Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o Amazonkama

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o Amazonkama   Pon 1 Dec - 15:28

Istina i legenda o Amazonkama

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.


Nakon Kolumbovog otkrića Amerike (1492. g.) i istraživanja novootkrivenog kontinenta koja su potom sledila, Evropom se raširila legenda o plemenu Amazonki (grč: Ἀμαζόνες, Amazónes) — žena ratnika. O ovim „varvarskim ženama“ se govorilo kao o hrabrijim borcima od većine muškaraca. Neki istraživači su tvrdili da su Amazonke „svojim očima videli“, dok su drugi o njima samo slušali. Takođe se govorilo da su one odstranjivale muškarce iz plemena, ili su ih sakatile i ostavljale da obavljaju sve ženske poslove.

Svoje slobodno vreme Amazonke su provodile u lovu ili ratnim vežbama. Sa muškarcima su se, radi obezbeđivanja potomstva, sastajale jednom godišnje i to bilo sa onima koje su zadržale, bilo sa onima iz susednih plemena. Ženski porod iz takvih veza su zadržavale, dok su muški upućivale očevom plemenu ili jednostavno prepuštale prašumi.

Sa daljim istraživanjima velikog američkog kontinenta, javljalo se sve više opisa amazonskog društva. Amazonkama je pripisivano da su basnoslovno bogate, da žive u kamenim kućama i da imaju goleme, zlatom i srebrom ukrašene, hramove posvećene bogu Sunca; verovalo se da one čuvaju i brane ulaz u Eldorado — legendarnu zemlju zlata i dragulja. Najzad, govorilo se da jedu iz zlatnih posuda i da se odevaju u odore od najfinije tkanine.
 
2.


Međutim, legenda o Amazonkama nije nastala na tlu Amerike. Ona potiče iz daleke antičke Helade (Grčke), iz prehomerovske epohe, a otkriće Novog sveta ju je samo ponovo oživelo (ako je uopšte i bila zamrla). Legenda ima i izvesnu istorijsku podlogu i nastala je najverovatnije u vreme helenske kolonizacije, kada su putnici i trgovci, prodirući u zemlje mediteranskog bazena, dolazili u dodir s narodima koji su još živeli u periodu kasnog matrijarhata i prelaska u patrijarhat. Žene tih naroda su, pored ostalih društvenih funkcija, provodile izvesno vreme kao vojnici.

„Otac istorije“ Herodot kaže da su sarmatske žene išle u rat zajedno sa svojim muževima, a geograf Strabon pominje izvesna kavkazka plemena kojima su vladale žene ratnici. Indijski vladar Čandragupta Maurija (Chandragupta Maurya, 321. — 296. g. pre n. e.) imao je (navodno) telesnu gardu sastavljenu od žena, a vojnici Aleksandra Makedonskog (Velikog) svedoče da su Indijke preuzimale oružje svojih palih ratnika i nastavljale borbu. (O sukobu Aleksandra sa amazonkama govori i biograf Plutarh, mada sa dosta rezerve, podvlačeći činjenicu da sam Aleksandar u svojim pismima — koje je Plutarh obilato koristio pri pisanju Aleksandrove biografije — ne pominje taj susret.). Najzad, rimski vojnici bili su impresionirani hrabrošću keltskih žena, a Julije Cezar je zapisao: „žene odlučuju kada će trupe napasti, a kada će se povući“. 

„Amazonke su bile narod kojim su vladale žene — kaže o njima istoričar Diodor. — Njihov način života veoma se razlikovao od našeg. Žene su se obučavale u ratnoj veštini i neko vreme su morale da služe u vojsci. Za vreme vojničke službe ostajale su device. Nakon otpuštanja iz vojske udavale su se da bi imale decu, ali svu vlast u javnom životu zadržavale su u svojim rukama. Muškarci su obavljali kućne poslove, kako to u našem društvu čine udate žene.“.

Apolonije sa Roda u svom epu „Argonautika“ pominje i Amazonke. Glavni junak Jazon, koji s prijateljima traži zlatno runo, dolazi na Euksinski pont (Crno more). „Istog dana oplovili su izbočeno kopno koje je štitilo luku Amazonki... I ovde u zalivu, iza rta, budući da je more bilo uzburkano, Argonauti se iskrcaše na ušću Termodonta... Da su se Argonauti zadržali onde gde su nameravali i uhvatili se u koštac s Amazonkama, bila bi to krvava bitka, jer Amazonke nisu nimalo nežan ni pristojan soj. One su brutalne i agresivne, a njihova glavna životna briga je ratovanje... Ali Zevs je još jednom poslao severozapadni vetar, i to je pomoglo Argonautima da se udalje od obale baš tada kada su se Amazonke iz Temiskira spremale za bitku.“.
 
3.


Helenski pisci su postavili državu Amazonki oko reke Termodont (danas Termesai u Turskoj), u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, a glavni grad nazivao se Temiskira. Amazonke su najpre živele na obalama reke Amazon, koja je kasnije dobila ime po Tanaisu, sinu amazonke kraljice Lisipe. Tanais nije mnogo mario za žene, već se potpuno posvetio ratovanju i borbama. Na njegovu nesreću, u njega se zaljubila Afrodita — boginja čulne ljubavi i lepote, koja je, uvređena što njeni ljubavni pozivi ostaju bez odgovora,  učinila da se Tanais strasno zaljubi u svoju majku. Nemoćan da se izbori sa svojom sramotom i bojeći se da ne podlegne incestu, mladić se bacio niz liticu u reku i udavio se. Lisipa je reci dala njegovo ime — Tanais (danas je to reka Don). Potom su Amazonke, po savetu proročišta, napustile taj kraj i nastanile se na obalama reke Termodont. Tamo su se podelile u tri plemena, a svako od njih osnovalo je grad. 

Kasnije se pripovedalo da su Amazonke živele na dalekom jugu, na ostrvu Hespera u Tritonskom jezeru (na teritoriji današnje Libije). Neki su opet govorili da su Amazonke naseljavale zapadne krajeve — Trakiju i Iliriju. Verovalo se da one vode poreklo od boga rata Aresa i nimfe Harmonije, ili Otrere, ili Afrodite. U njihovom imenu sadržana je reč koja označava dojku („mazos“ = „dojka“), ali je neizvesno da li ona znači „one koje nemaju dojku“, „one koje imaju jake grudi“, „one koje nisu dojene“ ili „one koje otkrivaju dojku“. Neki kažu da reč „maza“ znači ječmeni hleb, te njihovo ime po svoj prilici znači da Amazonke nisu pekle hleb, jer kao ratnice nisu imale mnogo vremena za ženske poslove. Drugi opet kažu da je reč verovatno proizašla od iranskog etnonima „ha-mazan“ čije je prvobitno značenje bilo „ratnici“. Neki opet kažu da je reč „maza“ armenskog porekla koja znači „Mesec“ i koja ukazuje na vezu sa obožavanjem mesečeve boginje, možda neke vrste azijske Artemide, i da znači „mesečeve žene“. Prema Džonu Kolarusu (John Colarusso), čerkeska reč a-maz(ə)-áh-na, izgovorena sa naglaskom na poslednjem slogu, znači „majka šume“, ali se takođe može tumačiti i kao „majka Meseca“. 

Tradicionalno je verovanje da su Amazonke sekle ili spaljivale desnu dojku kako bi mogle da koriste luk sa više slobode i da odapinju strele bez fizičkih ograničenja i ometanja. Međutim, u umetničkim delima nema svedočanstva o ovoj praksi, to jest, svuda su Amazonke prikazane sa obe dojke iako je desna vrlo često pokrivena. 

„Ove neobične žene bile su ratnice koje su napadale, a ponekad i osvajale susedne zemlje, branile su svoju zemlju i umirale na bojnom polju kao vojnici.“. Kako se neprestano javljaju u helenskim istorijskim spisima i u literaturi, a naročito u umetnosti, gotovo da je „teško negirati da legende ne podsećaju na stvarne događaje“. 

Ne zadovoljavajući se samo odbranom svojih granica, Amazonke su preduzimale mnoge osvajačke pohode — sve do Trakije, Sirije i Helade. Na ovim pohodima osnivale su mnoge gradove, posebno na maloazijskoj obali (Grinion, Efes, Kima, Mirina, Prijena, Smirna, Sinopa), koji su danas većinom u ruševinama. Među malobrojne iznimke ubraja se Smirna (današnji Izmir u Turskoj). Za svoje susede predstavljale su stalnu opasnost, sve dok ih najslavniji helenski junak Herakle nije uništio, ili, kako neki kažu, oterao daleko na sever, gde su se izmešale sa Skitima.

4.


Helenski mitološki junaci često su dolazili u dodir, najčešće sukob, sa Amazonkama. Predanja o tim borbama često su kontradiktorna, isti digađaji opisuju se na različite načine, što je inače karakteristično za usmenu tradiciju iz daleke prošlosti, koja najčešće ima starije i novije verzije i varijante. S njima se u mladosti borio trojanski kralj Prijam, pa korintski heroj Belerofont kada su upale u Likiju, leteći na krilatom konju Pegazu izvan domašaja njihovih strela i bacajući im ogromno kamenje na glavu, zatim atinski kralj Tezej i svakao najslavniji od svih — Herakle.

Tezej je imao grdnih muka da bi odbranio svoju zemlju od upada ratobornih Amazonki. Predanja na različite načine motivišu njihov napad na Atinu. Tezej se pridružio Heraklu u pohodu na Amazonke i, nakon izvojevane pobede, dobio je za  nagradu Antiopu, ili Melanipu, ili Hipolitu. Drugi opet kažu da je Tezej sam sa svojim ratnicima posetio zamlju Amazonki, koje su bile tako ushićene dolaskom zgodnih i pristalih vojnika da su im se predale rado i bez otpora, a kraljica Antiopa lično je došla da pozdravi Tezeja i preda mu darove. Međutim, kada je lepa kraljica stupila na njegovu lađu, on je digao sidro i otisnuo se na pučinu. Njena sestra Arestija zaklela se da će se osvetiti Tezeju zbog otmice Antiope. Sklopila je savez sa Skitima i organizovala veliki pohod na Atiku.

Amazonke su se ulogorile pred Atinom, kraj brežuljka Pniksa, ali su oklevale sa napadom na grad. Ni Atinjanima se nije baš žurilo da započnu borbu i oteraju došljakinje. Tek kad je, po nalogu proročišta, Tezej prineo žrtve demonu straha Fobosu, Atinjani su započeli borbu, koja se vodila dugo i sa promenljivom srećom, sve dok jednim iznenadnim jurišem Tezejevi ratnici nisu okrenuli tok bitke u svoju korist. Poražena Arestija se povukla u Megaru, gde je od očaja umrla. Neki pripovedaju da je Antiopa, koja je u međuvremenu zavolela Tezeja, posredovala da se sklopi mir između Atinjana i Amazonki. Drugi opet kažu da je Amazonke pred Atinu dovela Antiopa ili Hipolita da bi se osvetila Tezeju za njegovo neverstvo.

Iako je Antiopa rodila Tezeju sina Hipolita, on je nakon izvesnog vremena odlučio da se iz političkih razloga oženi Fedrom. Ljubomorna Antiopa upala je sa do zuba naoružanim Amazonkama u dvoranu u kojoj je slavljeno venčanje; gosti su zatvorili vrata, a Herakle, koji se nalazio među zvanicama, ubio je Antiopu i njene ratoborne drugarice.

5.


Predanje o sukobu Herakla i Amazonki je zapravo objašnjenje kako su Amazonke uništene, odnosno kako su počele nestajati. Naime, Herakle je dobio zadatak da donese zlatni Aresov pojas kojeg je nosila amazonska kraljica Hipolita. U vreme kad je Herakle stigao do reke Termodont, svaka u svom gradu vladale su Hipolita, Antiopa i Melanipa. Herakle se usidrio u luci Temiskir, a kraljica Hipolita mu je došla u pohode. Očarana njegovim mišićavim telom, ponudila mu je Aresov pojas kao ljubavni poklon. Međutim, došlo je do zabune, proneli su se glasovi da Herakle namerava da otme Hipolitu, te njene ratnice napadoše brodove da bi spasle svoju kraljicu. Podozrevajući da je reč o zaveri, Herakle najpre ubije Hipolitu, a zatim poubija, jednu za drugom, sve vođe Amazonki. Od ovog poraza Amazonke se nisu nikada oporavile, što je značilo kraj njihove dominacije u predelima oko Ponta (Crnog mora).

Neki, međutim, kažu da su Amazonke neprijateljski dočekale Herakla, da je on u borbi zarobio Melanipu, i da je Hipolita ponudila svoj pojas kao otkup — a možda je bilo i obrnuto. Drugi pripovedaju da je Hipolitu zarobio Tezej i da je predao pojas Heraklu, koji mu je zauzvrat dao Antiopu na poklon. Neki opet tvrde da Hipolita nije pristala da mu da pojas i da je tako počela bitka; Herakle je oborio Hipolitu i nadneo se nad njom nudeći joj milost, ali je ona više volela da umre nego da se preda.

Nakon ovog poraza Amazonke su se povukle i naselile u podnožju Kavkazkih planina, oko reke Mermode, a njihovi susedi i saveznici Gargareni nešto severnije. Svakog proleća, određenog dana, velike grupe mladih Amazonki i mladih Gargarena hitale su prema vrhu planine koja je razdvajala njihove teritorije, gde su, pošto bi zajednički prineli žrtvu, provodili dva meseca uživajući svi zajedno u bludu pod plaštom noći. Kako bi koja Amazonka osetila da je bremenita, vraćala bi se kući. Sva ženska deca iz ovih veza ostajala su u plemenu Amazonki, a dečake su upućivale Gargarenima, koji su ih kockom raspoređivali u svoje kolibe.

Prema istoričaru Herodotu, Herakle je za vreme bitke protiv Hipolite zarobio veći broj Amazonki i utovario ih u tri lađe. Međutim, u toku plovidbe one su se oslobodile i pobile neoprezne čuvare, ali kako nisu znale da upravljaju brodovima, struja ih je odnela do zemlje Skita, gde su se nastanile, živeći od pljačke skitskih sela.

Skiti nikako nisu mogli odgonetnuti odakle su se pojavili ti „mladi ratnici“. Kada su utvrdili da su to žene odlučili su da ih nikako ne poubijaju, nego protiv njih pošalju onoliko svojih izabranih mladića koliko je i njih bilo. „Ovima, pak,  narede da podignu logor u blizini logora Amazonki (koje su nazivali Eorpatama — „čovekoubicama“) i da rade sve isto što i one rade; a ako ih napadnu, da se ne bore nego da pobegnu. A kad prestanu da ih gone, da se ponovo vrate i podignu logor na domak njih. Tu odluku su Skiti doneli zbog toga što su odlučili da s njima osnuju potomstvo.“. Kada su Amazonke uvidele da im od skitskih mladića ne preti nikakva opasnost, ostavile su ih na miru, ali se iz dana u dan logor logoru sve više približavao. Najzad su se logori spojili, a skitski mladići su se poženili Amazonkama i izrodili s njima brojno potomstvo. Mešanjem Amazonki sa Skitima nastao je narod Sauromata, kasnije poznatih kao Sarmati.  

Ostalo je zabeleženo i da se oko 320. g. pre n. e., amazonska kraljica Minitija (ili Talestra) susrela sa Aleksandrom Makedonskim (Velikim) u lovištu tigrova Hirkaniji, s namerom da mu rodi sina naslednika ili sebi kćerku naslednicu. Međutim, iako je u njegovom društvu provela trinaest dana, ubrzo je umrla bez poroda.

6.


Država antičkih Amazonki bila je na vrhuncu svoje moći u vreme uoči Trojanskog rata (koji se, kako se najčešće veruje, vodio od 1193. — 1183. g. pre n. e.), u kojem su, potom, učestvovale na strani Trojanaca. One su poslale Trojancima u pomoć jedan odred, pod vođstvom kraljice Pantesileje. Navode se i razni razlozi njenog učešća; da je Pentesileja u lovu nehotice ubila sestru Hipolitu, nakon čega je dugo lutala, sve dok nije stigla do Troje, gde ju je kralj Prijam očistio od greha; zatim, da je krenula u Trojanski rat da bi se proslavila i udala, pošto su Amazonke sticale pravo na brak tek pošto bi se istakle u boju.

Besneći „kao lavica među stadom goveda“, Pentesilija je usmrtila mnoge helenske junake, a nekoliko puta je prisilila njihovog glavnog junaka Ahila da se povuče s bojnog polja. Ipak, u jednom sukobu sa Ahilom lepa amazonska kraljica je izgubila život. Njena lepota bila je tako velika i u trenutku smrti da je u Ahilovom srcu probudila sažaljenje i strasnu ljubav.

Pentesilejino mrtvo telo predato je Amazonkama, ali su se one zauzvrat morale zakleti da se više nikada neće boriti protiv Helena. Amazonke su svoju zakletvu održale i u antičkim mitovima je ostalo samo sećanje na njih. Drugi opet kažu da je helenski junak Diomed odvukao njeno mrtvo telo i bacio ga u reku Skamandar. Neki takođe kažu da je Pentesileja imala jednog sina sa Ahilom, zvanog Kajstro, po kome je dobila ime i jedna reka u Lidiji.

7.


Većina antičkih pisaca govori o Amazonkama iz oblasti oko Ponta (Crnog mora). Međutim, Diodor Sicilijus govori o Amazonkama iz Libije, koje su živele na ostrvu Hesperiji u Tritonskom jezeru (na mestu današnjeg zaliva Kabis i slanog jezera Šat al-Xarida u Tunisu, koje je kasnije usled tektonskih poremećaja presušilo). To ostrvo je bilo tako bogato voćem, ovcama i kozama, da nije bilo potrebe da se gaji žito. Njihova kraljica Mirina zapovedala je vojskom od trideset hiljada konjanika i tri hiljade pešaka. (Zanimljive su tvrdnje pojedinih naučnika da mitski Kentauri, legendarna helenska mitološka bića — poluljudi-polukonji, nisu ništa drugo do Amazonke na konjima.). Sve ratnice su bile odevene u kože skoro neverovatno velikih libijskih zmija i nosile su lukove sa strelama kojima su veoma precizno gađale neprijatelje.

Pošto su osvojile sve gradove na ostrvu Hesperiji, one su potukle susedne Libijce i sva okolna nomadska plemena i osnovale veliki grad Herson. Odatle su napale na stanovnike daleke Atlantide, najcivilizovaniji narod zapadno od Nila. Kad je Mirina zauzela i razorila Kernu, jedan od najznačajnijih gradova Atlantide, ostali gradovi su se predali bez borbe. Amazonska kraljica je prema poraženim stanovnicima postupila vrlo časno; sklopila je s njima prijateljstvo, a da bi im nadoknadila gubitak Kerne, na mestu razorenog grada podigla je novi — Mirinu, koji je naselila zarobljenicima i svima onima koji su želeli tu da žive. Otada su stanovnici Atlantide ukazivali Amazonkama božanske počasti.

Kasnije, kada su Atlantiđane napale Gorgone (takođe ratoborno pleme žena ratnika), Mirina se, na njihovu molbu, sukobila sa Gorgonama i strahovito ih porazila, zarobivši više od tri hiljade Gorgonki. Međutim, u toku noći, kada su Amazonke zaspale nakon pobedničkog pira, zarobljenice su se domogle svojih mačeva i uz pomoć glavnine gorgonskih snaga, koja je čekala prikrivena u šumi, izvršili su pravi pokolj među Amazonkama. Poginule Amazonke sahranjene su ispod tri velike humke koje otada zovu „grobovi Amazonki“.

Mirina je uspela da izbegne pokolj i prikupi novu vojsku, s kojom je izvršila još niz slavnih pohoda. Najpre je ušla u Egipat, gde se sprijateljila sa faraonom Horom, a zatim je preduzela pohod na Malu Aziju, mada neki kažu da su Malu Aziju pokorile Amazonke s Ponta. Birajući najbolja mesta u svojoj imperiji, Mirina je osnovala niz priobalnih gradova, ubrajajući tu Mirinu, Kimu, Prijenu i ostale gradove na kopnu. Ona je takoće pokorila i neka egejska ostrva, na Lezbu je osnovala grad Mitilen, nazvan tako po imenu njene sestre koja je učestvovala u pohodu. Dok je još bila zauzeta osvajanjem ostrva, njenu flotu je zahvatila jaka bura i odnela brodove, srećom potpuno neoštećene, do tada još nenastanjenog ostrva Samotrake, gde je Mirina podigla oltar i prinela bogate žrtve bogovima.

Pohod Mirine na Trakiju završio se kobno. U sukobu sa tračkim kraljem Mopsom i njegovim skitskim saveznikom Sipulom Amazonke su časno poražene, a kraljica Mirina ubijena. Vojska Amazonki se nikada više nije oporavila od tog poraza. Na kraju, dotučene čestim sukobima sa Tračanima, neke od njih su se vratile nazad u Libiju.
 
8.


Koliko je od brojnih detalja ispričanih o Amazonkama fikcija i mistifikacija, a koliko je bazirano na određenim pojavama iz prošlosti — još uvek je sporno. Postojanje žena ratnika doduše potvrđuju i arheološki dokazi, ali je još uvek nerešeno pitanje da li su to bile baš Amazonke ili ne. Arheologija samo dokazuje da su žene učestvovale u bitkama, a ne pruža nikakve dokaze o nadmoći žena nad muškarcima. Međutim, drevni Heleni su događaje vezane za sukobe sa ženama ratnicima shvatali vrlo ozbiljno, kao događaje u koje niko nije sumnjao.

Srednjovekovna Evropa prihvatila je verzije klasičnih legendi o Amazonkama, čvrsto verujući da takvo „žensko“ društvo mora negde da postoji — u kakvom zabačenom kutku sveta, ili na nekom dalekom ostrvu, ili u nepoznatim vodama Azije. Na nekim geografskim kartama takvo ostrvo je čak i indentifikovano i obeleženo pod nazivom Žensko ostrvo. Verovalo se, takođe, i da je ono u susedstvu odgovarajućeg Muškog ostrva. (Na primer, na prvom poznatom globusu, kojeg je 1492. g. konstruisao nemački kosmograf i moreplovac Martin Behajm (Martin Behaim), prikazano je Žensko i Muško ostrvo, i to između obala Kitaja i Čipanga — odnosno Kine i Japana.).

U „Hronici“ Adama iz Bremena (Adamus Bremensis) iz HI v. govori se o Amazonkama koje žive negde na severoistoku, a pominju se i ostrva u Baltičkom moru naseljena opasnim ženama. Arapski srednjevekovni geografi bili su zainteresovani za navodna ostrva Amazonki na severu Evrope. Arapin Ibrahim Ibn Jakub (Ibráhím ibn Jákúb), koji je putovao Evropom do Baltika, a boravio neko vreme na dvoru Otona I Velikog (Otto I, 912. — 973. g.), govori da je od samog kralja čuo da negde na severoistoku postoji grad žena.

Dubrovački istoričar Mavro Orbini (Mavro Orbini, Mauro Orbin, ili Mauro Orbini) u svom delu „Kraljevstvo Slovena“ („Il Regno degli Slavi“) daje slovensku verziju o Amazonkama. „Pre svega Sarmatski Sloveni oduvek su se ženili Amazonkama, koje žive na Volgi... Amazonkama se žene i Goti koji ratuju protiv cara Aurelijana. Zapravo su Amazonke slovenskog roda. Čuvena je Marsepija, kraljica Amazonki. Nakon mnogih pobedonosnih pohoda Amazonke stižu na Kavkaz, tu se neko vreme zadržavaju i zatim podjarmljuju Armeniju, Galiciju, Siriju, Kilikiju, Persiju i mnoge druge zemlje.“.

U doba romantizma, kada se mnogo pažnje i vremena poklanjalo proučavanju antike, legende o Amazonkama uglavnom su tretirane kao deo helenskih mitova, kao nerealne i izmišljene priče koje je iz svojevrsnih razloga pričao narod koji je imao mnogo smisla za fantaziju i specifičnu analizu ljudskih odnosa. Engleski klasični istoričar Džordž Grout (George Grote) u svojoj „Istoriji Helade“ tvrdi da legende o Amazonkama, kao i legende o Troji, nemaju nikakvu istorijsku podlogu, već su samo zbirni izraz helenske sklonosti ligendama.

Međutim, istovremeno se iskristalisalo i drugačije mišljenje, mada je bilo znatno manje rasprostranjeno. Švajcarski naučnik Johan Jakob Bahofen (Johann Jakob Bachofen) u svojoj knjizi „Materinsko pravo“ analizira helensku i drugu mitologiju i literaturu i ukazuje da se kroz njih uočavaju odnosi, odnosno borba između matrijarhata i patrijarhata, a Amazonke su bile samo ekstremni oblik matrijahalnih odnosa. Likvidacija Amazonki, fizički ili na neki drugi način, nije ništa drugo do odumiranje matrijarhata i uspon patrijarhata. U tom smislu, mit o Tezeju i Amazonkama nije ništa drugo do odstupanje matrijarhata pod udarom novih patrijarhalnih odnosa. Ovakvim Bahofenovim shvatanjima priključili su se brojni kasniji mitolozi i istoričari.

9.


Kada je Kolumbo, na svom prvom putovanju, naišao na dva ostrva indentifikovao ih je, samo na osnovu svedočenja nekih Indijanaca (bez ikakve lične provere), kao Žensko i Muško ostrvo. To ga je navelo da poveruje da je stvarno otkrio put do Indije. Međutim, pošto su se Španci i Indijanci međusobno sporazumevali isključivo jezikom znakova, očigledno je da je njegov zaključak bio isuviše subjektivan i brzoplet. U stvari, ta dva ostrva su bila Martinino (verovatno Martinik) i Karib (Dominik).

Ali, Kolumbo nije bio jedini istraživač koji se oslanjao na nagađanja i klasične legende o postojanju Amazonki. Tokom narednih istraživanja Novog sveta, priče o postojanju isključivo ženskih plemena stizale su sa svih krajeva Amerike. Tako je konkvistador Ernando Kortez (Hernando Cortez) o njima čuo na obalama Paname; Heronimo Dortal (Jerónimo de Ortal (o Dortal)) da se nalaze na ušću reke Orinoko, a nemački avanturista Filip fon Huten (Philipp von Hutten) da žive nedaleko od Bogote, u Kolumbiji.

Verovatno najčuveniji opis Amazonki u Novom svetu potiče od dominikanskog fratra Gaspara de Karvahala (Gaspar de Carvajal), koji je 1542. g. pratio kapetana Fransiska de Oreljana (Francisco de Orellana), na istraživačkom putu duž reke Amazon (tada zvane Maranjon). Karvahal je opisao kako je ekspedicija prošla kroz predele u kojima su Indijanci bili podanici plemena žena ratnika i kako su ratovali protiv Indijanaca koje su predvodile Amazonke. „Treba da znate da Indijanci sa reke plaćaju danak Amazonkama, pa kada su čuli da dolazimo, oni su im se obratili za pomoć. Njih desetak je došlo i videsmo svojim očima kako se bore ispred Indijanaca kao vojskovođe. One su se borile tako hrabro da se muškarci nisu usuđivali da pobegnu, a ako bi neki to i pokušao, one bi ga pred našim očima dotukle batinama. Zato su nam se Indijanci tako žestoko suprotstavljali.“

Prema Karvahalu, kapetan Oreljano je bio vešt lingvist, pa je naučio ponešto od jezika ovih indijanskih plemena. To mu je pomoglo da dobije potpunije podatke o tim „čudovišnim ženama“, koje su Indijanci nazivali Konjupujarama. Saznao je da su Amazonke bile nastanjene na udaljenosti od sedam dana putovanja od reke Maranjon i da su imale najmanje sedamdeset dobro čuvanih sela. Za razliku od slamnatih koliba Indijanaca, one su živele u kućama od kamena. Na njihovoj teritoriji nalazila su se dva slana jezera iz kojih su se vazalska plemena snabdevala solju. U suton, svi muškarci su morali da napuste njihovu zemlju, jer bi u protivnom bili ubijeni. Amazonkama je vladala moćna konjora (kraljica ili sveštenica), okružena raskošem i sjajem.

Kad se Oreljanova ekspedicija vratila u Španiju, Karvahalov izveštaj o postojanju ratobornih žena dao je povoda da reku Maranjon nazovu Amazonom.

10.


Iz izveštaja navodnih očevidaca može se zaključiti da su Amazonke bile visokog rasta i lepo građene, da u rat idu gotovo nage i da su im samo intimni delovi tela pokriveni. Njihovi prikazi odstupaju od klasičnih legendi utoliko što ne pominju da im je desna dojka uklonjena. Međutim, svi izveštaji iz druge ruke upravo naglašavaju ovaj detalj težeći da se legenda iz Novog sveta što više poistoveti sa klasičnim mitom.

Upravo to i je navelo španskog istoričara Fransiska Lopeza de Gomaru (Francisco López de Gómara) da u svojoj „Opštoj istoriji Indijanaca“ kaže: „Između drugih besmislica koje je govorio (Oreljano), tvrdio je da na toj reci ima Amazonki s kojima su se on i njegovi drugovi borili. To što neke žene nose oružje i bore se — ne znači ništa, jer na to su one navikle u mnogim delovima Indije. Ali ja ne verujem da ima žena koje seku ili spaljuju svoju desnu dojku kako bi mogle natezati luk, jer one to mogu činiti sasvim dobro i bez toga; a ni to da one ubijaju ili proteruju svoju mušku decu i da žive bez muževa. Osim Oreljana i drugi su širili takve priče... no nikakve Amazonke nisu viđene niti će se ikad videti na toj reci.“.

Međutim, nasuprot Gomaru, francuski istraživač reke Amazon, La Kondamen (Charles Marie de La Condamine.), je zaključio: „Na ovom kontinentu je stvarno postojala republika žena koje su živele potpuno odvojene od muškaraca“. On je izneo mišljenje da su žene koje su je osnovale „zbacile jaram njihovih tiranskih muževa sa kojima su živele u ponižavajućim uslovima ropstva“, i usporedio je tu „žensku republiku“ sa naseljima izbeglih crnih robova u Sjedinjenim Američkim Državama.

11.


Ako se prihvati da u doba istraživanja Amerike, na njenom tlu nije postojalo isključivo žensko pleme, i da takvo pleme nije postojalo ni na nekom drugom mestu u nekom drugom vremenu, kako je moguće objasniti postojanje toliko prikaza o Amazonkama u Novom svetu? O tome postoji nekoliko teorija.

Po jednom tumačenju, konkvistadori su imali unapred formirane poglede o tome na šta će naići u Novom svetu. Tome su uveliko doprinosili i Indijanci od kojih su dobijali informacije, pružajući im upravo ono što su želeli da čuju. Time su izbegavali posledice svirepe prakse osvajača da njihova sela spaljuju a pojedince stavljaju na muke, sve dok ne bi dobili „tačna“ obaveštenja.

Po drugoj teoriji, takozvane Amazonke bile su ustvari Device Sunca moćnog plemena Inka, koje su živele skrovito u raskošnim hramovima; njima su dodeljivane grupe muškaraca da umesto njih, kao prisilna radna snaga, obavljaju sve teške i prljave poslove.

S druge strane, iz izveštaja konkvistadora može se zaključiti, za razliku od standardnih verzija o Amazonkama, da su se žene stvarno borile, ali rame uz rame s muškarcima, što je i logično u trenucima velike opasnosti po pleme. Postoji i tumačenje i da su Španci pobrkali dugokose Indijance (kakvi su, na primer, iz plemena Tupinamba) sa ženama. Ipak, ni jedna teorija o Amazonkama nije dala kompletan i sasvim zadovoljavajući odgovor.

Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o Amazonkama
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o Amazonkama
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-