Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 20 Maj - 20:55

Intervju Mile Kekin :


Moj novi album je skloniste od idiota


( index.hr )






MILE KEKIN prije nekoliko dana izbacio je svoj prvi samostalni singl "Reno 4", a za kraj
 godine sprema i prvi samostalni album koji će se razlikovati od svega što je dosad radio.
Povodom izlaska novog materijala, Mile je za Index otkrio zašto ga u posljednje vrijeme 
nije bilo u javnosti, kako je došlo do odluke o solo albumu, zbog koje se pjesme i dalje
 naježi na koncertima, ali i još mnogo toga.


Kako je pala odluka da krenete u solo glazbene vode? Što to znači za Hladno pivo?


Za Hladno pivo to ne znači previše, a za mene puno. Već prije godinu dana smo se dogovorili
da ćemo 2017. provesti na solo projektima kako bi 2018. proslavili 30 godina benda. Naš 
klavijaturist Deda je također izdao solo album, ostali su kupili elektro opremu, rade svoju
 glazbu, sviraju s drugim glazbenicima, a usput nastupamo na koncertima i dalje. Ove godine 
ćemo tako po prvi put zasvirati u London, Cirihu, Berlinu, Amsterdamu, a ponovno ćemo svratiti
 i u Dublin. Sve to možemo zahvaliti našoj vladi i mjerama zapošljavanja naših mladih ljudi 
van Hrvatske.







Prvi singl se zove "Reno 4" i otkrili ste da je autobiografska, u njoj pjevate o svojim 
studentskim danima, ljubavi i glazbenim počecima, poželite li se nekad vratiti u to 
vrijeme i što najviše pamtite iz tih dana? Žalite li za nečim?



Naravno da se ponekad poželiš vratiti u vrijeme kad si imao 20 godina. Tko ne bi opet htio biti 
čupav, slobodan bez obveza, planova, kredita... Ipak, ne mogu reći da žalim za tim vremenima.
 Više se radi o nekoj vrsti slatke nostalgije za slobodom. Žalim što nisam tada još malo više 
putovao i malo manje se zamarao glupostima.







Jeste li dana drugačiji Mile Kekin nego što ste bili tada i, ako da, što se promijenilo?

Prije sam bio glasniji, bahatiji. Sad sam samokritičniji i skuliraniji, čini i se. Ali samo dok se 
ne popnem na binu. Onda sam opet glasan i bahat.

Uskoro planirate izdati i samostalni album, kakve pjesme će se naći na njemu? Je li
 to novi materijal koji ste napisali u ovom vremenu ili se radi o nekim starijim 
stvarima koje ste držali za sebe dosad?

Ove pjesme su baš pisane za solo album. "Reno 4" je jedina pjesma za koju bi se moglo reći 
da je stara, krenuo sam je pisati prije više od desetljeća i ostala bi nedovršena da nisam kupio 
baterije za diktafon. Čim sam je čuo znao sam kamo trebam ići s tekstom i znao sam da imam
 prvi singl.

"Tematski će to biti moja intimna priča, bit će to pjesme o meni, a ne toliko o svijetu 
oko mene", rekli ste o albumu - znači li to da ste se zasitili pisanja o društvenim 
pojavama i situacijama? Prva mi na pamet pada "Ja nisam vaš" koja je snažno odjeknula
u javnosti, no nakon toga više nismo dobili takav odgovor na stanje u Hrvatskoj od vas
(a, vjerujem da ćete se složiti, bilo je svega).


Ma tko se normalan nije zasitio dnevne politike? Puna mi kapa svega. Bježim od Dnevnika kao oparen.
 Naravno da ću izaći na izbore kao što idem na sve suvisle demonstracije ako sam u Zagrebu, ali mi 
treba i malo mira. Zato radim na ovom albumu kao na nekom malom skloništu od idiota. Što naravno 
ne znači da i dalje "nisam vaš" - i dalje sam ljevičar, antifašist i sve drugo što ide uz to. Samo mi je trenutno
 fokus na nečem vrlo osobnom.



..................








Mnogi ce reci kako cene iskrenost.
Retko ko ce je zaista podneti.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 20 Maj - 21:00




Već ste dugo na sceni i prošli ste mnogo toga, mislite li danas da glazba može 
mijenjati društvo? Dopire li glazba danas do ljudi?


Možeš malo utjecati na stavove kod mlađih ljudi, probuditi im želju da preispituju svoje
 stavove. Ali samo ako nisu već previše zatrovani mržnjom, dogmama i novokomponiranim
 svetinjama.

Jeste li vi sami ili Hladno pivo nekad imali problema zbog vaših stavova koje ste 
iznosili javno?
Ne. Svi nas vole. Toliko da je to ponekad zastrašujuće. Šalim se. Ma naravno ima i onih koji 
nas ne mogu smisliti, ali kao što Kurt Cobain ono reče: "Bolje da me mrze zbog onog što
jesam, nego da me vole zbog nečeg što nisam."

Najavili ste i da će novi album biti posveta vašim glazbenim uzorima. Tko su ljudi
 koji su vas inspirirali da se počnete baviti glazbom i koga danas cijenite od glazbenika?
Puno njih, ali ako bih morao izdvojiti one koji su najviše utjecali onda su to Springsteen, Dylan, 
country glazba, Waits, Azra, Čorba, *********, Idijoti... Od svih njih mi je Springsteen i dalje 
apsolutni megacar. Poslije Ramba, naravno.

Od svih pjesama koje ste izdali i napisali, koja vam je najdraža i zašto?
Uf , teško pitanje, dosta se toga skupilo. Možda "Firma" sa zadnjeg albuma HP-a. Mislim
 da sam tu u tri minute uspio stisnuti 25 godina, što nije lako. I dalje se ponekad naježim
 kad je izvodimo uživo.

U posljednje vrijeme kao da ste se malo povukli iz javnosti, nisu se mogli vidjeti
 vaši medijski istupi niti intervjui, znači li to da vam je dosadila stalna pozornost 
javnosti?
Kad radim na novim pjesmama onda se maknem iz javnosti. Do kasno šarafim po pjesmama, 
imam probe, sviram i vodim nekakav, nazovi normalan, obiteljski život. Onda kad nešto novo 
izađe, izađem i ja iz svoje sobice. Ne vidim smisao da zamaram pučanstvo svojom pojavom 
ako ne mogu pričati o novim albumima, pjesmama ili bar ulogama. Ostatak mog života je
 užasno dosadan.

Osim novog albuma, što još možemo očekivati od vas u budućnosti?
Ne previše. Osim možda još ponekog novog albuma. Kažu da su velika očekivanja uzrok
 svakog razočaranja. Zato - smanjite očekivanja i ima da vas oduševim.


Ivana Ramic / index.rs








Mnogi ce reci kako cene iskrenost.
Retko ko ce je zaista podneti.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sre 7 Jun - 11:28

Miki Manojlović: Nisam očekivao povike "vrati pare", to me vređa


Razgovor sa proslavljenim glumcem Predragom - Mikijem Manojlovićem 
rađen je u Radionici integracije, dan nakon zatvaranja 62. Sterijinog pozorja 
i pred premijeru predstave "Kos" Davida Horovera u njegovoj režiji, koja je 
8. juna u tom (nezavršenom) prostoru na novoj adresi (Savska 9).





- Predstava "Kos" se bavi ambivalentnim tamnim, stranama čoveka, često vezanim i sa seksualnošću. Komad je napisan 2006. i postoji više postavki na raznim evropskim i američkim scenama. Šta me privuklo - introspekcija dva pola, ženskog i muškog, preispitivanje potreba, instinkta, osvešćenih potreba i onih drugih tamnih. Ambivalentna, složena drama. Nisam mogao da je režiram i igram u isto vreme. Preteško bi bilo, nisam se usudio - kaže Manojlović na početku razgovora dodajući da uloge tumače Boris Isaković i Sonja Kolačarić.

- Predstava "Kos" se bavi ambivalentnim tamnim, stranama čoveka, često vezanim i sa seksualnošću. Komad je napisan 2006. i postoji više postavki na raznim evropskim i američkim scenama. Šta me privuklo - introspekcija dva pola, ženskog i muškog, preispitivanje potreba, instinkta, osvešćenih potreba i onih drugih tamnih. Ambivalentna, složena drama. Nisam mogao da je režiram i igram u isto vreme. Preteško bi bilo, nisam se usudio - kaže Manojlović na početku razgovora dodajući da uloge tumače Boris Isaković i Sonja Kolačarić.





Ipak, kako bi ste se osećali kao glumac da ste recimo igrali u nekoj predstavi a žiri rekao da nema nagrada?
- Mi smo kao žiri dali nagradu svima. Nije ironija. Zašto svima - vidimo mi napore, vidimo recimo skupnu igru u predstavi po Ivi Andriću, vidimo zalaganja i u drugim ostvarenjima, svesrdna zalaganja srazmerna daru i mogućnostima... Ali, Pozorje nije smotra nego takmičarski festival, a ako je takmičarski mora da postoji kriterijum. Izabrali ste žiri i on je doneo odluke kakve je doneo. Što se mene tiče, pa nisam ja glumac da bih dobijao nagrade nego zato što imam zahteve nad sobom, sa svakom ulogom, sa svakim danom, visoke zahteve. Dobio sam sve nagrade zato što ih nisam ganjao nego sam davao sve od sebe u procesima stvaranja, pa je to neko prepoznavao, ili nije bilo prepoznato, bilo je i takvih situacija.


Vaše obrazloženje u večeri zatvaranja praćeno je zvižducima, povicima, negodovanjima...


- Naravno da sam znao, svi u žiriju smo bili svesni da će odluka izazvati neke reakcije. Nisam očekivao povike “vrati pare”. To me vređa. Da je ovo rađeno za pare koštalo bi mnogo više. Što rekla Isidora Žebeljan, kad god sam pokušala nešto da uradim, da pomerim - nadrljala sam. Reakcije su delovole da su većim delom organizovane, iz mraka... Da sam iz ne znam kog razloga hteo u tom smislu da organizujem grupu negodujućih ljudi bilo bi bolje, sa smislom.


Opšta je ocena da je odluka politički motivisana?
- Ta priča o političkoj pozadini je spin. Spin koji je krenuo pre nego što je odluka doneta. Valjda da se tako dobije na značaju ako neko nagradu ne dobije. U ovom slučaju zasluženo. Spinera ima više i neću ih ovom prilikom imenovati. Kojoj to politici u Srbiji odgovara ovakav događaj? Nijednoj.


Zašto ste se odlučili za presedan a ne za neki drugi vid ukazivanja na probleme?
- Mislim da Sterijino pozorje mora dobiti bolji format. Ne može biti da Šabački festival bude bolji od Sterijinog. Ili može kao što vidimo. Sad će opet neko da me optuži za politiku. Šta je cilj? Cilj je da stvaramo i gledamo najbolje predstave, i po delima domaćih pisaca kad ih ima. Ne znam odnose u Novom Sadu, pa ne znam zašto je grad Novi Sad dao samo milion dinara za festival. Da Ministarstvo kulture Srbije nije dalo kintu, ne bi bilo festivala. Sad će opet neko reći - politika. Ali to je istina. Sve ovo treba da potakne odgovorne, misleće ljude na analizu. Mislim da su naše odluke jasne, jasno formulisane i da će dati doprinos unapređenju Sterijinog pozorja. SOS za postojeće stanje u pozorštima. Uzroka ima puno. Jasno progovorite o njima.


"Kos" i "Kralj Lir"
Šta je ključno za komad "Kos"?
- Komad je o pedofiliji, o vezi između čoveka preko 40 sa trinaestogodišnjom devojčicom, vezi koja je trajala. Analiza zloupotrebe žene, u ovom slučaju mlade žene, nezrelog bića koje u mnogo godina kasnijem susretu pokušava da otkrije šta se to desilo. Kaže, na primer, u jednoj replici: Na sudu su mi rekli da sam imala nedostojne želje odraslih... U tom kasnijem njihovom susretu on je čovek koji je promenio grad u kom živi, promenio ime... Ona ga pronalazi da tu stvar objasni sebi, da bi sama sa sobom mogla da živi. Vidimo kleš, zagrljaj. Vrlo je složeno i ambivalentno. "Kos" se odvija u ruiniranoj, zapuštenoj prostoriji, te može da se igra u ovom nezavršenom prostoru “Radionice” i u sklopu programa “Radionice” za koji nismo dobili podršku EU, a jesmo grada i republike, što nije dovoljno, ali eto, možemo da radimo. Predstava je deo našeg godišnjeg programa “Udarac”, čiji je fokus na svakovrsnom nasilju nad ženskim polom. U tom okviru je i projekat “Hrabre žene putuju kroz vreme”, koji se bavi ženama iz naše istorije koje smo nepravedno zaboravili. Još uvek živimo u nepravednom vremenu, vremenu disbalansa polova, a položaj žene u njemu jeste goruća tema.



Nismo li po pitanju položaja žene nazadovali u odnosu na socijalizam?
- Između ostalog, zbog legitimizacije bahatosti, pada kulturološkog nivoa, drastičnog porasta i popularizacije primitivnosti.
Na sajtu HNK Zagreb objavljeno je da sledeće sezone rade “Kralja Lira” i da vi igrate naslovnu rolu?
- Tako je.


blic.rs
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26109

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 20 Jun - 19:36

Ka boljem društvu – razgovor sa Zigmuntom Baumanom

Mat Kenard: Otkuda to da ste došli baš u Lids?

Zigumunt Bauman: Ne znam, nemam jasnu predstavu o tome. Bio sam izbeglica, proteran iz domovine a imao sam pozivnicu iz Lidsa. Dobio sam telegram…Da li želite da održite predavanje na univerzitetu ? Znate li vi  šta je to telegram?

MK: Da, ali ga nikada nisam koristio.

ZB: Bilo je to pre no što ste vi bili rođeni. I odgovorio sam potvrdno, došao i oni su mi ponudili posao koji sam prihvatio i tako..

MK: Ostalo je istorija.

ZB: Od tada je prošlo 35 godina, bilo je to veoma davno.

MK: Sebe smatrate socijalistom, zar ne?

ZB: Da, tako je, verujem da jesam socijalista.

MK: Šta za vas znači  biti socijalista?

ZB: Ja ne smatram pod socijalizmom određeni tip društva ili društvene formacije. Ne verujem u postojanje socijalističkog društva. Socijalizam je zauzimanje određenog ugla posmatranja stvarnosti, za to često koristim metaforu noža čija je oštrica uperena protiv postojećeg društva. Socijalizam je uverenje da nijedno društvo nije dovoljno pravedno, da uvek postoje neke nepravde protiv kojih se valja boriti. Evo još jednog  poređenja;  ako posmatramo jedan most i želimo da utvrdimo koja je njegova nosivost, to nećemo postići tako što ćemo sabrati nosivost svih stubova i izračunati prosečnu nosivost stuba i mosta. Nosivost mosta se meri prema nosivosti njegovog najslabijeg stuba. Nažalost, u našim društvima se društveno blagostanje  meri BDP-om (bruto društveni proizvod) a to je baš kao da nosivost mosta merimo prema prosečnoj nosivosti, nosivosti srednjeg stuba. To je pogrešno jer kvalitet života ( to je uverenje socijalista pa i moje)  se određuje  prema pristojnosti života najslabijih u jednom društvu.

MK: Da li govorite konkretno o ekonomiji?

ZB: Kakvoj ekonomiji?

MK: Kažete najslabiji stub, da li mislite na ekonomski najslabije?

ZB: Najslabiji su oni najviše poniženi, uskraćeni i prezreni. Upravo o tome govorim. BDP je uopšteno  mera količine novca koji cirkuliše u društvu, pa ako u zemlji ima mnogo invalida kojima je potrebna medicinska nega BDP raste, takođe ako se dešavaju sudari na autoputu BDP takođe raste jer se tako stvaraju poslovi, na uklanjaju, popravljanju, izgradnji, otkupu, razmeni i tako u krug. I to nas dovodi u zabludu, a upravo tako živimo danas. Mi posmatramo šta se zbiva u društvu ali koristimo pogrešan štap da odredimo kako stojimo. To se upravo dešava i u nekoliko…da li ste imali priliku da posetite Južnu Ameriku?

MK: Posetio sam Gvatemalu.

ZB: Znači bili ste?

MK: Takođe i u Meksiku i Hondurasu.

ZB: Znate, tamo je veoma interesantno jer se ovo o čemu ja govorim, tamo odigrava kao na pozornici.  Nedostatak veze između ekonomskog rasta sa jedne i blagostanja sa druge strane je tako  očigledan. Desi se ubrzani rast obima trgovine što se odmah reflektuje na BDP, dok sa druge strane narod živi u siromaštvu i zapravo, tone sve dublje i dublje. Na taj način ja razumem socijalizam, kao drugačiju tačku gledišta.  To je kliničko stanovište spram realnosti sa fokusom na nepravde koje postoje.

MK: Neki kažu da je nakon Hladnog rata socijalizam umro, barem  na način na koji su ga tadašnje generacije razumevale?

ZB:  Ja sam veoma sumnjičav kad društvo sebi pripisuje da je društvo ostvarene demokratije, da je pravedno društvo, da je socijalističko društvo ili šta god. Ovi pojmovi su u svojoj suštini  označavaju težnje, zahteve i ako se koriste za označavanje realnosti tu se uvek  radi o nekoj prevari. Pravedno društvo ja definišem kao društvo koje sebe smatra nedovoljno pravednim. Prema ovoj definiciji, demokratsko društvo je društvo koje sebe smatra nedovoljno demokratskim. Otuda ako razumete ove postulate kao  uputstvo, smernice  i zapovest  za buduće delovanje onda je to u redu.  Ako kažete da je posao završen i da se tu više nema šta i da je svako sam kriv ukoliko je loše prošao, onda tu nešto nije u redu.

Socijalizam u duhu ideje da se  prostom nacionalizacijom industrije može proizvesti drugačiji ishod i zauzeti novi pravac; da se uklanjanjem klasne kulture  može ukloniti i sva nesreća , sve katastrofe, nevolje i pretnje pokazuje da tu nešto nije u redu. Socijalizam je mrtav  u smislu mogućnosti izgradnje savršenog društva na zemlji. I za mene je mrtav. Ja ne verujem u savršeno društvo. Ali šta znači savršenstvo; stanje u kome je svaka naredna promena,  promena na gore, i stanje koje je nemoguće popraviti. Verujem da uvek postoji nešto izuzetno, nikada pre ostvareno, nešto što zahteva ljudsku posvećenost, trud a  vrlo često i požrtvovanost da bi se postiglo.

Da li je to i za vas socijalizam, to prepuštam vama. Za mene je socijalizam to i neću se raspravljati sa vama ukoliko se ne slažete.Ipak, socijalizam u smislu određenog, unapred osmišljenog modela društva jeste mrtav.

MK: Da li imate osećaj da nazadujemo? Vi ste govorili o stvaranju društva u kome nastojimo da uvek stvari učinimo boljim  pre nego da gajimo utopijske ideje o društvu u kakvom bismo želeli da živimo. Logika kapitalizma je ono što se u suštini odigrava i ljudima je teško da se bore na isti način. Neki ljudi kažu da će kapitalizam slediti svoju logiku sve dok se nešto ne pojavi da ga zameni. Postoji  taj citat Mišela Uelbeka…

ZB: I njega ste upoznali?

MK: Ne, nisam ali sam pročitao njegovu knjigu Elementarne čestice. On kaže da bi se transformacija desila, nešto mora da posluži kao zamena. Prema tome i kapitalizam mora nešto da zameni a ako se to ne desi on će nastaviti dalje. Američki kapitalizam sada širi svoje pipke svuda što znači da ima malo nade za društvo koje vi i ja želimo..

ZB: Svako društvo ima svoje šanse i pretnje. Iza mene je 80 godina života i živeo sam u različitim društvima te imam iskustvo iz prve ruke o životu u različitim društvenim uslovima. Moj zaključak je da svako od tih društava ima svoje prednosti i nedostatke, jedino što one stoje u različitom odnosu. Ne verujem da je moguće precizno  pogoditi ravnotežni položaj između slobode i sigurnosti, a to su dve podjednako važne vrednosti za pristojan ljudski život. Ljudima je potrebna sloboda ali je potrebna i sigurnost. Sloboda bez sigurnosti je pravi pakao jer paralizuje, onemogućava svaku akciju, a ako se osećate veoma nesigurno vi niste u stanju da na pravi način iskoristite svoju slobodu.

Sigurnost bez slobode je ropstvo. Tako da na oba pola (kontinuuma) imamo pakao. Otuda se mi ne krećemo između pakla i raja, već između dva pakla. Sva ljudska društva su ucrtana negde na toj zamišljenoj liniji bliže jednom ili drugom ekstremu. Pre sedamdeset godina Sigmund Frojd je napisao knjigu Civilizacija i njeno nezadovoljstvo (1929.) i tu je pisao da civilizacija predstavlja trampu (razmenu) -gde se jedne vrednosti odričemo zarad neke druge. Prema njemu, ponavljam to je bilo pre 70  godina, civilizacija se odricala delova  slobode zarad  veće sigurnosti. Posledica je da smo izgubili poprilično od individualne slobode; slobodu izraza; praćenja sopstvenog instinkta; afiniteta; sklonosti. To smo izgubili zarad sticanja veće sigurnosti i da sada Sigmund Frojd sedi sa vama on bi zaključio da je danas problem u tome što je previše slobode razmenjeno za previše sigurnosti. To je stanje stvari danas, jer sloboda dolazi zajedno sa ogromnim rizicima i da bismo ih savladali i delovali u skladu sa okolnostima potrebne su značajne snage, resursi.

Brojna su društva, zapravo većina društava nema potrebne resurse. To je kao da ste bačeni u more ili okean, i oni koji su izvrsni  plivači to vide kao izazov oni će reći  sjajno prostranstvo vode gde zaista mogu da pokažem snagu mojih mišica… ali će mnogi potonuti. Još bolji primer je Titanik koji se sudario sa ledenim bregom gde se ispostavilo da svi  putnici sa gornje palube imaju čamce za spasavanje dok ih ostali putnici nisu imali pa su se mnogi od njih i utopili.

Uzmimo svežiji primer a to je  uragan Katrina u Nju Orlinsu. To je potpuno ista priča, to je još jedan Titanik. Svi su bili obavešteni da Katrina dolazi, da dolazi opasnost i da se obavezno evakuišu. Ljudi koji su mogli da uskoče u auto i odu do najbližeg motela, hotela su otišli i nisu morali da brinu za imovinom koju su ostavili za sobom jer su tu imovinu osigurali. Ali 75% populacije Nju Orlinsa je ostalo u gradu jer ili nisu imali auto ili nisu imali novca za motele i hotele ili nisu osigurali svoju skromnu imovinu. Oni su znali da ako napuste svoje straćare da će ostati bez sredstava za život, tako da ne moramo da uzimamo primer  Titanika, imamo svež primer da se za poslednjih sto godina, u ovom smislu, ništa nije promenilo.

MK: Interesantna je ta ideja o trampi slobode za sigurnost, posebno zato  što dolazim iz Amerike…

ZB: Dolazite iz Amerike?

MK: Nisam Amerikanac ali sam tamo studirao godinu dana. Liberali (libertarijanci) tamo veruju da društvo ne može imati i individualne slobode i ekonomsku pravdu, jer ako država interveniše u ekonomiji  samim tim ograničava slobode njenih građana te da to prirodno vodi u tiraniju, prema ideji Fridriha Hajeka da čim počnete da se uplićete u ekonomiju vi remetite ljudski život u svakoj oblasti. To me je uvek mučilo  jer mi želimo da pronađemo način da organizujemo društvo na način da imamo i individualne slobode i ekonomsku pravdu. Da li je to uopšte moguće?

ZB: To je strahovito teško. Rekao sam vam da ne verujem da je moguće precizno pogoditi ravnotežu između slobode i sigurnosti, iako društva uvek za tim tragaju. Svako društvo se kreće ka jednom ekstremu u pokušaju da pobegne od horora koji preti od drugog. U kom trenutku da se zaustavi? Šta je najbolje rešenje? To je izuzetno teško reći. To je kao u mitu antičkih Grka o Scili i Haribdi, (dva čudovišta koja žive  ispod podvodne stene). Morepolovac ima velikih poteškoća da pokraj njih prođe  jer kad hoće da izbegne Scilu on plovi u zagrljaj Haribdi.

Ova vrsta debate između libertarijanaca i promotera i sledbenika ideje države blagostanja će trajati u nedogled. Ne verujem da će ikada biti okončana. Ipak, ohrabrujuće je ono što sam otkrio  a to je da u Evropi imamo taj skandinavski primer koji opstaje i funkcioniše uprkos tome što su desničari, koji su se protivili ograničavanju slobode, pokušavali da ga sruše.  Ne mislim da je to rešenje savršeno, ali su se oni pribiližili idealnom odnosu između sigurnosti i slobode. Uzmimo Norvešku za primer koja je baš kao i Britanija imala pre par decenija taj dar sa neba  u vidu nafte iz Severnog mora koji im je obezbedio ogroman dodatni prihod.  Margaret Tačer je to iskoristila za smanjenje poreza i omogućila boljitak populaciji i mogućnost za lično bogaćenje, tako su stvorene hiljade novih milionera i nekoliko stotina novih milijardera.

Šta je Norveška uradila sa istom blagodeti? Norvežani uopšte nisu smanjili poreze. Oni su investirali ovaj dodatni prihod od nafte u dugoročne planove obezbeđivanja države blagostanja ( mada ja preferiram  izraz socijalna država u odnosu na država blagostanja). Oni su ojačali fondove socijalne države za naredne tri generacije. To znači da ko god da je nečiji deda danas u Norveškoj može biti prilično sigurnan da će mu unuk imati sigurnu penziju pod stare dane. Dakle, ne on već njegovi unuci! I to je donelo neke rezultate. Posećivao sam Norvešku nekoliko puta u različitm periodima i svaki sledeći put je napredovanje bilo primetno,  što je začuđujuće  jer tu nije bilo smanjenja poreza pa ni skoka u ličnim prihodima. Ipak, sama činjenica da će se neko pobrinuti za njih u slučaju da im stvari u životu krenu kako ne treba donela im je dodatnu sigurnost. To im je donelo ogromnu smelost, spremnost za eksperimentisanje i inventivnost.  Stičete utisak ( teško je to opisati potrebno je to  neposredno doživeti u kontaktu sa običnim svetom tamo) da nema tog razmetljivog bogatstva u Norveškoj. Postoji, naravno razlika u prihodima između bogatih i manje bogatih ali ona nije tako izražena kao u Britaniji.

Jednakost se oseća na ulici. Oni kupuju u istim prodavnicama, posećuju iste centre za zabavu, iste pabove i slično. To je zemlja u kojoj svi brinu o javnom prostoru, fasade su održavane, nema zapuštenih ni opasnih krajeva itd.  Moguće je dakle pokušati dovesti u balans sigurnost i slobodu, ali ne verujem da je to moguće učiniti sa potpunim uspehom, nije isključeno da će se i u Norveškoj pojaviti partija sa pitanjem: “ Zašto bismo brinuli o praunucima, šta je sa društvom danas?” Maks Veber je definisao početak modernizma kao “trijumf principa odloženog zadovoljenja.” Žrtvovanje zarad nekog udaljenog cilja. To je vrlo nepopularan princip danas, to odloženo zadovoljenje. Današnji slogan glasi: “Sada, želim sreću SADA!”

MK: To kaže Dž.M.Kejns: “Dugoročno, biću mrtav!” Koliko, zapravo, međuzavisni odnos individualne slobode i sigurnosti ima veze sa samim kapitalizmom? Ima li ovog odnosa izvan kapitalizma? Da li je moguć  ekonomski sistem bez ove dijalektike?

ZB: Nije ukoliko se to odnosi na kapitalizam u opštem smislu, jer kapitalizam ima svoje faze.  Ja radije govorim o solidnom i tečnom modernizmu. Postojala je solidna (čvrsta)  faza kapitalizma koji je stvorio društvo proizvođača i Karl Marks je bio deo toga, on je budućnost zamišljao kao veliku fabriku u kojoj će svako pronaći zaposlenje. U tom periodu prostor i teritorija su imale veliki značaj. Slogan tog vremena je “Lepo je ono što je veliko!” i progres je meren snagom mase spremne da služi armiji. Tokom Burskih ratova (1902) kada je medicinska komisija odbila većinu regruta kao slabe, pothranjene i bolešljive nastala je panika u Britaniji jer moć zemlje se merila brojem potencijalnih vojnika. Sa druge strane životni uspeh se merio brojem radnika koje je neko uspeo da uposli u privatnim fabrikama, velikim fabrikama koje su stavljale desetine hiljada radnika pod jedan krov.

Verovatno ste čuli za Ričarda Seneta. On je napisao sjajnu knjigu o novom duhu kapitalizma. On tu sugeriše da postoje dve ere kapitalizma koje simbolišu sa jedne strane Rokfeler i Ford, a sa druge Bil Gejts. Rokfeler i Ford su su bili ponosni vlasnici ogromnih fabrika, okruženih zidovima u kojima su radile na hiljade radnika. Bili su ponosni na naftne bušotine i železnicu. Sve je bilo čvrsto utemeljeno i nije bilo moguće spakovati to i poslati internetom na Tajland i u Aziju. Radnici su bili vezani za njih, ali su i kapitalisti takođe bili čvrsto vezani za tlo, to je solidni kapitalizam. To je bilo društvo proizvođača i ta epoha je završena. Sada smo u tečnoj modernosti koju karakteriše suštinski drugačiji odnos dve strane u sukobu. Tokom čvrste modernosti radnici su zavisili od Forda ali je i bogatstvo, prestiž i pozicija Forda zavisila od radnika. Oni su bili u međuzavisnosti koja je proizvodila konflikte, kao i u braku u kome se javljaju trvenja iz prostog razloga što dve osobe provode puno vremena zajedno. Dve strane su shvatale da će morati da se sreću iznova narednih deset ili dvadeset godina, otuda su morale da ustanove neki modus vivendi,  neki oblik suživota prihvatljiv za obe strane. Imamo dakle konflikt, pregovore i dugoročne planove obe strane.

Daliacoigne čuveni francuski ekonomista ukazuje na činjenicu da je mladi radnik koji se zaposlio u Renou ili Fordu u sedamnaestoj godini mogao očekivati da će otići u penziju sa istog radnog mesta. U tom smislu je mogao isplanirati svoj život. Danas, čak ni najprivilegovanija omladina koja radi u Silikonskoj dolini za Bila Gejtsa i zarađuje značajne sume novca uopšte nema predstavu o tome šta će raditi narednog meseca ili godine. To je ta tečnost, likvidnost.

Odnosi su otuda asimetrični. Sa jedne strane imamo ljude sa resursima i bogatstvom. Oni ne zavise od radnika, ako su radnici tvrdoglavi,  previše ponosni, spremni da se bore, lako je preseliti kapital tamo gde je trava zelenija.  Druga strana nije u takvoj poziciji.  Tebit ( Tebbitt), nekada ministar u vladi Margaret Tačer je imao naviku da kaže Put pod noge!  (On yer bike!) ali to nije tako jednostavno, jer imate familiju, imate decu, neplaćenu hipoteku na kuću.  Kako da se jednostavno pokupite i odete negde drugde to je laž, to je fantazija. Za stranu koja je ostala vezana za zemlju i nema tu mobilnost, koncept tečnog modernizma  je od nevelike koristi. To zanačajno menja životne izglede i očekivanja.

MK: Šta više odgovara običnom čoveku?

ZB:Ne znam. Ovo pitanje je pogrešno postavljeno jer ljudi koji su živeli u čvrstoj modernosti ne žive u tečnoj. Ljudi tečne modernosti nemaju iskustvo čvrste modernosti iz prve ruke. Otuda je lako idealizovati opciju koju nismo okušali. Ljudi u čvrstoj modernosti su patili jer su čitav životni vek bili vezani za radno mesto, za istu mašinu što nije prijatno.  To je ugnjetavanje, depresija, nazovite to kako god, u tome ima nešto neljudsko. Sa druge strane kad nestane to čvrsto tlo pod nogama, ostanete da visite u vazduhu i to stanje takođe nije nimalo prijatno. Zato ponavljam; svako društvo ima svoje prednosti i mane. Postoji jedna mana savremenog društva koju do sada nismo susreli a to je visoka individualizovanost u kojoj je svako prepušten sebi i u kojoj nestaju sigurnosne mreže društvene zajednice. U ovakvom okruženju ima veoma malo podsticaja ljudskoj solidarnosti i veoma malo podsticanja na razmišljanje o zajedničkim ciljevima, povezivanja i zajedničke borbe za opšte dobro. Svi oblici zajedništva danas se svode na proste skupove individua koji ne stvaraju neki novi kvalitet već služe za reafirmaciju i potvrđivanje principa da ako nešto želiš da postigneš to moraš sam, a ako propadneš opet si  sam za to kriv.

Evo primera za tipično okupljanje u čvrstoj modernosti i danas. U čvrstoj modernosti su postojali sindikati čiji su sastanci i skupovi  bili veoma popularni i posećeni. Ljudi su se okupljali i ispovedali jedni drugima probleme sa kojima se na poslu i povodom posla suočavaju. Kroz razgovor oni su dolazili postepeno do svesti;  da su zajedno u neprilici i da je potrebno da se združe; da štrajkuju; da individualno ne mogu postići ništa ali da bi zajedno nešto ipak mogli. Na kraju tih dugih i dosadnih sastanaka se mogao roditi neki novi kvalitet, i umesto individualnih žalbi i jadikovki nastao bi zajednički kod. Umesto pojedinaca koji se beznadežno bore bez ikakvih izgleda da se izbore, pojavila bi se solidarnost.

Ako to uporedimo sa skupovima koji  danas privlače  najviše pažnje, a u Britaniji je to recimo zajednica Čuvara težine (Weight Watchers). Zaista to mislim!  Čuvari težine su veoma moćna organizacija jer mnogo ljudi muči gojaznost.  Nekoliko desetina hiljada njih se okuplja svakog petka kako bi izvršili javno merenje težine. Ako bi se ispostavilo da su se ugojili bivaju izviždani  ako su pak, izgubili na težini dobijaju aplauz i ovacije. Oni na skup dolaze kao individualci a svrha skupa je da im samo pojača taj osećaj individualnosti, jer svi oni vrlo dobro znaju da njihova težina ima veze isključivo sa njima i da drugi ne utiču na to. Na njima je da li  će se pridražavati dijete ili ne. Tako dobijamo novi kvalitet specifičan za tečnu modernost to su Čiviluk zajednice ( Peg Communities). Zašto čiviluk? To je kao kada odemo u pozorište i odložimo kapute u garderobu  za vreme trajanja predstave, nakon predstave pokupimo kapute i svak krene na svoju stranu. O takvoj vrsti zajednice se ovde radi, o zajednici u kojoj se ne uspostavljaju trajne veze.

MK: Slažem se sa Vama, ipak svet nije statičan i postoje načine da se to promeni. Gde pronaći nadu u otpor ovakvom individualizovanom, atomiziranom društvu?

ZB: To je veoma teško reći. Uporno ponavljam da nisam prorok.

MK: Ali sigruno neke sile postoje i deluju…

ZB: Slažem se, ali pogledajte sve obrte  savremene istorije, svaki od njih je došao  potpuno neočekivano i  iz delova sveta gde ih niko nije slutio.  Sociologijom se bavim već 60 godina i dosta toga sam naučio i siguran sam da mi, sociolozi imamo čudesno sredstvo, alat za objašnjavanje svega što se desi. Mi možemo da objasnimo zašto se to desilo ali mi nemamo sredstva za predviđanje budućnosti. U ovom smislu, ja nemam nikakvo sredstvo za predviđanje budućnosti  koje bi mi dalo prednost u odnosu na običnog čoveka, laika, koji ne raspolaže znanjima sociologije. Ja sam poprilično ubeđen da negde, nešto nastaje i raste  što će dovesti do neke promene. Jedino što mogu odgovorno da tvrdim jesu postojeći trendovi, ali koji od njih će prevladati, to ne smem da tvrdim.

MK:  Da li ipak, kao obično ljudsko biće, gajite nadu?

ZB: Gajim nadu, znate postojao je jedan veoma inteligentan regionalni mislilac  grčkog porekla Kastoriadis, koji je postao jedan od najuticajnijih socijalnih filozofa u Francuskoj.  Njemu su postavili pitanje slično ovom vašem. Osoba koja ga je intervjuisala je upitala: “ Kastorijadis, želite li da promenite čovečanstvo?” a Kastorijadis je odgovorio: “Bože sačuvaj, nikada mi to nije palo na pamet; ono što ja želim jeste da čovečanstvo promeni sebe kao što je to činilo toliko puta u prošlosti.” To je nada. Ako pratite razvoj ljudske vrste pronaći ćete tu mnogo čudesnih preobražaja koje niko nije mogao predvideti.

Kada su se Boljševici pojavili u Sankt Petersburgu 1917. u Tajmsu je o tome objavljena kratka vest na petoj ili šestoj strani, niko nije znao ili razumeo šta se dešava.  Niko nije verovao da će Hitler doći na vlast. Dve najveće katastrofe 20. veka su nastale potpuno neočekivano, niko nije slutio koliki će uticaj imati i koliko će potrajati. Zato se valja čuvati predviđanja budućnosti.  Jedan od mojih učitelja me je još pre pola veka posavetovao Zigmunt, nikada se ne bavi predviđanjima, a posebno ne predviđanjem budućnosti.

/intervju Meta Kenarda sa Zigmuntom Baumanom, 13.03.09./

Izvor: thecommentfactory.com








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 11 Jul - 21:50

Miloš Radović: 
Ko zaposli čitav narod u državnoj službi, vladaće večno


Miloš Radović je specifična ličnost naše kulture i filmske umetnosti. Naizgled 
snima retko, piše retko, obraća se javnosti retko, ali svaki put, bilo da je
 u pitanju film, predstava ili intervju, imao je šta da kaže na originalan i 
nepretenciozan način.


Kakav je bio i u ovom razgovoru, strog i autoironičan. Onaj ko će reći “Svako ovde ima više mogućnosti nego talenta, i sam sam među njima”, može se osvrnuti i na dostignuća nas ostalih.

Ko vam je usadio tu strogost, zar ne bi bilo lakše nekad reći neku lepu o sebi, većina samo o sebi i priča?
– Moj otac je bio vrlo strog, i prema sebi i prema drugima. Teško je stvarao, mučio se, porađao se dok je pisao. Sedeo je satima nad one tri-četiri rečenice u emisiji „Beograde, dobro jutro”, bio nezadovoljan, plašio se banalnosti, mrzeo je glupost. Kriterijumi su mu bili visoki, nije ni on uspevao da ih ispuni a kamoli mi, deca, običan narod. Stalno je bio ljut i neraspoložen, razočaran u naše tanke kvalitete, u brojne slabosti. Vrlo rano me je upozorio da mi je talenat mali, ali da bih napornim radom i marljivošću mogao da postanem solidan čovek (što je takođe lepo zvanje). Nažalost, uz manjak talenta ja sam bio i lenj. Sve u svemu, ni po jednom merilu nisam zadovoljavao stroge radovićevske propozicije. Nije ni on, ali je sebi lakše opraštao. Isto to se desilo i meni. I ja sam strog bez pokrića. Tražim mnogo a dajem malo. Sramota me je što sad to pričam u novinama, ali neko od Radovića mora to jednom da prizna. Dosta smo se izvlačili i lažno predstavljali.
Filmografija i bibliografija, mereno jedinicama, nije vam velika, ali su svi filmovi, 
serije i pozorišne predstave bile pun pogodak i sve je valorizovano nagradama
 na prestižnim festivalima, a vi ste nekako u filmskom svetu ostali po strani.
 Da li niste hteli ili niste umeli da radite na svom marketingu?
– Možda će ispasti da se sad prenemažem, ali je činjenica da imam mnogo više nagrada nego dela. To nije logično ali je tako. Moglo bi se reći da sam preplaćen za ono što sam radio. Ali i pored toga, stvari su došle na svoje mesto u mom slučaju. Ja sam po strani, kako vi kažete, upravo onoliko koliko sam zaslužio. Možda i manje. Ja sam malo radio (bez obzira na sve to što vi nabrajate) i za taj mali rad pripada mi baš to mesto. Neko stroži spustio bi me i par mesta niže. I to je sasvim realno. Meni je tih nekoliko filmova koje sam snimio vratilo mnogo više od onoga nego što sam u njih uložio. Nije ovo skromnost, ni prava ni lažna. Čuo sam da to u „Blicu” ne prolazi (osmeh).



Iako „Dnevnik mašinovođe” priča priču o usudu tih ljudi kojima je suđeno da tokom karijere ubiju nekog na prugama, da li ste razmišljali i o tome što nam ti vozovi idu istim brzinama kao i pre sto godina? Da li ste razmišljali o tome kako su neki ljudi uspeli da u crnogorskim vrletima i u ono doba izgrade prugu i naprave podvig, a mi nismo u stanju ni da je održavamo… Na koji smo to slepi kolosek zapali i zašto?

– Bio sam u Holandiji na filmskom festivalu, projekciji je prisustvovala nekolicina holandskih mašinovođa. I priđe mi jedan od njih posle filma, pita me: “Je l‘ vozovi u Srbiji stvarno ovako izgledaju ili ste ih pravili za film?” Ja kažem: “Pa, naravno da smo ih pravili za film!” Ne smem da mu kažem istinu. Nisam patriota, ali me je ipak sramota. Ne smem da mu kažem ni da se toliko kralo da je čudo da je i ovo ostalo. Ne samo na železnici nego svuda. Kralo se, pljačkalo, varalo, ugrađivalo, podmetalo, izmicalo, muvalo, klepalo, lapalo, na svako slovo azbuke postoji po jedan glagol koji predstavlja krađu i prevaru. Krade se i u svetu, ali tamo ima više pa bude i za lopova i za pokradenog. A ovde se uvek ukrade SVE. Jer ima malo. Lopov kad odnese – ne ostane ništa. A onda dođe sledeći lopov i odnese i to ništa. Naivno verujem da razmere besramnosti i nezasitosti nisu bile tolike u mojoj praotadžbini Jugoslaviji. Ili je ruka bila čvršća ili je narod bio pošteniji. Ali svejedno, današnje najviše društvene vrednosti (bogatstvo, političke veze, bilo kakve veze, kombinacije, sudovi u šaci, zatvori bez brave) tada su bile nezamislive.

Ovde se kralo, pljačkalo, varalo, ugrađivalo, podmetalo, izmicalo, muvalo, 
klepalo, lapalo. Na svako slovo azbuke postoji po jedan glagol koji 
predstavlja krađu i prevaru

Naričemo za kulturom, svako na svoj način a čini mi se – osim nekoliko istinskih entuzijasta – sa krokodilskim suzama u očima a najviše iz nekih najutilitarnijih poriva. Šta se dešava sa srpskom kulturom?

– Ili ja ne pratim dovoljno ili stvari sa kulturom ne stoje baš tako loše. Pričalo se prošle godine kako vodeća pozorišta neće imati para ni za dve premijere godišnje. Ja vidim da ih imaju po deset. Filmski konkursi su tri-četiri puta godišnje. Festivala je bezbroj, ove godine smo stigli do magičnog broja od 400 književnih nagrada godišnje! Dva državna TV programa, drugi i treći, skoro u potpunosti su posvećena kulturi. Pitanje je, u stvari, da li imamo dovoljno talenta za toliku proizvodnju…

Kako ste doživeli ono što se dogodilo na Sterijinom pozorju u Novom Sadu? Kako komentarišete odluku žirija da ne dodeli nijednu nagradu konkretnoj predstavi. Pije li vodu objašnjenje da su hteli da upozore na prosek?

– Bio sam zatečen. Ne znam šta me je više uvredilo – odluka ili obrazloženje. Osećao sam se poniženo, kao gledalac, kao neko ko se, s vremena na vreme, bavi kulturom. Ako su članovi žirija hteli da upozore javnost na stanje u savremenom srpskom pozorištu – onda su to mogli jednostavno da kažu. Da dodele nagrade u okviru godišnje produkcije (što im je bila dužnost) i da potom izraze nezadovoljstvo trenutnim ili višegodišnjim stanjem. Ovako, ponizili su svoje kolege, uvredili nedužnu publiku, učinili presedan, ali sraman. Verovatno su pravi razlozi, kao i uvek ovde, bili pretežno političke prirode. Predstava koja je bila najbolja bila je politički nekorektna ili nepodobna, žiri se nije usudio da je nagradi jer nije želeo da se zamera. Kompenzaciono – nagradio je publiku i sve učesnike. Efektan autogol.




.....................




Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 11 Jul - 21:54

.............



Život promišljate minuciozno, bilo da o njemu govorite kroz intervjue, bilo kroz vaše stvaralaštvo. Imate li odnos prema političkoj stvarnosti u kojoj smo se našli? Filmskim jezikom, kakvi su nas ovo likovi zapali?
– Ko želi da uvek bude u pravu, mora često da menja mišljenje. Tu konstataciju čuo sam jednog jutra na Studiju B. I još i danas otkrivam mnogobrojna značenja te duhovite opaske. Ali narod se ne zamara toliko, ne zamara se prevelikim razmišljanjem. Jednostavno, narod veruje Vučiću zato što ustaje rano, što radi mnogo i što ne krade, on lično. Narodu neki zameraju što trpi autokratiju. Prvo, narod ne zna šta ta reč znači. Drugo, narod voli da se zna ko je gazda, ko komanduje. Narodu zameraju što trpi partijsko zapošljavanje. Narod ne trpi, narod uživa u blagodetima partijskog zapošljavanja. Šta još narod voli? Narod voli što će se kad-tad država pobrinuti za njega. Naš lenji narod to najviše voli. I uvek će za to glasati. Narod voli što se SNS uvećava, iz dana u dan. Kada bude imao milion članova ili dva miliona, tada će svaki čovek imati šansu da ima nekog svog u partiji, a taj njegov će imati strinu na železnici ili tetku u pošti i – eto njemu stalnog radnog mesta. Vladar koji zaposli čitav svoj narod u državnoj službi – vladaće večno.
Sa ocem sam glasno ćutao

Čemu bi se i gde danas smejao vaš otac Duško Radović? Na ovom današnjem Studiju B – teško?
– Pomenuo sam danas više puta oca, ne znam da li je baš toliko zaslužio. I kao pisac i kao roditelj. Ne znam kakav je Studio B danas, malo gledam televiziju. Verovatno je daleko od one male, slobodarske radio stanice na vrhu „Beograđanke”. Ali ostala je legenda, i to je nešto. Sećam se kako sam tamo odlazio često da bih video oca, jer se retko pojavljivao kod kuće. Bila je to jedna ćumez-kancelarija, ne veća od četiri kvadratna metra, prepuna dima, sa divnim pogledom na Dunav i Savu. Ja bih došao, poćutali bismo desetak minuta, i ja bih otišao. Uvek me je zaustavljao na vratima i pružao mi pare. To su bile pare za provod, za samovaspitavanje, za uspomenu, kao jedna vrsta materijalizacije očinske ljubavi. Na neki način, Duško je celog sebe trošio u literaturi koju je pisao, tako da mu nije ostajalo mnogo za nas. Kajao se zbog toga, nekada i javno, ali ništa nije mogao da promeni. Bio je slab, vadio se na to. Jednom je i priznao: “Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.”
O Novaku Đokoviću
Svojevremeno ste se u Ninovom upitniku na duhovit način podsmehnuli našoj fascinaciji uspesima Novaka Đokovića. Da li ste ga, konačno, upoznali i kako tumačite odnos prema njemu danas kad je sišao sa trona, nadajmo se privremeno?
– Novak Đoković je mnogo učinio za nas. Svojim pobedama uneo je radost u naše sumorne živote, bili smo toliko puta srećni zahvaljujući njemu. U tom Ninovom upitniku ja se nisam podsmehnuo, ja sam samo skrenuo pažnju na to koliko nam sreće i radosti nedostaje. Gladni smo uspeha, pobeda, veselja, nikad tu potrebu nismo utolili. E sad, ima danas i onih koji cokću i odmahuju glavom na pomen Noletovog imena. To su oni koji su oduvek znali da on nije ništa naročito. Nervira ih kako se ponaša, nervira ih što deli srce šakom i kapom, a i Jelena se baš pokazala kakva je u stvari. To pričaju oni koji mrze sreću, koji ne vide razlog zbog kojeg bi narod trebalo da bude srećan. Kome se isplati da narod poveruje da sreća postoji. U čijem bi to bilo interesu? Ako smo mogli dosad da živimo bez sreće, možemo i odsad. Upravo sam, ovog trenutka, video da je Novak izgubio sa tri nula od Dominika Tima. Ali nije to Nole izgubio, nego mi nismo poverovali da je pobedio.


Od Kana, preko Moskve, do Los Anđelesa

Miloš Radović (1955), režiser i dramski pisac, diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i sin je slavnog književnika Duška Radovića. Za svoja filmska ostvarenja (dugometražne i kratkometražne filmove), kao i reklamne spotove, dobio je oko 60 nagrada. Za kratkometražni film “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K. K.” dobio je nagradu žirija u Kanu koju mu je uručio Iv Montan, film “Moja domovina” je dobio na desetine nagrada, poslednji “Dnevnik mašinovođe” nagrađen je u Moskvi i Los Anđelesu, a na odličan prijem kod publike i kritike je naišao “Pad u raj”, Radovićev umetnički odgovor na NATO bombardovanje Srbije.


Ranko Pivljanin
Blic
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pet 14 Jul - 18:25

Lena Kovačević:


 Nikakva karijera ne može da odagna osećaj usamljenosti


Polako skupljam pesme za novi album...Neću žuriti, jer bih volela da napravimo nešto jako dobro, a za sve što je dobro potrebno je vreme, kazala je Tanjugu džez pevačica Lena Kovačević u porti Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru.





Nastup Lene Kovačević bio je deo programa kojim je 12. jula obeležen Petrovdan, krsna slava Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru. 

Osim naše cenjene džez pevačice, u crkvenoj porti nastupili su, između ostalih, i Divna Ljubojević, "Neverne bebe", pevačka grupa "Moba", Nebojša Antonijević Anton iz grupe "Partibrejkers"... 

Na početku razgovora Lena Kovačević nam otkriva ko je zaslužan za to što je nastupila u porti Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru. 

"Otac Vlada Marković, koji je i organizator koncerta, prirastao mi je srcu, jer je od ove parohije, od ove crkve napravio nešto sasvim novo. Veliki brojh ljudi dolazi u Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru i zbog toga mi je mnogo drago. Za sve aktivnosti koje je otac Vlada Marković osmisli ja sam tu", rekla je ona. 

Kovačevićeva kaže da već drugi put nastupa na ovakvom događaju. 

"Uradili smo zajedno i spot humanitarnog karaktera za crkvene kuhinje. Ponosna sam što smo prijatelji i što zajedno možemo nešto da radimo", kazala je ona. 

Naša vrhunska umetnica napominje da često ima utisak da je u Srbiji mnogi tretiraju kao da se bavi klasičnom muzikom. 

"Jednostavno, mi nemamo dovoljno veliki medijski kapacitet koji može da pomaže umetnike kao što je Divna Ljubojević, koja je mnogo veća zvezda u inostranstvu nego u Srbiji. Mnogo ljudi u Srbiji prosto ne zna da se ja bavim džez muzikom. Koncerti poput ovog nikada neće biti konceptualno osmišljeni za veliku masu ljudi. Ovakvi koncerti su idejno orijentisani na intimnu atmosferu i manju grupu ljudi, što me čini radosnom kada treba da nastupim na ovakvim događajima, jer apsolutno odgovara mom muzičkom izrazu", kazala je Kovačevićeva.

O nepristajanju na kompromise u turbo-folk okruženju koje dominira u Srbiji, Lena Kovačević kaže da nema dileme da li je pogrešila. 

"Nisam imala izbora. Moja ideja oko izbora profesije je uvek bila jedino da budem muzičar. Nema tu mnogo prostora za kompromise sa estradnim okruženjem koje je dominantno u Srbiji. Volela bih da se u narednom periodu više bavim originalnom muzikom i da steknem pesme koje će biti stvarno moje", kazala je ona. 

Ne mora, dodaje, da ih ona napiše, ali taj neko ko ih piše za nju mora da poznaje njen umetnički senzibilitet. 

"Nisam mogla da biram svoj profesionalni put već istrajavam u ideji da radim nešto za čim imam potrebu i u čemu uživam. Tako je bolje i za sve koji će obratiti pažnju na moju muziku, jer će biti u prilici da uživaju u iskrenoj interpretaciji, sa mnogo umetničkog žara", kazala je Kovačevićeva. 

Ona napominje da pažljivo planira novi album. 

"Polako skupljam pesme za novi album...Neću žuriti jer bih volela da napravimo nešto jako dobro, a za sve što je dobro potrebno je vreme. Biće i mojim pesama na tom albumu ali i drugi će pisati za mene."







Prema njenim rečima, tu postoji veliki problem, jer hvata sebe kako piše muziku koja bi više odgovarala nekom drugom. 

"Sa druge strane, danas je malo autora koji pišu muziku koja bi odgovarala mojoj interpretaciji. Nema Darka Kraljića, Arsena Dedića, nemam čoveka kao što je Karlo Metikoš, koji je pisao za Josipu Lisac. To su presudne stvari za jednu karijeru i jednog pevača. U svetu imate četiri-pet autora koji pišu za velike zvezde. Ipak, nadam se da će pesme na mom novom albumu biti moje i baš za mene", kaže ona. 

Bez obzira na sve što nas okružuje ona veruje da će se Srbiji i u celom regionu desiti promene na medijskoj sceni. 

"U nekom momentu će šund, kič, duhovna rugoba prestati da bude glavni sadržaji medija, jer je to masakriranje ljudske duše i moralne čistote. Naravno, nije to naš izum. Živela sam dugo u inostranstvu i to što se danas dešava u medijima u Srbiji preslikano je iz inostranstva", kaže Kovačevićeva. 

U planu joj je i ozbiljan koncert u sali koja poseduje idealne uslove za stvaranje muzike. 

"Volela bih da naprivimo ozbiljan koncert u Kolarčevoj zadužbini sa punom pozornicom ozbiljnih džez muzičara. Nadam se da će se to dogoditi do kraja godine. Volim zimske čarolije pa se spremam da jednu priredim beogradskoj publici. Imam i izvanrednu saradnju sa Big bendom RTS-a. Razmišljali smo o zajedničkom albumu na kojem bi se našle božićne pesme. Videćemo", otkriva Lena Kovačević. 

Naša slavna umetnica se odlučila za povratak u domovinu jer svi ljudi koje voli žive u Srbiji. 

"Znala sam da na taj način odsecam jedan deo poslovnih mogućnosti, ali moji prioriteti su bili porodica. Želela sam da moja deca odrastaju uz moju mamu i tatu, uz porodicu mog supruga. Mnogo sam dugo živela sama u inostranstvu i jednostavno sam se toga zasitila. Nikakva karijera nije mogla da mi odagna taj osećaj usamljenosti. Moj brat je tada živeo u San Francisku a ja u Amsterdamu. Dopisivali smo se mejlovima i viđali sedam dana oko Božića, sedam dana oko Uskrsa i nekoliko nedelja leti. To nije bio život koji želim da živim i zato sam se vratila u Srbiju", kazala je Kovačevićeva.



b92.net
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 16 Jul - 20:32

DRUGA STRANA RAJA Bekim Sejranoviċ:
 Norvežani nisu najsrećniji ljudi na svetu

U običnim supermarketima možeš kupiti samo pivo, radnim danom do osam navečer, 
do šest. Poslije subote u šest navečer u čitavoj zemlji ne možeš legalno kupiti alkohol. 
Dućani rade, ali je na frižiderima s pivom lokot (...) Toliko o individualnim ljudskim 
slobodama. Ali, Norveška je zemlja u kojoj se najbolje živi. Tako kaže statistika.






Ovo je citat iz novog romana Bekima Sejranovića "Dnevnik jednog nomada", regionalne književne zvezde, kako ga predstavlja njegov srpski izdavač “Booka”. Bekim piše da pisce ne treba lično upoznavati, piti s njima kafu ili lozu, jer ćete se razočarati. I vi i on. Ipak sam ga upoznao i nisam se razočarao. Hteo sam da s njim ukrstim iskustva o Norveškoj. Uživao sam čitajući dela ovog neobičnog čoveka, pomalo frika, koji zaista živi kao nomad. Odrastao je u Brčkom, učio školu u Rijeci, studirao i predavao u Oslu, jedna ćerka mu živi u tom gradu, druga u Ljubljani, majka u Belgiji, otac u Australiji, sestra je bila u Latinskoj Americi...


Odmah na početku razgovora mi je stavio do znanja da nije on taj pripovedač, glavni junak iz knjige.
- Ima jedan norveški pisac koji kaže čim se nešto napiše o nekom događaju - to postaje fikcija. Možemo to uporediti s autoportretom. Ja ako naslikam svoj autoportret, to nisam ja, to je moj autoportret. Tako i ovaj dnevnik iz moje knjige nisam ja, nego je to portret jednog od mnogih mojih identiteta. Mogao bih da napišem još 150 stranica o rođenju kćerke, to se uopšte ne spominje, a to je jedan od najbitnijih, odnosno najbitniji događaj u mom životu. To kad neko zamenjuje autora i pripovedača, to je za mene samo znak nepoznavanja osnova književne teorije.



Bekim Sejranović i njegov novi roman "Dnevnik jednog nomada"

Ubedio si nas da verujemo?
- Mene zabavlja i volim kada ljudi veruju da sam sve to ja, jer znači da je ta, ajmo reći, književna magija, uspela. Kad ideš u pozorište ili bioskop, ti znaš da su to glumci, da ne padaju mrtvi, da je to sve fikcija, ali kad čitamo knjigu, ne uzimamo stvari tako, nego kažemo: e baš je tako bilo. Ja kad idemo u bioskop ili pozorište, ne želim da saznam kako se ta magija stvara. Ne želim da vidim te konopce koji pokreću razne efekte, jer želim da budem „prevaren“, da me priča zarobi, da poveruješ da je stvarno tako bilo.


Gde je Bekim sad? Zagreb, Oslo, rodno Brčko, Ljubljana...?
- Nomad sam, eto. Ajmo reći da mi je nekakva baza Zagreb, tamo sam trećinu vremena, pišem, trenutno sam na stipendiji koju sam dobio od norveškog ministarstva za kulturu jer mi je pretposlednji roman „Tvoj sin, Haklberi Fin“ napisan i izdat prvobitno na norveškom.






To je onaj, kako pišeš u “Dnevniku jednog nomada“, za koji ti je izdavač rekao da rastura, a da greškom nije pročitao ceo rukopis?
- ...Ne znam... (smeh). Svaki dugi vikend sam u Ljubljani kod mlađe kćerke. Kad nisam u Ljubljani, onda negde putujem, nastupam. Svaka dva meseca odem u Norvešku na 15-20 dana da vidim stariju kćerku i da radim kao sudski tumač i da zaradim nešto para. Pa se onda opet vratim ovamo. I tako.


Može da se zaradi od toga? Imam primer nekoga ko radi kao prevodilac u bolnicama, po pozivu kao dodatni posao...
- I ja isto to radim. To je jako dobro plaćen posao, radiš kad hoćeš, samo što ti nikad nije garantovana zarada, nekad ima posla, nekad nema. Dobro je kao dodatni izvor prihoda. Ja se profesionalno bavim sudskim prevođenjem već 20 godina, tako da mi je to glavno zanimanje uz pisanje i književno prevođenje. Prevodim knjige sa norveškog.


To je onaj, kako pišeš u “Dnevniku jednog nomada“, za koji ti je izdavač rekao da rastura, a da greškom nije pročitao ceo rukopis?
- ...Ne znam... (smeh). Svaki dugi vikend sam u Ljubljani kod mlađe kćerke. Kad nisam u Ljubljani, onda negde putujem, nastupam. Svaka dva meseca odem u Norvešku na 15-20 dana da vidim stariju kćerku i da radim kao sudski tumač i da zaradim nešto para. Pa se onda opet vratim ovamo. I tako.


Može da se zaradi od toga? Imam primer nekoga ko radi kao prevodilac u bolnicama, po pozivu kao dodatni posao...
- I ja isto to radim. To je jako dobro plaćen posao, radiš kad hoćeš, samo što ti nikad nije garantovana zarada, nekad ima posla, nekad nema. Dobro je kao dodatni izvor prihoda. Ja se profesionalno bavim sudskim prevođenjem već 20 godina, tako da mi je to glavno zanimanje uz pisanje i književno prevođenje. Prevodim knjige sa norveškog, upravo radim na jednoj trenutno, a preveo sam već desetak romana.


Kad smo kod Norveške, mnogi ljudi odavde maštaju o njoj, međutim boraveći tamo više puta shvatio sam da po našim merilima i pomalo raspojasanom poimanju države, javnih sloboda... Norveška je zapravo za nas policijska država. Šta misliš ti o tome?
- Jeste. Slažem se s tobom...


Ti recimo u knjizi navodiš primer o zabrani prodaje alkohola u prodavnicama od subote po podne do ponedeljka ujutru, da ta prodaja ide preko samo jednog državnog lanca...?
- To je država u kojoj šljaka ono što mi nazivamo pravnom državom. Tamo ljudi izrazito poštuju zakone. Međutim, problem je u tome što tokom dugog niza godina, bar 50, norveška država postaje toliko bogata da preuzima sve segmente društva. Postaje vam najbolji prijatelj koji vam pritekne u pomoć, neko ko će se brinuti o vama kada ste stari i bolesni, sve to ide na tu državu. I Norvežani imaju poverenja u tu državu, što je jako dobro dok su zakoni dobri. Ali, šta ako se desi - a evo dešava se, sad su dobili desničarsku vladu - ako počnu da donose glupe zakone. I ako ćemo terati cara do duvara, i u Nemačkoj je Hitler došao legalno na vlast, legalno su pobili šest miliona Jevreja. Ja ponekad karikiram, pa kažem da Norvežanima doneseš neki potpuno besmislen zakon, tipa da svakog petka u pet moraš da dubiš na glavi, oni bi to prihvatili. “Čujte, tako zakon kaže i mi zakon poštujemo.” Bojim se da bi u nekim ekstremnim situacijama ta poslušnost prema jednom državnom sistemu mogla biti opasna. Da može prerasti u nešto drugo...


Da li je to dovelo do Brejvika, ili nešto drugo?
- Ma ne, to bi bilo pojednostavljivanje.


Negde sam čini mi se pročitao da si rekao da nije čudo što se Norveškoj desio Brejvik?
- Ne, ja sam samo rekao da to što se desio Brejvik jedan od dokaza da je, što bi rekli, „nešto trulo u državi Danskoj“. Imam tri parametra za takvu tvrdnju. Prvo, Oslo kao glavni grad je mali grad. Ima 500.000 ljudi i ima daleko najveći broj smrtnih slučajeva od predoziranja heroinom. Znači, oko 300 ljudi godišnje. Sad, zamislite to, svakog dana u Oslu umre jedan čovek od heroina. Država koja se proglašava najbogatijom, najsrećnijiom i država koja se brine za najslabiji sloj to sebi ne može da dozvoli, jer to su najslabiji ljudi u norveškom društvu. Upravo ti narkomani koji leže na ulici i prose. A ne moraju. Mislim ne moraju da umru. Postoje lekovi, možeš da ih lečiš.


Drugi parametar?
- Najveći broj samoubistava. Jedna od najvećih stopa samoubistava na svetu zapravo. Svaki dan u norveškim medijima ti jedno deset puta čuješ da je Norveška najsrećnija i najbogatija zemlja za život. Ali, ja kad uđem u osam sati ujutru u metro i kad pogledam face tih ljudi, meni te face ne izgledaju kao face najsrećnijih ljudi na svetu. Postoji taj nesrazmer onoga što se ljude dribla i onoga kako ljudi žive. I treća stvar je Brejvik. Najveće masovno ubistvo van ratnih zona ikada u istoriji čovečanstva desi se baš u najmirnijoj, najsređenijoj zemlji Norveškoj. Mislim da ni to nije slučajno. Samo želim da kažem da je sve to doprinelo da neko poput Brejvika uspe da napravi tako nešto. Mene danas kad dođem u Norvešku zbog moje boje kože svi prate da ne bih nešto ukrao?! Tvrdim odgovorno, to je samo zbog boje kože. Moj drugar, takođe Bosanac poreklom, koji je plav i došao je mnogo ranije u Norvešku, on ne veruje da se to što ja doživljavam događa. Znaš, sit gladnom ne veruje.
.................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 16 Jul - 20:38



Norveška se promenila?
- Mislim da je Norveška u poslednje vreme potpuno drugačija što se tiče odnosa prema strancima, ta ksenofobija koja se oseća danas - ja to vidim jer često putujem - to je kao kad gedaš u cvet non-stop, ne vidiš da raste, ali kad gledaš svaki treći dan, ti ćeš primetiti da raste. Tako isto u norveškom društvu primećujem rast ksneofobije, rast straha da će ih stranci preplaviti. Teže ka izolaciji, a istovremeno potpuna slepoća da je Norveška kao zemlja članica NATO, zemlja čiji je predstavnik Jens Stoltenberg generalni sekretar NATO, da oni zapravo 4-5 godina vode rat po Bliskom istoku. Između ostalog, norveški avioni su bombardovali i Libiju i Siriju. Te izbeglice dolaze gore jer je Norveška jedan od uzročnika njihovih nevolja. I onda ih ne žele primiti. Mislim da je to krajnje licemerno.


U knjizi daješ jedan od najlepših i najsažetijih opisa slavnog norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. Koliko Norvežani danas njega čitaju?
- Hamsun se čita, Hamsun se i dalje smatra najvećim norveškim piscem. Većim i od Ibzena, ma šta ko govorio. Međutim, odvaja se njegova književna delatnost od njegovih političkih stavova.


Kako se gleda na njegov pronacistički stav?
- Ja sam dugo proučavao njegov život i ja mislim da on nije bio nacista u smislu kojim se danas smatra. Morate shvatiti da je on tada imao 92 godine, da je bio čovek iz druge epohe, između ostalog bio je anglofob, jer kad se rodio, tada su Englezi bili ono, ajmo tako reći, što su danas Amerikanci. Oni su držali svet. Hamsun je mrzeo tu englesku imperijalnu politiku. U jednom trenutku mu se Nemačka, odnosno Hitler, učinila kao nešto novo. Ali treba znati, u vreme Drugog svetskog rata, on je bio gluv, imao je više od 90 godina, a jedini kontakt sa svetom ti je radio. A ti si gluv. I žena mu je bila nacistkinja. Zapravo, on je preko žene proglašen nacistom. Hamsun mi je jedan od najvećih svetskih pisaca, definitivno.


Postoje tvoji prevodi Hamsunovih dela?
- Ne. Ali zamišljam da ću provesti svoju starost na nekom splavu na Savi prevodeći sva dela Hamsuna ponovo. To bih voleo.


Rekao si da često putuješ i da vidiš promene u norveškom društvu, a kako gledaš nas, na ovaj prostor, iz te perspektive?
- Nabrojao sam stvari koje ne volim u Norveškoj, ono što mi se ne sviđa ovde su ti naši mali sebični, egoistični nacionalizmi. Nacionalizmi malih nevidljivih razlika. Da li je kahva ili kava ili kafa. I onda se ljudi izdrkavaju, danima i mesecima se raspravlja šta je rekao ovaj, šta je rekao onaj... a zapravo im se skreće pažnja s ozbiljnih problema. Mi smo zapravo poprilično nebitni i sitni i mali. Mislim da se moramo što pre rešiti te naše megalomanije, odnosno kineskog sindroma, da mislimo da je nekom u Norveškoj bitno da li si ti iz Beograda, Zagreba, Podgorice ili Skoplja, njemu je to potpuno isti ***** i boli ga *****. I ne zna i boli ga ***** što ne zna, da oprostiš. To je zapravo neznanje i ignorancija. Kako bi preveo neznanje i ignoranciju: ne znam i boli me ***** (smeh).


Šta misliš o fra Ivi?
- Ivo Andrić i Hamsun imaju mnogo zajedničkih crta. I Andrić je istovremeno bio i napadan i svojatan. Jedan od mojih omiljenih pisaca. Andrić i Hamsun od starijih pisaca. Od modernih, na prvom mestu Kiš, zatim Dario Džamonja.


Deo o Džamonji je jedan od najlepših. Kroz „Dnevnik jednog nomada“ prenosiš na čitaoca strast ka čitanju, ka knjigama, otkrivaš nam mnoge pisce i njihova dela, između ostalog, i manje poznate sa prostora Balkana...
- Ja sam pre svega čitalac, pa onda pisac. Mislim da bih sada mogao jako dobro da predajem književnost. Radio sam to u Norveškoj na Fakultetu nekoliko godina, imao sam znanje, ali bio sam premlad. Ova knjiga se na nekoj simboličkoj ravni sastoji od mojih predavanja o književnosti.


Šta nam preporučuješ da čitamo?
- Poslednje što sam pročitao je "Rat i Mir“ od Lava Tolstoja. Mislim da je to najbolja knjiga ikad napisana.


A od savremenih pisaca sa ovih prostora?
- Zoran Ferić recimo. Srđan Valjarević mi je omiljeni autor iz Beograda. U suštini više pratim norvešku književnost nego našu. Pratim šta izlazi da bih mogao da izaberem šta ću da prevedem.


blic.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 30 Jul - 20:43

VLADIMIR SKOČAJIĆ SKOČA:
 KAKO PODVALITI LJUDIMA DOBRU MUZIKU




Vladimira Skočajića Skoču verovatno pamtite po sjajnim tekstovima o muzici
koje je pisao za Politikin zabavnik. Iako ne voli sebe da naziva novinarem, nego
 jednostavno zaljubljenikom u muziku, slobodno se može reći da je trenutno jedan
 od naših najboljih rok novinara koji vas tekstovima jednostavno privlači da 
istražujete nove autore i bendove. 






Kako je uopšte došlo do toga da kreneš da se baviš muzičkim novinarstvom?
Iskreno, sebe ne doživljavam kao novinara. Novinar je za mene osoba koja se školovala za to i koja tačno zna kako da radi svoj posao. Ja sam jednostavno muzički zaljubljenik i neko ko voli da sluša muziku. Ima toliko divne muzike za koju ljudi ne znaju, i ja želim da im to nekako upakujem i prezentujem - bilo kroz emisije ili kroz pisanu reč. Što se tiče pisanja, u školi sam imao užasne ocene iz svega osim iz srpskog i engleskog, tako da mi je pisanje došlo prirodno. Znam da pišem i da puštam muziku i to je to! (smeh) Sve se to desilo spontano, nije kao da sam sedeo, češao se po glavi i razmišljao čime ću se baviti u životu. Shvatio sam da od puštanja muzike ne može da se živi i onda sam počeo da pišem o muzici - prvo za sajt B92 još 2005, onda za neke druge portale i za Politikin zabavnik.


Šta je ono što si naučio o muzici tim neposrednim bavljenjem? 
Naučio sam da podvalim ljudima neku muziku koju ne znaju. Kada puštam muziku, puštam publici nekoliko pesama koje sigurno znaju, a onda im umuljam nekako neku pesmu koju ne znaju, pa se oni zainteresuju za to. To pokušavam da uradim i sa pisanjem, dok je, recimo, radijska emisija sasvim druga priča. Tu puštam samo ono što je za mene i što bih ja voleo da slušam na radiju.


Koja je najveća magija muzike?
Meni lično je činjenica da mogu da je uskladim sa svakim svojim raspoloženjem. Ako sam srećan, tužan, pospan, ljubomoran - šta god - postoji pesma za svaku moju emociju. Sa muzikom zaspim, sa njom se i budim. Muzikom mogu da ispričam celu svoju životnu priču i znam da je ta fraza već izlizana, ali ona je zaista univerzalni jezik.


A ko bi napisao saundtrek tvog života?
Voleo bih kad bi to bio Džim O'Rurk, jedan vrlo svestran muzičar. Muzika o kojoj pišem i koju puštam je iskrena, ili je makar ja doživljavam kao takvu, a Jim O'Rourke radi upravo to. On spaja nespojivo i radi to neverovatno vešto.


Vratimo se na novinarstvo koje se bavi muzikom i uopšte umetnošću i kulturom, kakva misliš da mu je pozicija danas? Da li se ono vrednuje jednako koliko i drugi vidovi novinarstva?
Svakako da se ne vrednuje pre svega zbog odabrane publike koja ga čita i uopšte zbog broja ljudi koji je zainteresovan za takav vid novinarstva. Mnogo više ljudi će pročitati tekst o politici ili nekom političaru, nego o nekom bendu za koji ne zna mnogo ljudi. Muzičkim novinarstvom se bave ljudi koji su naloženi na to i koji to rade sa uživanjem, niko se ne bavi time da bi zaradio pare. Sve je to spontano, od Žikice Simića do mlađih likova koji su pisali za Popboks. Ali svakako da pozicija muzičkog novinarstva nije zavidna, i generalno mislim da je pozicija bilo kakvog novinarstva kod nas katastrofa. 


A da li misliš da nam je internet u svemu tome ipak pomogao? Mi iz Srbije možemo da čitamo muzičke recenzije na Pitchforku, a i ti sam šeruješ neke svoje tekstove na svoj Fejsbuk profil...
Apsolutno. Internet demokratizuje sve to. Ja sam prvi preko interneta došao do nekih albuma do kojih inače nikada ne bih došao. A kada bih ovakav kakav jesam živeo na zapadu i kupovao legalno svu muziku koju želim da slušam, trošio bih sigurno 10000 evra mesečno, tako da je internet jedna sjajna stvar.


Ko je za tebe najveći rok pesnik?
Bob Dilan. Ja bih njegove pesme stavio u čitanke, jer možeš da ih čitaš i bez muzike. On piše o dubokim mislima i posmatra stvari iz milion uglova. 


Da parafraziram Morisija - kojih pesama moramo da se setimo jer su nam spasile život?
To su one stvari koje slušamo u formativnom periodu, između 15. i 20. godine života. Ja sam recimo u tom periodu slušao American Music Club i Marka Ajcela, ali i Leonarda Koena i Nika Kejva. Pronalazio sam se u njihovim tužnjikavim melodijama. 


Koja je bila prva kaseta koju si kupio sebi?
Bitlsi. Mislim, kupovao sam i Bajagu kad sam baš bio klinac, ali Jugotonova kompilacija Bitlsa je bila prva moja kaseta. Zapravo, Bitlsi, Bob Dilan i Nil Jang su jedini izvođači koje slušam baš ceo život.


Šta misliš koji će izvođači koji su se pojavili u poslednjih 10-15 godina postati evergrin?
The War On Drugs, oni su mi genijalni. Kurt Vajl isto, ali oni su potekli zajedno i zajedno su krenuli da sviraju. Za njihovu muziku baš smatram da vredi i da će da traje.


Koji je bio najbolji koncert na kojem si bio?
Nil Jang. Gledao sam ga dva puta. Mada, iskreno, obožavam ga i ovo je očekivan odgovor, tako da i da je samo izašao na stejdž i zapalio cigaru, ja bih rekao da je to bila najbolja svirka u mom životu. Pored toga, '97. sam bio na svirci japanskog benda Ground Zero. Oni sviraju eksperimentalnu muziku i nisam znao šta me tačno čeka kada sam došao na njihov nastup, ali su ostavili baš dobar utisak na mene.


Za kraj, preporuči nam nešto za slušanje po principu something old, something new, something borrowed, something blue. Odnosno, izostavićemo ovaj 'pozajmljeno' deo, tako da nam preporuči nešto staro, nešto novo i nešto tužno.
Nešto staro - Nik Drejk. Ima samo tri albuma i preporučujem sva tri, ali pogotovo Bryter Lyterkoji volim sve više iz godine u godinu. 

Nešto novo - novi album Kesa MekKombsa Mangy Love, to je njegov osmi album inače, ali što se mene tiče i najbolji. Vidi se da je vodio računa o svakom detalju na njemu, verovatno će mi biti jedan od najboljih albuma godine.   
Nešto tužno - recimo pijanista Bil Evans i njegov lajv album Waltz for Debbie koji je potpuno genijalan. To je u suštini džez klasik i nije toliko tužno, više je melanholično i može da se sluša kad god.



Sofija Balać
oradio.rs








Mnogi ce reci kako cene iskrenost.
Retko ko ce je zaista podneti.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 1 Avg - 19:33

Godine istog i zapisi viđenog


„Nikada nisam glasno ni u sebi rekao: Ovde mi je dom. Istina, više ni za onu belocrkvansku kuću ne kažem da je moja“, kaže za DW pisac Dragan Aleksić koji živi u Ohaju. Priče iz njegove nove zbirke objavljivane su na DW.



DW: U novoj zbirci priča „Crni muški bicikl marke 'Partizan' made in Yugoslavia“ postoje, grubo rečeno, dva sveta – lokalno detinjstvo sa galerijom likova koji su nam odnekud poznati i američka poprilično devastirana sadašnjost. Šta je inspirativnije, sećanje ili trenutno okruženje?


Dragan Aleksić: Američke priče su zapis viđenog. Ono što sam čuo. Već poduže sam oko sa strane. Godinama sam posmatrao ovo što me okružuje, razgovarao sa ljudima, slušao raznorazne ispovesti, pa u poslednjih nekoliko godina nešto od toga pretočio u priče „Ohio Blues“, „Američki Tattoo“, „Dan sećanja“, „Princeza Elethia“… Ove druge priče su zreli osvrt na detinjstvo, prošlost, bližu ili dalju, moga grada („1919“, „42/43“, „Folksdojčerovo srce“…), prošlost bivše države. U zbirci su priče, jedne i druge, izmešane, jer su tako nastajale. Čitaoci se susreću sa raznim likovima, vremenima, državama – naizmenično.


Kako si stigao u Ameriku? Da li si dovoljno dugo tu da kažeš – ovde sam kod kuće!
Sticajem sretnih okolnosti stigli smo ovde u proleće 2006. Prvih godina je bilo otkrivanje, upoznavanje, prilagođavanje. Posle su došle godine istog. Moram da priznam da nikada nisam glasno, a ni u sebi rekao: „Ovde mi je dom, ovo je moja kuća. Tu mi je sve.“ Istina, više ni za onu belocrkvansku kuću ne kažem da je moja. Govorim da je to kuća mojih sinova. Ima ona Arsenova: „Sad sam na pustoj zemlji/nemir je u duši/kiša lije i lije/moja se kuća ruši.“


Pišeš na srpskom. Zašto ne engleski?
Govorim srpski, a pišem na srpskohrvatskom. U našoj se kući govori srpski sa primesama hrvatskog – žena mi je sa Korduna, iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka; ja sam pak srpsko-rumunska kombinacija iz Banata. Pišem na srpskohrvatskom jer sam taj jezik učio u školi. To je moj književni jezik. A sve što napišem na tom jeziku – mogu da pročitaju i razumeju oni koji danas govore hrvatski, bošnjački, crnogorski i srpski. Dovoljno.


Šta je za tebe iz te perspektive Srbija? Koliko si preko društvenih mreža priključen na digitalnu stvarnost srpskog jezika?
Često pogledam kulturne stranice nekih novina iz Srbije, kao i par književnih časopisa. Ali, pogledam i Sarajevske sveske, Radio Gornji Grad – Zagreb, Novosti,  Booksa...


U Nemačkoj su ti objavili dve knjige, o čemu mogu samo sanjati i neki u Srbiji mnogo poznatiji pisci. Kako je do toga došlo?
Ima onaj stih Duška Trifunovića: „Imao si ludu sreću da si bolji.“ Ja nisam bolji ali jesam imao puno sreće. U Nemačkoj su objavljene dve moje knjige. Obe su imale jako dobre prikaze, kritike i zato sam dobio pozive da posetim Nemačku, Švajcarsku i Italiju (Tirol). Takođe, bio sam mesec dana u Lihtenštajnu kao Artist-in-Residence. O knjigama „Vorvorgestern“ i „Zwischen Nera und Karasch“ pisali su: Ilma Rakusa, Jan Volker Rӧhner, Jӧrg Plath, Judit Leister, Andrej Klahn, Gregor Dotzauer, Bettina Hartz, Katharina Dӧbler, Martin Sander, Joel Fokke, Frank Riedel, Lothar Struck, Karl-Markus Gauss, a Peter Handke je o knjizi „Vorvorgestern“ pisao u svojoj knjizi „Tage und Werke“.




Imao sam i tu sreću da su knjige objavljene kod poznatog berlinskog izdavača „Matthes und Seitz“. Vlasnik Andreas Rӧtzer je stvorio jednu agilnu, modernu i nagrađivanu izdavačku kucu čije se knjige svakog meseca nalaze na listi bestselera. Barem 2-3 knjige su na listi od 10 koje preporučuje višečlani stručni žiri. Sećam se da su moje knjige prodavane u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Takođe, imao sam sreće da su neke moje priče objavili poznati književni časopisi. Berlinski „Sinn und Form“ je objavio dve priče, frankfurtski „Glanz und Elend“ jednu, a „Schreibheft“ iz Esena tridesetak u dva broja. Septembra će „Lichtungen“ iz Graca da objavi priču „Poljubac na staklu“ (prevod Maša Dabić).
Veliku zahvalnost dugujem Žarku Radakoviću koji je za „Schreibheft“ 2008. pripremio tekst „Die tragische Intensitӓt Europas“. Radaković je sa Peterom Handkeom razgovarao o knjigama srpskih pisaca koje je on pročitao, što na nemačkom, što na srpskom (koji Handke dobro govori). U tom broju časopisa objavljeno je dvadeset mojih kratkih priča u prevodu Mirjane i Klausa Wittmann. Te moje priče je pročitala književnica Esther Kinsky i u jednom od narednih brojeva „Schreibhefta“, uz jedan svoj tekst, objavljeno je još deset priča iz knjige „Nakjuče“. Priče su preporučene Andreasu Rӧtzeru i tako je došlo do toga da dve moje knjige budu objavljene u Nemačkoj.


Da li se sa Trampom nešto promenilo u tvom životu?
Nije. Već mesecima traje jedna vrsta TV-cirkusa i to me je još više udaljilo i od najmanje pomisli da politici posvetim i delić nekog mog interesovanja, deo slobodnog vremena.


Ostaješ li u Americi? Razmišljaš li o povratku?
Stariji sin je prošle godine upisao fakultet u Nemačkoj, u Manhajmu. To će da uradi i mlađi sledećeg leta. Stariji studira elektrotehniku i pokazuje interes za mašinski inženjering; mlađeg zanima samo košarka, pa se nadamo da će da pronađe neki košarkaški klub u Nemačkoj (ako neko zna nekog trenera, prva, druga, treća liga, nije važno, neka nam javi) i upiše neki fakultet. Znači, sa sinovima, i mi se vraćamo u Evropu. Što narod kaže: „Čovek snuje a Bog odlučuje“. Videćemo kako će biti u leto 2018.


Šta je sledeće što ćeš napisati?
Voleo bih da završim roman i sledećeg proleća ga objavim kod beogradskog izdavača „Albatros plus“ koji je pre dva meseca objavio zbirku kratkih priča „Crni muški bicikl marke 'Partizan' made in Yugoslavia“.
Iz te zbirke priča, ti si na DW objavio dvadesetak. To je bio veliki podsticaj za mene. Uvek sam sa nestrpljenjem iščekivao objavljivanje nove priče. Zanimala me oprema priče, koja fotografija će da ide uz tekst. Voleo bih da se nastavi naša saradnja. Ako ne pre, bilo bi lepo kada bi se početkom decembra objavila priča „Božidar (Božićna priča)“.


Šta čitaš?
Uvek čitam po nekoliko knjiga. Mislim da to i drugi pisci rade. Sada čitam ove knjige: Zoran Pešić Sigma – „Strovalija“, Žoze Saramago – „Male uspomene“, upravo završio: Bohumil Hrabal – „Gradić gde je vreme stalo“ i započinjem: Peter Handke – „Užas praznine“ koju sam pronašao u elektronskom izdanju.


Da li si stvarno imao bicikl marke „Partizan“?
Da. Otac je imao takav. Kada smo se preselili na drugi kraj grada, pošto je pijac bio daleko, kupljen je za majku plavi ženski bicikl, isto marke „Partizan“.


dw.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 5 Sep - 19:01

Vladislav Bajac: Sudbina pojedinca državi ništa ne znači


Pisac o novom romanu “Hronika sumnje”, bivšoj zemlji, prevodima, profesiji izdavača, piscima, našem vremenu



PO prvi put nisam imao plan kakav obično pravim za pisanje. Pobedio sam i svoje strahove kada sam video da baš i nisam siguran kuda to knjiga ide. Pomalo se otela. Zato sam javno rekao da do kraja pisanja “nisam znao ko je ubica”. Simbolički rečeno, naravno: nisam napisao krimi roman! Ali zadovoljan sam, ispunio sam ono što sam mislio da bi ova knjiga trebalo da kaže.

Ovo, u razgovoru za “Novosti”, ističe Vladislav Bajac, povodom svog novog romana “Hronika sumnje”, koji se pojavio pre nekoliko dana u izdanju “Geopoetike”.


* Pričate paralenu priču o jednoj porodici i državi u periodu od posle Drugog svetskog rata do danas. Kakva je veza između ova dva toka?



- Mislio sam da nije loše pokazati međusobne uticaje: kako članovi jedne porodice grade državu i kako država njih gradi i razgrađuje. Jugoslavija s vremenom popušta i u jednom trenutku nestaje, a nove generacije porodice ipak zidaju novu kulu. I opet - razna rušenja: sve se vrti ukrug. Tako se dogodilo da knjiga bude hronika sociopolitičkog vremena, ali i individualne tragikomedije. Ima tu šale sa ozbiljnim stvarima.

* Naslov knjige, kao i njen sadržaj, govore o sumnji. Da li ste bili hrabri kada ste shvatili da ćete se time klizati po tankom ledu?


- Verovatno. Sumnja u sve postojeće, odraz je kritičkog uma. Ali i hrabrosti, ludosti i rizika. Kroz sumnju se ogoljuju stvari, ona traži jednu vrstu iskrenosti koja je i opasna. No, sumnja je širok pojam: od podmukle sumnjičavosti do samokritike. Dobra je za odvažne. Dovoditi u pitanje sitnice, kao i krupne istorijske događaje, podrazumeva jednaku odgovornost. Tzv. mali život pojedinca jednako je važan kao i jedna država. Otud drskost i legitimnost sumnje u sve postojeće.


“KNjIGA O BAMBUSU” NA KINESKOM* JEDAN ste od naših najprevođenijih autora. Da li imate neka nova izdanja na pomolu u inostranstvu? 
- Upravo su objavljeni prvi primerci “Knjige o bambusu” na kineskom jeziku, a tzv. masovna produkcija je čeka do kraja godine. Prošle godine u Kini je izašao i “Hamam Balkanija”. Svakoga časa bi trebalo da se “Hamam” pojavi na francuskom i ruskom jeziku. U planu su i neke druge zemlje.


* Kako ste se izborili sa sećanjem, koje je važan deo koncepta romana?


- Odmakom i sumnjom i u samo sećanje. Tada bih ga nazivao prisećanje. To je ona granica kada se događaj pretvara u doživljaj. A tada književnost pokazuje svoju raskoš jer dozvoljava da ponekad subjektivno bude istinitije od objektivnog. Dobro je sve dovoditi u pitanje.

* Pišete o manje znanim događajima u Beogradu (šezdesetih i sedamdesetih godina), kroz koje bojite jedno vreme koje deluje pomalo nostalgično, ali ne i patetično...

- Ono je najprisutnije po svojoj prostodušnosti, jednoj vrsti optimizma. To je vreme jedne zemlje koja je bila siromašna ali srećna. Uz sve njene probleme i primedbe prema njoj, na ličnom planu život je bio nesumnjivo pun i sa perspektivom, a na opštem - bila je to ozbiljna država koja je nešto počinjala i uspela da znači u svetu. Mogu nešto i bez spisateljskog odmaka da kažem: ja sam živeo taj život i nisu mi potrebni posrednici da me u bilo šta (raz)uveravaju. Dakle, tvrdim da je takav život zaslužio da se stavi u korice ovakve jedne knjige i da indirektno nekoga uteši a nekome opali šamar za život koji danas vodimo u ovom neoliberalnom i primitivnom vremenu i s neharizmatičnim političarima koji ništa ne znaju, ali su samoljubivo važni sebi samima. Danas lični život pojedinca državi ništa ne znači. Dakle, poređenja su neminovna. Ali odabrani žanr hronike dozvolio je da čitalac sam stiče utiske i donosi zaključke bez previše upliva samih likova i autora. Knjiga imenuje sve (istorijske) ličnosti, ali tri glavna lika imaju nešto opštija i čudnija imena.

* Od vašeg poslednjeg romana prošlo je osam godina, a od knjige priča četiri. Šta vam “ne da” da vas češće čitamo?

- Rad za druge pisce. Profesija izdavača. Ali ne žalim se. Oduvek sam mislio da je za mene samog zdravo da opslužujem druge. Pisci su tanana sorta i valja im ukazivati nepodeljenu pažnju. Nadam se da nisu osetili da sam poslednjih godina pisao i nešto svoje. No, ja mislim da ne bih bio mnogo produktivniji ni da se ne bavim drugima. Svako ima svoj ritam. Ja se još uvek držim pravila da ću pisati samo onda kada sam siguran da želim i da imam šta (novo) da kažem. A čak ni to nije dovoljna garancija da će se napisati nešto dobro.


VRSNI AUTORI

* SAJAM knjiga je u toku. Čime se, kao prvi čovek “Geopoetike”, ove godine ponosite?


- Sa tri stvari. Jedna je što je priličan broj “Geopoetikinih” poznatih autora igrom okolnosti u ovoj godini objavio svoje nove knjige, a mi ih spremili za ovaj sajam: Gorder, Delilo, Pamuk, Murakami, Barns, Lu, Jerofejev... Druga je što smo (ponovo) nosioci prava za sva dela još jednog nobelovca - Boba Dilana (kojem smo pre deset godina objavili knjigu “Hronike” i stigli da objavimo i novo izdanje samo za kupce na Sajmu). Treća je nova esejistička, angažovana edicija “Slobodni svet” s najnovijim knjigam Eka, Golemana (uz dalaj-lamu) i Grejbera (osnivača pokreta “Okupirajmo Volstrit”). Ali ponosim se i neizneverenim konceptom kuće i našim čitaocima.

Dragan Borutovic

novosti.rs
29. oktobar 2016.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 23 Sep - 21:52

Usamljenost kao skrivena bolest našeg doba

Rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis, dobitnica nagrade “Ljubomir Muci Draškić”, o predstavi 
“Moja ti”, srpskim i britanskim korenima: Blizak mi je ovdašnji humor. Maternji jezik daje mi
 posebnu emociju





Gorica Popović, Tanja Bošković i Svetlana Bojković u predstavi „Moja ti“ 

MAJKA mi je Beograđanka, otac Velšanin, deda Mostarac, a baka Vojvođanka - kaže o sebi uz široki osmeh rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis, ovogodišnja dobitnica nagrade “Ljubomir Muci Draškić” (za predstave “Konstelacije” i “Moja ti” na sceni Ateljea 212).

Pored ovako “širokog” porekla, mnogo je toga zanimljivog u biografiji mlade umetnice. Rođena je i živi u Londonu, ali u majčin zavičaj rado i često dolazi. Ljubav i poštovanje prema Srbiji pokazuje i odličnim znanjem jezika, a uz engleski, govori i ruski i nemački.

- Doduše, kad god se vratim u Beograd, treba mi vremena da se “vratim” na srpski - skromna je Aleksandra, koja je svom imenu dodala i majčino i očevo prezime. - Moja prva režija bila je u “Pužu”, u koji sam od detinjstva rado odlazila da gledam predstave. Odmah po završetku studija, na poziv Cace Aleksić, pre sedam godina napisala sam i postavila na scenu tekst o tome kako je Šekspir zamislio “San letnje noći”.
Studirala je u Bristolu i Parizu, zanat pekla na mnogim scenama. U Hamburgu je režirala operu “Lepotica noći”, u Lionu “Od danas do sutra”, u berlinsko-londonskoj koprodukciji nastala je opera “Fabrika snova”, čija je premijera bila u Kovent gardenu.
- Režirajući tamo i ovde, susretala sam se sa različitim stilovima i načinima rada. U Srbiji je slično kao u Nemačkoj, u Engleskoj je već drugačije - poželjno je, ali nije neophodno školovanje da biste ušli u pozorište. S Francuskom je pak nešto između... U “Moja ti” susrela sam se sa glumačkim zvezdama koje sam uglavnom znala sa televizije. Ali ubrzo sam shvatila da Ceca Bojković, Tanja Bošković i Gorica Popović imaju odgomno ljudsko i glumačko iskustvo. Dovoljno je da stanu na scenu i da se sve vidi! Moje je samo da “spakujem” ono što one već sobom nose ...



O novoj predstavi Ateljea 212 “Moja ti” kaže da je rađena u nekom netipičnom žanru - sve se dešava u atmosferi proslave, a počinje sahranom:
- Ima tu i Brehta, i farse, i komedije, pa i bajke. Takav je i završetak. U komadu je i politika našla svoje mesto, ali je to u stvari ljubavna priča. O emocijama između žene i muškarca, žene i žene... Mora da dodirne publiku bez predrasuda. Kada je o starosnoj diskriminaciji reč, čini mi se da ovde postaje uočljivija nego na Zapadu. Jer, susreću se dve generacije potpuno različitih ideoloških ubeđenja, pogleda na svet, prošlost, pa i budućnost. Inače, u predstavi Ivanu, najstariju junakinju (92), igra Sofija Juričan, koja ima tridesetak godina. Ovakvom podelom sam htela da pokažem da godine nisu presudne za svojstva nečije ličnosti ili sudbinu.
Mlada rediteljka ističe da je od svih diskriminacija, usamljenost postala najteža:
......................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46740

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 23 Sep - 21:56

................



- Uvek je bilo usamljenih ljudi, ali je danas samoća izrasla u skrivenu bolest iz koje nastaju i one prave, fiziološke. Ako ne pričaš s ljudima, ako se ne smeješ, u situaciji si da se zaista razboliš. Nema ničeg važnijeg od bliskosti s ljudima. Usamljenost ponekad rađa izopačenost, uostalom, masovne ubice su često bili izolovani i usamljeni ljudi.
U razumevanju pozorišta i njegovih scenskih karaktera, poznavanje psihologije je od velikog značaja:
- Moja mama je dečji psiholog, a pokojni otac bio je sudija i advokat. Dakle, neka vrsta performera koji je svojom retorikom morao da ubedi porotu. Imala sam puno toga i od njih dvoje da naučim.
Nagrada sa imenom Mucija Draškića, velikog reditelja i upravnika Ateljea 212, došla joj je nenadano u ruke i donela veliku radost:
- Toliko sam ponosna i počastvovana! Srećna sam i što su glumci i upravnik Branimir Brstina imali poverenja da mi daju da radim te dve predstave. A kad dobiješ poverenje, dobio si sve. To ti je vetar u leđa da postigneš i dalje i više od onoga što si verovao da možeš. I priča o Muciju je neka vrsta bajke: kad god sam otišla u bife, uvek se pričalo o njemu.
Na pitanje kako u sebi spaja svoju englesku odmerenost i racionalnost i srpsku razbarušenost, odgovara:
- Kao da sam se vertikalom podelila na dva ravnopravna dela. Jedna sam ličnost u Beogradu, druga u Londonu. Ipak, jedan deo uvek razume onaj drugi i pomaže mu da bolje shvati stvari. I svet se širi kad imaš bolju perspektivu. Moj maternji srpski daje mi i posebnu emociju, dublju od engleske, onu koja se pojavljuje u važnim kao i trivijalnim stvarima. Blizak mi je ovdašnji humor i strast za tim što ljudi rade. Bez strasti nema ni velikih dela...
CECINE PRIČE O MUCIJU
- Za mene je Muci bio legenda, običan čovek postao je tek kad sam počela da radim s njegovom suprugom Svetlanom Bojković. Od nje sam saznala detalje o njegovom načinu rada, odnosu prema glumcima. Posle svega što sam čula, čini mi se da je za mene Muci postao i - mentor.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   

Nazad na vrh Ići dole
 
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
» Anegdote o poznatim ličnostima
» Lepenski Vir
» Charles Bukowski
» Pop art
Strana 6 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-