluciju koja je dovela do općeg ekonomskog i društvenog kaosa. Kaos je zaustavljen tek nekoliko godina kasnije.

Kult ličnosti koji je započeo za Maovog života u NR Kini je nastavljen i nakon njegove smrti. Dok ga se u Kini smatra najvećim nacionalnim junakom, u ostatku ga svijeta, pogotovo među antikomunističkom javnošću, smatraju jednim od najvećih zlotvora 20. vijeka. S druge strane, mnogi njegovu revolucionarnu strategiju smatraju jednim od najblistavijih primjera vojne teorije.

(Wikipedija)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 8 Feb - 22:52

Kristofer Kolumbo junak i(li) hulja
Studio B

[You must be registered and logged in to see this image.]


Svi su goli, nemaju nikakvog znanja o oružju, svi su kukavice jer se hiljadu njih nije usudilo da se suprotstavi nama, trojici hrišćana. Zato su podesni za upravljanje, da se naviknu na rad i da slede naše običaje.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Te opaske je Kolumbo zapisao u svom dnevniku nakon susreta s grupom Indijanaca na ostrvu Hispaniola kada je 1492. otkrio Ameriku.

Oko Kolumba i njegovog otkrića dugo se već vode polemike, da li je zaista on prvi otkrio Novi svet i zašto se prećutkuju njegova nedela.

Prica o Kolumbu u poslednje vreme još više tamni pod optužbama za genocid nad domorodačkim narodima, za početak trgovine robovima, za donošenje, u obe Amerike, filozofije o dominaciji - nad drugim narodima, nad drugim religijama, dominaciji muškaraca nad ženama.

Optužbe sve glasnije upućuju indijanski narodi, naročito tokom oktobra kada se u SAD obeležava Kolumbov dan. Najveća proslava obično je u Denveru, gde paradu, s velikim ponosom, održava italijansko-američka zajednica.

Nije teško razumeti ni razlog za slavlje italijanske zajednice, a ni razlog za negodovanje indijanske. Jedni se Kolumbom ponose, za druge je susret koji se odigrao 12. oktobra 1492. godine na ostrvu Hispaniola doneo razorne posledice.

Teže je razumeti zašto Denver, daleko od obale, a ne neko od mesta na atlantskoj obali SAD, što bi bilo donekle logičnije iako se, istina, Kolumbo iskrcao samo na jednom od karipskih ostrva, daleko južnije.

Denver, Kolorado, zato što je u njemu, 1907. prvi put zvanično proslavljen Dan Kolumba, zahvaljujući čoveku po imenu Kasimiro Barela. Barela se bavio mnogim unosnim poslovima, a bio je i senator godinama.

Barelino zalaganje za uvođenje praznika u čast Kolumba imalo je praktičnu stranu. To je naime bilo vreme velikog priliva italijanskih doseljenika. Senator Barela dobijao je veliki broj novih birača.

Uspostavljanje Kolumbovog dana bio je način njihovog ujedinjavanja. I 1907. godine, ideja o prazniku postala je zakon, a u Denveru je održana prva parada.

U Njujorku će to biti dve godine kasnije, 1909. Tek 1937, predsednik Ruzvelt proglašava 12. oktobar Danom Kolumba, nacionalnim praznikom. Ričard Nikson praznik premešta na drugi ponedeljak u oktobru.

U mnogim američkim saveznim državama, međutim, ovaj praznik se ne slavi. Ne nužno na isti datum, ali umesto Dana Kolumba, Južna Dakota, na primer, ima Dan indijanskih naroda; praznik se ne slavi zvanično u Minesoti, u Nevadi, a u nekim drugim saveznim državama jednostavno se ignoriše ili osuđuje kao "slavlje rasizma i genocida".

Časopis Tajm svojevremeno je napisao da je Kolumbo postao etnička ikona milionima imigranata ali i glasnik užasa i strahota za domorodačke zajednice i kulture. "Kolumbo je bio svojeglav i zadrt i imao potpuno pogrešne ideje o pronalaženju Kine, s druge strane mora. Ali rekao je da nikad neće biti zaboravljen, i nije, ni nakon pet stotina godina".

I posle pet vekova Kolumbo ostaje kontroverzna ličnost koju su istoričari opisivali i kao najvećeg moreplovca, vizionara, genija, nacionalnog heroja, ali i kao okrutnog i pohlepnog imperijalistu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Pet 22 Feb - 21:50

Staljin, strastveni nasilnik i nemilosrdni psihopata

[You must be registered and logged in to see this image.]

Povodom poslednje knjige poznatog stručnjaka za istočnu Evropu, u Nemačkoj je, gotovo šezdeset godina nakon Staljinove smrti, opet izbila žestoka diskusija o vrednovanju vladavine tog diktatora.

Jerg Baberovski (Jörg Baberowski) je beskompromisan: Staljin je, po njegovoj analizi, bio strastveni nasilnik i nemilosrdni psihopata, despot koji je naređivao ubistva po kvotama i nije štedeo nikoga. U svojoj neposrednoj okolini, sovjetski vođa sejao je strah, užas i nepoverenje, a čitavo društvo potčinio je kulturi uništavanja i terora.

U svojoj knjizi „Spaljena zemlja. Staljinova vladavina nasilja“ (Verbrannte Erde. Stalins Herrschaft der Gewalt), Baberovski je na osnovu mnogih izvora i na gotovo 600 stranica potvrđuje spomenutu tezu. „Nisam napisao knjigu o Sovjetskom Savezu ili o staljinizmu, nego o neumerenom nasilju i tome šta ono čini s ljudima“, rekao je autor i profesor istorije istočne Evrope na berlinskom univerzitetu Humbolt prilikom jednog od njegovih vrlo posećenih nastupa.

Carstvo paranoje

Čovek koji je Sovjetski Savez od 1927. do 1953. pretvorio u carstvo paranoje za Baberovskog je ubica kojem su uništavanje i povređivanje pružali užitak i koji, u vladavini užasa, više nije razlikovao prijatelje od protivnika. Političkih ili privrednih uspeha, odnosno pozitivnih dostignuća bilo koje vrste, u takvoj jednoj imperiji koja je počivala na neograničenom ubijanju, u principu nije moglo da bude, već samo gladi kao posledica promašene privredne politike, proterivanja, rasipanja resursa, uništavanja seoske kulture i potpunog potčinjavanja partije i države diktatorovoj moći.

Teror protiv naroda, denuncijacije, tortura, montirani procesi, iznuđena priznanja i bezuslovna lojalnost zvaničnika bili su, po Baberovskom obeležja njegove vladavine. „Staljin na kraju nije morao više ništa da naređuje – svako je znao šta mora da radi da bi usrećio despota. Niko od njih nije želeo da postane žrtva“, naglasio je autor pred publikom u Kelnu.

Sistem straha

Staljin je nevine ljude slao u smrt jednim potezom pera, ponekad nekoliko hiljada u jednom jedinom danu. U isto vreme, poručivao je svojoj okolini da bilo ko može da nastrada. „Ponekad bi nekog smaknuo i tako pokazivao drugima šta može da im se desi ako se ne potčine“. Ni pojedinci bliski centru moći nisu bili bezbedni. „Danas ministar, sutra osuđenik na smrt – to je bila zastrašujuća neuračunljivost sistema“, kaže istoričar.

Nisu samo navodni neprijatelji države bili progonjeni, već i pripadnici njihovih porodica koji su uzimani kao taoci kako bi se iznudile izjave od uhapšenih. „Nakon smrti žrtava, patnje supruga, dece i ostalih članova porodice nisu prestajale.“ Izbacivani su iz stanova, deportovani u logore, smeštani u državne domove za decu. Život mnogih pretvoren je u pakao. Svakako, bilo je i profitera, naglasio je Baberovski – pripadnika tehničke elite, nekih umetnika i ljudi koji su se snašli u novim okolnostima.

Staljinovo nasleđe

Do suočavanja sa Staljinovom erom nije došlo ni u Sovjetskom Savezu niti u današnjoj Rusiji. Knjiga Baberovskog trenutno se prevodi na ruski jezik. Autor je skeptičan – u Rusiji, kaže, neće biti baš mnogo čitalaca kojima će se ona svideti. Tamo, kao i u Gruziji, u nekim krugovima vlada ponovno prava euforija za Staljinom koju Baberovski može da razume i koju ne želi da osuđuje. „Ljudi koji danas slave Staljina slave jedno propalo carstvo, a ne sećaju se bede Staljinove ere“.

U Rusiji opet žele da se ponose pobedama u ratovima, i zato se uvek ispevaju ode u čast slavne uloge velikog komandanta Staljina. Rusko društvo vidi malo toga pozitivnog u mirnim reformama, a one nikako ne mogu da stignu spolja.

Rasprave u stručnim krugovima

Baberovski je za svoje detaljno istraživanje i zanimljivo izlaganje teze, dobio mnogo pohvala. Istoričar Gerhard Simon, specijalista za istočnu Evropu, knjigu je okarakterizovao kao „uzbudljivu, nezaboravnu i apsolutno potrebnu“, a njome se, kako je rekao, kada govorimo o evropskoj kulturi sećanja, gradi i protivteža još uvek snažnoj koncentraciji na nacionalsocijalizam.

Drugi naučnici, međutim, optužili su Baberovskog za preteranu emocionalnost i nedostatak distance prema predmetu istraživanja. Sumnja se u tezu o autokrati koji drži sve političke konce u rukama. Po tom mišljenju, Staljin nije bio „genetski programirani zločinac“ već proizvod okolnosti, smatra istoričar iz Bohuma Štefan Plagenberg.

Sva ta različita objašnjenja upućuju na još jednu činjenicu – da šest decenija nakon njegove smrti, Staljinova figura još uvek nikoga ne ostavlja ravnodušnim. To važi, kako za autore knjiga i članaka, tako i za čitaoce.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Ned 24 Feb - 14:00

Princ Vlad Drakul

[You must be registered and logged in to see this image.]

"onaj koji nabija na kolac"

       "Ličnost Drakula vodi porijeklo iz XV vijeka, od kneza Vlaške, u Rumuniji, Vlada V, čiji je nadimak bio onaj koji nabija na kolac zbog zvjerske navike da Turke, koji su htjeli da osvoje njegovu zemlju, sporo nabija na kolac i da uz večeru pije njihovu krv. Ime Drakula izvučeno je iz imena njegovog oca, poznatog kao Vlad Drakul (gospodar Đavo), i zamka Drakul u Karpatima, sjeverno od Bukurešta."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iz drevne kneževine Vlaške, teritorija današnje Rumunije, živio je muškarac koji će nadaleko postati čuven po izmišljanju novih metoda mučenja i egzekucije. Vlad Cerpeš (rum. onaj koji nabija na kolac) Drakul, zastrašivao je ne samo narod kojim je vladao već i strance. Bio je gospodar, koga će opsesivna sumnja u lojalnost ljudi oko njega odvesti u ubilačku paranoju, i koji će zato doprinjeti smrti viće od 100.000 ljudi. Da Drakula nije plod mašte ,već da je ikada postojao i hodio na ovoj zemlji, onda bi po zaslugama i bez ikakve sumnje njegovim imenom bio nazvan Vlad Cerpeš.

Vlad je još kao jako mlad imao posebnu sklonost ka smrti. Veliki dio slobodnog vremena provodio je prateći pogubljenja kriminalaca u očevoj palati, a u petoj godini se pripremao za rat.

Budući da je bio dobar političar ubrzo dolazi na presto Vlaške i sklapa sporazum sa Mehmedom II da bi što bolje osigurao svoj polozaj. Međutim on i njegov otac ubrzo padaju pod tursko ropstvo i tu shvata da ljudi ne zaslužuju postovanje. Tu je Vlad naučio turski jezik i stekao reputaciju u prevarama, lukavosti, nepokoravanju i brutalnosti, tako da su ga se i stražari plašili. Fasciniralo ga je nabijanje na kolac i njegova uloga u psihološkom ratu. Tu je razvio još dvije osobine: postaće sumnjičav - nikada više neće povjerovati nikome - i otkriće ukus osvete.

Kada se popeo na presto njegova prva briga bila je da učvrsti svoj položaj u Vlaškoj. Kada su mu planovi za sprječavanje stranih osvajača bili zaokruženi, Vlad se okrenuo ka osiguranju. Počeo je sa primjenom tehnike kojoj su ga naučile Osmanlije dok je bio mlad - nabijanje na kolac. U njegovim rukama, nabijanje na kolac je dobilo oblik umjetnosti, i bila je potrebna posebna vještina da se izvede onako kako je to odgovaralo njegovoj pedantnoj prirodi. Vlad je obicno mnoge žrtve vezivao za konje, a oštar kolac dugačak 1,80m i 2,40m, i prečnika oko 15cm, polako bi bio nabijan vertikalno u tijelo. Kraj kolca je obicno bio nauljen a vodilo se racuna da ne bude suviše oštar, inače bi žrtva mogla odmah da umre od bola ili oštećenjem vitalnog organa. Kretao bi se od butina i išao do usta na koja bi izlazio, ali ponekada bi bio jednostavno zaboden u žrtvine grudi ili u stomak.

Nekada bi ljudi visili glavom nadolje, a nakolac na kome bi bile nabijane majke, nabijane su i njihove bebe. Onda bi kolac bio podignut i poboden u zemlju - što je kolac bio duži, to je žrtva bila važnija.

Jedan plemić koji se bio namrštio dok je večerao sa Vladom u dvorištu prepunom leševa Bio je nabijen na kolac toliko dugacak kako bi bio iznad smrada koji se širio od onih koji su bili nabijeni na kolčeve oko njega.

Kolčevi su bili često konstruisani i bojeni, a Vlad je tjela koja su bila nabijena na njih postavjao i izvan grada, kao opomenu strancima da ostanu na sigurnoj udaljenosti. Kako je ponekad bilo potrebno nekoliko dana da zrtva umre, strahoviti miris smrti lebdio je stalno u vazduhu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vlad je takođe uživao u eksperimentisanju sa drugim vrstama mučenja. Imao je ogromni lonac na cijem su se vrhu umjesto poklopca nalazile dobro pričvršćene daske - kroz rupe u njima bile bi provučena ljudske glave i dobro stegnute. Onda bi on napunio lonac vodom i ispod linca bi dobro naložio vatru. Uživao je u agoniji svojih žrtava dok su se žive kuvale.

Princ Vlad je takođe oduzimao sve što su njegove žrtve posjedovale , i davao to svojim sljedbenicima. Stvarao je novo plemstvo samo njemu odano.

Vlad je uveo stroga eticka previla. Lopovi, lažovi, preljubnici pa čak i djeca, bili su nabijani na kolac. Ubijao je trgovce koji su varali svoje mušterije, i žene koje su imale ljubavne veze sa drugim muškarcima.

Strah od Vladovog zla rezultirao je smanjenjem kriminala na minimum. Kao znak apsolutne moći, vlaški knez je na gradski trg postavio zlatni pehar. Svima je bilo dopušteno da iz pehara piju, ali nikome da ga pomjeri. Pehar je ostao na trgu svo vrijeme Vladove vladavine.

Vlad je volio da kazna bude odgovarajuća prekršaju, odnosno zločinu. Kada su emisari

turskog sultana odbili da skinu turbane u njegovom prisustvu, Vlad je takav akt shvatio kao nepristojnost pa je svojim slugama naredio da izaslanike uhvate i da im, kao odgovarajućI odgovor na tu uvredu, turbane prikuju za glave.

Ali, Vlad je bio dvostruka ličnost. S jedne strane, bio je čovjek koji je mučio i terorisao, koji je svjesno koristio strah kao sredstvo vradavine; s druge, bio je duboko religiozan, čovjek koji se okrenuo kao satmilosti da bi olakšao svopstvenu savjest. Tako je Vlad preduzeo sve mjere opreza da se okruži sveštenstvom, biskuoima, episkopima, bilo da su rimokatolički ili pravoslavni. Htio je da pripada Crkvi, pričešćivao se, tražio je da bude sahranjen kao hrišćanin, i da za njegovo ime uvijek bude vezana religija.

O njegovom intimnom životu skoro se ništa ne zna. Njegova žena ili ljubavnica pripadala je nižem sloju društva i u nju se Vlad zaljubio 1448. Brak je očigledno bio nesrećan. Voljeti Vlada je bilo opasno. Kada je jadna žena uhvaćena u nevjerstvu, nabijena je na kolac, a njeni polni organi su bili isječeni.

Pred kraj decembra 1476, Vlad i njegova vojska tukli su se sa Turcima u Vlaškoj šumi, blizu Bukurešta. Vlad je izbio na vrh brda, da bi uživao u prizoru kako njegovi vojnici masakriraju Turke. Odvojen od svoje vojske, sam, proboden je kopljem. Branio se sjajno, ubio je petoricu od svojih ubica, ali uzalud. Na kraju je stradao, i njegova odrubljena glava je je poslata u Konstatinopolj gdje je bila pobodena na visoki kolac da bi se narodu pokazalo kako je veliki Vlad nabijač na kolac i sam doživio takvu sudbinu, sudbinu svojih žrtava.

Poslije Vladove smrti, njegova žena sa tri sina je napustila Vlašku.

Vlad je proveo mnogo više godina u zatvoru nego na prestolu, i veći dio onoga što je uradio može da potvrdi jednu činjenicu: da je život nesiguran i jeftin. Vladov je otac bio ubijen; brat živ sahranjen; njegova je prva žena izvršila samoubistvo; podanici su kovali zavjere protiv njega; njegov rođak i prijatelj, koji mu se zakleo na vjernost, izdao ga je; Ugari, Turci, Saksonci su ga gonili. Kada se Vladov život sagleda u svijetlosti njegovog zatočeništva i haosa iz mladih dana, onda postaje i više nego jasno da užas generiše užas.

Znanje.








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Enigma dana Ned 6 Okt - 0:02, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Ned 24 Feb - 14:08

ADOLF HITLER

Izumitelj “Konačnog rešenja”



“Ja sam odgovoran za sudbinu njemačkog naroda, ja sam vrhovna Pravda… I neka svako zna da će ubuduće, ako digne ruku na državu, sigurna smrt biti njegova sudbina.”



ADOLF HITLER

[You must be registered and logged in to see this image.]

Po završetku Drugog svjetskog rata,Njemačka je bila u ruševinama.Firer Adolf Hitler ležao je mrtav u jednom bunkeru u Berlinu,sam digavšI ruku na sebe.Monstruozni diktator koji je manipulisao umovima masa svome je narodu bio obećao hrabri novi svijet,I svijetlu novu budućnost.Umjesto toga,ubijao je njihove bolesne rođake,progonio Cigane,homoseksualce I nesposobne,a izumio je “Konačno rešenje”koje je predstavljalo klanicu za blizu 6 miliona Jevreja.Svijetu je,pak,donio neviđeno razarajućI rat,rat u kojem je ubijeno više od 40 miliona ljudi.Više od polovine njih,bili su civili.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Adolf Hitler je rođen u 6.30 poslije podne,20.aprila 1889.godine u malom mjestu Brasnau,na granici Austrije sa Bavarskom.Adolf je bio treće dijete svog oca,iz njegovog trećeg braka.Kao vjeran zaštitnik majke,Adolf ga je smatrao bezosjećajnom zvjeri jer je bio težak I nesimpatičan čovjek.Adolf je napustio školu bez sertifikata I taj neuspjeh će ga dugo progoniti.Otišao je u Beč I tu je ostao od 1909.do 1913.godine.Svoje vrijeme trošio je u kafeima,priključujući se svakoj diskusiji o politici I filozofiji.To su bile godine u kojima se najviše formirao,a njegov karakter I stavovi bili su definitivno oblikovani.Bio je usamljenik,sa malo prijatelja,čudak,promjenljivog raspoloženja,periferan lik I ogorčen buržoaskim društvom koje ga je odbacilo.



1913.godine Hitler odlazi iz Beča zauvjek I seli se u Minhen.I dalje je živeo svjetu fantazije iznosećI teorije o rasama,da bi potom dobijao napade bijesa uperenog protiv sveštenstva,Jevreja I Habsburga.Već 1914.godine sa grupama patriota slavi izbijanje Prvog svjetskog rata te se priključuje bavarskoj pješadiji.

Od 1908.do 1918.godine učvrstio je gomilu fiks ideja,probudili su se I ojačali:mržnja prema Jevrejima,odvratnost prema idealima demokratije,jednakosti I mira.Period poslije Prvog svjetskog rata bio je doba rasprostranjenih političkih nemira u Evropi,a takva scena bila je obećavajuća za početak Hitlerove karijere.1919.godine dobio je posao armijskog instruktora,a prvi zadatak mu je bio da istražI njemačku radničku partiju koja je bila idealno sredstvo za njega-partija na samom dnu.Gurao je partiju naprijed, a 1920.godine daje otkaz u vojsci I potpuno se posvećuje partiji.Naučio je da ubjedljivo laže I da se najiskrenije pravi nevješt.

Hitlerovi krvožedni govori pogodili su žicu.Broj onih koji su prisustvovali sastancima partije neprestano se uvećavao.O n je sebi probio put do mjesta nespornog lidera Partije,koja je dobila novo ime,Nacionalsocijalistička njemačka radnička partija ili kratko Nacistička.U pivnicama Hitler je regrutovao vojsku propalica koji su se zvali smeđekošuljaši ili SA sa zadatkom da šire teror,nasilje I strah na ulicama I da nemilosrdno tuku one koji Hitlerove riječi dovedu u pitanje.A za to vrijeme Hitler počinje sa opčinjavanjem visokog društva predstavljajućI sebe kao monaha,čovjeka u celibatu koji je svu svoju energiju posvetio dobru Njemačke.Imao je mnogo ljubavnica,I to maloljetnih kojima je mogao da bude otac.Mnoge od njih pronađene su mrtve ili su izvršile samoubistvo.Spomenucemo neke od njih:Marija Rajter,Geli Raubel,Renata Miler,Eva Braun.

Godine 1923.Njemačka je došla do ivice privrednog I političkog kolapsa koji je dotakao svakog člana društva.Tada je Hitler bio osuđen na 5 godina zatvora zbog pokušaja da svrgne bavarsku vladu.1924.godine izlazi iz zatvora.Njemačku ponovo 1932.god. pogađa opšta depresija.Hitler privlači masu,dolazi do izbora na kojima pobjeđuje on I Nacistička partija.Hitler 20.01.1933.godine postaje kancelar njemačkog Rajha a do ljeta iste godine I apsolutni gospodar vlade.Oficiri I ljudi iz armije zaklinjali su se na odanost ne ustavu ili otadtbini,nego Hitleru lično.Avgusta 1934.godine Njemačka je izašla na izbore – od 46 miliona glasača samo oko 4 miliona je imalo hrabrosti glasati protiv Hitlera.Nacistička revolucija bila je završena a Hitler postaje diktator Njemačke.

Od početka Hitlerova propaganda je opisivala Jevreje kao oličenje svega što je loše u društvu.Zabranio je brakove sa njima,potom je njima zabranio da drže javne kancelarije.Razbijani su prozori na jevrejskim radnjama,a više od stotinu njih je ubijeno dok je 27 000 otjerano u logore da bi,navodno,bili zaštićeni.Bila je to takozvana Kristalna noć.Onda je Hitler uveo zakon primoravajućI Jevreje da nose žutu zvjezdu zbog raspoznavanja.

Hitler je sviju poruku mržnje širio putem tehničkih aparata kao što su radio I zvučnici;8 miliona ljudi ostalo je bez slobodnog mišljenja I sada je njemu bilo moguće da ih podredi svojoj volji.On je bio pravi majstor umeo je da izazove masovne emocije,iz svega je izvlačio korist laganjem I prevarama.Bio je hipohondričan čovjek,I nikada nije bio dobar sportista-pa ipak,vjerovao je da su bolest I slabost nepotrebni teret na leđima društva.Naredio je sterilizaciju 400 000 Cigana koji nisu bili radno sposobni I koji su bili nezaposleni.U prvo vrijeme ubijanja su izvođena letalnom injekcijom,ali kako je spisak kandidata rastao,razvila se I nova tehnika masovnog ubijanja.Pacijenti su vođeni u podrume u kojima su se morali skinuti.Onda su ih slali u sobu sa tuševima.Odvod na podu je bio lažan,a u tušu se nije nalazila voda nego gas ugljenmonoksid.Hitlerove bolnice prijavile su smrt oko 300 000 ljudi.

Od 1935.godine Njemačka je počela alarmirajućom brzinom da se naoružava.Marta 1938.godine njene trupe ušle su u Austriju,I dva dana kasnije ta je zemlja postala dio njemačkog Rajha.Potom su okupirali Čehoslovačku,Poljsku,Holandiju,Belgiju I Francusku a u 1941.godini objavili su rat SAD-u.Hitler se tad prepustio čišćenju Njemačke uz pomoć SS jedinica loje su brojale oko pola miliona ljudi.SS divizije bile su zamišljene kao alternativa vojsci,I kao lične Hitlerove ubice.Već su bile ustanovljene I neke od osnovnih njihovih karakteristika-koncentracioni logori I odredi uništenja.Do 1944.godine,istrebljenje Jevreja,prvi zadatak koji se nalazio na Hitlerovom programu,bio je na dobrom putu da bude uspješno završen.Poljake I Ruse je slao na prinudan rad gdje su ostajali u potpuno inferiornom položaju,a njihove zemlje trebalo je da nasele njemački doseljenici.

Godine 1942.logori su korišteni za medicinske eksperimente SS doktora.Ljudi su podvrgavani jakom vazdušnom pritisku ili intenzivnoj hladnoći,sve dok njihova pluća ne bi eksplodirala,ili se oni smrznuli na smrt.U Aušvicu u Poljskoj,bile su 4 velike gasne komore od kojih je svaka u jednom trenutku mogla da primi 2000 ljudi.Tu su esesovci koristili ciklon B,kristalisanu cijanovodoničnu kiselinu koju bi puštali u gasne komore.Žrtvama je bilo potrebno od 3 do 15 minuta da izdahnu,a nacistički kasapi znali su tačno kada je sve završeno-kad bi jauci prestali.Tokom ljeta 1944. Godine,u 46 dana ubijeno je u logoru između 250 000 I 300 000 mađarskih Jevreja,a SS je prešao I na masovno streljanje kako bi smenjio pritisak na gasne komore.Za Hitlera je to bilo logično ostvarenje stavova koje je slijedio još od svoje mladosti.

Do kraja 1942.godine Hitlerove armije ratovale su na brojnim frontovima,a bombardovanje njemačke industrije I gubici u ljudstvu I opremi počeli su da pritiskaju privredu.Poput Poljske I drugih okupiranih zemalja,I Rusija je pretvorena u ogromni radni logor .Do kraja 1943.godine,4 795 000 stranih radnika bilo je regrutovano za rad u Njemačkoj,od kojih su 1900 000 bili Rusi,851 000 Poljaka,764 000 Francuza,274 000 Holanđana,230 000 Jugoslovena I 227 000 Italijana.Do kraja 1943.godine gotovo milion Rusa je radilo u Njemačkoj.Ali mrtvi nisu mogli da ožive:poznato je da.od više od 5 miliona ruskih vojnika koje su Nijemci zarobili u toku rata,2 miliona umrlo u ropstvu,a za još jedan milion se pretpostavlja.

U 1943.godini Crvena armija rdžala je kod Staljingrada opkoljeno 270 000 vojnika Hitlerove armije.Hitler im je zabranio da se povuku,naredio je da umru kao heroji.Kada je 90 000 njih preživjelih predalo,Hitler je bio izvan sebe.O n je bio ubjeđen da se Njemačka neće predati:”Ako rat već mora da se izgubi,onda I nacija treba danestane.Ta je sudbina neizbježna.Nije potrebno da se više razmišlja ni o najprimitivnijem postojanju.Naprotiv,bolje je uništiti I to,I to sopstvenom rukom.Nacije se pokazala kao slaba,a budućnost pripada jedino pobjednicima.Osim toga,oni koji ostanu poslije bitke bezvrijedni su,jer su najbolji izginuli.”Ovo je trebalo da bude Hitlerov poslednji akt naredbe koji,na sreću nije primjenjen.

Januara 1945.Rusi kreću u ofanzivuna Poljsku,zatim američka Deveta armija prelazi Elbu,N jemačka trpi poraze.Put za Berlin bio je otvoren.Hitler je izgubio kontrolu nad događajima.Njegov jedini odgovor na svaki predlog bio je:Nema povlačenja.Scena na kojoj je Hitler igrao svoju poslednju ulogu bila je sasvim odgovarajuća za kraj tako neobične istorije.Stalni vazdušni napadi,saznanje da su Rusi u gradu,nervna iscrpljenost I strah stvorili su tenziju na ivici histerije,I Hitlerove promjene raspoloženja uticale su na mnogo zivota.U noćI 26.aprila Rusi počinju da granatiraju Kancelarijat.

Suočen sa smrću I urušenjem režima koji je stvorio,čovjek koji je zahtjevao žrtvovanje miliona života prije nego što će biti spremen da prizna poraz,bio je I dalje stari,prepoznatljivi Hitler.Od prve do poslednje riječI,ni jedna nije iskazivala žaljenje,niti trunku kajanja.Greška je bila u drugima,iznad svih Jevreja,jer čak ni u tim trenucima mržnja nije bila ni malo slabija.Dvadeset čudnih godina je prošlo,I ničemu ga nije naučilo.Hitler je sjeo I napisao svoj konačni testament.

I karakteristično za njega:Hitlerova poslednja poruka njemačkom narodu sadržavala je najmanje jednu zapanjujuću laž.Njegova smrt je bila sve samo ne herojski kraj-samoubistvom,Hitler je namjerno odbacio svoju odgovornost,I izabrao kukavički put da se izvuče.Ubio se,pucajućI sebi u usta,a sa njegove desne strane ležala je nova suprug,Eva Braun,koja je progutala otrov.

Vrijeme:3:30 poslije podne,ponedeljak,30.aprila 1945.godine.Deset dana poslije Hitlerovog pedeset šestog rođendana.
TrećI Rajh je nadživeo svog osnivača još nedelju dana.


Isti izvor








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Uto 19 Mar - 13:45

POL POT
(1925-1998)

VODJA CRVENIH KMERA

[You must be registered and logged in to see this image.]


Pol Pot rođen je 1925. godine (prema nekim podacima: 1928.) kao Saloth Sar ,u kambodžanskoj pokrajini Kompong Thom. Njegov otac bio je bogati zemljoposjednik sa vezama u visokom društvu, a njegova sestra plesačica u kraljevskom baletu ,gdje je živjela ugodno pod kraljevskom zaštitom. Kada mu je bilo šest godina pridružio se sestri u Phnom Penhu gdje je pohađao školu francuskog jezika. U to doba takvu je privilegiju imalo samo stotinjak Kambodžanaca. Šest je godina proveo u budističkom samostanu, od toga dvije godine kao budistički sveštenik.

Zahvaljujući roditeljskim političkim vezama 1949. godine odlazi u Francusku na studij elektrotehnike zahvaljujući državnoj stipendiji. To je vrijeme, kako će kasnije sam izjaviti, proveo u čitanju progresivnih knjiga. Godine 1952. pristupa Komunističkoj partiji Francuske, ali nedugo zatim oduzeta mu je školarina, a on se vraća u Kambodžu (1953.). Kolege s fakulteta opisivali su ga kao osobu s lijepim manirima i vrlo ugodnu, ali također i kao osobu koja je puno pričala, ali malo rekla. Kambodža stječe nezavisnost 1954. godine, a Saloth Sar živi dvostruki život. Javno u Phnom Penhu predaje u privatnoj školi, a tajno djeluje u ilegalnom komunističkom pokretu. Godine 1963. uspeo se do samoga vrha kambodžanskog komunističkog pokreta i utemeljio komunističke oružane snage pod imenom Crveni Kmeri. Plašeći se policije, koja mu je bila na tragu, napušta kambodžansku prijestolnicu i bježi u Vijetnam

1976. raspušta se dotadašnja vlada, proglašava komunističku republiku i Kheiu Samphana postaje predsjednik države. Iste godine, Pol Pot imenovan je za premijera Kambodže i odmah je započeo s radiklanim reformama. Ubijeni su političari i birokrati, a gradsko stanovništvo prisilno je iseljeno iz gradova te primorano na težak fizički rad u poljoprivrednim komunama tzv. poljima smrti. Kao rezultat prisilnog rada u neljudskim uslovima mnogi su umrli od gladi, bolesti ili nasilne smrti, a gradovi su ostali bez stanovništva.Svako ko se bunio,ili samo raspravljao o sistemu, istog momenta bi bio izbatinan do smrti.Posebni krivci,kao oni seljaci koji su u neizdrživoj izgladnjelosti podlegli kanibalizmu,bili bi zakopani u zemlju do glave i ostavljeni da umru.Hjihove glave bi potom bile odsječene i nabijene na koce kao upozorenje drugima.Dekretom su ukinuti obrazovanje, vjera, privatno vlasništvo i porodica, a upotreba stranih jezika je zabranjena.Sve knjige su spaljene.S obzirom da je pokazao da obrazovanje nije potrebno,ukinuo je i obrazovane slojeve,dakle ubio je desetine hiljada ljudi koji su im pripadali!Sveštenici,politička opzicija i zatvorenici takodje su bili eliminisani. Razlog ovakvim mjerama bilo je duboko uvjerenje Pol Pota da je komunizam nekomapaktibilan s industrijskom civilizacijom te je u skladu s tim pokušao deurbanizovati društvo i eliminisati sve oblike industrije. Rezultat je bio preko milijon i po mrtvih (oko 20 % stanovništva Kambodže). No, to nije vrhunac jer je uskoro Pol Pot postao paranoičan i svuda je viđao zavjere. Kao rezultat takve paranoje ogroman broj nevino osumnjičenih mučen je i ubijen.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1977. posjetio je Kinu koja mu je obećala vojnu pomoć u njegovim agresivnim namjerama protiv Vijetnama, u kojem je vidio svog neprijatelja, te moralnu podršku njegovim radikalnim potezima. Do kraja godine sporadična sukobljavanja prerasla su u otvoren rat. Surovi diktator Pol Pot vjerovao je kako u tom ratu Kambodža može pobijediti ako svaki kambodžanski vojnik ubije 30 vijetnamskih vojnika. No, kada je uvidio da se stvari odvijaju nepovoljno po Crvene Kmere zatražio je od Kine slanje vojnih snaga, ali kineske vlasti odbijaju da pošalju takvu vrstu pomoći. Na Božić 1978. godine Vijetnam je izvršio invaziju na Kambodžu s više od 100.000 vojnika. Obrana Crvenih Kmera raspala se kao kula od karata. Kada su vijetnamske snage ušle u napušteni Phnom Penh ,Pol Pot je pobjegao helikopterom u Tajland. Nakon konačne pobjede Vijetnam je osnovao vladu Kambodže pod vodstvom Heng Samrina, a vladu su čili bivši pripadnici Crvenih Kmera koji su pobjegli u Vijetnam kako bi izbjegli čistke. Vijetnamske snage u Kambodži ostaju do 1989. godine kada se povlače. Pokušava se sa otpočinjanjem mirovnog procesa, ali Pol Pot odbija sudjelovanje u njemu i nastavlja se boriti protiv vladinih snaga. Uspješno odupiranje Crvenih Kmera vladinim snagama trajalo je sve do 1996. godine kada su sve očajniji pripadnici Crveni Kmera počinju s masovnijim dezerterstvima. Kulminacija se dešava 1997. godine kada Pol Pot ubija svoju dugogodišnju desnu ruku Son Sena jer se namjeravao dogovoriti sa vladom. Ali vojni šef Crvenih Kmera Ta Monk hapsi Pol Pota i stavlja ga u doživotni kućni pritvor. 1998. godine Ta Monk se , zbog novog napada vladinih snaga, povlači dublje u šumu i sa sobom vodi Pol Pota. Nekoliko dana kasnije, 1998. godine Pot je preminuo od srčanog udara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Најстрашнија последица Пол Потовог режима јесте језива слика осам хиљада лобања поређаних на једном од камбоџанских поља смрти које је, између 1975. и 1979, на рубовима прашума Индокине посејао комунистички режим Пола Пота и његових Црвених Кмера.

Оно пак што објектив фотографске камере није могао забележити препуштено је суморним хроникама збивања на југоистоку Азије. А оне кажу да је тих осам хиљада на тропском сунцу избледелих лобања тек врх ледене санте злочина које је теком бруталне четворогодишње владавине над својим народом (али и у име њега) починила фракција камбоџанских маоиста.

У обрачунима с “контрареволуционарима”, интелектуалцима, стручњацима, службеницима, верницима, будистичким свештеницима, националним мањинама, трговцима, предузетницима, сељацима и грађанима, Пол Потови крвници су убили укупно 1,7 милиона људи, или петину читаве камбоџанске популације. Када је била реч о “непријатељима” партије, нису се штедела ни деца од тек неколико месеци, али ни читаве породице које су свој крвави крај дочекале на неком од безбројних поља смрти.

Како су јуришни одреди Црвених Кмера у то време били кратки с мецима, егзекуције су се вршиле зашиљеним бамбусовим штапом: “контрареволуционар” би клекнуо над големом јамом, након чега би му верни војник партије у потиљак забио ово примитивно, али - показаће сурова камбоџанска статистика - надасве ефикасно оружје. Коловође “контрареволуције” чекала је пуно страшнија смрт: неки од њих били су набијани на колац и остављани да живи скончају у најстрашнијим мукама, други су у дрвеним кавезима изгладњивани до смрти, а преостали су упућени у неке од радних кампова док од исцрпљености нису поумирали.

[You must be registered and logged in to see this image.]



Znanje.Wikipedia.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Uto 19 Mar - 13:55

Иди Амин

[You must be registered and logged in to see this image.]


Иди Амин Дада (1923/1924/1925 — 16. август 2003) је био војни диктатор и председник Уганде од 1971. до 1979. године. Амин је ступио у британску колонијалну војску, одред по имену „Краљевски афрички стрелци 1946. године, и напредовао до чина генерал-мајора. Налазио се на положају команданта војске Уганде. Преузео је власт војним пучем јануара 1971, збацивши са власти Милтона Оботеа. Период његове владавине је карактерисало кршење људских права, политичка репресија, етничко чишћење, убиства политичких неистомишљеника и протеривање азијата из Уганде. Број страдалих током владавине његовог режима је остао непознат, а према проценама организација за људска права, тај број се креће од 100.000 до 500.000.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Од 1977. до 1979. године, Амин је носио необичну титулу коју је сам себи доделио: „Његова екселенција доживотни Председник Републике Уганде фелдмаршал хаџија др Иди Амин Дада, господар свих животиња на земљи и освајач Британске империје у Африци“. Током 1975 — 1976, упркос јакој опозицији, Амин постаје председник Афричке уније.

Аминов покушај анексије региона Кагере, танзанијске провинције током 1978, је довео до Угандско-танзанијског рата и пада Аминовог режима 1979. године. Амин је пребегао прво у Либију, а затим је прешао у Саудијску Арабију 1981. године, где је и преминуо 2003. године. Амин и његов режим били су теме многих играних и документарних филмова као што су Генерал Иди Амин Дада: Аутопортрет (1974), Успон и пад Идија Амина (1980) и Последњи краљ Шкотске (2006).

Рани живот

Амин никада није написао аутобиографију нити је потврдио или оповргао било коју информацију о свом животу. Постоје контрадикторности у подацима о његовом рођењу. Већина биографских извора каже да је рођен у Кобоку или Кампали око 1925. године. Према неким подацима, Иди Амин је био син Андреаса Њабиреа (1889—1976). Њабире је био припадник народа Каква, који је прешао из католичанства у ислам 1910. године и променио име у Амин Дада. Када га је отац напустио, подизала га је породица његове мајке. Име Аминове мајке је било Аса Ате (1904—1970), припаднице народа Лугбара. Амин је похађао исламску школу у Бомбоу. Након неколико година је напустио школу и регрутован је у британску војску.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Војна каријера

Амин је ступио у Краљевске афричке стрелце 1946. године као помоћник кувара. Према сопственој тврдњи био је приморан да ступи у војску током Другог светског рата где је учествовао у борбама у Бурми, али подаци показују да је регрутован након завршетка рата. Премештен је 1947. године у Кенију као пешадинац и служио је у 21. пешадијском батаљону Краљевских афричких стрелаца, све до 1949. године. Те године, јединица је прекомандована у Сомалију да се бори против сомалијских Шифта (банде пљачкаша). Године 1952. његова јединица је учествовала у борбама против побуњеника током устанка Мау Мау у Кенији. Исте године је унапређен у каплара, а онда у наредника 1953. године.

Године 1954. Амин је постао ефенди, (највиши чин у који је могао да буде унапређен афрички војник у британској војсци у то време). Амин се исте године вратио у Уганду, а 1961. је унапређен у поручника, тако поставши један од прве двојице Угандских војника који су добили официрски чин. Затим му је поверен задатак да смири сукоб између Карамојонга, номадског племена из Уганде и кенијских Туркана, који је настао због крађе стоке. Године 1962. унапређен је у чин капетана, а 1963. у чин мајора.

Амин је био активан спортиста током војне каријере. Био је боксерски шампион Уганде у полутешкој категорији од 1951. до 1960, а бавио се још пливањем и рагбијем.

Командант војске

[You must be registered and logged in to see this image.]

Године 1965. премијер Милтон Оботе и Амин су били умешани у шверц слоноваче и злата у Уганду из Демократске републике Конго. Како је касније тврдио генерал Николас Оленга, сарадник бившег Конгоанског лидера Патриса Лумумбе, то је био део аранжмана да се помогне трупама које су биле супротстављене Конгоанској влади, јер их је Амин снабдевао наоружањем у замену за слоновачу и злато. Поводом ових оптужби је 1966. године парламент захтевао хитну истрагу. Оботе је збацио кабаку (краља) Едварда Мутеса II, себе је прогласио извршним председником а Амина је произвео у чин пуковника и поставио га на положај команданта војске. Амин је командовао нападом на кабакину палату и приморао Мутеса да оде у изгнанство у Велику Британију, где је и остао до своје смрти 1969. године.

Долазак на власт

Сукоб између Амина и Оботеа је кулминирао када се Амин умешао у сукобе у Судану, војно потпомажући побуну у јужном Судану и након покушаја атентата на Оботеа 1969. године. У октобру 1970, Оботе је лично преузео контролу над оружаним снагама, сменивши Амина са положаја команданта свих оружаних снага.

Сазнавши да Оботе планира да га ухапси због проневере средстава из војног буџета, Амин је преузео власт уз подршку војске 25. јануара, 1971. године, док је Оботе присуствовао самиту Комонвелта у Сингапуру. Трупе лојалне Амину су заузеле међународни аеродром, и запоселе Кампалу. Војска је опколила Оботеову резиденцију и блокирала све главне путеве. Радио Уганда је изнео оптужбе за корупцију на рачун Оботеове владе. Одушевљена маса је изашла на улице поздрављујћи мере које је Амин предузео. Амин је тада изјавио да је он војник а не политичар, и да ће војна управа имати улогу прелазне владе до нових избора, који ће бити расписани чим се ситуација нормализује. Такође је обећао да ће ослободити све политичке затворенике.

Аминови поступци су наишли на одобравње и међународне заједнице. Приредио је бившем краљу и председнику Мутеси (који је преминуо у егзилу) сахрану уз све државне почасти априла 1971, ослободио многе политичке затворенике, и поновио дато обећање о одржавању слободних избора у најкраћем могућем року, који би поново увели демократију у земљи.

Успостављање војне диктатуре

Недељу дана по збацивању Оботеа са власти, 2. фебруара 1971, Амин се прогласио председником Уганде, врховним командантом оружаних снага, начелником генералштаба и командантом авијације. Прокламовао је укидање устава и убрзо формирао Савет одбране састављен од војних официра, са њим као на челу. Уздигао је војни суд изнад цивилног и поставио војна лица на положаје у влади. Амин је преименовао председничку резиденцију у Кампали у „Командни мост“. Расформирао је обавештајну службу под називом „Општа служба“ (ГСУ) коју је формирала претходна влада, и заменио је новом „Државном истражном управом“ (СРБ). Штаб СРБ-а у Накасеру, прдграђу Кампале је место на коме су мучени и погубљени многи Аминови политички неистомишљеници. Друге службе, као што су војна полиција и Служба јавне безбедности (ПСУ), су имале улогу да искорене свако противљење Аминовој политици.

Оботе је избегао у Танзанију, где му је заштиту пружио танзанијски председник Џулијус Њерере. Ускоро му се придружило 20 000 избеглица из Уганде, бежећи пред репресијом Аминовог режима. Опозиција је покушала да поврати власт организовањем побуне 1972. године, али без успеха.

Прогон етничких мањина

Амин се осветио за покушај збацивња са власти 1972. чистком у војсци од Оботеових присталица, претежно припадника етничких мањина. У јулу 1971, војници који су били припадници других етничких заједница су масакрирани у касарнама, и до почетка 1972. године, око 5 000 војника припадника мањина, и бар двоструко више цивила, је просто нестало. Жртве су ускоро постали и верске вође, новинари, судије, адвокати, студенти и интелектуалци, осумњичени криминалци, и странци. У неким случајевима и цела села су у потпуности збрисана. У овој атмосфери насиља, многи су убијани из криминалне побуде или без икаквог разлога. Број тела која су плутала Нилом је био толико велики да су спречавала нормалан рад хидроелектране на Овеновим водопадима, у више наврата.

Убиства која су била етнички и политички мотивисана, наставила су се током 8 година Аминове владавине. Тачан број страдалих је остао непознат. Међународна комисија за правду је установила да број пострадалих није мањи од 80.000 и да вероватно износи око 300.000. Према подацима опозиције тај број се креће око 500.000. Неке од најпознатијх жртава су били: Бенедикто Киванука, бивши премијер и министар правде; Жанани Лувум, Ангкикански надбискуп; Џозеф Мубиру, бивши гувернер Централне банке; Френк Калимузо, продекан универзитета Макерере; Бајрон Кавадва, чувени драмски писац; и два Аминова министра: Еринајо Вилсон Оријема и Чарлс Обот Офумби.

Хенри Кјемба, Аминов министар здравља, је емигрирао 1977. у Велику Британију. Кјемба је написао и објавио Државу крви, дело посвећено Аминовој владавини.

У августу 1972, Иди Амин је објавио оно што је он назвао „економски рат“, пакет мера које су се односиле на одузимање имовине Азијатима и Европљанима. У уганди је живело око 80 000 Азијата који су махом били Индијци рођени у Уганди, чији су преци дошли у Уганду док је он још увек била Британска колонија. Многи од њих су имали фирме, укључујући и велика предузећа, која су чинила стуб економије Уганде. Амин је 4. августа 1972. донео декрет којим се из земље протерује 60.000 Азијата који нису били држављани Уганде (махом су задржали Британско држављанство). Ово је касније обухватило свих 80 000 Азијата. Већина њих који су имали Британско држављанство, око 30.000, емигрирало је у Велику Британију. Остали су отишли у Аустралију, Канаду, Индију, Шведску и Сједињене Америчке Државе. Амин је одузету имовину и предузећа која су припадала Азијатима дао на коришћење својим присталицама, што је довело до индустријског колапса. То је представљло тежак ударац за већ уздрману економију.

Међународни односи

Одмах након протеривања Индијаца, Индија је прекинула све дипломатске односе са Угандом. Исте године, спроводећи свој „економски рат“, Амин је прекинуо дипломатске односе са Великом Британијом и национализовао 85 британских компанија. Предао је израелске војне посматраче Либији и Совјетском Савезу у замену за подршку.

Амерички амбасадор Томас Патрик Милејди препоручио је 1973. да Сједињене Америчке Државе смање своје присуство у Уганди. Милејди је описао Аминов режим као „расистички, штетан и непредвидив, бруталан, неспособан, ратоборан, неразуман, апсурдан, и милитаристички настројен“, што је довело до затварања њихове амбасаде у Кампали.

Јуна 1976, Амин је дозволио отетом француском авиону, који су отела два припадника (ПЛО)а и два припадника немачке Револуционарне ћелије, да слети на аеродром у Ентебеу. Ту су се отмичарима придружила још тројица терориста. Убрзо, 156 путника који нису поседовали израелски пасош су ослобођена, док су 83 држављана Израела, као и још 20 других путника који су одбили да напусте своје сапутнике, задржани као таоци. Након Израелског покушаја спашавња, скоро сви таоци су ослобођени. Троје је страдало а 10 је било рањено; 6 отмичара, 45 угандских војника, и један израелски војник, су погинули.

Уганда је створила јаку војску, што је повећало забринутост у Кенији. Почетком јуна 1975, кенијски званичници су открили велики конвој совјетског наоружања на путу за Уганду у луци Момбаса. Тензије између Уганде и Кеније су достигле врхунац у фебруару 1976. када је Амин изјавио де ће проучити могућност да дао јужног Судана и западну и централну Кенију, припоји Уганди, као историјски део колонијалне Уганде. Кенијска влада је одговорила одлучним саопштењем да Кенија неће дати ни делић своје територије. Амин је устукнуо када је кенијска војска распоредила своје трупе дуж границе.

Необично понашање

Како су године одмицале, Амин је постао невероватно чудан и некомуникативан. Након што је Велика Британија прекинула односе са његовим режимом, Амин је 1977. прогласио победу над Британцима, а себе прогласио освајачем Британске империје. Амин и заирски председник Мобуту Сесе Секо су 1971. променили имена Албертовог језера и Едвардовог језера у језеро Мобуту Сесе Секо и језеро Иди Амин Дада. Амин је постао предмет гласина и митова, укључујући и широко укорењено мишљење да је био канибал. Неке од непотврђених гласина, на пример да је осакатио једну од својих жена, су раширене филмом, Успон и пад Идија Амина.

Губитак власти и изгнанство

До 1978, број Аминових блиских сарадника се значајно смањио, и он се суочио са незадовољством унутар Уганде. Након убиства Лувума и министара Оријеме и Офумбија 1977. године, неколико Аминових министара је побегло из земље. Касније те године, након што је Аминов потпредседник, генерал Мустафа Адриси, повређен у саобраћајној несрећи, трупе лојалне њему су се побуниле. Амин је послао војску на побуњенике, а неке од њих су прешле Танзанијску границу. Амин је оптужио танзанијског председника Џулијуса Њеререа за претњу ратом против Уганде, издајући наређење за напад на танзанијску територију.

Њерере је узвратио контранападом, потпомогнут избеглицама из Уганде. Аминова војска се непрекидно повлачила, упркос војној помоћи Либије, а он је био приморан на бекство 11. априла 1979. када је Кампала пала. Побегао је прво у Либију а затим и у Саудијску Арабију.

Покушао је да се врати у Уганду 1979, наводно да предводи оружану групацију коју је организовао пуковник Орис. Допутовао је у Киншасу, али га је заирски председник Мобуту Сесе Секо приморао да се врати назад у Саудијску Арабију.

Смрт

Једна од Аминових жена, Мадина, изјавила је 20. јула 2003. да се Амин налази у коми и на самрти. Молила је председника Уганде Мусевинија да дозволи Амину да умре у Уганди. Мусевини је одговорио да би онда морао да одговара за своја дела. Иди Амин је преминуо у Саудијској Арабији 16. августа 2003, где је и сахрањен.


Wikipedia.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Sub 13 Apr - 17:28

Time magazine: Петнаест диктатора



После више од четири деценијe на власти у Либији, Моамер Гадафи је окончао своју владавину 20. октобра. Амерички часопис "Тајм" објавио је листу 15 диктатора које је, на овај или онај начин, збацио народ.



Моамер Гадафи

Обележавајући свој Дан независности Либијци су 20. октобра изашли на улице да поздраве пропаст човека који је владао земљом 42 године. Убијен је у Сирту, граду у ком се родио, последњем месту које је пало под контролу побуњеничких бораца.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Гадафи је државним ударом дошао на власт 1969. године када је имао 27 година. Био је главнокомандујући оружаних снага и председавајући новоформираног Револуционарног командног савета. "Брат вођа" како је волео да га зову Гадафи је омогућио малој групи људи, већином члановима своје породице, да учешћем у владању земљом и захваљујући нафтним резервама (деветим по величини у свету) нагомилају огромно богатство.

Почетком године, односно 19. марта НАТО алијанса је по мандату УН почела ваздушне ударе у циљу заштите либијског народа. Шест месеци касније, 22. августа, побуњеници су заузели престоницу Триполи, формално окончавши 42 године дугу владавину.

Ипак, Либијци су морали и да ухвате Гадафија. И јесу. Када су га коначно ухватили премијер прелазних власти Махмуд Џибрил је рекао: "Чекали смо дуго на овај тренутак. Моамер Гадафи је убијен".








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Sub 13 Apr - 17:29

Садам Хусеин

[You must be registered and logged in to see this image.]

Требало је нешто више од три недеље, од краја марта до средине априла 2003. године да америчке снаге збаце режим Садама Хусеина. Међутим, и за тако кратак период, колико је требало америчким маринцима да помогну ирачком народу да преврне кип Садама Хусеина на тргу Фирдос у Багдаду 9. априла, ирачки владар је, искористивши хаос, нестао.

У наредних шест месеци америчке снаге су убиле Садамове синове Удаја и Кусаја и покренуле потрагу у његовом родном граду Тикриту. Када су амерички специјалци, дословце, извукли Хусеина из рупе у земљи у децембру 2003. године, Тајмсов новинар Ненси Глоуб је написала: "Било је правде у вести да је Садам Хусеин преживео тако што је сахрањен жив".

Ирачком владару суђено је за ратне злочине. Осуђен на смрт вешањем Хусеин је, три године касније, убијен.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   Sub 13 Apr - 17:30

Адолф Хитлер

[You must be registered and logged in to see this image.]

У свом издању 7. маја 1945. године Тајм је написао: "Ако је стварно мртав, нада већег дела човечанства је испуњена. Ретко се дешава да се милиони људи надају смрти једног човека". Иако је била потребна пуна година после његове смрти да би се сазнали сви злочини и хорори Хитлеровог Трећег рајха, већ у пролеће 1945. године, док су Американци и њихови савезници прилазили Берлину са истока и запада, било је јасно да ће збацивање Хитлера са власти бити потребно да се заустави шестогодишњи крвави глобални рат.

На крају, Хитлер је поштедео свет још једног суђења за ратне злочине убивши се. "Ретко у људској историји, а никад у модерним временима, није неки тако безначајан и монструозан човек постао апсолутни владар велике нације", писало је у Тајму.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najveći ratnici u povijesti, junaci i zločinci
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najveća teniska rivalstva
» Najpoznatiji svjetski prevaranti
» Najveći Srpski naučnici i pronalazači
» Najveća solarna elektrana na svetu u Srbiji
» Ratnici - junaci
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-