Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 30 Jan - 0:56

Puriša: Od svih žena najviše volim Milenu Dravić



novosti.rs

Režiser i scenarista Puriša Đorđević: Za život nisu važne pobede, sreću čovek
 mora da doživi uz neke poraze. Nije suština u tome da smo bili živi, nego kako
 smo zaista živeli. Uvek sam bio država za sebe







KINOTEKA Slovenije priređuje omaž ovog proleća našem velikom autoru, reditelju i scenaristi Puriši Đorđeviću, u čast njegovog filmskog opusa koji je jedan od najznačajnijih i najpoetičnijih u istoriji jugoslovenske kinematografije.

- Dobio sam poziv iz Ljubljane da budem gost njihove Kinoteke, a za moje poimanje filma i onoga šta bi trebalo da prikažem od svog sedamdesetogodišnjeg rada bitno je sledeće - veliki broj mojih filmova apsolutno se ne pominje, ne zbog kvaliteta, nego zato što su oni pali u senku mojih najboljih dela - “Devojka”, “San”, “Jutro” i “Podne”. Zato bi meni bilo zanimljivo da u Ljubljani prikažem filmove koje oni nikada nisu videli, a nije video ni Beograd - kaže Puriša Đorđević.
Opus njegovih nikada neprikazanih filmova, kako ističe, čine zanimljiva ostvarenja.
- Napravio sam za RTS pet filmova po Čehovljevim pričama sa sjajnim snimateljem Nikolom Majdakom, od kojih su dva odlična. To su “Od svakog koga sam volela” i “Starac Jakov”, u kojem glavnu ulogu igra veliki Mihajlo Miki Popović, reditelj i snimatelj iz Kraljevine Jugoslavije, koji je 1932. napravio jedan od najboljih igranih srpskih filmova, “Sa verom u Boga”. Učio sam zanat kod njega, sve što je bila neka odlika mog rada je Popovićeva zasluga. Pomenuću još neke filmove koje gotovo niko ne zna - “Dvoboj”, “Sanjarenje”, “Ispovedaonica”, “Osam kila sreće”, “Srpski rulet”, “Grob u žitu”, “Skerco” koji je nastao po priči Bore Ćosića “Kako su popravljani naši klaviri”, jednom prikazan na Paliću i nikada više.
Kratki igrani film “Deca sa granice” takođe nikada nije prikazan, iako je 1968. imao premijeru u Kanu, a snimio ga je sa čuvenim Slavkom Vorkapićem, montažerom, rediteljem i dugogodišnjim profesorom na Univerzitetu Južne Kalifornije.



O tome šta je njegovo poimanje filmske umetnosti, posle oko 25 dugometražnih filmova koje je snimio, 50 kratkih i oko 20 biografija, učešća i priznanja na svetskim festivalima, Puriša kaže:
- Kad sam 1953. napravio loš film “Opštinsko dete”, pa “Dva zrna grožđa” koji je isto grozan, kao i “Leto je krivo za sve”, odjednom sam video da to što radim ne valja ništa, i da moram da pravim filmove kao što sam pravio priče koje sam pisao - da snimam ono što mislim, i da mi pritom priča nije najvažnija, nego da je važno raspoloženje koje želim da pokažem. Hteo sam da donesem neke nove elemente koji bi na neki način obogatili, ako ne svetski, ono srpski film. Uspeo sam u tome tako što sam snimao svoje intimne priče, ali ih nisam montirao po redosledu montaže, nego po muzici. Tako se desilo da, recimo, u “Devojci” imam Dvoržakov E-mol “Slovenske igre”, i kako je u to vreme malo ko poznavao ovo delo, taj film je jako odjeknuo.
Ali, Puriša se seća i da je premijera “Devojke” u Puli prošla katastrofalno.
.................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 30 Jan - 1:04

................

Deset hiljada ljudi je zviždalo, jedini koji je smeo da se pojavi pred publikom bio sam ja. Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i Rade Marković su pobegli. Ali, bio sam siguran da je to dobar film, što se kasnije i pokazalo.
Puriša, koji je živeo u pet država - Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, zajednici Srbija i Crna Gora, i sada živi u šestoj, a nije se pomerio s mesta, danas ima 93 godine, i u svim tim državama uglavnom se osećao dobro, iz prostog razloga što je, kako kaže, država za sebe.
- Najvažnije u životu je da se ne plašiš. Ja se nikada ničega nisam plašio, blisko mi je ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli. Viđam ljude koji su nasmejani i srećni, ponekad sretnem i one bogate. Ali, i jedni i drugi uvek imaju strah koji ne mogu da shvate - prvi se plaše nesrećnih, jer misle da je nesreća “zarazna”, a bogati se, po istom principu, plaše siromašnih. Čovek ne sme da se plaši ni kad ostane bez kinte, ni kad ima milione, ni kad ostane bez ljubavi, ni kad ima ljubav. Ljubav je vrlo važna, naročito onda kad nas ta ljubav ostavi. Dan-danas u prolazu često viđam ženu koja me je ostavila 1980. Da li verujete da se od tada još nisam opametio? Ali, od svih žena koje sam poznavao i koje sam voleo, još uvek jedino i najviše volim Milenu Dravić.

RAJ ILI PAKAO“U 93. godini, u sobi dok pišem, kao da me neko gleda. Ponekad je to moj pas Paloma, pogleda me i brzo nestane. Naravno, u ovim godinama šetam u rano jutro. Imam komšiju od devedeset pet godina, i pitam ga: Slušaj, imam osećaj da me neko prati. A on odgovara: U pravu si, prate te deca smrti, skupljaju podatke o tebi, i onda trče do oca smrti koji će pregledati ove informacije i odlučiti s kakvom porukom će te pokriti nebu. Molim, odredite mu raj ili pakao.”

Za život su, kako danas ističe, važniji porazi nego pobede.

 Da bi došao do sreće, svako mora da doživi nekoliko poraza u životu. Posle moja tri grozna filma ostao sam bez kinte, i pošto sam se u kafani družio s čuvenim kelnerom Dragim Glavonjom, rekao sam mu da nemam gde da spavam. Dragi me je pozvao da dođem kod njega, živeo je u Hilandarskoj ulici broj 23. U tom dvorištu je bilo deset stanova, samo sa po jednom sobom, a u dnu su bile još dve manje sobe, gde je on živeo sa ženom Jovankom, i meni su dali jednu. Ali, Dragi me je hranio i izdržavao, tu sam jedne noći napisao “Devojku”, i mojih pet najsrećnijih godina bile su u tom dvorištu.
Biti “država za sebe” znači i ne baviti se politikom.
- Nisam, recimo, otišao u partizane zato što sam bio komunista, nikada nisam bio član nijedne partije, nisam bio ni šezdesetosmaš, ni disident, mada su mi stavljali tu etiketu zbog mojih filmova. Politika me nikada nije zanimala, i nikada privatno nisam govorio o politici, jer je to vrlo dosadno. Ja sam demonstrirao, držao mitinge i govorio o ovoj zemlji u svojim filmovima i knjigama, a posao autora je da bude objektivan, kritičan, istinit i pošten.
Jedan od velikana naše filmske umetnosti koji sebe svih ovih decenija nikada nije osporio ni profesionalno, ni privatno, i čije ime predstavlja instituciju, uprkos godinama i dalje kroz život ide sa šarmom, duhovitošću, kozerstvom i gospodstvom.
 Za mene je sreća danas to što nemam grip, i što u 93. godini imam pritisak 120 sa 80, što ništa ne znači, mogu da se okliznem. Ali, ono što me drži je to što sam uvek mnogo radio. Pored filmova koje sam snimio, napisao sam i dvanaest knjiga, mada ni sam ne znam kako sam stigao. Svakog jutra nešto pišem. Sada imam nekoliko tekstova, neke ću poslati na konkurs Filmskog centra Srbije, neke ću ponuditi televiziji i pozorištu. Najviše mi znači scenario koji sam napisao za Milenu Dravić, i voleo bih da taj film nekako snimim, mada znam da ima i onih koji bi hteli da ja “rezimiram” i da se povučem iz profesije.


MOMO KAPOR
Uz gradski imidž Puriše Đorđevića godinama je išlo i to da je “veliki ljubavnik”.

- Moji omiljeni prijatelji tražili su od mene da šetam njihove ljubavnice, jer su bili oženjeni, i ceo Beograd je mislio da sam stalno u nekoj novoj vezi. Među tim prijateljima bio je i Momo Kapor, koji je kroz život tako lako šetao. Ali ja sam takav duh, uvek sam spreman na sve, samo da mi ne bude dosadno. A među nama rečeno, mene su sve žene koje sam voleo ostavljale, smatrajući da više volim film nego njih. I bile su u pravu, film je bio i ostao moja najveća ljubav.
"ĆORKIRANjE" U TRSTU
Purišu za Sloveniju i danas vežu zanimivljivi događaji.
- Prvi put sam bio u Trstu 1947. sa Edvardom Šelhauzom, snimali smo demonstracije da dokažemo da je Trst slovenački grad, i napravili smo dokumentarac “Voljamo vivere”, što je imalo posledice. Godinu dana posle tog filma ponovo sam bio u Trstu, ovog puta sa snimateljem Hrvojem Šarićem, da bismo snimali proslavu Prvog maja. Ali, dok smo ručali u kafani, šestoro američkih agenata nas je opkolilo i “ćorkiralo”. Bili smo u tvrđavi San Đusto trideset dva dana, a kad smo se vratili, čim smo ušli u “Avala film” dočekala su nas dvojica “udbaša”. Nisam pristao na saslušanje, toliko sam bio drzak da se Šarić uplašio da će mi se nešto desiti. Nije se desilo ništa.
novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sre 1 Feb - 1:36

ИНТЕРВЈУ: СЛАВКО ГОРДИЋ, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР


Мирног хлеба смо жељни


Подсећам и на готово невероватну чињеницу да је пре коју годину на Хумболтовом
 универзитету, у Берлину, одбрањена и оцењена највишом оценом дисертација с 
темом и тезом да НДХ није била геноцидна држава.





Hoва књига есеја професора емеритуса Универзитета у Новом Саду и књижевног критичара Славка Гордића „Осматрачница, Књижевне и опште теме” (Академска књига, Нови Сад) обраћа нам се ерудицијом, луцидношћу и запажањима која повезују књижевну историју и савременост са историјским и политичким збивањима. Књигу отвара есеј о протејској природи личности, кроз мисли хришћанских мислилаца, затим Душана Матића, Пола Валерија, Дучића, Музила, Светозара Влајковића. Читајући ове есеје враћамо се Толстоју, Кафки, Мелвилу, Јовану Христићу, Вељку Петровићу, Милану Кашанину, Винаверу... Удео у размишљањима професора Гордића има и, како он каже, „збрка векова, у којој напоредо теку верски и (нео)колонијални ратови, уз постмодерну иновацију силничког намиривања рачуна под маском тзв. хуманитарних интервенција”.


На страницама ваше књиге есеја смењују се оданост и поверење у културу и уметност са неверицом у принципе стварности који се обрушавају на истину и хуманост. Међутим, често закључујете да је и култура затворена у неповерење према другачијем, да је немоћна пред злом, да је и сама оруђе моћи и нетрпељивости?


Кажу да постоји око две стотине релевантних дефиниција културе и да безмало свака од њих наглашава комуникацију. На жалост, можда је данас више него икад култура, како кажете, затворена у неповерење према друкчијем, и то упркос тзв. постколонијалној критици и критици те критике. Укључујући и науку у шири концепт културе, само ћу подсетити на ових дана одбрањену дисертацију Бориса Булатовића из које дознајемо о планетарним размерама антисрпске хистерије. Не, дакле, само у тзв. региону, него и на интерконтиненталним раздаљинама од Новог Зеланда до Канаде „научно” се доказују кривице српске културе, од косовског мита и народне епике, преко Вука, Вишњића и Његоша, до Андрића, Попе, Селенића и Павића. Подсећам и на готово невероватну чињеницу да је пре коју годину на Хумболтовом универзитету, у Берлину, одбрањена и оцењена највишом оценом дисертација с темом и тезом да НДХ није била геноцидна држава и да у њој, изузимајући спорадичне локалне злочине, није извршен геноцид над Србима. А све то и тако упркос пет хиљада докумената и књига које говоре друкчије. Знање се равна према моћи, а истина подешава према интересу. Негде сам записао како, парадоксално, хипертрофију зла прати атрофија свести о злу.



Како видите нова тумачења дела Иве Андрића која говоре о томе да је наш нобеловац искључиво негативно приказивао муслимане у својим делима?
Готово је излишно напомињати да њега најбоље брани његово дело. Оне који подгревају старе приче о Андрићевој „бесповратној босанској мржњи” и „сатанизовању једног културно-цивилизацијског круга” ваља само подсетити на крај тако често једносмерно читаног „Писма из 1920. године”, на запис „У улици Данила Илића” и Деретићеву књигу „Српски роман 1850–1950”. У поменутој причи лекар Макс Левенфелд гине са готово свим својим рањеницима у ваздушном нападу који је у шпанском грађанском рату извршен на његову болницу, што упућује на закључак да на свету има и већих зала од „специфичне босанске мржње”. У сећању на младобосанског мученика Илића читамо и потресну Андрићеву молитву с поентом: „мирног хлеба смо жељни”. У Деретићевој студији пак показано је како у роману „На Дрини ћуприја” претежу над „швапским” симпатије за „турски” свет, што призива у сећање својеврсну „носталгију за турским” у делима Вишњића, Сремца, Станковића, Ћоровића и Шантића.


Наводећи примере Кафкине, Мелвилове и Гогољеве прозе показујете да је тема отуђења, тако актуелна, ипак и тема класика. Зашто се често враћате класицима, па и Толстоју?
Тема отуђења јесте актуелна, али, рекао бих, у једном ужем значењу, с нагласком на ризицима претварања објективне стварности у виртуелну, или, чак на страху да интернет развија друкчија „ментална кола” у нашем мозгу. Ја, међутим, говорим у књизи о узмицању доскора свеприсутне хегеловско-марксовске теме алијенације. Можда то узмицање није случајно јер је глобална опасност по елементарни опстанак планете и људског рода засенила призоре посебних, ма колико трагичних или гротескних ликова и судбина у делима великих писаца. Класицима, ипак, не можемо а да се не враћамо јер су нам они од дечачких дана унутарњи сабеседници, наша интелектуална интима, што вреди и за тзв. модерне класике, рецимо Елиота и Валерија. А Толстој? Да нису његова два велика романа заклонила његову филозофију, ми бисмо, како тврди Фредерик Коплстон, више ценили и његова дела написана после преобраћења.


Личности Милана Кашанина и Вељка Петровића сагледали сте и кроз тему Великог рата. Да ли вас тема рата занима због тога што намеће питања смисла живота уопште?
Нема броја књигама и зборницима о Великом рату. Биће да су ратови, као и револуције, историјски фатум о којем је узалудно размишљати са моралистичког становишта. Оно, међутим, у чему књижевност надмаша историографију јесте живо сведочанство о „слому појмова”, како би рекао Винавер. И из ратних прича Вељка Петровића, уз сву гласовиту бодрост и лепи понос којим зраче, као да нам се у сећање најдубље утискују они трагични и ничим неискупљиви призори великих ломова и болова људске душе, тренуци антрополошког искуства бола без наде. Али, за чудо, као да ни повратак миру, од Хомера до Црњанског, није мање трауматичан! У Кашаниновој антологијској приповеци „Преображење”, коју је он ко зна зашто изоставио из коначног избора из свога новелистичког рада „У сенци славе” 1961, налазимо свагда актуелну тему драматичног преокрета рата у мир, херојства у саможивост, заветне чистоте у бескрупулозно наплаћивање заслуга, у грабеж за имовином и задовољствима.




politika.rs


Poslednji izmenio malalila dana Uto 7 Feb - 4:46, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 7 Feb - 4:30



Aleksandar Hemon - Intervju - "Pescanik "


Razgovor vodio Relja Dusek


Aleksandar Hemon veliko je ime na svjetskoj književnoj sceni i trenutno najpoznatiji pisac s područja bivše Jugoslavije. Rat u Bosni slučajno ga je zatekao u SAD-u, gdje je odlučio ostati i početi pisati na engleskom jeziku. Njegove priče objavljene su u uglednom američkom časopisu The New Yorker, a roman „Projekt Lazarus“ izbacio ga je u vrh svjetske književne scene. The New York Times uvrstio je ovaj roman na listu 100 najboljih knjiga milenija, a Hemon je dobio i tzv. „stipendiju za umjetnike genijalce“ fondacije MacArthur u iznosu od pola milijuna dolara.
Aleksandar Hemon došao je u Zagrebu predstaviti „Knjigu mojih života“ (izdanje V.B.Z.), zbirku autobiografskih eseja, što je bila prilika da popričamo o samoj knjizi, životu u Americi, Sarajevu, nostalgiji, kapitalizmu, muzici i nogometu.


Živite u Americi već dvadesetak godina i postigli ste fantastičan književni uspjeh. Možemo li reći da ste ostvarili „američki san“? Vjerujete li uopće u tu sintagmu?
Ne vjerujem u američki san, jer u taj mit čak niti Amerikanci više ne vjeruju. Američki san je nekada značio da ljudi mogu započeti skromno i ostvariti se u društvu koje svima daje jednake šanse. Kad govorimo o imigraciji i useljenicima, taj američki san je bio još neistinitiji. U konceptu, to bi značilo da se ljudi dosele kao polusvjesna bića i onda postanu puna ljudska bića. Ja sam uvijek mislio da ljudi dolaze kao puna ljudska bića, da se nekako promjene u Americi i isto tako promjene Ameriku. Kvaliteta života se ne određuje profesionalnim uspjehom. To je samo jedan od faktora. Ja sam dovoljno uspješan. Daleko od toga da sam nezadovoljan time, ali život je mnogo kompliciraniji.

Možete li opisati vaše književne početke u SAD-u? Koliko je bilo teško probiti se i jeste li uopće sanjali da bi jednog dana mogli živjeti samo od pisanja?
Sanjao sam. Ja sam još u Sarajevu radio kao novinar i plaću sam zarađivao pisanjem. Namjera je bila da živim od pisanja. Kad sam se našao u Americi, našao sam se de facto kao izbjeglica mada nisam bio izbjeglica jer sam odlučio da ostanem. Izbjeglice izbace iz njihovog konteksta nasiljem ili napadima, a ja sam imao izbora. Teoretski, ja sam se mogao vratiti u Bosnu. Pošto sam odlučio da ostanem shvatio sam da ću morati pisati na engleskom jer će moj život od tada pa nadalje, vjerojatno do kraja, biti u Americi. Nakon toga moj cilj je bio da napišem nešto, jednu po jednu stvar. Nisam zamišljao daleku budućnost, samo sam se bavio stvarima ispred sebe. Kad se stvorila kritična masa tih stvari, kad sam počeo objavljivati u manjim časopisima, onda sam imao sreće jer me agentica slučajno našla. Ja nisam nju tražio, ona je našla mene jer joj se dopala priča koja je izašla u manjem časopisu. To mi se posrećilo.


Relativno kasno počeli ste pisati na engleskom jeziku. Je li vam, barem na početku, bilo čudno pisati na stranom jeziku? Kako ste tako dobro uspjeli naučiti engleski?
Bilo mi je tada jako čudno, pa malo manje a danas mi uopće nije čudno što pišem na engleskom jeziku. Način na koji se jezik za pisanje usvaja je čitanje. Čitao sam, iščitavao, bilježio sam riječi, tražio ih u rječniku. Nekad mi je trebalo deset puta da pogledam istu riječ da bi se sjetio što znači.


Razmišljate li danas na bosanskom ili engleskom jeziku?
Pa najčešće uopće ne razmišljam (smijeh). Zavisno o čemu razmišljam i pišem. Najčešće ne primjećujem na kojem jeziku razmišljam, jer mislim da postoji struktura misli koja se ostvaruje u jeziku, ali nije nužno u jeziku.


„Knjiga mojih života“ vaše je prvo publicističko djelo. Volite li više pisati istinite priče ili one izmišljene?
Što se mene tiče, to je dio istog procesa. Ja sam oduvijek pisao istinite i izmišljene priče, a mnoge od njih se nadopunjuju. U Sarajevu sam radio kao novinar i pisao filmske kritike, eseje i kolumne o Sarajevu koje su bile istinite. Pišem još uvijek kolumne na bosanskom koje nisu fikcija.


Pričate li djeci prije spavanja izmišljene priče ili neke stvarne događaje?
Mnoge od tih priča su kombinacija iskustva položenog u jezik i onog što se doda, ukrasi. Moja djeca najviše vole priče o psu od moje bake i djeda, koji se zvao Njuško i kojeg sam ja volio kad sam bio dijete. To je bio prvi pas kojeg sam imao. Stalno im pričam o Njušku, a on u tim pričama razgovara s drugim životinjama, ima svakakve avanture, a glavni neprijatelji su mu jazavci. Imam čitav ciklus priča u kojima je glavni lik stvaran, a sve ostalo je izmišljeno. Taj prijelaz između izmišljenog i stvarnog je vrlo nejasan. Ako ću jednom napisati priču o ovom razgovoru i u nju potpuno uključiti sami razgovor, ali i dodati treću osobu, pitanje je da li ta treća osoba razgovor čini fikcijom. Mene jako zanima upravo ta siva zona.


Jeste li nostalgični za životom u Sarajevu?
Nisam. Mislim, ne patim kad razmišljam o starom Sarajevu više nego što bi patio neki sredovječni čovjek koji se sjeća mladosti. No, ja ne patim ni za tom mladosti. Bilo je lijepo i ludo, ali ja volim svoj um sada mnogo više nego moj tadašnji um. Da imam ovaj um i ono tijelo, e to bi bila dobra kombinacija. Ali ne možeš imati sve.


Rat vas je slučajno zatekao u Chicagu u kojem ste onda odlučili i ostati. Koliko vam je teška bila ta odluka da ostanete i je li vas grizla savjest zbog toga?
Odluka je bila teška jer ja nisam došao u Ameriku da ostanem. To je bila mogućnost na horizontu, mislio sam možda ostati ako mi netko ponudi posao ili ako nađem stipendiju za studiranje. Ali nisam ja htio da perem suđe. Naravno, prvi posao koji sam tamo radio bilo je pranje suđa. Odluka je bila teška i bilo je grižnje savjesti što sam na sigurnom, što nitko na mene ne puca i imam izbore koje moji prijatelji i rodbina nemaju. Sjećam se da sam jednom, kad sam dobio prvi legalan posao u Greenpeacu, izašao s ljudima na pivu i pio sam Guinness. Osjećao sam grižnju savjest. Mislio sam kako moja rodbina i prijatelji ne mogu da piju vodu, a ja pijem Guineess. Ali, shvatio sam da ako ja ne bih pio Guinness njima ne bi nimalo pomoglo, a da će mi pijenje Guinnesa omogućiti da zadržim neko mentalno zdravlje, koje će možda pomoći ljudima nakon što sve to prođe.


Danas je Chicago vaš dom. Sjećate li se trenutka kada ste shvatili da je Amerika stvarno vaš dom?
To sam shvatio kad sam otišao u Sarajevo prvi put nakon rata pa se vratio u Chicago. Sarajevo još uvijek smatram svojom kućom, ali kad se vratim u Chicago vraćam se kući. Ljudi me znaju, ja znam njih, pozdravljam ih, imam istog bricu već 20 godina, moja žena i kćerke su Amerikanke, imam prijatelje.


Jeste li se na početku novog života u Americi osjećali kao manjina?
Imigrant je pozicija u društvu, više nego što je etnički ili neamerički identitet. Amerika je zemlja koja apsorbira ljude različitog etničkog podrijetla. Svatko tko se rodio u Americi je Amerikanac. Ja sam Amerikanac i nitko u Chicagu ne smatra da nisam Amerikanac. Samo sam malo drugačiji od drugih. U dijelu grada gdje ja živim priča se više od 100 jezika. Ljudi s kojima igram nogomet par puta tjedno, uvijek nas je iz više od deset zemalja. Mi jedni drugima nismo neobični. Svi smatramo da imamo pravo tamo biti kao i svi drugi.




...............
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 7 Feb - 4:33

...........

Možete li usporediti socijalizam u kojem ste odrasli i američki kapitalizam u kojem danas živite?
To su knjige usporedbi. I jedan i drugi sistem imaju svoje prednosti i loše strane. Prednost socijalizma je opšte obrazovanje i zdravstvena usluga. Čitave generacije su obrazovane u tom sistemu i mase ljudi su izašle iz sirotinjskog seljaštva, što je velika stvar. Infrastruktura je izgrađena, ceste, elektrane i slično. Ovi koji su u Bosni sada na vlasti, oni ništa ne grade osim vlastite palače. U Americi postoji javno obrazovanje ali je inferiorno u odnosu na privatno. Meni je nepojmljivo da ljudi u Americi umiru jer si ne mogu priuštiti zdravstveno osiguranje. Socijalizam je imao mnogo mana, uključujući i kult ličnosti, jednopartijski sistem i mnoge stvari koje mi nisu bile udobne i o kojima sam već u pubertetu počeo razmišljati. U Americi to obilje nije nimalo ravnomjerno raspoređeno i to dovodi do velikih sukoba. Drugačiji je odnos prema društvu, prema zajedničkom projektu. Ja nisam bio ljubitelj socijalizma, ali sam naučio cijeniti koncept zajedničkog projekta. Kapitalizam nije zajednički projekt. To je projekt nekih ljudi u koji su uključeni neki drugi ljudi. Taj socijalistički projekt je dijelom bio prevara, ali kapitalizam je isto tako jednim dijelom prevara.


Je li vas Barack Obama razočarao ili ispunio očekivanja?
Imao sam očekivanja i razočarao me. Mislim da je on u osnovi pošten čovjek ali je sistem nepromjenljiv. Dizajniran je tako da spriječi bilo kakvu ozbiljniju promjenu i redistribuciju odnosa moći i ekonomskih odnosa.


U knjizi pišete o Nikoli Koljeviću, profesoru književnosti koji je imao veliki utjecaj na vaš razvoj, a koji je u ratu pokazao svoje fašističko lice. Muči li vas to što zapravo jako slabo poznajemo ljude oko sebe i mnogi nas mogu iznenaditi u nekim ekstremnim situacijama?
Nisam siguran da je Nikola Koljević bio fašista dok se nisu stvorili uvjeti koji su aktivirali njegove fašističke sklonosti. Na ekstremima su oni koji su zločinci u svakoj situaciji i oni koji su dobri ljudi u svakoj situaciji. To su ekstremne krajnosti. Između su ljudi koji su dobri u dobrim uvjetima, a zlo se aktivira u njima u lošim uvjetima. Zato treba sprečavati uvjete koji aktiviraju zlo u ljudima. Isto tako nema nepromjenjive povijesne kolektivne krivice.


U finalu knjige napisali ste tekst o umiranju vaše kćerke. Zbog čega ste odlučili podijeliti tako bolnu i potresnu osobnu tragediju?
Zato što je bilo nemoguće da ne napišem. To bi onda značilo da u mom životnom projektu pisanja ima granica koje ne mogu da pređem. To bi značilo da se ne usuđujem baviti nekim stvarima, to bi značilo da je moja posvećenost čitavom projektu zavisna od toga koliko je teško ili lako o tome pisati, a to je onda potpuno drugačiji projekt. Ako je pisanje način odnosa sa svijetom, proces uz pomoć kojeg ja razumijevam stvari, onda bi morao pristati na mogućnost da nekim stvarima neću da se bavim, a to je onda poraz. To me ne bi zaštitilo ni od čega, ne bi mi smanjilo bol koju osjećam jer mi je kćerka umrla, ali bi me isključilo iz svijeta. Bio bih u ćeliji, izbjegavajući suočavanje.


Znači da je pisanje svojevrsna terapija?
Nije smisao pisanja terapija, ali posljedica nepisanja bila bi traumatična.


U Americi je ovaj tjedan objavljena vaša nova knjiga „Kako su nastali ratovi zombija“. Pišete li zaista o zombijima?
Glavni junak je nespretni i nesretni scenarist koji ima razne ideje za scenarije, a jedan je o ratovima zombija i pokušava to pisati. U isto vrijem uleti u nevolje nakon što se zapetlja sa udanom studenticom iz Bosne i onda dođe, što se kaže, do belaja.


Koliko je muzika utjecala na vaš razvoj? Pratite li novu glazbu?
Stalno otkivam novu glazbu, ali i mislim da zaostajem za trendovima. Slušam klasičnu i jazz glazbu, ma zapravo sve osim par žanrova koje ne podnosim, poput lakog jazza ili patriotskog countryja. Stalno tragam za novom muzikom. Kad sam bio mlađi to je bio način da se bude u trenutku s ostalim ljudima iz generacije, to je bilo dijeljenje zajedničkog iskustva i vjerojatno zato ljudi kako stare prestaju pratiti novu glazbu jer nema više tog zajedničkog iskustva slušanja muzike. No, ja još uvijek slušam. U zadnje vrijem intenzivno slušam D’Angela i njegov Black Messiah, Daft Punk, elektroniku, Balkan beat box, Lanu del Ray, Cat Power, St. Vincent, stari Haustor, Idole…


Obožavate nogomet. Čude li se Amerikanci vašoj opsesiji?
Ne, promijenio se odnos prema nogometu u Americi. Pogotovo u velikim gradovima. Ljudi s kojima tamo pričam o nogometu znaju primjerice jednako dobro englesku ligu kao i ljudi koji ovdje žive.


Je li Messi najbolji svih vremena?
Ja mislim da je jedan od najboljih. No, treba osvojiti Svjetsko prvenstvo. Za reprezentaciju nije ni blizu tako dobar kao što je u Barceloni. Maradona je nosio reprezentaciju, ali i klub. No, Messi je stvarno nevjerojatan.


Peščanik.net, 14.05.2015.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 12 Feb - 19:52

Josipa Lisac -Intervju

Josipa Lisac, legendarna umetnica, muzička regionalna zvezda iz Zagreba, u godini 
kada obeležava 50 godina muzičke karijere, dolazi u Beograd gde 14. februara
 ima koncert u Sava centru.

Uoči koncerta u intervjuu za RSE govori o svom životnom kredu – biti svoja, biti drugačija, imati hrabrost da se krene drugim putem, uprkos porugama koje su je povremeno pratile, ali ohrabrena onima koji su je sledili i podržavali.

Ona kaže da je bilo jako teško u 90-im godinama kada su bile prekinute sve komunikacije na prostoru bivše države, osim zaglušujućih ratnih. Na pitanje zašto nema zabeležene ni jedne njene političke izjave, odgovara da sve što ima da kaže, kaže kroz muziku. Ne otkriva kako će izgledati koncert, samo obećava mnogo emocija i pesme koje su postale evegrin.
- Prvi sam imala koncert u Beogradu 1967. godine u Domu omladine. Imala sam 17 godina. Nikola Nešković i Višnja Marjanović obilazili su Zagreb, bili su na Internacionalnom festivalu studentskih kazališta, na kome sam prvi put pevala sa grupom O' Hara. Na repertoaru sam imala samo pet pesama. Došli smo kao mlada grupa, mlade nade. To je meni fantastično. To je kao san. Odmah na početku su bili strašni uspesi. Onda je nastalo ono, što zapravo nastaje u karijeri – kako smestiti sebe, gde smestiti sebe, kako biti drugačiji, kako biti poseban. Uopšte ne znam koliko puta smo se Beograd i ja susreli. Od 1967. godine do 2017. godine je prošlo 50 godina - rekla je Josipa Lisac u intervjuu.
Na pitanje da li je bilo teško ostati sve vreme svoja i nijednog trenutka ne pokleknuti pred onim što je trend i komercijala ona odgovara:
- Najteže što može biti je upravo opstati. Šta sve treba raditi? Kada se sada okrenem, onda znam da mi je bilo jako teško. Sve vreme je postojala misao vodilja, entuzijazam, ideali. Osim toga, postojali su ljudi koji su u međuvremenu to prepoznali, koji su to zavoleli. Oni vam daju podsticaj i oni vam daju snagu. Nisam ih brojala. Kao što ne znam koliko sam imala koncerata, koliko imam albuma, ploča. U krajnjoj liniji, ne znam koliko ljudi mene prati ili je pratilo pre 20, 30, 40 godina, ali su me pratili. Znači, slično smo razmišljali. Kažem da su to moji istomišljenici. To je bilo divno. To je snaga, to je moć. Enormna. Nisam sama.
Josipa Lisac govorila je i o svojoj borbi za pravo da se bude drugačiji, koja je trajala od samog početka njene karijere.
- Peca Popović (rock kritičar) je 1973. godine slatko rekao za "Dnevnik jedne ljubavi": "To je bio četvrti album, a prvi ženski. Znači, tri muška albuma, tri albuma su napravili muškarci. Četvrti album je bio ženski". Možda je to bio sticaj okolnosti i što su iza mene bili predivni muškarci. Jedan od njih je najlepše i najdivnije stvorenje na svetu, Karlo Metikoš, muškarac koji je želeo svu svoju snagu, svu svoju brigu, sve svoje stremljenje ka lepom i dobrom predati meni. I predao je meni - istakla je ona.





"Ako je većina išla levo, ja sam htela da skrenem desno"


Umetnica je naglasila da i danas postoje problemi u pravu da se bude drugačiji.


- Da li je to večiti problem, da li je to zapravo večita tema? Oduvek to postoji. Očito smo različiti svi. Ne razmišljamo slično, a kamoli isto. Krenula bih malo dublje. Da li je to zapravo problem, večita introspekcija, koja se ne pravi dovoljno? Uvek bežiš ka drugom, upireš prstom u druge, drugi ti je kriv, drugi ti ne valja, a zapravo pritom uopšte ne znaš ko si ti. Pouka bi trebala biti jedna edukativna mera – hajde, ti upoznaj sebe, jesi li možda i ti drugačiji, ili nisi, ili se bojiš biti, ili zapravo uopšte ne znaš ko si? A protiv ovih kojih jesi, ti si im zapravo vrlo sličan, samo to uopšte ne vidiš? To sve ide iz jednog večitog neznanja.

...............


blic.rs


Poslednji izmenio malalila dana Ned 12 Feb - 19:57, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 12 Feb - 19:54



.............

Možda je na početku bilo lepo da budem drugačija. Ako sam videla da toliko mnogo ljudi ide istim putem i odjednom većina njih, skrene levo, htela sam skrenuti desno, da vidim kako je tamo, jer tamo nema nikoga. Neki darovi su nam dati – hrabrost, odvažnost. Neko izuzetno igra na sigurno, boji se promena, boji se rizikovanja. A zamislite, život je rizik! Meni je to sve jako jednostavno - objasnila je umetnica.
Na podsećanje novinara da se Josipa pojavila pred festivalskom publikom u Splitu, davne 1970. godine, u crnoj togi sa kapuljačom, a ne u nekoj haljinici, ni u dugoj svilenoj toaleti, kao i da se od tada se pojavljuje i okovana u metal, i sa najfantastičnijom garderobom, sa umetničkim instalacijama na glavi i pitanje da li je u suštini buntovnica, ona kaže da verovatno jeste.
- To, što ne želim da idem tamo gde i svi, verovatno je to bunt. Pitam se – zašto idu svi tamo? Imam svoj život, imam svoj odabir, trebalo bih da budem vlasnica sebe. Želim izabrati, želim napraviti tako, po svome. Nisam opterećena drugima. Razmišljala sam isto tako o sebi. Možda je to taj famozni odgovor – razmišljati o sebi. Što hoću? Tu je puno misli. Puno radim, puno mislim, pritom realiziram, razmišljam, sanjarim, trudim se. Neko na mom mestu bi možda uradio drugačije. Postoje ljudi koji slično misle, kao i ja. To je divno. Ne da sam predvodnik, nego sam naprosto u takvoj poziciji. Bavim se muzikom, javna sam osoba, mogu nešto novo, drugačije doneti. Moram smisliti, moram razmisliti, moram se potruditi da donesem nešto drugo. Mislim da je i to rad. Ne mogu urušiti svoje ideale.

Jednom prilikom su me komunikolozi objasnili da pobuđujem i pozitivna i negativna razmišljanja, isto tako i dojam. Rekla sam da mene ljudi vole, pa me i mrze. Pitala sam ih zašto onda niste pozvali neku drugu osobu koju svi vole. Vrlo brzo su odgovorili da su takvi prosečni - kaže Josipa.

"Nisam prosečna"

Usledilo je pitanje "Da li su prosečne ove klonirane lepotice – duga, po mogućnosti plava kosa, napumpane usne i grudi, što dublji šlicevi, dekoltei?".
- Prosečnost znači da zadovoljavaš masovnost, upravo to što ste vi sada nabrojali. To se mene ne tiče. To je, možda, nekakav nepisani recept, ali se ponavlja. To je prosečnost. Dakle, nisam prosečna.
Josipa Lisac jedinstvena je i po tome što je ostala verna svojoj jedinoj ljubavi, Karlu Metikošu.
- Mi smo imali svoj svet. Nas dvoje smo krojili naš svet i ja ga sada naprosto sama pronosim i kroz to prolazim. Borim se, život je borba i traži borce. Lepo je kada neko nosi povjerenje, odanost i lojalnost. Za mene su to sve vrline - kaže ona.

Na beogradski koncert 14. februara dolazi, kako kaže, sa erupcijom emocija. Priznaje da nema goste ni prateće vokale, kao ni velike produkcije. Kaže i da će biti mnogo evergrin pesama, a na pitanje kojom numerom će otvoriti beogradski koncert odgovara: "Prepustimo se malo iznenađenju.

blic.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 18 Feb - 18:29

Bukovski prvi put progovara






Razgovarao: Arnold Kej
Za novinara koji ga intervjuiše, Čarls Bukovski je poput jetija za istraživača na Himalajima. Teško ga je naći, a kad ga pronađeš, život ti je u opasnosti. Neki su rekli da Čarls Bukovski ne postoji. Već se godinama priča da one sulude pesme potpisane njegovim imenom i prezimenom piše neka gadna baba s brkovima i šiškama ispod miške.
Ali Čarls Bukovski ipak postoji. Živi kao usamljenik, u jednokrevetnoj sobi s malim krevetom (da, tuš ima samo hladnu vodu), u srcu Holivuda. Siroti Čarls Bukovski, izgleda kao reanimirani džanki, kao lik koji pripada ovde.
Kad je otvorio vrata, njegove oči, iznuren glas i iznošeni svileni ogrtač, ostavili su utisak da je on, na neki način, umoran čovek.
Seli smo i razgovarali, pili viski i pivo, a onda je Čarls, kao devica koja se prvi put podaje, dao svoj prvi intervju.
Kroz prozor, ako se dovoljno isturi glava, na brdu mogu da se vide svetla kuće Oldosa Hakslija: tamo žive uspešni.



Smeta li vam što Haksli može da pljune na vas?
Bukovski: Dobro pitanje. (Nagnuo se iza kreveta i izvadio nekoliko slika)


Ko ih je naslikao?
Bukovski: Moja devojka. Umrla je prošle godine. Šta ste me ono pitali?


Smeta li vam što Haksli može a pljune na vas?
Bukovski: Nisam ni razmišljao o Haksliju, ali kad ste već pomenuli, ne, ne smeta mi.


Kada ste počeli da pišete?
Bukovski: U trideset petoj. Ako pretpostavimo da pesnici obično počinju u šesnaestoj, to znači da mi je sad dvadeset tri.


Kritičari su zapazili da su vaše pesme mahom autobiografske. Šta kažete na to?
Bukovski: Skoro sve. 99% od 100%, ako pišem 100%. Tih 1% je izmišljeno.


Podsetio bih vas na jednu pesmu iz vaše poslednje zbirke „Run With the Hunted“. Možete li mi reći ime i adresu devojke koju ste pomenuli u pesmi „A Minor Impulse to Complain“?
Bukovski: Ne, to nije jedna devojka; to je mešavina devojaka, lepih devojaka s najlonskim čarapama, ludo stvorenje u pijanoj noći. Ako ona stvarno postoji, onda ne znam njeno ime.


A sad nešto ozbiljnije: koliko je uticaj Miki Mausa na američku uobrazilju?
Bukovski: Jak, zaista jak. Rekao bih da Miki Maus ima veći uticaj na američku publiku nego Šekspir, Milton, Rable, Šostakovič i Van Gog. Time dolazimo do pitanja „šta“ o američkoj publici. Diznilend ostaje centralna atrakcija južne Kalifornije, ali je groblje naša stvarnost.


Sviđa li vam se da pišete u Los Anđelesu?
Bukovski: Nije bitno gde pišeš dokle god imaš zidove, mašinu, papir i pivo. Možeš da pišeš i na krateru vulkana.


Koliko ste puta bili hapšeni?
Bukovski: Otkud znam? Ne baš mnogo. Možda 14-15 puta. Mislio sam da sam mnogo tvrđi, ali kad god me zatvore to mi razjede utrobu. Ne znam zašto.


Kakva je budućnost izdavača koji bi objavili Bukovskog?
Bukovski: Obično padam u sporednim ulicama kad se napijem i verovatno ću to raditi ponovo. Bukovski, ko je taj? Čitam o Bukovskom i deluje mi kao da to nema mnogo veze sa mnom. Shvatate?


Kakav je uticaj alkohola na vaše delo?
Bukovski: Mislim da nikada nisam trezan napisao pesmu. Ali sam napisao nekoliko dobrih i nekoliko loših pesama u teškom mamurluku, kada nisam znao da li je bolje da popijem još jedno piće ili se probodem nekim nožem.



..............
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sub 18 Feb - 18:32

..........

Izgleda da ste danas već pili?
Bukovski: Jesam, jesam. Danas je nedelja. Bila je to kobna osma trka na hipodromu. Zaradio sam 103 dolara na samo 7 uloženih, ali sam pola od toga spiskao na kvotu 60:1, gde je moj konj izgubio za nos. Sve u svemu, dan slabog profita ili loše procene vodi u pijanu noć. Ovaj intervju me malo otreznio. Mada ću ozbiljno da se napijem tek kada odete.


Mislite li da ćemo svi uskoro biti dignuti u vazduh?
Bukovski: Da, mislim da hoćemo. To je prosta računica. Uzmite u obzir potencijal i dodajte tome ljudski um. Kad se povuče linija, na kraju liste biće neka budaletina ili ludak koji ima moć da nas direktno pošalje u pakao. To je sve.


Koja je uloga pesnika u ovom haosu?
Bukovski: Ne sviđa mi se kako je to pitanje formulisano. Uloga pesnika je skoro ništavna…tužno ništavna. A kad pokuša da izađe van svog terena i bude odlučan kao što je to naš dragi Ezra Paund uradio, pesnik će dobiti nogu u svoje ružičasto dupe. Pesnik je po pravilu polučovek – slabić, a ne stvarna osoba – i on nije u stanju da predvodi stvarne ljude u značajnim stvarima kao što su krv ili hrabrost. Znam da je to suprotno vašem stavu, ali morao sam da kažem šta stvarno mislim. Kada postavljate pitanja dobijate odgovore.


Imate li odgovore?
Bukovski: Ne znam baš…


Da li da napuštamo brod ili da se svi zajedno nadamo?
Bukovski: Čemu ti klišei, te otrcane fraze…Rekao bih ne. Ne napuštamo brod. Rekao bih, koliko god to otrcano zvučalo, da snagom i duhom i vatrom i hrabrošću nekolicine ljudi, na neki način ipak možemo spasiti čovečji leš od davljenja. Kraj je tek kada nas pokopaju. Borimo se kao ljudi, a ne kao pacovi. To je sve.


 Literary Times br. 4, 1963.


fenomeni.me
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 20 Feb - 3:37

Muharem Bazdulj: 

U književnosti nema mesta za politiku



Pisac i novinar o romanu "Lutka od marcipana", junakinji Lidi Barovoj, 
ključnim aspektima 20. veka, fikciji i istoriji, čitaocima i angažovanim 
intelektualcima






PIŠE od rane mladosti, te se, na pragu četrdesetih, Muharem Bazdulj "zatekao" s popriličnim literarnim opusom u kome ima svega - i romana, i priča, i eseja, uz bezbroj novinskih tekstova, komentara i kolumni. Obožava krimi-žanr, te je nedavno u Hrvatskoj objavio i jedan krimić - "Mali prozor". Istovremeno je stvarao, a pre nešto manje od četiri meseca za našu "Geopoetiku" i objavio roman "Lutka od marcipana" koji se, kroz priču o stvarnoj, relativno nepoznatoj (ili nedovoljno poznatoj) osobi, bavi 20. vekom. Junakinja Lida Barova, češka glumica koja je osvajala s velikog platna publiku u rodnoj zemlji, a još više u nacističkoj Nemačkoj, osvojila je i jednog od najznačajnijih ljudi te epohe, Jozefa Gebelsa.

Bazdulj kaže da razlog za stvaranje romana "oko" istorijske ličnosti nije to što se umorio od "ovde i sada":
- Već imam u svom opusu roman o Bajronu i jedan koji se delimično bavi životom Ruđera Boškovića. Međutim, ova istorijska ličnost je u određenom smislu naš savremenik, živela je u 20. veku, stoleću u kom su se iznedrili paradoksi koji nas prate i danas. Pisanje o konkretnoj ženi pružilo mi je izmeštenu perspektivu, omogućilo mi da izbegnem da me kao naratora izjednačavaju sa mnom kao stvarnom ličnošću. Dodatna draž bilo je to što je za dosta muških pisaca zavodljivo pisati iz ženske perspektive. Takođe, činilo mi se da mogu da uhvatim nekoliko ključnih aspekata 20. veka, tu istoriju totalitarizama, nacističkog i staljinističkog, ali i da priču o industriji zabave i onom štodanas nazivamo selebriti kulturom uhvatim u njenim začecima.

* Kako ste se pripremali za pisanje romana o stvarnoj ličnosti, ali i epohi?
- Pripreme su trajale dugo, iščitavao sam Gebelsove biografije, istoriju filma nacističke Nemačke... Kiš u "Savetima mladom piscu" kaže: "Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci!", a meni je trebalo da taj istorijski kontekst usvojim tako da kad krenem da pišem o njemu, da ga ne prepisujem, već da pišem kao, recimo, o Beogradu danas, o nečemu što znam iz prve ruke. U knjizi u nekom trenutku pokušavam da analiziram privlačnost tema koje se tiču nacističke Nemačke, fascinaciju tim vremenom, epohom i sredinom, koja postoji, iako danas odbacujemo čitavo ideološko nasleđe tog režima.

Čime vas je privukla Lida Barova?
- Nisam čitao nijednu Lidinu biografiju, na jezicima kojima ja vladam o njenom životu postoje samo vrlo oskudne enciklopedijske odrednice. To mi je odgovaralo, jer mi je ostavilo više prostora da domaštavam. To je, ipak, roman, a Lida u njemu ključni lik. Ne bih se usudio da pišem roman o Marlen Ditrih ili Greti Garbo o kojima se "previše" zna. Obrazovani, načitani ljudi iz mog okruženja nisu znali ko je Lida Barova, što mi je bilo dragoceno - našao sam osobu koja postoji, na nivou istorije filma 20. veka nije nevažna, ali ipak nije apsolutno prepoznatljiva.

PIŠEM NA SRPSKOM- PIŠEM na srpskom jeziku, naravno, iako se u školi u moje vreme zvao srpskohrvatski, mislim da je to isti jezik i nemam problem sa tim da ga zovem onako kako ga zove većina njegovih govornika. Važno mi je samo da imam sigurnost i sposobnost da vladam i ijekavskom i ekavskom varijantom srpskog jezika. U poslednje vreme, ako hoćete, i pišem mahom na toj "istočnoj" varijanti srpskog jezika, ekavici.


* Kako se stvara ravnoteža između tog domaštavanja i verodostojnosti, između fikcije i istorijskih činjenica?
- Kada je preminula, kad sam video nekrolog, imao sam daleku ideju da pišem o Lidi, koju tad ne bih uspeo da ostvarim na pravi način. U međuvremenu je to sazrelo u meni - mogao sam da se odmaknem od te biografske, banalne note i zaista to pokušam da pomerim ka nekom fikcijskom polu koji ne beži od činjenica. To u današnjoj svetskoj književnosti inače postoji kao tendencija (recimo roman o Ravelu koji je napisao Žan Ešnoz), korišćenje biografija slavnih ljudi kao romaneskna potka, ali da to nije publicistika. Privlačilo me je to, iako sam znao da je dvosekli mač, te da će nužno biti nekih ljudi koji neće prepoznati tu distinkciju između fikcije i nefikcije.

* I kakve su reakcije čitalaca?
- Neki ljudi koje cenim kao čitaoce imali su problem s tim što pravim glavnog junaka od istorijske ličnosti, smatrali su da to nije karakteristično za roman kao žanr. Uopšte, savremeni čitalac je najsumnjičaviji prema nečemu što niti je stvarno niti fantastično - očigledna fantastika ima prođu, isto tako i publicistika, ali problem je sa onim između. Ljudi ne znaju gde to da svrstaju. Kiš kaže da možemo porediti poeziju sa voćem ili cvećem, ali proza je više kao povrće, kao krompir, ona mora biti u zemlji, povezana sa stvarnošću. Kad sam počeo da razmišljam o tome da biografija Lide Barove može biti dobar materijal za romanesknu obradu, pomalo mi je ta priča kao opsesija ušla u glavu i razrađivao sam je na razne načine.



* Kao "anagažovani" intelektualac, koji se ne libi da iznosi stavove o najrazličitijim i najdelikatnijim pitanjima - ipak svoju literaturu "čuvate" od politike?
- Drago mi je kad vidim da moje knjige čitaju ljudi sasvim različitih ideoloških predznaka, i zaista se trudim da u književnosti ne iznosim te svoje stavove primerene za kolumnu ili komentar, jer ne želim da na taj način sužavam svoju publiku, prvenstveno književnih tekstova. Atmosfera u društvu je ipak do te mere nezdrava i naelektrisana da ima ljudi koji svoje umetničke, filmske ili literarne preferencije unapred prilagođavaju. Tu možda nisam najradikalniji primer, kao što je to Vladimir Kecmanović - odličan pisac koga neki uopšte neće da čitaju jer ga kao pisca unapred identifikuju sa njegovim stavovima. Iako, i to sad govorim kao Bosanac, ni "Osama" ni "Top je bio vreo" nisu ideološki jednolični romani.

* Slažu li se književnost i politika?
- Definitivno, književnost nije disciplina u kojoj bi trebalo da isteruješ svoju političku i ideološku poziciju. Dobri pisci su oni koje ti u tom smislu ne vidiš - naročito prozni, jer proza podrazumeva višestruku vizuru, a ideološki i politički stav izbegava višestruku vizuru. Ako pokušaš da pišeš roman ili priču koja se slaže sa tvojim političkim stavom, po definiciji pišeš pamflet, a pamflet nije umetnička forma.

* U kakvom je stanju srpska izdavačka scena?
- Ona je daleko vitalnija u odnosu na "parnjake" u okruženju. Jedino ovde je prisutna tendencija da knjigu izdajete misleći na krajnje korisnike a ne računajući na neku vrstu institucionalne podrške. Filološki fakultet u Beogradu ima vitalne odseke za relativno male jezike - Murakami se prevodi sa originalnog japanskog, Knausgor i Nesbe sa norveškog, a ne izdaje se prevod prevoda, što je veoma bitno.

JEZIK I IDENTITET

NAJJAČA koheziona sila među južnoslovenskim narodima, dok je postojala Jugoslavija, bila je sila koja je postojala unutar srpskog naroda. Nije bio problem da srpska književnost inkorporira i Mešu, i Andrića, i Desnicu, zato što nije postojala ideja da se pripadnost srpskoj književnosti bazira na mestu rođenja ili na etničkom poreklu, već se bazirala na jeziku i jednoj vrsti identiteta autora. A veoma često, manje, nesigurnije i nezrelije kulture otežavaju piscu da se izbori za pripadnost njima - kaže Bazdulj.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 20 Feb - 19:17

Intervju s Bouvijem koji će se uvek pamtiti: Šta je sreća, i zašto je za njega Deda Mraz bio bitan

Donosimo Vam jedan od najpoznatijih i najprenošenijih intervjua muzičke legende
Nakon šokantne vesti o smrti muzičke legende Dejvida Bouvija donosimo jedan od njegovih najpoznatijih i najprenošenijih intervjua koji je dao Vanity Fairu 1998.

Zašto je baš ovaj intervju toliko poznat?

Kada je bio tinejdžer poznati francuski pisac Marcel Prust ispunio je upitnik na engleskom jeziku koji mu je poslala njegova prijateljica, kćer tadašnjeg francuskog predsednika. Upitnik je bio tadašnja verzija popularnog testa ličnosti. Sredinom dvadesetog stoleća francuski TV voditelj Bernard Pivot počeo je postavljati pitanja iz upitnika svojim gostima, a Vanity Fair je ista pitanja, popularno zvana "Prustov upitnik" od 1993. počeo postavljati poznatim ličnostima s kojima je radio intervjue.
Koja je Vaša ideja savršene sreće?
Čitanje.

Šta smatrate Vašim najvećim uspehom?
Otkrivanje jutra.

Koji Vam je najveći strah?
Konvertiranje kilometara u milje.

S kojom istorijskom osobom se najviše identifikujete?
S Djedom Mrazom.

Kojoj živoj osobi se najviše divite?
Elvisu.

Koji su Vaši heroji u "realnom" životu?
Konzument.

Za kojom Vašom osobinom najviše žalite?
Kad sam u Njujorku, tolerancija.
Kad nisam u Njujorku, netolerancija.

Za koje osobine najviše žalite kod drugih?
Talenat.

Koje vrline smatrate precenjenima?
Simpatija i originalnost.

Za čime najviše žalite?
Nikad nisam nosio farmerke.

Koje je Vaše trenutno stanje uma?
Trudnoća.

Da možete promeniti jednu stvar kod Vaše porodice, šta bi to bilo?
Moj strah od njih (supruga i sin isključeni).

Što je Vama najvrednije što posedujete?
Fotografija koja je oblepljena trakom kasete Little Richarda koju sam kupio 1958.

Što smatrate najvećim jadom?
Živeti u strahu.

Gde biste želeli da živite?
Severoistočni Bali ili južna Java.

Koja Vam je omiljena okupacija?
Istiskivati boju na slikarsko platno.

Koji kvalitet najviše volite kod muškaraca?
Sposobnost vraćanja knjiga.

Koji kvalitet najviše volite kod žena?
Podrigivanje na zapoved.

Koja su Vam omiljena imena?
Sears i Roebuck.

Šta je Vaš moto?
"Šta" je moj moto.

(N1 Zagreb)








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 20 Feb - 19:21

Žena plemenitog srca

Znamo je po brojnim intervjuima sa slavnim ličnostima, ali je malo poznato da se ovoj temperamentnoj novinarki mnogi obraćaju za pomoć onda kada su im sva druga vrata zatvorena.
Mira Adanja-Polak je stalno na terenu, snima priloge za emisiju koja je na programu RTS-a svake subote i koja nosi njeno ime: "Mira Adanja-Polak i vi". Paralelno sa autorskom emisijom, odnedavno se ponovo jednom mesečno emituju i čuveni intervjui koje je vodila sa poznatim ličnostima poput Sofije Loren, lorda Karingtona, Kirka Daglasa, Rudolfa Nurejeva, Jovanke Broz… Često joj zameraju da su pojedine teme kojima se bavi teške i uznemirujuće. Ona na to oštro uzvraća ističući da njena misija nije da svima bude simpatična i zabavna, već da, koliko je to u njenoj moći, pomogne nevoljnicima. Ipak, nerado priča o tome.

– Nikad nisam javnost podsećala na svoja dobra dela. Ružno mi je i neprijatno da vam sad sve to nabrajam. Drago mi je što sam sa doktorom Milinkom Bjelogrlićem uspela da beogradsku duševnu bolnicu "Laza K. Lazarević" koja je bila smeštena u nekadašnju konjušnicu uselim u novu zgradu. Iz nedelje u nedelju sam pravila priloge iz te bolnice, slikom pokazivala koliko su strašni i neljudski uslovi u kojima boravi toliko bolesnih ljudi. Skupljala sam novac od donacija, prozivala nadležne…

Donacija za duševnu bolnicu nije i jedina koju ste skupljali?

Donacijama ljudi koji mi se javljaju godinama pomažem slepog dečaka Jovana Bjelotomića i njegovu majku Dušanku koja je izgubila muža posle dolaska iz Knina u Beograd. Prikupila sam novac i nabavila mu kompjuter, a uskoro bi trebalo i da napokon dobiju pravi krov nad glavom. I Centru za prihvatanje beskućnika redovno dostavljam donacije. Za Novu godinu smo im kupili dva televizora.

Uspešno ste spojili humanitarni rad i novinarstvo.

Znala sam da je novinarstvo posao koji ću umeti dobro da radim. Omogućava veću kreativnost od drugih zanimanja i svaki radni dan je drugačiji. U prilici sam da pomažem ljudima i da menjam stvari, što i odgovara mom temperamentu. Oduvek sam imala izraženu potrebu za slobodom, a novinarstvo daje tu iluziju. Do cilja sam uvek brzo stizala jer se nisam bavila sporednim stvarima.

Rođeni ste u Budimpešti. Kako se osećate kad danas odete u taj grad?

U Budimpešti se uvek lepo osećam, mada se ona dosta promenila. Govorim jezik, imam porodicu tamo. Moj brat je novinar i urednik vodećeg lista u Mađarskoj. Volim taj velegradski osećaj, te velike bulevare. Kad šetam pored reke, često se pitam šta je to sa nama ovde u Beogradu, da ne možemo da sredimo obale naše dve reke, Save i Dunava. Mi kao da bežimo od vode.

Kako je izgledao Vaš prvi susret sa Beogradom?

Pričali su mi da sam se teško navikla na novu sredinu. Stalno sam imala neke primedbe. Nisam razumela kako se može otići u posetu nenajavljen ili u vreme ručka nekome zvoniti na vrata. Bila sam mala, ali se sećam da je bilo bučnije nego tamo odakle sam dolazila i da su me svi neprestano ljubili.

Da li su Vaš otac, profesor doktor Solomon Adanja, uvaženi urolog, i majka Katarina, istoričar umetnosti, bili strogi prema svojoj deci?

Moji roditelji su uvek imali vremena za svoju decu. Bili su strogi ako to podrazumeva da se tačno zna kad je ručak, kad se ide u krevet, do kog doba uveče devojka iz dobre kuće može da ostane na zabavi. Patrijarhalno sam vaspitavana i ja sam tome stalno pružala otpor. Moja sestra Gordana i brat Đorđe i dan-danas imaju običaj da kažu kako njih niko nije vaspitavao, već su samo gledali "kako tata i mama vaspitavaju Miru".

Da li to što ste u jednom trenutku odlučili da budete stjuardesa takođe predstavlja neki vid otpora?

Javila sam se na konkurs u JAT-u. Već sam bila diplomirala psihologiju, govorila nekoliko jezika i volela da putujem. Dok sam radila kao stjuardesa, obožavala sam taj osećaj da ste čas ovde, čas tamo. Uživala sam i ništa mi nije bilo teško. Kao stjuardesa sam naučila da koristim vreme, da se savršeno organizujem i da spavam na svakom mogućem mestu, u bilo koje vreme. U avionu, na tako malom prostoru, ljude vidite drugačije, i to me je stvarno zabavljalo. Letela sam samo šest meseci, jer je otac učinio sve da mi ne produže dozvolu.

Jeste li bili ljuti na oca što Vam se meša u život?

Moj otac je bio vrstan lekar i znao je sve rizike tog teškog zanimanja. Tek posle nekoliko godina saznala sam da je on glavni "krivac" za to što mi nisu produžili letačku dozvolu. Sećam se, bio je porodični ručak, kad mi se tata iznenada obratio: "Dužan sam ti jedno objašnjenje i jedno izvinjenje" i – tada je ispričao šta je uradio. Odmah sam mu oprostila. Već sam radila kao novinar na televiziji i više mi to nije bilo važno. Mada su roditelji bili svesni moje preterane znatiželje, nikad nisam bila prezaštićeno dete.

Vaš sin Marko je danas inženjer. Da li ste se uplitali u njegov život, sprečavali ga da se bavi onim što voli?

Imam sreću da moj sin nema moj temperament. Kao tinejdžer, dve godine se bavio klajmbingom. Umirala sam od straha, ali ga nisam u tome sprečavala. Srećom, ljubav prema tom izuzetno rizičnom sportu ga je brzo prošla.

Jednom ste izjavili da ste svog sina dobili samo zato šio ste to jako želeli. Možete li to da objasnite?

Nije mi išlo glatko. Bilo je tu nekoliko pokušaja da postanem majka. Mislim da sam ga rodila iz inata. Bila sam na nekom skupu kad su moje drugarice počele da pokazuju fotografije svoje dece. Meni su rekle: "Miro, ti ćeš imati karijeru. Šta će tebi dete?" Tada sam odlučila da ne odustanem od pokušaja da postanem majka. Danas imam i snahu Sanju i unuku Laru.

Jeste li ikad morali da porodicu podredite profesiji?

Koliko znam, nikad nisam porodicu podredila poslu. Ali desilo se da je moj sin jednom rekao svom ocu: "Mama".

Koliko Vam je diploma psihologa pomogla u novinarstvu?

Psihologija mi je zaista pomogla da ljude bolje razumem, posebno kad sam sam radila delikatne reportaže. Kao, na primer, priču o mladoj majci i njenoj devojčici koje su imale sidu i koje danas, nažalost, više nisu žive. Ili intervju sa Gordanom Bajloni u Lisabonu. Već je bila teško obolela od kancera i tražila je da se naš razgovor objavi tek posle njene smrti. Delikatna je bila i ispovest žene kojoj su bile odstranjene obe dojke, koja je prikazana u emisiji "Žena bez obeležja". Teško je razgovarati sa ljudima koji su u tako teškim duševnim stanjima. Posle toga mi je uvek ostajao gorak ukus u ustima, jer saosećam u njihovoj patnji. Nikad nisam uspela da to prevladam.

Vaš prvi intervju je bio sa staricom od 120 godina. Koliko ste ih do sada napravili? Vodite li neku svoju ličnu statistiku?

Intervjua sa staricom od 120 godina na međunarodnom kongresu gerijatara sećam se po tome što me je ta starica opomenula da ne vičem, jer ona dobro čuje. Kad sam je posle pitala kako je uspela da ostane tako krepka i vitalna, ona mi je odgovorila kako "nikad nije bila ni sa kim koga nije volela". Ne znam koliko sam intervjua i emisija do sada uradila. Ne brojim. Ne pamtim datume. Urednik veb-portala "Krstarica" na kome imam sajt, postavljao je ovih dana neke tekstove i fotografije i za svaku me je zapitkivao ko je na slici i gde i kada je snimljena. Pogledam sliku, na njoj sam zaista ja, znam i čoveka s kojim sam, ali gde i kad smo se sreli, nemam pojma. Ali zato pamtim gotovo sve šta mi je kazao i kojim povodom.

Poznati ste po svojoj upornosti. Koliko dugo ste znali da čekate, recimo, na intervju?

Na jedan intervju sam čekala dvanaest godina. Ali vredelo je. Emisija je već snimljena i uskoro će biti emitovana. Reč je o Beograđanki koja je u britanskim i svetskim krugovima najdalje otišla. O svemu je mogla otvoreno da govori tek pošto se rastala od muža.

Bili ste prvi i jedini jugoslovenski novinar koji je kročio na nosač aviona "Nimic", jedan od ponosa američke šeste flote. Kako sle dospeli tamo?

Bila sam u poseti NATO paktu u Briselu i SHAPE-u. I tu sam upoznala čoveka kome sam rekla da to želim da vidim. Mnogo je vremena prošlo dok mi to nije omogućeno. I sama sam bila iznenađena što sam uspela. Sećam se reči jednog našeg uglednog vojnog eksperta koji je tim povodom izjavio: "Mira Adanja-Polak je bila na ‘Nimicu’!? Pa, ljudi, ona ne razlikuje tenk od kade!" Moj odgovor na to je glasio: "Pa baš zato su me i pozvali da dođem na ‘Nimic’!"

Bili ste prvi novinar koji je sredinom osamdesetih godina u Njujorku intervjuisao ljubavni par, dvojicu muzičara zaraženih sidom.

Sećam se da su mi jednom prilikom moji prijatelji u Njujorku nudili da mi omoguće susret sa Džoan Kolins i Donaldom Trampom. Pomenuli su i da postoje dva čoveka, Majkl Kalen i njegov partner Dorkin, koji su oboleli od side i koji bi možda pričali o svojoj bolesti, ali da bi verovatno taj razgovor sa njima bio vrlo osetljiv. Odmah sam znala da je to ono što hoću. Sida je tada bila velika nepoznanica i svi su bili šokirani kad sam se na kraju susreta rukovala sa njima. Videla sam se sa njima posle godinu dana i snimila i drugu emisiju. Ovaj put smo se na rastanku i izljubili. Sve što su oni tada rekli o sidi najveća je istina o toj bolesti.

Čini se da Vas u stvari prvenstveno interesuju mali ljudi i njihovi veliki problemi?

Kad god otvorim moj imejl: Mira@krstarica.com čitam o nekim strašnim nepravdama koje treba ispraviti ili o neverovatnim sudbinama ljudi kojima treba pomoć. Kažu, sve su pokušali, obraćali se na razne adrese i samo sam im još ja ostala.

Prikupljam novac i za proširenje prihvatilišta za beskućnike.

Stvarnost, ma koliko surova bila, nikad neću gledati kroz ružičaste naočare. Zato sam i izabrala da prikažem prilog o beskućnicima pred novogodišnje praznike, sa ciljem da kod gledalaca i nadležnih probudim ljudskost koja je davno izgubljena u ovom sve ubrzanijem životu.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pet 3 Mar - 15:34

Vlada Arsić (Beograd, 1963) je poznati novinar, pisac i autor brojnih dokumentarnih filmova i serijala. Svoju novinarsku karijeru gradio je u brojnim dnevnim i nedeljnim listovima (Voždovačke novine, Nacionalna revija, Ilustrovana Politika, Horizont...). Autor je romana „Lopatanje đavola“ (Press Publishing group, 2010), „Izgubljene u magli“ (Laguna, 2012), „Brodolom“ (Laguna, 2014) i „Armagedon“ (B92 Samizdat, 2014). Teme njegovih priča i romana obuhvataju najzarličitije oblasti, od istorijske drame pa do društveno – socijalnih tema. Budući da je kao novinar mnogo putovao u potrazi za dobrom pričom, važi za odličnog poznavaoca mentaliteta, običaja i tajanstvenih predela Srbije.
Upoznajte Vladu Arsića...

HC: Prva pročitana knjiga?
VA: Čitao sam i pre polaska u školu, ponajviše zahvaljujući stripovima koje i dan-danas volim. Ne sećam se prve pročitanje knjige, ali znam koja je prva uspela da mi probudi ljubav prema književnosti, još više prema avanturi i boravku u prirodi. Bio je to Henrik Sjenkjevič i njegova knjiga Kroz pustinju i prašumu.

HC: Kada si i gde objavio prvu priču?
VA: Davno je to bilo, još sredinom osamdesetih. Bila je to obična crtica iz svakodnevnog života naših sugrađana, a objavljena je u Voždovačkim novinama. Izgleda da je bila prilično zanimljiva, jer su je prenele i neke „velike“ dnevne novine. U stvari, tada sam i shvatio da ne postoje velike i male novine, već samo veliki i mali novinari.

HC: Godinama si, kao novinar, pisao o običnim ljudima neobičnih sudbina. U kojoj meri je novinarstvo uticalo na tvoju književnu karijeru?
VA: Najveći problem većine pisaca je kako da odaberu pravu temu. S te strane, novinari su privilegovani, jer teme neretko jure njih. Radeći kao novinar bio sam u prilici da obiđem celu Srbiju, da čujem i zabeležim najčudnije sudbine, i još jednom shvatim da najbolje priče, i pored truda i mašte samog autora, po pravilu, najbolje ispisuje sam život.

HC: U svojoj karijeri romanopisca, bavio si se širokim spektrom tema, a sve ih povezuje utemeljenost u stvarnim događajima i likovima. Koliko su tebi inspirativne sudbine običnih ljudi?
VA: Svačiji život je jedna priča, jedinstvena i neponovljiva. I svaka bi se uz pomoć kreativnog autora mogla da pretoči u zanimljivo štivo. Ako ste sumnjičavi ili u to ne verujete, ponajbolje je da još jednom pročitate Hroniku palanačkog groblja, Isidore Sekulić.
HC: Tvoj najnoviji roman „Brodolom“, jedan je od najčitanijih domaćih romana objavljenih u poslednjih nekoliko meseci. Kako si i kada saznao za jednu od najvećih rečnih tragedija na teritoriji Beograda?
VA: Slučajno. Šetajući Zemunskim grobljem naišao sam na nekoliko humki sa identičnim epitafom. Nisam obraćao previše pažnje dok na isto to, godinu ili dve kasnije, nisam naišao i na Novom groblju, ali u znatno većem broju. Zaključio sam da je reč o nekakvoj velikoj nesreći koja se dogodila u samom centru grada, i prilično se iznenadio kada sam shvatio da se toga više niko ne seća, čak ni sami savremenici. Prve informacije pronašao sam u arhivama Borbe i Politike, a kasnije sam uspeo da pronađem i one retke, preživele putnike, koji i dan-danas mogu živo da posvedoče o tragediji broda Niš.

HC: Svoja poslednja dva romana „Izgubljene u magli“ i „Brodolom“ objavio si kao pisac Lagune, jedne od najvećih izdavačkih kuća kod nas. Kako je došlo do saradnje?
VA: Bez obzira na sporadične primedbe u javnosti na račun ove izdavačke kuće, pre svega kada je reč o velikoj produkciji i povremenom podleganju komercijalnim potrebama, Laguna je definitivno najveći i najznačajniji izdavač, ne samo u Srbiji već i u celom regionu. Dala je ogroman doprinos stvaranju kulture čitanja kod mlađe populacije i sumnjam da postoji autor u Srbiji kome nije na ponos i čast da iza njegovog dela stoji i jedna ovakva kuća. Do uspostavljanje saradnje došlo je na krajnje regularan način: poslao sam im rukopis Izgubljenih u magli i strpljivo čekao na odgovor. Na moju veliku sreću, reakcije su bile pozitivne, a bio sam još zadovoljniji kada sam shvatio da je knjigu odobrio Igor Marojević, čovek istančanog sluha i urednik koji nema kompromisa u vezi toga da li je neko delo vredno objavljivanja ili ne.
HC: U svoja dva, od tri romana koja si napisao u prethodnih nekoliko godina (Lopatanje đavola i Izgubljene u magli), dotičeš se nekih vrlo bitnih društveno - socijalnih tema, kao što su tretman bivših narkomana u duhovno – rehabilitacionom centru i trgovina ženama. I u svom novom romanu „Armagedon“, baviš se temom pedofilije u Srbiji. Koliko je teško napraviti granicu pisac umetnik/novinar istraživač, prilikom pisanja o temama vezanim za mračniji deo naše socijalne stvarnosti?''
VA: Sve teme koje ste najbrojali su teške same po sebi, zastrašujuće i mračne, pa se trudim da barem stil pisanja bude zanimljiv i prijemčiv većini čitalaca. Ne opterećujem ih suvislim podacima, faktografijom ili statistikom, pišem onako kako bi pripovedao običan čovek kada govori o najgorim pošastima današnjice, o onome što je zadesilo njega ili članove njegove porodice. Iako u mojim knjigama ima fikcije, zbog samog toka radnje ili naracije, delovi onoga što predstavlja srž i osnovnu poruku romana, zasnovani su na auteničnim iskustvima, na onom što se zaista nekad i nekome dogodilo. A osnovni cilj je da se iskustva žrtava iz romana prepoznaju i preduprede u stvarnom životu.

HC: Koje kriterijume, po tebi, treba da ispuni dobar roman?
VA: Pre svega, mora da postoji razlog zašto je uopšte napisan. Svaka knjiga bi trebala da ima svrhu, da čitaoce navede na razmišljanje, da im obogati fond reči, da im predstavi nešto novo i nepoznato, da ih motiviše da i sami, u svakodnevnom životu, nešto preduzmu, da im otvori i proširi vidike... Ako baš ništa nema od toga, njena jedina svrha je mentalna mastrubacija samog autora i samozavaravanje da je u nečemu bitan i uspešan.
HC: Sve veći broj domaćih autora se opredeljuje za tzv. denbraunovske teme, odn. tajanstvene i misteriozne događaje smeštene u pseudoistorijski kontekst. Kakav je tvoj stav o ovoj vrsti pisanja?
VA: Istorijski događaji su veoma zahvalni za obradu jer pružaju obilje građe ili materijala. Nemam ništa protiv toga da pravimo i neku paralelnu, posve drugačiju i umetnički zamišljenu povesnicu, ali bi s tim morali da budemo veoma obazrivi. Ne bi valjalo da preplićemo stvarne i izmišljene događaje na način koji bi čitaoca doveo u zabludu ili ga naveo da pomisli da je naučio i saznao nešto novo, a da to u osnovi nema nikakve veze sa istorijskim faktima.
HC: Kao novinar obišao si gotovo čitavu Srbiju, pišući o brojnim običajima, verovanjima, ali i o običnim ljudima neobičnih sudbina. Možemo li da očekujemo i neko delo inspirisano fantastikom?
VA: Upravo ovih dana radim na nečemu što bi se moglo nazvati i nekom vrstom fantastike. Pišem o besanim noćima knjaza Miloša, noćnim morama koje je imao u periodu od pune 43 godine, uvek uoči letnjeg Aranđelovdana i na dan kada je u Radovanjskom lugu ubijen Karađorđe. Pratim sudbinu potomaka Nikole Novakovića, voždovog ubice, ali se bavim i najtragičnijim trenucima članova svih modernih srpskih dinastija, Obrenovića, Karađorđevića i Petrovića. A ono što sam do sada uspeo da saznam toliko je neverovatno da zaista ne mogu pouzdano da tvrdim da li je reč o naučnoj fantastici, hororu, legendi, pukom sujeverju ili, pak, najezivijoj stvarnosti koja bi nas mogla da zadesi u određenim okolnostima.
HC: Tvoja poruka mladim kolegama?
VA: Osnov svakog pisanja je čitanje. Pre nego što zašiljimo pero i presavijemo tabak, najpre moramo štošta da pročitamo, da sažmemo i saberemo iskustva i znanja prethodnika. Takođe, moraju da budu radoznali, da širom otvorenih očiju gledaju svet oko sebe, da uočavaju detalje i vremenom steknu sposobnost da razluče bitno od nebitnog. Naravno, pretpostavka je i da znaju šta žele da kažu, jer pisanje radi pisanja, u suštini, nema nikakvog smisla.

Sa Vladom razgovarao Mladen Milosavljević








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pet 3 Mar - 15:36

Armuši: Muzika koju sviramo, nije elektronska ili muzika koja „sama“ svira

„Armuši“ je porodični bend koji je nastao u Vrnjačkoj Banji, ali je svojim radom i aktivnošću jako vezan za Kragujevac, gde su članovi benda studirali na odseku za muzičku umetnost na Filološko-umetničkom fakultetu. Ovaj tročlani porodični sastav je dobio ime po prezimenu Armuš, a čine ga Magdalena Armuš (vokal, sintisajzer), Danijel Armuš (sintizajser, bas sintisajzer) i David Armuš (bubnjevi, sempler). U dosadašnjem radu ostvarili su veliki broj nastupa u Srbiji i regionu, imaju jedan studijski album, kao i nekoliko snimljenih pesama koje nagoveštavaju prelazak u novi zvuk i stvaranje drugog albuma.
O muzici, kulturi, angažovanju i životu, razgovarali smo sa Danijelom Armušem.

Uglavnom smo upoznati sa problemima sa kojima se susreću bendovi, ali kako je to svirati sa članovima porodice?

Tu ima velikih prednosti, a i mana. Olakšavajuća okolnost je što smo sigurni da bend ne može tek tako da prestane sa radom. Pogotovo ako se kao porodica vrlo dobro slažemo, što je kod nas slučaj, onda se raspad benda ne dovodi u pitanje. Držimo se zajedno. Ono što zna da bude problem je tolerancija. Baš zbog toga što smo porodica i što se najbolje poznajemo, zna da dođe do malih neslaganja, nepoštovanja, neobzirnosti i tome slično. Ali to je normalno, porodica smo. Poznajemo se dobro tako da znamo kada dođe do problema, kako da ih se rešimo. Sve u svemu, slažemo se i funkcionišemo u dobrom pravcu.

Kako izgleda vaš kreativni proces stvaranja muzike?

Konkretno, ja stvaram muziku, bas linije, melodijske deonice, odnosno, napravim kostur pesme. A onda, na probama to dorađujemo, menjamo, izbacujemo ideje. Svako podeli svoje mišljenje i to mišljenje sprovedemo u praksi, a onda izabaremo onaj aranžman koji najbolje zvuči. Dešava se, naravno, kao i u svakom bendu, da napravimo pesmu za jedan dan, kao i da jednu pesmu radimo mesec dana. To je sve deo stvaranja. Tako da, muziku koju čujete od Armuša, to je muzika koju smo zajednički stvarali. Tekstove piše Magdalena, ali i ja sam se malo bacio na to. Mada moji tekstovi su dosta minimalistični, odnosno, jedan stih/rečenica, koja se prožima kroz celu pesmu.

Koliko ima prostora na domaćoj i regionalnoj sceni za muziku koju stvarate? Otkud interesovanje baš za takav pravac? Da li je to muzika i koju inače slušate?

Zvuči verovatno čudno, ali, muziku koju smo počeli da slušamo i uz koju smo odrasli, jeste gospel, bluz i rok 60-ih, 70-ih. Tačnije, ja sam bio veliki, i danas sam, veliki fan nekadašnje grupe „The Doors“, najpre zbog muzike. Navukao me je izgled klavijaturiste koji svira bas u levoj ruci. Bend, koji nema basistu, a tako dobro zvuči. Onda sam i ja krenuio tim stilom. Međutim, kako smo krenuli da stvaramo naše autorske pesme, došli smo do ideje da napravimo bend bez bas gitare, jer sam ja već tad počeo dobro da vladam bas sintovima. Pošto nas je bilo samo troje, morali smo da upotpunimo zvuk. Ubacili smo sintisajzere. Znači, „ukrali“ smo stil klaivjaturiste iz Dorsa, ubacili tekstove slične gospel muzici, a onda sve to upotpunili elektrosnkim bubnjem, i dobili Armuše. Verujem da zvuk koji mi stvaramo ima mesta za našu scenu, što smo i primtili na raznim nastupima po Srbiji. Imali smo dobre odazive publike i veoma dobre pohvale i kritike. Pogotovo od nekih bendova koji su okoreli rokeri, misleći da je sint/pop muzika smešna ili veoma meka i nežna. Moram da budem vrlo jasan, muzika koju sviramo, nije elektronska ili muzika koja „sama“ svira. To je muzika koja ima šta da pokaže, i ima šta publika da čuje. Mi je u potpunostimo izvodimo i sviramo.

Imate li muzičke uzore sa kojima se poistovećujete ili koji vas inspirišu da stvarate baš ovakvu muziku?

Kada smo već ušli u taj sint/pop, pa i disco, počeli smo i u tom pravcu da razmišljamo. Bendovi koji su meni lično dali isnipraciju kasnije su: Depeche mode, Air, Kraftwerk, New Order itd. Mada, insipracija može da naiđe i iz druge vrste muzike. Mogu da slušam i neki fank, džez, pa da mi neke te melodije daju inspiraciju da nešto iskompunujem i svedem u naš stil.

Sa obzirom na to da su vam pesme optimistične, a tekstovi (poput „Ljubav, vera i nada“) ohrabruju i prenose pozitivnu poruku, imate li neki cilj zbog kojeg stvarate? Verujete li da muzika može da donese promenu? Svirali ste na humanitarnom kocenrtu za OŠ „Stanislav Sremčević“ u Kragujevcu; kakav je vaš odnos po pitanju angažovanja muzike u društvenoj sferi života?

Cilj je da prenesmo ljudima i neku drugu vrstu poruke, a da to nije klasična telesna ljubav, društvo ili politika. Mi govorimo i o večnoj ljubavi, nadzemaljskoj, nadrealnoj, nebeskoj. Postoji neko ko nas je stvorio i zbog koga vredi živeti. Neko ko nam je dao talente. Neko ko nam je pokazao istinsku ljubav i prijateljstvo. Na nama je da biramo put kojim ćemo. Tekstovi naših pesama prenose jasnu duhovnu, pozitivnu hrišćansku poruku. To želimo da ljudi čuju kroz muziku koja svakom slušaocu može biti pristupačna. Mnogo puta smo svirali humanitarne koncerte. Najradije bi izdvojili koncert za migrante u Preševu. Zamislite, pored onoliko velike tuge, brige, i nesrećnog života, mi sviramo pred oko 300 migranata, a oni presrećni. Kao da čuju prvi put nešt tako. Ne pamtimo kada smo toliko uživali i da smo toliko dobru publiku imali. I za šta, kada njih pogledamo, da se mi brinemo. Oni su krenuli najtežim putem, a u njihovim očima vidite sreću. Treba da se menjamo. I to je poruka koju bend prenosi.

Koja je vaša veza sa UMMUS-om?

UMMUS je usko vezan za nas. Nastavili smo svo troje da živimo u Kragujevcu. Upoznali mnogo novih ljudi, kolega, bendova, organizacija, umetnika itd. Videli smo da Kragujevac ima prostora da se kulturno-umetnički i pre svega muzički afirmiše. Potrebno je to ovim gradovima, a da nije Beograd. Ima ljudi i bendova koji i ovde stvaraju muziku. Osetili smo potrebu da smo mi ti koju mogu nešto da pokrenu samoinicijativno. E, otuda i osnivanje kulturnog centra UMMUS. Naravno, postoje i druge velike institucije koje rade godinama to isto, ali, smatrali smo da nije to dovoljno, da fali još. Veliki smo entuzijasti po pitanju kulture, muzike i umetnosti. Naša uloga je vodeća u UMMUS-u, pre svega mislim na mene i Davida koji smo glavni osnivači i idejni tvorci tog projekta. Evo, dođite sad u KC UMMUS, videćete kako se radi: imamo školu pevanja, školu gitare, školu crtanja i brdo novih neotkrivenih autorskih bendova i umetnika. Nije UMMUS samo to, već i mesto, da prikažemo ljudima i ukažemo na moralne vrednosti, što i sam naziv organicije ima u sebi. Ljudi su previše okrenuti političko-društvenim problemima. Nije to samo izgovor da nešto ne možeš. Potrebno je pokrenuti se i makar probati, a onda pričati. Najsrećniji je onaj koji stvara i traži nešto novo, ne stagnira, ne stoji u mestu. E, tad se i putevi otvaraju. To je ono što radimo u UMMUS-u, a i u bendu.

Imate li planove za budućnost? Jeste li optimistični ili pesimisitični po pitanju sutrašnjice? Čemu se nadate?

Optimistčni! Kao i do sada. Stvaramo, radimo i držimo se principa.

Intervju pripremio Andrea Kane








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Čet 16 Mar - 21:32

EKSKLUZIVNO: NICK HORNBY – Uz malu pomoć prijatelja ...

Najkraći put do srca
U susret koncertu filadelfijske petorke Marah u četvrtak, 27. aprila, u beogradskom Domu omladine, njihov najveći fan među poznatima ljubazno se odazvao da „pomogne promociji“. U nastojanju da nam dočara svoju fasciniranost jednim od najuzbudljivijih malih bendova na svetu, jenda od najvećih ostrvskih književnih zvezda odgovorio je ne baš na 31, ali na 22 pitanja o i oko Marah.

Svetlana Đolović
POPBOKS: Kada si i kako prvi put čuo za Marah?
HORNBY:Prijatelj mi je dao kasetu (kasetu!) sa njihovim prvim albumom (Let's Cut the Crap & Hook Up Later on Tonight ) tik pre nego što je zvanično izašao 1998.
Kako su postali tvoj omiljeni bend? Šta te je tokom godina privlačilo u njihovoj muzici? Da li možeš kritički da govoriš o njima?
Pre svega, taj prvi album je fantastičan. Jedan od najboljih albuma svih vremena, po mom mišljenju. I drugi (Kids In Philly, 2000) bio je podjednako dobar. Mislim da su me konačno kupili 2001, kada sam ih gledao na zapanjujuće dobrom koncertu, i to je bilo to.
Šta su mane kada si slavni prijatelj nekog benda?
Za mene nema mana. Marah su sjajni ljudi, pišu odlične pesme, tako da sam baš ponosan što ih poznajem. Možda pre za njih ima mana – ponekad ljudi koji hoće da zaskoče mene to rade preko njih, pišući o njihovoj muzici. Nadam se da za njih poznanstvo sa mnom ipak ima više vrlina nego mana.
Neka tvoja omiljena pesma koju bi oni najbolje obradili? Koja njihova pesma najbolje odslikava ono što su Marah?
Oni na našim zajedničkim nastupima već izvode obradu pesme Debris grupe Faces, i ta verzija je zapravo bolja od originala. Mrzim da biram samo jednu njihovu idealnu pesmu. Pesme The Closer i Walt Whitman Bridge sa novog albuma najbolje prikazuju dva lica benda – žestoko, glasno, punkersko sa jedne i “misaono”, folk sa druge strane.
U tvojoj imaginarnoj knjizi, muškarac i žena koji nisu ljubitelji benda, slučajno odlaze na koncert grupe Marah. Po završetku svirke satima razgovaraju o tom doživljaju. O čemu su zapravo pričali?
Sećali su se onog vremena u svom životu kada su više osećali i kapirali rock muziku, kada im je ona bila važna. Koncert Marah ih je podsetio na to vreme i to je bilo prvi put da su posle dugo vremena osetili takvu povezanost sa muzikom ili bilo kojim drugim umetničkim izrazom.
Koji je idealan proizvod koji bi se reklamirao uz njihovu muziku?
Pivo – oni su drinking band. I to ne američko pivo, već tamno, jako – englesko. Posebno što Marah na hebrejskom znači “gorak”.
Kada bi bio njihov menadžer, šta bi im savetovao?
Da prestanu da se zajebavaju sa engleskim piscima i da prionu na posao.
Zamisli paralelni svet u kome su Marah velike zvezde kao što je Bruce Springsteen. Ko bi bili njihovi drugari na tronu a ko bi bio najmanje popularan? Šta je najveća mana današnje popularne muzike?
Drugari na tronu bi im bili Drive-By Truckers. A u ovom svetu, svako ko ima veze sa onom pojavom Crazy Frog trebalo bi sam da se prijavi u policiju.
Zamisli scenario uz koji bi najbolje išla muzika grupe Marah. Ko bi režirao taj film?
Bio bi to neki Scorseseov film iz 70-ih, poput Mean Streets, priča u kojoj bi bilo puno propalica i psiholoških komplikacija.
Da li Marah vole (ili igraju) fudbal i da li si ih malo uputio u materiju? Šta misliš o odnosu Amerikanci – fudbal?
Marah su učtivi i tolerantni kada je reč o fudbalu – Serge je čak i bio na jednoj utakmici sa mnom. Ali, nijedan Amerikanac ne razume igru u kojoj se poentira samo jednom ili dva puta, a posebno ne mogu da razumeju nerešen rezultat.
Kada bi muzika grupe Marah personifikovala ženu, kakva bi ona bila?
Slatkiš.
Oko čega se pisanje i rock ’n’ roll nikako ne slažu?
Verovatno oko važnosti strpljenja.
Koju osobinu braće Bielanko bi pozajmio na jedan dan?
Jesi videla njihovu sliku? Šta misliš šta bih, zaboga, mogao da pozajmim od njih?!
U svetlu postojanja „lažnih dokumentaraca“ ili „izmišljenih filmskih biografija’“a imajući u vidu tvoje interesovanje za muziku i smisao za humor, da li te mami ideja o pisanju izmišljene ili prave biografije rock benda?
Taj žanr me nekako ne zanima. U njemu postoje samo tri priče – ona koja se završava uspehom, ona koja se završava neuspehom i ona koja se završava smrću. Mislim da je piscu potrebno nešto više od toga.
Da li si ikada pisao tekst za neku pesmu? Kada bi to učinio za Marah, o čemu bi on bio?
Napisao sam pesmu sa Benom Foldsom za Williama Shatnera (That’s Me Trying sa albuma Has Been, 2004 – prim. aut.). Bez zezanja, grupi Marah nije potrebna moja pomoć ni u čemu.
Koja je najveća razlika između Marah na CD-u i Marah na koncertu?
Vrlo su bučni uživo! Najvažnije je da su podjednako vešti u studijskom delu posla kao i u onom na bini, i to na potpuno drugačiji način – jer to i jesu dva različita načina izražavanja. Mislim da su oni uživo najbolji bend na svetu, kada su raspoloženi.
NICK HORNBY
Koji su još tvoji prijatelji u svetu rock ’n’ rolla?
Ja sam džentlmen – ne pričam o svojim ljubavima.
Šta te intrigira iz aktuelne muzičke ponude?
Veoma uživam u novom albumu Cat PowerThe Greatest.
Meni se od Marah jako sviđa pesma East. Iako to nije Istok o kom oni pevaju, sasvim nenamerno moram da te pitam kako ti se čini novo ime Arsenalovog stadiona. Izvini, ali Emirates zvuči tako engleski, tako novo, tako u vezi sa fudbalom...
Pa, Emirates su puno platili za takvu privilegiju, i trudim se da razumem realnost te situacije. Ali u idealnom svetu, naravno, niko ne želi da mu se fudbalski stadion zove po avionskoj kompaniji. Na kraju, valjda, svi zaborave. Wrigley Field u Čikagu, jedan od najpoznatijih i najvoljenijih bejzbol stadiona u Americi, dobio je ime po žvakaćoj gumi, ali danas se uopšte više ne čini tako.
NICK HORNBY
Ponekad izgleda da pisac uopšte ne mora da napusti svoju sobu da bi uspostavio odnos sa publikom. Rock muzičar bi, recimo, morao. U našem vremenu, ti si na neki način doneo rock ’n’ roll slavu u književnost, kroz rock ’n’ roll. Kako ti se čini taj odnos pisaca i muzičara prema publici nekad i sad?
Danas više ne važi to da pisac ne mora da napusti svoju sobu. U trenutku kad završimo pisanje knjige, i mi krećemo na turneju, da je u živom kontaktu približimo svojoj publici. Ja sam samo prošle godine proveo tri nedelje u Americi promovišući svoj poslednji roman. Dickens je bio taj koji je uneo rock slavu u književnost, decenijama pre nego što je r’n’r uopšte postojao. On je putovao po celoj Britaniji i Americi čitajući javno svoje knjige pred publikom.
Pošto si veliki ljubitelj muzike i fudbala, šta misliš, koje su sličnosti i razlike između te dve vrste posvećenosti?
Velika razlika je to što muzika može da bude jedino zadovoljstvo, prijatnost. Postoji, naravno, i tužna muzika, ali i nju slušamo zato što to želimo. Fudbal te nekako na kraju uvek čini pomalo nesrećnim, čak i kada se nadaš nečem drugom.
Jednom si rekao: “I dalje smatram da je muzika najbolji način da izraziš sebe”. Šta, u tom smislu, nedostaje pisanju? Kakva je to čarolija u muzici?
Konciznost je ono na čemu pisac zavidi muzičaru. Muzika, samim tim, poznaje najdirektniji put do srca.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 21 Mar - 19:20


OZDRAVILI SU ME INSOMNIJA I BELE NOĆI
...


Ugledna izdavačka kuća "Draganić", koja je nakon smrti osnivača Miodraga Draganića, neko vreme bila u stanju "mirovanja", pre nekoliko dana se na velika vrata pojavila pred medijima sa prvim kolom Izabranih dela Zorana Bognara povodom 30 godina stvaralaštva ovog poznatog pesnika, esejiste, proznog pisca, književnog kritičara i antologičara. Posebno bi trebalo naglasiti da su ova Izabrana dela ovenčana Nagradom ULUPUDUSA (Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije) za najlepše tehnički uređene knjige na tek završenom 58-om međunarodnom beogradskom sajmu knjiga...

U ovoj godini obeležavate 30 godina rada...
Zvuči gotovo neverovatno da je prošlo već tri decenije mog književnog rada. Sve mi se čini kao da je jučer bilo kada sam počeo sa pisanjem i objavljivanjem svojih pesama po raznoraznim književnim magazinima i časopisima... Više je nego očigledno da je vremenska proždrljiva moruna nezaustavljiva... Ipak... i pored te naglašene svesnosti o (sve)prolaznosti na ovom mestu želim da istaknem da sam izuzetno zadovoljan i ponosan ostvarenim... Neko će reći da uvek može i više i bolje... ali to me uopšte ne zabrinjava... jer sve što sam želeo da napišem i ostvarim sam do sada napisao i ostvario...

Izabrana dela su veliki izazov, ali i potvrda i priznanje za svakog pisca. Izdavačka kuća „Draganić“ štampa Vaša izabrana dela. Kako je došlo do te saradnje obzirom da se ta izdavačka kuća retko pojavljivala na književnoj sceni poslednjih godina?

Sa ovim projektom se Izdavačka kuća "Draganić", koja spada među pionire srpskog privatnog izdavaštva, nakon nekoliko godina vraća na velika vrata srpskog izdavaštva i književnosti. Ja im se ovom prilikom još jednom zahvaljujem na ukazanom poverenju i odvažnosti da objave moja Izabrana dela koja su meni u ovom trenutku suštinski potrebna zarad rekapitulacije dosadašnjeg rada i kako bih mogao da vidim šta, kuda i kako dalje... Ovo nije prvi puta da dolazi do saradnje između mene i IK „Draganić“. Oni su još sada već davne 1996. godine objavili moju knjigu pesama „Novi potop“... Stoga mi je veoma drago što se u godini koja je možda bila najteža u novijoj istoriji srpske kulture i kada su se mnogi veliki izdavači (Stubovi kulture, Rad, Nolit) u potpunosti ugasili, a neki su na žalost pred bankrotom i skorim gašenjem, IK „Draganić“ hrabro i odvažno vratila na književnu mapu Srbije...

Nova knjiga poezije koja je upravo izašla iz štampe nosi naziv “Insomnija, bele noći”. Koliko je bilo teško nakon osam godina ponovo pisati poeziju, a ujedno pripremati tako veliki poduhvat kakav je štampanje izabranih dela?

Da, prošlo je već osam godina od poslednje zbirke poezije. To ne znači da nisam pisao i objavljivao, da ne pomisli neko da sam se bio ulenio i napravio toliku pauzu bez ikakvog ostvarenja. Poznatoje da sam se prethodnih godina više bavio formom mikroeseja i da sam prvo priredio antologiju srpskog mikroeseja XX veka “Tečni kristal”, a zatim objavio i autorsku knjigu poetsko-fenomenoloških mikroeseja “Ejdetske slike”... Ipak, posebno me raduje nova knjiga pesama “Insomnija, bele noći” koja je, sticajem okolnosti, odmah uvrštena u Izabrana dela pošto I kolo sadrži knjige poezije... Knjiga “Insomnija, bele noći” se odlomila sama od sebe... jednostavno je morala izaći na površinu kao bolna i dramatična refleksija na događaje, doživljaje, bol, strahove, nesanicu i nemire koje mi je “poklonila” prošla (2012-ta) godina... u kojoj sam nepovratno izgubio oca i nekoliko velikih prijatelja i sjajnih ljudi... Živeti u neprekidnom okruženju ljubavi, izdaja, demona, senki i ostalih svakodnevnih umiranja nije nimalo lako, ali s druge strane...pisati o istim tim temama je zaista inspirativno, uzvišeno... i dobrim delom, ako mogu da koristim taj termin, terapeutski... Mene su ove pesme i ova knjiga potpuno ozdravile... i vratile mi miran san i kosmički mir i u srcu i u duši... Dakle, nije mi bilo nimalo teško ništa paralelno raditi, a posebno mi nije bilo teško pripremati Izabrana dela...

U podnaslovu stoji „77 pesama o ljubavi, izdaji, demonima i ostalim svakodnevnim umiranjima“. Kakav značaj u vašoj poeziji imaju brojevi obzirom da se u „Albedu, Auri, Alhemiji“ pominje 99 pesama?

Većina mojih knjiga su mnogodimenzionalne, tako da sem sa metaforama i simbolima kroz reči volim da koketiram i sa drugim mogućim “znakovima pored puta”, kao što su ezoterija, mistika, likovne poruke kroz pogodne ilustracije, numerološka simbolika... Broj 9 je moj srećan broj i on u numerologiji simbolizuje otelotvorenje misije, a broj 7 je moj lični broj i on u numerologiji simbolizuje savršenstvo... Kroz ove brojeve sam ispisao možda moje dve najznačajnije pesničke knjige “Albedo, aura, alhemija” i “Insomnija, bele noći”... Moj otac je umro prošle godine u 77-oj godini... dobar deo pesama je posvećen baš njemu i to je razlog zašto knjiga “Insomnija, bele noći” ima 77 pesama... Ova igra ili “koketiranje” sa brojevima ne mora nikome drugom ništa da znači, ali meni znači jako mnogo...

Da li u prethodnom odgovoru možemo tražiti i objašnjenje zašto su na koricama svih knjiga iz Izabranih dela venecijanske maske na crnoj podlozi?

Naravno... Evo, skinimo sa korica mojih knjiga moje ime i naslove knjiga... ostaće nam samo maske na crnoj podlozi... I šta smo dobili? Dobili smo kristalno preciznu sliku sveta koji nas okružuje... sveta čiji smo i tragikomični konzumenti i svedoci i žrtve... jer svi oko nas nose maske i sve oko nas je crno... Moja poruka kroz sve knjige je da je krajnje vreme da svi skinemo maske i da se vratimo našoj prirodi i da budemo ono što zapravo jesmo... i tada će i to crno oko nas postati belo, jer tama je sama negativ svetlosti...

Iako se nije znalo da pripremate novu knjigu, ove godine ste dobili prestižnu nagradu „Kočićevo pero“. Kakav značaj za Vas ima to priznanje?

Nagradu “Kočićevo pero” dobio sam za knjigu mikroeseja “Ejdetske slike” koja je objavljena prošle godine u izdanju Službenog glasnika. Ova nagrada mi znači mnogo prevashodno iz razloga što sam do sada nagrađivan za sve žanrove u kojima sam se ogledao (za poeziju, prozu i književnu kritiku, a evo sada i za esejistiku), što je valjda neka potvrda da nisam svaštario, odnosno, lutao u žanrovima... nego sam se svakim književim žanrom uvek bavio maksimalno predano i profesionalno... Drago mi je da postoje ljudi koji su to i primetili i nagradili, jer to obavezuje da ubuduće budem još predaniji i profesionalniji.

Kako je kritika prihvatila knjigu „Insomnija, bele noći“?

Još je rano da bismo imali neke kritičke opservacije, jer je knjiga objavljena pre manje od mesec dana. Ali ono što mogu da kažem da su reakcije prvih čitalaca izuzetne, da se ljudi, baš kao što je to bio slučaj i sa knjigom “Albedo, aura, alhemija”, poistovećuju sa mnogim pesmama i pronalaze sebe u knjizi... Primam predivne mailove i komentare preko moga sajta od ljudi koji vole moju poeziju, a koje nikada u životu nisam ni video ni upoznao... Takve reakcije me ne iznenađuju mnogo jer ja sve svoje knjige, koliko god one zvučale intimističke (pisao o sazvežđima ispod kože, o zapanjujućoj jasnoći neizgovorenih reči ili, pak, o ljubavi, izdaji, demonima i ostalim svakodnevnim umiranjima)... gradim kroz jednu univerzalnu prizmu, tako da doživljaji i impresije tih pesama kod mnogih čitalaca mogu biti identični...

IK „Draganić“ je do sada objavila prvo kolo Vaših izabranih dela koje se sastoji od knjiga poezije: „Elizejska trilogija“, „Albedo, Aura, Alhemija“, „Insomnija, bele noći“ i „Novo raspeće“. U najavi je drugo kolo?

Da, drugo kolo mojih izabranih dela najavljeno je za sledeću godinu i ono sadrži knjige eseja „Ejdetske slike“, „Fotografije glasova I i II“ i „Tečni kristal“ – antologiju srpskog mikroeseja XX veka. Planirano je da se predstavljanje drugog kola mojih Izabranih dela upriliči na sledećem Sajmu knjiga...


Razgovarala: Dragana Đokić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 21 Mar - 19:22

Zoran Bognar: Krajnje vreme da skinemo maske
Bane Đorđević |
Dobitnik pesničke nagrade "Vasko Popa" za knjigu "Insomnija, bele noći". U potpuno tabloidnom načinu života, čiji smo svedoci i žrtve, došlo je do potpuno poremećenih vrednosti. Idealan ambijent za pisanje poezije
U SVOM savetu mlađim kolegama Meša Selimović je jednom prilikom rekao: "Borite se za svoju istinu, makar i na kolenima". A pesnikova jedina istina su njegovo delo i pozicioniranje istog. Kroz svoju pesmu "Epistola majci" sam rekao da je pesnik jedino mrtav ukoliko nadživi sopstveno delo. To je jedina istina svakog pesnika, svakog pisca, u bilo kojem vremenu, na bilo kojem meridijanu. Taj sudbonosni i vrednosni kantar važi od pamtiveka, pa je on jedino merodavan i ovde i sada - kaže Zoran Bognar, dobitnik nagrade "Vasko Popa", za zbirku "Insomnija, bele noći - 77 pesama o ljubavi, izdaji, demonima i ostalim svakodnevnim umiranjima", odgovarajući za "Novosti" na pitanje da li je pesniku danas napornije nego ranije da dođe do istine o sebi i svetu u kome živi.


Ove godine Bognar obeležava 30 godina rada, a tim povodom izlaze mu i Izabrana dela u sedam tomova, u izdanju "Draganića", u okviru kojih je i pesnička knjiga ovenčana prestižnom nagradom. Žiri mu je odao priznanje upravo zbog nastojanja da shvati smisao napora da se do istine dođe kroz apsolutnu iskrenost i razgrtanje intime, do njenog ogoljavanja.

* Na šta nas upućujete neobičnim naslovom?

- Knjiga se odlomila sama od sebe, jednostavno je morala izaći na površinu kao bolna i dramatična refleksija na događaje, doživljaje, bol, strahove, nesanicu i nemire koje mi je "poklonila" 2012. godina u kojoj sam nepovratno izgubio oca i nekoliko velikih prijatelja i sjajnih ljudi. Živeti u neprekidnom okruženju ljubavi, izdaja, demona, senki i ostalih svakodnevnih umiranja nije nimalo lako, ali s druge strane, pisati o istim tim temama je zaista inspirativno, uzvišeno, i dobrim delom, ako mogu da koristim taj termin, terapeutski. Mene su ove pesme i ova knjiga potpuno ozdravile i vratile mi miran san i potpuni spokoj i u srcu i u duši.

* Zašto su na koricama svih knjiga iz vaših "Izabranih dela" venecijanske maske na crnoj podlozi?

- Skinimo sa korica knjiga moje ime i naslove knjiga - ostaće nam samo maske na crnoj podlozi. I šta ćemo dobiti? Dobićemo kristalno preciznu sliku sveta koji nas okružuje, sveta čiji smo i tragikomični konzumenti, jer svi oko nas nose maske i sve oko nas je crno. Moja poruka kroz sve knjige je da je krajnje vreme da svi skinemo maske i da se vratimo našoj prirodi i da budemo ono što zapravo jesmo ili što je Šopenhauer jednom prilikom rekao: "Skinimo sve sa sebe i uđimo u jezero, pa ćemo videti i znati ko koliko vredi"... Tada bi, bar se nadam, i to crno oko nas trebalo postati belo, jer tama je sama negativ svetlosti.

* Kažete u jednoj pesmi da smo "stigli do vremena kada je svet postao pogrešno postavljen".

- U ovom vremenu ne samo tabloidnog novinarstva, nego potpunog tabloidnog načina življenja u kojem samo još senzacija ili skandal imaju moć percepcije iliti skretanja pažnje, naravno da je došlo do potpuno poremećenih vrednosti, odnosno, do jednog devijantnog vremena čiji smo i svedoci i žrtve. Živimo u vremenu "novog raspeća" čoveka, dostojanstva, istorije, svesti, samospoznaje, smisla postanja i svetosti - kada nam sve dnevne novine, internet, sve TV i radio stanice svakodnevno i nemilosrdno serviraju vesti iz sveta o nameštenim izborima, svirepim ubistvima, skandaloznim proneverama i prevarama, otkazima, o gladi, bedi, čemeru, pedofiliji, nekrofiliji, narkomaniji i hroničnoj mizantropiji; iako živimo u vremenu brze hrane, brzog življenja, uživanja "na brzaka" i još bržeg umiranja, ne bismo smeli da zaboravimo da se realnost društva ipak razlikuje od realnosti pojedinca koji je budan, emotivan i produhovljen.

GREND SLEM
* KAKO se osećate kao najnoviji laureat ove nagrade?
- Nagrada "Vasko Popa" je najveća nagrada koju možete dobiti za poeziju, ne samo u Srbiji nego i u regionu i na Balkanu i koja je vrlo cenjena u svetu, tako da ima težinu međunarodne nagrade... Mi je u esnafu, onako interno, zovemo i NIN-ova nagrada za poeziju, jer što je NIN-ova nagrada za roman, to je svakako nagrada "Vasko Popa" za poeziju, ili, ako mogu biti metaforično malo slobodniji pa da se poslužim teniskim žargonom, ono što je za Noleta i ostale tenisere Vimbldon, to je za nas pesnike nagrada "Vasko Popa", dakle pravi grend slem.
* Trpi li poezija u takvom vremenu, ili pesnici ponovo ulaze u modu?

- U kreativnom činu poezija nikako ne može da trpi, jer ukoliko je patnja nepisani zakon poezije onda je ovo idealan ambijent za pisanje iste. Ali ako pričamo o poeziji kroz prizmu izdavaštva i njenom plasmanu u medijima onda moram napomenuti da je stanje katastrofalno. Danas gotovo svi izdavači u vreme ekonomske krize štampaju najvećma komercijalne knjige kako bi preživeli, dok u fiokama trpe i čekaju neka bolja vremena knjige iz oblasti poezije, istorije umetnosti, književne kritike, teorije i esejistike. Nadam se da će nešto u najskorije vreme morati da se promeni jer bez negovanja pomenutih žanrova nema ni ozbiljnih izdavača ni ozbiljne književnosti.

* U kakvom je stanju srpska kultura?

- Srpska kultura je u haotičnom i u naizgled bezizlaznom stanju. Svedoci smo da su kultura i umetnost najveće žrtve u takozvanoj tranzicionoj Srbiji, jer se u njih ulaže manje nego ikad. Podsetimo se da je prošle godine iz budžeta Srbije za kulturu izdvojeno tek sramnih 0,6 odsto iako su po konvencijama Evropske unije i zakonu o zemljama u tranziciji dužni da izdvajaju bar tri odsto od ukupnog budžeta. Pa ako se nekad govorila ona izlizana floskula da je "kultura u našem društvu poslednja rupa na svirali", bojim se da je došlo vreme da za nju više ni nema mesta na toj svirali.

* Mogu li književnost i umetnost da savremenom čoveku olakšaju put, pruže utehu i odgovore?

- Samo umetnost to i može "jer bez umetnosti nema ni duhovne vertikale". Ali kome sve ovo pričamo, kome se obraćamo? Ima li neko ko je racionalan i mudar među ljudima koji vode ovu zemlju ko će čuti naš, sada već višedecenijski, vapaj i krik upozorenja...








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Uto 28 Mar - 11:40

POVRA­TAK­ SRP­SKOM­ STA­NO­VI­ŠTU?

Intervjui


UVODNA REČ

Odluku da od razgovora koje sam javno vodio sa zanimljivim i različitim sagovornicima, poglavito u skrajnutim mediji­ma, čiji je domašaj malen, komponujem ovu knjigu, doneo sam na predlog Marinka M. Vučinića. On je smatrao da bi bilo vredno da se na jednom mestu, u zajedničkim koricama, okupe ovi moji iskazi, kao prikaz društvenih prilika i okolnosti u kojima su nastali. Bez tog predloga možda ne bi bilo ove knjige. Ako se ona ne pojavljuje na onoj adresi kojoj je bila namenjena, ako ni njen inspirator ni na koji način nestoji iza njenog sadašnjeg sadržaja, ako je do svega toga došlo usled načelnih razmimoilaženja, onda to ne znači i da nisam zahvalan Marinku M. Vučiniću i Dosijeu na njihovoj posvećenosti jednoj od mogućih verzija same knjige. I kada se ne slažu u određenim stvarima, ljudi se mogu rastajati na uzajamno prihvatljiv način.

Nedugo posle odustajanja Dosijea — i njegovih urednika — ­od objavljivanja ove knjige, nemajući nikakvih saznanja o bilo čemu što prethodi njegovom predlogu, Vladimir Dimitrijević je predložio da izdavačka kuća Catena mundi objavi knjigu mojih intervjua. Tako se sada pojavljuju svi tekstovi koji su bili predviđeni da se pojave još u prvoj verziji ove knjige. Prirodno je da izrazim zahvalnost onima koji su omogućili da se moja knjiga pojavi u ovom obliku.

1.

Kako su ovi razgovori vođeni poglavito u vezi sa mojim knjigama Moralistički fragmenti i Duh samoporicanja, oni podrazumevaju jedan prilično jasno određen krug tema, motiva i ideja. On je oblikovan i u reaktivnom vidu, jer sam povremeno bio izložen čitavim nizovima kritika, osporavanja i ličnog vređanja, pa sam u ovim razgovorima nastojao da — za publiku svakako širu od čitalaca mojih knjiga — pojasnim svoja shvatanja. Jer, krivotvorenje mojih shvatanja, naročito mog nastojanja da obnovim značenja davnašnjeg pojma srpske politike — srpskog stanovišta, predstavlja obaveznu partiju u tekstovima našeg sekularnog sveštenstva.

Već je prvo izdanje Duha samoporicanja zasmetalo njenom izdavaču u nastojanju da dobije sajamsku nagradu: rekli su mu — u ova demokratska i liberalna vremena — kako njegova izdanja zaslužuju priznanje, ali mu ono izmiče zato što objavljuje knjige "Čavoškog i Lompara". Bilo mi je žao izdavača, ali mi je bilo drago da su me smestili pored vrsnog naučnika i višedecenijski diskriminisanog čoveka. Ovako žigosanoj knjizi nije posvećen nijedan neutralni ili afirmativni red u dnevnim novinama, bilo da su u državnom ili privatnom vlasništvu, niti je dobila i jedan sekund na tolikim televizijama naših nacionalnih frekvencija. Ona je — istovremeno — napadana u zagrebačkim, beogradskim i sarajevskim štampanim medijima, kao što je bila predmet polemičko-političkog potkazivanja na talasima državnog radija.

A ipak je — u periodu od jedne godine — doživela čak tri izdanja: neprestano proširivana novim obrazloženjima svojih početnih teza, ona se napokon pojavila u svom konačnom obliku. Imala je i nekoliko vidova podrške. Tako ju je nedeljnik Pečat afirmisao na različite načine: kritičkim prikazima, okruglim stolom koji joj je posvećen, objavljivanjem novonapisanih deonica, dodeljivanjem nagrade Pečat vremena. Značajno je što ju je podržao jedan broj uglednih kritičara u stručnim časopisima: od Letopisa Matice srpske preko Književnog magazina do Nove Zore. Najveću podršku su joj dali njeni čitaoci: nema niti jedne knjige ovakvog naučnog i teorijskog profila koja bi u godinu dana doživela čak tri izdanja.

Ako bi bilo neophodno da odredimo njenu prirodu, onda bismo mogli da kažemo kako je reč o kulturnoistorijskom i esejističkom pripovedanju. Ono uprizoruje osobenu vrstu mešovitog diskursa, jer je na delu prožimanje istorijskih, književnih, političkih i teorijskih evidencija. Sve one se — na različitim nivoima opštosti — podudaraju u raskrivanju duha samoporicanja kao dominantog vektora naše kulturne politike u XX veku.

Okolnost da je napisana u polemičkom izazovu koji su mi uputile istaknute figure našeg sekularnog sveštenstva, otkriva neizbrisivu polemičnost njenog stanovišta kao najvidljiviji znak intelektualnog angažmana. Ova vrsta kritičkog stanovišta podrazumeva daleke i impresivne uzore. Jer, čovek sa čežnjom čita takve knjige kao što su Zarobljeni um Česlava Miloša ili Marksizam i jezuitizam Nikole Miloševića. Pored upečatljivog osvetljavanja psiholoških i društvenih vidova staljinizma, u Miloševoj analizi nas svakako impresionira osobena pripovedna proživljenost i umetnička elegancija diskurzivnog iskaza. Rasvetljavanje dubokosežnih zasada marksističkog mišljenja, uspostavljanje neočekivanih kontinuiteta između naizgled nesrodnih teorijskih poduhvata, prožeto je teorijskom originalnošću i argumentacionom suverenošću u analizama Nikole Miloševića.

Šta je, međutim, vredno u tim knjigama u našem vremenu? Zar nije minuo zlatni čas njihove aktuelnosti? Zar nije odjeknulo potonje zvono komunističkoj ideologiji? Zar ona nije otpravljena — kako su ljudi nekad voleli da govore — u ropotarnicu istorije? Zar nije ostao samo sjaj uspomena i rekvizita koji i sami postaju bunjište istorije? Koga bi mogla dotaći misao o ketmanu kao obliku samozatajne egzistencije? Koga bi mogla nadahnuti slutnja o tome da ako sredstva nisu u skladu sa oglašenim ciljem, onda se do tog cilja ne može ni doći? Zašto sve to izgleda kao da je zauvek otišlo sa našeg horizonta? Zato što se zlo promenilo.

Ali, zlo je tu. U saznanju o zlu koje nas, menjajući se, nikada ne napušta možemo pronaći trajnu aktuelnost knjiga koje su nas nadahnule. Jer, one — mimo svojih sasvim preciznih istorijskih sadržaja — donose istančanu svest o dva univerzalna momenta čovekove egzistencije. One — u svim vremenima — apeluju na univerzalni momenat pobune protiv nametnute jednoobraznosti mišljenja života. Ali, one istovremeno apeluju i na univerzalni momenat pobune koja nastaje u ime slobode. Okolnost da se bunimo protiv totalitarizma i okolnost da se bunimo u ime slobode otkriva ne samo temelje njihovog esejistički i teorijski blistavo uobličenog izraza nego i nastojanje koje je položeno u zasnivanje kritičkog stanovišta moje rasprave o duhu samoporicanja.

U knjigama, pak, postoji i nastojanje da zasnuju svoje afirmativno stanovište, da odrede u ime kog načela oblikuju svoja tematska i istorijska saznanja, da ospolje konstruktivni momenat teorijskog angažmana. Ni tu nismo lišeni uzora. Oličava ga usamljenička i pobunjenička egzistencija Aleksandra Solženjicina: strasni i beskompromisni kritičar komunizma, izgnanik iz otadžbine, on je nedugo potom — posle harvardskog govora u kojem je podvrgao kritici zapadni svet — postao neomiljeni usamljenik, koji šeta unutar velikog i ograđenog imanja, sam i sve samlji, u sabiranju egzistencijalnog i istorijskog iskustva. U njegovom spisu srećemo reč samoporicanje, kao reč koja obeležava rusku istorijsku sudbinu.

Sama reč ima svoj vertikalni i mistički, kao i svoj horizontalni i istorijski smisao. Ta dva puta — kako je davno sugerisao Mirča Elijade — potpuno se razlikuju. Čas u kojem se čovek uspinje na mističkoj putanji, sve do otkrića duha kao božanskog, svakako je čas samoporicanja, gubljenja svesti o sebi, nadilaženja orijentacije u svetu u korist rasvetljenja egzistencije, jer je to kretanje koje obeležava utemeljenje duha u onom što mu prethodi. To je put metafizičkog pronalaženja: put ponovnog utemeljenja. U srpskoj književnosti ima jedan veličanstven pesnički izraz ovog kretanja: oličava ga Njegoševa Luča mikrokozma.

Kao sekularizovana verzija ovog jedinstvenog iskustva, kao istorijska inverzija duha, kao nepovratni pad sa visa u niz, kao gubljenje umesto pronalaženja sopstva, samoporicanje obeležava čas raslojavanja egzistencije, koja nije više neprestani čovekov odgovor na pozvanje, već nestaje u korist orijentacije u svetu: odricanja od sebe u korist sveta. To je put metafizičke izgubljenosti: nestaje sopstva koje bi se moglo iznova utemeljiti. Treba, dakle, razlikovati samoporicanje kao način kojim se čovek, koji je — po Ničeu — neutemeljena životinja, jer neprestano teži sopstvenom temelju, koji je — po Majster Ekhartu — otvorenost koja teži ispunjenju, utemeljuje u egzistenciji od samoporicanja kojim se čovek rastemeljuje u svetu.

U ovim razgovorima — kao i u mojoj raspravi — duh samoporicanja je osvetljen kao duh našeg istorijskog pada, kao duh koji nadahnjuje jedan istorijski ritam u XX veku: njegovo smisaono jezgro predstavlja višestruko preoblikovani pojam srpske krivice. Osvetliti ideološke slojeve koji obavijaju ovaj pojam, raspoznati presudne istorijske raskrsnice na kojima je on dobio nove sadržaje i zadržao osnovni pravac, bio je kritički cilj mojih analiza. Jer, sam pojam srpske krivice obeležava da je unapred odobreno svako nasilje prema srpskim nacionalnim pravima i njihovim zastupnicima. Ono što sam želeo da afirmišem, kao kontrakretanje u odnosu na ritam samoporicanja, vezano je za našu nacionalnu egzistenciju u XIX veku, jer se tadašnje istorijsko i kulturno kretanje odvijalo u znaku srpskog stanovišta. Upravo je taj pojam izazvao lavinu kritičkih komentara i ličnih uvreda koje su se sručile na moju — inače tvrdu — glavu. Zar to ne znači da sam pogodio samo središte istorijskog ritma samoporicanja kao ritma koji ispunjava naše živote?

2.

Okupljeni u jednoj knjizi, ovi razgovori donose izvesna ponavljanja. Tamo gde mi se činilo da su ona suvišna, obeleženo je da u konkretnom razgovoru izostaje jedan deo. Negde nije moglo biti uklonjeno ono što se ponavlja i u nekom drugom razgovoru, pa je to ostavljeno kao znak vremena u kojem sam višestruko ponavljao istovetne ili srodne stvari. Ponekad bi se, zbog oskudnosti prostora, dogodilo da moji odgovori budu skraćeni. Ovde su, pak, oni prikazani u svom celovitom obliku, onako kako su napisani, dok o tome kako su izgledali kada su objavljeni čitalac ove knjige može da se obavesti na osnovu preciznih bibliografskih odrednica koje obeležavaju svaki razgovor.

U periodu između 2007. i 2013. godine, što je vremenski okvir svih ovih razgovora, bilo je različitih događaja na koje se odnose pojedine moje aluzije. Nisam upotrebljavao imena nosilaca javnih položaja zato što su ona — u času kada bi se pojavio razgovor — svakako bila lako prepoznatljiva i zato što sam uvek naglašavao jedan dublji istorijski kontinuitet negativnog kretanja u srpskoj istoriji koji je bio nadahnut duhom samoporicanja. U tom kretanju oznake poput predsednik Srbije obeležavaju na kom državnom nivou i u kom području moći se ostvaruje onaj negativni impuls koji je vođen duhom samoporicanja, a ne koja ga konkretna ličnost ostvaruje: u času kada se razgovor pojavljuje u javnom području, svi dnevno čuju — više puta — ime te ličnosti i otud je lako otkriti na koga aludiram.

Kada sam ove razgovore okupio u knjizi, pojavila se mogućnost da protok vremena učini nejasnim ono što je nedavno bilo lako prepoznatljivo. Jer, sada je moguća zabuna: o kom predsedniku Srbije je reč? Otud sam u napomenama uvek objašnjavao na koga se odnosila moja tadašnja aluzija. Okolnost da je ona — u novim prilikama — lako primenjiva na novu ličnost pokazuje da je moja sklonost da prepoznajem funkcionalne adrese duha samoporicanja u našoj javnoj svesti bila opravdana. Jer, ako dve različite osobe na istoj funkciji čine iste ili duboko srodne stvari, onda to znači da je ritam samoporicanja nešto što se odvija po istorijskim nalozima sila i moći, a ne po proizvoljnim raspoloženjima pukih izvršilaca. Ta okolnost — po mom shvatanju stvari i odgovornosti — ne umanjuje ličnu odgovornost tih ljudi nego je samo perspektivizuje u celini istorijske situacije.

Kao unutrašnji plod dugotrajnog istorijskog nametanja obrazuje se — u naše dane — ideologija srbijanstva. Ona postaje regulativni momenat aktuelne državne politike. Taj proces je u nastanku. Kako u svetlosti ovih saznanja možemo proceniti nedavno izrečenu tvrdnju — sa mesta predsednika Srbije — da su Srbi u Bosni — Bosanci? Nikako ne treba umanjivati značaj ovakvih iskaza: bilo da ukazujemo na okolnosti koje su ih iznedrile, bilo da smo svesni obrazovne i vaspitne oskudnosti njihovih glasnogovornika. Jer — davno nas je poučio Nikola Milošević — "nećemo sigurno preterati ako kažemo da dnevnopolitički razgovori imaju izvesnu teorijsku pozadinu, čak i onda kada je oni koji u njima učestvuju nisu u punoj meri svesni". Otud je neophodno osvetliti kulturnopolitičku pozadinu određenja koja su se iznenada — sa najviše političke adrese — pojavila u nas. Jer, ako ovakve iskaze spojimo sa njihovim istorijskim i teorijskim zaleđem, onda okolnost da se oni sada pojavljuju mnogo govori o planovima za budućnost.

Ako su Srbi u Bosni u stvari Bosanci, šta su onda Srbi u Hrvatskoj? Oni tada moraju biti — Hrvati. Šta to znači? To znači da se oglašava kao delatna i važeća doktrina o političkom narodu. U Ugarskoj protezana i na Srbe i na Hrvate, ova srednjovekovno ustrojena predstava, jer se pojavila u zajednici sa idejom o državnom i istorijskom pravu, bila je ospoljeno ili prikriveno — kako kad, po prilici — načelo hrvatske politike tokom XIX i XX veka. Njen osnovni cilj je bio poništavanje srpske političke individualnosti kao uvod u poništavanje ukupne srpske nacionalne egzistencije. Da li se ova zlokobna politička zamisao naknadno autorizuje sa najviše političke adrese u Srbiji i, štaviše, proteže na Srbe u Bosni i Hercegovini? Odakle potreba za ovom autorizacijom?

Drugi važan momenat ideologije srbijanstva jeste — asimetrični simetrizam. Jer, ako su Srbi u Bosni — Bosanci, onda su muslimani u Srbiji — Srbi, kao što su Hrvati u Srbiji — Srbi. Zašto i to nije izrečeno? Zato što bi to izazvalo opravdana i negativna reagovanja. Da li to, onda, znači da se u Srbiji obrazuje poredak u kojem se ono što se ne sme reći nikome, ipak može reći, jer se može kazati Srbima: kao Bosancima, kao Crnogorcima? Ova asimetričnost je u temelju neprestanog opovrgavanja osnovnih i univerzalnih ljudskih prava Srba. Ona izvire iz unapred određene spremnosti na samoporicanje, koje poprima oblik nadolazećeg raskola između srpstva i srbijanstva.

Kao kulturna zamisao, ideologija srbijanstva podrazumeva napuštanje integralne srpske kulturne politike. Jer, ona utire put instrumentalizovanom tumačenju čitavih vekova u skladu sa aktuelnim rasporedom istorijskih sila i u bitnoj nesaglasnosti sa osvedočenim istorijskim saznanjima. Ona omogućava da se iz srpske kulture ukloni ogroman broj istorijskih i kulturnih sadržaja. Nesumnjivo velika državotvorna tradicija srpskog integralizma u XIX veku, kao i tadašnje crnogorstvo, srbijanstvo je — štaviše — presudan deo srpstva.

Sama Srbija svakako je iznad toga: kao Jakšićeva "otadžbina", kao Crnjanskov krfski raspon između pokreta kojim "u Serbii zornjaču tražim" i gorkog osvešćenja u saznanju da "umreću zbog Serbie a nismo se ni sreli", kao Davičov raspon između životne "pesme među narodima" i ustaničke "bune među narodima", kao Desankina "velika tajna", kao Pajićev sužanj, jer "ja sam bio u Srbiji/ Srbija je na robiji". Sama Srbija je — u svojoj mnogoobličnosti — vrednija od svake ideološke predstave koja se na nju poziva.

Ali, samo srpskom integralizmu pripada sav policentrizam srpske kulture: barokni i građanski svet koji nastaje severno od Save i Dunava, ustanička i epska tradicija u Bosni i Hercegovini i Dalmaciji, gradska uporišta našeg kulturnog života u Trstu, Beču i Zagrebu, štokavski govor Dubrovnika, vizantijska svetlost kosovsko-metohijskih i makedonskih manastira, ogledanje sentandrejskih crkava u velikoj vodi Dunava. Da li ćemo se odreći srpskog kulturnog policentrizma u korist ideološke konstrukcije srbijanstva?

Ona je — i to valja kazati u ovom času — razorna po samu Srbiju. Ne treba imati nikakvih nedoumica kada je o tome reč: dovoljno je uočiti sa kojih se adresa neprestano — u svim situacijama — isključuje reč srpski i ciljano zamenjuje rečju srbijanski. Jer, ideologija srbijanstva samo je unutrašnji takt i odziv na spoljašnje dugotrajno simboličko i kulturno nastojanje. Zar neprestano ne traju nastojanja da se Gračanica — u okviru UNE-SKA — upiše u "kosovsku kulturu"? Zar nismo svedoci odstupanja od evropskih standarda kada je reč o manjinskom pravu na ćirilicu u Vukovaru? Zar je toliko teško uočiti da je ideologija srbijanstva istinski korelat ideologije vojvođanstva?

Uloga i smisao nacionalne inteligencije — kao i njeno osnovno nastojanje — bili bi u nastojanju da se srpsko stanovište učini legitimnim. Jer, srpsko stanovište predstavlja prirodnu i normalnu posledicu čitavog XIX veka u nas. Slobodan Jovanović je s razlogom kazao kako su Srbi — posle Prvog svetskog rata — izvršili "nacionalnu demobilizaciju". Drama čitavog tog kretanja pojavljuje se kao drama naše nacionalne inteligencije. Često se pojam nacionalne inteligencije određuje kao nemoguć pojam, kao sontradictio in adjecto. Nije nužno da bude tako. Jer, opisni pridev nacionalni određuje neku kakvoću i neko svojstvo inteligencije. To svojstvo može pripadati njenim prirođenim i njenim izabranim mogućnostima. Ona inteligencija koja bira da u slobodu svojih odluka i putanju svoje odgovornosti uključi nacionalnu egzistenciju i nacionalnu kulturu razložno se može nazvati nacionalnom inteligencijom.

Ona nema nikakvih posebnih prava u odnosu na druge moguće izbore. Ne bi, međutim, trebalo da ima ni posebnih opterećenja. Prevashodni cilj nacionalne inteligencije trebalo bi da bude održanje — u javnoj svesti — integralizma srpske kulturne politike kao bitne komponente državne i nacionalne egzistencije same Srbije. Takav cilj bi zahtevao promenu i strukture i sadržaja nacionalne inteligencije. Imajući i to u vidu, predložio sam promenu kulturne paradigme: da unutar srpskog stanovišta od odlučujućeg značaja bude poverenje u kulturu. Srpska kultura — kako sam napisao — treba da bude i kultura razlike u odnosu na globalizam kao ideologiju i kultura učešća u globalizaciji kao svetskoistorijskom kretanju koje je neizbežno.

Da bi ova istančana razlika mogla da igra neku ulogu u delovanju nacionalne inteligencije, neophodno je obezbediti nekoliko preduslova. Neophodno je zauzeti vidljivo mesto u javnom području. Jer, nema inteligencije ukoliko nema javnosti. Kako je nacionalna inteligencija — u svojim bitnim temama i vidovima — gotovo isključena iz manipulativne javnosti koja određuje našu svest, onda je stvaranje demokratske javnosti odlučujuća činjenica u oblikovanju nacionalne inteligencije. Nedostatak javnosti — kao nedostatak nacionalnih frekvencija, štampanih medija, prepoznatljivih adresa u javnom prostoru — čini da izostaje povratni proces: u stvaranju demokratske javnosti koja bi bila korektiv sadašnjoj manipulativnoj javnosti došlo bi do oblikovanja nacionalne inteligencije. Ona bi nastajala kroz brojne estetske, političke, ideološke, kulturne razlike koje bi podrazumevale načelnu i prethodeću odluku o srpskom stanovištu kao njenom ishodištu.

Jer, upravo su nam davnašnji vrhovi nacionalne inteligencije — po rečima Milana Kašanina — podarili "model Evropljanina i model Beograđanina... zbog koga je toliko mladog sveta, iz svih srpskih krajeva, zavolelo Beograd i Srbiju". Zašto to sada nije tako? Velika je njihova zasluga "što su mladi srpski intelektualci s toliko odlučnosti dočekali ratove 1912—1918". Zašto je nestalo i mirnodopske odlučnosti u nas? Oni su, dakle, omogućili da svane "jedna od najvećih epoha srpske istorije — doba pobeda na vojištu, u nauci, u književnosti, umetnosti, muzici", da se "u te dve decenije XX veka, sa Srbijom ... ponovi istorija iz antičkih vremena — da jedna mala država može biti velika zemlja." Koliko smo danas daleko od svega toga? Onoliko koliko smo lišeni uporišta u integralističkoj srpskoj kulturnoj politici, u čijem je središtu srpsko stanovište.

Milo Lompar
10. jun 2013. godine / Catena mundi








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sre 19 Apr - 12:45

Svetlana Bojković: Ovo vreme je izašlo iz zgloba


Posle 24 godine Svetlana Bojković se vratila u svoju nekadašnju
 matičnu kuću, Narodno pozorište, gde će od 24. aprila igrati 
Vojvotkinju od Jorka u Šekspirovom komadu “Ričard Treći”, 
u režiji Snežane Trišić.




Ima neke simbolike u činjenici da “Ričard Treći” takođe 24 godine nije bio na repertoaru nacionalnog teatra, kao i da Bojkovićeva prvi put u svojoj bogatoj višedecenijskoj karijeri igra u jednom Šekspirovom komadu. 

"Obradovala sam se pozivu, obradovala sam se što ću posle 24 godine ponovo stati na scenu Narodnog pozorišta, koju sam najviše volela, a radost je i što me Šekspir nije mimoišao. Uloga je jako lepa, nije velika, ali je vrlo definisana i nekako sam ispunjena radošću zbog toga”, rekla je Bojkovićeva u intervjuu Tanjugu. 

Ona kaže da je komad “Ričard Treći” presudio da se vrati u Narodno pozorište i da se ne bi vratila sa nečim što nije za nju lično izazovno. 

“Lepo se poklopilo da bude i Šekspir i Narodno pozorište”, dodala je ona. "Vojvotkinja od Jorka je majka Ričarda Trećeg, Edvarda i Glostera. Ona je najstarija u komadu, kao neki hroničar toga vremena. Ona je osoba koja se nagledala mnogo krvi, bitaka, mnogo surovosti i prepoznaje kada će se nešto sledeće u tom smislu desiti, ali je vrlo jaka žena i predstavlja ženski stub tog vremena. Vrlo zanimljiva uloga, zahteva personaliti od glumice." 

Ističe da joj je bio izazov da govori Šekspira. “U glumi postoji Šekspir, kako se on tumači da bude dostupan modernom, savremenom gledaocu, da nađe put do njegove misli i srca, i sve ostalo. Igrati Šekspira je jedan kolosek, a sve ostalo drugi. I to je bio izazov u mom glumačkom zanatu", kazala je Bojkovićeva. 

Ona, kao i svi koji rade na predstavi, uverena je da je sadašnji trenutak pravi za “Ričarda Trećeg”. 

"On može da se tumači i kao politička drama, kao drama u kojoj sve što je humano počinje da iščezava, gde počinju da vladaju drugi, nepisani zakoni za samoodržanjem, koji su vrlo surovi - likvidacije, laži, manipulacije. Šekspir je rekao: 'Ovo vreme je izišlo iz zgloba'. Ako je neko to rekao pre 400 godina, a svet i dalje opstaje, onda je to slaba uteha, ali je uteha. Mi i danas možemo da kažemo da je ovo vreme 'izašlo iz zgloba', na celoj planeti, ali svet ipak opstaje”, rekla je priznata glumica. 

Naglašava da se zlo ne može iskoreniti i da čovek mora stalno da se bori protiv toga. 

"Nedavno sam negde čula, neko je lepo rekao, da je zlo vitalnije od dobra. Ono što je suprotno od zla mora da udesetostruči svoju borbu ne bi li nekako amortizovao te činioce zla", istakla je Bojkovićeva. 

Primećuje da sve ono o čemu govori Šekspir u “Ričardu Trećem” - vlast kao opijat, manipulacija, okruženje koje je udvoričko ne bi li opstalo, da sve to postoji i danas, svuda. 

“Nažalost je tako. Stvari se u evoluciji ljudskog mozga i psihe nisu promenile. Živimo u ekonomskoj krizi, ceo svet, posebno mi i zemlje u tranziciji, zemlje u regionu. Kada dođe do takve krize, egzistencijalne, to utiče na ljude, u njih ulazi strah, hoće li uspeti da sačuvaju svoju egzistenciju i onda se povuku, ćute, pristaju na sve, ne bore se za svoja prava,. koja im se iz dana u dan smanjuju. I, što je najgore, smanjuje se i kvalitet rada. Kvalitet više nije bitan, on je tako redak i ostaje samo na pojedincima, a generalno gledano, svejedno je", primetila je glumica. 

Bojkovićeva se nedavno vratila iz Finske, gde je provela četiri godine sa suprugom Slavkom Kruljevićem, ambasadorom Srbije u Helsinkiju, i kaže da nije ni pokušavala da poredi tu zemlju, u kojoj je sve sređeno i uređeno, sa Srbijom. 

"Ja volim svoj Beograd, pa kakav god da je. Volim svoju zemlju, tu toplinu i humor koji imamo. Mislim da nas to i vadi u našem opstajanju. Taj humor je jedinstven, retko ko to ima, severnjaci nemaju, tamo nema viceva. Helsinki je prelep, uredan, čist, ali u devet sati uveče nema ljudi. Meni je nedostajao puls Beograda, pa neka je i prljav, ali to je živ grad”, istakla je ona. 

Pored Narodnog pozorišta, publika će Svetlanu Bojković gledati i u Ateljeu 212, gde će igrati u predstavi “Kako je lepo videti te opet”, po tekstu Olge Dimitrijević i u režiji Saše Milavić Dejvis. 

U predstavi igraju još i Gorica Popović, Tanja Bošković, Sofija Juričin i Ivan Mihailović, a premijera je planirana za zatvaranje Sterijinog pozorja. Bojkovićeva kaže da bi trebalo da radi i seriju “Majka i sin”, reč je australijskoj franšizi, slepstik komediji, u kome će joj sina igrati Andrija Milošević, a režiraće Vlada Aleksić, jedan od reditelja serije "Andrija i Anđelka”.

b92.net
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Sre 19 Apr - 12:56

Miodrag Krivokapić: Trpimo posledice istorije





ZAKAŽETE intervju jednim povodom - početak emitovanja serije "Kud puklo da puklo", od ovog ponedeljka na Prvoj TV (svakog dana oko osam uveče). Skupljajući pitanja za razgovor naletite na još jači razlog - ravno 40 godina od prvog pojavljivanja pred (TV) kamerama. A onda, i pre no što sednete naspram sagovornika, shvatite da je on sam dovoljan povod: Miodrag Krivokapić Brik (65).

Kako su nam oba "zvanična" povoda sa malog ekrana, Krivokapića najpre pitamo da li glumci na prvo mesto ipak stavljaju pozorište. Da li je teatar - sin prvenac, film - muško dete, a televizija - ćerka, da ne kažemo "virdžina":
- Danas znam da nije tako. Onda, pre 40 godina, nisam - priznaje Brik. - Još od amaterskih dana u (rodnoj) Peći, pa dalje na akademiji, "odgajani" smo da je pozorište baza. Spremani smo za scenu, teatar je kuća, a sve ostalo usput. I kasnije sam na prva dva mesta "držao" porodicu i pozorište. Ali, da mi je onda bila današnja pamet, pažljiviji bih bio i prema filmu i prema televiziji. Uostalom, toliko je toga što samo kamera može da ulovi.

Možda, kao esnaf, niste ni "fer" prema filmu i TV, jer oni su ti koji glumce izbacuju u prvi plan, čak ih nekako čuvaju od zaborava?
- Da prvo ne budemo nefer prema pozorišnoj publici, jer verovatno svako pozorište u Beogradu ima više gledalaca tokom sezone od većine fudbalskih klubova. Meni je divno ovo što se dogodilo kada je JDP ponudio ulaznice za 100 i 200 dinara. Nisu ti ljudi stajali u redu samo zato što je popust, već je to srednji sloj koji jeste osiromašio, a ne želi da se zadovolji "sapunicama". Objektivno, nisu ni inače karte skupe, ali... Ovo za zaborav jeste tačno. Pretpostaviš život pozorištu, odbiješ neke važne uloge van teatra, spremaš toliko sjajnih i (tebi) toliko bitnih predstava, a danas od mnogih nije ostala ni fotografija. S druge strane, ono što je kamera zabeležila je tu, čak i najveće gluposti.

Kad vidite, recimo, tu prvu TV dramu, "Zec" (1975), sećanja su vam "crno-bela ili u koloru"? I inače, pamtimo li češće crno i belo, a ne u bojama i nijansama?
- Uh, za "Zeca" više i ne znam. Sećam se da smo imali punih 20 dana proba, kao u pozorištu, da smo svi bili relaksirani. A inače, verovatno pamtimo ekstreme. Više se sećamo pobeda ili poraza, odnosno onoga što smo mislili da su pobede i porazi, jer ta dva pojma su vrlo relativna. Meni je sećanje na glumačke početke bolno. Imao sam problem da upišem Akademiju u Beogradu. Triput sam odbijen, čak nisam prošao ni na Pravnom fakultetu. Nisam tada, izgleda, imao sreće sa Beogradom, pa sam otišao u Zagreb da umirim sujetu. Šalim se, ali kad danas pomislim otkud to da sam uspeo, shvatim da je to verovatno zato što sam bio uporan i verovao u sebe.

Vaša karijera, pa i život, umnogome su se i odvijali "duž auto-puta E 70", na relaciji Beograd - Zagreb. Na tom potezu je zaživela i serija "Kud puklo da puklo", u produkciji hrvatske Nove TV, sa glumcima iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore...?
- Mene to raduje. U onoj zemlji sam paralelno živeo u dva grada, ne znam gde nisam radio. To je u jednom trenutku nasilno prekinuto. Nisam neki jugonostalgičar, ali jesam se svuda osećao kao kod kuće. Ako ništa drugo, ne moramo da se prevodimo, a i senzibilitet publike je isti.

S tim što ne možemo, nažalost, a da ne izgovorimo i reč mržnja, možda i zloupotrebljavajući činjenicu da ste rođeni na Kosovu i da ste se školovali i karijeru počinjali u Hrvatskoj?
- U takve priče se ne bih upuštao. Imam, naravno, mišljenje o svemu što se dogodilo, ali, iz iskustva, ne bih o tome. Ipak, ja sam prošao kroz to bezbolno i o tome bi trebalo da pričaju ljudi koji su doživeli golgotu. Mi trpimo posledice istorije, carevina koje su prolazile i ostavile tragove, a ljudi su zaista isti. Kao dete vojnog lica tako sam i odgajan. Koliko god zvučalo kao floskula, u onoj državi bilo je truda da se prihvati i drugi.

A sad, "Kud puklo da puklo"?
- Premda mislim da nije imala takvih ambicija, serija je donekle metafora tog društva. Ona jeste smeštena u konkretnu sredinu, prosto zato što lokalizmi daju dodatni šarm. Ali, humor koji dolazi iz odnosa zavisti, pakosti, dobrote, borbe za neku sitnu vlast, to jeste priča svih nas. Pitao sam se kako će se iz tako male sredine izvući toliko puno tema za toliko epizoda, ali scenaristi su odlični. Serija je u Hrvatskoj možda i najgledanija, a ubeđen sam da će i u Srbiji odlično proći.

Tu glumite policajca u penziji. Glumili ste na desetine drugih. Jeste li probali da odglumite i samog sebe?
- Nemam iluziju da mogu da budem neko drugi. Nisam od onih koji se fizički preobrazi. Išao sam iz sebe, više verujući u unutrašnju transformaciju. Ali, ponekad se u tom procesu dogodi da u sebi otkrijete prostore kojih niste bile svesni. To je veliko zadovoljstvo. S druge strane, mi i ne treba da glumimo, već da dokučimo istinu. Uostalom, koliko mi je s jedne strane najveća uvreda kad kažu: "Ma, nemoj da glumiš", toliko mi je najveći kompliment bio kada su neki italijanski producenti, povodom filma "U ime naroda", Živka Nikolića pitali: - Ko vam je onaj naturščik?

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 24 Apr - 13:53

Vlasta Velisavljević: U 91. upoznajem Srbiju!

Poznati glumac o nagradama, ulogama, putovanjima, vožnji, "Novostima", sećanjima..






U ZGRADU "Večernjih novosti" ušetao je lako, kao da ulazi u svoj dom. Naime, Vlasta Velisavljević je bio čest posetilac naše kuće, pa bi neprirodno bilo da se sada ponaša kao gost. Umesto "putovanja" liftom, glumac bira pešačenje "uzbrdo". Do četvrtog sprata penje se kao da ovog leta neće napuniti 91 godinu. Usput se raspituje o novinarima koji su nekada radili za pisaćim mašinama naše redakcije, bifeu u koji je rado svraćao, čarobnom pogledu sa šestog sprata zgrade u centru Beograda. Prepričava nam glumačko-novinarske anegdote, priseća se trenutaka kada je posle svake premijere žurio u "Novosti" da bi pročitao kritiku tek skinutu sa vruće rotacije, koja će čitaoce sutradan razgaliti.

- Nekada je kritika bila veoma važna za nas glumce - ne krije Vlasta. - Bili smo radoznali da istog trenutka saznamo kako su nas ugledna imena, poput Milutina Mišića, ocenila. Odnosi između novinara štampanih medija i glumaca su inače bili posebni, jer smo mi želeli da dosegnemo visine i postanemo popularni, a ko je u tome mogao bolje da nam pomogne nego majstori od pera. Ali nije samo to bio razlog naših susreta. Imali smo o čemu da razgovaramo, da se našalimo, a bogami su se rađale i ljubavi. Mnogi novinari su se oženili glumicama i ti brakovi su lepo trajali.
Danas su druženja sve ređa, kritike je sve manje, ali zato priznanja ne zaostaju i isto veliko vrede. A, Vlastu ove godine baš ne zaobilaze. Posle odlikovanja predsednika Republike, obradovala ga je godišnja nagrada Jugoslovenskog narodnog pozorišta i "Zlatni ćuran" za životno delo, koji se tradicionalno dodeljuje na jagodinskim Danima komedije. Dok govori o tome, glumcu sve vreme lebdi osmeh u uglu usana. I glasno razmišlja:
- Zanimljivo je da sam mnogo nagrada "pokupio" u poslednje vreme. Kao da je moja karijera tek sada počela da se bogati priznanjima. Zbog čega je tako, nisam siguran. Ali sviđa mi se teorija po kojoj sam tek u starosti dobio pravo glumačko lice. Pa hajde neka bude da je to.
Nikada nije prebrojao priznanja, kao što nije napravio proračun koliko je tačno odigrao uloga od 1938. godine, kada je debitovao u Rodinom pozorištu, kojim je rukovodila ćerka Branislava Nušića Gita Predić Nušić.
- Neko mi je rekao da sam igrao oko 400 rola, ali ne znam. Zato pamtim kada sam prvi put izašao na pozornicu teatra u kojem je sve bilo podređeno deci. Komadi su pisani za najmlađe ili su se adaptirale predstave za odrasle, pa je tako urađen i čuveni Nušićev "Put oko sveta za 80 dana", ali je Jovanče u ovom slučaju bio šegrt kojeg je gazda tukao, zbog čega je otišao u svet. Bilo je i zvezdica u našem pozorištu, kao što je Milica Maršićanin, koju su prozvali srpskom Širli Templ - priseća se glumac.

.................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 24 Apr - 13:57



Od tada pa do "titule" počasnog člana JDP prohujale su decenije i decenije. To što su ga ovim priznanjem nagradile kolege, najviše ga je obradovalo, jer su mu time indirektno priznale da im je još potreban, što je velika stvar i motivacija za dalji rad.
- A uloga uvek ima za nas starije, jer su mnogi otišli na onaj svet. Pomalo zazirem da me ne zovu da igram samo zato što sam još ja ostao - šali se Vlasta.
Na pitanje da li je najstariji glumac na našoj sceni odgovara kroz osmeh da nije obraćao pažnju, mada ga drugi često u to uveravaju. On opet gleda napred, pa tu već vidi gostovanje u Beču i Rijeci, sa predstavom "Hamlet". I već razmišlja gde bi mogao da otputuje kada bude imao prva četiri slobodna dana. Vlasta je poznat kao veliki putnik. Sa pozorištem je obišao dobar deo sveta, u sopstvenoj režiji celu Evropu, a sada se okrenuo Srbiji. I otkrio je toliko lepota da želi još da ih upije.

UVEK U TRENDUGLUMAC od 91 leta odlično "barata" savremenom tehnikom i prati trendove. Među prvima je kupio android telefon, koristi sve aplikacije u ponudi, brzo kuca poruke, razgovara preko "Skajpa" i "Vajbera". Često je na vezi sa Amerikom, jer mu tamo žive ćerka, zet i unuka. Amerikanci su nedavno boravili u gostima kod Vlaste, njegove supruge Nade i njihove mace.

- Moram da priznam da sam zapustio našu zemlju, ali sada je istražujem u bojama za koje nisam ni znao da postoje. Nedavno sam otkrio da u Sijarinskoj banji postoji jedinstveni gejzir u Evropi, spazio sam u tom kraju predivne predele i ljude, primetio da se u Sijarinju zajedno igraju srpska i albanska deca. Očarala me je zapadna Srbija, dolina Uvca, jedna od najvećih zemljanih brana, pa i pecanje u Zlatarskom jezeru, iako nisam upecao nijednu ribu - priča glumac, poznat kao strasni ribolovac.
Kada govori o ribolovu, voli da se našali da mu je to jedini povod za šetnju, jer svuda ide autom. Retko ko ne zna da Vlasta vozi "kalinu" koju je Putin vozio za jednu reklamu, a mnogi mu "spočitavaju" i da ga prepoznaju u saobraćaju, jer stalno trubi.
- Sviram samo kada hoću nekog da pozdravim ili da ga pustim. Ne ljutim se kada me zaobilaze i seku mi put, jer uvek pomislim - ko zna šta je tom čoveku, možda ima neku muku kod kuće, pa žuri, možda je to moj lekar, a ja ga nisam primetio, možda je to muž koji juri ženu koja ga vara - završava sa osmehom ovu priču velikan srpske glumačke scene.
I nasmejan odlazi dalje. Ne želi da čeka lift, već peške silazi do prizemlja zgrade u koju je ko zna koliko puta ušao.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 24 Apr - 14:04

Igor Đorđević: Zavodljivo zlo Ričarda Trećeg



Glumac o novoj ulozi, Šekspiru, razbijanju “četvrtog zida” u teatru, 
nekadašnjim i sadašnjim moćnicima. To je jedini lik koga “jurim” 
tokom predstave, on je sve - vojskovođa, ljubavnik, manipulator, 
volimo ga i mrzimo






ŠEKSPIROV komad “Ričard Treći”, koji se smatra njegovim “najpolitičkijim” delom, naći će se ponovo na repertoaru Narodnog pozorišta posle gotovo četvrt veka: poznati naslov premijerno postavlja na scenu 24. aprila rediteljka Snežana Trišić. U glavnoj ulozi, krvožednog tiranina i grbavog čudovišta, gledaćemo mladog prvaka kuće Igora Đorđevića.

Delo je nastalo krajem 16. veka i opisuje kratkotrajnu vladavinu Ričarda Trećeg, poslednjeg engleskog kralja koji je život izgubio na bojnom polju (u bici kod Bosvorta 1485) i čija je smrt označila kraj “Ratova ruža”, dinastija Jork i Lankaster, posle kojih je usledila vladavina Tjudorovih. U samo dve godine Ričardove vladavine, stalo je sve što je obeležavalo to surovo doba: bespoštedna borba za vlast, mračne poluge moći, ciljevi koji opravdavaju sva sredstva, pa i večna zavodljivost zla...

* Kažete da je Ričard Treći vaša želja još od studija, zašto?
- Za mene je najveći izazov zbog filozofije koja je, pre svega, veoma bliska ovom vremenu. On je neko ko stalno dela, ne postavljajući pitanje “biti il` ne biti”. I zato je sve u jednom: vojskovođa, ljubavnik, manipulator, tragičan lik, pa i onaj koga volimo i mrzimo u isto vreme - objašnjava Igor Đorđević.

* U čemu je tajna njegove zavodljivosti?
- Pre svega, u blistavom umu. “Oslobođen” je svih moralnih obrazaca i normi. Moral je nešto što obavezuje, sputava, usporava, usložnjava stvari. Za razliku od drugih junaka, on već na početku kaže da je odlučio da bude zlikovac. To je jedina Šekspirova drama u kojoj se na samom startu razbija “četvrti zid”. Ričard Treći direktno se obraća publici, najavljuje joj šta će da uradi. Tako ona postaje još jedan lik. Veoma je bitan njegov odnos sa publikom, kako za samog junaka, tako i za predstavu. Jer, ona postaje saučesnik u zločinu.

* Bez obzira na njegove otvorene, amoralne stavove i fizičke nedostatke, moć je ta koja erotizira?
- Moć je najveći afrodizijak na svetu! Zanimljivo je da je Ričard Treći valjda jedini lik kojeg moram da jurim tokom predstave - kad uđem u monolog, on je već ispred mene. Toliko je brz i maštovit. Kroz ovu, par ekselans, političku dramu, pratimo Ričardov uspon, dolazak, boravak, pa i pad sa vlasti. Ono što delo čini svevremenim je činjenica da se od njegovog nastanka do danas, kad je reč o vlasti, ništa nije promenilo. Kroz istoriju se ponavljaju slični primeri, pojavljuju se neki novi ekstremni pojedinci, sa sasvim otvorenim delanjem. Kao što su danas, primera radi, Donald Tramp i Erdogan...

* Šta Ričarda Trećeg čini tako izazovnim glumačkim zadatkom?
- Jedan je od najkompleksnijih koje sam radio, a za mene je transformacija najveći izazov. Zapravo, ona me najviše u glumi interesuje. Kao i Stavrogin kojeg igram u “Zlim dusima”, reč je o junaku koji iza sebe ima veliku literaturu i ozbiljnu filozofiju. Ako uspete da uđete u takav lik, morate da uvidite način na koji način dela i razmišlja. A onda shvatite da se takve replike mogu čuti i danas, samo ne na dvoru nego u predsedničkim palatama... Istina, ne tako otvoreno i javno, već zamaskirano nekim medijskim igrama i bojama.

* Koliko okolnosti uslovljavaju ovakve istorijske pojave i ličnosti?
- One ih, u neku ruku, i proizvode. Ne mogu se pojaviti u nekom srećnom i sređenom društvu. Ričarda Trećeg odredile su političke okolnosti, ali i psihološki sklop, kao i fizički deformitet. Nije nikada bilo lako, pa ni danas, s takvim karakteristikama uključiti se u društvo, a pogotovo postati kralj. Njegov uspeh i uspon govori o snazi volje i uma. Spoznao je sebe, pokazao da je vešt u pretvaranju, veliki glumac u svim odnosima. Uspeo je da svaki lik u komadu, bez obzira na njegova moralna svojstva, učini gorim od sebe. U takvim veštinama otkriva se njegova i inteligencija i manipulacija. Onog trenutka kad mu proradi savest i nasluti blizinu smrti, zamuti mu se um (njegovo najveće oružje) i pojavi se strah - on gubi. Zato dela bez kajanja, uostalom i kaže: “Kad umrem niko me neće žaliti, a i što bi, kad za sebe nemam sažaljenja.” Sažaljenje je za njega dokaz slabosti, prezire ga kao i svi veliki pojedinci.

* Ričard Treći bio je i poslednji engleski kralj koji je skončao na bojnom polju?
 Umro je junačkom smrću, izgovarajući ono čuveno “kraljevstvo za konja”. Uostalom, on je kralj rata a ne mira. Odlazi kao heroj, pa kod Šekspira ovog puta zlo nije kažnjeno.

- I tu je Šekspir ispao mudar: oslikao ga je kao zlikovca, ali svaki glumac želi da ga igra. Samim tim on živi i dalje. Kada je 2012. godine, ispod jednog parkinga u Lesteru otkriveno njegovo telo, na skeletu je uočena devijacija kičme, ali i jedanaest ubodnih rana koje svedoče o njegovom herojskom kraju. Šekspir mu je dao, pored individualnih osobenosti i večni život. Dok je pozorišta i ove civilizacije, svaki glumac će ga igrati sa strašću. A sam pisac nije bio istoričar već umetnik: pisao je za ondašnju publiku, potrebe ljudi svog vremena, pa i za pobednike. Koliko je izazovan za igranje, potvrđuje i podatak da je piščev savremenik Ričard Barbeč (koji je igrao i Hamleta) najveću popularnost stekao upravo sa Ričardom Trećim.

* Postoji li još neki lik koji biste, sa istom strašću, poželeli da oživite na sceni?
- Osim ove, nisam nikada imao nekih konkretnih želja. Uvek razmišljam o tome tek kad mi ponude ulogu. A ponude su tako stizale da nisam ni imao vremena da o nekoj određenoj posebno mislim.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Pon 1 Maj - 18:27

Milena Dravić: Smeh je pobeda života

Glumica povodom nagrade "Branislav Nušić" za životno delo: Njegove komedije
 su i dijagnoza naših teških i opakih rana





U SMEDEREVU se večeras, svečanom dodelom nagrada, završava 34. festival "Nušićevi dani". Dobitnica nagrade "Branislav Nušić" za životno delo glumcu - komičaru za 2017. godinu je poznata glumica Milena Dravić.

Budući da diva naše scene iz zdravstvenih razloga nije u prilici da prisustvuje svečanosti uručenja nagrade, javnosti se obratila pismom:

- Vest da sam laureat Nušićeve nagrade za životno delo mi je, uz radost i čast, izmamila i osmeh. Jer, moj se životni put s Nušićevim delom ukrstio više puta. I uvek je to bivalo za mene važno. Što bi narod rekao - sudbonosno. Na Akademiji sam polagala prijemni sa monologom iz "Gospođe ministarke". Bilo je to dosta neobično. Jer mladi, daroviti ljudi koji su nastojali da zakorače u svet glumačke umetnosti su za taj prvi ispit - koji se najčešće doživljavao kao pitanje života i smrti - birali tekstove, odnosno monologe drugačijeg tipa. Šekspira, Ibzena, Čehova... A ja eto - Nušića.
Velika glumica ističe da bi teško bilo to racionalno razložiti i objasniti, i dodaje:

- A i zašto bih? Jednostavno, vuklo me je. Ukrstili su nam se putevi i kad sam snimala TV dramu "Gospođa ministarka" u režiji Zdravka Šotre. Divna ekipa, svojski se radilo. I, u jednom trenutku, ja - kako to kažu ova današnja deca koja barataju novim informatičkim tehnologijama - zabagujem. I to žestoko. Do odustajanja! Kad, šta je bilo? Ministarka me, odnosno Nušić, vratila na jedan problem, jedno nerešeno pitanje iz mog inače lepog i radosnog detinjstva. Nehotičan, ali nemio događaj zbio se - gle čuda - u Nušićevoj ulici i urezao u moju dečju podsvest. I ostao bi tamo da nije bilo uloge Ministarke i moje prijateljice, odličnog psihologa, uz čiju pomoć sam sve skupa razrešila. Vratio me, dakle, Nušić da sama u sebi, i sama sa sobom, razrešim šta treba. Jer, drugačije, odakle ti pravo da se obraćaš drugima. Pomogao mi je Nušić onomad na prijemnom, da postanem bliža sebi samoj.

Kao zajednički imenitelj, u priči o Nušiću, Milena Dravić izdvaja komediju.

 - Ozbiljan je to žanr. Žestok i dubok. Uzvišen. Danas se sve i svašta naziva komedijom, ali nije ni mesto ni vreme da se time bavimo. Najlepše u pravoj komediji je pobeda života! Smeh i duhovitost - uvek uzvišena ako jeste duhovitost - koji su u sebe saželi i svu težinu i gorčinu. Blistave i svevremene Nušićeve komedije su i dijagnoza teških, opakih rana naših života. I nekad i sad. Neka mi bude dozvoljeno da kažem da je ovom nagradom, uz mene, priznanje dobio i istinski smeh - sva njegova pamet, lepota i snaga - poručuje Milena Dravić. 

SVESTRANA I MAŠTOVITA

ŽIRI (Ljiljana Stjepanović, Radmila Živković, Miljana Kravić i Zoran Maksimović) je u obrazloženju naveo: "Milena ima dugoveku i bogatu glumačku karijeru koju karakteriše svestranost u izrazu, osoben scenski jezik, rečita preciznost u pokretu, duboka sugestivnost, maštovito poigravanje", a "uz velike dramske i istorijske role i publici i kritici posebno su upečatljive one iz komedija".

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46502

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Ned 14 Maj - 22:18

Ponovo igram Ignjata Glembaja

Predrag Ejdus o nagradama za "Ivanova", premijeri Krležinog komada u Dubrovniku
 i Pirandelu na sceni JDP. Posle petnaest godina bard naše scene na istom zadatku,
 sada u režiji Zlatka Svibena







ULOGA Šabeljskog u predstavi "Ivanov" Narodnog pozorišta donela je Predragu Ejdusu u poslednja dva meseca dve nagrade: na "Pozorišnom proleću" u Šapcu i nedavno završenom Festivalu malih scena u Rijeci. Ali, popularni glumac gotovo da nema vremena da raspakuje kofere - dok uveliko teku probe nove predstave u Jugoslovenskom dramskom ("Tako je, ako vam se tako čini" Luiđija Pirandela), nakratko će "skoknuti" i do Australije sa "Hipertenzijom", a u gustom rasporedu tekućeg repertoara nalazi vreme i za zagrebačke pripreme "Gospode Glembajevih" na 68. Dubrovačkim letnjim igrama!

Premijera je početkom avgusta (u režiji Zlatka Svibena) i u velikoj glumačkoj ekipi čuvene Krležine drame je sam "krem" hrvatskog glumišta, uz jednog gosta iz Beograda. Ejdusu je pripala uloga Ignjata Glembaja, lika koji je već maestralno tumačio u SNP, u režiji Egona Savina pre petnaest godina...
- Sa Svibenom se odavno znam, on je beogradski đak, svojevremeno smo zajedno radili i u pozorištu "Pod razno". Ostali smo u kontaktu, kasnije smo se viđali po festivalima i gostovanjima - kaže za naš list poznati glumac i otkriva da se reditelj u početku dvoumio da li da mu poveri ulogu Fabricija ili Ignjata. - Rekao sam mu da sam Ignjata već igrao. Inače, veoma sam voleo tu ulogu, pogotovo drugi čin. Tako se Sviben defintivno odlučio za ovu ulogu. Komplikovano je samo bilo da usaglasim termine, ali se na kraju sve uklopilo.
Ejdus dodaje da su počele probe u Zagrebu i da je u ansamblu odlična glumačka ekipa, uglavnom iz Gavele. Kako saznajemo, u podeli su uz našeg barda i Živko Anočić (Leon Glembaj), Anja Šovagović, Bojana Gregorić, Mladen Vujčić, Amar Bukvić.
- Ono što je neobično je da je reditelj smislio da uvede i neke songove (kompozitor Zlatko Tanodi) kao "ples mrtvih" kroz koje će se likovi, takođe, obraćati publici. Jer, u ovoj drami pominju se mnogi mrtvi junaci. Premijera je 5. avgusta. Ovo je moje prvo učešće u produkciji Dubrovačkih letnjih igara, ali sam često gostovao u vreme održavanja festivala. Sećam se mnogih kultnih predstava, doduše u poslednje vreme nisam pratio tamošnja dešavanja. Bilo kako bilo, jedva čekam da odem dole i zaigram u tom ambijentu. Pozorište na otvorenom prostoru je i uzbudljivo i opasno, jer uvek postoji mogućnost da gradska buka ugrozi izvođenje. Ipak, prostor za "Glembajeve" je malo skrajnut (u blizini Hotela "Ekscelzior"), pa se nadam da se to neće dogoditi.



O samom glumačkom zadatku, kome će se posvetiti posle decenije i po od Savinove premijere u Novom Sadu, kaže:
- To sigurno neće biti isti Ignjat Glembaj, ali je isti lik. Krleža nije odavno igran u Dubrovniku, čak je relativno malo izvođen i u celoj Hrvatskoj. Mislim da smo u Srbiji imali više prilika da vidimo njegove komade na sceni. Raduje me susret s ovim piscem, kolegama, ambijentom. A gluma je svuda ista... Biće to i prilika da upoznam jednu novu, mlađu generaciju hrvatskih glumaca.
Pre nego što se pojavi pred dubrovačkom publikom, Ejdus će imati premijerni poklon u Beogradu - 4. juna će Pirandelov komad (u režiji Jagoša Markovića) biti izveden u Jugoslovenskom dramskom:
- Reč je o veoma lepom tekstu. Imao sam, u međuvremenu, još jednu ponudu. Prednost sam dao Jagošu Markoviću, s kojim sarađujem posle duže vremena. Odlična je ekipa, a ja imam veoma interesantnu ulogu: potpuna je "kontra" u odnosu na sve druge likove, kroz njega progovara ideja samog pisca. Iako je pisan veoma davno, komad ima asocijacija na današnje vreme i pojave raznih vrsta ekstremizama...

OVACIJE I NAGRADE
- SA "Ivanovim" smo posle Rijeke gostovali i u Zagrebačkom kazalištu mladih. Publika nas je ispratila ovacijama. Sticajem okolnosti, samo dan ranije u Hrvatskom narodnom kazalištu premijerno je izveden "Ivanov", u režiji Eimuntasa Nokrešijusa. Juš su bili sveži utisci, poređenja neminovna, a mi smo "pokupili" mnogo komplimenata... Drago mi je i zbog nagrada koje mi je doneo Šabeljski, tim pre što je oba puta o dobitnicima odlučivao internacionalni žiri - kaže Ejdus.

novosti.rs
Foto: Igor Marinković
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   

Nazad na vrh Ići dole
 
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
» Anegdote o poznatim ličnostima
» Lepenski Vir
» Charles Bukowski
» Pop art
Strana 5 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-