Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o Gilgamešu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o Gilgamešu   Sub 15 Nov - 22:52

Istina i legenda o Gilgamešu

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.

Od svih vladara Mesopotamije, međurečja između reka Tigra i Eufrata, možda je najtrajniju slavu stekao Gilgameš, kralj Uruka (biblijskog Ereha), grada u južnoj Vaviloniji. Pripadao je prvoj dinastiji uručkih kraljeva nakon potopa, koja je, navodno, vladala 2310. g. A trojici drevnih vladara ove dinastije pripala je čast da budu proslavljeni u legendama: Enmerkaru, drugom kralju, zatim Lugalbandi, trećem, i, razume se, Gilgamešu, petom. Za njih se kasnije verovalo da su vladali basnoslovno dugo: 420, 1200, odnosno 126 godina. 

Najstarije priče o Gilgamešu napisane su na sumerskom jeziku, a proslavljen je kasnije, u opširnom i veličanstvenom akadskom epu. Njegov ugled proširio se i izvan granica Mesopotamije, po celom drevnom Bliskom istoku. Pronađene su i hetitske i huritske verzije akadskog epa (sačuvane u delovima) u hetitskoj prestonici kod današnjeg Bogaskeja u Anadoliji.

Vremenom su za Gilgameša vezane brojne priče, među kojima je i jedna koja govori o njegovom rođenju. Ovu priču preneo je rimski pisac Klaudije Elijan, koji je pisao na helenskom (grčkom) jeziku. Prema ovoj legendi, vavilonskom kralju prorečeno je da će mu sin njegove kćerke preoteti vlast. Zbog toga je on naredio da kćerku zatvore u tvrđavu i danonoćno čuvaju. Međutim, i pored svih ovih mera predostrožnosti, ona je zatrudnela od nekog neznanca i rodila sina. Bojeći se kraljevog besa, stražari su bacili dete sa bedema tvrđave s namerom da ga usmrte, ali dok je dečak padao, jedan orao ga je dočekao na svoja leđa i tako spasao sigurne smrti. Orao je dete nežno spustio u neki voćnjak, gde ga je pronašao vlasnik i odgojio kao sopstvenog sina. Ova priča ima mnoštvo paralela u legendama o drugim junacima.

Sumerska predanja o Gilgamešu ne čine jedinstven ep već ciklus zasebnih priča. Neke od njih su na granici legende, a druge su bliže mitu. Međutim, sve ih prožima ista tema o Gilgamešovom traganju za besmrtnošću.
     
2.


Najrealističnija priča od svih kratkih predanja o Gilgamešu, za koju neki tvrde da je čak istorijska, je „Gilgameš i Aka iz Kiša“. Njena tema je sukob između dva grada: Kiša u severnoj Vaviloniji i Uruka. Aka, moćni kralj Kiša, poslao je zahtev gradu Uruku da mu se pokori. Međutim, uprkos savetu gradskih starešina, Gilgameš je odbio zahtev i odlučio se na otpor. Na to je Aka opseo Uruk, i to tako uspešno da je Gilgameš morao poslati dobrovoljce koji bi izazvali Aku na dvoboj i eventualno ga ubuli. Kad su dvojica prvih dobrovoljaca bili savladani, Gilgameš je odlučio da se lično oproba sa Akom. Ali kad ga je kralj Kiša ugledao silno se zbunio i uplašio, te je rešio da napusti opsadu. Na kraju su se dvojica vladara izmirila.

Predanje „Gilgameš i Huvava“, sačuvano u više verzija različite dužine, opisuje junakov pohod protiv čudovišnog Huvave, čuvara Kedrove šume. (Predpostavlja se da se Kedrova šuma nalazila u planinama Amanos, na tursko-sirijskog granici, ili, kako drugi kažu, u Libanonu.). Gilgameš rešava da sam sebi, pošto mu besmrtnost nije data, stvori besmrtno ime junačkim delima. Sa svojim slugom Enkiduom i pratnjom vojnika, a uz pomoć boga sunca i pravde Šamaša, on je stigao u Kedrovu šumu. Nakon teške borbe savladao je Huvavu, ali ga je tada tronula njegova tužbalica. Međutim, Enkidu je opomeneo gospodara da ne popušta, jer Huvava može da omete njihov bezbedan povratak u Uruk. Na to se Huvava podsmehnuo Gilgamešu da prima savete od „običnog sluge“, što je do te mere razbesnelo Enkidua da mu je odrubio glavu. Nakon toga, Gilgameš i Enkidu su se pobedonosno vratili u Uruk, a zatim su svratili u hram boga Enlila (Enlil je bio vrhovni bog u prvo sumersko doba; kasnije ga je zamenio Marduk.). Bog je, međutim, bio veoma ljut zbog ubistva Huvave, pa je prokleo obojicu. (Ova epizoda uklopljena je u akadski ep o Gilgamešu, s nekim značajnijim izmenama.).

Postoji i jedno loše očuvano predanje, „Gilgameš, Enkidu i Nebeski bik“, u kojem je boginja Uruka Inana iz nejasnih razloga ljuta na Gilgameša. Ona traži od boga neba, svoga oca, da joj pošalje Nebeskog bika kako bi kaznila junaka. Međutim, Gilgamešu i Enkiduu polazi za rukom da savladaju i ubiju tu silnu životinju. (Ova epizoda takođe je uklopljena u akadski ep.). 

Predanje „Gilgameš, Enkidu i podzemni svet“ pre je mit nego legenda. Ono govori o tome kako je Enkidu uhvaćen u zamku u podzemnom svetu, carstvu mrtvih, i kako mu je dozvoljen poslednji sastanak sa prijateljem Gilgamešom, tokom kojeg priča šta se događa nakon smrti.
    
3.


„Ep o Gilgamešu“, koji je u mesopotamiskoj književnosti poznat prema početnim rečima epa „Ša nagbe imuru“  („onaj koji sve vide“), je po svom obimu najveći (oko tri hiljade stihova), a po sadržaju najvredniji akadski spev. Iako je kao celina ep sastavljen oko 1700. g. pre n. e., on je nesumnjivo nastao, bar u pojedinim svojim delovima, u mnogo ranijoj sumerskoj prošlosti. Pisan je klinastim pismom na glinenim pločama, kojih ima ukupno dvanaest. U ovoj verziji, Gilgameš, je bio dve trećine bog, a jednom tećinom smrtnik (čovek). Po lepoti i snazi nije mu bilo ravnog, a njegova reč je bila zakon; bio je jači od „moćnog divljeg bika i bradatog lava“. Zbog božanskog dela u sebi žudeo je za besmrtnošću, ali kobna ljudska trećina onemogućavala ga je da je stekne.

Ep o Gilgamešu poznat je u nekoliko varijanti. U jednoj se Gilgameš zove Nimrod (Nimrud), u drugoj Izdubar, dok se njegov najbolji prijatelj Enkidu naziva Ea-bani, a u jednoj novijoj varijanti ime Gilgamešovog praoca Utnapištima je Kasisatra, od kojeg je nastalo grčko ime Ksisutros. Sve ove varijante imaju uglavnom isti sadržaj: Gilgamešovo prijateljstvo s Enkiduom, njihova zajednička borba s Humbabom (Huvavom) i Nebeskim bikom, Enkiduova smrt, Utnapištimova priča o velikom potopu i Gilgamešov put u podzemni svet.

Ep se može podeliti na dva gotovo jednaka dela. U prvih sedam ploča ređaju se događaji s izvesnom vedrinom i borbenošću, ali već sadrže izvesne klice mračne čovekove sudbine koja se polako približava. Drugi deo, od osme do dvanaeste ploče, obasut je nekom uzvišenom setom, a glavni motivi su strah od smrti i težnja za besmrtnošću. U prvom delu opisan je Gilgamešov odnos prema spoljnjem svetu, a u drugom, njegov odnos prema samom sebi.

4.


Na početku svoje vladavine Gilgameš je vladao kao tiranin, tlačeći svoje podanike u Uruku. Za vreme Gilgameša se očigledno veoma mnogo gradilo; grad je opasan moćnim bedemima, podizani su hramovi i palate, a takvi radovi zahtevali su ogroman broj radnika i silno bogatstvo. „Za njega (Gilgameša), jakoga, divnoga, mudroga, moraju da rade mladi i stari, moćni i neznatni. Urukov sjaj treba da sija pred svim gradovima zemlje.“. Narod je zbog toga jadikaovao, sve dok te njihove jadikovke nisu doprle do Anua, boga neba. Po njegovoj zapovesti, boginja Aruru je od blata koje je ovlažila svojom božanskom pljuvačkom, načinila Enkidua, polučoveka-poluzver, koji je trebao da se suprotstavi Gilgamešovoj sili. Oživljen „krvlju i dahom borbenog boga Niniba“, Enkidu je ostavljen da luta stepom i živi životom divljih životinja. 

Enkidu je u svakom pogledu bio sušta suprotnost civilizovanom kralju Uruka; pasao je travu zajedno sa gazelama i pio vodu na zajedničkom pojilu sa ostalim divljim životinjama. Kada je nekom lovcu uništio postavljene zamke, ovaj se požalio kralju Gilgamešu. Na to je kralj poslao mladu i lepu bludnicu iz hrama boginje Ištar, boginje ljubavi i plodnosti, da svojim čarima zavede Enkidua i otuđi ga od životinja. Tako je i bilo. Žena je veoma lako osvojila divljeg Enkidua, koji je šest dana i sedam noći uživao u njenim čarima. A kad se zasitio njenog bujnog tela potražio je poljske životinje, ali one su počele da uzmiču i beže od njega. Na to ga je žena pozvala da pođe s njom u Uruk, u grad opasan bedemima, gde postoje hramovi boga Anua i boginje Ištar, i gde u sjajnoj palati živi moćni kralj Gilgameš, koji je snažan i jak kao divlji bik. Na nagovor žene Enkidu je odlučio da pođe u grad i oproba se s Gilgamešom u borbi. 

U međuvremenu, Gilgameš je usnio čudan san, kako se borio sa silnom vojskom u vidu jednog čoveka, kojeg nije mogao ni pomaći ni podići. Čim se probudio, svoj čudesni san je ispričao svojoj majci Rišat (ili Rišat-Ninlil), koja je znala da tumači snove. Ona mu je objasnila da će uskoro u borbi pobediti izvesnog junaka snažnog kao mnoštvo ratnika, koji će mu nakon toga postati odani prijatelj i brat. Tako je i bilo, pri prvom susretu Gilgameš i Enkidu su se žestoko potukli, kao razjareni bikovi nasrnuli su jedan na drugog, da bi na kraju, zadivljeni snagom i hrabrošću protivnika (iako je Gilgameš pobedio), sklopili trajno prijateljstvo.

Stekavši međusobno poštovanje, Gilgameš i Enkidu se upuštaju u čitav niz značajnih podviga. Kroz te podvige razrađuje se misao da čovek mora prihvatiti svoju smrtnost i manju vrednost u poređenju s bogovima, ali da ipak može sebi steći ime i tako živeti u sećanju budućih pokolenja. Prvi od tih podviga bio je kazneni pohod protiv strašnog čuvara Kedrove šume Humbabe (Huvave), koji je uznemiravao i ubijao ljude, a drznuo se da uvredi i boga sunca Šamaša. Humbaba je bio strašnog izgleda, „šape je imao kao lav, a telo pokriveno bronzanim ljuskama, na nogama jastrebove kandže, na glavi rogove divljeg bika, a rep i ud rasplođavanja završavali su zmijskom glavom.“. Uz pomoć boga Šamaša prijatelji su savladali čudovište i odrubili mu glavu.

Odmah nakon trijumfalnog povratka u grad, u lepog Gilgameša se zaljubila boginja ljubavi i plodnosti Ištar, ali je on s prezirom odbio njeno udvaranje, dobacujući joj zajedljive primedbe na račun njenog nedostojnog ponašanja prema ranijim ljubavnicima, koje prvo očara, ali samo zato da bi ih konačno ponizila i uništila. Uvređena Boginja zatražila je tada od svog oca Anua da pošalje čarobnog Nebeskog bika da ubije Gilgameša. Bik je pustošio polja oko Uruka i svojim otrovnim dahom ubijao ljude, sve dok ga Gilgameš i Enkidu nisu savladali i ubili. Na to je ljutita boginja Ištar s gradskih bedema stala da proklinje Gilgameša, ali ju je Enkidu pogodio u lice otrgnutim butom bika, preteći da će i nju rastrgati kao i bika samo ako je uhvati.

Čudovišni Humbaba i Nebeski bik, kojeg je na Ištarin zahtev poslao Anu, su jedini predstavnici zla u ovom epu. Gilgameš i Enkidu su ih savladali, što bi se moglo protumačiti kao pobeda dobra nad zlim. 
  
5.


Međutim, bogovi su odlučili da u znak odmazde Enkidu mora da umre. Tako je i bilo; Enkidu se ubrzo razboleo i, na veliku Gilgamešovu žalost, umro. Šest dana i šest noći Gilgameš je oplakivao prijatelja, a sedmog dana ga je sahranio. 

Enkiduova smrt teško je pogodila i uznemirila kralja grada Uruka. Strahujući od sopstvene smrti, on je odlučio da potraži Utnapištima, svoga praoca, od kojeg želi da sazna kako bi mogao postići večni život. Naime, Utnapištim, sin Ubar-Tutua, koji je sa svojom ženom nakon Velikog potopa (koji su bogovi poslali da unište čovečanstvo) obdaren besmrtnošću, bio je poreklom iz grada Šuripaka (Šurupaka, Sukuru). Nije poznato da li je bio kralj. 

Nakon dugih lutanja Gilgameš je stigao do bregova Mašu što nose nebo. „Između bregova nadsvođena je Sunčeva kapija, iz koje izlazi sunce.“ Dva divovska čoveka-škorpiona čuvala su ovu kapiju. Kad im je Gilgameš objasnio razlog svog dolaska, oni su, pošto ga nisu uspeli uveriti u uzaludnost njegovog poduhvata, propustili dalje. (Na geografskim kartama staroga sveta zapisano je u severnom delu Mesopotamije ime planine „Masius“. Iako ono podseća na planinu Mašu, malo je verovatno da su nju smatrali ovom legendarnom planinom.). 

Dalji put vodio je Gilgameša kroz klanac strašne tame. Dugo je putovao kroz tamu, a kad je izašao na svetlo, poklonio se bogu sunca Šamašu. Ovaj ga je uputio do Vrta bogova, iza koga se nalazi Svetsko more i Vode smrti, gde na Ostrvu života živi Utnapištim.

Ulaz u Vrt bogova čuvala je boginja Siduri Sabitu. Njoj je Gilgameš opisao svoj bol za preminulim prijateljem Enkiduom, moleći je da ga pusti u Vrt da potraži svoga praoca Utnapištima. Boginja ga je odvraćala, govoreći da: „kad su bogovi stvorili ljude, smrt su odredili za njih, a život zadržali za sebe“. Zato mu je savetovala da se vrati u Uruk i da uživa u radostima života. Ali Gilgameš je ostao uporan, i ona na kraju popušta; otvara mu vrata i upućuje ga Uršanabiju, Utnapištimovom lađaru, koji će ga prevesti do Ostrva života.      

Na kraju je Gilgameš srećno stigao do Utnapištima. Ovaj mu je najpre govorio o prolaznosti života, ističući da čoveku nije dosuđen večni život. Zatim mu je slikovito opisao Veliki potop, koji je na Ištarin savet poslao vrhovni bog Bel (u najstarijim verzijama epa o Gilgamešu potop šalje Enlil). (U ovom epu, za razliku od izveštaja u „Starom zavetu“, gde je potop sredstvo božje moralne osude, ne daje se razlog zbog kojeg je nastao potop. Međutim, u drugom jednom akadskom mitu, u mitu o Atrahazisu, mudracu nad mudracima, što je samo još jedan naziv za Utnapištima, govori se da je bogovima zasmetalo što se ljudi brzo množe, što stvaraju sve veću buku i tako ometaju njihov mir. Zbog toga su najpre poslali glad, a potom potop.).

Bog vode, mudrosti i umetnosti Ea, koji je bio naklonjen ljudima, o svemu je unapred obavestio Utnapištima, naredio mu da sagradi lađu i u nju sakupi celu svoju porodicu i najbližu rodbinu i sve velike i male životinje, divlje i pitome. Bes potopa je trajao šest dana, a Utnapištimova lađa se, na kraju, nasukala na goru Nisir.

Utnapištim je posavetovao Gilgameša da se vrati kući i da prihvati sudbinu ljudi-smrtnika, koju su im bogovi dodelili. Ipak, po nagovoru svoje žene, on je pred polazak odao Gilgamešu tajnu trnovite trave koja raste na dnu mora, a čoveku daje večnu mladost i večni život. Gilgamešu je pošlo za rukom da se domogne čudotvorne trave, ali je velikodušno odlučio da je ne jede sam nego da je podeli sa mnogim drugim ljudima. Međutim, dok se kupao u jezeru, čarobnu travu mu je ukrala neka zmija. Tada je Gilgameš shvatio uzaludnost trganja za besmrtnošću i vratio se u Uruk, kao čovek mnogo nesrećniji, ali kao vladar mnogo mudriji.

6.


Gilgameš i dalje nema mira. Poziva sveštenike i čarobnjake i traži od njih da mu dozovu Enkiduov duh, jer želi od njega lično da sazna „zakon života i smrti“. Oni ga šalju u Podzemni svet, carstvo mrtvih, ali mu tamo nisu dozvolili da vidi prijatelja. Po povratku, na Gilgamešovu molbu bog Ea mu je omogućio da vidi Enkiduovu senu i da s njom razgovara. Međutim, Enkidu je mogao da mu kaže samo ovo: „Enkidu, prijatelj, koga je tvoja ruka dodirivala, postao je blato zemlje, pun je prašine, potonuo je u prah, prah je postao.“.

Dugo i mučno je bilo Gilgamešovo putovanje u očajnom traganju za smislom života, ali sve je bilo uzalud. Bez utehe, koju nije mogao da nađe ni kod svog najboljeg prijatelja, on se vraća u Uruk, i kako kažu poslednji stihovi epa: „...leže da spava, a smrt ga ugrabi u sjajnoj dvorani njegove palate“.
 
7.


Kad je reč o legendarnim ličnostima iz daleke prošlosti, naučnike je oduvek interesovalo koliko u njihovoj legendarnosti ima istorijske istinitosti. Da li je kralj Gilgameš samo legenda, ili se ispod naslaga debelog sloja legendarnog mulja krije istorijska ličnost? 
U bogatoj biblioteci u Ninivi, koja je pripadala asirskom kralju Aš-šur-ban-apliju (669. — 626. g. pre n. e.), poznatijem kao Asurbanipal (Sardanapal), među dvesta hiljada „knjiga“, od kojih su mnoge imale kao „listove“ na desetine, pa i stotine glinenih ploča, otkrivene su liste kraljeva, koje su sastavljene pre dva milenijuma pre n. e., a sežu sve do legendarnog prepotopnog vremena. Na osnovu njih je utvrđeno da su svi kraljevi pre potopa potpuno legendarne ličnosti, o čemu svedoči njihova neverovatna starost i dužina vladanja (osam vladara vladalo je, navodno, preko 200.000 g.). Međutim, ni svi vladari nakon potopa nisu u potpunosti oslobođeni legende i postali deo istorijske stvarnosti. I njihova dužina vladanja, iako kraća od onih pre potopa, ipak je neverovatna. Tri prve dinastije nakon potopa, ona iz Kiša sa dvadest tri kralja, iz Uruka (Ereha) s dvanaest kraljeva i ona iz Ura sa četiri kralja, trebalo bi da su vladale otprilike istovremeno. Stiče se utisak da je u odnosu na pojedine vladare biblijski Metuzalem (Metušelah), sa svojih devet stotina šezdeset devet godina, bio pravi mladić.

Međutim, arheološki nalazi pokazuju da liste kraljeva nisu potpune, jer najdrevniji period ne označavaju i ne dele po pojedinačnim vladarima već po dinastijama, njihovim utemeljivačima i najznačajnijim vladarima. Prvi takav dokaz pružio je engleski arheolog Leonard Vuli (Leonard Woolley), koji je vršio iskopavanja sumerskog grada Ura. On je na obližnjem brežuljku Tel el-Obeid otkrio hram boginje Nin-kursag („gospodarice visoke planine“), najstariju građevinu na svetu. Na jednoj ploči otkriven je dokaz da prva dinastija iz Ura nije legendarna nego istorijska. Naime, na ploči se nalazio natpis da je hram podigao kralj Ura A-ani-pada, sin kralja Mes-a-ani-pada. On bi, prema tome, bio drugi kralj prve dinastije iz Ura, koji u kraljevskim listama nije pomenut. A kako je otprilike istovremeno vladala dinastija iz Uruka, u kojoj je kralj Gilgameš bio peti po redu, moglo bi se zaključiti, ne upuštajući se u najsitnije detalje, da se Gilgamešova legendarnost nalazi na rubu istorijske stvarnosti. Kao dokaz Gilgamešovog postojanja neki navode i predanje koje govori o njegovom ratu s kraljem iz Kiša, koje je veoma realistički opisano. Tako bi se moglo reći da je Gilgameš, kao i britanski kralj Artur, istorijska ličnost, ali je bolje poznat po legendi nego po istoriji.
  
8.


Znajući da su legende često poetizovana istorija, da često sadrže u sebi i neku istorijsku istinu, naučnike je uveliko privlačilo pitanje Velikog potopa, koji su Sumeri smatrali „valikom prekretnicom“ između praistorije i istorije. Da priča o Velikom potopu u epu o Gilgamešu i opšti potop koji se pominje u „Bibliji“ ne odražava slučajno neku stihijsku katastrofu koja se veoma duboko usekla u sećanja ljudskih pokolenja?

Rešenje je na neverovatan način našao Leonard Vuli, prilikom iskopavanja sumerskog grada Ura. Probijajući se kroz džinovske naslage, koje su se hiljadama godina taložile oko bedema sumerske prestonice, na dubini od nekih četrnaest metara otkrio je basnoslovno bogate kraljevske grobnice, među kojima se naročito isticala grobnica kraljice Šub-ad, koja je po njegovom proračunu poticala iz vremena oko 3500 g. pre n. e. Međutim, Vuli je po svaku cenu hteo da utvrdi šta se krije ispod nekropole. Prodrevši kroz sledeći sloj, on je naišao na rečni mulj bez tragova ljudskog života. Da li je već dopro do prvobitnog terena, iz doba kad u Mesopotamiji još nije bilo ljudskih naselja? Dalja otkopavanja donela su neočekivano otkriće. Ispod sloja mulja, debelog oko tri metra, pojavili su se novi tragovi ljudskog naselja: opeke, pepeo sa ognjišta, fragmenti keramike i slično. I oblik i ornamenat keramičkih fragmenata svedočili su da te iskopine pripadaju sasvim drugoj kulturi.

Taj raspored slojeva može se protumačiti samo ovako: poplava užasnih razmera, verovatno prouzrokovana jakim zemljotresom u području Persijskog zaliva, uništila je tu nepoznatu ljudsku naseobinu nerazrešljive starosti, a kad se voda povukla došli su drugi ljudi i nanovo naselili Mesopotamiju. To su bili Sumeri, tvorci najstarije poznate civilizacije sveta. (Ime Sumeri, ili Sumerani, dao im je prema nazivu „kraljeva koji kraljevahu u Sumeru i Akadu“ Francuz Žil Oper (Jules Oppert), koji je postavio teoriju o njihovom postojanju pre nego što su otkrića to dokazala. Kasnije je dokazano da su sami sebe nazivali Kengi, no ime Sumeri ostalo im je i nadalje.).

Da bi se nagomilala tri metra mulja, voda je na tom mestu morala stajati veoma dugo na visini od gotovo osam metara. Proračunato je da je pri takvom nivou vode žrtva poplave morala biti cela Mesopotamija. To je bila kataklizma kakva se u istoriji retko događa, ali lokalnog karaktera. Za ondašnje stanovništvo prostor koji je zadesila katastrofa predstavljao je celi svet, a poplava je značila sveobuhvatni potop kojim bogovi kažnjavaju grešno čovečanstvo. A priče o strahovitom potopu kružile su vekovima, od Sumera do Akada i Vavilonaca. Iz Mesopotamije preneli su ih u Hanan Hebreji (Jevreji), na svoj način izmenili i svoju verziju uneli u svete knjige „Starog zaveta“. Prema proračunu arheologa, ova velika poplava mora da se dogodila između 3800. i 3700. g. pre n. e. 
    
Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o Gilgamešu
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
» Istina i legenda o osnivanju Rima
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-