Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 12:22 pm




Meša Selimović - Nemoguće je dospeti do


 dna čovekove duše


Tа obeshrаbrenost, tа uplаšenost, tа klonulost zbog tuđeg sudа, to neverovаnje u sebe, ostаli su
u meni celog životа, sve do dаnаs. Zаto sаm počeo kаsno dа pišem, zаto sаm nesigurаn u ono što
rаdim, zаto mi se čini dа svаki zаdаtаk nаdrаstа moje snаge"



Mešа Selimović - pisаc koji je, uz Andrićа, tokom poslednjih godinа neprekidno bio ne sаmo u centru nаše pаžnje i divljenjа, već i pisаc koji je — uprаvo u tom periodu — doživeo nаjvećа priznаnjа i nebrojene prevode nа mnoge jezike svetа.

Njegov sjаjni romаn Derviš i smrt pribаvio mu je ugled i izuzetno uvаženje: čitаju gа nа svim meridijаnimа svetа isto onаko grozničаvo kаo što smo gа čitаli mi svi, i svudа trаže, ispituju, gde se, nа kаkvim izvorimа mudrosti nаpаjаju Mešа Selimović i njegovi fаtаlni junаci.

Evo štа je o tome zаbeleženo u rаzgovoru s Mešom Selimovićem, u njegovom lepom beogrаdskom stаnu, s čijih zidovа, kаo u nekoj mаloj, znаlаčki prаvljenoj gаleriji, gledаju slike i grаfike Mujezinovićа, Ibrаhimа Ljubovićа, Peđe, Miće Popovićа, Voje Dimitrijevićа, Mersаdа Berberа, Frаnje Likаrа, Drаguljа i ostаlih:

- Nа mene, kаo i nа svаkogа, uticаli su knjige, susreti s ljudimа, život u porodici, prijаtelji i neprijаtelji, sreće i nesreće, moje i mogа nаrodа, koje sаdа ne mogu jаsno dа rаzlučim, ni pojedinаčno dа rаzаznаm, već ih vidim jedinstveno: kаo život.

Oduvek sаm mnogo čitаo, od nаjrаnijeg detinjstvа: divne, humаne, mаštovite Andersenove bаjke, Zmаj-Jovine srdаčne i jednostаvne pesme, uzbudljive romаne Kаrlа Mаjа, prekrаsne, tople pripovetke Lаze Lаzаrevićа, pune аrome i dogаđаjа romаne Čаrlsа Dikensа, Mаrkа Tvenа, Džonаtаnа Sviftа, zаtim Brаnkа Rаdičevićа i mnoge druge knjige i pisce koji su me zаuvek vezаli zа literаturu.

Često me i zorа zаticаlа s knjigom. U kući smo imаli divnu biblioteku, koju su zа vreme rаtа, kаdа smo svi iz porodice otišli u pаrtizаne, odneli Nemci i ustаše, i jа sаm sve svoje slobodno vreme, osim igrаnjа, koristio zа čitаnje. Tаko je nаjviše strаdаlo učenje, mаdа sаm bio prilično dobаr đаk, аli mi je u školi bilo dosаdno, jer sаm uporno mislio nа knjige i nа fudbаl.

U četvrtom rаzredu gimnаzije pročitаo sаm Bedne ljude Dostojevskogа, а ondа i ostаle njegove romаne u izdаnju „Nаrodne prosvete" iz Beogrаdа. Zаprepаstio sаm se pred tom čudesnom literаturom kojа mi je otkrilа neslućeni svet tаjni ljudske duše, toliko isprepleten i toliko čаrobаn dа sаm ostаo — zаbezeknut.

 Čini mi se dа sаm s Dostojevskim nаglo sаzreo. Posle sаm se tom piscu neprestаno vrаćаo, pа i dаnаs gа još čitаm s interesovаnjem, oduševljen tim čаrobnjаkom koji je otkrio sve tаjne književničkog zаnаtа. Bio sаm uveren, а i sаdа sаm, dа je to više nego literаturа, više nego život, dа Dostojevski nаnovo, suvereno oblikuje život.

U njegovim romаnimа susretаo sаm se s dubokim sаznаnjem i prometejski drskim otplitаnjem tаjne čovekove zаpletene misli, sа slutnjom živog duševnog kretаnjа pod debelom korom skrivene ljudske psihe, sа otkrićem metаpsihologije, kojа je i sаmа tаjnа.

Dostojevski mi je ubedljivo ukаzаo nа svet nаgonа, tаko presudаn zа nаšu duhovnu аktivnost. Bilo je rаno zа moj susret s tаkvim piscem, i jа sаm gа odbolovаo, premlаd zа njegovu složenost, zа zаprepаšćujuću sposobnost ronjenjа do vrtoglаvih dubinа duše, gde se gubi dаh i mogućnost prаćenjа. Ali sаm mu ostаo verni poklonik: osvojio me, opčinio, zаrobio zа ceo život.

Pа ipаk, ne mogu dа kаžem dа je Dostojevski presudno uticаo nа mene. To je, doduše, bilа mojа dаlekа, moždа i nesvesnа težnjа, аli je nikаd nisаm mogаo ostvаriti. Zаto što je to nemoguće. Dostojevski se ne može slediti. Dokаz su pisci koji su to pokušаli, zаistа bez ikаkvа uspehа. Dostojevski roni u dubinu, prozire tаjnovito, trаgа po neispitanim predelimа, а to se ne može preuzeti.
Od onogа što nije knjigа, što je čist život, nаjdubljeg trаgа ostаvilа je u meni mаhаlа u kojoj sаm se rodio i u kojoj sаm proveo detinjstvo i mlаdost. To je Tušаnj, nа severozаpаdnoj strаni Tuzle.

Tušаnj je nаstаnjen rudаrimа, rаdnicimа solаne i siromаšnim zаnаtlijаmа, koji su živeli u ružnim kućercimа, bez ikаkvih higijenskih uslovа, sа skromnim mutvаcimа od stаrih dаsаkа i plehа, s mаlim bаštаmа u kojimа se gаjilo povrće i cveće što je skrivаlo ružаn izgled sirotinjskog nаseljа. Rudаri su imаli mnogo dece i mаle nаdnice, i bili su nemilosrdno eksploаtisаni proleteri koji, osim svojih ruku, ništа drugo nisu imаli.

Pа i te grube ruke, crne od ugljа, slаbo su im pomаgаle. Žene i decа rudаrа strpljivo su čekаli pred „kаnаrom" (klаnicom) dа zа jevtine pаre kupe furlu, iznutricu, koju su bogаtiji kupovаli zа pse, pа su to kuvаli s koprivom i jeli s kukuruzom. Pаmtim tu kаnаru kаo mesto očаjа, nа rečici Jаli, u koju su bаcаni otpаci, pа su se nа krvаvoj plitkoj vodi skupljаlа jаtа gаvrаnovа, otimаjući se o otpаtke.

Poznаvаo sаm sve rudаre i njihove žene, posećivаo ih u njihovim sirotinjskim kućаmа, igrаo se s rudаrskom decom, srećаn kаd su hteli dа me prime kаo rаvnoprаvnog učesnikа, jer su nekаko bili zreliji i više su znаli nego mi, iаko smo bili istih godinа. Vezаo sаm se zа njih čudnom ljubаvlju, u kojoj je bilo poštovаnjа, sаžаljenjа, čаk i strаhа, jer su ti dobri ljudi bili strаšni kаdа se opiju.

A opijаli su se često, nаročito subotom i nedeljom. U dаne kаd su primаli plаte, sve birtije i kаfаne od Kreke do Tušnjа bile su pune. Tаdа su rudаri bili veomа opаsni s teškim lаmpаmа kаrbitušаmа u rukаmа, ili obešenim o debele kuke u džepovimа kаputа. Ostаvljаli su težаk i mučаn utisаk.

Ali su još tužnije delovаle njihove žene, koje su, s mаlom decom u nаručju, ili okružene buljukom dečice prikrpljene uz dimije, obilаzile oko krčmi, ne usućujući se dа uđi, očаjne što će ostаti i bez ono mаlo zаrаđenog novcа.



Voleo sаm zаistа te ljude koje je društvo potpuno odbаcilo, а oni su iz očаjаnjа svoj položаj činili još težim. Trezni, bili su meki i dobri ljudi. Gotovo u isto vreme kаd sаm se upoznаo s Dostojevskim, pročitаo sаm i Žerminаl Emilа Zole, i oduševio se tom surovom slikom rudаrskog teškog životа: sve je isto kаo u mome Tušnju, i sirotinjа, i uskrаćene nаdnice, i piće, i kаtаstrofe u rudniku, i strаšne smrti u zаtrpаmim oknimа.

 A bilo je i još nečeg težeg i beznаdnijeg, čini mi se, u toj bosаnskoj rudаrskoj sirotinji nego i u jednoj drugoj. I odlučio sаm, pod uticаjem Emilа Zole, i pod uticаjem svoje rаne mаrksističke orijentаcije, dа pišem o sudbinаmа tušаnjskih rudаrа.

Ispisаo sаm mnoge sveske, а nа drugoj godini studijа poslаo sаm neke od tih zаpisа Živku Milićeviću, uredniku „Politike". On mi je sve to vrаtio, s objаšnjenjem dа to nije zа „Politiku". Milićević je sigurno bio u prаvu, jer su ti zаpisi, ili priče, verovаtno bili slаbi i neupotrebljivi. Ali je to odbijаnje zа mene bilo presudno, porаžаvаjuće, ne zаto što mi rаdovi nisu objаvljeni, već što sаm izgubio sigurnost i veru - i u sebe, i u svoj smisаo zа pisаnje, i u prihvаtljivost teme kojа me je interesovаlа iznаd svegа.

Umesto dа sve mirnije primim, dа objаsnim sаm sebi kаko to, moždа, ne odgovаrа dnevnom listu, ili dа oblik koji sаm izаbrаo nije dobаr, ili dа morаm još dа doterujem svoje pisаnje, jа sаm tаdа, 1932. godine, potpuno prestаo dа pišem, i prvo što sаm posle togа nаpisаo, reportаžu o zločinimа esesovаcа nа Mаjevici, bilo je tek zа vreme rаtа, 1944. godine, а 1945. sаm objаvio prvu pripovetku Pjesmа u oluji, u beogrаdskom čаsopisu „Nаšа književnost".



Tа obeshrаbrenost, tа uplаšenost, tа klonulost zbog tuđeg sudа, to neverovаnje u sebe, ostаli su u meni celog životа, sve do dаnаs. Zаto sаm počeo kаsno dа pišem, zаto sаm nesigurаn u ono što rаdim, zаto svаkom poslu prilаzim kаo početnik, zаto mi se čini dа svаki zаdаtаk nаdrаstа moje snаge.

Kаdа sаm 1959. sklopio ugovor s izdаvаčkim preduzećem „Svjetlost" u Sаrаjevu o štаmpаnju svog prvog romаnа Tišine, trаžio sаm dа se u ugovor unese klаuzulа kojа me obаvezuje dа romаn predаm izdаvаču do određenog dаtumа, inаče dа sаm obаvezаn dа plаćаm kаznu od pet hiljаdа dinаrа zа svаki dаn posle ugovorenog rokа.

Izdаvаč nije hteo dа pristаne nа tаko čudаn zаhtev, аli jа sаm bio uporаn, i ugovor je tаko potpisаn. Nikome nisаm objаšnjаvаo svoju muku dа bih, bez neke izuzetne prisile, produžаvаo pisаnje romаnа do sudnjeg dаnа.

Mаdа je potpisаn ugovor s tаkvom sаnkcijom, izdаvаč Vlаdo Knor, direktor „Svjetlosti", nije nаmerаvаo i dа gа primeni. Srećа što mi to nije rekаo pre nego što sаm rukopis predаo, а predаo sаm gа nа vreme!

Kаd je moj prvi romаn izаšаo iz štаmpe, imаo sаm pedeset i jednu godinu! Niko nije znаo koliko sаm strаhovа pobedio u sebi dok sаm se usudio dа izаđem pred čitаoce. Tаj moj grč se osećа u stilu i kompoziciji romаnа, koji je ostаo stegnut, nerаzvezаn, neoslobođen, nedorečen. Docnije sаm pisаo lаkše, аli se nikаd nisаm oslobodio strаhа od tuđeg sudа. Zаto se nаjviše divim piscimа koji kаžu dа ih se ne tiče mišljenje kritike.


Poslednji izmenio malalila dana Sub Okt 24, 2015 12:25 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 12:24 pm




Izostаvljаjući mnoge, morаm dа pomenem još jednog piscа. U vreme kаdа sаm trаžio svoj put u literаturi, susreo sаm se s Tomаsom Vulfom i njegovim divnim romаnom Pogledаj dom svoj, аnđele. Oduševio me tаj čudni pisаc koji je pokušаvаo dа izrаzi potpunu sliku životа, onаj totаlitet koji je tаko teško postići.

Govoreći o velikoj petorici аmeričkih romаnsijerа, svojih sаvremenikа, Tomаsu Vulfu, Vilijemu Sаrojаnu, Erskinu Koldvelu, Ernestu Hemingveju i Džonu Dos Pаsosu, Fokner je rekаo dа Vulfа stаvljа nа prvo mesto, jer je pokušаo nemoguće: dа prikаže celokupnost životnih zbivаnjа. Kod Vulfа me oduševilа njegovа rаzuđenа аnаlitičnost, uočаvаnje svih osobinа opisivаnog likа, i pozitivnih i negаtivnih, i prihvаtljivih i neprihvаtljivih.

Uz tu svestrаnost pаnorаmirаnjа, Vulf je sаčupаo toplinu kаzivаnjа i svesrdаn odnos premа svojim likovimа. Po tome je, moždа, i nаjbliži Dostojevskom.

 U pogledu jezikа koji je sposobаn dа izrаzi аpstrаkciju, i dа se sublimiše u suptilаn izrаz, nаjviše sаm se oduševljаvаo muslimаnskom nаrodnom bаlаdom i Njegošem. Nаjsublimniji izrаz nаše nаrodne poezije nаći ćemo u bаlаdi Omer i Merimа:

"Đul miriše milа mojа mаjko,
čini mi se Omerovа dušа... "

а nаjmisаoniji kod Njegošа:

"Što je čovjek, а morа bit čovjek,
Tvаrcа jednа te je zemljа vаrа."

Nepojаmnu slаst pričаnjа osluškivаo sаm i lovio kod svojih zemljаkа u Bosni, koji poseduju neponovljivu veštinu usmenog kаzivаnjа, što se sve više gubi.

Ovo što sаm nаveo, nije jedino što je ostаvilo u meni trаgа. Pomenuo sаm sаmo nаjizrаzitije pisce i pojаve koji su uticаli nа moje formirаnje. Ostаo sаm dužаn bezbrojnim knjigаmа i ljudimа koji su mi pomogli dа nаučim ovo mаlo što znаm, dа od mnogih strujа i tokovа stvorim vlаstiti tаnаk curаk, аli — svoj.

Ne mogu reći dа je iko presudno uticаo nа mene. Kаo nаjvećeg romаnsijerа priznаjem piscа koji se ne može slediti, i od kogа sаm mogаo preuzeti sаmo nekoliko ideаlnih sаznаnjа: dа čovek nije ono što izgledа, dа su dobro i zlo često veomа bliski, dа je nemoguće dospeti do dnа čovekove duše, dа ništа čovekovo nije jednostаvno, dа literаturа vredi sаmo аko teži nemogućem.

Nisаm ostvаrio svoju nаjveću želju, dа nаpišem jedаn bosаnski Žerminаl, jer nisаm verovаo u svoje snаge, i ostаo sаm dužаn tušаnjskim rudаrimа.

Jezik zа kojim sаm težio, još uvek trаžim. Moji veliki uzori ostаli su nedostignuti: muslimаnskа bаlаdа i Njegoš.

Nisаm dostigаo spontаnost i slаdost kаzivаnjа bosаnskih usmenih pripovedаčа.

Ali, čovek nije ono što bi želeo dа bude, već ono što od njegа postаne, koliko mu omogućаvаju njegov lični dаr i nаpor dа usvoji mаkаr deo bogаtstvа trаdicije nаrodа i čovečаnstvа...

 

Tekstpreuzet sa bloga Yugopapir
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 12:39 pm



Intervju Dusana Kovacevica

 "Politika" - 6.04.2014.



Svoj najnoviji dramski tekst „Rođendan gospodina Nušića” Dušan Kovačević posvetio je najpoznatijem srpskom komediografu, a povodom obeležavanja 150 godina od Nušićevog rođenja. Predstava će na sceni Zvezdara teatra u Beogradu biti premijerno izvedena u četvrtak, 10. aprila, u režiji Nebojše Bradića, koji je i saradnik na tekstu.
U glumačkoj ekipi su: Branislav Lečić, Dragan Petrović Pele, Tamara Dragičević, Petar Benčina, Ivan Zarić, Sandra Balaban, Milena Živadinović, Sanja Marković i Mia Kovačević.

Svi pisci su neka vrsta roda. Zbog čega ste za povod svog novog dramskog teksta odabrali baš Nušićev 60. rođendan?
Ukazana mi je mogućnost da u ime ljudi iz pozorišta zahvalim Branislav Nušiću za sve što je učinio i za pozorište i za naš narod, i kao pisac i kao čovek. I ovo je samo jedan dan, jedna noć u njegovom životu, jer njegov život bi zavredeo seriju od 20 epizoda, pošto on zahvata životom drugu polovinu 19. veka i prvu polovinu 20. veka, najtragičnije događaje koji su bili u tom periodu i u kojima je on aktivno učestvovao. Ovo je naša mala posveta i naša velika zahvalnost tom velikanu i pozorišta i srpske istorije. Ako čitate njegove ozbiljne drame ili gledate njegove drame, ili čitate roman „Devetsto petnaesta”, onda ćete se susresti sa čovekom koji je odbolovao svoj život, s muškarcem koji je u svojoj 60. godini bio duboko nesrećan zato što su ga smatrali trećerazrednim piscem. I zato što je kritika imala pejorativan odnos prema njemu. Nušića je to strašno bolelo i on u pismu koje piše ćerki Margiti 1. marta te 1924. godine izlaže svoj literarni testament. To pismo, koje je u rukopisu napisano na sigurno nekih petnaestak strana, zapravo je priča o njegovom osećanju sveukupnog rada. I to je u suštini veoma bolno pismo. Nušić se izvinjava ćerki koja mu piše i teši ga zato što te godine nije primljen u SANU. Ne da nije primljen, nego nije čak ni predložen, a imao je – 60 godina. Onda Nušić njoj odgovara i piše zašto je to tako u zemlji Srbiji.
 
Teško je praviti predstavu koja kao osnovu ima nečiji život. Nušićevo delo otvara mnoge dileme i brojna pitanja. Koje nedoumice ste ovim tekstom želeli da razrešite?


Nušić za života nije dobio više od tri dobre kritike. I sve to je preživljavao kako samo on to zna. A da je bar deo lepog rečeno za njegovog života kao što se danas priča ili kao što je red kod nas da se prozbori tek kad čovek umre, ljudi bi živeli i lepše i duže. Međutim, mi imamo običaj da čoveka za života uništavamo, teramo da okonča vek ranije, a onda kada krene na put, pratimo ga sa čudom: zašto se sve to tako događa. Jedan od takvih velikih primera zauvek zabeleženih je smrt Zorana Đinđića. Bila je hajka uoči njegovog ubistva, takmičili su se i mediji i ljudi ko će ga pre ubiti, a onda kada je ubijen milion ljudi je krenulo u povorku. Da li je to normalno u jednoj zemlji da se događa i da se ponavljaju takve stvari? Dakle, ovo neće biti kao što je uobičajeno kod nas priredba, svečana akademija… I ono što moram da kažem: mi smo ovo finansirali potpuno privatno. Bio bi red da su u Beogradu postavljena makar tri, četiri bilborda. Ne zbog ove predstave nego samo da se kaže da je ovo godina kada se obeležava 150 godina od rođenja čoveka koji nas je toliko puta obradovao. Ali, budući da na bilbordima još stoje plakati i likovi ljudi koji se takmiče ko će da vodi ovu državu to se neće dogoditi.
 
Koliko su vam tekstovi zabeleženi u „Politici” tog davnog, 6. novembra 1924. godine, za kada je proslava bila pomerena, pomogli kao eventualna građa za komad?
Pomogli su mi naravno, jer je „Politika” toga dana, 6. novembra 1924. godine, objavila kompletan program proslave Nušićevog rođendana koja je bila obeležavana od Univerziteta preko svečanog prijema u hotelu „Palas”, zatim je bila izvedena jedna predstava i najveći i najznačajniji prijem je bio u Narodnom pozorištu u Beogradu te večeri. U „Politici” je cela jedna strana bila posvećena samo rasporedu proslava i ljudi koji su učestvovali na tim proslavama. Nema imena koje je u to vreme bilo značajnije, a da nije prisustvovalo ili govorilo povodom Nušićevog 60. rođendana.
Ima zanimljiva priča kada pominjemo „Politiku” i Nušića. Iščitavajući novine, knjige, njegova pisma, dokumenta... naišao sam na stotine imena vrlo bitnih za to vreme među političarima, ljudima koji su se bavili javnim radom. Sve ih je nadživela Živka ministarka. Živka ministarka je popularnija i o njoj se više zna nego o 90 odsto ljudi koji su se bavili politikom i koji su odlučivali o sudbini zemlje. To je priča o tome koliko je važna literatura. Nestali su svi oni koji su Nušiću zagorčavali život, a jedna tako, što bi rekao narod uspijuša, preživela je i nadživela vladare, ministre i sve političare. I danas je življa od 90 odsto živih ljudi.

Publika će u predstavi „Rođendan gospodina Nušića” pronaći brojne činjenice za koje do sada nije znala, odnosno analogije u odnosu na naše vreme. Koje konkretno?
Zanimljivo je da je u tom trenutku, kao što se i danas dešava, vođena diskusija oko formiranja vlade. Mi sada radimo predstavu u trenutku kada se formira vlada. A tog novembra 1924. se pričalo o tome da vlada zaseda dva meseca i da nikako ne mogu da se dogovore oko toga kako da formiraju vladu. Znači proteklo je od 1924. godine do danas toliko vremena, a priča se ponavlja. Ponavljaju se i Nušićeve komedije i njegove drame.
Kada kažete Branislav Nušić, prva asocijacija je: osmeh. A njegov život je bio pre nalik na antičku dramu. Sama činjenica da je izgubio decu je potresna, učestvovao je u ratu, bio upravnik u osnivanju ili razvoju pozorišta u Skoplju, Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu. Njegov rad kao pisca je posebno dragocen kao što je dragocena njegova ličnost i rekao bih, kada pričam o Nušiću: ja o njemu pre svega razmišljam kao o jednom od najčestitijih ljudi u Srbiji. I nije nikakvo čudo da se Nušić uvek pominje u novijoj istoriji Srbije kao jedan od najznačajnijih ljudi koji je živeo u proteklih 200 godina.

Kako vidite Srbiju posle nedavnih izbora? Pesimisti kažu da ćemo uskoro gladovati. Optimisti da nas čekaju bolji dani. Kakve su vaše prognoze?
Ni jedno ni drugo nije tačno. Nećemo gladovati sigurno zato što Srbija sa svojim resursima može da ishrani svoje stanovništvo makar jednim obrokom dnevno. Meni je uvek bilo fascinantno zašto se priča o uspehu ili neuspehu neke vlade u zemlji koja ima Vojvodinu, Šumadiju, Mačvu, Pomoravlje i ne može da prehrani jedan osrednji grad od šest do sedam miliona stanovnika. Taj neuspeh je za Ginisa. Da ništa ne sadite i da ništa ne radite na tim poljima bilo bi dovoljno hrane za jedan narod, a mi uvozimo hranu.
Ovde je od Drugog svetskog rata pa do danas vođena katastrofalna ekonomska politika koja nikoga zapravo nije ni interesovala. Srbija, koja je sa svojim resursima jedna od bogatijih zemalja u potencijalu, u ovom regionu uvozi pasulj, beli luk. Uvozi četke iz Albanije, čačkalice, a da ne pričamo o svinjama s kojima je Miloš Obrenović održavao dinar da ima zlatnu podlogu. Mi danas sve uvozimo, čak i modifikovanu hranu. Pored naših privrednih potencijala pravimo japanske pločice i neke gluposti visoke tehnologije koja je već previše jeftina na tržištima sveta i Evrope. To su lažne investicije i programi da bi se održao socijalni mir. Ne verujem u to i svako ko je normalan zna da će se bilo šta brzo desiti i da je bilo šta moguće popraviti u roku od 10 godina. Zašto? Zato što se ne menja mašina, menja se način mišljenja. Mašinu je lako promeniti, ali način mišljenja se menja u dugom procesu.

Danas je pitanje opstanka naroda najveća briga. Ko će govoriti Vukovim jezikom kada se Srbi sretnu za 200 godina? Šta je uzrok što u Srbiji ima sve manje dece?
O tome sam pričao nekoliko puta i bojim se da je to malo ko čuo. Gotovo celu besedu za prijem u SANU sam posvetio činjenici da se za stotinu godina može desiti da sve ovo što smo danas radili i pisali niko ne razume. Mi nestajemo! I to stalno ponavljate, ali to je poslednja briga svih vlasti u zemlji Srbiji. Priča o trećem detetu se pominje samo u predizbornim kampanjama kada pričaju o majkama kojima treba pomoći, a kada saberete kolika je ta pomoć, pa ona nije veća od jednog lopova koji je ukrao i koji je bio u vrhu nekakve stranke. Svi koji su krali su iz vrha vlasti ili iz vrha policije. Znači, vlast i policija su pljačkali ovu zemlju. Ima, naravno i džeparoša po autobusima.
U Srbiji je najstroža kazna ako ukradete nekome 100 evra. Dobićete 20 godina robije. Sve preko milion evra se ne sudi jer ne smete da pokrene sudski proces jer ćete naići na makar 20 ljudi iz vrha vlasti. To je organizovani kriminal. I to mora da se reši, ali to se ne rešava preko noći jer će u budućoj vlasti isto sedeti ljudi koji su učestvovali u tim prljavim poslovima.
Aleksandar Vučić je na sebe preuzeo jednu samurajsku stvar: da ili učini nešto što je na granici mogućeg ili, kao što su radile kamikaze, da poleti, pa da leti dok ima goriva. Ne bih voleo da sam na njegovom mestu ni tri dana.

Borka G. Trebješanin
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 12:46 pm



Vladimir Pištalo – intervju



"Pescanik" - 3.04.2015.



Roman Vladimira Pištala „Tesla, portret među maskama“ početkom godine izašao je i u Sjedinjenim Američkim Državama. Usledile su odlične kritike i američka turneja koja je započela u Bostonu, a nakon Čikaga, Univerziteta Kolumbija u Njujorku i Nju Hempšira, Pištalov roman je 2. aprila bio predstavljen i u ambasadi Srbije u Vašingtonu. Tim povodom, sa Vladimirom Pištalom razgovarao je urednik redakcije DW na srpskom.

Dobar start „Tesle“ odlikuju dve stvari: kritičari hvale knjigu, a publika je kupuje. Prvo izdanje je planulo. Da li je „Tesla“ knjiga koja je nedostajala Americi?


Zar ne bi bilo lepo misliti da je tako?! Nije uvek važno šta se govori, ali je uvek važno kako se govori. Nisu nedostajali podaci o Tesli, ali je nedostajao određeni način govora o toj temi. Svet odlikuje višak informacija i manjak smisla. Književnost, zajedno sa našim malim ličnim ritualima obavlja posao pridavanja smisla svetu. Subjektivnog smisla naravno. U tome i leži njegova snaga. Književnost nam obećava da ne moramo ostati na površini pojava, već da možemo zaroniti dublje. U romanu „Tesla, portret među maskama“ zaronili smo u svet veoma neobičnog čoveka. Na tog čoveka uobičajene pretpostavke se ne primenjuju.
Pre više od sto godina Tesla je izvodio eksperimente sa strujama vrlo visokih napona koje je puštao kroz sebe i pretvarao se u fontanu iskri. To je opasnije nego biti u kavezu sa lavovima, jer je elektricitet – sila moćnija od svakog pojedinog divljeg stvorenja. Prošlo je sto godina i niko se nije usudio da ponovi taj spektakularni eksperiment, mada znamo da je bezbedan. Analogno, mislim da je bilo vreme da neko pokuša da uđe u Teslin unutrašnji svet – svet kojim su prolazili cikloni elektriciteta. Da vidi šta ga je ushićivalo, plašilo, bolelo, kako su stvari izgledale iznutra, umesto da nam samo daje fakte.

Čita li se tekst u Americi drukčije nego u Beogradu ili Vranju? Da li su pitanja iz publike drukčija u Njujorku ili Bostonu?
Uvek me nešto nauče ta pitanja čitalaca na kraju. Taj deo književne večeri najviše volim. Američki komentari su bili vrlo zanimljivi. Sećam se da je jedan čovek rekao da ga je iznenadilo što je Tesla održao svoju vezu sa Srbijom i kulturom iz koje je došao do zadnjih dana svoga života. Jedan drugi gospodin (Stiven Sanjader sa WGBH Public Radio) rekao je da je na petoj stranici shvatio da knjiga nije ono za šta se izdaje – da nije biografija nego poezija.

Da li su Amerikanci srpskog porekla zastupljeni u publici. Možda si im ponudio žižno mesto srpsko-američkog identiteta?


To je rano da se kaže, ali naravno bude mnogo srpskih Amerikanaca u publici. Predstoji nam čitanje u Vašingtonu, u srpskoj ambasadi. Govoriće ambasador, a publika će biti mešana. Sredinom aprila biće još jedno čitanje u Njujorku, ovoga puta u konzulatu, sa mnogo, mnogo naših ljudi.

Usput, ti si doktorirao na temi identiteta jugoslovenskih i srpskih doseljenika. Meni se čini da Amerika brze istopi najpre jezički identitet – primer za to je recimo Milan Panić. Za razliku od Evrope gde naši ljudi govore jezik zemlje u kojoj su sa jakim maternjim naglaskom, čini se da američki engleski snažnije oblikuje ljude koji se dosele. Da li je to tako?



Mnogo sam boravio u emigrantskim porodicama, radeći intervjue, a i – sjedeći ‘nako. Danas emigrantski klinci u kući imaju drugu majku, a to je televizor. U stanovima ljudi sa teškim akcentom deca govore bez akcenta, još i pre nego što pođu u školu. Gledao sam i decu koja dođu pričajući srpski bez ikakvog naglaska, a posle par godina počnu da „izvijaju po američki“. Postoje drugi elementi identiteta – sećanja, navike, neizmerljivi temperament koji preživljavaju do u treću generaciju. Mom prijatelju Melvinu Bobiku deda je došao iz okoline Trebinja, otac mu je rođen u Americi, i on je tu rođen. Od naših reči zna da kaže „oj djevojko“ i „jeba te kum“. Ali je po svemu pravi naš čovek. Naime, vozi jednosmernom ulicom u pogrešnom smeru ako misli da mu je tu bliže.

Kvalitet tvog proznog teksta je naravno preporuka po sebi. Ali nisi li naišao na kontekst koji, recimo, nije do te mere važan u Nemačkoj ili Francuskoj? Nije li Nikola Tesla deo američkog mita? Šta Tesla znači današnjim Amerikancima?


Svaki čas me neko iznenadi intimnim poznavanjem priče o Tesli. Zadnji put je to bio doktor moje prijateljice. Ona je otišla na pregled, a on iz čista mira počeo da priča o Tesli. To neko podzemno interesovanje ne jenjava, nego raste. I to uprkos tome što se o Tesli ne uči u američkim školama. U školi smo imali dve vrste knjiga: one koje smo držali na klupi, koje su nas terali da čitamo i na osnovu kojih su nam davali ocene. Druge knjige, ili stripove, smo čitali ispod klupe Po njima smo ocenjivali sami sebe. Između „gornjih i „donjih“ knjiga, važnije su bile one ispod klupe. Gornje smo čitali za nagradu, a donje, uprkos kazni, po izboru srca. U američkom kontekstu, knjiga na klupi govori o Edisonu, a knjiga ispod klupe, kultna knjiga, govori o Tesli. Ta knjiga ne prestaje da se čita.

Čini mi se da je Tesla kao moderna „ikona“ jedina tačka u kojoj se zaista dodiruju američki i srpski mit.


Ima i drugih. Srbi i Amerikanci dele neformalnost i spoljašnji optimizam. Budući da nemaju aristokratiju, i Amerika i kraljevina Srbija su izjavljivale da predstavljaju besklasna društva. I jedna i druga kultura su u jednom trenutku obogotvorile seljaka. Po Džefersonovoj teoriji, idealan Amerikanac je nezavistan, pošteni farmer, koji ima svoju zemlju i alatke i ne može ga se potkupiti.

Nikola Tesla je za nauku to što su religiozni mistici za teologiju. On ima tu ezoterično-mističnu tajnovitost. Da li se to uklapa u današnji „duh vremena“ gde su koncerni zaduženi za energiju, a Holivud i internet za proizvodnju heroja?

Pa on jeste bio naučni šaman, a nova tajnovitost odlikuje duh vremena, bilo da se radi o zombijima, vampirima (još jedna srpska priča koja se primila u Americi) ili čarobnjacima. Tesla i jeste bio naučni čarobnjak. Da bih opisao njegov i Edisonov sukob, ja sam skoro doslovno citirao delove srpske bajke „Čarobnjak i njegov šegrt“.

Kakav odnos imaju istorijski Tesla i onaj iz književnog dela Vladimira Pištala?


Prijateljski.

SAD prevode jako malo dela, okrenuti su sebi i svom jeziku. Zašto?


Ne radi se samo o knjigama. Moji student ne gledaju filmove sa titlovima. I, da, u pravu si, Amerika ne čita knjige iz drugih delova sveta, a odlučuje o sudbini ljudi iz drugih delova sveta. Kakva god procena stoji iza toga, ja je smatram pogrešnom. Knjige iz drugih kultura otvaraju nam um za druge načine mišljenja. Koliko ja znam, od svih knjiga koje se izdaju u Americi, pet odsto ide na prevode sa svih jezika. Utoliko je uspeh knjige sa jednog malog jezika veći nego što bi bio inače.

Često se uspeh američkog izdanja odrazi povratno na zapadnoevropske izdavače. Vlada mišljenje da ono što je prošlo u Americi, garantuje uspeh u Evropi. Da li je ta računica po tebi tačna?



Pa izgleda da jeste. Hajde da sačekamo godinu dana, pa me pitaj ponovo.

................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 12:49 pm



U pesmi hrvatsko-bosanskog pesnika Mila Stojića spominje se epizoda kada su Teslu vrbovali „zemljaci“ za svoj srpsko-hrvatski sukob. Parafraziran Teslin odgovor iz te pesme glasi: „Snaga vaše mržnje pretvorena u elektricitet osvjetlila bi nekoliko europskih gradova“.

A Andrić je rekao da je ta njihova mržnja maštovita i opsesivna kao neka izopačena ljubav.

Tesla je po tome bio iznad nacionalizma. Da li je zaista bio Amerikanac? Kako je govorio engleski?


Odlično. Nikad nisam pročitao da je neko pomenuo njegov akcenat. Pošto je pripadao najvišim društvenim slojevima (bio je član „400 gornjih“, što je bio broj ljudi koji su mogli stati u salon Ledi Astor, znao je dvojicu predsednika, Vilsona i Teodora Ruzvelta). Za Teslinog života, među Amerikancima se nekako izgubila percepcija o njegovoj stranosti. Suprotno onome što se kod nas često piše, on je voleo Ameriku. Pogotovo je voleo veliki Om, energetski naboj i večito brujanje Njujorka, grada u kome je živeo šezdeset godina.

Koliko od istoričara, a koliko od maštovitog pisca si ugradio u tu knjigu?


Ako bi roman bio restoran, onda bi istoričar sa raznih pijaca obezbedio sveže sastojke. Kulinarskom alhemijom, pisac bi im izmenio agregatna stanja. Uradio bi sve što može da ih pretvori u „Babetinu Gozbu“.

Da li ti je biografska paralela – i ti i Tesla ste u jednom trenutku postali srpski emigranti koji žele da se ostvare u Sjedinjenim državama – pomogla u uživljavanju u lik?


Jeste. Tačno se vidi da li je neku knjigu o Tesli pisao pisac iz Evrope (ne zna američki život) ili iz Amerike (nije mu jasna Teslina mladost.) U oba slučaja jedna polovina freske Teslinog života je uljana slika, a druga crtež sa naznakama boje. To što sam živeo u sredini koja nije mnogo drugačija od Like i što sam doktorirao američku istoriju, omogućilo mi je da uradim priču sa oba kraja. Pesnik Čarls Simić mi je rekao: „Da nisi živeo u Americi, ti nikad ne bi napisao ovu knjigu“.

Šta nisam pitao, a važno je?


Pa ne znam šta bi bilo pitanje, ali voleo bih da kažem da sam nastojao da humanizujem Teslin lik. To sam postizao tako što sam priču, sloj po sloj, čistio od superlative. I od mistifikacija. Mistifikacije prigušuju čisti sjaj čuda njegovog života.
Roman „Tesla, portret među maskama“, za koji je Vladimir Pištalo 2008. nagrađen Ninovom nagradom, na engleski jezik preveli su Bogdan Rakić i Džon Džefris, a objavila izdavačka kuća Graywolf Press. Još neke priče Vladimira Pištala, objavljene u zbirci „Priče iz rasejanja“ u izdanju DW i Samizdata B92, možete pročitati OVDE.

pescanik.net
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 12:59 pm



Danilo Kiš, intervju



NE VERUJEM U PIŠČEVU FANTAZIJU



Gospodine Kiš, kakav značaj za vaš književni rad ima istorijsko i duhovno nasleđe Evrope?
 
U mom slučaju stvari su, u osnovi, sasvim jednostavne. Ja sam u prvom redu evropski pisac, jer Jugoslavija, zemlja iz koje potičem, pripada Evropi, njena kultura i književnost su evropske. U užem smislu se, međutim, osećam dužnikom Centralne Evrope: mađarski milje koji sam upoznao u detinjstvu, poznavanje mađarskog jezika i književnosti imali su, najzad, presudan uticaj na mene. Ja sam se, dakle, u duhovnom smislu iz Jugoslavije premestio u Centralnu Evropu. Otuda je celokupno evropsko nasleđe, prirodno, i moje nasleđe – ja nisam samo ja. Po mom mišljenju, sve evropske pisce formirala je tradicija triju književnosti: francuske, nemačke i ruske.
 
Vaše knjige uglavnom se odigravaju u geografskom i kulturnom prostoru one prave Srednje Evrope, koja se prostire od Trsta do Krakova. Baš se za tu Srednju Evropu evropski intelektualci odnedavno neobično zanimaju. Srednja Evropa postala je neka vrsta teme u modi. Šta se, po vašem mišljenju, krije iza toga: nostalgija ili traganje za identitetom?
 
Temom Srednje Evrope ja sam se bavio pre nego što je ona ušla u modu, još u prvim svojim knjigama. Čista je, dakle, slučajnost što me danas ubrajaju u taj veliki pokret koji oživljava kulturni i književni mit „Srednje Evrope“. Razlozi za nastanak ovog mita leže prvenstveno u tome što je Zapadna Evropa, pre nekoliko godina, iznenada postala svesna da čitava jedna kulturna tradicija silazi sa istorijske scene, da je njeno kulturno nasleđe u opasnosti da potpuno propadne. Tu je na prvom mestu reč o jednom političkom problemu, jer je postepeno odumiranje ove kulturne tradicije izazvano pre svega stalnim prisustvom Sovjetskog Saveza u zemljama Centralne Evrope. S druge strane, ni same te zemlje nisu preduzimale gotovo ništa da zaustave kulturnu propast: pod komunističkom vlašću, kulturno i književno jedinstvo koje je postojalo u Austrougarskoj monarhiji sve se više cepalo. Sada stvari izgledaju nešto drukčije.
Za to što je u Zapadnoj Evropi, a zatim postepeno i u zemljama Centralne Evrope, u kojima je komunizam na vlasti, taj proces buđenja kulturne svesti uopšte otpočeo zaslužni su pisci emigranti iz tog područja, poput Čeha Milana Kundere koji danas živi u Parizu. Ali, Kunderi i ostalima nije stalo da politički ujedine ponovo otkrivenu kulturnu Evropu. Njima je stalo da, nezavisno od političkih granica, stvore najpre kulturno jedinstvo, da pruže dokaza da celina postoji i da smo svi mi naslednici iste kulture, iste književnosti.
 
Kad čovek pročita vaše knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Enciklopedija mrtvih“, u iskušenju je da vas okarakteriše kao enciklopedistu revolucionarnih utopija koje se javljaju počev od 1789. Kakvu ulogu u vašem delu igra dokumentarni materijal?


Po mom uverenju, pisac nema prava da se prepusti fantaziji. Ja, u svakom slučaju, u piščevu fantaziju ne verujem. U književnosti XX veka odigrala se jedna suštinska promena, koja se sastoji u tome što književnost više nije ili ne sme da bude romantična u istorijskom smislu reči romantizam. U romantizmu je fantazija bila pokretačka snaga književnosti. Posle svega što nam je donela istorija ovog veka, sasvim je jasno da fantazija, a s njom i romantizam, više ne mogu imati nikakav značaj. Moderna istorija stvorila je tako autentične vidove realnosti da današnjem piscu ne ostaje ništa drugo nego da ih umetnički uobliči, da ih, ako treba, „izmisli“, to jest: da autentične datosti upotrebi kao sirov materijal i podari im, posredstvom imaginacije, novu formu.
Razume se da može biti korisno da se, polazeći od realnosti, istorijski dokumenti uvedu u radnju knjige, takoreći kao dokaz autentičnosti sadržaja. Na drugoj strani, istorijski dokument može služiti i mistifikaciji: pomoću njega se čitaocu sugeriše autentičnost, on čitaoca navodi da veruje da je sve što čita autentično, dok autor u stvari sledi sasvim druge ciljeve. Zato je za dobrog pisca važno da „izmeša“ svoje ideje, odnosno da jedan „istorijski dokument“ – ali ne istoriju – izmisli, da ga, ako hoćete, „falsifikuje“ kako bi na taj način, posredstvom imaginacije, ponovo identifikovao istorijsku stvarnost.
Baš kad je u pitanju period koji ste pomenuli, a koji počinje godinom 1789, ja autentičnim dokumentima ne pridajem nikakvu vrednost, izuzev ako je reč o osvedočenim dokumentima, kakvi su, recimo, Solženjicinovi, ili dokumenti Karla Štajnera, pisca potresne knjige 7000 dana u Sibiru. Autentičnost je tu prosto opipljiva i ona određuje stvarnu istorijsku vrednost tih knjiga. Pošto me je baš taj period istorije uvek naročito zanimao kao presudan za veliku izdaju čoveka, poduhvatio sam se da na svoj način dokumentujem određene događaje iz istorije XX veka, drugim rečima da u svoje knjige uvedem lažne dokumente i da ih u procesu pisanja imaginacijom preobrazim u „prave“. Verovatno mi nikada ne bi uspelo da koristeći se istorijski autentičnim dokumentima ostvarim u svojim knjigama onaj stepen literarne uverljivosti koja im je – sudeći po kritikama koje su dobile – u ovom obliku svojstvena.
 
Gde, po vašem mišljenju, leži uzrok utopijskih i ideoloških žudnji čoveka XX veka?
 
Nestajanjem fašističke, odnosno nacionalističke i sve bržom propašću marksističko-komunističke ideologije situacija je u velikoj meri izgubila u oštrini. Svet se – to je sad sasvim očigledno – vraća različitim oblicima vere. Ovo ne važi samo za muslimanske države, nego i za katoličke i pravoslavne zemlje. U zapadnim industrijskim nacijama opaža se, osim toga, i okretanje misticizmu. Čoveku je očigledno potrebno jedno totalno i totalitarno objašnjenje sveta. Marksistička ideologija dala mu je takvo totalitarno objašnjenje tako što je mehanizam egzistencije i postojanja pokušala da definiše tezom o „klasnoj borbi“. U međuvremenu su ljudi sve više uviđali da je marksističko objašnjenje nedovoljno, čak i pogrešno, i okrenuli su se raznim religijama, u nadi da će od njih dobiti neko prihvatljivo tumačenje. Devetnaesti i dvadeseti vek bili su epohe velikih ideologija, vreme kada su religijske i mističke utopije zamenjene tobože jedinstvenim filozofskopolitičkim koncepcijama. Taj poduhvat, koji je došao kao posledica prosvećivanja, moramo smatrati neuspelim. Opet se vraćamo religijskim utopijama i misticizmu.




Zar vam književna borba s utopijskim i ideološkim potencijalom našeg doba ne izgleda ponekad beznadežna, čak i kad, kao što kažete, taj potencijal u području politike gubi od značaja?
 
Sa stanovišta večnosti sve je beznadežno. Ali, kao što je Jonesko nedavno rekao: postoje dva velika metafizička oslonca, ljubav i smrt; oni su supstanca naše egzistencije i književnost nam pomaže da ih budemo svesni.
Što se tiče ideologije, ona je u načelu izvan poezije, izvan književnosti. Velika zabluda, karakteristična i za XX vek, sastoji se u preplitanju i mešanju književnosti i politike. Nama književnicima ta veza je jednostavno nametnuta. Čak i kad pišem knjigu kakva je Grobnica za Borisa Davidoviča, nastojim da iz toga izvučem ono najbolje: poeziju o jednom političkom predmetu, a ne politiku. Razume se da time nisam hteo da izdam istinu, naprotiv: ja svedočim o istini kakvu sam tražio i u dokumentima našao. Kad se Grobnica za Borisa Davidoviča pojavila, na sve strane je pisalo kako je to eminentno politička knjiga. Ali, ja tvrdim da to nije politička knjiga. Bilo mi je stalo – i mislio sam da će posle Solženjicinovih i svih drugih knjiga o sovjetskom Gulagu i istoriji ruske revolucije to svima biti jasno – da napišem jedno poetsko, jedno književno delo o tim poznatim političkim činjenicama. Ništa nisam manje želeo nego da saopštavam nekakvu „političku poruku“, koju mnogi kritičari i čitaoci veruju da su našli u knjizi.
 
Jedan od vaših kritičara označio vas je kao „hrišćanskog ateistu“. Da li biste se složili s tom klasifikacijom?
 
Moja spiritualnost je gnostička u smislu koji sam opisao u Enciklopediji mrtvih. Suština te spiritualnosti je moje nezadovoljstvo ovim svetom. Ja sam neka vrsta pobunjenika protiv Božje tvorevine.
 
U vašem romanu „Peščanik“ na jednom mestu stoji: „Ne postoji nijedna savršena religija da bi čovek imao razloga za konverziju. Jedina religija jeste verovanje u Boga.“ Da li je to u krajnjoj liniji i vaša veroispovest?
 
Iz mog ugla, za vernika, za svakoga ko traži Boga, nema prihvatljive religije. Zato za mene ne postoje ni „dobre“ ni „rđave“, „više“ i „niže“ religije. Inače, Bog nije ideja koja me posebno zaokuplja.
 
A kako stoje stvari sa vašim jevrejskim nasleđem? Kakav je njegov značaj za vas?
 
Moje jevrejsko nasleđe donelo mi je martirijum. Živeo sam u porodici u kojoj jevrejska religija praktično nije postojala. Moja majka je negovala jedan vid pravoslavlja koji bi se, obogaćen njenim vlastitim idejama, gotovo mogao nazvati paganskim. Zatim sam, za vreme rata, u školi, dobrotom jedne nastavnice koja je želela da u tim teškim vremenima malo brine o meni, upoznao katolicizam. Ali, ako sam od samog detinjstva i tokom čitavog života patio, to je bilo zato što su me gledali kao Jevrejina i prema meni postupali u skladu s tim. Mađarski fašisti i nemački nacisti diskriminisali su me kao Jevrejina. I kad sam postao pisac, počeo sam da pišem o Jevrejima, jer njihov milje poznajem. Sartr je jednom rekao: „Nije Jevrejin onaj ko se rodio kao Jevrejin, Jevrejinom se postaje zahvaljujući drugima.“ Ja sam, dakle, u onoj meri Jevrejin u kojoj me drugi takvim smatraju.




U nekim vašim knjigama jevrejski intelektualci, jevrejski revolucionari, jevrejski anarhisti spadaju u glavne protagoniste ...
 
Mislite na Grobnicu za Borisa Davidoviča? Poznato je da su rusku revoluciju, dobrim delom, pokrenuli ruska jevrejska inteligencija i jevrejski intelektualci Srednje Evrope. I tu su, po mom mišljenju, Jevreji podlegli velikoj zabludi. Bili su opsednuti iluzijom da je mogućno – naravno, prema Marksovim postulatima – izgraditi pravedno komunističko društvo, snažnije od svih nacionalnih i nacionalističkih težnji, prosto internacionalno. Danas vidimo da bankrot sovjetskog i svih drugih marksističko-socijalističkih sistema može, između ostalog, da se svede na to da kod pojedinačnih naroda sve jače probijaju nacionalna osećanja i nacionalistički nagoni i, kao kad se sruši brana, brišu marksističku ideologiju. To elementarno osećanje, doživljaj pripadništva jednoj naciji, primećujemo upravo kod sovjetskih naroda.
Većina ruskih jevrejskih revolucionara kasnije je, pod Staljinom, streljana ili je ostatak života provela vegetirajući po logorima Gulaga, dok su jevrejski revolucionari iz zemalja Srednje Evrope, ukoliko se nisu pravovremeno sklonili izvan domašaja Hitlerove moći, stradali u nacističkim koncentracionim logorima uništenja. U tom smislu ne vidim da se sudbine jevrejskih intelektualaca pod Staljinom i jevrejskih intelektualaca pod Hitlerom među sobom razlikuju. Jevrejski likovi u mojoj knjizi su tu jednostavno zato da dokumentuju sličnost ova dva sistema.
 
Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotina hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?
 
Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija, ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.
 
U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom „aspektu verovanja“, o vašem verovanju u „moć knjige“. Kako stoji stvar s tom „moći knjige“? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga „ima moć“?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike „nižih rasa“. To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu, nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj „dobroj stvari“. Kojoj „dobroj stvari“ služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samog sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.
 
..................


[size=13][Adalbert Reif]. S nemačkog prevela Drinka Gojković. – [u:] Gorki talog iskustva. Priredila Mirjana Miočinović. – Beograd: Prosveta, 2007. – str. 340-352.[/size]
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 1:06 pm



 
Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom „pesničkom pogledu na svet“, o svom „tragičnom osećanju života“. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?
 
Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.
 
S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudsku individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?
 
O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste „procesa hemijskog preobražaja“. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.
 
Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?
 

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle Drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih Crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak „klasični ratovi“ bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drukčiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

danilokis.org
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 1:23 pm



Slobodan Šijan  , intervju


" Vreme" , 8.05.2014.




Tradicionalni avangardista

sonja ćirić
"Na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije, konkurisao sam sa tekstom Svetislava Basare Diskopatija. Odbili su me, izabrani su neki drugi filmovi, svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje ‘kad ćete da snimite novi film’, stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi i, verujte, da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne... "
Slobodan Šijan nije samo filmski režiser, autor filmova Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug, Davitelj protiv davitelja i drugih, već je i vizuelni umetnik, slikar, teoretičar umetnosti i filma, pisac, eksperimentator, istraživač, izdavač, profesor... Na to nas je podsetio nedavno Fond "Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov" dodelivši mu nagradu "Tradicija avangarde" za doprinos avangardnoj umetnosti. Kako piše u obrazloženju, nagrada je dodeljena Šijanu za njegov upečatljiv i visoko samosvojan doprinos ukupnoj art sceni, imajući u vidu ne samo njegov kultni kinematografski opus, nego i višedecenijsko bavljenje ovog umetnika neoavangardnim i postavangardnim praksama, od eksperimentalnog filma i psihodeličnog slikarstva do konceptualne umetnosti, kemp kolaža
performansa i umetnosti ponašanja. Neposredan povod ovoj nagradi je retrospektivna izložba Slobodan Šijan: moraću da skrenem održana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu decembra 2012. godine čiji su autori kustosi Stevan Vuković i Nebojša Milenković. Nebojša Milenković je autor istoimene monografije promovisane prošlog meseca u Beogradu i kustos izložbe o Šijanovom stvaralaštvu Filmske poze otvorene u Zrenjaninu povodom dodeljivanja nagrade "Tradicija avangarde".

"VREME": Ime nagrade "Tradicija avangarde" upućuje da avangarda nije trenutna moda i da nije od juče. Šta je sad avangarda?

SLOBODAN ŠIJAN: I meni se dopao taj naziv. Dve njegove reči čine jedan, možda malo i kontradiktoran izraz Vujice Rešina Tucića čije ime, uz Vojislava Despotova, nosi Fondacija koja je osnovana u Zrenjaninu da čuva uspomenu na ova dva svoja sugrađanina, književnika. Postoje razni nivoi raznih pokreta u raznim vremenskim periodima, pa zato i razni termini kojima se definiše mesto nečega što pokušava da proširi naše poimanje onog što podrazumevamo pod umetnošću, da proširi ili negira naš način prihvatanja nečega što je umetničko delo. Naziv nagrade "Tradicija avangarde" usmerava pažnju na one ljude i one umetnike koji danas pokušavaju da nešto pomere u shvatanju šta su granice umetnosti, i zato mislim da je to odličan naziv.

Zašto je nekom stvaraocu, recimo vama, potrebno više medija da prenese drugima svoju ideju, emociju, otkriće...

Ja sam svesno išao raznim pravcima u svom bavljenju umetnosti, i evo istoričari umetnosti su se tek poslednjih godina ozbiljno zainteresovali za tu moju intermedijalnost. Zašto tek sad, zato što je to kao ideja bilo prilično strano ovoj sredini. I još uvek je, i verovatno će tako i biti. Međutim, s obzirom da se sve više ljudi bavi različitim medijima u umetničkoj praksi, o tome je, eto, počelo i kod nas da se piše.
Međutim, sa stanovišta ukusa, ja sam uvek bio sklon i popularnoj kulturi i eksperimentalnoj umetnosti. A ono u sredini, ono što se kod nas smatra za veliku umetnost, uvek sam pokušavao da izbegnem, mada sam nekim svojim bioskopskim filmovima možda zapadao baš u tu sredinu. Nadam se samo da oni sadrže prepoznatljive pokušaje da se izađe odatle. Postoji nešto što je prihvaćeno kao veliko delo, kao značajna umetnost, zatim postoje ljudi koji pokušavaju da pomere, da prošire važeće koncepte, i postoji popularna kultura. Između tih pojava postoje komunikacija i prožimanje – Endi Vorhol se, na primer, često igrao pojmovima popularne kulture i tako direktnije stizao do publike. Mislim da je u mojoj generaciji filmskih stvaralaca postojala spremnost da se komunicira s publikom, da je to odlika te generacije. Ja sam, recimo, ovaj dug period u kome nisam snimao celovečernje filmove iskoristio da izložbama i knjigama budem prisutan u kulturnom životu. Izdvojio bih izložbu Oko filma u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 2009. godine čiji je autor Dejan Sretenović. Izložba je bila fokusirana na vezu između umetnosti i filma u mojim radovima. Bila je dobro primljena u Beogradu, dok se o novosadskoj izložbi Moraću da skrenem u Beogradu osećaju odjeci tek sad, i to zahvaljujući monografiji i nagradi. Beograđanima je Vojvodina kao neka druga država. Muzej savremene umetnosti Vojvodine je veliki prostor, izložio sam oko 400 radova, što je u Beogradu osim u Muzeju istorije Jugoslavije već duže vreme nemoguće.

Da li je to bio razlog što ste imali izložbu u Novom Sadu?

S obzirom na to da sam u Beogradu imao izložbu 2009. godine, smatra se da ste potrošeni na neko vreme. Eto to je razlog. Tada je u Salonu Muzeja savremene umetnosti pokazan samo segment mojih radova, pa je kustos Stevan Vuković smatrao da treba pokazati i druge. Naišao je na razumevanje Nebojše Milenkovića koji je kustos jedinstvene zbirke konceptualne umetnosti u Novom Sadu. Vojvodina je imala snažan konceptualni pokret, pa otud ne čudi što njen Muzej savremene umetnosti interesuje ovo što ja radim. Tako su se njih dvojica sa velikom strašću upustili u istraživanje mojih radova i napravili retrospektivnu izložbu vizuelnih eksperimenata od 1960. do 2012. godine.

Dug period u kome niste snimali celovečernje filmove, koji ste maločas pomenuli, prošaran je vestima o gostovanju vaših filmova po raznim retrospektivama u inostranstvu što stvara utisak vaše prisutnosti u aktuelnoj kinematografiji.

Da, ali sve je to u granicama uobičajenog, ništa posebno.

Pa ipak radi se o velikim centrima, recimo o Njujorku...

Mislite na izložbu Tune in Screening: Psihodelične pokretne slike socijalističke Jugoslavije 19661976, čiji je autor Branko Frančeski, istoričar umetnosti iz Zagreba? To je dosta uspešna izložba koja sad kruži Evropom i regionom. Ja sam na toj izložbi prisutan sa petnestominutnim eksperimentalnim filmom iz sedamdesetih o našem umetniku Kosti Bunuševcu. Taj film je rađen u psihodeličnom maniru jer sam ja u to vreme radio dosta takvih stvari pod uticajem zapadne rok kulture. Do nas je, kad je vizuelna kultura u pitanju, taj uticaj najviše stizao preko omota ploča. Santana, Pink flojd... sećate se? Meni ta izložba znači priključenje svetu o kome smo 70-ih samo mogli da maštamo. Inače, izložba je u Njujorku bila među pet najboljih te godine, prema listi časopisa "Vilidž Voice", pa je i zato smatram važnom.

Kako je kod nas, tih sedamdesetih koje su bile blagonaklone prema uticajima zapadne kulture, prihvaćena psihodelična umetnost?

Ona je potpuno nezapažen fenomen i do dan-danas, njom se niko nije ozbiljno pozabavio osim eto Branko Frančeski i Moma Rajin koji je svojevremeno prikazao omote LP ploča. Pripadala je periodu između one malo tradicionalnije, ali opet moderne umetnosti, i prelaska ka novoj umetničkoj praksi. Bila je nedovoljno zapažena možda i zato što je kratko trajala, znači od kraja šezdesetih do početka panka, do prvih godina sedamdesetih. Od umetnika bili su Radovan Hiršl, Vladimir Vlaja Jovanović, Kosta Bunuševac, ja sam nešto radio, radili su razni ljudi koje znam samo po nadimcima, zatim Dejan Stepanović koji je otišao u Švedsku... Ta naša generacija je težila Zapadu, osećali smo skučenost u samoupravnom socijalizmu i želeli smo da odemo negde gde je, kako smo mislili, sloboda. Pokušali smo čak i da imamo zajedničku izložbu u Domu omladine Beograda ali je nisu prihvatili pa se, znači, ta umetnost nije zvanično pojavila kao neka grupa. Vlaja je, kasnije, izdavao časopis "Izgled" u Studentskom kulturnom centru i bio je pokretač novih stvari, ali je otišao u inostranstvo. Kosta Bunuševac je opstao, imao je i seriju performansa u SKC-u. Sećam se njegovog Termina X. Sve što se tada radilo bilo je prilično interesantno, ali na margini našeg umetničkog dešavanja.

Kad se kaže psihodelična umetnost pomisli se na narkotike. Da li...
Ta generacija je prilično koristila droge, mnogo ih je zbog toga i iščezlo. Dosta mojih prijatelja sa Fakulteta likovne umetnosti su isprobavali te stvari. Meni, srećom, fiziološki nije prijalo. Ja čak ni ne pušim. Ali bio sam deo te kulture, putovao sam auto-stopom po Evropi, obilazio klubove po Amsterdamu, Londonu. To je bio generacijski fazon. Moglo je da se putuje bez kinte, što je danas neverovatno. Ja sam tako tri meseca putovao po Evropi, uvek se nađe negde gde će da se prespava. Kupiš flašu mleka, uzmeš čips, i to je to. Šta će ti više.

Vaš rad Veliki oltar koji može da stane na dlan, iz tog je vremena. Čemu ili kome ste ga posvetili?

To vi protumačite. Nisam promoter neke nove religije, ali ako se pronađete u tom oltaru – super. Slika je nastala kao usmeravanje koncentracije na neki sitni detalj. Potka slike su kvadrati inspirisani Kleovim apstrakcijama u koje sam uslikavao prizore koji imaju veze sa raznim interesovanjima hipi generacije, psihodelične kulture, popularne kulture tog vremena, raznim interesovanjima za okultno, budizam, otpad. Sve to je našlo mesta u nekom od kvadrata. Sliku sam nazvao Veliki oltar zato što je tako mala a ima puno sadržaja.

.......
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 1:35 pm



U obrazloženju nagrade "Tradicija avangarde" nabrojane su razne umetnosti kojima se bavite, pa iumetnost ponašanja. Šta je to?

Pre svega se mislilo na poslednji ciklus mojih radova, na Filmske poze u kojima sam pokušao da kroz razne digitalne kolaže starih i novih fotografija uspostavim vezu između filma i našeg ponašanja. Tu su bile veze koje su pravljene između filma i nenamernog ponašanja, pa filma i ponašanja umetnika, i između filma i namernih foto performansa. Neki su smatrali da je to blisko umetnosti ponašanja. Ja prosto radim ono što mi padne na pamet, a teoretičari posle to svrstavaju gde misle da treba. Moj veliki multimedijalni projekat Vrtoglavica posvećen Alfredu Hičkoku bio je projekat koji je u sebi sadržavao nešto što je moj dobar prijatelj i značajni umetnik Tomislav Gotovac nazivao – život kao umetnost. Znači: življenje kao umetnički performans. On je deset godina svog zaposlenja na mestu računovođe u jednoj bolnici nazvao umetničkim projektom. Tako je i moj obilazak lokacija na kojima je snimana Hičkokova Vrtoglavica bio projekat čiji je najznačajniji aspekt ono što je jako teško preneti nekom drugom: sopstveni doživljaj boravka u prostorima koji su u tvom sećanju opstali u nekim ostacima pamćenja sa nekih projekcija tog filma u Beogradu. Na koji način ti sada reaguješ na ono što je ostalo u tvom sećanju u susretu sa nekim stvarnim prostorima na kojima je sniman film? Kao što je reditelj Verner Hercog tri meseca hodao do groba čuvene Lote Ajzner i beležio sve što je doživeo na tom putu pa zatim napisao knjigu Hodanje po ledu, tako je i moj projekat na neki način "hodanje" do prostora Vrtoglavice i prisustvo na njima. Kasnije sam o tome napisao knjigu poetske proze koja je možda i prva knjiga o Vrtoglavici. Pokušao sam da poetskom prozom zabeležim taj događaj, a da kasnije, foto-sekvencama napravim nezavisni komentar tog susreta mog sećanja na Vrtoglavicu i onoga što od lokacija tog filma danas postoji. To je širi projekat koji možete nazvati i ponašanjem, i življenjem, a onda i nekim fotodokumentovanim i dnevničkim beleženjem.

Završili ste slikarstvo na Fakultetu likovne umetnosti u klasi Ljubice Cuce Sokić. Kako je ona gledala na vaše eksperimente?

Ja sam studirao kod Cuce Sokić upravo zbog njene veće tolerancije na raznorazne ludosti koje kod drugih profesora ne bi prošle. Eventualno bi rekla: "Crno dete, što si stavio to crno na pola slike, mogao si malo da umešaš neku lepu boju", ali nikad nije rekla "prebriši to". Sećam se da je Kosti Bunuševcu stalno prigovarala zašto radi tako kako radi. Jednog dana dođe, i oduševi se njegovim crtežom. Kaže: "Kako ti je ovo divno, tako treba da radiš", a on joj odgovori: "Pa to sam nacrtao kad sam imao šest godina!"

Diplomirali ste slikarstvo, pa upisali režiju na Fakultetu dramskih umetnosti zato što ste saznali da Živojin Pavlović te godine prima klasu.

okom studija slikarstva video sam njegove filmove Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo. I, kad sam čuo da je Živojin Pavlović primljen na Fakultet dramskih umetnosti i da će primiti klasu, ja sam se prijavio. Što bi mi inače trebao još jedan fakultet. Pomislio sam: od ovog čoveka mogu nešto da naučim. U to vreme na Likovnoj nije bilo ni pomisli da se razmišlja o drugim medijima, to bi bilo svetogrđe. A ja sam osećao neku ograničenost u mediju koji sam studirao i imao sam potrebu za nečim što će na drugi način da komunicira. Smatrao sam da je galerija skučen prostor koji se obraća malom broju posetilaca, a da je bioskop demokratski medij gde svako ko plati kartu koja je u to vreme bila jeftinija od šoljice kafe, može da vidi vaš rad.

Kakav je profesor bio Živojin Pavlović?

Zastupao je apsolutnu slobodu. Nije se mešao u to šta ćemo da snimimo. Pošto je smatrao da talenat ne može da se procenjuje, ko donese film dobije 10, a ko ne donese, bez obzira zašto, dobije pet. Iako mu se ne bi dopalo nešto što bih snimio dao bi mi desetku, ali da mu nisam doneo film zato što mi fakultet nije obezbedio kameru, oborio bi me. "Ko će posle da te pita zašto nisi snimio film", govorio je. Zahtevao je da moraš sam da se izboriš za film.

Verovatno su mu se dopali vaši eksperimentalni filmovi zasnovani na estetici odvratnog.

Leonid Šejka, s kojim sam se družio u vreme studija slikarstva, zainteresovao me je za estetiku đubrišta. Tendencija te estetike je bila da se ružnoća izjednači sa lepotom – možda zbog toga ja smatram da je film Buđenje pacova Žike Pavlovića barok raspadanja. Na prvoj godini studija režije snimio sam Gradsko đubrište na Adi Huji u Beogradu, naravno da je Žika bio oduševljen. Leš je snimljen u okviru jednog drugog predmeta gde smo dobili traku i zadatak da snimimo šta hoćemo – meni je zato FDU bio zanimljiv: dobiješ kameru i traku a učiš od Žike Pavlovića. Ljubavni film je u konceptu i u izvođenju film Tomislava Gotovca, a moj u realizaciji jer sam ja snimao dok je on bio zabavljen vođenjem ljubavi sa svojom devojkom. To je hardkor film, ali nije imao aspiraciju da posluži za seksualno zadovoljenje gledalaca nego da zabeleži ljubavni čin kako god da se odvija. Ja čak nisam znao da film postoji jer nije smeo da se razvija u laboratoriji pošto bi odmah bio prijavljen policiji. Tomislav Gotovac ga je navodio u filmografiji kao da je izgubljen, pa sam ja kasnije napisao tekst u kome ga opisujem po sećanju ali kao film koji više ne postoji. Tomislav je tek krajem devedesetih počeo da ga prikazuje, verovatno i zbog osobe koja je bila u filmu njegova partnerka, pa je tako Ljubavni film (Gotovčev naslov je Obiteljski film II) ipak iskrsao na svetlost bioskopskog projektora. Moja i njegova verzija se nešto razlikuju i u montaži, sa čime se on saglasio.

Bilo je rizično i hrabro tada snimati filmove u kome se prikazuju ljudi kako prebiraju po đubrištu, fiksanje, čerečenje, seks, smrt...

Jeste, ali ko je znao da vi to snimate. Beograd je imao andergraund scenu, mi smo bili deo nje, pogotovo kad su krenule zabrane. Od 1972. do 1976. godine bilo je vreme mračne represije u srpskom filmu. Nije moglo ništa da se radi. Igrane filmove su snimali samo partijski likovi, i to samo politički pravilne filmove, a oni značajni autori su morali da se povuku.

Vaš profesor, na primer.

Posle Plastičnog Isusa, diplomskog filma Lazara Stojanovića koji nije ni prikazan, 1973. godine otpustili su Aleksandra Sašu Petrovića, a Živojina Pavlovića su degradirali u referenta za učila, u nadi da će da podnese ostavku. On to, naravno, nije uradio. Rekao je smejući se: "Ove budale mi dale kancelariju, sad mogu na miru da sedim i pišem romane." Međutim, on budući da je vredan čovek, nije sedeo nego je dekorisao zgradu raznim gravirama koje se tiču pokretnih slika. Tada je formirana radna grupa na FDU koja je analizirala studentske filmove iz klasa koje su vodili Saša Petrović i Žika Pavlović da bi procenili da li su imali negativnih uticaja na studente. U izveštaju su naveli niz imena studenata i objavili ih.

Da li ste i vi bili među tim studentima?

io sam, zbog filma koji sam radio po Sartrovoj priči zato što se po njima film bavi mračnom stranom života. Film Toma Gotovca Slani kikiriki je bio kritikovan zbog simbola nekih religija i političkih pravaca na zadnjicama golih devojaka i mladića. U ono vreme je bilo dosta opasno da dobijete negativnu ocenu te radne grupe, nije bilo nimalo naivno kao što neki učesnici komisije hoće danas da predstave. Sećam se, Velimir Abramović je došao na ideju da mi studenti Žike Pavlovića organizujemo peticiju. Tvrdili smo da on nije loš pedagog kao što je ocenila komisija koja ga je smenila i tražili smo da ga vrate u nastavu, ali nismo uspeli. Godinama posle toga bi mi neko spomenuo – onu peticiju baš i nisi morao da potpišeš. Mnogo ljudi iz te generacije je ostalo bez šanse da nešto uradi, studenti režije su narednih pet-šest godina bili kao neka crna ovca. Ali sad to više nije bitno, ne volim o tome da pričam.

Često pominjete Tomislava Gotovca, reditelja, glumca, multimedijalnog konceptualnog umetnika.

Kroz druženje sa Gotovcem doživeo sam jednu vrstu transformacije, počeo sam drugačije da razumem vezu između avangardnog i popularnog. On, koji je stvarao apsolutno hermetičke, minimalističke filmove, bio je veliki obožavalac holivudskog filma. U njemu su bile spojene te dve stvari koje se čine nespojivim ljudima koji se opredeljuju za jedno ili drugo. On je uspeo da ih integriše kroz svoju ličnost. U tom pokušaju da razumem sve to, nekako sam i ja doživeo transformaciju u kojoj sam prestao da stvari delim na popularno i na eksperimentalno i da shvatim umetnost kao široko polje po kome možete da istražujete u raznim pravcima. Prošle godine sam za knjigu Kino TomAntonio G. Lauer ili Tomislav Gotovac između Zagreba i Beograda dobio nagradu "Jutarnjeg lista", najveću nagradu u Hrvatskoj za publicistiku, što je za mene veliki uspeh. Knjiga je koprodukcija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Hrvatskog filmskog saveza. U Beogradu je niko nije ni primetio. Tomislav Gotovac je hrvatski umetnik značajan i za srpsku kulturu, ja sam zato i napisao knjigu o njemu. Tokom deset godina koliko je živeo u Beogradu bio je veoma značajan, ali mi se ponašamo kao da nije postojao. To su ta naša ispuštanja, zaboravljanja. A opet, o tom njegovom radu ovde, ne zna se u Zagrebu, i zato sam i imao potrebu da pišem o njemu.

......
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 24, 2015 1:44 pm

Vizuelni eksperimenti Slobodana Sijana

.......


Dakle
, da se vratimo na vašu filmsku karijeru: vi ste prvi film snimili tek pet godina nakon diplomiranja.

Da, sve dok ljudi koji su studirali režiju u Pragu nisu snimili svoje prve filmove. S obzirom na to da se o njima govorilo kao o mladim talentovanim ljudima, i ostali mlađi reditelji su dobili mogućnost da rade. Oni nisu imali pedigre crne ovce, pa su otvorili vrata i nama. Ali do tada je za nas bilo bezizgledno. Ja sam tokom četvrte godine studija otišao u vojsku da bar malo dobijem na vremenu. Niko nije ni primetio da me nema na fakultetu, zato što nikog nije bilo briga za nas. Diplomirao sam sa nekom emisijom o guslarima 1975. godine.

Da li ste kasnije imali problema zbog cenzure, da li se kasnije kontrolisalo šta snimate?

Postojali su takozvani umetnički saveti u kojima su bili i politički zaduženici postavljeni da čuvaju i kontrolišu. Ja sam imao "kontakt" sa njima već negde na početku karijere. Tada nisi mogao tek tako da počneš da radiš na filmu, morao si prvo da se dokažeš. Ja sam se dokazivao na televiziji, u Dramskom programu TV Beograda. Odlučio sam da ne želim da živim od nekih tezgica, jer nisam zato posle Likovne studirao režiju, hoću da probam da radim igranu strukturu, iako je to bilo neisplativo. Za jedan TV film od 60 minuta treba šest meseci rada kao za pravi film, a dobijete honorar kao da snimate uživo jednosatnu emisiju zato što honorar se računao po minutaži. Tako sam prihvatio da za Dramsku redakciju uradim posao koji se smatrao da je "koska" – resital poezije. Smatralo se da od toga ne može bogzna šta da se uradi, dodelili su mi da po poeziji Vaska Pope uradim resital Sunce te čuva. Ta moja emisija je toliko dobro bila primljena u redakciji, da su mi ponudili drugi resital, poeziju Branka Miljkovića sa Mikijem Manojlovićem. Posle toga sam dobio jednu TV dramu, pa drugu, tako da sam mimo ovih resitala snimio pet TV filmova i pokazao se kao neko ko radi interesantne stvari sa filmom. Zato sam konkurisao za film sa celovečernjim projektom o Savi Šumanoviću. Tu sad nastupa umetnički savet: nisu odobrili scenario, tako da ja nisam realizovao taj projekat. U stvari, ti ljudi su imali jako dobar nos, evo zašto. Taj scenario je za mene napisao Branko Vučićević, poznati filmski stvaralac i avangardni umetnik koji je pisao scenarija za Makavejeva, Batu Čengića, Karpa Godinu, bio je scenarista crnog talasa. Rekao je: "Ne smeš mene da potpišeš, potpiši sebe. Ako potpišeš mene, nema šanse da prođeš." Ja sam tako i uradio, ali su članovi umetničkog saveta to ipak namirisali. Jedan od njih, tada ugledan, pitao me je za lik Šumanovićevog prijatelja: "Pa zar je to naš Rastko Petrović?" Uglavnom, sledeće godine sam uspeo da dobijem ponudu za još jedan TV film, Ko to tamo peva. Od toga je nastao celovečernji bioskopski film. I, tako je to krenulo. Od tog šestog TV projekta. Imao sam 33 godine kad sam ga snimio. Pet godina pre toga sam lebdeo u nekom bezvazdušnom prostoru.

Kasnije ste, i to posle uspeha Ko to tamo peva, Davitelja, Maratonaca... doživeli reprizu tog osećaja.

Jeste, u Miloševićevo vreme. Opet je došlo do neke krize, ovoga puta među našom generacijom autora koji nisu hteli da podržavaju režim, pa se otvorio prostor za mlade autore koji funkcionišu u datim mogućnostima.



Kakva vrsta podrške režimu je bila potrebna? Samo da radite svoj posao ili i još nešto?

Bilo je autora moje generacije koji uopšte nisu hteli da pokušavaju da rade. Ja jesam, stalno sam nudio projekte, ali ne, to nije bilo dovoljno. Potrebno je bilo da dignete dva prsta i kažete – Slobodan Milošević fenomenalno vodi državu. E onda može, onda možete da snimite film. Bilo je neophodno da se izjasnite. Ljudi često vole da zaborave te finese, ali tako je bilo. Na primer, moj projekat Siroti mali hrčki koji sam realizovao nakon 13 godina čekanja prošao je kroz sve faze predrealizacije, ali pošto nije došlo do tog čina podrške režimu i izjašnjavanja, uvek bi neki segment finansiranja filma bio storniran – bilo podrška TV ili kredit od banke, pa je projekat bio stopiran nekoliko puta.

Moguće je shvatiti tu opreznost režima: znali su da vi ne pravite zabavne filmove.


Ali ja pravim komedije, zar ne? Ako društvo nema tu vrstu tolerancije, ako ne može da prihvati humor, to govori o autoritarnosti režima. Uostalom, ti Hrčki su jedna simpatična i bezazlena komedija. Istina, koja je aktuelna i dan-danas.

Kad ste poslednji put konkurisali s nekim projektom?

Pa evo sad, na poslednjem konkursu Filmskog centra Srbije. Jedno vreme nisam, bio sam frustriran tim stalnim odbijanjem. Bila su to scenarija naših najpoznatijih pisaca. Sad sam konkurisao sa tekstom Svetislava Basare – Diskopatija. Nije skup projekat, dobili smo sredstva od novosadskog fonda, a ovde su nas odbili. Izabrani su neki drugi filmovi, i sve je to u redu, i filmovi i autori, ne mogu ništa da kažem, ali svaki put te ćušnu za neki drugi put – malo me to i zamara. Zamara me i pitanje "kad ćete da snimite novi film", stavlja te u neku luzersku poziciju. Ne želim da budem u toj poziciji, zato sam se i prihvatio tih drugih poslova, pisanja knjiga, izložbi, i verujte da se mnogo bolje osećam. A film, ako nekom treba biće ga, a ako ne... Možda i ne treba, možda su došla vremena za neke nove ljude.

Sudeći po ekspozeu Aleksandra Vučića, ima nade za kulturu.

Videćemo. Toliko stvari je zapušteno a novca je nedovoljno, pa ne znam... Videli ste da je Ustavni sud pronašao način kako da oduzme novac Filmskom fondu, tom Fondu koji nije izabrao moj projekat, što nije dobro, jer će sad proći neko vreme dok i oni koji su izabrani, dobiju svoj novac. Nažalost, imamo dosta energije da rušimo dobra rešenja, a loša, samim tim, opstaju, uporno. Da li se to može promeniti, videćemo.

Međutim, savremena kultura ipak opstaje, stvaraoci stvaraju, dobijaju nagrade...

Jeste, u pravu ste. Kultura ima bogatu produkciju, mladi dolaze, stariji su vitalni i proizvode se sjajne stvari. Beograd je jedan ogroman grad u kome kultura ima tradiciju, u njemu postoji potreba za kulturom. Šteta što neki zvaničnici često promovišu prilično zastarele koncepte o tome šta treba podržati. Tu je kočnica.

vreme.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto Okt 27, 2015 8:01 pm



Mika Antic , Intervju



Miroslav Antić: Sa iste zvijezde - Tin, Šerbedžija i ja


Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama.
 Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog
 jednoga bleska ne žele da izgore"



Autor:Drasko Redzep

Jul 1986: Tek što se u Meksiku završilo Svetsko fudbalsko prvenstvo, u Španiji je počelo - košarkaško. Sve su oči YU navijača uperene u Dražena Petrovića, a najmlađi igrač Danko Cvjetićanin obećava medalju. Izmena i u nedeljnom TV terminu: umesto Sonje Savić u "Šečernoj vodici", gleda se Bata Živojinović u "Velikom transportu". Na Splitskom festivalu - "Mižerja", ali ne evrovizijska, već ona koju peva Oliver Dragojević. U Budvi se snima jugoslovensko-nemačka koprodukcija "Zaljubljeni", a pomoćnik reditelja je Dinko Tucaković, koji koristi priliku da intervjuiše glavnu zvezdu filma - Barbaru Sukovu. Bivši debeljuca, beogradski kompozitor Voki Kostić objavljuje čuvenu knjigu dijetalnih recepata "Kako sam pojeo sebe". A Novi Sad i cela Jugoslavija i dalje sa setom pominju nedavno preminulog pesnika Miroslava Antića. "Posle detinjstva, to je kao sutradan posle praznika", piše Mika u neobjavljenoj knjizi "Izdajstvo lirike". Antićev biograf Draško Ređep odlučuje da delove razgovora iz buduće hagiografije "Ulepšavanje nevidljivog" objavi u zagrebačkom književnom časopisu Oko...
 
"Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama. Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žele da izgore"
 
 
- Pol Valeri ima zapis u kome kaže kako pesnici, u stvari, uvek hodaju na rukama. Tvoja knjiga, nedavno objavljena, ima naslov: Hodajući na rukama (1984)...
 
- Posle Lao Cea jednako mislim: treba govoriti što kraće. Makar i u poslovicama. Hodajući na rukama.
 
- Za jednog od Antićevih pesničkih predaka, za Zmaja, govorilo se, i to često, kako je raskovao svoj talenat barda, iliti dežurnog pesnlka nacije, u sitan novac, delećl ga u bescenje, od prilike do prilike, svakodnevno.


Delio sam pesme. Neprestano. Ne znam više ni kome. U jednom petrovaradinskom obdaništu presrela me vaspitačica i donela rukopis moje (zaboravljene) pesme. Napamet je znala njene stihove. To je gotovo izuzetak. Pesme mi se, najćešće, ne vrate. Bio sam (i) kafanski pevač, pa sam i stoga imao razumevanja za probleme kafanskih pevačica i tajne njihovih svezaka u kojima su beležile reči. 
 
Radmila Karaklajić, inače, ispričala mi je da su neke moje reči, neke moje pesme, nekakvo moje stihovano ohrabrenje, da je sve to izmenilo čitav njen životni put. A ja se, posle svega, nisam setio ni jedne jedine reči. Verovatno sam sve to ispričao dokazujući da u svakom od nas ima ono nešto, nejasno, a značajno nešto. 
 
A uostalom i deca treba da znaju da pesnički bog postoji. Kao što postoji i njiva, i džambo-džet.
 
- Najčešće, neposredno si tu, usred atlasa tzv. poezije za decu.
 
- Pre nekih jedanaest godina, još daleke 1974. godine, učestvovao sam na jednoj konferenciji utroje, u Vrbasu. Onde smo se Duško Radović, Ršum i ja dogovorili o tzv. podeli posla. Ja pre svega pišem za tinejdžere.
 
- Znači, pišeš za kategoriju nekadašnjih čltalaca »Kadoka«, iliti omladinske književnosti.
 
- Moja tinejdžerska epoha počinje u trinaestoj, a završava u devetnaestoj godini. Kao što se zna, u čitavoj Skandinaviji postoji sistem radnji u kojima se, dakako, alkohol prodaje samo onima koji su stariji od dvadeset godina Dotle si, zapravo, tinejdžer. To jeste tako.
Mi smo nekad imali pred sobom, i posle u sebi, produženo Zmajevo vreme. Vreme izmedu dva rata, vreme čiča Andre, baba Zorke. Sada je sve drukčije. Ja sam Zmajeve pesme morao i svojoj deci da prevodim na savremeni naš govorni jezik. A Mira Alečković je, ipak, Riznicu Zmajeve lirike objavila u izvornom, starom jeziku, arhaično, nečitko. 
 
Jezik je, svakako, preskočio Zmaja. I nisu granice tinejdžerskih godina ona trinaesta i ona devetnaesta. Pomeraju se unapred. Ko zna za koji uzrast sam, kroz pedeset ili sedamdeset godina, napisao Plavi čuperak? Uostalom, već sada su dečaci i devojčice sa petnaest ili šesnaest godina sasvim odrasli. Velika je muka baviti se uzrastom i pantalonama. I epohama uostalom. Kraćaju rukavi epohe, a ne kaputa.
 
 
- Branko Radičević, onaj prvi Branko, zvezde, kao emanaciju kosmosa, pominje u lirskom zapisu Mini Karadžić u spomenicu. A od Njegoša do Laze Kostića i Veljka Petrovića zvezdani trag i zvezdani prah nas prati bez prekida. Antologija srpske poezije Zorana Mišića je naglasila baš tu kosmičku inspiraciju Veljka Petrovića, njegov raport o Halejevoj kometl, u pesmi Repatica. A od Crnjanskog do Slobodana Pavićevića vaseljena se doživljava erotski. Gde je Miroslav Antić u svemu tome?
 
- Za mene su, bez prekida, oči nalik na zvezde. I svaka večnost je kratka.
 
»Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. Jer svaka večnost je kratka«
Ako se sećam, u Savršenstvu vatre, ja nešto određenije govorim o tome: 
 
»Moj dom je moja zemlja, a ona je na nebu. Moj dom je, dakle, nebo. A ono je u svemiru. Moj dom je, dakle, vasiona. A ona je u mojoj glavi. Znači da nemam drugog zavičaja, sem sebe.« 
 
Pentrao sam se, oduvek, po tim brdima zvezda, i u Mitu o ptici ja upozoravam: 
 
»Izdaleka, zvezde se čuju kao vasiona. Izdaleka, ptice se čuju kao jato. Izdaleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Ko nema takvo uho - nema sluha. Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.«
 
Moje nekadašnje bordo zvezde i moj glomazni besmisao neslućenog samo su elementi jednog (takođe) pragovora, jednog početka. Smisao posle života, posle svega, to je jedna od velikih tajni do kojih mi je stalo. 
 
»Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena, uoči prostora i namera, bila je, eto, ta odvažnost, kao predak svih stvari što su se na trenutak zagrcnule od prevelikih želja.« 
 
Identifikacija sa zvezdama, to je proces koji se, sigurno, u mojoj poeziji može pratiti decenijama. Ne zaboravi da sam ja napisao i ovo i ovako: 
 
»Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednoga bleska ne žele da izgore.«

- A pre poezije? Bilo je, opet, kosmosa? 
 
- Kad sam bio đak, izbegavao sam sa strašću predmete kao što su hemija i matematika. Izvlačio sam se, želeo sam da ih sasvim preskočim. I jednog dana (setiću se datuma, negde u Galaksiji), pročitao sam naslov na prvoj strani: Čovek u kosmosu. Recimo da je bila 1962. Odjednom je požalio Miroslav Antić sebe, i zapitao se, kako je taj Gagarin mogao da ode unutra, u kosmos. 
 
Inače, zadržao sam samo knjige u kojima se, navodno, ništa ne događa. Čitam, dakle, samo takozvane, dosadne knjige. Tako sad i o poeziji drukčije mislim. Dosta je bilo lutanja, opširnosti. Kao da je naišao period kondenzovanja, izvesne sabijenosti, možda kristalizacije...
 
- I u onom smislu koji je podrazumevao Stendal, pišući o ljubavi?
 
- Ne bih sad umeo da to kažem. Ali sve od Ikara do Majkla Kolinsa, i u odnosu na nebo i ptice, svakako je tu prisutno. Kao u Besmrtnoj pesmi, vratiću se, jednom, a možda i uskoro, jednom drugom svetu, izvan života i smrti. 
 
Nisam razgovarao s Ikarom, ali sam pričao sa Kolinsom, malim čovekom koji može da stane, i koji je stao, u strahovito tesan prostor vasionskog broda. Zašto sam poželeo baš s njim da razgovaram? I zato što su njegovi drugovi hodali, sećaš se, po mesecu, a njemu to nije dato. Izgubivši kopču sa zemljom, on je, zapravo, bio u otvorenom prostoru svemira. 
 




Kako se tad osećao? Kolins se prisećao da je imao čudno osećanje da pripadamo kosmosu. Neprijatnije je, svakako, popeti se na jedan od njujorških oblakodera, nego se odvojiti od zemlje. I u vasioni, gde ne možeš da se razbiješ, omogućeno ti je da letiš! 
 
Po meni, Zemlja je sebična, vasiona je slobodna. Pa i ptice retko gledaju u zemlju. Jer kada bi gledale zemlju, bojale bi se, šta ja znam čega sve ne. Kosmos daje drugu dimenziju svemu. I onu koju pratimo kod Hajzenberga i Ajnštajna. Dve nove fizike su se pojavile samo u jednom stoleću, i to dve fizike posle Njutna! 
 
Onaj nobelovski, getingenski skup genija, od Anjštajna do Bora i Maksa Planka, kao da je takođe sazvežde te iste vaseljene. Godine 1932, dakle godine mog rođenja, naišlo je nekoliko epohalnih otkrića, pa i ono da se preko pozitrona, neutrona, itd. dođe do antimaterije. To otkriće i ja smo vršnjaci. I stoga radije mislim o tome nego o sukobu Kiša i Šćepanovića, na primer. Nekako mi je ovo važnije.
 
 
- Da li se radi samo o istraživanju budućnosti?
 
- Ni govora. Mi zaboravljamo da je uništenje biblioteke u Aleksandriji, pre toliko stoleća, Zapad dovelo u situaciju da hiljadu i više godina zapravo izdangubi. Od prošlosti su ostale tek mrvice. Kao da je od Šekspira ostala tek Bogojavljenska noć, a ne Hamlet! 
 
Mi danas sebično literarno određeni - zaboravljamo da živimo u vremenu koje daleko više mari za nauku, pa i misli nauku, nego za umetnost, nego umetnost. I to se sve dešava dok ovo razgovaramo.  Stvaraoci i tzv. stvaraoci se često gube, pa i u sitnicama sebeljubivosti, a nauka, u međuvremenu, u ovom vremenu, ide u pravcu poezije.
 
- Vidim da se, istovremeno, vraćaš na svoje stare knjige. Zašto?

- Zato što nema gotovih knjiga. One su otvorene i nezavršene. Knjige su, uglavnom, nedovršene. Čitam ih neprekidno, i to ih čitam više, i to daleko više, nego što pišem. Kao kod Konfučija, vraćam se na isti pasus, a onda, ako sam pet puta propustio misao, kasnije ću, mislim, sve shvatiti. 
 
Uostalom, u literaturi, koja je tako kvantitativna, nema mnogo napisanog. Ima možda mnogo fabula. Ali nema pameti. A ja nastojim da čitam pamet, a ne fabule. Ne zbivanja, već stanja. Meni se sad sve češće događa da pišem iste knjige. Smatram da je čitav život zapravo pisanje istih knjiga. Vrtim se oko njih, i u njima. Izoštravam pogled, sluh.

- Na tim kosmičkim relacijama, svakad, može se susresti i Laza Kostić, ali i Dobriša Cesarić, na primer...
 
- I Tin Ujević. Pobratimstvo lica u svemiru, ta davna Tinova pesma, ima i ovakve dve strofe:
 
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego tikoji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
 
I onda, kasnije:
 
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u svijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
 
Pominjući vasionu, dozivajući kosmos, Tin je uvek spominjao da naše misli žive, pre svega, u drugima, nesebično. Kao da se poznajemo, Tin i ja, u nekakvom sveopštem našem diskontinuitetu. 
 
Tin u kafani me ne zanima, to nije ni pesnik, ni pijanac. Gledao sam ga, jednom, sa druge strane, gledao sam u zagrebački Kavkaz, i video ga kao kosmičko biće. Pitao me Tin, šta gledaš u mene? Pitam se, rekao sam tada, sa koje ste planete stigli? I tada sam mu recitovao poslednje stihove Pobratimstva. I tada je nekome kraj sebe rekao Tin:

- Vidiš onog malog, taj je s iste zvezde kao i ja. 
 
Tada sam bio upoznao i Radeta Šerbedžiju, sve mislim da tada nije bio ni student, već dak. A sreo sam ga i u Ljubljani, kod Boštjana Hladnika, pokušavao je da bude glumac, filmski. A i Šerbedžija nije s ove planete, nego sa zvezde. Mi smo, možda, sa sedmog ili devetog neba. 
 
Sve je pitanje dimenzija. Uvek se radi i o slojevima vasione. I kada ne možemo da se uklopimo u svakodnevnu vasionu, Kamendin, dokolicu, nabavke svake vrste. Neograničeni simbol slobode koji se pojavljuje u Galebu Džonatanu Livingstonu možda je najuticajniji onda kada se proleće i kroz stenu, kroz tvrdi materijal. Tada se najbolje spoznaje svoje nekada, i svoje danas.
 
razgovarao: Draško Ređep (Oko, jul 1986)

byka.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto Okt 27, 2015 8:14 pm

Sonja Savic, Intervju

Neobjavljeni intervju sa Sonjom Savić: Samoća je cijena moje slobode
Objavljeno: 25.09.2015.




Do sada neobjavljen intervju je nastao julske noći 2008. na stepenicama stare gradske tvrđave u Nikšiću, dok je jedina svjetlost bio žar njene cigarete, jer momci zaduženi za rasvjetu nijesu vidjeli glumicu i novinarku, pa su je ugasili.

Sonja Savić je počela da glumi daleke 1975. kao četrnaestogodišnja djevojčica. Danas, ova četrdesetsedmogodišnja glumica ima iza sebe četrdesetak ostvarenja, mnoštvo nagrada poput Zlatne arene u Puli i specijalne nagrade žirija festivala u Veneciji, ali i svojevrsnu blokadu, kada je srpska kinematografija u pitanju.

„Izgleda nevjerovatno, ali je nažalost istinito - danas organizatori i producenti odlučuju ko će da glumi. Mnogi reditelji mi kažu da kada se pomene moje ime, produkcija odmah „skače na noge“ i stavlja mi zabranu. Nikad nijedan skandal nije bio vezan za mene, nikada se nijesam onesvijestila, zakasnila na snimanje. Neki scenaristi su u delirijum tremensu vođeni u bolnicu, bili su na heroinu i liječeni su o državnom trošku, a poslije su kao nagradu dobili da pišu seriju. Ja sam sve svoje bitke dobijala sama, ali i sve svoje obaveze ispunjavala bez greške, bez obzira na stanje u kakvom sam bila“, kazala glumica koja nikada nije „igrala kako su drugi svirali“.

Kada je počinjala da glumi pored nje su bili sami doajeni jugoslovenskog glumišta od kojih je imala šta da nauči.

„To je bila takva garda glumaca pored koje mi je bilo čast da stojim, a ne da glumim. Značilo je puno biti u društvu ljudi poput Pavla Vujisića, Zorana Radmilovića, Milene Dravić, Mire Furlan. Svi dobri ljudi odoše“, ne krijući emocije pričala je Savić, ističući da sebe smatra čovjekom bez domovine, jer ne zna više kako joj se zemlja zove i kome pripada.

„Nestale su one prave vrijednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih voljela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude“.

Od mlađe „garniture“ iz svijeta sedme umjetnosti posebno ističe Rašu Andrića i njegove filmove „Munje“ i „Kad porastem biću kengur“.
On je divan, duhovit i plemenit, na neki način subverzivan čovjek, koji govori o svom gradu. Pojedinima ne znam šta rade ni u pozorištu, ni na filmu. Moram pomenuti i Gorana Gajića, čovjeka koji je uspio da napravi seriju (Vratiće se rode) koju cijela zemlja, kako god da se zvala, gleda“.

Pošto su joj stavili „veto“ na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Marković i lingvistom Sašom Radićem (član benda „Supernaut“) osnovala je trupu.

„Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz „Partibrejkersa“, otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posijali sjeme koje je, srećom, urodilo plodom“.

Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je „Plej“, film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.

„Nakon 10 godina rada stigle su i pohvale. U Ljubljani su me prozvali „ikonom pobune“ i moram priznati da mi je to imponovalo“, riječi su glumice koja je sa projektima nastupala u Sarajevu, Mariboru, Ljubljani, ali ne i Beogradu.

„Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, je to što sam uspjela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspješno dočaram i do koje mjere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja riječ dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i poslije toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“.
Legenda jugoslovenske kinematografije kaže da čovjek bira životnu priču, ali da poslije priča vodi čovjeka. Ona je, na početku, umjesto braka i porodice izabrala karijeru. Kasnije je život odlučio umjesto nje.

„Čovjek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je... Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cijenu što sam uspjela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je  samoća cijena moje slobode“, priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svježoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju.

Sonjina baka je znala da kaže da se u ljudskim očima sve može pročitati. U Sonjinim očima čitala se tuga i  samoća .

„Ima još jedna bakina izreka koje se često sjetim - žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu”.

Dva mjeseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da „žagre“. Mnogi će pamtiti kako su joj oči „žagrile“ od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i vječitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom „zovu“ koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vrijedjelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči „žagrile“ od tuge i samoće.

Čudi se kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.
Ono što posebno raduje Sonju Savić jeste medijska razvijenost. Rastužuje je što uprkos tome, svi liče jedni na druge.

„Gledala sam programsku šemu crnogorskih kanala i smijala se. Potpuno je ista kao u Srbiji – intervjui sa biznismenima, enterijeri njihovih jahti, u Srbiji prikazuju hotele, dosta reklama, kvizova, pjesama. To je prevršilo svaku mjeru. Još više kada znate bekgraund, ko i šta stoji iza svega toga“, ogorčena je čuvena „strina“ Slavka Štimca iz filma „Braća po materi“.

Čudi se glumica kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.

„U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovdje je postala nešto veliko, a ja nijesam sigurna da li bih umjela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne sjenke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX vijeka, prstenje... Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje“.

Borimo se da opet budemo mladi

Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu „Tajna vjenčane fotografije“, po tekstu Olge Stojanović a, publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić. Jedna od poruka drame bila je da je svako dijete neke generacije. „Ja sam dijete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarjela. I sada se  borimo  da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu“.


Od Leptira do Roda

Rođena Čačanka, koja je 1961. ugledala svjetlost dana pred svjetla reflektora stala je 1977. u filmu „Leptirov oblak“, dok je u glumačke vode, amaterske, zagazila koju godinu ranije. Tada su počele uloge koje su obilježile njen život i jugoslovensku kinematografiju 80-ih i 90-ih. Neke  od  njih su u filmovima “Nešto između“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Život je lep“, „Balkanski špijun“, „Braća po materi“, „Kako je propao rokenrol“, „Mi nismo anđeli“... Dobitnica je mnogih priznanja - Carica Teodora, Zlatna arena, Ćele-kula, dok je za sporednu ulogu u filmu „Život je lep“ nagrađena 1985. na Filmskom festivalu u Veneciji. Posljednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila „primitivini duh umjetnosti“ bile su u filmovima „Jug-jugoistok“, „ Od  groba do groba“, „Princ  od  papira“, i u seriji „Vratiće se rode“.

Preminula je prvog dana jeseni 2008, od prekomjerne doze heroina.
 
Izvor vijesti.me
byka.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub Okt 31, 2015 7:24 pm

Živimo kao u kockarnici


Cenim Miloša Obrenovića jer je trasirao put ka nezavisnosti i emancipaciji Srbije.
Karađorđeviće, osim princa Pavla, uopšte ne cenim, kaže reditelj Dejan Mijač.



Politika je oduvek bila nelogična stvar. Političari uvek nastupaju mimo svake logike. Tako je bilo i u vreme Kraljevine Jugoslavije, i u vreme Titove Jugoslavije, i danas. I kad god hoćete! Nema tu nikakvog čuda. Najlakše im je kada im nešto nije po volji da dreknu na neku sporednu stvar u fazonu: drž’te vuka, i eto priče. Tako su skidali i predstave u vreme Titove Jugoslavije koje ne samo što nisu štetile režimu, nego bi trebalo na izvestan način da budu čast toj državi, da nije te soli u glavi i dnevnopolitičke budalaštine. Setimo se samo sudbine predstave „Kad su cvetale tikve”. Zašto je ta predstava skinuta sa repertoara ni danas mi nije jasno. Niti će mi ikada biti jasno..., kaže kultni srpski reditelj Dejan Mijač koji je nedavno počeo probe komada „Zojkin stan” Mihaila Bulgakova u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Premijera se očekuje u aprilu.
„Zojkin stan” je manje poznat Bulgakovljev komad, napisan 1926. godine, kod nas igran svega dva puta. Neobičnu sudbinu doživeo je u to vreme u Rusiji, ali i u Kraljevini Jugoslaviji kada je predstava zabranjena kao komunistička, iako je, kako tvrdi Mijač, delo izrazito antikomunističko u svojoj ideji, jer je Bulgakov bio antikomunista. Bulgakovljeve junake u novosadskoj postavci tumačiće Jasna Đuričić, Boris Isaković, Novak Bilbija, Nenad Pećinar, Jovana Mišković, Igor Pavlović i drugi. Bulgakov je u ovom delu pričao o vremenu posle revolucije, o tranziciji, odnosno gramzivosti i korumpiranosti koja je ušla u sve pore društva. Mijačeva saradnja sa SNP-om ima i lepu pozadinu: obeležavanje 150 godina od osnivanja ovog teatra, i 50 godina od prve predstave koju je Dejan Mijač režirao u ovoj kući kulture.
– Prvi put radim Bulgakova. Ima mnogo pisaca koje do sada nisam radio, a toliko malo vreme. Čovek, recimo, nikada ne bi rekao da je prošlo 150 godina od osnivanja SNP-a, osim zgrade koja je toliko propala da izgleda kao da ima 200 godina. Ja sam došao u to pozorište kada je bio taj prethodni jubilej, odnosno obeležavanje 100 godina. Potpisao sa njima ugovor i tu proveo 10 godina – priča naš sagovornik.
Dejan Mijač se profesionalno bavi pozorištem od 1957. godine. Tokom karijere bio je u stalnom angažmanu u dva pozorišta. Pored SNP-a, tri godine proveo je kao stalni reditelj Narodnog pozorišta u Tuzli. Od tada gostuje u mnogim pozorišnim kućama u Beogradu, odnosno bivšoj Jugoslaviji. Jedino nije radio u Narodnom pozorištu u Beogradu, iako je u dva-tri navrata započinjao probe predstava u toj kući  i prekidao rad.

– Ne, ne izvoljevam. Stvar nije za širu priču, ali kome god sam od svojih kolega rekao zašto sam prekinuo rad, govorili su mi da sam u pravu. Imam svoje principe, i ako ne mogu da ih realizujem, odustajem od rada. U nacionalnom teatru su ljudi zlatni, imaju odlične glumce, ali nisu se složile sve kockice. Žao mi je što se sa njima nisam družio – kaže Mijač i dodaje:
– „Zojkin stan” govori o vremenu NEP-a (novog ekonomskog poretka), pre dolaska Staljina i državnih diktata. Bulgakov piše o tranziciji, a ona je ista u svim vremenima, od kada je sveta do danas. I tada je bila prikazana sa haosom i sa neizvesnošću, sa sigurnom propašću. Učinilo mi se da se nešto u osnovnoj temi poklopilo. Bilo mi je zanimljivo kako Bulgakov priča o toj ideji, celom tom poduhvatu kao đavoljoj raboti. Kada čitaš „Zojkin stan” pomisliš: zar je i u to vreme bilo tako?
Drama govori i o situaciji u kojoj ljudi ne znaju da se snađu. Ipak, Mijač tvrdi da ima i onih koji se u takvim vremenima odlično snalaze. Po Bulgakovu to su đavoli, kod Dostojevskog to su „zli dusi” epohe.
Dejana Mijača kulturna javnost smatra našim najuspešnijim rediteljem. On, ipak, svojim neuspehom smatra sve svoje predstave.
– Svaka predstava ima svoju manu koja se manje-više prepozna. Nisam uspeo da napravim neidealnu predstavu, već nisam uspeo da napravim predstavu koja bi me apsolutno zadovoljila u smislu koliko sam uspeo da ostvarim određenu ideju. Uvek je to bio izvestan procenat. Nijedna nije bila uspešna. Išao sam iz predstave u predstavu da bih popravio ono što sam prethodno pogrešio – objašnjava reditelj.
Na pitanje kako vidi aktuelnu stvarnost, budući da tvrdi da je komad „Zojkin stan” surovo aktuelan, Mijač odgovara:
– Živimo po principu kockarnice. U njima neko i dobije neki dinar, mada uglavnom ljudi gube. Jedino ko dobija je gazda kockarnice. Tako je i u ovoj našoj igri ruleta u kojem smo se zavrteli. Postoji neki gazda koji stalno dobija. Ovi ostali preživljavaju jer je i to nekome potrebno. Onoga trenutka kada im u tom smislu ne budemo potrebni mogu mirno da nas bace, da nas rasele, unište, prodaju kao i sve drugo što prodaju, da nas puste niz vodu...
A da li za nas ima nade, kaže:
– Za nas trenutno nema nade. Ima raznih krivaca, ali sam od početka znao da će nam zagorčavati život i usporavati svaku mogućnost za bilo kakav pozitivan razvoj oni koji su se domogli prvih miliona u vreme Miloševića. Ti nam se neće skoro skinuti sa grbače. Oni još uvek misle da ima šta da se opljačka od ovog naroda. I oni zabijaju klip u točkove. I dok to traje, za nas nema nade. A kako da živimo bez nade? Ne možemo da živimo bez nade. Možemo da živimo bez njih. Možemo da se otarasimo njih. Ima ih vrlo imenovanih, neimenovanih, koji su prikriveni. Raznih! Svi oni rade prilično mutan posao i ništa sigurno ne rade za dobro naroda. Ne moramo ni da ih imenujemo. Znaju oni dobro ko su.
Omiljena istorijska ličnost Dejana Mijača je Miloš Obrenović. Evo i zašto:
– Zato što je to čovek koji je shvatao svoje vreme iznutra i spolja. Znao je odlično neprijatelja, da se postavi na njegovu poziciju, da pogleda njegovim očima. Na kraju, to je čovek koji je u užasnim uslovima maksimalno uradio za Srbiju. Put ka nezavisnosti i emancipaciji Srbije je krenuo i trasirao Miloš Obrenović. Malo pomalo, milimetar po milimetar, ali uporno i sa jasnom državničkom vizijom šta to treba da se uradi i šta treba da se postigne. Zato ga izuzetno cenim. A Karađorđeviće uopšte ne cenim. Zato što su oni uvek bili megalomani, osim princa Pavla, i ljudi koji nisu imali osećaj za državničku perspektivu. Nisu imali viziju. Sve njihove ideje bile su pogrešne i gurale su nas u ratove, sukobe... – kaže na kraju razgovora Dejan Mijač.

Borka G. Trebješanin
objavljeno: 15.03.2011.

politika.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned Nov 01, 2015 4:37 pm

Mirjana Karanović:

Karijera mi ne zavisi od crvenih tepiha






Ivan Katavic
17.08.2014

Mirjana Karanović jedna je od uspješnijih glumica sa prostora bivše Jugoslavije. Filmsku karijeru započela je 1980. godine u filmu „Petrijin venac“. Svjetsku slavu postigla je u filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice. Odigrala je brojne uloge na filmu i teatru. Ove godine na Sarajevo film festivalu predstavila se sa filmom „Cure –Život druge „ redateljice Andre Štake, u kojem glumi dubrovačku nonu. U intervju za Radio Slobodna Europa, govori o angažanu u tom filmu, o svom budućem redateljskom radu, te o filmovima koji su obilježili njenu karijeru.
 
RSE: Na ovodišnjem Sarajevo film festivalu predstavili ste se sa filmom „Cure-Život druge „ redateljice Andre Štake, gdje ste imali jednu od soporednih uloga. Igrali ste dobrovačku nonu. Kako je bilo raditi sa novom filmu i ponovo surađivati sa Andreom?

Karanović: Meni je ovo drugi put da radim sa Andreom i ona je nekako redatelj po mom ukusu, po načinu na koji vodi priču i načinu na koji slikom govori o emocijama i odnosima među ljudima. Meni je to nekako blisko i kada budem radila svoj film imat ću u glavu to kako ona vidi stvar. Andrea je za mene stvarno velika inspiracija. Bez obzira što sam za ovaj lik imala neku svoju viziju i ideju sa kojom sam došla na pripreme, Andrea je željela da to ide nekim drugačijim putem. Ja sam kao glumica više želela da se oslonim na neki spošljašni izgled, na to kako ta nona izgleda, dok je Andrea želela više da posegnem za unutrašnjim njenim karakterom i da nije potrebno da se maskiram. Bila sam užasno nesigurna da li ću uspeti da iznesem taj lik. Međutim, kada sam ušla u sve to i kada sam se opustila i pristala, kad sam joj poverovala, onda je nekako bilo se divno, uzbudljivo i tiho. Ja volim  ekipe u kojima nema puno galame i ljudi.

RSE:Dugo godina ste na filmu, koliko danas rado prihvaćate uloge i da li vas rad na filmu umara?
Karanović: Uvek se iznenadim kad me iznova zovu na film jer ne znam koliko bi bilo odgovarajućih uloga za moj uzrast. Nikad me ne umara uloga koja me inspiriše i u kojoj znam da mogu biti deo nekog kreativnog tima i u čijem društvu mogu da se osećam zadovoljna, da mi budu partneri koji će zadovoljiti neku moju umetničku sujetu i da učestvujem u nekom kvalitetnom umetničkom delu. Meni nije bitna veličina uloge, nego društvo u kojem se nalazim.
RSE: Kako komentirate filmsku produkciju iz Srbije, odnosno teme kojim se redatelji bave. Dosta su zastupljeni problemi mladih, koje smo imali priliku vidjeti u filmovima Klip, Varvari i Tilva Roš?
 
Karanović: To je sve normalno i očekivano da mladi redatelji, po gotovo sa prvim filmovima, govore o temama koje su njima bliske i koji su negde u njihovoj okolini. Film je jedan od načina da izraziš sebe kroz neko delo. Ono što je uvek problem je taj drugi film. Prvi flim se izvuče na mišiće, entuzijazam i ambiciju da se nešto napravi. Mladi redatelji koji su bili uspešni u tome za drugi projekat ne dobivaju podršku. Ne dobivaju kredit za svoj uspeh. U Srbiji svi stalno snimaju svoj prvi film. Stariji redatelji su potpuno odustali jer je taj napor koji moraš da učiniš je ogroman. Stariji odustaju, a rade mladi koji imaju energiju i koji mogu da se bave time. Što se tiče kinematografije Srbije, mi ćemo tek za nekoliko godina videti koliko ćemo nestati. Sada već nema tih konkursa, nema stabilnog finansiranja, nema novaca, mislim da će to biti jako teško.

RSE: Za vas kažu da ste mnogo hrabri u poslu kojim se bavite, jer su vas za mnoge uloge koje ste prihvatali i igrali napadali?
 
Karanović: To kako ja vidim posao glumice, za mene predstavlja nešto logično. Mogu da razumem, da neko ko to gleda sa strane kaže da je to hrabrost. Baviti se ovim poslom i izražavati se kroz glumu ne može biti drugačije nego biti hrabar, prije svega prema sebi. Biti glumac znači dati ulozi sve što poseduješ i telo, emocije, pamet, ceo svoj sadržaj. Ima glumaca koji jedan deo sebe neće nikada izložiti, niti na sceni, niti na filmu, postoje granice. Ono što ja radim tu ne postavljam granice. Cela moja ličnost je na raspolaganju likovima koje ja igram. Onde gdje se pojavljuje pojam hrabrosti jeste što ja u svom privatnom obraćanju ljudima koristim svoju poziciju u društvu da bih rekla neke druge stvari. To je pitanje nekog građanskog aktivizima i odgovornosti, za koju ja imam potrebu da učestvujem i da ne budem sa strane.





RSE: U BiH vas mnogi pamte po ulozi u kultnom filmu „Otac na službenom putu“ Emira Kusturice. Koliko vam je taj film pomogao u karijeri i kako danas gledate na taj angažman poslije toliko godina?

Karanović: Film „Otac na službenom putu“ je bio prvi film u kojem sam ja potvrdila svoj kvalitet i talenat nakon filma „Petrijin venac“. Niko nije verovao da ja mogu da budem glumica. Kada sam dobila tu ulogu u „Ocu“ i kada sam ponovila taj uspeh, onda je nekako meni i krenula moja karijera. Samo snimanje je meni bilo vrlo slično kao i na „Petrijinom vencu“, potpuno bez ikakve taktike i bez ikakvog plana. Ja sam se jednostavno pustila Emiru koji je tada bio mlad, uzbudljiv i veoma neokonvencionalan i u svom načinu na koji je snimao filmove. On je mogao tu svoju maštu da pretvori u filmske kadrove sa velikom slobodom,  ne obračajući pažnju na nekakve rokove i budžete. Ja sam tada više kao osoba uživala u društvu fantastičnih glumaca. Miki Manojlović je bio moj partner, ja sam tada o tome mogla samo da sanjam. Prije toga dok sam ja još bila gimnazijalka, ja sam njega gledala u teatru, on je bio san mnogih mladih glumica. Za mene je to snimanje bilo ostvarenje nekih mojih snova. Sve ostalo što je došlo uz to, za mene je bio bonus“.
RSE: Kakav značaj za vas imaju filmski festivali, crveni tepih i sav taj glamur? Da li vas taj dio vašeg posla umara ili uživate u njemu?
 
Karanović: Jednom do dva puta godišnje, to je zabavno. To unosi neku promenu u svakodnevicu. To doživljavam kao jednu igru, kao kad sam bila mala pa se presvlačim u mamine haljine, koje ne nosim svaki dan. Ali da sam u prilici da moram stalno biti u stanju kao za naslovnu stranu, to ne bih nikad pristala. Moja karijera ne zavisi od ovog crvenog tepiha. Imao osoba kojima je to slikanje i pojavljivanje mnogo važnije, posebno na zapadu, gdje je biti slikan i primećen važano. Za mene to nije presudno, i u tome sam poprilično opuštena.

RSE: Što trenutačno radite, da li ste angažirani na nekom projektu?
 
Karanović: Sada treba da radim jedan film u Sarajevu. To je jedan bosanski redatelj koji živi i radi u Poljskoj. On se zove Denijel Hasanović i tu igram jednu manju ulogu. U novembru počinjem svoj film da snimam u Beogradu. Nadam se da ću ga moći iduće godine predstaviti publici.

RSE: U Sarajevu ste čest gost na festivalu, prije nekoliko godina ste bili i predsjednica žirija za Takmičarski program za igrani film. Kakve vas uspomene vežu za sve to?
 
Karanović: U Sarajevu se uvek osećam euforično, uzbudljivo mi je. Klima mi odgovara, nije suviše vruće. Mogu se videti neki filmovi koje ne znam da li bi gledala. Ovde imam puno prijatelja i kada dođem u Sarajevo nisam usamljena.

slobodnaevropa.com
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27906

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned Nov 08, 2015 10:00 am


Slobodan Tišma: Živimo u paklu, ali smo veseli



Pisac, avangardni umetnik, frontmen kultnih novosadskih bendova Luna i La strada Slobodan Tišma za Oslobođenje.ba govori o novosadskoj avangardi, čuvenoj Tribini mladih, umetničkoj komuni kod Jodne banje, rokenrolu, pisanju poezije i proze i o tome zašto ne zadovoljava stereotip pisca.
07.11.2015 izvor  B92 via Oslobodjenje.ba

Razgovarao: Đorđe Krajišnik

• Budući da je jedan od povoda našeg razgovora priča o novosadskoj avangardnoj sceni, hteo bih da od toga i počnemo. Kako sa ove vremenske distance posmatrate Novi Sad Vaše mladosti, i kako kao akter onoga što je izraslo iz Tribine mladih gledate na to vreme? Šta je, dakle, bilo presudno da Novi Sad bude takav kakav je bio?

- Novi Sad je pedesetih i još šezdesetih godina prošlog veka imao nešto autentično, srednjoevropsko, koje se sedamdesetih godina izgubilo, grad se pretvorio u mesto. Uklanjanje tramvaja sa gradskih ulica je bio presudan trenutak, nestalo je onog karakterističnog gradskog zvuka. Zatim, početkom šezdesetih godina počelo je rušenje gradskog jezgra. I danas tamo postoji poslastičarnica City, ali ni nalik onoj iz pedesetih godina. Već u sedamdesetim godinama gradska populacijska struktura je bitno izmenjena. Mi na Tribini mladih smo bili poslednji izdanak tog urbanog mentaliteta. Međutim, bili smo okruženi sa svih strana suburbanim i ruralnim elementom koji nas je brzo slistio. Treba reći da je Novi Sad imao još pedesetih godina nagoveštaj avangardnog duha u grupi Dei Leči koju su činili pesnici Dragoljub Pavlov i Bora Vitorac. Oni su još tad radili nešto što se kasnije zvalo ulični akcionizam.

• Povodom toga se govorilo i pisalo da je Novi Sad imao, u umetničkom smislu, jedan drugačiji, kosmopolitskiji duh. Iz čega je on crpeo svoju alternativnost i umetničku autentičnost?

- Pa crpeo je upravo iz tog evropskog duha. Mi smo svi bili okrenuti Zapadu, gledali smo na Zagreb, Ljubljanu i dalje prema Evropi. Nama rod i tradicija nisu puno značili. Bili smo bezobrazni, bez poštovanja prema precima. Pripadali smo tom čoporu šezdesetosmaške dece, nastale iz braka Herberta Marcusea i Suzan Sontag. Možda to nije lepo, nije u redu, ali tako je bilo. Jedan od moćnika koji su nas progonili lansirao je krilaticu: Odmor od Slovenaca. Mi smo bili iskreni kosmopoliti, anacionalni, ali u suštini Jugosloveni i to mnogo bolji od onih koji su nas optuživali za izdajnike.

• Imajući na umu to ranije iskustvo, šta je ono što danas, da tako kažem, blokira mogućnost stvaranja umetničkih pokreta kakav je bio onaj novosadski? Naravno, ne u epigonskom smislu, već pre svega u onome što je autentičan umetnički pokret. Kakav, čini mi se, danas ne postoji.

- Vremena su se promenila, živimo u doba post-istorije. Mi smo bili poslednji autentični modernisti. Već sedamdesetih godina je počelo post-vreme. Naravno, svaka avangardnost je kratkoveka, ako bi duže trajala, pokvarila bi se. Mi smo na Tribini izdržali oko dve godine, da smo ostali duže, sada bi bili možda neki direktori, urednici. U modernizmu smo imali čvrst sistem vrednosti koji je onda omogućavao avangardnost, znalo se protiv čega se išlo. Danas je sve relativizovano, avangardnost je donkihotska pozicija, možeš samo da ispadneš smešan. Ja sam pišući prozu postao neka vrsta eklektika, izdajnika modernosti i ne samo modernosti, nego izdajnik svega, jednostavno izbegavaš bilo kakav stav, bilo kakvo opredeljenje, ne pripadaš nigde. Kao modernista ja sam bio svrstan, bio sam na nekoj, tj. nečijoj strani.

Bio je haos


• U jednom svom ranijem razgovoru ste kazali da je sukus onoga što je bila Tribina mladih nastao na Filozofskom fakultetu. Da li mislite da je danas humanistika u tom pogledu degradirana, svedena na nekakvo kenotafsko egzistiranje?

- Ne znam kakvo je danas stanje na fakultetima. Da li ima smisla studirati književnost? Za šta se studenti spremaju, da budu samo dobri predavači ili da se bave književnošću u jednom dubljem smislu? Nama je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu svetsku književnost predavao Sreten Marić koji bio zainteresovan samo za one studente koji su želeli da se bave književnošću u tom dubljem smislu. On je imao filozofsko obrazovanje i bio je jedan od najvećih znalaca moderne književnosti, posebno francuskig simbolizma, dakle, protomodernizma. Međutim, nama je predavao antičku književnost. Modernizam počinje sa Mallarmeom i Rimbaudom o kojima je on pisao izvanredne eseje. Njegov asistent je bio Đorđije Vuković, član najtvrđeg beogradskog šezdesetosmaškog jezgra. Bio je to pravi spoj. Imali smo kružok za izučavanje svetske poezije koji je vodio upravo Đorđije Vuković. Ali na tom istom fakultetu je studirao i neko ko je sa partijskih pozicija vodio hajku protiv nas, danas, inače, poznati vojvođanski i srpski političar. Vuković je već početkom sedamdesetih godina oteran sa fakulteta, a Sreten Marić je penzionisan, navodno, po slovu zakona. Ali mislim da samo studiranje na fakultetu ne mora da znači bog zna šta. Imamo primer Jovice Aćina koji je bio najbolji Marićev učenik, a nije bio jedan dan na fakultetu. Posećivao je Sretu privatno, naravno, ovaj je prepoznao njegov vanserijski talenat. Danas je Jovica Aćin naš najveći pisac, majstor dekonstrukcionističkog postupka. Ničeg boljeg i vrednijeg nema u savremenoj srpskoj književnosti. Čitanje njegove proze pričinjava najveće zadovoljstvo.

• Zanimljiva je takođe činjenica da je Vaša generacija umetnika, dobar deo nje, gotovo živeo u komuni kod Jodne banje. Kakvo iskustvo Vam je pružio taj eskapizam, ako o eskapizmu možemo govoriti u ovom slučaju?

- Jedan deo našeg bratstva je živeo u Teslinoj 18, naspram Jodne banje. Ali sama Tribina mladih kao omladinska institucija je bila neka vrsta gradske komune. Naše komunarsko bratstvo je uzurpiralo Tribinu, pre svega, zahvaljujući Juditi Šalgo, glavnoj i odgovornoj urednici, koja nas je podržavala. Naravno, posle je to skupo platila. Uredili smo stvari tako da je Tribina bila otvorena 24 časa, uveli smo nekoliko paralelnih programa: Parket salon, Levi hol, Književna tribina, Filmski program, Akcije u prostoru Katoličke porte, itd. Bio je haos. Naravno, sve je to zapalo za oko pre svega umetnicima tradicionalistima, tzv. umerenim modernistima, koji su po pravilu bili i članovi partije. Od njih je vrlo brzo i krenula hajka, zato što smo mi pre svega ugrožavali njihove pozicije. Inače, Partijska doktrina u umetnosti je bila tzv. umereni modernizam: bićemo moderni ali bez preterivanja. Sranje! Oni su lansirali mikeantićevsku paradigmu koju je posle nastavio Đorđe Balašević, to je vizija slaninarske, site, blatnjave Vojvodine koju smo mi gradska deca duboko prezirali. U početku mi nismo imali nikakve eskapističke ideje. Naprotiv, zagovarali smo komunikaciju, zato smo se i bavili uličnim akcionizmom, uostalom, kao i pariski situacionisti, nama je bio potreban grad, život na asfaltu. Ali bili smo vrlo brzo getoizirani, pod stalnom pretnjom od batina i pod policijskom prismotrom. Svi najpriznatiji novosadski umetnici su pisali sramotna opljuvavanja po lokalnim novinama. Profesori-umetnici su slali svoje studente da nas tuku. Naravno, kada smo rastureni, ideja eskapizma je postala aktuelna. Tražili smo nekakvo imanje u prirodi, salaš, da se sklonimo. Ali nisu nam dozvolili, bar ne u Vojvodini, policija je sprečavala vlasnike da nam prodaju bilo kakvu straćaru u nekom ataru. Na kraju, Božidar Mandić je uspeo da kupi jedno imanje na planini Rudnik, dakle, u Srbiji. Tako je nastala "Porodica bistrih potoka”.

• Sve se ipak završilo u svojevrsnoj represiji, šta su pored navedenog partijci tada zamerali novosadskim avangardistima?

- U početku njima ništa nije bilo jasno, a nije ih puno ni interesovalo, političari obično nemaju pojma kada je umetnost u pitanju. Postali smo im interesantni tek kada je naša umetnost počela da dobija političke konotacije. Umetnici su samo hteli da nas tuku, ovi su odmah zapretili zatvorom. Zbog teksta "Pesma o filmu” i pesme "Tribina andergraund Novi Sad”, Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović su osuđeni na zatvorske kazne i poslati u sremskomitrovačku kaznionu. Judita Šalgo je smenjena, a mi ostali smo razjureni sa Tribine. Pre dve godine, bivši šef partije u Vojvodini objavio je knjigu u kojoj je opet pokušao da se opravda. Mandić i Bogdanović su, po njemu, morali u zatvor zato što ti njihovo radovi nisu bili nikakva umetnost, to su bila samo mangupska posla koja su se mogla podvesti pod krivično delo uznemiravanja javnosti, osim toga oni su bili i loši studenti, pa nije šteta što su morali na robiju. Loši studenti, jednako loši umetnici. Eto, to je njegov način razmišljanja i dan-danas. A nije ih on slao na sud i u zatvor, nego je Tito lično zvao sudiju i rekao mu da ima da ih osudi. Smejurija! Ipak, ovo govorim ne da bih nekog optuživao, svako je morao da odigra svoju ulogu. Sve je to jedna utvarna igra.

Ja sam iluzionista


• Vaše bavljenje rokenrolom proizilazi, kako ste rekli jednom prilikom, iz usamljenosti. Šta je nakon Vašeg egzila u Beogradu bilo presudno da se odlučite za Lunu i La stradu? Tačnije, šta je muzika u tom trenutku mogla da Vam ponudi?

- Kada sam se posle dve godine vratio u Novi Sad, vrata kulturnih institucija su bila zatvorena za mene. Pošto sam morao da se bavim umetnošću, jedini izlaz je bio rokenrol. Sredinom sedamdesetih godina se pojavio punk i nešto kasnije njew wave, bili su to izrazito artistički pokreti u rokenrolu i to mi je jako odgovaralo, tako da sam ušao u to bez razmišljanja, osećao sam jaku privlačnost. Imao sam sreću da sam bio okružen sjajnim mladim ljudima koji su me odmah prihvatili bez rezerve, mislim tu pre svega na Branislava Babića Kebru, na Biljanu Babić, na Jasnu Manjulov, na Ivana Fecea Firčija, na Zorana Bulatovića Baleta, na Minu Mitrušić, na Boru Oslovčana, na Daniela Starog. I dan-danas sam sa tim ljudima u velikoj ljubavi, iako se ne viđamo baš često. Mene je rokenrol spasao, pomogao mi je da preživim kao umetnik. Da nije bilo rokenrola, nikada ne bi bilo ništa od moje književnosti. Da sam bio malo bolje muzički potkovan, verovatno bi se i sada bavio rokenrolom. Nekada se kajem što sam se vratio književnosti.

• Veći deo svog dosadašnjeg umetničkog života pisali ste poeziju, bavili se konceptualnom umetnošću i rokenrolom, pa ipak došli ste i do proze, do romana. Kako Vas je, iako ste joj se opirali, osvojila proza?

- Siniša Tucić, moj prijatelj, danas sigurno najtalentovaniji mlađi pesnik u Vojvodini i Srbiji, napravio je sa mnom još sredinom devedesetih godina jedan intervju, u kome sam rekao da me proza uopšte ne interesuje, da me samo zanimaju poezija, filozofija i muzika. Poeziju sam prestao da pišem zato što sam izgubio refleks, to ide sa godinama, nemam više brzinu misli, pesma nastaje u trenutku. Ali pišući prozu nastavio sam da se bavim poezijom. Ja pišem tzv. pesničku prozu u kojoj uvek treba da ima poezije, pokušavam da se bavim najdubljim postojanjem, pokušavam da otkrijem muziku koja je u samim temeljima bića. Iako je moj prijatelj izvanredni pesnik Nebojša Vasović rekao da u mom romanu "Bernardijeva soba” nije našao ni "p” od poezije.

• Pomenuta "Bernardijeva soba”, za koju ste dobili i NIN-ovu nagradu, za mene je kao čitaoca bila pre svega fascinantna po nekoj imanentnoj pustoši, koja je i prijemčiva i zastrašujuća istovremeno. Šta Vam je kao piscu bilo najvažnije kada je ovaj roman u pitanju?

- Najbitnija je muzika, ako čujete muziku, spaseni ste. Biti nadahnut, to je osnovna ideja Pište Petrovića. Svet u kome živimo je uvek protiv toga, hoće da vas baci u bedu i to ne samo matrerijalnu, nego pre svega, u duhovnu bedu. Čovek mora stalno da se bori protiv toga, mora uvek da bude nadahnut, mora da se raduje usred pustoši. "U-žitak rad bi da večno traje”, kako je rekao Fridrih Niče. Jedini smisao je u radosti. Umetnost nam mora to pružiti, uprkos beznađu. Živimo u paklu, ali smo veseli. Jezik i govor, zaprav, permanentna jezička igra nam to omogućava, stvarajući taj otklon naspram užasa postojanja. Pišući stvaram environment, kreiram ugođaj. U tom smislu, ja sam iluzionista, opsrenar, i nije mi cilj da bilo koga kritikujem ili osvešćujem svojom književnošću.

Pesnik-budala


• Uprkos činjenici da ste kao pisac nagrađeni najvećom književnom nagradom u Srbiji, a koja se ipak čuje i u drugim zemljama postjugoslavije, stiče se utisak da ste pisac koji je u permanentnom unutrašnjem egzilu. Da li Vam je namera da budete na margini, i šta ta pozicija zapravo omogućava u sagledavanju sveta?

- Marginalnost je stanje duha. Jednom marginalac, uvek merginalac. Ne može mene nikakva nagrada pomeriti sa te pozicije. Možda je to bilo oportuno što sam primio nagradu, neke ljude, koji su se zaklinjali na mene, sam razočarao. Ali ja sam i u moralnom i u intelektualnom smislu inferioran tip, ili bolje reći infernalan, ne mogu pobeći od te činjenice. No to je kompleks iz kog je nastala moja umetnost, nisam nikakav heroj. Moj život je bio bedan, mnogo sam se ponižavao. Naravno, ta pozicija mi je omogućavala da sagledam svet iz jednog posebnog ugla. Ne verujem da moćni ljudi mogu da se na pravi način bave umetnošću, njihov prostor je istorija i politika. Naravno i u umetnosti imamo ljude koji su moćni u političkom smislu, ali su zato podeljeni, zbog toga trpi njihova umetnost. Ne treba biti naivan, svaka umetnost ima političku dimenziju, ona je ipak neka vrsta politike koja se služi svojim posebnim sredstvima. Ali između Krleže i Tina, ja se uvek opredeljujem za Tina. Znamo da je Krleža govorio da je Tin za Stenjevac, prezirao ga je, što je žalosno. Ali opet moramo priznati da su "Balade Petrice Kerempuha” neuporedive kao i čitavo Krležino delo, vrhunska poezija. Ipak ne možemo odvajati stvarni pesnički lik od literature, od poezije, život je neodvojiv od umetnosti, tu je suština u-žitka i uopšte svakog ugođaja.

• Takođe, književni svet ili bar ono što se njime po kanonu smatra, a kako ste istakli u jednom razgovoru, nije bio oduševljen činjenicom da ste dobili NIN-ovu nagradu. Zašto?

- Pa zato što ja kao lik ne zadovoljavam taj stereotip pisca, tu neophodnu masku. Pisac mora da bude obrazovan, da ima svoj pisaći sto, svoju kućnu biblioteku, da bude u nekom književnom društvu. A ja to ništa nemam. Ja sam čovek ulice, puno sam dangubio. Nisam ništa završio, nikada nisam bio zaposlen, nisam član nijednog književnog društva. Moj građanski lik je vrlo problematičan, nisam takođe član nijedne političke partije. Pesnik-budala. Nikada nisam dobio dinara od ministarstva kulture i nikada nisam putovao o trošku države. Ja sam za te ozbiljne ljude u institucijama jedan opskurni klošar iz kaste nedodirljivih. Imam poznanike, ugledne srpske pisce koji mi se kada se sretnemo obraćaju rečima: Gde si, genije? Naravno, to je posprdno, znaju oni dobro da nisam baš toliko lud da poverujem da sam genije. No, ja ćutim, otrpim tu uvredu, jer moram biti učtiv. U životu je najvažnija pristojnost, čovek ne treba da stvara nikakve relacije, da se odnosi prema drugima ili da se ponaša ovako ili onako. Jedan moj stari poznanik, inače veliki fan Lune, platio nam je čak studio da napravimo demo-snimke, danas najugledniji srpski pisac, ali bez NIN-ove nagrade, izjavio je o "Bernardijevoj sobi” da je NIN-ov žiri nagradio jedan loše napisan modernistički romančić. Verovatno je u pravu. Ali povodom tog njegovog komentara, setio sam se da sam sredinom osamdesetih godina odlazio u redakciju jednog rock časopisa gde je on bio zamenik glodura. Pitao sam glodura gde je taj moj poznanik i fan, na šta mi je glodur odgovorio: "Eno ga tamo u sobici iza redakcije, piše svoj novi roman". U to vreme ja nisam imao objavljenu nijednu knjigu, niti sam sanjao da ću pisati prozu. Da li je potreban neki komentar? Ali nisam ja tražio da mi daju tu nagradu. Takođe, jedan moj poznanik, novosadski pisac, kada sam dobio NIN-ovu nagradu, poslao mi je poruku: "Odkud pas među besmrtnicima? Skupo ćeš ovo platiti!". Naravno, nikakva nagrada neće naterati kolege da vas poštuju, naprotiv. Meni je nagrada donela pre svega ugled među mojim sugrađanima, komšijama i rođacima, među običnim svetom, gde ja i spadam, i to je lepo. Uspeh mi je, što je apsurdno, doneo medijsku marginalizaciju, zato što sam se deklarisao kao izdajnik, uzimao sam u romanima mađarski identitet, i uopšte moje ideološke pozicije su nejasne, rodne, nacionalne, profesionalne, sve je zamućeno, naravno, sasvim namerno. Još uvek postoji taj prečanski kompleks, to da mi iz Vojvodine moramo da iskazujemo patriotizam, tj. lojalnost Beogradu. Između ostalog, verovatno sam zbog toga oteran iz Lagune čiji sam bio autor pre dobijanja NIN-ove nagrade. Danas nemam izdavača.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27906

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned Nov 08, 2015 10:06 am


Zahar Prilepin: Fukujama kao vic


Događa se da ljudi žele da pričamo o različitim temama, a ne samo o književnosti, šta više to mi je mnogo prijatnije, jer pričati o književnosti, po meni, nema mnogo smisla - sve što imam da kažem o tome, rečeno je u knjigama. Ne mogu da nastupam kao reklamni promoter svojih tekstova. Ali, ono što razlikuje Srbiju od bilo koje druge zemlje jeste to što, ako kažem da je Rusija divna zemlja, sala može da aplaudira.
Autor: Jelena Tasić

Izvor:Danas.rs
U Nemačkoj ili Italiji takvo reagovanje ne mogu da očekujem. Tamo misle da im se rugam. Mogu da mi odobravaju samo ako kažem da je Rusija užasna ili totalitarna država. Ja im to ne govorim, zato što tamo postoji čitava klasa ruskih pisaca koji o tome pričaju. Već 25 godina to je njihov hleb - kaže za Danas Zahar Prilepin, vodeći savremeni ruski pisac, koji je na nedavno završenom, 60. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga predstavio svoj poslednji roman Obitelj, koju je, u prevodu Radmile Mećanin,objavio Samizdat B92
Njegovo gostovanje bilo je glavni i ubedljivo najposećeniji događaj, što se tiče i publike i medija, na štandu Ruske Federacije, ovogodišnje zemlje počasnog gosta Sajma knjiga. Ovenčana sa četiri najprestižnije ruske književne nagrade, Obitelj je, kako kaže autor, velika porodična priča postavljena na veliki istorijski temelj, u kojoj ima 120 likova, od kojih su stotinu stvarnih. Iza romana stoji petogodišnji istraživački rad u arhivama, a i piščev deda je tri godine bio zatočen u Solovjetskom logoru.

* Zašto je posle svega što ste napisali na red došao Solovjetski logor?

- Istorijska epoha zapravo nema nikakav značaj i ne vidim nikakvu razliku između logora koji opisujem u ovoj knjizi ili životopisa sveca koji je uradio Evgenije Vodolazkin u romanu Lavr. To je jedno isto. Ta priča je mogla i danas da se dogodi. Razlika je samo u prisustvu velikog broja različitih tipova na Solovjetskim ostrvima, koji su međusobno sasvim suprotni, što je u takvim uslovima, uprkos cinizmu koji sam izgovorio, veoma bogata trpeza za pisce. Ali, tom stolu treba prići čistih ruku.
* Logor se nalazi na mestu srednjovekovnog manastira - da li je mesto molitve slučajno postalo mesto stradanja, na kome su na različite načine svi žrtve?

- Svi znamo da u svetu ne postoji ništa slučajno. Čak i najzagriženiji ateisti ne veruju u slučaj i svi potajno znamo zašto smo i zbog čega bili kažnjeni.

* Kako čitaoci u Rusiji reaguju na to "prekopavanje" po ruskoj totalitarnoj prošlosti 20. veka?

- Stariji pisci, recimo Stanislav Kunjajev (1930), telefonirao mi je i rekao da leži u bolnici i da se posle čitanje knjige sabrao, počeo da se oseća dobro, ustao i ide da jede. Po mnogima to je roman koji afirmiše život. Postoji i mali procenat idota - jedni koji smatraju da kasapim sovjetsku vlast, a drugi koji tvrde da je opravdavam. Želeo bih da ih nekako spojim da se međusobno grizu. Ljudi žele zapravo istinu koja je jednostavna kao u holivudskom filmu - ovo je dobro, ovo je loše. A, život teče kosmičkom brzinom.

* Ovde se vodila polemika oko naslova knjige - zašto "Obitelj"? Kako objašnjavate često i bolesnu povezanost među ljudima koji žive u ekstremnim uslovima kakav je logor?

- Gledao sam rat u Donbasu gde su ljudi navikli na život na pripeci, i odjednom su počeli da žive pod bombama. Jedna nastavnica iz Donjecka pisala mi je kako se oni okupljaju u zbornici i potpuno mirno raspravljaju u kakvom će rublju doći na posao zato što mogu da se nađu u bolnici ili u mrtvačnici. Ona piše da je to bio potpuno uobičajen razgovor, kao da govore o đačkim ocenama ili odbojkašima. Čovek se naglo prilagođava nenormalnoj situaciji i tu postoji prostor za sva ljudska osećanja. Čovek prosto zaboravlja šta je istina i šta je nevolja - kad mu nešto ne ide na poslu i u privatnom životu misli da je to pakao. Kad mu se za hiljadu puta poveća breme, onda shvatiti da je ono zbog čega se juče sekirao nevolja lakša od paperja.

Na Uneskovoj listi
Solovjetski arhipelag u Belom moru na severu Rusije je, i pre nego što je carica Katarina Velika počela da tamo šalje neposlušne podanike u progonstvo, bio poznat od 15. veka po monaškom životu. Spaso-Preobraženjski manastir posle Oktobarskog prevrata 1917. postao je Solovjetski logor specijalne namene, poznat kao SLON - prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo bivši SSSR. Početkom 90-ih godina 20. veka počela je duhovna obnova Solovjetskog manastira koji se od 1992, zajedno sa zaštićenim prostorom oko njega, nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine
* Koliko se vaša lična iskustva učesnika rata u Čečeniji, sada i vojnog izveštača iz Donbasa, osećaju u vašim knjigama?

- Odražava se to, ali ne znam s kojim iskustvom pišem, to su prosto moja svest i moja posmatranja. Imam porodicu, 18 godina sam sa ženom, vaspitavam četvoro dece... mislim da to možda ima veći uticaj nego rat, za neke teme, naravno. Nikad ne razmišljam o tome. Verovatno da neke stvari ne bih napisao da nije bilo Čečenije, ali, svake zime mesec dana živim sa svojom malo kćerkom u selu i bez tog iskustva, takođe, ne bih mogao mnogo toga da napišem, zato što je za nešto potrebna ogromna buka, a za nešto apsolutna tišina.

* Da li možete nešto više da kažete o svom političkom angažmanu i članstvu u Drugoj Rusiji?

- Druga Rusija je patriotska radikalna organizacija koja je neprijateljski gledala sve što se u Rusiji dešavalo posle 1991. Čini mi se da u najširem smislu reči buržoaska ekonomija i način života, to upisivanje u sve moguće svetske finansijske sisteme, Rusiji donosi mnogo više štete nego koristi. Naš krajni cilj je buđenje nacionalnog identiteta.

* Na šta ste mislili kad ste na Sajmu knjiga najavili da će iduća decenija biti najinteresantnija na svetu?

- Zanimljivo je suviše blaga reč. To je vreme koje će promeniti sliku sveta. Fukujama je svojevremeno rekao da je nastupio kraj istorije i da se ništa neće dešavati posle apsolutnog trijumfa neoliberalnog sveta, a on propada pred našim očima. U tom smislu gledaćemo mnoge stvari koje nismo očekivali, što uopšte ne znači da će nam biti dobro. Videćemo novi ogroman talas u istoriji koji može i nas same da odnese. U tom slučaju Fukujama deluje kao vic.

Prevod s ruskog Radmila Mečanin








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27906

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sre Nov 11, 2015 6:55 pm

Eduardo Galeano, intervju


U nezavisnu knjižaru „Politics and Prose”, na Konektikat aveniji, urugvajski pisac Eduardo Galeano došao je posle skromne, ali potpuno neodgovarajuće najave. Jedan od besplatnih gradskih listova, objavio je da Galeano stiže u Vašington da predstavi svoju novu knjigu „Ogledala”, podsećajući da pisac, čija je literatura odavno biblija latinoameričke levice, može da zahvali „zloglasnom diktatoru Ugu Čavesu” što je postao bestseler autor u Americi. A upravo su takve floskule i podele na zle demone i demokratske anđele ono čemu se Galeano uporno kroz svu svoju literaturu ismeva.

No, tačno je da je Čaves, poklonivši Obami Galeanovu knjigu „Otvorene vene Latinske Amerike” na nedavnom sveameričkom samitu u Trinidadu, skrenuo pažnju šireg američkog čitalačkog korpusa. Knjige ovog latinoameričkog intelektualca, koga redovno citiraju na svim međunarodnim liberalnijim skupovima, popele su se na Amazonovoj listi bestselera s pedesethiljaditog na drugo mesto. To je u Americi neuobičajeno za bilo kog stranog pisca, a kamoli za levičara iz Urugvaja.

Ali publika u „Politics and Prose” nije ni po čemu američki prosek. Profesori, studenti, novinari, mladi pisci, analitičari, popunili su svih dve stotine stolica na sklapanje dva sata pred najavljeni događaj proteklog četvrtka, a kada je u sedam uveče stigao Galeano publika je aplauzom pozdravila njegov dolazak i na trotoaru ispred ove prepune neformalne pričaonice.

Knjiga „Ogledala” (350 stranica) sastoji se od 600 pričica koje se preko anegdotskih događaja iz istorije povezuju sa sadašnjošću i nagoveštavaju budućnost. Ona se, kao ni ostala Galeanova dela, ne uklapa potpuno ni u jedan postojeći žanr: nije to ni fikcija, ni publicistika, ni proza, ni poezija, ni roman, ni autobiografija, iako je sve to pomalo. U „Ogledalima” se takozvani prvi svet ogleda u očima takozvanog trećeg sveta i zato ove Galeanove minijaturne višeznačne sličice, uz suze i duboka razmišljanja, izazivaju istovremeno gromoglasni smeh.

GALEANO – Nisam ni ironičan ni sarkastičan, već samo prepričavam priče koje vidim u svom okruženju. Dok hodam, što svaki dan radim u Montevideu, gradu u kome sam rođen, ali koji bih među mnogim drugim izabrao za život premda ne verujem u fatalnost geografije, u mene uhodavaju reči i priče.
Onomad sam čuo jednog kuvara koji je sazvao skup pernatih životinja: kokošaka, ćurana i ćurki, fazana, pataka i guski… I slušam šta ih kuvar pita: „S kojim sosom želite da budete pojedene”. Jedna od ptica, mislim da je to bila skromna kvočka, rekla je: „Mi ne želimo da budemo pojedene ni na jedan način”. Ali kuvar im je razjašnjava da je taj odgovor promašio temu pitanja.

Zašto Vam se ovaj skup pernatih s kuvarom učinio interesantnim?

 GALEANO – Zato što je to metafora sveta. Svet je organizovan na isti način: svi imamo pravo da izaberemo sos uz koji ćemo biti pojedeni. Kažu da je to svet demokratije. Ali pitam se do koje je mere to istina, ako se suverenitet zemalja pretvorio u muzejski eksponat. Na primer, pet zemalja vodi organizam koji vlada vladama sveta, Međunarodni monetarni fond. A MMF izdaje naređenja svim zemljama sveta sem onima koje su naslovljene kao naredbodavci. Možda je to sadistički ali ne mazohistički.

A šta je sa Svetskom bankom?

GALEANO –  Ona je demokratičnija od MMF-a. Međunarodnim monetarnim fondom upravlja pet zemalja, a Svetskom bankom čak osam. Onda imamo i Svetsku trgovinsku organizaciju, bivši GATT, gde je statutom utvrđeno da se odluke donose demokratskim glasanjem. Ali nikad se u ovoj organizaciji nije glasalo. Uvek je sve prihvatano aklamacijom. Prethodno se u Gatt-u jednom glasalo i nije na dobro izašlo. Nikad se više nisu upustili u demokratiju. Možemo li da razgovaramo o svetu, organizovanom na demokratski način, kad on zavisi od tri nedemokratske organizacije koje donose odluke u ime celog čovečanstva.

Postoje i Ujedinjene nacije?

GALEANO –  Da, tu je Savet bezbednosti koji odlučuje da li je neki rat dobar ili loš. Dobar je ako oni tako kažu, a loš ako oni odluče da im ne valja.
Tu su i Ujedinjene nacije i Generalna skupština. Ali Generalna skupština je simbolična. Ona izriče preporuke, ne donosi odluke. Odluke donosi Savet bezbednosti i u njemu pet zemalja koje imaju pravo veta. One bdiju nad svetskim mirom. Ali, to su istovremeno pet najvećih proizvođača i trgovaca oružjem na svetu: SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina. Pet glavnih fabrikanata oružja na svetu su odgovorne za naš mir. Jasno, trguju ratom i prodaju nam mir.

Kako im to uspeva?

GALEANO –  Pre svega preko glavnih medija koji reprodukuju sistem vlasti u svetu. Oni na ispit demokratije stavljaju svaku zemlju mešajući slobodu govora sa slobodom zatvora. Ili, kako je to lepo rekao jedan buntovnik: „Oni nas popišavaju, a novine kažu da pada kiša”.
Šta kažete za Venecuelu, na kraju krajeva, zahvaljujući Čavesovom poklonu Obami Vaša knjiga „Otvorene vene Latinske Amerike” postala je posle toliko godina bestseler u Americi?
Najekstremniji primer manipulacije svetskog javnog mnjenja je slučaj Venecuele. U velikom teatru dobra i zla uloge su podeljene na anđele i demone. A Ugo Čaves je jedan od glavnih demona: diktator sa stanovišta fabrikanata svetskog javnog mnjenja. Čudan je to diktator. Pobedio je na osam izbora u pet godina. Kao i nedavno na referendumu. Bio je prvi predsednik u istoriji koji je svoju funkciju stavio na raspolaganje tražeći izjašnjavanje naroda. Pobedio je sa 60 odsto glasova, na izborima koje sam pratio kao posmatrač.
 
Šta ste tamo videli?

 GALEANO – Stalno se optužuje vlast da ugrožava slobodu izražavanja. Uključiš televizor, odande kažu: „Ukida nam se sloboda govora”. Kupiš novine, na prvoj strani velikim slovima piše : „Ovde nema slobode govora”. Na radiju isto to: jedan glas tvrdi da nema slobodu. A demokrate koje su pučem preuzele vlast tokom 48 sati zaista su u ime slobode sve strpali u zatvor. Oni su za tih 48 sati sve zatvorili: medije, skupštinu… Zaista je to čudna diktatura i čudne demokrate. To je jedan od fundamentalnih razlaza između stvarnosti i virtuelne istine.

Ipak, kapitalizam opstaje i zbog kvazilevice?


GALEANO –  Kapitalizam se u velikoj meri pothranjuje gubitkom ugleda alternativnih sistema. Pojam socijalizma, na primer, izgubio je značenje, zbog birokratije koja ga je zloupotrebila u ime naroda i zbog socijaldemokratije koja je u njegovo ime modernizovala imidž kapitalizma. Znamo da kapitalistički sistem ume dosta dobro da se preuredi kako bi nadživeo katastrofe koje uzrokuje. Ali ne znamo koliko života može da živi, njegova glavna žrtva – planeta koju nastanjujemo. Kada ona, Zemlja, ostane bez vode, bez vazduha, gde ćemo da se preselimo. Možda na Mesec? Vidim da su kapitalisti već počeli da prodaju karte za Mesec. A jedan ruski tajkun kupio je svojoj mlađanoj verenici put na „medeni Mesec”.

Da li verujete u slobodu tržišta?

GALEANO – Kako da ne (smeje se). Kraljica Viktorija je u ime slobode tržišta uvela opijum u Kinu. Buš je u ime slobode laži okupirao Irak. U ime slobode novca ukida se sloboda ljudi. To je današnja svetinja sloboda tržišta, ljudi u zatvoru.

A šta mislite o Obami?

GALEANO –  Nešto mnogo pominje vođstvo SAD. Obećava da će SAD da povrati svoje liderstvo u Latinskoj Americi. Nama je kao i vama dosta lidera. Molim vas nemojte više nikuda da nas vodite.

Jednom dok ste bili mladi, imali ste problema da dobijete američku vizu?

GALEANO –  Da, imao sam tada samo 19 godina. Popunjavao sam formular. Pitanje je bilo da li bih ja ubio predsednika SAD ili mu naneo zlo. Mislio sam da je to test inteligencije, pa sam, pametan kao što sam bio kad sam bio mlad, odgovorio potvrdno na ovo „pametno pitanje”. Posle sam dugo imao velike komplikacije sa SAD.

Nešto se više u velikim medijima ne govori o zidovima?

 GALEANO – O Berlinskom zidu govorilo se stalno i svaki dan: ujutru, uveče, čitali smo i slušali o zidu srama, Gvozdenoj zavesi, zidu beščašća… Kada je pao, kao što je i zasluživao da padne… prestalo je da se govori o zidovima. A drugi mnogo veći i jači zidovi procvetali su po celom svetu. Vrlo malo se govori, na primer, o zidu koji grade SAD na meksičkoj granici, gotovo ništa o zidu na Zapadnoj obali koji utvrđuje izraelsku okupaciju palestinske teritorije i koji će biti petnaest puta duži od Berlinskog… Neki zidovi postali su nemi, a neki su bili gromoglasni…












Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Čet Nov 19, 2015 12:28 pm

Lila happy selebrate 


RAZGOVOR: VIKRAM SET, POZNATI INDIJSKI PISAC

“Odgovarajući momak”, roman indijskog pisca Vikrama Seta, živopisna je freska indijskog potkontinenta. Ovaj roman na hiljadu i po stranica u periodu od 2006. do 2009. godine u obliku trilogije koju čine “Kišni paviljon”, “Sveta rijeka” i “Svadbeni sari” objavila je “Laguna” u prevodu Branislave Radović-Stojiljković. “Odgovarajući momak” je povijest o nekoliko indijskih porodica čiji se putevi neprestano ukrštaju. Radnja se dešava u postkolonijalnom dobu u Indiji koja je tek stekla nezavisnost od Britanaca. Prikazane su razgranate, značajne promjene od modernih gradova do zabačenih provincija, od političkih do duboko ličnih tema. Ali, kao što kaže i sam naslov, roman se nikad previše ne udaljava od teme ljubavi i braka – i zaista, on počinje i završava se vjenčanjem.

Istovremeno, ovo je priča o mladoj državi koja se suočava sa velikim iskušenjem prvih nezavisnih opštih izbora i prilikom da trasira sopstvenu sudbinu. Vikram Set je (1952, Kalkuta) indijski pjesnik, književnik, putopisac, autor knjiga za djecu. Diplomu je stekao na Oksfordu, na katedri za filozofiju, politikologiju i ekonomiju. Danas živi pretežno u Velikoj Britaniji, nadomak Londona, u kući iz XVII vijeka u kojoj je nekada živio pjesnik Džordž Herbert, odakle je i govorio za “Vijesti”.

 

Šta Vas je podstaklo da napišete roman “Odgovarajući momak“?

- Nijesam očekivao da će biti toliko duga, ali kada počnete sa vjenčanjem, onda mnogi svatovi razvale branu mog romana svojim pričama. Glavni cilj mi je bio da ih pustim da žive svoje isprepletane živote i da pustim roman da raste na životan način, a da ne izgubim umjetničku kontrolu i osjećaj cjeline.

 

Pozadinu Vašeg romana “Odgovarajući momak“ čine rane godine Indije po sticanju nezavisnosti. Zašto je taj period tako značajna tema za Vas, a isto tako i u mnogim knjigama moderne indijske književnosti?

- Bio je to formativni period u indijskoj istoriji, period prvih opštih izbora, vjerskih napetosti, zemljišnih reformi. Ali to nije upadljivo dramatično, kao što je bio period ratova sa Pakistanom i Kinom, ili atentat na premijera. Možda je u retrospektivi lakše utkati javne i privatne priče na nenametljiv način. Ne znam zašto (pored uočljive glavne teme o izgradnji nacije) je toliko važna tema u modernoj indijskoj književnosti.

 

Kao što se vidi u romanu “Odgovarajući momak“, Indija je mjesto ogromnih različitosti. Te razlike su korisne za pisce, zar ne?

- Da. Komplikovane različitosti. Ali, bogati i složeni romani pisani su i o manje raznovrsnim društvima.

 

Godine 1986. napisali ste roman u stihovima “Golden Gate“. Staromodan stil sa modernom temom. Kako razumjeti danas taj Vaš roman u stihovima, možda kao omaž Puškinu?

- Bio sam inspirisan Puškinovim predivnim romanom “Evgenije Onjegin“ u smislu forme, životom u San Francisku u pogledu sadržaja, a mojim pogledom na svijet u smislu stila i glasa. To nije bila moja odluka; te stvari su izabrale mene. Neki posmatraju “Golden Gate“ kao potpunu avangardu, a neki kao sasvim revolucionarni roman. Ali, mene ne zabrinjava recepcija romana, jednostavno to je priča u određenom, za mene, nezaobilaznom obliku.

 

Indijska književnost pisana na engleskom danas je veoma popularna u svijetu.

- Pa, pretpostavljam da je tako iz razloga što trenutno ima mnogo dobrih indijskih pisaca koji pišu na engleskom. Ali, nadam se da će indijsko pisanje i na drugim jezicima postati šire poznato. Zaslužuje da bude, iako u sadašnjosti nije tako. To frustrira dobre pisce (koji bi željeli da za svoga života budu šire prepoznati) i osiromašuje potencijalne čitaoce, koji u ovom trenutku vide Indiju samo kroz nekoliko od brojnih mogućih sočiva.

 

Vujica OGNJENOVIĆ








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Čet Nov 19, 2015 4:17 pm

Mario Vargas Ljosa: Godine me stižu, a znatiželja je ista


Ana POPADIĆ | 24. jun 2015.
 
Peruanski nobelovac o putevima i stranputicama savremenog sveta, moći i nemoći pisane reči:
 Društvo u kome se poštuje dobra književnost teško je izmanipulisati.






ISPUNIO sam obećanje i došao u Srbiju ponovo, kaže na početku ekskluzivnog razgovora za "Novosti"
 peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa, koji je protekla dva dana proveo u našoj zemlji.

U Novom Sadu govorio je pred 1.400 ljudi u prepunoj sali SNP-a, a u Beogradu se družio sa novinarima
 i potpisivao knjige čitaocima. Poseta autora kultnih romana "Grad i psi", "Razgovori u katedrali",
"Avanture nevaljale devojčice" u organizaciji njegovog srpskog izdavača "Lagune", izazvala je
 interesovanje nalik gostovanjima najvećih zvezda svetskog šou biznisa.
- Iskreno sam iznenađen prijemom - podelio je sa nama prve utiske veliki latinoamerički pisac.  
- Smatram da je književnost veoma korisna, ali mnogo je onih koji ne veruju u to. Svedoci smo opšte
nezainteresovanosti za pisanu reč, pa me zato raduje odziv i radoznalost srpske publike.

* Čini se da vaša energija i entuzijazam ne poznaju granice. Čak ste nam najavili i novu
knjigu?

- Mada me godine sustižu moja znatiželja je uvek ista i svaku knjigu radim sa istim entuzijazmom.
Trenutno pišem roman "Trg pet uglova" koji ću, nadam se, završiti ove godine ili najkasnije početkom
 sledeće.
* "Hispanoamerički bum" je promenio tok svetske književnosti, ali i viđenje same Latinske
Amerike. Možemo li očekivati neku novu kulturnu revoluciju?


- Verujem da književnost i dalje ima veliki uticaj na život, ljude i društvo. Problem je što je to teško
izmeriti, jer se dešava u tajnosti, "iza kulisa". Knjige pomažu u formiranju ličnosti onih koji ih čitaju.
 Društvo u kome se poštuje dobra književnost teško je izmanipulisati, takvi građani imaju razvijenu
 kritičku misao i nezavisni su od uticaja sa strane. Osnovni postulat slobodnog društva je da imate
građane koji aktivno učestvuju u radu državnih institucija, imaju ideje i želju da menjaju stvari nabolje.
 Knjige neguju takve građane.


DOBRE DEVOJČICE * Vaša knjiga "Avanture nevaljale devojčice" bila je
 svojevremeno najčitanija knjiga u Srbiji. Kada ćete nam pokloniti novu
ljubavnu knjigu?
- Drago mi je da to čujem. Ipak, roman koji pišem je potpuno različit, ali,
 možda u njemu bude nekih "dobrih devojčica" koje vam se svide.


* Da li, po vašem mišljenju, kultura i književnost idu u korak sa savremenim životom i
 tehnologijama?


- O modernoj tehnologiji imam dvojako mišljenje. Audiovizuelna revolucija učinila je mnogo toga
 dobrog savremenom svetu, a posebno u domenu protoka informacija. Zahvaljujući internetu i
društvenim mrežama, danas je gotovo nemoguće uspostaviti cenzuru, kontrolisati vesti. Opet,
 sa kreativne strane, kultura nije dovoljno iskoristila nove mogućnosti. Naprotiv, tehnologije su
 u kulturu unele površnost, pretvorile je u neku vrstu igre, zabave, uprostile je, a to je opasan put.
 Obrazovne institucije morale su da reaguju, da iskoriste društvene mreže i učine književnost i
humanističke nauke najvažnijim izvorom znanja prilikom formiranja stavova mladih.


* U svojim delima "borili ste se" protiv diktatura i autokratskih vlasti. Šta mislite o
"modernim diktaturama"?


- Savremene diktature ne liče na one stare, dobro poznate svima nama iz Latinske Amerike. Nisu
više tako surove i očigledne, već se kriju iza naoko demokratskih institucija. Zato je neophodna
budnost i aktivno učestvovanje u društvenom životu kako bi na vreme primetili da neke institucije
ili sama vlast "skreće" ka autoritarnom režimu. Nažalost, ovakvih "fenomena" je danas mnogo.
Svedoci smo da su se neke demokratske vlasti korak po korak približile autokratiji. Građani zato
 moraju biti aktivni, budni i kritikovati svako odstupanje da se demokratija ne bi pretvorila u diktaturu.




* Ukus široke publike sve je više naklonjen lakoj literaturi, žutoj štampi, rijaliti programima.
Kako se boriti protiv površnosti u životu i kulturi?

- Najbolje oružje protiv površnosti je obrazovanje. Ljude treba edukovati da odbiju te "imitacije"
 koje im mediji serviraju kao kulturu. Takvi sadržaji ne formiraju ukus, već ga deformišu. Ne postoji
škola koja vas priprema da se borite protiv nekulture, već je sveprisutnija ideja da kultura i
humanističke nauke "nisu neophodne". Tako se stvaraju generacije podložne pseudokulturi, svetu
 zabave i spektakla. Ne samo da se tako degradiraju vrednosti, već ljudi postaju pasivni, gube svoju
ličnost dok žive tuđe živote, nemaju ideja niti snage da nešto promene, a kao takvi su laki za
manipulaciju.
* Kako sačuvati optimizam u ovo vreme?
- Moramo biti optimisti. Uvek se setim reči velikog britanskog filozofa Karla Popera, koji je neposredno
 pred smrt posetio Španiju. Novinari su ga pitali šta misli o ovom užasnom svetu u kome danas živimo.
 Odgovorio je da se zaista dešava mnogo toga ružnog, ali da u čitavoj istoriji nismo imali na raspolaganju
toliko znanja, otkrića, naučnog i tehonološkog progresa sa kojim ćemo se boriti protiv neprijatelja
čovečanstva. Danas svaka zemlja može da izabere svoj put, da li želi da bude bogata ili siromašna,
demokratska ili diktatorska. Na raspolaganju nam je bogato iskustvo i znanja kojim se mnogo efikasnije
 možemo suprotstaviti svakom zlu. To bi trebalo da malo ohladi naš pesimizam i vrati nam entuzijazam.
 Verujem u ovo što govorim. Koliko god loših stvari nam se dešava danas, uvek je više onog dobrog
što nam je donelo savremeno doba.




* Pre pola godine izašli ste na pozorišnu scenu i glumili u sopstvenom komadu "Priče iz
vremena kuge". Da li biste ponovili to iskustvo?


- Bilo je to zastrašujuće iskustvo. Čini mi se da nikad u životu nisam imao toliku tremu kao pre izlaska
 na scenu, ali je bilo i nezaboravno. Život sam proveo pišući fikciju, a dobio sam mogućnost da oživim
 jedan takav lik iz mašte. Pozorište je vrlo slično životu. Ono što uradite, kažete i pogrešite ne može
se ispraviti. Gotovo je, rečeno i urađeno. Pozorišna gluma je kao hod po tankoj žici, na ivici provalije.
 To umetniku daje osećaj uzvišenosti, posebnosti, ali ga i muče sumnje, nesigurnosti. Volim pozorište,
 i raduje me što se u poslednje vreme sve češće izvode moja dela. Da sam u Peruu kao dete češće
išao u pozorište verovatno bih postao dramski, a ne prozni pisac.




Nekoliko stotina ljudi čekalo ispred knjižare "Delfi" na potpis peruanskog nobelovca
POSAO JE DANAS LUKSUZ

* U RAZGOVORU sa mladima, koji u velikom broju čitaju vaše knjige, šta ste otkrili o njihovom
 pogledu na svet?

- Ponekad mi se čini da među našim svetovima nema razumevanja. Stasavao sam u društvu koje je
 bilo zatvorenije, ali je nudilo sigurniji i izvesniji život. Savremeno doba mladima nudi svet bez granica,
 ali istovremeno i nesigurnost. U moje vreme svako je mogao da nađe posao, a danas je on u mnogim
 zemljama postao privilegija i luksuz. Velika nezaposlenost je donela neizvesnu budućnost. Srećom,
 brisanje granica omogućalo je da se posao traži svuda. Poslednjih godina Latinska Amerika je udomila
 mnogo mladih stručnjaka iz Španije koji nisu uspeli da nađu posao u matičnoj zemlji, pa su ga tražili
 u državama bliskim po jeziku, kulturi, običajima. To je dobro i za nas i za njih.

............

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned Nov 22, 2015 5:06 pm

Balkan je umoran od istorije



Filmski i pozorišni reditelj Boro Drašković o retrospektivi svojih filmova koja će
biti upriličena na ovogodišnjem FAF-u.






FESTIVAL autorskog filma koji se održava od 27. novembra do 5. decembra, pored Glavnog programa i najnovijih ostvarenja iz sveta, ponudiće publici i veliku retrospektivu filmova reditelja Bore Draškovića.
Pod naslovom “Prostranstva i orahove ljuske pobunjenog čoveka”, koji već sam po sebi definiše stvaralaštvo jednog od najznačajnijih autora jugoslovenske i srpske kinematografije, publika će imati priliku da vidi televizijski dokumentarac “Paradoks o šahu”, serijal “Duvanski put” (sagu o beračima duvana u Hercegovini koja obuhvata doba Kraljevine Jugoslavije, vreme Drugog svetskog rata, oslobođenje i nacionalizaciju), kao i njegove danas već kultne igrane filmove - “Horoskop”, “Nokaut”, “Život je lep” i “Vukovar - jedna priča”.
- Za mene je Festival autorskog filma jedna od najvažnijih duhovnih tačaka u Beogradu, sada već ulazi u dvadeset prvu godinu postojanja, i osećam veliku počast što ću upravo tu imati retrospektivu - kaže Drašković. - Glavna ambicija svih nas koji sa ovim festivalom sarađujemo i navijamo za njega od njegovih početaka uvek je bila da se tu ne pojavi nijedan loš film, i kroz sve ove godine pokazalo se da to nije bila tek prazna želja, kao što se pokazalo i da nije slučajno što je njegov podnaslov “Pogled u svet”. S druge strane, veliki Aleksandar Saša Petrović, čije ime nosi glavna nagrada festivala, bio je moj dragi prijatelj i učitelj svih nas.

BITI MORALAN - POLITIČARI bi trebalo mnogo puta da se upitaju, kao Kant, kako ljude učiniti srećnim, ako ih ih pre toga ne učinite mudrim i moralnim. To bi i svako od nas trebalo da se upita, jer je biti moralan i po mogućnosti mudar zadatak svakog čoveka.

- Film je složena duhovna disciplina, i posle svakog snimanja čovek se preispituje. Ne preispituje samo svoju radnu biografiju, nego i životnu, društvo u kome se kreće, svet u kome živi, državu koja se raspada ili ne raspada... Kada stigne do retrospektive, pooštrava se celo to razmišljanje i preispitianje, jer svaka režija jeste pokušaj spoznaje pre svega samoga sebe, pokušaj duhovne dogradnje sopstvenog bića, pretpostavljanje šta bi trebalo činiti u budućnosti, o u tom smislu jeste obaveza. Nestrpljiv sam da ponovo vidim neke svoje filmove iz vizure ovog vremena i onoga kakav sam ja danas čovek.

Nove generacije gledalaca videće neke od vaših najmarkantnijih ostvarenja. Koliko ste vi učestvovali u odabiru filmova?


- Izbor je napravio Srđan Vučinić, ozbiljan selektor, koji je napisao i divan esej o mojim filmovima, jedino sam predložio, i to je usvojeno, da se prikaže i putopisni film “Nedelja popodne na Grenlandu”. Čini mi se zanimljivim da se vidi, kao što smatram i da je dokumentarac “Paradoks o šahu”koji sam snimao na Islandu 1973. važan i danas - “partija stoleća” u Rejkjaviku između Fišera i Spaskog bila je svetski događaj, Fišer je zabranio prisustvo više od dve stotine televizija, a ja sam imao sreću što sam ga ranije upoznao. Dozvolio mi je da uključim kameru, veliki Džon Kejdž napravio je muziku za film “pomerajući” šahovske figure, a koristio sam i deo iz Bergmanovog filma “Sedmi pečat”. To je scena gde smrt igra protiv viteza, koja dokazuje da u naizgled čudnoj igri kao što je šah, kao i na filmu, može da se protumači čitav svet.

Da li ste sebe u to vreme videli kao pobunjenog čoveka?


- Svaki čovek na Balkanu, i svaki čovek bilo kog dela sveta, na neki način oseća se kao baštinik mita o Sizifu. Alber Kami je taj mit izvanredno protumačio krajem prošlog veka, postavljajući čoveka u situaciju između apsurdnog i pobunjenog, a ja sam uvek nalazio da je pobunjeni čovek, zapravo, vernik. To je čovek koji pokušava da se na najbolji način bavi svojom profesijom, koji se buni protiv onoga što je rđavo u društvu i u svetu, koji pokušava da iskupi i svoju profesiju i svoj život, i da na neki način utiče na svet. Iako danas sve više ljudi globalno misli da gotovo ništa ne može da se uradi za boljitak ovog sveta, smatram da je takav stav pogrešan.

Zbog čega je čovečanstvo možda najpesimističnije upravo danas?


Zato što svakodnevica ne daje gotovo nikakav optimizam - neverovatno je da se bombe stavljaju u avione, da se ceo jedan kontinent gađa “pametnim bombama”, da su bombe u učionicama, na ulicama, u koncertnim dvoranama, da mlade devojke, umesto da rađaju decu, sa eksplozivom oko struka ubijaju same sebe i svet oko njih. Sve je to prosto jezivo, crno, teško i zloslutno, a u takvim slikama sveta vrlo je teško tražiti svetlost.



Gledajući vaše filmove u retrospektivi, gotovo svaki od njih završava se smrću. Da li su to bile vaše pretpostavke za ovaj vek?


- Kad govorim o današnjim bombama u učionicama, u filmu “Usijanje”, koji sam snimio 1979, po scenariju koji sam napisao sa Mirkom Kovačem, u novootvorenoj školi, u učionici, prva lekcija je ubistvo. Dvojica prijatelja razilaze se zbog ideologije, jedan pokazuje mapu sveta, a drugi ga na toj mapi ubija. Mapa sveta se smota, nestaje, čovek pada i umire na školskoj klupi. Ova situacija se i ovde, i u raznim delovima sveta danas više susreće u životu, nego što se snima. Ta mapa sveta zaista nestaje iz upotrebe, ljudi zaboravljaju da školska klupa treba da bude sveto mesto, a ne mesto za umiranje. Ili recimo film “Horoskop”, gde su teskoba, dokolica i nemogućnost da se ode sa jednog prostora pokazani kao put u katastrofu. U “Nokautu” vidimo katastrofu čoveka koji je otišao u Ameriku, jednog od naših prvih gastarbajtera. To je vreme sedamdesetih godina, kad terorizam tek počinje, kada je, recimo, u bioskopu “20. oktobar” podmetnuta bomba. U filmu ironičnog naslova “Život je lep” iz 1985. glavni junak gotovo ritualno ubija sve oko sebe, i jeste anticipacija raspada zemlje u kojoj smo živeli. “Vukovar - jedna priča” je biblijska metafora grada koji je srušen, u kome su izbrisani tragovi ljudskosti. Ja sam sve te slike video, i o njima sam govorio u svojim filmovima.

BROZ, TEJLOR I BARTON Ostalo je upamćeno kada je na festivalu u Puli, Broz sa svojim gostima, Liz Tejlor i Ričardom Bartonom, ustao iz lože i otišao pred početak projekcije vašeg filma “Nokaut”. - Bilo je to 1972, na festivalskom programu te večeri bila su dva filma - prvi je bio ratni, koji je Broz sa svojim gostima gledao, a “Nokaut” je bio drugi. Kako je godinu - dve ranije, Brozovom naredbom, sa repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta skinuta moja predstava “Kad su cvetale tikve”, članovi žirija Pulskog festivala pomislili su da Broz namerno odlazi sa premijere mog filma, pa su svi oni takođe ustali i - otišli!

S druge strane, gotovo sve te strašne slike u svojim filmovima ispričali ste kroz ljubavne priče. Da li je to paradoks?


- Nije, jer te ljubavne priče održavaju ravnotežu sa onim najcrnjim u filmovima, ali i u životu - pitanje je šta bi danas bilo sa svetom da nema ljubavi. Zato mislim da je, zapravo, bilo neizbežno da o svim teškim temama kojima sam se bavio govorim kroz emociju. S druge strane, u svakom od tih filmova, bez obzira na to kako se završavaju, postoji katarza. Sa Majom, mojom suprugom, koja je i moj stalni saradnik, putovao sam svetom sa tim filmovima, i oni su delovali na ljude. Jer, kako Tarkovski kaže, u pravim filmovima je sve - i vera, i ljubav, i nada, i budućnost, tako da mislim da nije sve izgubljeno, i da se onaj “Sedmi pečat” koji najavljuje kraj sveta, neće još dogoditi. Iako je Balkan zaista umoran od istorije, kao što i čitav svet ništa nije naučio od istorije.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned Nov 22, 2015 5:15 pm

Љуба Поповић о Живојину Павловићу


24/11/2011  
Разговарала Драгана Марковић

Поводом годишњице од смрти Живојина Павловића (29. новембра 1998) објављујемо
 разговор са Љубом Поповићем, у којем наш прослављени сликар говори о сарадњи
и пријатељству са најзначајнијим српским редитељем црног таласа у југословенској
 кинематографији







Љуба Поповић и Жика Павловић су се срели на другој години Академије примењених уметности у Београду, далеке 1956. године, када је Жика дошао са Голника. У наизглед обичном сусрету два студента београдског универзитета крио се необичан сусрет две креативности које су својим посебностима касније обележиле време које је долазило, а заједнички проживљене године обликовале у пријатељство.
„Сећам се да је био прилично мршав и висок, и исто тако неповерљив према том бучном, шароликом друштву које се тада налазило у класи професора Васе Поморишца. Прве две године Академија је имала заједничке часове сликања и цртања за све студенте, да би се на трећој години  одвојили смерови. Било је ту доста занимљивог и згодног женског света који се спремао за костим или унутрашњу архитектуру. Мислим да се Жика одлучио за сликарско-декоративни одсек, а ја сам био примљен на графички одсек код Михајла Петрова. Жикина неповерљивост била је интелектуалне природе, он није био човек способан за приче о фудбалу, интригама, за уобичајене студентске штосове. Њега је занимала суштина ствари, суштина филма, суштина креације. Био је и према мени неповерљив у првим тренуцима, јер сам у то време изгледао прилично питорескно. У цокулама и шареној мајици био сам, физичким изгледом, далеко од некаквог интелектуалца. Зближило нас је то што је Жика у једном тренутку видео моје цртеже, а после тога су постепено кренули и наши разговори који су се одвијали углавном између часова. Ускоро сме пронашли и заједничке именитеље. Први је био филм, како сам радио у ваљевском биоскопу ‘Синдикат’ пре Академије моје познавање филма било је довољно да се успостави контакт. Жика је у то време већ покушавао да пише о филму.
Из тих сусрета остала је и занимљива анегдота. У једном од наших разговора Жика ми се поверио да је добио другу награду на конкурсу неког нашег листа, више се не сећам којег, али знам да је требало текстом одговорити на питање: који вам се филм највише свидео и зашто. Жика је био врло поносан што је добио ту награду. Питао сам га да ли се сећа ко је добио прву награду на том истом конкурсу, како није могао да се сети, рекао сам му да сам то био ја. Уследила је бура смеха, што је додатно учврстило наше пријатељство.“

Ви већ дуго живите у Паризу, како сте уопште неговали то пријатељство, штитећи га од заборава који потпомогнут теретом свакодневице уме да нагриза такве односе међу људима?

Невероватно је да су наши разговори увек настављани тамо где су претходно прекинути. Као да време између није ни постојало. Првих година по мом одласку у Париз наша комуникација је била другачија него у неком каснијем периоду. Телефонирати из Париза у Београд било је скоро немогуће. Зато су постојала писма. Не сећам се броја, знам да су многи писани разговори шетали годинама том релацијом. Жика је поменуо да би радо објавио ту нашу преписку, али  нисам био за то, иако је у тим писмима било понекад неких дубљих реченица, дневних температура које један човек може да напише другом због мучнине стварања и заједничког именитеља о животу и смрти, који смо имали. Међутим, писма су годинама постајала све ређа и ређа, све чешће сам долазио у Београд. Скоро да се није дешавало да се не видимо. Једино је то могло да се догоди уколико је он отпутовао на неки од фестивала. Изгледало је као да смо заједно у континуитету.
Сећам се да је Жика  у „Кино клубу“ правио своје прве експерименте са филмом, у почетку кратким, као што су то били „Триптих о материји и смрти“, „Лавиринт“, „Живе воде“ или омнибус „Град“. Жика је био врло чудна личност, као да је изаткан из два колосека. Једна нит је била литература, писање, што је сматрао обавезом у односу на сопствену личност и добрим начином да се испуни дан. Будио се рано, око пет сати ујутру, на било којем делу планете да се у том тренутку налазио, и писао: дневнике, забелешке. Не знам више ни шта је све писао, али знам да није могао да прође ниједан дан, а да нешто не напише. Временом се све то слило у огроман материјал из којег су настајали његови дневници и романи.

Други колосек је био филм.


Филм је био Жикина посебна прича. Он је то визуелно, које је носио у себи, изоштрио на Академији, посебно естетику кадра и црно-белог, уз огромно знање о филму, једноставно пренео на филмско платно. Као реткост у светској кинематографији, Жика спада у ону врсту расних редитеља у којој су и Буњуел, Висконти, Орсон Велс, нарочито, који су уз све то поседовали и неки свој свет и тај свет пренели на платно. Када бисмо  правили  антологију његових филмова, сусрели бисмо се са светом који је он измислио, коме је удахнуо живот, који је живео у његовим филмовима. Тај свет у основним цртама постоји ту негде међу нама, али га је требало обликовати. То је свет који се креће између мизерије живота и италијанског неореализма. Оно што је тужно и трагично за нашу критику и политички оквир у којем је био оптуживан, јесте то да они уопште нису схватили да Жикин филм није био пуко преношење стварности и показивање црних мрља нашег друштва. Они су плитким умовањем увек Жику пребацивали на политичку причу. Жикина прича о мизерији људског живота није прича политичке, већ филозофске природе. То је прича о животу и смрти, вишег нивоа. Као и Гоген, Жика се питао шта представља човек, шта представља живот, зашто уопште постојимо, ко смо, одакле смо…Мало је људи у потпуности схватило Жикину причу, јер га нису познавали. Ми смо се срели и препознали  управо на том плану, у тим истим питањима, за која смо, свако на свој начин, тражили одговоре.



Поменули сте мучнину стварања. У тој мучнини, али и задовољству стварања, окружен истим и сличним ликовима које је обликовао у свој филмски свет, чини се да је Жика Павловић стално снимао један те исти филм, као што се чини да и Ви стално сликате једну те исту слику.


Тачно, као што се и мени чини да стално сликам исту слику, тако је Жика сликао један те исти свет. Његов „Повратак“ је чудотворан филм, потпуно невероватан, у којем слика „Медијалу“ у свом београдском духу живљења, као чланове банде. У том филму главне улоге играју Бата Живојиновић и Жикина жена Снежана Лукић-Павловић, а у кафанама предграђа међу мрачне типове које је сакупио по разним Дорћолима и Вождовцима, Жика је помешао Шејку, Миру Главуртића, Лубарду и мене, као ликове који припадају подземном свету Београда. Био сам врло почаствован што играм бандита, и сећам се те чувене сцене када ми јуримо Снежану да је силујемо на неком фудбалском игралишту.
Снежана, иначе Ваљевка, није имала намере да се бави глумом, ми смо добри пријатељи и чини ми се да сам их ја и упознао, али не могу то да тврдим. Она је више била окренута литератури, а њено појављивање у Жикином филму било је еуфорија љубави која је постојала између њих двоје. Жика је једноставно желео да је негде у својим филмовима једноставно угравира. Филм је говорио о матором и младом Ал Капонеу београдског подземља, и можда данас све то делује наивно, али је исто тако јасно предсказао све оно што је касније уследило. Тај филм је снимао Александар Петковић, техничке могућности су биле минималне. После те моје улоге у „Повратку“, Жика је одлучио да се стално појављујем у његовим филмовима. Био је одушевљен тиме што се Хичкок појављивао у својим филмовима, али он то није хтео. Зато је одабрао да му будем маскота. Сећам се филма у којем је Раде Шербеџија требало да уђе у кафану и каже: „Де си бата Љубо, кад си стигао из Париза“, док сам ја за то време седео  за столом и играо шах са лепом дамом, окружен димом и мрачним типовима.
Касније су дошли филмови „Буђење пацова“, „Довиђења у следећем рату“, филм који посебно волим, а снимљен је у Словенији. „Кад будем мртав и бео“ је један од наших ретких филмова који је и у Паризу имао успеха. Мишел Симан, чувени филмски критичар, управо је због тог филма изузетно ценио Жику. „Заседа“ је такође величанствен филм, чак ремек-дело. Несрећа је што је овој нашој средини понестало новца управо у време када је Жика ушао у године када је могао да прави величанствене филмове.
Често је долазио у Париз. Не могу да се помирим са тим да га нема. Наш однос је био филозофско-емотиван, ако су то праве речи, и ако праве речи за то уопште постоје. Било је ту повремених неслагања у неким стварима. Жика је био сурови реалиста, свестан да смо осуђени на повратак у прах и да иза тога нема ничега. Оно што је најцрње у нашој причи је да сам се стално борио против тог његовог става, а сада се полако враћам на ту његову помисао, признајући му, сада када га нема, да је био у праву.


...........
pecat.co.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned Nov 22, 2015 5:22 pm

...............

Када би покушали да издвојите ту основну емоцију која вас је спојила, шта би то било?


Тешко је рећи. Жика није волео да говори. Имао сам утисак да морам да му чупам речи као клештима да бисмо разговарали. Исто тако знам тренутке када би га нешто изнутра запалило да крене са причом. Било је задовољство слушати га. Његова логика била је на ивици филозофије и политике. Данас су такви саговорници ретки, који политику, време и догађаје виде на филозофски начин, а не на начин ангажованог и усијаног политичара или писца. Према реалним политичким збивањима Жика је имао саркастичан и ироничан став, као остатак револуционарних идеја из младости.

Осим сличности, које сте разлике међу собом препознавали?

Најлакше их је наћи на плану управо тих политичких збивања. Жика је као млад био доста усплахирен и ангажован, са идеалистичко-комунистичким идејама о друштву, као и Макавејев уосталом, и читава та генерација. Био сам доста скептичан и конзервативан у односу на нашу комунистичку епоху, нарочито ту прву. Наравно да је Жика врло брзо све схватио, окренуо се потпуно, вратио партијску књижицу и удаљио се од свега тога. Тада је Жика, што се политике тиче, дошао на неке моје воде, као што сам ја, што се филозофије живота тиче, све више на његовим. Као млад Жика је био фасциниран Удбом, људима који су јурили остатке мрачне прошлости, што је добило своју димензију и у његовим романима. Љубав са почетка те приче претворила се врло брзо у реалну анализу и критику. Његов стил писања био је сочно сув и чудан. Сок би избијао из реченица, а онда би понеки пасус зашкрипао сувоћом. Каснијих година две линије Жикине креативности: филм и литература, почеле су да се приближавају, да се спајају. У том периоду је делове неких својих романа користио за сценарија. Величина и вредност његових филмова потичу и од тога што је он, за разлику од мене, имао сјајно музичко образовање. Одлично је познавао музику коју је користио у својим филмовима, као човек литературе умео је добро да прочешља своје сценарије и да им да литерарну подлогу. Чак и кад је са колегама писао заједничке сценарије, као са Горданом Михићем, Жика је важио за оног ко се брине о литерарној компоненти филмске приче.

Када данас гледате филмове које нам је Жика Павловић оставио и читате књиге које је написао, шта Вам се чини да нам је оставио у аманет?


На великом филмском фестивалу у Бобуру, 1986. године, приказани су многи филмови из ранијих година, осим филмова Макавејева и Жике Павловића, који су као добро вино били све бољег укуса како су године пролазиле, све остало је било потпуно незанимљиво. Тада сам поново гледао „Заседу“ и „Кад будем мртав и бео“ и видео да ти филмови могу да се гледају у било којем времену и да не губе ништа од свог квалитета. Живојин Павловић је учинио велики помак у нашој кинематографији. Поставио је питање: да ли филм може да буде аутентично  ауторско дело, да ли може да носи лични потпис – и сам на то одговорио потписујући своје филмове. Зато су они непоновљиви. Многи наши редитељи су кренули у свет са том  подлогом, као и сликари после Медијале. Мислим да је Емир Кустурица, вероватно још као младић, био обележен тим филмовима, из којих се развио као редитељ потпуно личних опаски. Кустурица је и сам рекао да су Жикини филмови у њему побудили те креативне сентименте, као што су Шејкине слике у мени изазвале побуде да постоји неко другачије стваралаштво, као што ме је слика Миљенка Станчића „Мртво дете“ продрмала и отворила простор за креативност. Из тог угла посматрано, Жикини филмови су за све наше потоње филмске генерације путокази.

Да ли постоје сусрети и разговори којих се посебно сећате?


Жика је отишао брутално, изненада. Његов одлазак ми је створио огромну празнину које сам стално свестан. Биће ми потребно вероватно много времена да схватим да је крај, да више нема тих финих разговора, контакта које смо имали.  Сећам се да сам у почетку подносио извештаје кад дођем из Париза о томе шта се приказује по биоскопима Европе и шта их очекује овде. Касније су филмови скоро паралелно приказивани и у Паризу и у Београду. Кад је Жика спремао филм или када сам радио неке нове слике, никада нисмо један другоме причали шта ћемо то да радимо. Он је видео тек готове слике, као што сам и ја видео његове филмове када су већ били завршени. Наши разговори су се дешавали на неком ширем плану, зависили су од тога шта читамо, понекад и од тога што се дешавало у земљи. Када имаш пријатеља креативних потенцијала, то утиче позитивно на сваку врсту креације. Када си у директном додиру са неким за кога осећаш или знаш да понире дубоко у материју, то онда изазива неку врсту опомене, страст да се нешто створи. То је посебна врста подстицаја. Стваралаштво је условљено милионима малих ствари које, свака на свој начин, омогућују да настане уметничко дело: слика, филм, књига. Дружење са људима високог креативног потенцијала је врло инспиративно. То је као нека врста испита, само што овде пријатељу полажеш неке рачуне. Кад је Жика завршавао филм било ми је јако важно да дођем у земљу да то видим, као што ми је било битно, када знам да ће он доћи у Париз, да завршим неколико слика које ћу моћи да му покажем. То неко полагање рачуна, као и са Шејком, који ме је звао када би завршио слику да дођем код њега у кујну, где је сликао, да видим докле је стигао, то је био посебан чин. Тај однос се, нажалост, с временом губи међу уметницима.
„Кино клуб“ око биоскопа „Унион“ имао је посебну атмосферу. Тамо је била и једна моја слика коју нико живи у то време није хтео да узме, звала се „Рађање идиота“. Ту су се сакупљали различити људи. Било је невероватних, од Иве Мартинца који је касније живео у Сплиту, преко Борка Никетића, који се обесио у Паризу, Саше Фантома, који се фантомише по свету, до Кокана Ракоњца, Макавејева. То је био круг у којем се нешто зачињало, стварало. Борко Никетић је био сликар, правио је и кратке филмове. У Француској је око Бретона постојао у своје време сличан круг надреалиста. Круг који се обликовао око „Кино клуба“ био је заиста важан за нашу културу. Сличан круг постојао је и око листа „Видици“, и у њему су се кретали Данило Киш, Стева Раичковић, читава група писаца, Булатовић, Пекић. Ти кругови су обликовали вредне и квалитетне људе, са дубоким трагом у нашој култури.

Шта Ви мислите, зашто је Жика Павловић имао потребу да тако упечатљиво скреће пажњу човеку на то да је мали, ништаван, порочан, склон пропадању?


Има пуно елемената који су битни за ту причу. Жика је био нежног здравља, иако је био крупне грађе, није се бавио спортом. Према људском бићу се односио на основу својих личних искустава. Он је имао филозофију главног јунака романа „Чаробни брег“ Томаса Мана, који је услед болести, живећи на брду, схватио све појмове о величини и ништавности људског бића. Жика је  када смо се срели већ имао своју почетну филозофију. За разлику од мене који сам у то време спонтано радио цртеже и нисам имао ту количину  филозофске одређености свог дела. Зато је и тај наш сусрет мени толико значио. Уз Жику сам покушавао да то што радим, докажем и нечим другим. Он је већ имао филозофију, а ја сам за њом трагао. Драгоценост тог сусрета била је посебна допуна енергија која ће нас од тада пратити. У то време  нисам ни сањао о томе да ћу то што радим подупрети неком филозофијом. Тај сусрет ме је покренуо да размишљам у том правцу. За мене је остала незаборавна Жикина иронија према живљењу,  телу у које смо спаковани, презир према љуском постојању, иако мислим да је њему стваралаштво било начин да се искобеља из тог песимизма, који је могао да буде фаталан. Жику је стваралаштво водило да живи живот, то је била та светла тачка, док сам ја налазио одушка у спорту, путовањима. Жика је био кућни тип, једино је, с времена на време, одлазио на Дивчибаре, где је писао, одвојен од градских загађености и тела и духа,  физичких и интелектуалних.
Жика није говорио језике, није се ни трудио, није имао амбиције да оде у свет и тамо настави своје дело, као што су то учинили Макавејев или касније Емир Кустурица. Важно је подвући да је Жика остајао овде. Он је и инспирацију црпео одавде, са Саве, Дунава, обала са сплавовима уџерицама, из предграђа којима лутају кучићи, депонија са којих Цигани сакупљају свашта, шикљама, у људима који живе уз воду, из воде која је сакупљала талог и муљ,  прљавштину. То су били Жикине инспирације, са понеким излетом према политици, као што је „Заседа“, али је то што сам навео основа његовог „цртежа“. Основа из које је обликовао слике подударне са његовом филозофијом распадања.

pecat.co.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto Nov 24, 2015 4:08 pm

Žarko Laušević: Moja karijera ne zavisi od mene


R. Radosavljević
23.11.2015.

Glumac u prvom javnom nastupu posle petnaest godina o ulozi u filmu "Smrdljiva bajka".
Gluma je moj zanat, deo onoga što sam najviše voleo.






FILM reditelja i scenariste Miroslava Momčilovića "Smrdljiva bajka", koji je još od početka snimanja pratila ogromna pažnja medija zbog činjenice da je posle pauze od 15 godina glumac Žarko Laušević opet stao pred kamere, prikazan je u ponedeljak u bioskopu "Roda" na projekciji za novinare.

Dirljivu Momčilovićevu melodramu, ljubavnu priču o dvoje beskućnika iz kanalizacionog šahta, Momi i Emi (igraju ih Laušević i Jelena Đokić), koji iako poniženi i odbačeni od svih postaju metafora svega dobrog, ljudskog, čistog i uzvišenog u čoveku, novinari su ispratili ovacijama. Pres konferencija na kojoj je predstavljen deo ekipe filma bila je i prvi javni nastup glumca koji od 1999. godine živi u Americi.
Objašnjavajući za "Novosti" šta je njemu lično najuzbudljivije u liku Mome, čoveka koji je emigrirao iz sopstvenog života, i kako doživljava povratak pred domaću publiku (poslednji put igrao je u filmu "Nož" 1999.), Laušević je izjavio:
- U prvom trenutku mi se učinilo da taj čovek nema nikakve veze sa mojim životom, i možda je baš to ono što me je privuklo. Ta udaljenost od ličnog iskustva verovatno je bila presudna da prihvatim ulogu. A opet, u toku rada, kako to neminovno biva, kada se kopa, čeprka po sopstvenom iskustvu, po prošlosti, dolazi se i do nekog ličnog "materijala".

* Kako izgleda to, kako kažete, povlačenje iz sopstvenog života?


- Ne znam, to je nešto što smo pokušavali da otkrijemo tokom rada, u okviru svake scene, u okviru neke intime kad je Moma sam. Povlačenje iz onoga što je nekada bio ili pokušavao da bude sigurno mu menja karakter, jer nailazi na stvari koje utiču na njega i sudbinski menjaju njegov život. Ali, činjenica da se prvi put zaljubio valjda je najveća promena u njegovom životu. I ta ljubav jeste nešto što ga pokreće dalje, što u njemu stvara inicijativu za životom. Menja se Moma, jer svi se menjamo.



* Kako biste vi danas definisali ljubav?


- Ljubav je valjda i to što smo u svojim bićima našli razloge da uradimo nešto za te ljude koji su beskućnici. Ako ćemo išta postići ovim filmom, a sumnjam da hoćemo, to je da svetu makar na kratko okrenemo pogled ka njima. To je ljubav prema toj periferiji života od koje stalno odvraćamo pogled, ne želeći da naša deca to vide, ne želeći da i sami vidimo, bojeći se da ne doživimo kakvu neprijatnost. Mi smo odlučili da budemo deo te priče koja pokušava nešto da kaže o velikoj margini društva, ne samo u Srbiji. Beskućništvo je problem koji je univerzalan, ovo je priča koja je u zavisnosti od scenografije, kostima i nekih sitnih obeležja mogla da bude deo američke ili francuske kinemataografije, mogla je da se događa i u Moskvi, i u San Francisku, Parizu, a eto, i Beograd ima svoje beskućnike.

* Šta će se dalje dešavati sa vašom karijerom ovde - da li ćemo vas uskoro videti u pozorištu, drugom filmu, ili ćemo opet čekati narednih petnaest godina?


- To su stvari koje ne zavise od mene. One će se dogoditi, ako bude trebalo. Ako ne, i to je dobro. Gluma je moj zanat, to je nešto što je dugim nizom godina bio deo onoga što sam najviše voleo u životu, s tom idejom sam prišao i čitavom projektu "Smrdljiva bajka". Radeći na ovom filmu prisećao sam se nekih starih stvari i otkrivao nove, otkrivao divne partnere, glumce koje sam ranijih godina viđao po nekim našim filmovima koje volim da gledam. Imao sam sreće da ovog puta budu i moji partneri, i naravno, velika radost me je obuzela kad sam saznao da će Jelena Đokić biti moja partnerka. Ne mogu da kažem da je to glavni kvalitet filma, ali jeste velika stvar za ovu priču, a i za nju samu.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto Nov 24, 2015 4:14 pm

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 48044

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sre Nov 25, 2015 1:09 pm



Vlatko Stefanovski:


EU je utopija bas kao sto je bila SFRJ



Nenad Čaluković





Smrt Jovanke Broz uzburkala je sećanja na Jugoslaviju. Koliko vam nedostaje SFRJ?


Ah, prošlo je 20 i više godina. Ljudi iz moje generacije koji su živeli u Jugoslaviji i imaju relativno sveža sećanja na to vreme, moguće je da s nostalgijom gledaju na neke stvari iz tadašnjeg zajedničkog života. A bilo je mnogo dobrih stvari u toj zemlji. Bili smo deca, nismo mogli shvatiti tadašnje političko uređenje da bismo mogli da mu tražimo mane. Ma, nismo se uopšte interesovali za politiku. Nas je zanimao rock'n'roll. Kad se sve to raspalo i kad su krenule da se formiraju te mlade demokratije, kad su se desila neslaganja, cepanja, i ratovi, na površinu su izašli problemi koje mi mladi nismo uopšte prepoznavali. Putovali smo slobodno i super smo se zabavljali, svirali. I svuda je bilo dobro. Dešavalo se tu i tamo da prepoznamo šovinizam, ali je sve tada izgledalo nekako benigno...
 

Jeste li vi jugonostalgičar?


Nisam. Ja sam nostalgičar za budućnost. Mene brine u kakvoj budućnosti će naša deca da žive. U kakvim konstelacijama, u kakvim odnosima, u kakvim političkim sistemima, pod kakvom ekonomijom, s kakvim ljudskim pravima.  
Kad se pomene Makedonija neću da kažem da je prva asocijacija beda, ali utisak je da se tu najlošije živi na prostorima bivše Jugoslavije. Kao da je najgore prošla u toj podeli karata.
Nažalost, okolnosti nam ne idu naruku. Kao da smo ostali na zadnjem sedištu zadnjeg vagona... Naše društvo je podeljeno po raznim osnovama i to me brine. Ne samo mene, nego sve ljude koji žive u Makedoniji. Postoje unutrašnji i spoljni problemi koji zahtevaju ozbiljniji pristup. Ali ne mislim da je bolje i u ostalim zemljama u regionu. Radi se o nijansama.


Taj spor s Grčkom oko imena države kao da je vezao ruke i noge Makedoniji i da joj nema napretka i intergacija dok ne bude rešena ta zavrzlama?


Mislim da je to izmišljen i iracionalan problem... Naše ime je bilo Republika Makedonija i pedeset godina pre osamostaljenja. Tačno je da smo imali predznak socijalistička, ali to ne menja ništa. Nije baš lepo maltretirati slabijeg i manjeg od sebe... Makedonija je mnogo manja i slabija od Grčke, nismo članica EU ili NATO, već se borimo za svoju demokratiju, za svoje mesto na Balkanu i u Evropi. Grci ne bi izgubili ništa kad bi nas priznali pod ustavnim imenom, a mi bismo dobili mnogo...


Pratite li politička dešavanja u Srbiji?


Pratim koliko mogu. Znam da su Vučić i Dačić imena koja se najčešće spominju, ali ih ne znam toliko dobro da bih ih mogao komentarisati. Upoznao sam Đilasa, bivšeg gradonačelnika Beograda, a s bivšim predsednikom Tadićem sam se video i ćaskao o muzici na jednom predsedničkom samitu u Ohridu.


Kakav je osećaj kad iz Skoplja krenete u Beograd?


Uvek mi je dobar osećaj. U Srbiji imam mnogo prijatelja, saradnika, i rodbine. I moj deda po majci je Srbin. Mislim da poznajem srpski narod i mentalitet. Uvek imam fine i srdačne odnose s ljudima. I uvek mi je drago da ih vidim. Da izađemo, prošetamo, popijemo, porazgovaramo o životu, muzici, gitarama. Imamo temu za razgovor kad god se sretnemo po koncertima, festivalima ili kafanama. Nadam se da sam dobrodošao u Beogradu i u Srbiji. Taj osećaj je veoma dragocen. Ovo ne kažem pro forme, nego kad god stignem u Beograd obuzme me isto uzbuđenje kao iz mladosti, kad sam sa 19-20 godina i osvajao neke beogradske scene.


Imate li neko mesto u Srbiji gde obavezno svraćate?


Zlatibor mi je emocionalna baza.


Nije još vreme da podvučete crtu u karijeri, ali kad pogledate u retrovizor, kakve su impresije?


Dugo godina putujem uporno po svetu, sviram i pokušavam da ljude navučem na makedonsku i balkansku muziku, na tu našu priču mimo rokenrola, mimo pop muzike, mimo drugih etno muzika, mimo tehna. Svako ima svoj zaštitni znak. Drago mi je da sam godinama u toj muzici crpeo bistru vodu, flaširao je i izvozio dalje na sve strane... A u retrovizor ne gledam često, već gledam napred da vidim šta ima još da se uradi.


Koliko se kupovala ta vaša voda?


Ne preterano, ali respekt prema balkanskoj muzici i interes za tu muziku zaista je u porastu.


Ko je osim vas s ovih prostora najbolje punio te muzičke boce i izvozio ih?


Bregović to radi već mnogo godina. Dugo putuje po svetu i skreće pažnju na Balkan. Drago mi je kad vidim njegov plakat u Parizu ili bilo gde drugde. Rade to i drugi ljudi i bendovi. Drago mi je kad po aerodromima srećem kolege s ovih prostora.


Dok ste vi flaširali taj dobar zvuk, na jugoslovenskom prostoru se paralelno falširalo, a turbo-folk preuzimao je inicijativu...


Jugoslovenska rok scena posle britanske bila je najjača u Evropi. Imali smo sve. I velike stadionske rok bendove, imali smo i pank, nju-vejv, fjužn, Leb i sol. Ta scena je bila vrlo bogata i vrlo produktivna. Albumi su izlazili gotovo svakodnevno. Danas je nezamislivo da krenem na turneju iz Skoplja, sledeći dan da sviram u Prištini, sledeći u Beogradu, onda u Podgorici, Dubrovniku, Splitu, Ljubljani. Koja je to atrakcija, teatarska, cirkuska ili rokenrol... koja se danas može priuštiti?


Prelistavajući po arhivi stekao sam utisak da ste zatvorili knjigu "Leb i sol"...


Da, zatvorio sam je. Desile su se neke neprijatne stvari oko upotrebe ili zloupotrebe brenda...


Zašto ste dali to ime? Da li ste to naslutili dolazak nekih loših vremena, kad će ljudi teško imati i za 'leb i za sol, a kamoli za nešto drugo?


To je dobrodošlica na Balkanu. Ne samo u Makedoniji, već i kod vas.Taj se običaj nekako zalepio za muziku koju smo svirali. Najavili smo čime ćemo se baviti - da ćemo malo kopati po folkoru i tradicionalnoj muzici. I da ćemo tu muziku predstaviti iz nekog drugog ugla.


Jeste li iskreni kad kažete da popularnost ne shvatate ozbiljno. Zašto smatrate da je slava kao heroin?


Živimo u vreme kad bi svi želeli da budu slavni, poznati, jer je popularno biti selebriti. Pojavljivati se na javnim mestima, crvenim tepisima, slikati se, pokazivati slike na fejsbuku. Došlo je vreme da nije bitno čime se bavite, već je bitno biti slavan. Nema veze da li si muzičar ili sportista, bitna je slava. Vidite šta se desilo s Majklom Džeksonom, Elvisom Prislijem, Džonom Lenonom. Ubili su čoveka s 40 godina, ne zbog toga što je bio kompozitor, nego zato što je bio previše slavan, pa je nekome zasmetao. Da ne govorim o Hendriksu, Džimu Morisonu, Dženis Džoplin ili Tošetu Proeskom. Bog da im dušu prosti svima, ali takva slava može biti opasna po život. Ogroman je to pritisak...


Gotovo da nema mesta gde niste svirali ili ozbiljnijeg muzičara s kojim niste podelili note. Od Skoplja do Londonske filharmonije. Ima li još nekog s kim biste probali da ukrstite žice?


Uh, ima mnogo njih. Ima muzičara koje duboko respektujem. Klavirista Kit Džeret, saksofonista Jan Garbarek, ima mnogo bubnjara s kojima bih svirao. Recimo Ab Laboriel Junior... Voleo bih da razmenim tonove s mnogim muzičarima.


Žalite li za nečim u svojoj karijeri?


Ni za čim. Možda sam mogao neke pesme bolje da odsviram ili izaranžiram, ali ne žalim. U životu žalim što sam prilično mlad ostao bez svojih roditelja. Verujem da bi danas, da su živi, bili srećni i ponosni sa svojim unucima, sinovima. Ipak, stalno su mi inspiracija. A još veća inspiracija su mi deca koja mi daju motiv i energiju da izdržim. I naravno supruga koja mi daje veliku podršku, osećaj toplog doma da bih mogao da izađem napolje i bijem svoje spoljašnje bitke. Neko mora da čuva i ognjište.


Imate li još neki cilj?


Posle tog koncerta s londonskim simfonijskim orkestrom u januaru ove godine nekako sam se olabavio velikih ambicija. Ne patim za nekim uspehom u svetu. Nikad nisam imao želju da perem sudove u Njujorku. To me nije zanimalo. Imam dovoljno posla i u Skoplju.


Koju pesmu obavezno naručujete u kafani?

Kad padnem u sevdah, obično uzmem gitaru i pevam neke pesme, a uglavnom su to tradicionalne verzije narodnih makedonskih - "Jano mori", "Aber dojde Donke", "Uči me majko, karaj me". Eto, to je moj sevdah.

nedeljnik.co.rs
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   

Nazad na vrh Ići dole
 
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
» Anegdote o poznatim ličnostima
» Lepenski Vir
» Charles Bukowski
» Pop art
Strana 1 od 6Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-