Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o Hiperboreji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o Hiperboreji   Čet 20 Nov - 12:32

Istina i legenda o Hiperboreji


[You must be registered and logged in to see this image.]

1.


Brojna predanja o tajanstvenim i davno izgubljenim gradovima, zemljama, ostrvima, pa čak i kontinentima vekovima uzbuđuju maštu naučnika, istraživača, pisaca, avanturista i običnih ljudi. Iako se najčešće ne može sa sigurnošću tvrditi da li u tim predanjima postoji zrnce istine, ili su nastala na temelju mašte, obmana i zabluda, ona izazivaju neprestane rasprave i podstiču nove pokušaje i napore pojedinaca da nađu objašnjenje i uđu dublje u tajnu koja ih okružuje.


Takve legende su postale pojam izgubljenog raja i zlatnog doba, kada su naši daleki preci navodno živeli u sreći i blagostanju. Među njima legenda o zemlji Hiperboreji (grč. Ὑπερϐόρεοι, Hyperbóreoi, lat. Hyperborei) svakako zauzima počasno mesto.


Brojne, ali neprecizne i nejasne podatke o toj dalekoj tajanstvenoj zemlji ostavili su nam drevni Heleni (Grci). Hiperboreja se, kažu oni, nalazila daleko na severu, iza (ili iznad) predela odakle duva severni vetar, što uostalom samo ime i kaže (hyper = iznad, boreas = severni vetar). Dakle, negde daleko gde nema hladnog vetra i gde je ugodna klima.


Da li je reč samo o legendi i mitu, ili o helenskim geografskim špekulacijama i hvalisavim pričama putnika i avanturista, ili u svemu tome ima i malo istine? Neki antički autori, među njima Gaj Plinije Sekund (poznatiji kao Plinije Stariji) i „otac geografije“ Eratosten, smatrali su da ta zemlja stvarno postoji. Međutim, većinom su Hiperboreju prepuštali svetu mitova i legendi.

2.


Plinije Stariji, na osnovu nekih starih kazivanja, piše o Hiperborejcima: „Njihova zemlja je obasjana suncem, ima blagu i ugodnu klimu, bez bura, oluja i opasnih vetrova. Oni žive u šumama i gajevima gde slave svoje bogove, sami ili u grupama. Među njima nema nesloge, oni ne poznaju bolesti... Nikada ne umiru prirodnom smrću. Kad ostareli ljudi završe svoje srećno doba, oni namažu telo slatkim uljem i skaču s određenih stena u more...“. U Hiperboreju se ne stiže ni kopnom ni morem; ona je pristupačna samo bogovima i njihovim miljenicima.


Od svih bogova Hiperborejci su posebno poštovali i obožavali Apolona, boga svetla i sunca. Budući da su središta Apolonovog kulta u Heladi bili ostrvo Del i Delfi, brojne legende govore o vezama Hiperborejaca sa tim središtima. Neki kažu da je Leto, majka božanskih blizanaca — Apolona i Artemide bila rođena u Hiperboreji i da je boginja porođaja Ejlejtija, koja je pomagala pri Apolonovom rođenju na ostrvu Delu, takođe došla odatle.


Prema delskoj legendi, Apolon je odmah nakon rođenja najpre otišao u Hiperboreju u kolima koja su vukli labudovi. Tek nakon godinu dana on se vratio u Heladu; stigao je u Delfe sredinom leta, gde je radosna priroda pozdravila njegov dolazak pesmama slavuja i cvrčaka. Krajem jeseni vratio se opet pobožnim i pravdoljubivim Hiperborejcima da u njihovoj zemlji, u kojoj je vladao večni mir i neprekidno sijalo sunce, provede zimu. Otada je to redovno činio — zimu je provodio u Hiperboreji, a s proleća se vraćao u Delfe.


Predanje kaže da su Hiperborejci darovali Delfima prvi Apolonov hram, koji je bio sagrađen od pčelinjeg voska i perja. Proročište u Delfima osnovao je Apolonov prorok Olen, koji je navodno bio Hiperborejac, a koji je Apolonove poruke saopštavao u heksametru (šesterac). Verovalo se da su prilikom najezde Gala, 279. g. pre n. e., Delfe spasle dve naoružane utvare, dva hiperborejska heroja, Hiperoh i Laodok.

3.


Samo malom broju smrtnika je pošlo za rukom da stignu do zemlje Hiperborejaca. Od istorijski ličnosti tu čast je navodno doživeo pobožni lidijski kralj Krez, a od mitskih argivski heroj Persej — nakon što je odsekao glavu nakaznoj gorgoni Meduzi, pa pobožni Klinid — za koga kažu da je često posećivao hram Apolona Hiperborejskog, i svakako najslavniji od svih — Herakle, dok je izvršavao jedan od dvanaest teških radova po naređenju kralja Euristeja — lov na Kerinsku košutu, koja je bila posvećena boginji Artemidi.


Iz Hiperboreje Herakle je preneo senovita maslinova stabla i zasadio ih u Olimpiji, gde je do tada zemlja bila neplodna i isušena od vreline sunca. Kasnije, kad je ustanovio olimpijske igre, najslavniji trenutak za pobednike u igrama bio je kad su primali venac ispleten od grančica sa maslininovog stabla koje je Herakle doneo iz Hiperboreje.

4.


Kad su Heleni u VII v. pre n. e. osnovali svoje kolonije uz obale Ponta (Crno more), došli su u dodir sa Skolotima, koje su nazvali Skitima, neobičnim nomadskim narodom koji je živeo uz severne obale Ponta i uz reku Tanais (Don). „Otac istorije“ Herodot ih je opisao kao izrazito divlje i surove, što su potvrdila i novija arheološko-istorijska istraživanja. Ipak, Heleni su s njima ostvarili veoma dobre trgovačke veze; od njih su saznali i o postojanju drugih naroda koji su se graničili sa Skitima na severu i istoku. Herodot govori da na severoistoku od Skita žive manje poznati narodi kao Ogrigejci („Ćelavi Skiti“), Tisageti, Masageti i Isedonci, a zatim dolaze Hiperborejci.


Helenska kolonija na ostrvu Prokones u Propontidi (Mramorno more), koju su osnovali Milećani, bila je razvijeno trgovačko sedište povezano sa Skitima. Sredinom VI v. pre n. e. tu je živeo izvesni Aristej, sin Kaistrobija, jedan od najuglednijih građana, o čijem su se životu pričale čudne priče. Kad je jednog dana u svom rodnom mestu ušao u tkačnicu i iznenada umro, tkač je odmah zatvorio radionicu i odjurio da rođacima umrlog javi tužnu vest. Po gradu se brzinom munje raširila vest o Aristejevoj smrti. Ali, baš tada je u grad stigao izvesni čovek koji je tvrdio da to nije istina; on je, naime, usput sreo Aristeja i razgovarao s njim. Kad su rođaci i prijatelji umrlog otvorili radionicu od Aristejevog tela nije bilo ni traga. Nakon sedam godina Aristej se iznenada pojavio na Prokonesu, gde je ispevao poemu poznatu pod nazivom „Arimaspijske pesme“, a zatim je ponovo nestao.


„Arimaspijske pesme“ pominju brojni helenski pisci, a poslužile su i Herodotu kada je govorio o Aristeju i Hiperborejcima. U njima je Aristej opisao kako je, po nalogu boga Apolona, posetio zemlju Isedonaca, od kojih je saznao da iza njih žive Arimaspe (jednooki ljudi), a da su dalje od njih čuvari zlata grifoni (stvorenja s telom lava a krilima i glavom sličnim orlu), a još dalje — Hiperborejci, miran narod koji ne ratuje sa susedima, a hrane se kao vegetarijanci. Oni su živeli daleko iza Ripejske planine, a severno od njih nalazila se reka Okean, koja okružuje kopno.

5.


„O Hiperborejcima ne znaju ništa da kažu ni Skiti ni drugi narodi iz tih oblasti, osim Isedonaca donekle“ — kaže Herodot. — „A ja mislim da ni oni ne znaju ništa, jer bi nam sigurno Skiti pričali i o njima, kao što su nam pričali i o jednookim ljudima.“. Herodot dalje navodi da o Hiperborejcima govori i pesnik Hesiod i slavni Homer u „Epigonima“ podvlačeći — „ukoliko je Homer zaista ispevao tu pesmu“.


Pripovedalo se da su Hiperborejci redovno, svake godine slali Apolonu na Del zavetne darove umotane u pšeničnu slamu. Prvi put su te darove donele dve hiperborejske device — Hiperoha i Laodika — u pratnji petorice muškaraca, radi njihove zaštite. Ove devojke su umrle na ostrvu, a kako se petorica izaslanika nikako nisu vraćali (verovatno zbog dužine puta), Hiperborejci su narednih godina odnosili darove do granice i predavali ih susedima, s molbom da ih proslede dalje. Tako su ti darovi, nošeni od naroda do naroda, od grada do grada, dospevali na kraju na Del. Naime, hiperborejske darove najpre su preuzimali Skiti, a njihovi susedi prenosili su ih daleko na zapad, do Adrije (Jadransko more). Odatle su ih drugi narodi, preko Dodone, Eubeje i Tena, donosili na Del.


Drugi opet pripovedaju da su Hiperborejci prve plodove zemlje slali preko Arimapsa, Isedonaca i Skita do grada Sinope u Maloj Aziji, odakle si ih Heleni prenosili do Atike, a Atinjani na Del.


Hiperoha i Laodika sahranjene su na Delu, levo od ulaza u Artemidin hram, a na njihovom grobu raslo je jedno maslinovo drvo. U spomen na ove hiperborejske device, delske devojke i mladići sekli su svoju kosu uoči svadbe — devojke bi odsecale pramen svoje kose, obavijale ga oko vretena i stavljale na humku, dok su mladići polagali na humku pramen svoje kose obavijen oko neke zelene grančice.


Predanje pominje i dve hiperborejske devojke — Argu i Opiju — koje su još pre Hiperohe i Laodike stigle na Del. One su došle da prinesu žrtve Ejlejtiji za lakši porođaj. Njihov grob, koji se nalazio iza Artemidinog hrama, posipan je pepelom žrtvenih životinja, a žene sa ostrva slavile su ih u pesmi, koju je spevao Likijac Olen.

6.


Predanje o Hiperborejcima posebno je negovano u južnoj Italiji, u krugu Pitagorinih učenika. Pitagora, genijalni i zagonetni matematičar, je, kako kažu, sebe smatrao inkarnacijom Apolona Hiperborejskog. (Uzgred rečeno, Pitagora je govorio i da je u njemu inkarnirana duša čuvenog strelca Etalida, koji je imao izuzetno pamćenje, zatim duša frigijskog kralja Mide, koji je imao moć da sve što dodirne pretvori u zlato, kao i duša Trojanca Euforba.). Po jednom predanju Pitagora se sastao i vodio žučnu raspravu s čuvenim hiperborejskim čudotvorcem i prorokom Abaridom, dok je ovaj, sa Apolonovom strelom u ruci i ne jedući ništa, obilazio svet i ljudima delio savete.


Za grad Metapont u južnoj Italiji je vezan i nastavak legende o Aristeju, gde se on iznenada pojavio nakon dvesta četrdeset godina od svog drugog nestanka, i naredio građanima da podignu žrtvenik Apolonu, a i njemu samom posvete statuu. Stanovnici Metaponta obratili su se proročici Pitiji u Delfima za objašnjenje ovog čudnog Aristejevog pojavljivanja. Tamo im je rečeno da će za njih biti najbolje ako izvrše ono što im je naređeno. Ovi su poslušali, a Herodot govori da je video i jedno i drugo, i žrtvenik i kip.

7.


Oni koji misle da Hiperboreja nije samo mistifikacija i da se ispod naslaga mita i legende nalaze i zrnca istine, smatraju da su Hiperborejci možda bili civilizovani Kinezi, koji su tada bili pod upravom dinastije Čou. Za divlje srednjoazijske narode koji su živeli opasnim životom nomada (Masageti, Isedonci), sređeno kinesko društvo moglo je izgledati kao model mira, pravde i blagostanja. Za ljude čija je glavna hrana bilo meso, pretežno poljoprivredna Kina mogla je izgledati kao zemlja vegetarijanaca. Bez obzira na prihvatanje ili neprihvatanje ove neobične teorije, od Aristeja pa nadalje Hiperborejci se javljaju na geografskim kartama kao narod koji postoji. Osim toga, oni su živeli iza daleke Ripejske planine, a to su mogle biti Altajske planine.


Time, u stvari, priča nikako nije završena, već dobija iznenadan i interesantan obrt. Naime, u jednom trenutku došlo je do geografske konfuzije — Hiperboreja se iz daleke Azije seli na severozapad Evrope, među Kelte ili negde iza njih. Ko je izvršio tu mistifikaciju, u kom trenutku i zašto — ostaje bez odgovora. Ali činjenica je da je ona prihvaćena. „Jednom kad su se Hiperborejci i Kelti stopili u severnom sumraku, bilo je moguće mitske ili legendarne osobine jednih pripisati drugima.“.


Istoričar Posejdonije izjednačava Ripejsku planinu sa Alpima i smešta Hiperborejce iza njih. Neki su autori smatrali da Rim nisu 390. g. pre n. e. opljačkali Kelti, nego Hiperborejci. Istoričar Hekatej iz Abdere, autor „Istorije Hiperboreje“, koja nije sačuvana, smestio ih je na Britanska ostrva.

8.


Diodor sa Sicilije u svom delu „Istorija biblioteka“ kaže: „Hekatej (iz Abdere) i neki drugi kažu da se iza zemlje Kelta, malo dalje na severu, nalazi ostrvo veliko kao Sicilija. Ono je daleko na severu i na njemu žive Hiperborejci, koji se tako nazivaju jer se nalaze izvan domašaja severnog vetra. Zemlja je plodna i daje sve vrste plodova. Zbog blage klime, daje dve žetve godišnje. Osim toga, priča se da je Leto, majka Apolona i Artemide, rođena na ovom ostrvu i zbog toga stanovnici ostrva slave Apolona više nego druge bogove. Na stanovnike te zemlje gleda se kao na Apolonove sveštenike, jer oni svakodnevno slave tog boga u pesmama i posebno ga poštuju. A na tom ostrvu nalazi se poseban ograđen prostor posvećen Apolonu i veliki okrugli hram u koji se polažu zavetne žrtve. Osim toga, postoji i grad koji slavi Apolona, a većina njegovih stanovnika su svirači na citri. I oni neprestano sviraju na tom instrumentu u hramu i pevaju pesme u čast boga, slaveći njegova dela.“.


„Hiperborejci govore neobičnim jezikom i prijateljski su raspoloženi prema Helenima, posebno prema Atinjanima i onima sa Dela od najstarijih vremena. Mit nam takođe govori da su neki Heleni posetili Hiperborejce i ostavili zavetne darove s natpisima na helenskom jeziki. Na isti način je Hiperborejac Abarid došao u Heladu u davno doba i obnovio naklonost i porodične veze svog naroda s narodom Dela. Priča se da Mesec gledan s ovog ostrva izgleda kao da nije daleko od Zemlje i da ima izbočine kao i Zemlja, a vide se običnim okom.“.


Klaudije Elijan iz Prenesta (Palestrina) kod Rima, koji je pisao na helenskom jeziku, govori o hramu koji su Hiperborejci podigli bogu sunca Apolonu i daje poetičan opis religiozne ceremonije: „Labudovi se vrte oko hrama i kao da čiste svojim krilima. Zatim se razmeštaju po veoma prostranom i veoma lepom dvorištu. Kad hodočasnici zapevaju svoju uobičajenu himnu i kad se razlegu akordi citre, čitavi oblaci labudova sjate se oko svetilišta i svojom pesmom počnu pratiti himnu. Ove ptice, koje podsećaju na (krilati) dečiji zbor, celi dan svojom pesmom slave božanstvo.“.

9.


Gde se nalazio hram Sunca ove Hiperboreje smeštene na Britanskim ostrvima? Među megalitskim, golemim starim kamenim spomenicima, kojih ima od Malte, preko Iberskog poluostrva i Francuske do Engleske i Irske, jedan zauzima posebno mesto: to je Stounhendž u Engleskoj. Veliko uspravno kamenje poređano je u pravilan krug, tako da, kako bar neki kažu, označava precizan položaj sunca u pojedinim tačkama, u toku sunčevog kretanja po horizontu, u jednoj kalendarskoj godini. Oko tog kamenja nalazi se širi krug, koji kao da predstavlja dvorište. Novija proučavanja Stounhendža upućuju sve više na to da je to bio specifičan hram Sunca, a ujedno i neka vrsta opservatorije, koja je izgrađena za potrebe naroda toga kraja pre više od pet hiljada godina.


Jedan od razloga ovakve hipoteze je rečenica: „A na tom ostrvu nalazi se poseban ograđen prostor posvećen Apolonu i veliki okrugli hram u koji se polažu zavetne žrtve.“. Zatim, tu su i labudovi koji pevaju oko hrama. Na jugu Evrope postoje takozvani „nemi“ labudovi koji retko puštaju piskav glas, dok na Britanskim ostrvima i uz obale severnog Atlantika postoje labudovi koji imaju zvonak i prijatan glas. Pored toga, može se dodati da je u prvom milenijumu pre n. e. klima na jugu Britanskih ostrva bila blaga, pogodna za uzgoj mnogih kultura.

10.


U XIX i XX v. priče o Hiperboreji dobijaju nove fantastične oblike. Hiperboreja se povezuje sa drugim mitovima i legendama i postaje veliki severni kontinent ili velika zemlja gde su navodno živeli naši daleki preci. Tako, na primer, Rene Moris Gatefose (René-Maurice Gattefossé) zastupa hipotezu da je jedna razvijena civilizacija nastala na arktičkom kontinentu, kojeg on zove Hiperboreja. Kada je ovaj kontinent razoren zbog nastalih promena u zemljinoj kori, stanovnici su se preselili na Atlantidu (legendarni kontinent u Atlantskom okeanu) i na druge kontinente, podižući usput megalitske spomenike kao što je Stounhendž. Tada se razvio takozvani kiklopski stil u arhitekturi, koji se karakteriše velikim nepravilnim blokovima nepovezanih žbukom. Prema ovoj teoriji kromanjonci neolitske Evrope poreklom su Hiperborejci.


Brojni kvazigeografi i kvazigeolozi dali su prilog ovoj temi. Prema njihovim teorijama u ovoj dalekoj severnoj zemlji (kontinentu), čiji su geološki ostaci današnji Grenland, Island, Zapadni Špicbergen, Nova Zemlja, živeli su ljudi prve, najniže rase. Kasnije su oni prerasli u višu rasu, u ljude koji su živeli u vodi, opskrbljeni magičnim znanjima i sposobnostima. To je bilo pre više od trideset hiljada godina, u ledeno doba.


Daleko na severu, iza velikih ledenih blokova, prostirala se topla zemlja u kojoj se pojavila i razvila rasa ljudi neobičnih kvaliteta. Odatle potiču beli ljudi koji se kasnije sele ka jugu. Hiperboreja postepeno nestaje, ostaju njeni tragovi, kao što je slučaj sa stanovnicima Grenlanda i Islanda. Arijevci sa severa prodirali su sve više ka jugu, čak do Indije. Brojne kombinacije, koje nemaju nikakve veze sa geološko-geografskim razvojem naše planete i arheološkim nalazima, neprestano se gomilaju. One su samo plod mašte i želja o dalekoj, sunčanoj prošlosti čoveka, o njegovom zlatnom dobu.

Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o Hiperboreji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
» Istina i legenda o osnivanju Rima
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-