Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o Mojsiju

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o Mojsiju   Sub 24 Jan - 20:41

Istina i legenda o Mojsiju

[You must be registered and logged in to see this image.]


1.

Ko je bio Mojsije (grčki: Μωυσῆς i Μωσῆς, Mō(y)sēs), kojeg Hebreji (Jevreji) zovu Moše (Mōšæ) a Arapi Musa (Mūsâ)? Prema „Bibliji“, bio je veliki vođa hebrejskog naroda, oslobodilac, zakonodavac i prorok, kome se tradicionalno pripisuje pisanje „Tore“, odnosno „Petoknjižja“ (prvih pet knjiga „Biblije“), i beskompromisni borac za veravanje u jedno univerzalno sveobuhvatno božanstvо (monoteizm), za razliku od politeizma (vere u više bogova) i idolopoklonstva (obožavanje idola). Mojsije je najvažniji prorok u judaizmu, a takođe se smatra važnim prorokom u hrišćanstvu i islamu, kao i u nizu drugih vera. 

Mojsije je centralna ličnost odlučujućeg događaja hebrejske istorije. To je izlazak (grčki: exodus ili hebrejski: Yetsi'at Mitsrayim — „izlazak iz Misira“), odnosno dramatično bekstvo Hebreja pod vođstvom Mojsija iz misirskog (egipatskog) ropstva. U širem i uobičajenijem smislu to je čitav niz događaja koji su se dogodili između oslobađanja ispod misirskog jarma i ulaska u „obećanu zemlju“. Ta „obećana zemlja“ bila je Hanan (Kanaan), to jest „zemlja ravničarska“ ili, po drugima „zemlja purpurne vune“, pošto je bila čuvena po proizvodnji dragocene boje, izrađivane od morskih puževa „murex“. Hanan je bila zemlja koju je Bog (Jahve, Jehova) nekada davno obećao hebrejskom legendarnom patrijarhu (praocu) Abrahamu (Abramu), samo zato što je sa malobrojnim sledbenicima ostao veran jedinom i pravom bogu — Jahveu, u vreme kada je — kako kaže „Biblija“— ljudski rod počeo da se kvari, a naročito da veruje u razne bogove i da se odaje idolopoklonstvu. Zato je postao Jahveov izabranik i miljenik.

Tek kasnije je „otac istorije“ Herodot nazvao tu zemlju Palestina. Taj naziv potiče od reči „Παλαιστίνη, Palaistinē“, biblijskog imena za Filistejce, narod koji je u XIII v. pre n. e. zauzeo južnu obalu Hanana. (Pravo što ga hebrejski narod polaže na teritoriju koju je, po „Bibliji“, njihovom pretku Abrahamu namenio Bog uzrok je mnogih kasnijih ratova.).

Izlazak je za „Stari zavet“ („Vetus Testamentum“) i hebrejstvo ono što su život, smrt i uskrsnuće Isusa Hrista za „Novi zavet“ („Novum Testamentum“) i hrišćanstvo. Po uverenju hrišćana, Hrist je ispunio upravo ono što je bila svrha izlaska.

2.


Prvobitna domovina Hebreja bila je Mesopotamija, međurečje između reka Tigra i Eufrata — bar tako kaže „Biblija“. Biblijsko predanje dalje kaže da je Abraham poslušao Jahvea i nastanio se u Hananu, gde je kao Jahveov miljenik živeo bogato i u svakom pogledu uspešno. Međutim, sreću mu je mutilo jedino to što sa zakonitom suprugom Sarom nije imao potomstva. Doduše, sa robinjom Agarom imao je sina Ismaela — od kojeg, kako kažu, potiču sva arapska plemena. Najzad, kad je već bio u dubokoj starosti, Jahve ga je nagradio sinom-naslednikom, koji je dobio ime Isak. (Arapi tvrde da su oni pravi Ibrahimovi, to jest Abrahamovi naslednici, jer je Ismael-Ismail bio prvenac, dok Hebreji ističu da je Ismaelova majka bila robinja i da je samo Isak od Abramove i Sarine krvi.).

Isak se kasnije oženio Rebekom koja mu je podarila blizance — Esava i Jakova. Jakov je kasnije dobio drugo ime — Izrail, što znači „Božji borac“; otuda — „sinovi Izrailovi“, to jest Izraelci.

Jakov je imao decu sa dvema zakonitim suprugama — sestrama Leom i Rahelom, ali i sa robinjama: Bilhom i Zilpom — sve ukupno: dvanaest sinova i jednu kćer. Najpre mu je Lea rodila Ruvina, Simeona, Levija i Judu, pa Bilha: Dana i Neftalija, zatim Zilpa: Gada i Asera, pa opet Lea: Isahara, Zabulona i kćerku Dinu, a na kraju i Rahela: Josifa i Benijamina. Po Jakovljevom sinu Judi (Jehuda) Hebreji su nazvani Judejcima.

Nameće se pitanje kako su Hebreji, koji su sasvim lepo živeli u Hananu, dospeli u misirsko ropstvo? O tome u „Bibliji“ postoji predanje sa živom fabulom — priča o Jakovljevom sinu Josifu, kojeg su njegova braća u nastupu gneva prodali u ropstvo. Tako je Josif dospeo u Misir, gde je nakon niza burnih godina, zahvaljujući svojoj mudrosti, spretnosti i znanju, a pogotovo izuzetnoj sposobnosti u tumačenju snova i proricanja, napokon dospeo na faraonov dvor.

Kad su, prema Josifovom predviđanju, nakon sedam rodnih nastupile sušne i gladne godine, jedino su faraonove žitnice, zahvaljujući Josifoj preduzimljivosti, bile prepune pšenice. Da ne bi umrli od gladi, mnogi su dolazili Josifu da kupe žito, i to ne samo iz Misira nego i iz susednih zemalja. Tako se dogodilo da su, u potrazi za hranom, u faraonovu zemlju stigla i Josifova braća, koja su se odavno pokajala za svoje zlodelo, a kako im je sa svoje strane Josif odavno oprostio, došlo je do dirljivog susreta.

Ubrzo nakon ovog susreta, na Josifov poziv (uz faraonovo odobrenje), Jakov se sa svojim brojnim potomcima (sve u svemu šezdeset i šest duša) nastanio u pokrajini Gesem na delti Nila. Naučnici se slažu u tome da migracija Hebreja pada u vreme najezde Hiksa, koji su osvojili Misir 1700. g. pre n. e. Njihovi poglavari prisvojili su sve spoljašnje atribute faraona i održali su se u pokorenom Misiru sve do 1560. g. pre n. e. 
Invazija Hiksa bila je, verovatno, posledica velikih etničkih preobražaja koje je doživljavala Mesopotamija. U drugom milenijumu pre n. e. kada su sa severa prodrla u međurečje azijska plemena Huriti mnogi narodi, a među njima i Hiksi, potisnuti su u Siriju i Palestinu. Može se pretpostaviti da je i Jakovljevu porodicu poneo opšti talas najezde, ili da je stigla u Misir pošto su njime već gospodarili Hiksi. Tamo je naišla na gostoljubiv prijem, jer su Hiksi, po svemu sudeći, bili srodni sa Hebrejima. (Hebrejski istoričar Josif Flavije iz I v. n. e. govori o Hiksima kao o svojim precima). Najzad, sasvim je moguće da je jedan od Jakovljevih sinova, po imenu Josif, ostvario blistavu karijeru na faraonovom dvoru. A docnije su oko njegove ličnosti nastale legende koje su stvorili Hebreji, ponosni na svog čuvenog pretka. Međutim, zašto onda o Josifu nema ni pomena u misirskim hronikama koje su, po pravilu, veoma podrobne i tačne? Najverovatnije zato što misirski hroničari prekrivaju ćutanjem čitav period vladavine omrznutih Hiksa, čiji je Josif bio samo slepi izvršilac.

Ipak, jedan misirski papirus iz XIII v. pre n. e. govori o nekom nomadskom plemenu iz zemlje Edoli koje je, zbog gladi, stiglo u Misir, da bi potražilo spas u zemlji faraona Setija I (1312. — 1294. g. pre n. e.), koji je tom plemenu dozvolio da se nastani na istočnim obalama Nila, na ivici Sinajske pustinje. Sadržina dokumenta i njegov stil ukazuje da to i nije bila neka neobična činjenica. Osim toga, jedna freska na grobnici u Ben Hasanu prikazuje jednu od takvih seoba.
    
3.


Jakovljevi potomci živeli su u Gesemu gotovo četiri stotine godina. Sve u svemu, nikako se ne bi moglo reći da im je bilo loše: zemlja je bila plodna, hrane u izobilju i brzo su se množili; od dvanaest Jakovljevih sinova razgranalo se dvanaest hebrejskih plemena. Međutim, nakon Josifove smrti, u „Bibliji“ nastupa upadljiv prekid Hebrejske istorije; odjednom dolaze priče o događajima vezanim za Mojsijevu ličnost. Zašto su redaktori biblijskog teksta preskočili toliko dug period iz života hebrejskog naroda? Pretpostvlja se da su to učinili svesno, jer taj period nije baš bio pohvalan za Hebreje.

Oko 1560. g. pre n. e. faraon Amasis je isterao Hikse iz Misira; goneći ih čak do Palestine. Razumljivo je da Misirci, nakon što su proterali mrske osvajače, nisu rado gledali na njihove hebrejske ostatke u svojoj sredini. Ipak, niko ih nije ugnjetavao, utoliko pre što su oni sve više potpadali pod uticaj misirske kulture. Međutim, vremenom su na misirski tron došli faraoni koji se više nisu sećali Josifa i njegovih zasluga, pa je položaj Jakovljevih potomaka postajao iz dana u dan sve teži i teži, dok na kraju nije postao neizdrživ. U to vreme faraon je podizao dva nova grada na delti Nila: Ramses i Pitom, a bespomoćni Hebreji su predstavljali veliki izvor jeftine radne snage; tako su jednog dana u gomilama saterani na gradilišta, gde su teglili iz dana u dan, od jutra do mraka, na ubistvenoj žezi, dok su ih nadzornici podsticali šibama.

Legenda dalje kaže da su se Misirci bojali hebrejskog preteranog razmnožavanja, pogotovo što je natalitet Misiraca kao domicilnog stanovništva drastično opao zbog čestih ratova koji su vođeni u to vreme. Stoga je, jednog dana, faraon strogo naredio dvema hebrejskim babicama, koje su se zvale Šifra i Pua — jedinim koje su hebreji imali — da na porođaju ubijaju svu mušku hebrejsku decu. Razume se, ženama nije ni padalo na pamet da na sebe prime greh čedomorstva. Kad je faraon saznao za drsku neposlušnost babica, odlučio je da ih strogo kazni. Međutim, spretne Hebrejke su se vešto opravdale tvrdnjom da su hebrejske žene prestale da im se obraćaju, jer su otpornije i jače od misirskih žena — dok im babica dođe, one već rode. Hteo-ne hteo, faraon je morao da ih oslobodi.

Hebreji su hrabre žene dočekali kao heroine, a u znak zahvalnosti sagradli su im lepe kuće. Ipak, faraon nije odustao od svog okrutnog plana: naredio je da se sva novorođena muška deca oduzimaju od majki i bacaju u Nil. Nastao je užas — ceo Gesem se razlezao od plača i proklinjanja. Izgledalo je kao da je Jakovljevim potomcima došao sudnji dan. (Realno gledano, naredba o ubijanju hebrejskih muških potomaka bila je u suprotnosti sa faraonovim potrebama u radnoj snazi. Faraonu je iz dana u dan bilo potrebno sve više radnika, a tom surovom naredbom on je samo uništavao buduće naraštaje radnika.). 

Mojsije je rođen u vreme najstrašnijeg misirskog progona; samim tim bio je unapred osuđen na smrt u talasima Nila. On je vodio poreklo od Jakovljevog i Leinog sina Levija. Naime, Levi je imao tri sina: Geršona, Kehata i Merarija, a u Misiru je rođena njegova kći Jokebeda; Kehat je otac Amrama, Jishara, Hebrona i Usjela. Amram je sa Jokebedom (svojom tetkom) imao kći Mirjam (Mariju) i dva sina: Arona i — Mojsija.

Jakobeda je bila rešena da po svaku cenu skloni ispred misirskih krvnika svog mlađeg sina. Tri meseca ga je u tajnosti čuvala i hranila u najskrivenijem kutku kuće, ali kako je dete iz dana u dan raslo, gukalo je i plakalo sve glasnije i glasnije, da se čulo daleko izvan kuće. Pretila je velika opasnost da bi neki od faraonovih surovih slugu mogao da ga otkrije. Jakobeda je bila očajna; jednostavno nije znala šta da radi, sve do trenutka kad joj na um nije pala spasonosna ideja. Naime, znala je da se svakog dana na istom mestu na obali reke kupa faraonova kćerka, inače poznata po svojoj naklonosti prema progonjenim Hebrejima. Stoga je položila dete u kovčežić (načinjen od site i zaliven smolom) i ostavila ga među trskama kraj reke, na mestu gde je lako mogao da bude pronađen. (Ovakav način napuštanja neželjene dece ili dece koja zbog nekog razloga ne mogu da se zadrže javlja se u legendama mnogih drevnih naroda: Helena, Rimljana i drugih.).

Srećom, sve se odigralo onako kako je Jakobeda zamislila. Dok se faraonova kći, praćena dvorkinjama, nakon kupanja šetala obalom reke, začuo se dečji plač. Pratilje su pretražile trsku; ubrzo je pred faraonovom kćerkom stajao kovčežić sa uplakanim dečačićem. Princeza je odmah znala da je našla hebrejsko dete, a pošto je osuđivala očevo nečovečno ponašanje, odlučila je da ga uzme pod svoju zaštitu. A Mirjam, koja je izdaleka bdila nad bratom, odmah se ponudila da nađe detetu dojilju. Tako se dete zaobilaznim putem vratilo svojoj majci, ovaj put potpuno bezbedno, jer niko od faraonovih krvnika nije smeo da se usprotivi želji faraonove kćerke. Tek nakon nekoliko godina, kad je dete malo poodraslo, majka ga je odvela faraonovoj kćerki koja ga je usvojila nadenuvši mu ime Mojsije (mo = voda + jses = spasen). (Jedno učeno tumačenje „Biblije“ kaže da materinski instikt i osuda očevih stavova sami po sebi nisu bili dovoljan razlog da princeza prekrši strogo faraonovo naređenje. Međutim, sve postaje jasnije kad se zna da je Mojsijeva majka upotrebila vrstu kovčega u koje su Misirci stavljali kipove svojih božanstava kad ih je trebalo prenositi iz jednog hrama u drugi. Takve kovčege nazivali su „tebama“ i smatrani su svetinjama. Prema tome, lako se može zaključiti da je faraonova kćerka smatrala da joj je dete dato po volji nekog misirskog božanstva.).   

4.


Po jednom postbiblijskom predanju, kad je Mojsijev otac Amram saznao za opaku faraonovu nameru, jednostavno je odlučio da više nema dece. U skladu sa svojom odlukom, prekinuo je sve bračne odnose sa svojom suprugom Jakobedom, a njegov primer sledili su i ostali Hebreji. Međutim, njegova kći Mirjam mu je ukazala na ludost i pogubnost takve odluke. — Faraon je osudio samo mušku novorođenčad — rekla je, — a ti si osudio i mušku i žensku! Amram je tada uvideo svoju grešku i nastavio da živi sa suprugom kao i ranije, i — tako je rođen Mojsije. U jednom drugom postbiblijskom predanju, Mojsije je još kao posve maleno dete, dok ga je faraon držao u naručju, zgrabio krunu sa glave i stavio na svoju. To je izazvalo zaprepašćenje svih dvorana, koji su odmah savetovali da dete ubije, jer je očigledno da ima zle namere. Srećom je, Jetor, jedan od faraonovih savetnika (Mojsijev budući tast), predložio da se najpre ispita da li je dete to učinilo namerno ili slučajno. Pred dete-Mojsija su postaviljene dve plitke posude: na jednoj je bila zlatna činija, a na drugoj užareno ugljevlje. Ako dete posegne za zlatnom činijom, to bi značilo da je njegov prethodni postupak bio svestan i da treba da bude uklonjen, a ako posegne za užarenim ugljevljem, značilo bi da je detinji postupak bio sasvim slučajan i da treba da bude zaboravljen. Malog Mojsija je privukao sjaj zlata, pa je smesta posegnuo za zlatnom činijom, što je moglo da ima kobne posledice po njega da se u tom trenutku nije umešao arhanđel Gavrilo (Gabriel) i odgurnuo mu ruku u stranu, pa se mašio za užareno ugljevlje. Tako je Mojsije bio spašen sigurne smrti, ali kao što bi učinilo svako dete, odmah je prineo žeravicu ustima i oprljio usne. Zato je, kažu, imao poteškoća sa govorom, pa je bio „u govoru spor, a na jeziku težak“. Najzad, postbiblijska predanja tvrde da se babice, koje su odbile da na sebe prime greh čedomorstva, nisu zvale Šifra i Pua, već Jokebada i Mirjam, Mojsijeva majka i sestra.

Bilo kako bilo, Mojsije je rastao na dvoru kao da je pripadao faraonovom rodu po rođenju. Oblačio se u raskošnu skupocenu odeću, a mudrosti su ga učili najbolji misirski sveštenici. Marljivo je proučavao papiruse koji su sadržavali drevnu misirsku mudrost i vodio žive razgovore sa sveštenicima o bogovima, o faraonima i o smislu čovekovog postojanja. Izgledalo je da će sasvim da se otuđio od svog naroda i postane pravi Misirac. Ali njegova majka prava majka Jakobeda se postarala da ne zaboravi svoje hebrejsko poreklo: krišom ga je učila hebrejskom jeziku i pričala mu istoriju njegovih predaka, da bi mu na kraju otkrila i tajnu njegovog rođenja.

5.


Punih četrdeset godina Mojsije je živeo bezbrižnim i lagodnim životom usvojenog princezinog sina. Sreću mu je samo mutio povremeni pogled na njegove sunarodnike; video je kako pate, kako proklinju svoju zlu sudbinu i preklinju za spas. Želeo je da im pomogne ali jednostavno nije znao kako.

A onda, jednog dana, desilo se nešto što će u potpunosti da izmeni njegov život. Naime, dok je prolazio gradilištem, Mojsije je video kako misirski nadzornik šiba izvesnog Hebrejina koji je pravio opeke. To šibanje je bilo toliko nemilosrdno da je Mojsije u nastupu besa izvukao svoj mač i ubio nasilnika. A kako u blizini nije bilo nikoga, krišom je zakopao leš u pesak, sa namerom da prikrije ubistvo. (Izgleda da je taj čin ubistva veoma mučio potonje tumače, jer su preduzimali sve moguće da opravdaju Mojsija, dokazujući kako je on znao da je taj nadzornik prethodno silovao suprugu hebrejskog roba kojeg je tukao; da je, štaviše, predvideo kako tom Misircu nije suđeno da ima i jednog pravednog potomka i da se prethodno posavetovao sa dežurnim anđelima treba li tog nasilnika da ubije ili ne.).

A kao što to obično i biva, istog dana je ceo Gesem šaputao o ubistvu. Sutradan, kad je Mojsije video kako se dva Hebrajina tuku, prišao je da razvadi narogušene protivnike. Stao je da grdi jačega, ali mu je ovaj zlobno odvratio: — Ko je tebe postavio za našeg poglavara i sudiju? Hoćeš li i mene da ubiješ kao što si ubio Misirca? Ove reči su sasvim ozbiljno zabrinule Mojsija; postalo mu je jasno da se vest o ubistvu nadzornika širi strahovitom brzinom, što je značulo da će uskoro sigurno da stigne i do samog faraona. A tako je i bilo: faraon je, preko svojih uhoda, saznao za ubistvo i poslao stražare da uhapse Mojsija. Ipak, na vreme upozoren od dobronamernih ljudi, Mojsije je pobegao iz grada i uputio se na istok, gde mu je pustinja pružala sigurno utočište. Kako se istočno od Akabskog zaliva pružala zemlja Madijan, gde je živelo potomstvo Madijanovo (jednog od šest sinova Abrahamovih i druge mu supruge Heture), Mojsije je odlučio da kod njih potraži gostoprimstvo, pošto su mu bili daljni rođaci. (Islamska tradicija kaže da je čovek kojeg je Musa-Mojsije odbranio, rekao faraonovim ljudima za Mojsijevo ubistvo nadzornika.)

Kad je napokon stigao u Madijan, premoren od dugog puta kroz pretežno pustinjske i stepske krajeve, seo je u blizini jednog bunara da se odmori. Radoznalo je posmatrao sedam devojaka koje su napajale stoku, sve dok nije naišla gomila pastira koja je grubo i bezobrazno odgurnula devojke od pojila. Mojsije nije mogao a da se ne umeša; iako je bio umoran od dugog puta, oterao je drznike. (Jedno kasnije predanje kaže da su pastiri bili toliko drski da su sve devojke pobacali u bunar, te ih je Mojsije morao da ih izvlači jednu po jednu iz vode.). Pokazalo se, međutim, da su devojke bile kćerke uticajnog paganskog madijanskog sveštenika Jetora. Zahvalni otac pozvao je Mojsija u svoju kuću, a kad je saznao da su i dalji rođaci, primio ga je u svoju porodicu i dao mu kćer Seforu za suprugu. Ona mu je kasnije rodila dva sina: Girsama i Eliesera. (U jednom midrašu — postbiblijskom rabinskom tumačenju religioznih tekstova, kaže se da se Jetor kasnije odrekao idolopoklonstva kad je rekao: Sad znam da je Jahve veći od svih bogova — i kada je prineo žrtvu hebrejskom bogu.).

U „Midrašu Vajoša“ („Midrash Vayosha“) nalazi se više pojedinosti o Mojsijevoj ženidbi sa Seforom. U tom midrašu Mojsije pripoveda u prvom licu kako ga je Jetor iskušavao, zahtevajući od njega da sa korenom iščupa jedno drvo u njegovom vrtu. To drvo je prvobitno bilo štap kojeg je Bog dao prvom čoveku — Adamu, potom je pripadao patrijarsima, te je konačno sa Jakovljevom porodicom stigao u Misir. Tu je, napokon, došao u posed Jetra, tada jednog od savetnika na faraonovom dvoru, koji ga je odneo kući i zasadio. Na Jetorovo zaprepašćenje, Mojsije je izvršio njegov zahtev, pa je sveštenik shvatio da je to čovek koji će hebrejski narod da izbavi iz misirskog ropstva. Zato je bacio Mojsija u bunar, a Sefora se na razne načine dovijala da mu potajno dotura hranu, kako ne bi umro od gladi. To je trajalo nekih sedam godina, sve dok napokon Sefora nije podsetila oca na čoveka u bunaru. — Izvadi njegov leš zbog smrada — rekla je — a ako je još živ, po tome ćeš da znaš da li je taj čovek savršeni pravednik. A kako je otada prošlo sedam godina, Sefora je morala da podseti oca kako je zatvoreniku ime, a kad ga je ovaj zazvao — Mojsije se odazvao. „Izvadi me — nastavlja Mojsije, pripovedač — poljubi me u čelo i reče: — Slava Bogu koji te održao u životu sedam godina. Sad verujem da je On onaj koji ubija i mrtve oživljava, a da si ti savršeni pravednik. Obdari me potom silnim blagom i dade mi svoju kćer Seforu za ženu.“.

U madijanskoj zemlji Mojsije je nastavio da živi sasvim drugačijim načinom života od onoga na koji je navikao. Bavio se gajenjem stoke a naučio je i kako da preživi u divljoj, surovoj i stenovitoj madijanskoj zemlji. Iz sećanja su mu postepeno bledele nekadašnje godine provedene na faraonovom dvoru.

Madijanci su bili ponosni na svoje poreklo od Abrahama i voleli su da pričaju legende i anegdote o svom velikom praocu. Slušajući njihove priče, i sam Mojsije je sve češće bivao svestan da je potomak Levija, Jakovljevog sina i Abrahamovog praunuka. Tada mu se činilo da se nakon dugog potucanja vratio najzad svojima. A kad bi se popeo na brdo i pogledao unaokolo, na zapadu bi video pustinju, iza koje je ležao Misir — zemlja robova, a na istoku, negde za gorama skrivala se domovina njegovih predaka — Hanan, „obećana zemlja“. U tim trenucima sazrevala je u njemu velika odluka: da oslobodi svoju braću iz misirskog ropstva i da ih odvede u Hanan — zemlju u kojoj teku med i mleko.

6.


Ipak, Mojsijevi snovi bili su jedno, a stvarnost je bila nešto sasvim drugo. Skoro četiri decenije živeo je jednoličnim životom; uglavnom napasajući stada na vulkanskoj gori Horiv, na kojoj je, po verovanju Madijanaca, negde iznad njenog vrha u oblacima, živeo bog njihovih praotaca — bog Abrahamov, Isakov i Jakovljev. Tako je bilo sve do dana kad mu se — kako kaže „Biblija“ — iz kupine koja je gorela ali ne i sagorevala, javio Jahve i naredio mu da smesta krene u Misir i oslobodi Hebreje iz ropstva. Mojsije je bio veoma uplašen i zbunjen; odmah je počeo da se izgovara kako mu niko od Hebreja neće da poveruje bez nekakvih jasnih znakova njegovog poslanstva. Na to ga je Bog obdario čudotvornim moćima; od tog trenutka mogao je da pretvori štap u zmiju, leči gubu i da vodu pretvara u krv. Ipak, kao da sve to nije bilo dovoljno, Mojsije je još jednom pokušao da izbegne poverenu mu misiju, izgovarajući se da muca i da će zbog toga njegovo propovedanje ostaviti slab utisak na njegove sunarodnike. Na to mu je Jahve, 
već po malo srdit, obećao za pomoćnika njegovog starijeg brata Arona, koji je bio darovit govornik — da propoveda u njegovo ime. Sve u svemu, Mojsiju na kraju nije ostalo ništa drugo nego da se spremi za put. U jednom midrašu se naglašava kako je Bog zapazio sa kolikom brigom i ljubavlju se Mojsije stara o svom stadu, pa je na osnovu toga prosudio da je on podoban da vodi hebrejski narod. Nije, međutim, isključeno da je Mojsije, da bi stekao veću poslušnost praznovernih Hebreja, izmislio priču da mu se Jahve javio iz grma koji gori a ne sagoreva. Takav grm doduše postoji i može se naći na Sinajskom poluostrvu; naziva se diptam (latinski: Dictamnus albus), a po Mojsiju i „Mojsijev grm“. Ta biljka ispušta lako isparljivo eterično ulje koje se brzo pali na suncu.

Od dana kada je Mojsije ubio obesnog nadzornika do njegovog povratka u Misir prošlo je četrdeset godina. Misirom je vladao drugi faraon, a na dvoru su služili drugi činovnici. Mojsijev zločin je nestao iz sećanja ljudi i ništa više nije pretilo nekadašnjem ubici i beguncu. Uostalom, ko bi u osamdesetogodišnjem bradatom starcu u grubom dugačkom ogrtaču sa pastirskim štapom u ruci, prepoznao onog otmenog usvojenog princezinog sina.

Stigavši najzad u Misir, Mojsije je sa bratom Aronom odmah sazvao zbor Hebreja. Zajedničkim snagama braća su ih veoma lako uverili da po Jahveovoj volji maraju da napuste Misir. Na tu odluku ih nisu toliko navela čuda koje je Mojsije izvodio, kao dokaz svog poslanstva, niti Aronova krasnorečitost, koliko iz dana u dan sve žešća proganjanja koja su im ugrožavala opstanak. Nakon toga su Mojsije i Aron izašli pred faraona sa molbom da odobri Hebrejima trodnevni boravak u pustinji kako bi mogli žrtvama i molitvama da odaju slavu Jahveu. To je, razume se, bila prevara, jer nisu ni nameravali da se vrate pod misirski jaram. Međutim, faraon ne samo što je srdito odbio njihovu molbu, nego je za kaznu povećao Hebrejima kuluk. Naredio je da moraju ne samo da izrađuju isti broj opeka koliko i do sada, već i da sami nabavljati plevu, koja je davala opekama čvrstinu. To je zahtevalo ogroman trud, jer pleve u Misiru nije bilo dovoljno. A onaj ko ne bi uspeo da na vreme napravi određeni broj opeka, suočavao se sa nemilosrdnim misirski mučiteljima i teškim šibanjem.

U „Bibliji“ je razgovor između Mojsija i Arona sa jedne, i faraona sa druge strane prikazan uglavnom kao sukob oko oslobađanja hebrejskih robova. U jednom midrašu se, međutim, ističe teološki sukob. Tu se prvo navode faraonove jednostavne reči: — Ko je taj Jahve da ga ja poslušam... Ja tog Jahvea ne poznajem..., i odmah se prelazi na to kako je faraon tražio ime hebrejskog Boga u svetim spisima, ali je uspeo da nađe samo Moaba, Amona i Sidona. — Ti tražiš živog Boga među mrtvim bogovima — odgovorili su mu Mojsije i Aron. Na to im je misirski vladar postavio bujicu pitanja: — Je li vaš Bog mlad ili star? Koliko ima godina? Koliko je gradova osvojio? Koliko je zemalja pokorio? Koliko dugo vlada? — Moć i vlast našeg Boga ispunjavaju svet — dobio je odgovor. — Postojao je pre nego što je svet stvoren i postojaće nakon kraja sveta. On te je stvorio i udahnuo ti dah života. — Šta su njegova dela? — pitao je dalje faraon. — On je razapeo nebeski svod i udario temelje zemlje... On rascepljuje gore i drobi stene... On prekriva brežuljke travom. On daje kišu i namiče hladovinu... On je stvorio zametak u utrobi tvoje majke i dao da se rodiš... Faraon ih je na to optužio za laž: — Ja sam gospodar svemira, sam sam sebe stvorio, i Nil takođe. 

Nema sumnje da je ovaj dijalog bio upravljen protiv onodobnog idolopoklonstva, te protiv poštovanja drevnih helenskih i rimskih bogova. Prema tome, u midraškoj književnosti se na spasenje Hebreja iz misirskog ropstva istovremeno gleda i kao na raskid sa paganskim idolopoklonstvom. Mojsije je imao dvostruki zadatak: fizičko i duhovno oslobođenje, s tim što je ovo poslednje bilo znatno teže.

7.


Hebreji su veoma brzo postali ogorčeni na Mojsija i Arona, jer je njihovo zauzimanje kod faraona prouzrokovalo daleko više štete nego koristi. A i samom Mojsiju se činilo da Jahve nije održao reč, i da je samo nepotrebno svalio na herejski narod još gore patnje. Zato je ponovo otišao faraonu sa namerom da utiče na njega pomoću čarobnih moći. Bacio je svoj štap pred faraona i on se smesta pretvorio u zmiju. Na to se faraon samo nasmejao i doveo svoje sveštenike, koji su izveli istu čaroliju. Nije ostavilo ni jači utisak ni to što je Mojsijeva zmija prožderala zmije misirskih sveštenika. Od tog trenutka počinje  ogorčena borba sa tvrdom faraonovom upornošću. Mojsije je poslao na Misir jednu za drugom deset pošasti: najpre se voda Nila pretvorila u krv, zatim su ceo Misir preplavile žabe, potom su došli komarci, pa obadi, zatim je stoka stala da skapava od teških boleština, potom su se na ljudskim telima počele da otvaraju žive rane, nakon toga je grad upropastio žetvu, zatim se na zemlju sručio oblak gladnih skakavaca, da bi na kraju zavladala takva tama da su ljudi hodali pipajući. Svaka od ovih pošasti navodila je užasnutog faraona na pristanak da oslobodi Hebreje, ali čim bi pošast prestala on je odmah povlačio svoje obećanje. Uzalud su mu njegovi podanici govorili da svojom prevrtljivošću samo izaziva nove nesreće. Najzad se Mojsije morao da posluži i desetom, najpogubnijom pošasti. Ali prethodno je upozorio svoje sunarodnike da budu pripravni. Naložio je da svaka porodica zakolje jednogodišnje jagnje ili jare i da njegovom krvlju obeleži kućna vrata, pa da ga za večeru pojedu sa hlebom bez kvasa, i da svi budu spremni kako bi odmah mogli da krenu na put. U toku noći, Jahve je zašao od kuće do kuće i, gde god na vratima nije našao krvavog znaka, usmrćivao je prvence, ne zaobilazeći ni faraonovog ni robinjinog sina. Čak i prvenčad životinja padala su mrtva. Zemljom se razlegao plač i jauci. Tek tada je faraon shvatio strašnu Mojsijevu silu i dopustio da izvede hebrejski narod iz Misira. Međutim, sveteći se za kuluk i progone, Hebreji su opljačkali misirske kuće, iskoristivši nered koji je zavladao zbog nesreće. Tako su stekli brojne dragocenosti i, pre svega, oružje koje im je moglo da bude od koristi u sukobima sa pustinjskim plemenima. (U jednom midrašu se kaže da su Misirci jedva čekali da ih se reše, pa su ih obasuli darovima.).

U rabinskim legendama ima mnogo živopisnih dodataka koje se odnase na deset pošasti. Zanimljivo je da Mojsije nije imao udela u tri pošasti, koje je umesto njega poslao njegov brat Aron. To su: voda pretvorena u krv, žabe i komarci. U midrašu se to objašnjava time što je Mojsije svoj život dugovao vodi, pa zato nije mogao da bude umešan u pretvaranje vode u krv i puštanje žaba iz vode. Što se tiče komaraca, koji su nastajali od praha kad bi se udarilo o tlo, Mojsije je bio pošteđen tog zadatka, pošto mu je u prošlosti prah (pesak) pomogao da sakrije ubijenog Misirca. (Zabavna strana nevolje sa žabama bila je činjenica da je ona pomogla da se nedvosmisleno utvrde granice između Misira i Etiopije. Žabe su, naime, prekrile celu misirsku zemlju i time posve jasno označile dokle doseže misirska teritorija! )

Međutim, poznato je da su sve pošasti (osim desete) u Misiru bile manje-više redovna pojava. U vreme porasta Nila, voda je često postajala crvenosmeđa, zbog nanosa iz etiopskih jezera. Osim toga, svakih nekoliko godina, za vreme poplava, u tolikoj meri su se množile žabe, komarci i drugi insekti da su to Misirci doživljavali kao pošast. Grad je doduše bio izuzetno retka pojava u Misiru, ali je katkad nailazio i nanosio ogromne štete usevima. Međutim, daleko češće je snalazila faraonovu zemlju pošast skakavaca. A tamu je prouzrokovao silni vetar „sirocco“, koji je ogromne oblake peska dizao iz pustinje i bacao na Misir, zaklanjajući sunce takvom koprenom da je nastajao pravi mrak. Ipak, teško je prihvatiti biblijsku tvrdnju da je smrt izabrala baš prvu decu i prvu mladunčad domaćih životinja. Međutim, ne može se jednostavno odbaci pretpostavka da je ta legenda možda odjek neke epidemije koja je desetkovala decu oko gornjeg Nila, pogađajući između ostalog i brojnu tek rođenu decu, ali nije doprla do Gesema, tako da hebrejska deca nisu stradala. 

Hebreji su pamtili stihijske katastrofe koje su s vremena na vreme pogađale Misir, a kako se proticanjem decenija i vekova vremensko rastojanje između dva značajna događaja postepeno sažimalo, na kraju je, zbog isticanja Mojsijevih moći, sve pripisano njemu. Bila im je to u izvesnom smislu moralna satisfakcija, jer je tako nadmeni faraon bio ponižen, a njegova zverstva prema hebrejskom narodu nisu izbegla božju kaznu. 
Nazad na vrh Ići dole
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Re: Istina i legenda o Mojsiju   Sub 24 Jan - 20:43

8.


Nekada davno, pred svoju smrt, Josif je zakleo Hebreje: — Ja ću uskoro da umrem; ali će Bog da vas pohodi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo da će je dati Abrahamu, Isaku i Jakovu... i vi tada odnesite moje kosti odavde!“ U postbiblijskim legendama se kaže da je kovčeg sa Josifovom mumijom u međuvremenu bio potopljen u Nilu. Neki tvrde da su to učinila njegova braća kako bi sprečila Misirce da ukazuju Josifu božanske počasti, dok drugi opet govore da su to učinili Misirci sa namerom da sakriju njegovo telo, jer su znali da bez njega Hebreji nikada neće da napuste Misir.

Bilo kako bilo, Mojsije je bio spreman da ispuni dato obećanje, ali nije znao gde se Josifov kovčeg nalazi. Kad je najzad saznao da je potopljen u Nilu, tada se pojavio novi problem: kako da ga izvadi iz reke? Napokon je upotrebio Josifov pehar koji je imao moć da pronalazi izgubljene stvari. Razrezao ga je na četiri dela; na jednom je urezao lik lava, na drugom orla, na trećem bika, a na četvrtom čoveka. Bacio je prvi deo u reku preklinjući Josifa da se pojavi jer je došlo vreme odlaska. Međutim, ništa se nije dogodilo. Isto tako nije uspeo ni sa drugim, a ni sa trećim delom. Tek kad je bacio u vodu četvrti deo pehara, sa urezanim likom čoveka, kovčeg sa Josifovom mumijom je isplivao na površinu. 

Napokon je duga povorka Hebreja napustila Gesem i krenula na istok prema pustinji. „Biblija“ kaže da se sastojala od 600.000 ljudi pod oružjem, ne računajući žene, decu i poslugu. Ipak, ovaj biblijski podatak ne treba da se uzima doslovno, jer bi to značilo da se radilo o dva do tri miliona ljudi koji su učestvovali u izlasku. A toliko mnoštvo, kad bi se razvilo u povorku — ona bi bila duža od sto šezdeset kilometara! Prema tome, moglo bi se reći da celokupan broj verovatno nije bio veći od 20.000, ili najviše 30.000 ljudi.
Na čelu povorke bila je svita sa kovčegom u kome je počivala Josifova mumija, a za povorkom su išli bezbrojna stada ovaca, koza i magaraca. Međutim, Mojsije svoje sunarodnike nije vodio najkraćim putem, jer se bojao da ih tamošnji stanovnici neće propustiti bez borbe. Tako su stigli do obala Crvenog mora.

U međuvremenu je faraon, uvređen i gnevan, pošao u poteru za beguncima na čelu šest stotina bojnih kola. Pojava strašnih misirskih ratnika u galopu silno je uplašila Hebreje, ali ih je Mojsije umirio i uverio da ih Jahve neće da ostavi u nevolji. I stvarno, pred Misirce se isprečio gusti oblak, koji je za njih bio neproziran, a za Hebrejske begunce svetao i proziran. U praskozorje, Mojsije je stao uz samu obalu mora i podigavši ruku naredio talasima da se razdvoje. I smesta se između dva vodema bedema otvorio suvi prolaz kojim su Hebreji pohitali na drugu obalu. Faraon je video šta se zbiva i sa celom vojskom je jarosno pojurio za njima. Ali kad su dospeli do sredine mora, Mojsije je opet podigao ruku i vodeni bedemi su se sručili na progonitelje, vukući ih u morske dubine. Samo su talasi povremeno izbacivali na obalu leševe ljudi i konja, i delove polomljenih bojnih kola — žalosne ostatke ohole misirske potere. U kasnijim predanjima nailazi se na različita mišljenja o sudbini samog faraona. Jedni su držali da je nastradao sa svojom vojskom, dok su drugi držali da se spasio, jer je napokon priznao božju veličinu i svečano se odrekao idolopoklonstva.
    
9.


Činjenica da su hebrejski robovi morali da rade na izgradnji Pitoma i Ramsesa, koju su ponovo podigli faraoni Seti I i Ramses II navodi na zaključak da su Hebreji bili u Misiru barem za vreme jednog dela vladavine Ramsesa II. U naučnim krugovima danas postoji velika dilema: ili je faraon koji je ugnjetavao Hebreje bio Seti I (1317. — 1301. g. pre n. e.), a faraon u vreme napuštanja Misira — Ramses II (1301. — 1234. g. pre n. e.), ili je pak faraon ugnjetavač bio Ramses II, a faraon u vreme izlaska — Merneptah (1234. — 1225. g. pre n. e.). Većina istoričara stoji na stanovištu da su Hebreji napustili Misir u vreme vladavine Merneptaha, za koga se verovalo da se udavio u Crvenom moru. Desetine pokolenja čvrsto je verovalo da je takva bila sudbina tog vladara, da je to bila božja kazna za ugnjetavanje Hebreja.

Međutim, krajem XIX v. dva Arapina su otkrila katakombe u kojima se nalazilo trideset i sedam mumija faraona, koje su misirski sveštenici sakrili od pljačkaša grobnica. Tamo su počivali ostaci Setija I, Ramsesa II i mnogih drugih faraona, ali je nedostajao Merneptah, što je odmah trebalo da potvrdi biblijsku priču. Ali trinaest godina kasnije i ta biblijska priča bila je poljuljana; otkrivena je još jedna zajednička grobnica, sa četrnaest mumija faraona, među kojima je bila i Merneptahova. Na taj način se obelodanilo da se on nije udavio u moru, već umro prirodnom smrću. Ipak, postojala je mogućnost da je more izbacilo njegovo telo na obalu i da je ono potom, prema misirskom pogrebnom obredu balsamovano. Ipak, veoma savesno izvršena ispitivanja nisu utvrdila ni najmanje tragove delovanja morske vode na telu mrtvog faraona. 

Ali 1929. g. u londonskom listu „Tajms“ je objavljeno pismo izvesnog arheologa koji je tvrdio da je mumija faraona Merneptaha (inače oštećena od strane pljačkaša grobnica) sadržala „znake inkrustracije kristalima soli“, što bi trebalo da bude dokaz da se faraon stvarno udavio u moru. Odmah pada u oči činjenica da je tako značajna pojedinost objavljena sa zakašnjenjem od tridesetak godina od otkrića mumije. A zna se da je dugotrajni i komplikovani proces balsamovanja morao bez ikakve sumnje da ukloni svaki, čak i najmanji trag soli. Ako su na mumiji stvarno i otkriveni kristali soli, mogli su da potiču i iz sasvim drugih izvora. 

Sam prelazak preko Crvenog mora odavno je postao predmet mnogih žučnih naučnih polemika. More koje su Mojsijevi sunarodnici prešli po suvom na hebrejskom se zove Jam Suf, što u pravilnom prevodu znači „Trščano more“. (Tek se u „Novom zavetu“ nailazi na tvrdnju da je to bilo Crveno more.). Međutim, na Crvenom moru nikada nije bilo i nema trske, dok na močvarnom tlu stvarno raste veoma obilno. A pre više od jednog milenijuma pre n. e., zapadni krak Crvenog mora, koji se danas završava kod Sueca, dopirao je daleko više na sever, spajajući se sa Gorkim jezerima, a možda i sa još severnijim jezerom Timsah. U Mojsijevo doba na tom mestu se nalazila močvara, što navodi na zaključak da su biblijski Jan Suf upravo Gorka jezera. Prema tome, Hebreji koji su išli peške sa lakoćom su mogli da se probiju kroz močvare, koristeći se uskim trakama kopna, a Misirci sa svojim teškim bojnim kolima su verovatno zalutali i zapali u blato. A možda su bili, kako to navodi „Biblija“, čak i potopljeni, jer su se u tom kraju znali da se iznenada podignu silni severozapadni vetrovi, koji su pred sobom gonili ogromne vodene talase i naglo pretvarali plićake u varljive dubine. Ipak, nameće se utisak da su u močvarama stradali oni koji su ih dobro poznavali, a srećno je prešli oni koji je uopšte nisu poznavali.     

Prema interesantnoj hipotezi francuskog orijentaliste Pjera Montea (Pierre Montet), Hebreji su se najpre uputili pravo na sever, a potom obalom Mediterana. Pošto su uz put nailazili na brojna misirska utvrđenja, a samim tim i na otpor primorskih stanovnika, bili su primorani da skrenu na jug. Dok su se još kretali obalom mora, po svoj prilici su išli drevnim, često korišćenim drumom koji je vodio uskim pojasom kopna što je delio Mediteran od jezera Sirbonis. Jezero Sirbonis, sedamdeset kilometara dugo i dvadeset kilometara široko, ležalo je nekoliko metara ispod nivoa mora i često je toliko presušivalo da se njegovim dnom moglo sasvim bezbedno proći. U vreme kad je Misirom vladala helenske dinastije Ptolomeja, tamo se dogodilo više katastrofa. Iznenadne bure na Mediteranu prebacivale su ogromne talase preko uske prevlake i potapale putnike koji su se kretali dnom jezera.

Sve u svemu, Hebreji su uspešno prešli usku prevlaku, a Misirci su, sa namerom da im preseku put, pojurili suvim jezerskim dnom. Kad su stigli negde oko sredine udubine, na Mediteranu se iznenada podigla velika bura i ogromni talasi obrušili su se na progonitelje. Obala na koju su mogli da se sklone bila je suviše daleko, pa su nestali u razbesnelim vrtlozima vodene mase. A Hebreji, koji su to posmatrali, pripisali su svoje neočekivano izbavljenje Mojsijevim moćima.

Erupcija vulkana na ostrvu Santorin (Teri) u XV v., koja je imala katastrofalne posledice za Krit i mnoga druga egejska ostrva, mogla bi, prema mišljenju nekih istraživača, takođe biti objašnjenje za biblijsku priču o bekstvu Izraelaca iz misirskog ropstva. Nakon erupcije došlo je do strahovitog udara vetra, do usisavanja mora u prvoj fazi nastajanja talasa plime — kad su Izraelci prešli na drugu obalu po suvom, između dva vodena bedemada — a zatim, nakon nekoloko sati, nastupaju golemi cunami visoki do devet metara i uništavaju misirsku vojsku.

10.


Nakon prelaska Crvenog mora, Hebreji su se uputili ka pustinji Sur. Put ih je vodio kroz bezvodnu zemlju u kojoj puna tri dana nisu našli ni kap vode. Kad su, najzad, stigli do vode, na njihovo veliko razočarenje nisu mogli da je piju, jer je bila preterano gorka. Za premorene i žedne putnike bio je to pretežak udarac, i među izbeglicama iz Misira počelo je da raste nezadovoljstvo. Međutim, Mojsije je brzo našao rešenje; sakupio je neke grančice, ubacio ih u vodu i na veliku radost i čuđenje njegovih sunarodnkika, ona je postala pitka. Za četrdeset godina života među Madijancima, Mojsije je naučio kako da se održi u surovim pustinjskim uslovima, a njegovim sunarodnicima koji su bili naviknuti na miran život u Misiru, pretvaranje gorke vode u slatku delovalo je kao čudo. U stvari, radilo se o vodi koja sadrži izvestan postotak kalcijumsulfata koji joj daje gorčinu. A kad se toj vodi doda oksalna kiselina, sulfat se taloži na dnu i voda gubi svoju gorčinu. Beduini zaslađuju gorki izvor žbunastom biljkom „elvah“, čiji sok sadrži znatan procenat oksalne kiseline, a to je upravo uradio Mojsije. Hebreji su ovo mesto prozvali Mara („gorčina“). Zatim su se uputili u oazu Elim, koja je sa svojih sedamdeset palmi i dvanaest bistrih izvora izgledala kao pravi rajski vrt. Ipak, morali su da nastave put koji je vodio kroz pustinju Sin.

Probijanje kroz pustinju Sin bilo je skopčano sa nizom teškoća; Sunce je nemilosrdno peklo, a da bi zlo bilo veće, uskoro im je ponestalo vode i hrane. Trpeli su nesnosnu žeđ i glad, a sva krivica pripisivana je lakomislenosti Mojsija i Arona. Ipak, Mojsije ih je uveravao da ih Jahve neće napustiti, odnosno da će ih nahraniti i utoliti im žeđ pre nego što se tome i nadaju. Tako je i bilo: pred veče, nepregledna jata prepelica doletela su do njihovog logora. Nalet tih ptica u stvari nije ni bilo nikakvo čudo, kako su Hebreji mislili. U proleće, sa afričkog kontinenta brojna jata prepelica sele se u Evropu. Iznemogle od dugog leta, obično sleću duž morske obale i lako ih je uloviti golim rukama. Hebreji su očigledno imali sreću da naiđu na takvo jato i iskoriste priliku da na njih prirede lov. A u zoru, čekalo ih je novo iznenađenje. Svo prostranstvo pustinje, dokle pokled dopire, bilo je prekriveno kao sneg belim kuglicama, sličnim gradu. Mojsije im je, sa pobedonosnim osmehom na usnama, objasnio da je to „hleb“ koji im šalje Jahve. Loptice su imale ukus medenih kolača i Hebreji su tu hranu nazvali „mana božja“ (ime dolazi od usklika koji su Hebreji upotrebili kada su ih prvi put videli: „man hou“ — šta je ovo?).

Izvesni hebrejski zoolog, naišao je 1927. g. na Sinajskom poluostrvu na jednu vrstu tamariksa, koja u proleće na mestu gde je bocne insekt luči sladunjavu tečnost koja se brzo stvrdnjava u bele lepljive kuglice. Beduini su veliki ljubitelji te poslastice, a očigledno je da je i Mojsije znao za njihovu prehrambenu vrednost. Otada pa nadalje, mana im je bila glavna i svakodnevna hrana.   

Sledeće mesto odmora misirskih izbeglica bilo je Rafidin, na domaku gore Horiv, gde je nekada davno Mojsije napasao svoja stada i gde mu se Bog prvi put javio — iz kupine koja je gorela ali ne i sagorevala. Kako ni tamo nije bilo vode, Mojsije se uputio ka podnožju gore i pred očima izmučenih putnika udario štapom po strmoj steni. Istog trenutka izbio je iz pukotine mlaz sveže gorske vode. I tu veštinu je, bez sumnje, Mojsije naučio od Madijanaca, a stanovnici pustinje to rade i dan danas. Oni znaju da se, i pored dugotrajne suše, u podnožjima brda pod krhkom korom od peska i krečnjaka obično sakuplja kišnica. Dovoljno je samo da se lakim udarcem razbije ta skramica da bi se došlo do vode i utolila žeđ. 

Jedva da su se Mojsijevi sunarodnici okrepili, a došao je trenutak da se prvi put od kada lutaju pustinjom late oružja. Naime, na njih su nasrnuli pripadnici ratobornog plemena Amaličana, sa namerom da im prepreče put i da ih opljačkaju. Započela je bitka koja se sa promenljivom srećom vodila ceo dan. Ali pred veče Hebreji su nadjačali napadače koji su se jednostavno dali u bekstvo.  

11.


Trećeg meseca nakon napuštanja Misira, Mojsije je svoje sunarodnike doveo do gore Sinaj na jugu Sinajskog poluostrva. Turobni stenoviti gorski masiv, sa vrhom koji doseže do neba, sadržao je u sebi nešto tajanstveno, što je ulivalo dozu straha Hebrejima naviknutim na ravnicu delte Nila. Ipak, najbliža okolina je bila povoljna za život, vode je bilo dovoljno, a bagremovi i datule davali su dovoljno drveta za građu i gorivo.

A tada, jednog dana Mojsije se popeo na sam vrh gore Sinaj. Tamo je — kako kaže „Biblija“ — sreo Jahvea, koji mu je saopštio da namerava da sklopi zavet, odnosno savez (hebrejski „berith“, grčki „diatheke“, latinski „testamentum“) sa hebrejskim narodom. Odmah po povratku u logor sa radosnim vestima, Mojsije je naredio svojim sunarodnicima da se dostojno pripreme za veliki trenutak: da operu svoju odeću i da poste tri dana. A nakon isteka trodnevnog roka pripreme, Hebreji su se okupili u podnožju gore. Mojsije ih je upozorio da niko od njih ne sme da stupi na svetu goru i pastirskim štapom je obeležio među, opomenuvši ih da će poginuti svako ko je prekorači. Svečano obučeni muškarci, žene i deca poređali su se duž označene međe iščekujući. Odjednom su iz vedra neba zasevale munje i zagrmeli gromovi, a goru je obavio gusti oblak dima. A kad su odjeknuli prodorni zvuci tajanstvenih truba, ljudi su popadali na od straha na zemlju, zaklanjajui oči rukama, tako da nisu ni videli kako se Mojsije uspeo na goru i nestao u gustim oblacima dima. 


Tada je, preko Mojsija, Jahve dao ljudima svojih večitih „Deset zapovesti“. Prve četiri zapovesti određivale su čovekov odnos prema Bogu, a preostalih šest su obuhvatale takozvane dužnosti prema bližnjima. (Uopšte uzev, zadnjih šest božjih zapovesti: „Poštuj oca svoga i majku svoju... “, „Ne ubij“, „Ne čini preljubu“, „Ne kradi“, „Ne svedoči lažno...“ i „Ne poželi kuće bližnjega svoga... niti bilo šta što je bližnjega tvoga“, zasnovano je na savršeno zdravom načelu: ne čini drugima ono što ne bi želeo da oni čine tebi. Sve u svemu izložena je jedna sasvim opšteljudska istina, koja — nezavisno od starohebrejske ili bilo koje vere — važi za sve narode i sva vremena.). Osim „Deset zapovesti“, Jahve je dao hebrejskom narodu i zakone i verske propise kojih su se otada morali da pridržavaju. (Neki od tih propisa su, po svakom merilu, bili primitivni i surovi, ali u nekima je imalo ne samo zdravog razuma nego i istinske plemenitosti.). 

Sa tim dragocenim darovima vratio se Mojsije među svoje sunarodnike i u slavu velikog događaja naredio je da svako od dvanaest plemena podigne svoj žrtvenik. Zatim je pošao redom od jednog do drugog žrtvenika, prinoseći na žrtvu ovce, i njihovom krvlju škropeći vernike u znak sklopljenog saveza sa Jahveom. (Zato se čitav prvi, u osnovi hebrejski deo „Biblije“, i zove „Stari zavet“, za razliku od hrišćanskog „Novog zaveta“, koji je, kako se veruje, svojom krvlju potvrdio Isus Hrist.).

12.


Uskoro je Mojsije ponovo otišao na goru Sinaj da se sastane sa Bogom. „Biblija“ kaže da je tamo boravio, bez hrane i vode, četrdeset dana i četrdeset noći. Bog mu je tada dao dve kamene ploče na kojima je bilo urezano „Deset zapovesti“, zatim mu je dao tačna uputstva kako da načini „Kovčeg zaveta“, za smeštaj najvećih hebrejskih svetinja, i „Sveti šator“, odnosno pokretni hram, u kome kovčeg treba da počiva. Na kraju mu je obelodanio da je Aronu poverio dužnost prvosveštenika, koja će se u njegovoj porodici prenositi sa kolena na koleno.

Međutim, u toku Mojsijevog četrdesetodnevnog otsustvovanja, među njegovim malodušnim sunarodnicima sve više je preovladavalo mišljenje da se on više nikada neće ni vratiti, da je umro ili poginuo na gori. U njihovim srcima se poljuljala vera u Jahvinu zaštitu; bio je to bog za koga su čuli tek odnedavna. Sada, kada više nije bilo Mojsijevog neodoljivog žara, uznemireni što su ostali sami, oni se okrenuše svojim bogovima iz misirskih vremena. Zahtevali su od Arona da im načini bogove, koji će da ih štite. Aron nije imao snage da se suprotstavi takvim sve upornijim zahtevima, pogotovo što je i sam sve više bio obuzet sumnjom i verovanjem da mu je brat nastradao. Na njegov poziv, Hebreji su sakupili gomilu zlata od kojeg su izlili zlatno tele, koje su postavili na sredini logora. Obradovani što im se vratilo božanstvo kojem su se klanjali od pamtiveka, stali su da mu prinose žrtve. Zatim su priredili svečanu gozbu, uz pesmu i igru, klanjajući se zlatnom teletu. (Otuda se „klanjanje zlatnom teletu“ upotrebljava kao izraz za idolopoklonički odnos prema materijalnim vrednostima uopšte, a posebno — na štetu duhovnih.). Samo Leviti (potomci Levija) nisu učestvovali u tom ludilu i držali su se po strani. Sa strahom i nevericom su posmatrali kako se narod odriče Jahvea i svom dušom predaje idolopoklonstvu.

A kad se Mojsije nakon četrdeset dana vratio, noseći tablice sa Božjim zapovestima, i ugledao strašnu razuzdanost, obuzeo ga je toliko silan bes da je radije razbio tablice o stenu, nego da ih preda narodu. Zlatno tele je potom spalio, a pepeo rastopio u vodi i primorao sve redom da je popiju. Po njegovom naređenju pobijene su tada sve kolovođe ove pobune protiv Jahvea — oko tri hiljade ljudi. A kada je ponovo zaveo red u loguru, vratio se na goru Sinaj da od Jahvea izmoli oproštaj za sve što se zbilo. (Prema nekim predanjima, Mojsije je, dok je prilazio logoru, opazio kako uklesani tekst na kamenim pločama počinje da iščezava, pa je zaključio da uopšte nema nikakvog smisla da ih preda narodu.).

(Mojsije je, razume se, teško prekorio i svoga brata Arona zbog otpadništva, ali su rabini kasnije na sve načine nastojali da ga opravdaju. Po njihovom mišljenju, prvi veliki sveštenik hebrejskog naroda ni slučajno nije mogao da napravi tako strašnu grešku da načini idol. On je samo prividno pristao na zahtev naroda, želeći da samo dobije u vremenu. Osim toga, verovao je da će ih obeshrabriti ako zatraži zlato za izradu livenog teleta, pa će da odustanu. Međutim, bio je posve zaprepašćen kad su začas sakupili veliku gomilu. Najzad, da bi im pokazao da traže nešto veoma glupo i opasno, bacio je njihovo zlato u vatru, a na njegovo veliko iznenađenje iz vatre je proizišlo tele.) 

Nakon nemile epizode sa zlatnim teletom — kaže dalje „Biblija“ — Jahve je naredio Mojsiju da iskleše dve nove kamene ploče, na koje će mu ponovo urezati deset zapovesti. Kad je to uradio, Mojsije se popeo na vrh gore Sinaj, gde je opet ostao četrdeset dana i četrdeset noći, ne jedući i ne pijući. Jahve mu je tada ponovo urezao „Deset zapovesti“ i dao mu zakone i verske propise. Međutim, neki kažu, da je drugi par ploča urezao sam Mojsije prema božjoj zapovesti. Bilo kako bilo, ali savez između Boga i hebrejskog naroda je bio obnovljen. Kad se Mojsije, napokon, vratio u logor iz lica mu je izbijao toliki sjaj da su njegovi sunarodnici morali da odvraćaju pogled u stranu. A dok im je nadahnuto govorio u Jahvino ime, činilo im se da mu na glavi vide rogove, znak svetosti. (Upravo takvog, strašnog i uzvišenog, sa rogovima na glavi, prikazao ga je Mikelanđelo na svojoj genijalnoj skulpturi. U stvari, zbog greške koju je sveti Jeronim napravio prilikom prevođenja „Biblije“ — reč „oreol“ preveo je rečju „rog“ — hrišćanska i profana ikonografija prikazuje ga sa rogovima na glavi, dajući na taj način demonski izgled njegovoj ličnosti.).

13.


Hebreji kažu da im je na gori Sinaj, preko Mojsija, objavljena Tora (Torah). Uobičajeno prevođenje ove reči je „Zakon“. Međutim, reč „Tora“ ima znatno šire značenje od uskog juridističkog značenja; to je učenje koje je Bog dao ljudima da bi mogli da se ispravno ponašaju. Tora je postojala pre stvaranja sveta, a njenim objavljivanjem na Sinaju čovečanstvu je samo ukazano na izvor mudrosti koji je postojao pre čoveka. „Tora je objavljena javno i otvoreno, na mestu na koje niko nije polagao pravo. Da je objavljena u hebrejskoj zemlji, narodi sveta bi mogli da kažu: Nemamo mi nikakvog udela u tome. Zato je objavljena u pustinji... Svako ko želi da je prihvatiti, neka dođe i neka je prihvati.“.

Premda je Tora zapisana na hebrejskom, Bog ju je na Sinaju istovremeno objavio na sedamdest različitih jezika (prema rabinskom mišljenju postojalo je sve u svemu sedamdeset naroda), tako da su je mogli čuti i prihvatiti svi narodi sveta. Ali, oni to nisu učinili. Kada je trebalo da se izjasne hoće li da prihvate božji zakon, upitali su šta on sadrži. Jedan za drugim, svi su ga odbacili. Esaovi potomci su rekli da ne mogu da žive pridržavajući zapovesti „ne ubij“, a Ismaelovi potomci nisu mogli da obećaju da će se pridržavati zapovesti „ne kradi“. Slična oklevanja pokazali su i ostali narodi. Preostao je samo hebrejski narod, koji nije pitao šta je sadržano u zakonu, već su odmah odgovorili: Izvršićemo ga!

U lepom prikazu proglašenja Tore, u midrašu „Izlazak Raba“ opisuje se kako je tog trenutka sva priroda bila ispunjena strahopoštovanjem. „Dok je Bog objavljivao Toru nijedna ptica nije pevala, nijedno biće što leti nije udarilo krilom, nijedan vo nije zamukao, anđeli su prestali da pevaju hvalospeve, nijedno stvorenje se nije oglasilo; svet je utonuo u ćutnju i tišinu očekujući da jedinstveni božji glas objavi: Ja sam Jahve, Bog tvoj...“ — a to je uvod u „Deset zapovesti“.

Uglavnom se drži da je sav narod čuo božji glas dok proglašava „Deset zapovesti“, ali postoji i suprotno mišljenje po kome su čuli samo prve dve, a onda su se toliko silno prestrašili da su zamolili Mojsija da bude njihov posrednik, tako da im je Bog preko njega saopštio preostale zapovesti.
Prema jednom rabinskom predanju, anđeli su se odlučno suprotstavili Mojsijevom pokušaju da odnese Toru, tvrdeći da Tora pripada njima u nebeskim sferama. Međutim, Mojsije ih je snagom dokaza uverio da je Tora potrebnija čovečanstvu nego njima. Ne piše li — rekao je on — u Tori: „Ja sam Jahve, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske.“ Jeste li vi bili u ropstvu u Misiru? Ne piše li, takođe: „Poštuj oca svoga i majku svoju.“ Imate li vi roditelje da bi vam bila potrebna takva zapovest? Piše još i ovo: „Ne čini preljubu.“ Zar ima žena na nebu da bi vam se tako nešto moralo zabraniti? Išao je tako od zapovesti do zapovesti sve dok anđeli nisu priznali da su njegovi dokazi čvrsti, te su mu dozvolili da odnese Toru.

14.


Nakon obnavljanja saveza, Mojsije je odlučno počeo sređivati hebrejski verski život. Odlučio je, pre svega, da načini „Kovčeg zaveta“ (hebrejski: „Aron habrit“) i „Sveti šator“ (hebrejski: „Mishkan“) koji će im služiti kao pokretni hram. Pošto mu je za gradnju trebalo mnogo zlata, srebra i bakra, objavio je dobrovoljno sakupljanje priloga, na što su se svi složno odazvali. Sav posao poverio je dvojici izuzetno veštih zanatlija — Vaseleilu i Elijavu. Njih dvojica su napravili kovčeg od bagremovog drveta i okovali ga zlatom spolja i iznutra. Poklopac kovčega su načinili od čistog zlata sa dva zlatna heruvima (anđela višeg reda) raširenih krila. Mojsije je u kovčeg stavio ploče sa božjim zapovestima i druge sinajske zakone.

„Sveti šator“ postavio je nasred kvadratnog dvorišta, okruženog nizom bronzanih stubova. Sa poprečnih greda visilo je tanko laneno platno tako da je sav prostor sa svih strana bio zatvoren visokim zastorom. Ulazilo se kroz vrata zaklonjena zavesom od plave, purpurne i skerletne tkanine. Hram su majstori sagradili od bagremovih dasaka okovanih zlatom, koje nisu bile zakovane. U daske su bili zabodeni zlatni prstenovi kroz koje se provlačila uska traka. Tako je ostavljena mogućnost da je hram mogao da se brzo rastavi i lako prenosi. Međutim, spoljašnje strane hrama nisu blistale zlatom, već su bile prekrivene grubim tkaninama od kostreti koje su štitile od sunca i kiše, a krov je bio načinjen od crveno obojene ovčije kože. Pred ulazom u hram stajao je bronzani žrtvenik i velika bakarna umivaonica sa vodom. Unutrašnji zidovi hrama bili su zastrveni lanenim platnom na kome su hebrejske žene izvezle tajanstvene likove heruvima, a raskošno vezenom zavesom bilo je skriveno najsvetije mesto hrama, gde je boravio Jahve. Tamo je u tajanstvenom polumraku počivao „Kovčeg zaveta“ sa najvećim svetinjama hebrejskog kulta. Nasred odaje hrama stajao je zlatni oltar, sa kandilom iz koga se vio mirisni dim, stočić sa osveštenim hlebom i menora — sedmokraki zlatni svećnjak. (Menora — svećnjak je vremenom postao najznačajniji simbol hebrejskog naroda. Uklesan je na drevnim hebrejskim sinagogama, likovno oblikovan na podnim mozaicima prvih sinagoga, a koristio se i kao simbol nacionalne nezavisnosti na hebrejskom kovanom novcu već od rimskog doba.). Jedno predanje kaže da je opis izvorne menore u hramu bio toliko zamršen da Mojsiju nikako nije polazilo za rukom da upamti sve njegove pojedinosti, te je morao da se vraća Bogu po ponovna uputstva. Najzad mu je Bog pokazao gorući uzorak, a kad ni to nije pomoglo, uputio ga je na veštog Vaseleila. A Vaseleil je iskovao svećnjak ni ne pogledavši plan — i ispao je tačno onakav kakvim ga je Bog bio zamislio. 

Povlastica posluživanja u hramu i nošenja „Kovčega zaveta“ za vreme svečanog hoda pripadala je samo Levitima. Iz njihovih redova Mojsije je birao sudije, pisare, učitelje, vidare i poreznike. Leviti su bili najodanije Mojsijeve pristalice i verno su mu služili za vreme putovanja kao njegova lična garda.
Nazad na vrh Ići dole
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Re: Istina i legenda o Mojsiju   Sub 24 Jan - 20:45

15.


Goru Sinaj mnogi poistovećuju s planinom na južnom rtu Sinajskog poluostrva. Međutim, u „Bibliji“ se naziru izvesni dokazi na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je gora Horiv, a ne Sinaj, u stvari mesto saveza s Jahveom. Kad se u vreme svoga izgnanstva našao na madijanskom brdu, Jahve je Mojsiju, između ostalog, rekao: „Kad izvedeš narod iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori“. Iz ovoga nedvosmisleno proizlazi da je hebrejska tradicija sve do epohe kompilatora „Biblije“ smatrala Horiv za svetu goru zaveta. Osim toga, u vezi s tim pitanjem ne može se ni zaobići opis gore Sinaj. U „Bibliji“ se doslovno kaže: „A gora Sinajska se sva dimila, jer siđe na nju Bog u ognju; i dim se iz nje podizao kao dim iz peći, i sva se gora silno tresla. A truba sve jače i jače odjekivaše.“. To je posve jasan opis vulkana sa njegovim pratećim aktivnostima, koje su Hebreji shvatili kao natprirodno javljanje Jahvea. A poznato je da na Sinajskom poluostrvu nikad nije bilo vulkana, dok se na istočnoj strani Akabskog zaliva, dakle na madijanskoj teritoriji, pruža lanac vulkanskih planina, doduše već davno ugašenih, ali u Mojsijevo vreme još aktivnih.  

Pod gorom Sinaj (ili Horiv) Hebreji su boravili godinu dana, a za to vreme došlo je do ogromnih promena. Pre svega, zahvaljujući Mojsiju. Nesređena rulja izbeglica postala je društvena zajednica, kojom je upravljala hijerarhija činovnika, a zajednički život bio je regulisan zakonskim propisima. Stvorena je i redovna disciplinovana vojska, čime je pojačana opšta bezbednost.

Najzad se Mojsije osetio dovoljno snažnim da se odvaži na osvajanje Hanana. Ali među Hebrejima nije bilo nikoga ko je znao put do te „obećane zemlje“, a u divljim beskrajnim pustinjskim prostranstvima vrebale su brojne opasnosti; lako su mogli da zalutaju ili stradaju od brojnih razbojničkih beduinskih plemena koja su lutala pustinjom. Svestan tih opasnosti, Mojsije je uporno tražio vodiča koji je poznavao krajeve kroz koje su morali da prođu. Najzad ga je našao u zemlji Madijan. Bio je to Hobab, sin sveštenika Jotora. Međutim, ovaj nije želeo da se odvoji od svoje porodice i pristao je tek nakon dugotrajnog ubeđivanja i cenkanja, kad mu je Mojsije obećao znatan udeo u plenu koji zadobiju u Hananu.

Tako je duga povorka krenula na put. Na čelu su bili Leviti, koji su na motkama nosili „Kovčeg zaveta“, delove rastavljenog šatora-hrama i obredne posude. Za njima su nastupali pojedina plemena pod svojim zastavama, a na začelju su bila brojna stada ovaca i magaraca. Kolonu su štitili naoružani odredi ratnika i izviđača.

Nakon mukotrpnog trodnevnog marša kroz užarenu pustinju, hrane im je počelo ponestajati, te su morali da jedu manu, koja im je bila sasvim dosadila. A da bi zlo bilo veće, jednog dana izbio je u logoru požar koji je progutao mnoga dragocena dobra. Po običaju, Hebreji su okrivili Mojsija za sve svoje nedaće. A tada su se po drugi put na logor spustila neprebrojna jata prepelica, a izgladneli putnici su se halapljivo bacili na njih. Na njihovu nesreću bile su to „otrovne prepelice“ koje se, kako je to dokazao direktor Pasterovog instituta u Alžiru, s vremena na vreme stvarno pojavljuju na Sinajskom poluostrvu. Te ptice-selice su se pre odletanja za Evropu zadržavale u Sudanu, gde su se hranile zrnevljem koje sadrži otrovne materije. Zato im je meso bilo škodljivo, čak i opasno po ljudski život. Tako su se u hebrejskom logoru skoro svi teško porazboljevali, a mnogi su svoju lakomost platili životom. Ubrzo je ceo kraj bio zasut grobovima. Napuštajući to mesto patnje i bola, Hebreji su ga nazvali Kivrot-Atava, što znači „grobovi lakomosti“.

U Aserotu, mestu narednog odmora, došlo je do pobune i to u samoj Mojsijevoj porodici. Naime, Aron i Mirjam su zamerili svome bratu što se oženio Etiopljankom, ženom tuđinkom i robinjom. (Ne zna se tačno kako se Mojsije po drugi put oženio; da li je njegova prva žena Sefora, kći sveštenika Jetora, umrla ili mu je Etiopljanka bila konkubina.). Mada je naizgled Mojsije izazvao ogorčenje u porodici zbog gaženja drevne hebrejske tradicije, sukob je u sebi krio dublje nesuglasice. Aron i Mirjam bili su nezadovoljni što Mojsije smatra da samo kroz njegova usta govori Bog i da samo njemu pripada pravo da vlada u Jahvino ime. Bili su uvereni da su i oni pozvani za to. Mojsije je odlučio da to suparništo uguši u začetku. Krivce je doveo u hram gde ih je Jahve, govoreći iz oblaka, strogo opomenuo i pozvao na poslušnost; Aronu je Bog oprostio krivicu, dok je Mirjam, koja je bila glavni vinovnik pobune, zarazio gubom i proterao iz logora. Tek na Mojsijeve usrdne molbe, Bog joj je povratio zdravlje i dopustio povratak u logor.

Ubrzo nakon toga, Hebreji su najzad stigli do južne granice Hanana. Logor su postavili u pustinji Faran, nadomak grada Kadisa. Opijeni od radosti, bili su spremni da odmah krenu u osvajanje „obećane zemlje“, ali je Mojsije odlučio da najpre pošalje uhode da utvrde snagu protivnika. Za taj  posao uzeo je iz svakog plemena po jednog čoveka i dao im detaljna uputstva. 

Uhode su se vratile nakon četrdeset dana, pričajući o izobilju zemlje Hanan, donoseći na motkama kao dokaz teške grozdove, narove i sočne smokve. Neopisivo ushićenje je zavladalo među Hebrejima i javila se želja da se odmah krene u osvajački pohod. Međutim, kad su uhode saopštile da su granice Hanana obezbeđene silnim utvrđenjima sa posadom od divova, njihovo oduševljenje je naglo splasnulo i pretvorilo se u očajanje. Jadikujući nad svojom sudbinom, stali su po ko zna koji put grditi i optuživati Mojsija što ih je uopšte pokrenuo iz Misira i doveo dotle da umru u pustinji ili da stradaju od moćnih divova. Grupe podstrekača tražile su da se Mojsije zbaci a da se na njegovo mesto izabere novi vođa koji će ih vratiti u Misir. Samo su se dvojica, Isus Navin (Jošua ben Navin) i Kaleb — koji su išli u uhođenje, suprotstavili zahtevima bundžija, uveravajući ih da Hanan uz božju pomoć može da bude osvojen. To je samo još više razjarilo rulju koja je htela da ih kamenuje, da se na vreme nisu sklonili u dvorište hrama. Tada je rasrđeni Jahve odlučio da pomori sav hebrejski narod, ali je popustio Mojsijevom preklinjanju i ublažio kaznu. Odlučio je da niko ko je prešao dvadesetu godinu života ne doživi da vidi Hanan. Četrdeset godina će da se potucaju po pustinji, gde će okončati svoje ništavne živote. (Tako je nastao izraz „lutati po pustinji“ kojim se označava neko mučno i dugotrajno ispaštanje.). Samo oni koji još nisu navršili dvadeset godina, pokolenje rođeno u teškim uslovima nomadskog života, steći će pravo da uđu u „obećanu zemlju“. Kazna se nije odnosila na Isusa Navina i Kaleba — njima je Jahve namenio čast da predvode Hebreje u osvajanju Hanana. 

16.


Tako je voljom Jahvea ulazak Hebreja u „obećanu zemlju“ odložen za četiri decenije. Doduše, prostrani pašnjaci u okolini Kadisa pružali su povoljne uslove za gajenje stoke, a narodi koji su živeli u blizini nisu bili ratoborni i rado su uspostavljali žive trgovačke veze sa novim susedima. Ali među samim Hebrejima je sve češće dolazilo do izliva nezadovoljstva i zavisti, tako da su svađe postale gotovo redovna pojava. Čak su jednom i najodaniji Leviti otkazali pošlusnost, nezadovoljni ponašanjem Arona i njegove svešteničke kaste, koja se iz dana u dan sve više izdvajala od ostalih Levijevih potomaka i prisvajala sve više povlastica. Njih dvesta pedeset skovalo je zaveru, ali ih je Jahve sve uništio ognjem koji je pao sa neba. To je bila strašna opomena za sve koji su imali bilo kakve zle namere prema sveštenicima. Ipak, ova surova kazna nije uplašila hebrejski narod, već je dovela do izbijanja još većih nereda. Jednom prilikom, Mojsije i Aron su se jedva spasli sklonivši se na vreme u hram. Na što je — rasrđeni Bog, kako kaže „Biblija“, ugušio pobunu pomorivši ognjem 14.700 buntovnika. Pobuna je bila ugušena, ali je Mojsije, ipak, želeo da svojim sunarodnicima dokaže da je Aronova prvosveštenička dužnost dobijena od samog Boga. Stoga je naredio svim plemenskim poglavarima da donesu svoje palice i ostave ih preko noći u hramu, zajedno sa Aronovom palicom. A sutradan ujutru dogodilo se čudo: Aronova palica je procvetala i dala plodove badema. Tada se narod pokorio Jahvinoj volji i prestao da se buni protiv povlastica Aronovog roda.

Međutim, najkobniji događaj po Mojsija zbio se kod Meribskih voda u pustinji Sin, kada su ga, zbog teške suše i žeđi koja je nastupila, po ko zna koji put optužili i okrivlivili za sve svoje patnje. Do nestašice vode je došlo nakon smrti Mirjam, Mojsijeve sestre. Jedna legenda kaže da se za vreme njenog života čudesni izvor zvani „Mirjamin studenac“ kretao pustinjom zajedno sa Hebrejima. Započeo je svoje putovanje ubrzo pošto su Hebreji napustili Misir i stigli do Mare, gde je gorka voda postala slatkom. Mirjamina pobožnost bila je nagrađena time da ju je slatka voda posvuda pratila, a nakon njene smrti studenac je nestao. Zato su se Hebreji okupili oko Mojsija zahtevajući vodu.

Mojsije se po običaju obratio Jahveu za pomoć. Tada mu je Bog rekao da se obrati steni koja je pred njima i da će im ona dati obilje vode. Bog mu je, takođe, rekao da uzme štap — ali ne i da ga upotrebi. U „Bibliji“ se kaže da je Mojsije dvaput udario o stenu i da je voda istog trenutka potekla. To je bio slučaj kada je čak i Mojsije posumnjao da će Bog još jednom pomoći njegovom nezahvalnom narodu. Zato je udario o stenu dvaput, a ne jedanput kao što je to ranije učinio, odnosno nije se jednostavno obratio steni sa zahtevom da mu da vodu, kao što mu je rekao Jahve. Štaviše, Mojsije je čudo pripisao sebi i bratu Aronu,  zbog čega im je Jahve dosudio najtežu i najbolniju moguću kaznu: da umru u pustinji i da nikada ne kroče nogom na tlo „obećane zemlje“. A nijedna kazna Mojsiju nije bila bolnija od ove.

Rabini iznose i druge razloge zbog kojih je Mojsije kažnjen. Jedan od njih je, navodno, bio taj što je jednom davno zatajio da je Hebrejin. To se dogodilo onda kada je sreo Jetorove kćeri. One su njegov dolazak ocu najavile rečima: Neki Misirac odbrani nas od pastira... Zato se može pretpostaviti da im se Mojsije pretstavio kao Misirac, a ne kao Hebrejin.    

17.


Najzad je istekao rok od četrdeset godina boravka Hebreja u pustinji. U međuvremenu je stasalo novo, u pustinji rođeno i odgajano potomstvo, koje nije poznavalo gradske udobnosti, a prekalilo se u borbama sa pustinjskim razbojnicima. Mojsije je verovao da sada može da pođe u osvajanje „obećane zemlje“— Hanana. Nameravao je da svoje sunarodnike provede kroz zemlju Edom, kroz koju je vodio dobar karavanski drum. Međutim, edomski kralj je odbio molbu njegovih poslanika, iako su oni preneli svečano Mojsijevo obećanje da će se držati samo druma, da neće gaziti njihove njive i vinograde i da će za vodu i pašu platiti. Štaviše, edomski kralj je smesta poslao svoju vojsku na granicu da silom spreče Hebreje. Borba sa moćnim kraljem nije u ovom trenutku ogovarala Mojsiju, pa je odlučio da zaobiđe Edom sa njegove istočne strane.  

Međutim, pred sam polazak umro je Aron. Mojsije je skinuo s njega svešteničku odeću i znake prvosveštenstva i predao ih Eleasaru, trećem Aronovom sinu. (Tada je prvi put izvršen čin prenošenja prvosvešteničke dužnosti sa oca na sina.). Kasnije se pripovedalo da je Jahve, da bi se izbegla nedoličnost da se prvosveštenik pojavi nag, nebeskom odećom nadomašivao svaki deo koji bi Mojsije svukao Aronu. Pričalo se i da su se među Hebrejima pojavili izvesni znaci sumnje da se Aron rastao sa životom na prirodan način; govorilo se da su ga Mojsije i Eleasar najverovatnije ubili. Da bi raspršio njihove sumnje, Bog je zapovedio anđelima da pronesu Aronova mrtvačka nosila nad glavama okupljenog mnoštva i pokažu da je njegova smrt bila volja božja.

Nakon Aronove sahrane i tridesetodnevnog oplakivanja, Hebreji su krenuli na put. Dok su se probijali dugim stenovitim klancem, gde nije bilo ni vode ni hrane, opet su izgubili strpljenje i stali okrivljivati Mojsija, preteći da će mu otkazati poslušnost. Zato ih je i stigla kazna u vidu bezbrojnog mnoštva zmija otrovnica, koje su napale logor. Očigledno je da su Hebreji naišli na dolinu koju je opisao švajcarski putopisac Jakob Ludvig Burkhart (Jacob Ludwig Burckhardt), koji je boravio na Sinajskom poluostrvu od 1809. — 1816. g. Ta dolina je od nezapamćenih vremena bila boravište tih opasnih gmizavaca, pa su je čak i beduini oprezno zaobilazili na svojim krstarenjima. Od ujeda zmija stradalo je toliko ljudi da se put nije mogao nastaviti. Ali je Mojsije našao zlu leka: načinio je zmiju od bakra i obesio je o motku nasred logora — i ko god bi pogledao na tajanstveni simbol, odmah bi ozdravio.

Zaobišavši neprijateljsku zemlju Edom, Hebreji su prošli bez ikakvih problema kroz zemlju Moavsku i stigli do reke Arnon, iza koje se prostirala zemlja Amorejaca, gde ih amorejski kralj Sion nije hteo da propusti bez borbe. Međutim, u dve bitke hebrejski osvajači su strahovito porazili Amorejce, nakon čega su, razjareni otporom, pobili sve stanovnike, ne štedeći ni žene ni decu. Zatim su se sukobili sa divom Ogom, kraljem zemlje Vasan, koji je bio čuven po svojoj snazi i ratobornosti. Međutim, Hebreji ga se nisu uplašili, jer su u nedavnoj velikoj pobedi stekli veru u svoje snage. Lako su slomili otpor protivnika i snažnim jurišem zauzeli zemlju. Osvajanjem Vasana zavladali su celom Transjordanijom, sve do Genezaretskog (Galilejskog) jezera, obezbedivši tako povoljnu bazu za napad na Hanan.

Uspesi Hebreja u ratu protiv Amorejaca i vasanskog kralja Oga veoma su zabrinuli moavskog kralja Valaka, koji se do tada držao pasivno prema uljezima. Ali kako se nije osećao dovoljno jakim da se sukobi s Hebrajima, pozvao je u pomoć čarobnjaka Valama da svojim čarolijama oduzme uljezima volju za borbom. Ali svaki put kad bi čarobnjak izgovorio kletvu, koja je trebala da porazi ratoborne Hebreje, iz usta mu je, po volji Božjoj, izlazio blagoslov. Najzad je zbunjeni Valam, želeći da bar donekle ispravi svoj neuspeh, posavetovao kralja Valaka da pokuša da oslabi hebrejsku vojsku uz pomoć moavskih žena.

Uspeh je bio veći nego što se očekivalo. Siti jednoličnog logorskog života i strogih propisa Mojsijeve religije, Hebreji su veoma lako podlegli lepim Moavkama. A kako su se moavske zavodnice veoma razuzdano klanjale svome božanstvu Bal Peoru, u taj ritualni razvrat postepeno su uvlačile i Hebreje, i tako ih navodile na idolopoklonstvo. Ali kad je jednom izvesni Hebrej doveo u svoj šator Moavku, i to baš u vreme dok su se vernici molili u Jahvinom hramu, taj sramni prizor toliko je rasrdio Finesa, sina prvosveštenika Eleasara, da je svojim mačem oboje ubio. To je bio znak za konačni obračun sa grešnicima. Nastao je užasan pokolj u kojem je pobijeno dvadeset četiri hiljade onih koji su izdali Jahvea zbog moavskog boga. Nakon toga Hebreji su opustošili moavsku zemlju, pobivši svo stanovništvo.   

18.


Mojsije je znao da mu je Jahve uskratio najveći cilj njegovog života — da nikada ne stupi na tlo „obećane zemlje“. A kako je osećao da mu se bliži kraj, premda je još telom i umom bio krepak i pored svojih sto dvadeset godina, požurio je da posvršava sve poslove koje je naumio. Izvršio je, pre svega, popis stanovništva i video da hebrejski narod broji 601.730 duša. Za svoga naslednika odredio je Isusa Navina, koji je u okršajima sa pustinjskim plemenima i u ratovima za osvajanje Transjordanije stekao slavu sposobnog vojskovođe.

Koristeći se dugogodišnjim iskustvom, Mojsije je dopunio Božje zakone novim zakonima i verskim propisima — polažući tako čvrste temelje budućeg društvenog uređenja Hebreja — sve to je postavio u istorijsko-narativne okvire i zapisao u pet knjiga. One čine celinu poznatu pod nazivom „Mojsijevo petoknjižje“; to su, u stvari, prvih pet knjiga „Biblije“, koje Hebreji zovu „Tora“. U helenskom prevodu ovaj naziv je dobio oblik — he pentateuchos (biblos)“ — „knjiga od pet svezaka“, „Petoknjižje“— što je kasnije latinizirano u „Pentateuchus (liber)“, odnosno „Pentateuh“. (Međutim, čak i najpovršnijim čitanjem „Pentateuha“ uočava se neosnovanost tradicionalne teze o Mojsijevom autorstvu. Kako je Mojsije mogao opisati sopstvenu smrt, kako je mogao da zna da će mu se grob zamesti i nikada neće biti nađen...).

Zatim je Mojsije sazvao zbor svoga Hebreja i opomenuo ih da ostanu verni zavetu sa Jahveom. Spevao je, takođe, svečanu, nadahnutu pesmu u slavu Boga kojem je služio gotovo celog života i naredio Hebrejima da je nauče napamet, da ih u zlu i u dobru krepi. Na kraju se oprostio od svoga naroda i uputio sam na vrh gore Navav, odakle je čežnjivim pogledom obuhvatio široka prostranstva „obećane zemlje“, na koju mu nije bilo suđeno da stupi.
Mojsijeva smrt pokrivena je neprozirnim velom tajne, što je omogućilo nastanak brojnih postbiblijskih legendi koje govore o njegovoj smrti. Takva predanja sreću se u rabinskoj, islamskoj i hrišćanskoj tradiciji. Prema jednom priči Mojsijeva duša nikako nije htela da napusti njegovo telo, da mu je na kraju Bog morao da uzme dušu vlastitim poljupcem. Pripovedalo se i da je Bog obećao Mojsiju da neće da umre sve dok to sam ne poželi. Stoga je zabranio anđelima da ga povedu preko njegove volje, sve dok dobrovoljno ne legne u grob. Tako je, kaže jedno predanje, Mojsije jednog dana naišao na čoveka koji je kopao raku. Kad ga je upitao kome je taj grob namenjen, grobar ga je pozvao da se spuste u raku, da bi mu to poverio u najvećoj tajnosti. Ali čim je Mojsije sišao, grobar — u stvari anđeo smrti — je zatvorio nad njim humku. Drugi, opet, pričaju da je Bog poslao dva anđela da pripreme Mojsijev grob. Preobraženi u ljude, oni su zamolili Mojsija, koji se našao u njihovoj blizini, da legne u raku kako bi proverili da li je grob odgovarajuće veličine. A čim je Mojsije legao jedan od anđela mu je dao da pomiriše ružu od čijeg omamljujućeg mirisa je umro. Bilo kako bilo, ali niko nikada nije saznao gde se nalazi njegov grob i kako je u stvari umro. Dakle, veliki Hebrejski vođa i zakonodavac nestao je bez traga. Ovakav način nestajanja pod tajanstvenim okolnostima javlja se u mitovima i legendama mnogih drevnih naroda. Dovoljno je pomenuti samo neke helenske i rimske junake: Herakla, Teseja, Belerofonta, Romula.

Međutim, neki biblisti su zapazili da se oko Mojsijeve smrti nazire izvesna zavera ćutanja. To je jedan od retkih slučajeva gde je smrt velikog narodnog junaka tako lakonski opisana, kao da su redaktori „Biblije“ želeli da prikriju neke pojedinosti i jednostavno uklonili delove prvobitnog teksta. Na osnovu toga, i na osnovu nekih drugih mutnih nagoveštaja u „Starom zavetu“, izneli su smelu pretpostavku da je za vreme obračuna sa hebrejskim idolopoklonicima u moavskoj zemlji, Mojsije bio ubijen i pokopan u zajedničku grobnicu sa ostalim poginulima. U prilog ove svoje hipoteze oni iznose činjenicu da su odnosi Hebreja sa Mojsijem bili daleko od bilo kakve idile. Dolazilo je do čestih sukoba i krvoprolića u kojima je gubilo živote na hiljade ljudi. A vinovnik toga bio je Mojsije, koji je svaki znak neposlušnosti, odnosno otpadništvo od Boga, žestoko i fanatično kažnjavao. U duši Mojsijevih savremenika to je moralo da ostavi duboke tragove i neizlečene rane. Ali naredna pokolenja su vremenom sve više postajala svesna njegovog genija i ogromnih zasluga za hebrejski narod. Istovremeno je tekao proces njegove rehabilitacije i proces ovenčavanja njegove ličnosti oreolom mitova i legendi. A u to se nikako nije uklapala njegova nagla smrt i nezahvalnost njegovog naroda. Za potomstvo je ta činjenica bila isuviše mučna. Tako je nastala verzija da je Mojsije umro prirodnom smrću, da ga je za neke (ne baš uverljive) grehove kaznio Jahve da nikada ne kroči na tlo „obećane zemlje“. Drugim rečima, hebrejski narod za njegovu smrt nije snosio nikakvu odgovornost. 

19.


Trideset dana Hebreji su oplakivali svog vođu, a onda su digli šatore i pod vođstvom Isusa Navina prešli reku Jordan. Osvajanje Hanana je trajalo sedam godina. U krvavim bojevima stradalo je nekoliko desetina hananskih vladara i brojni njihovi podanici. Osim grada Jerusalima i još nekoliko utvrđenih gradova na obali Mediterana i u brdima, ceo Hanan pao je pod vlast Hebreja. Ipak, sigurno je da se osvajanje Hanana odvijalo znatno sporije i složenije nego što to prikazuje „Biblija“, i da je trajalo vekovima. Osim toga, postoje znakovi da su neki Hebreji nastanjivali Hanan još pre Isusovog osvajanja. Oni su se verovatno pridružili novopridošlim zemljacima, tako da veliki deo zemlje uopšte nije ni morao da se osvaja.

Nauka nije u stanju da utvrdi tačan datum hebrejskog napuštanja Misira, kao ni datum njihovog ulazka u Hanan, a ni da u potpunosti rekonstruiše maršutu kojom su se kretali od trenutka napuštanja Gesema pa do ulaska u „obećanu zemlju“. Ipak, većina naučnika čvrsto stoji na stanovištu da se dramatično bežanje Hebreja iz misirskog ropstva svarno dogodilo, iako je tokom minulih vekova postepeno izgubilo realne oznake. Što je tradicija dalje prenošena, sve više je poprimala natprirodan karakter, a istorijske činjenice su zanemarivane kao nevažne. U tome se išlo dotle da nije navedeno ni ime faraona progonitelja. Danas je manje-više prihvaćeno mišljene da se „izlazak“ odigrao negde između 1250. i 1230. g. pre n. e. A vreme osvojenja „obećane zemlje“ zavisilo je ne samo od vremena „izlaska“, nego i od shvatanja perioda „četrdeset godina lutanja po pustinji“. Mnogi stoje na stanovištu da je taj period bio znatno kraći. Prema tome, osvojenje je moglo da se dogodi uzmeđu 1220. i 1200. g. pre n. e.

Nastojeći da jezgro istine očiste od legendi, naučnici se bore sa ogromnim teškoćama, i još uvek se nisu složili u tome šta se sve u suštini zbilo i ko je u stvari bio Mojsije. Po svoj prilici, Mojsije je bio istorijska ličnost — veliki verski reformator, ujedinitelj i zakonodavac koji je spasao Hebreje iz ropstva. Svakako je i zaslužio sjajno priznanje koje su mu izrekli ljudi kasnijih epoha: „Ne pojavi se više u Hebreja prorok ravan Mojsiju — njega je Jahve poznavao licem u lice“. Međutim, u kasnijim predanjima je zadobio takve razmere legendarnog i mitskog heroja, spasioca i zaštitnika, da se njegova istoričnost više nije mogla rekonstruisati. Za tobožnja Mojsijeva čuda nauka je manje-više utvrdila da su u mnogim slučajevima radilo o sasvim prirodnim pojavama. Svoje iskustvo stečeno u pustinji Mojsije je vešto koristio u svim situacijama kada je to bilo potrebno. A primitivnim Hebrejima, naviknutim na sasvim drugačije uslove života, bez sumnje su neke njegovi postupci izgledali kao čuda. Nije, uostalom, isključeno da ih je i sam Mojsije prikazivao kao čuda, da bi stekao veću poslušnost praznovernog hebrejskog naroda. A, kao što to obično biva sa mitskim i legendarnim junacima, u kasnijim tradicijama mnoga „čuda“ su mu najverovatnije jednostavno pripisana. 

Dugo vremena se smatralo da je Mojsije bio prvi zakonodavac u istoriji čovečanstva. Vremenom je utvrđeno da su njegovi zakoni nastali znatno nakon zakona vavilonskog vladara Hamurabija, kao i zakona hetitskih kraljeva. Ali, time on nije izgubio svoj značaj jer je upravo zakonodavstvo vezano za njega, zahvaljujući „Bibliji“, izvršilo uticaj na formiranje pravnih načela mnogih kasnijih naroda, kao i evropske civilizacije.
    
Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Istina i legenda o Mojsiju   

Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o Mojsiju
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
» Istina i legenda o osnivanju Rima
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-