Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Velike ljubavi velikih ljudi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

Shadow

Ženski
Poruka : 97149

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Sat610Sub 10 Jan - 22:31

7 ljubavi srpskih pisaca
Autor: Momčilo Petrović/ kurir.rs

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Simo-matavulj-1420843470-606355

Simo Matavulj

1. Čuveni književnik ženio se dva puta – jednom učiteljicom Milicom Stepanović, a drugi put Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume

Simo Matavulj, rođen 1852. godine, bio je književnik koji je u svom životu i radu spojio tri sredine, ostajući im veran do kraja života - Šibenik, Cetinje i Beograd. Posle neredovnog školovanja i kraćeg boravka u manastiru Krupa, gde mu je stric bio iguman, Matavulj je postao učitelj u Zadru. O svojim ljubavnim prilikama iz toga doba ostavio je zapis u „Bilješkama jednog pisca“: „Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi ‚odzivi‘ bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao.“

Tragedija

Slično je i u Herceg Novom, pa u Cetinju, gde ga vodi posao, ali kad dođe u Beograd, staće na „ludi kamen“. U jesen 1891. tu je upoznao 24-godišnju Milicu Stepanović, učiteljicu Više ženske škole,“plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose“, kako ju je sam opisivao. Milica je poticala iz stare beogradske porodice u kojoj je bilo dosta školovanih ljudi, a kumstvom su bili povezani s Karađorđevićima. Imali su veliku porodičnu kuću iznad Slavije, u koju se pisac doselio posle venčanja februara 1892. godine. Matavulj piše bratu: „... Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči, i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera...“

Ali njegova sreća neće potrajati. Nekoliko meseci posle svadbe, Milica se okliznula u hodniku škole i zbog pada izgubila bebu. Uskoro se razbolela od tuberkuloze i umrla samo nekoliko dana pre prve godišnjice venčanja.

Njena je smrt veoma pogodila 40-godišnjeg pisca, koji je prestao da radi i odao se kafani i alkoholu.

Druga ženidba

Prijatelji, zabrinuti za njegovu budućnost, rešili su da ga ponovo ožene. Upoznali su ga s Ljubicom Dimović, ćerkom advokata iz Rume i udovicom jednog novosadskog trgovca. Bogata, bez dece, dobre duše, i njegovih godina, bila je ono što je potrebno piscu slomljenog srca.

Venčali su se 1900. godine i odmah krenuli na svadbeno putovanje po Evropi: u Budimpeštu, Beč, Minhen, Pariz... Troše novac i uživaju, a kad se vrate u Beograd, useljavaju se u veliki stan u samom centru, u Knez Mihailovoj ulici. Ima poslugu i fijaker s kočijašem. Izdavači Matavulju štampaju knjige, postaje akademik, putuje sa ženom i u Afriku... Osam godina posle venčanja, udarila ga je kap na ulici. Poslednje reči uputio je prolaznicima koji su prišli da mu pomognu: „Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.“ Umro je čim su ga uneli u kuću. Ljubica ga je nadživela dve godine.

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Magdalena-maga-nikolic-zivanovic-3-jovan-ducic-1420843883-606356
Magdalena Maga Nikolić Živanović ; Jovan Dučić

Jovan Dučić

2. Slavni pesnik i diplomata bio je zaljubljen u bjeljinsku pesnikinju Magdalenu MaguŽivanović, ali njen otac nije hteo da je uda za učitelja

Jovan Dučić svakako predstavlja jednu od najistaknutijih srpskih pesničkih figura 20. veka. Napisao je veliki broj pesama, u kojima je najčešće opevao ljubav, bol, sreću, smrt, samoću i prolaznost. Motivi o ženi, iluzijama i snovima najčešća su tema tih njegovih pesama.

Dolazak u Bijeljinu

Rođen je 17. februara 1871. u Trebinju, učiteljsku školu pohađao je u Sarajevu i Somboru, a onda se zaposlio kao učitelj. Radio je kao učitelj neko vreme po raznim mestima, a onda došao u Bijeljinu.

Dučić je, kao tek pristigli učitelj, 1893. godine u Bijeljini sreo Magdalenu Magu Živanović, unuku bogatog bjeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bjeljinaca. Svesna svoje lepote, Maga je volela da se poslednja hvata u kolo, kako bi svi na nju obratili pažnju.

Ljubav je planula, a pod Dučićevim uticajem i Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bjeljinska pesnikinja.

Grad je brujao o njihovoj ljubavi, ali Magdalenin otac nikako nije dozvoljavao da mu se ćerka uda za došljaka koji nema ništa drugo do učiteljsku platu. Patrijarhalno vaspitana, Magdalena nije htela da postupi protivno očevoj volji, ali je smogla dovoljno snage da odbije bračnu ponudu bogatog trgovca koga joj je našao otac.

Kraj njene i Dučićeve ljubavi ubrzale su austrougarske vlasti, koje su u leto 1894. godine mladog učitelja proterale iz Bijeljine zbog zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“.

Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze...

Mnogo afera

Magdalena je poživela osamdeset godina i nikad nije prebolela rastanak s Dučićem. Sve do smrti, 1956. godine, živela je usamljena u kući svoje mladosti. Jedina uteha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.

Zahtevala je da se na njenom spomeniku ukleše: „Maga Nikolić Živanović, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.

Jovan Dučić je 1907. godine prešao u diplomatiju. Službovao je u raznim evropskim prestonicama, a uoči Drugog svetskog rata odlazi u SAD, gde je i umro 1943. godine.

Nikada se nije ženio, ali su njegov dalji život obeležile ljubavne afere. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.

Zbog skandala sa Antoanet Fogel, koja je imala devetnaest godina kad mu je rodila vanbračno dete, Dučić je - tada je imao 54 godine! - morao da napusti diplomatsku službu u Bernu. Važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije!

Zavodio i otimao verenice

Jovan Dučić važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije. Svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 1-milka-kocic-2-petar-sa-suprugom-i-sinom-1420843990-606357

Petar Kočić

3. Pripovedač iz Banjaluke oženio se Milkom Vukmanović, najboljom drugaricom svoje sestre, i s njom proveo ceo život

Petar Kočić rođen je 1877. u selu Stričići kod Banjaluke, a pošto je iz gimnazije u Sarajevu izbačen zbog „srbovanja“, maturirao je u Beogradu. Filozofiju je učio u Beču, a po diplomiranju, 1904. godine, vratio se u Bosnu. Na Kočića se gledalo kao na jednog od najsmelijih podstrekača srpskog narodnog ponosa i propovednika društvene pravde. U to vreme izlaze mu i prve zbirke pripovedaka, među njima i najpoznatija „Jazavac pred sudom“.

Narod na prvom mestu

U Banjaluci se pisac, po povratku iz Beča, zaljubio u Milku Vukmanović, najbolju drugaricu svoje sestre Kristine. Svestan svog siromaštva i nesigurne budućnosti, piše joj:
„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz cijeli svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“

Venčali su se tajno, u jesen 1904. godine, sat vremena pre ponoći, a već u zoru su bili na putu ka Beogradu. Iako zaslužan nacionalni radnik, Petar jedva nalazi posao, i to čak u Skoplju, kao profesor jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji. Ali ne zadugo - zbog jednog članka u novinama dobija otkaz, pa se vraća u Sarajevo. Tu im se rodio sin Slobodan, ali će poživeti samo tri godine.

Od 1904. pa sve do smrti Petar Kočić biva hapšen, proterivan, kažnjavan. Većinu vremena je proveo na robiji u Zenici i Tuzli. Milka ga je obilazila, hrabrila i donosila mu hranu.

Platio cenu uverenja

Plaćao je bez roptanja cenu svojih političkih uverenja, ali plaćala je i porodica. U jednom pismu iz 1907. godine Kočić piše: „Coco, ti mene voliš, ja se ljutim na tebe i plačem, mnogo plačem. Ti mene možda za sve kriviš što se desilo sa mnom. Nije to sve moja krivica, jer je sve ovo moralo biti. Ja znam, ti se silno patiš i u sebi proklinješ mene, ali nemaš pravo.“

Takav život ostavio je posledice na njegovo zdravlje. Uoči Prvog svetskog rata u njegovom ponašaju primećeni su prvi znaci nervnog rastrojstva. Smešten je u beogradsku duševnu bolnicu 1914. godine, upravo kad mu se rodila ćerka Dušica. Umro je dve godine kasnije. U poslednji čas našli su nekakve platnene cipele i šajkaču, da ga ne sahrane bosog i gologlavog. Pošto je Beograd bio pod austrougarskom okupacijom, nije bilo pogrebne povorke. Samo je kočijaš iz bolnice izvezao sanduk.

Milka ga je nadživela čitavih pedeset godina, a da nikad nije pomišljala na ponovnu udaju.

Predvideo težak život

„Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati...“, napisao je Kočić Milki.

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 1-vladislav-petkovic-dis-2-gustava-krkleca-izdao-kum-3-ivo-andric-sa-milicom-1420844046-606358

Vladislav Petković Dis

4. Čuveni pesnik oženio se poštanskom činovnicom Hristinom Pavlović i ljubav s njom ga je preporodila

Jedan od naših odličnih pesnika, rođen 1880. godine, bio je sasvim osrednji đak. Dva puta je padao na maturi, i kao nesvršeni đak dobio je učiteljsko mesto u zabitima istočne Srbije, gde noći provodi pišući poeziju.

Sudbina

Drugi jedan pesnik, Sima Pandurović, ovako je opisao Disov život kad je prešao u Beograd: „Veći deo dana i noći provodio je u - kafani. Nije bio ni gurman ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao... Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan...“

U Beogradu se tridesetogodišnji pesnik zaljubio u devetnaestogodišnju poštansku činovnicu Hristinu Pavlović. Ona će docnije pričati: „Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‚Čivutske kafane‘. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?“

Venčali su se 1911. godine i brak sa ovom mladom i lepom, snažnom i energičnom ženom preporodio je pesnika.

Naredne godine rodiće im se ćerka Gordana, a 1913. Dis odlazi u Balkanski rat. Pošto je bio slabe fizičke građe za vojnika, Dis je, na svoju molbu, u rat poslat kao ratni izveštač.

Tačna godina rođenja njegovog sina Mutimira nije poznata, ali se zna da ih je bilo četvoro kad su se 1915. godine pred Nemcima iz Beograda povukli u Čačak. Pesnik ostavlja ženu i decu u ovom gradu, a sam nastavlja povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije na Krf, pa u Francusku.

Teška sudbina

Do njega je 1917. godine stigla vest da mu u Srbiji žena i deca gladuju, jer osam meseci nisu primili njegovu platu. Dis je, naime, na Krfu jednog prijatelja ovlastio da prima njegovu platu državnog činovnika, kako bi je dostavljao Tinki. Ovaj je, međutim, novac trošio po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Dis je rešio da iz Francuske pođe za Grčku da te stvari sredi. Pre nego što će se ukrcati na brod, javio se Tinki: „Putujem danas. Da se oprostimo... ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.“

Njegove su se reči obistinile na najgori mogući način: Nemci su brod potopili, a sa njim je u Jonskom moru nestao i pesnik.

Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu i bio kapetan u četnicima. Likvidirala ga je nova vlast.

Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svog prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno s Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Dis je pratio

„Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‚Čivutske kafane‘. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene - sad vi presudite je li to sudbina?“, pričala je Hristina Pavlović.

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Ivo-andric-supruga-milica-1420844113-606359

Ivo Andrić

5. Naš jedini nobelovac buran ljubavni život krio je iza maske uzdržanosti, a najveća ljubav bila mu je supruga Milica.

Najuspešniji naš pisac i dobitnik Nobelove nagrade Ivo Andrić, rođen 1892. godine, ostvario je i veoma zapaženu karijeru u diplomatiji: decenijama je predstavljao Kraljevinu Jugoslaviju u inostranstvu, a uoči Drugog svetskog rata bio je i pomoćnik ministra inostranih poslova. Otuda, valjda, i sposobnost da svoj buran ljubavni život krije iza maske uzdržanosti i unutrašnjeg mira.

Veza s kumom

Istoričari književnosti detaljno su istraživali njegovu biografiju i povezanost realnih žena sa junakinjama njegovih pripovedaka i romana. Iako se kasno oženio, u 66. godini, celog života, od studentskih dana u Krakovu, u Poljskoj, imao je prijateljice i ljubavnice. A nekad tek samo erotske veze, bez ikakvih emocija.

Poznata je piščeva afera s Persidom Siđuškom Keršnijević, ženom njegovog kuma, pesnika Gustava Krkleca. Odlazeći 1925. godine na put, Krklec je zamolio Andrića da mu čuva porodicu. Kad se vratio, na pitanje da li ih je Andrić obilazio, Siđuška mu je odgovorila da nije, ali su deca rekla da je kum stalno dolazio. Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. „E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode“, utešio ga je Andrić. Jedan drugi bračni trougao, međutim, obeležio je ceo njegov život.

Milica Babić, sedamnaest godina mlađa od Andrića, iz imućne porodice, školovana u Beču, bila je s početka 1931. godine postavljena za kostimografa Narodnog pozorišta. Godine 1933. udala se za dve godine starijeg Nenada Jovanovića, novinara i prevodioca, sekretara Centralnog presbiroa, vladine službe koja se bavila propagandom i prikupljanjem obaveštenja.

Nerazdvojna trojka

Ivo Andrić i Nenad Jovanović bili su dugogodišnji prijatelji, a kad je pisac 1939. postavljen za našeg ambasadora u Berlinu, izdejstvovao je da Jovanović bude postavljen za atašea za štampu u ambasadi. Milica je u Berlinu bila modni dopisnik Politike. Nema pouzdanih podataka o vremenu kad su Milica i Ivo postali ljubavnici, ali se zna da je ova trojka bila nerazdvojna. Sam Andrić reći će kasnije kako već tada nije mogao bez Milice.

Nenad je po povratku u Beograd 1943. kao rodoljub bio uhapšen i sproveden u logor Dahau, gde je bio zatočen do kraja rata. Umro je 28. februara 1957, a u decembru 1958. Milica se udala za Ivu Andrića.

Njihov skladan brak - bila je uz njega i 1961. godine u Stokholmu, kad je primao Nobelovu nagradu - trajao je deset godina. Milica je iznenada umrla 1968. u njihovoj kući u Herceg Novom. Počiva na Novom groblju u Beogradu, nedaleko od mesta gde će sedam godina posle njene smrti biti položena urna Ive Andrića.

Kako dođe, tako i ode

Poznata je piščeva afera s Persidom Siđuškom Keršnijević, ženom njegovog kuma, pesnika Gustava Krkleca. Shvativši šta se između njegove supruge i Andrića dogodilo, Krklec je od kuma zatražio objašnjenje. „E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode“, utešio ga je Andrić.

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Ivo-andric-sa-suprugom-milicom-2-mesa-selimovic-sa-darkom-bozic-3-dobrica-cos-1420844198-606360

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Ivo-andric-sa-suprugom-milicom-2-mesa-selimovic-sa-darkom-bozic-3-dobrica-cos-1420844198-606360

Meša Selimović

6. Iako se 1943. oženio devojkom iz mladosti, slavni romanopisac se u to doba zaljubio u Darku Božić, s kojom je bio do kraja života

Čuveni pisac Meša Selimović rođen je 1910. godine u Tuzli, tu se po okončanju školovanja zaposlio kao profesor u gimnaziji, i tu se zaljubio u Desanku Đorđić, koja je predavala gimnastiku, inače devojku iz ugledne srpske porodice. Majka i braća usprotivili su se njegovoj nameri da se Desankom oženi, i to ne zato što je druge vere, već zbog toga što je bila - gimnastičarka!

Venčanje u partizanima

Meša i Desanka zato će se venčati tek 1943. godine, kad su se našli u partizanima. Dve godine kasnije, u Beogradu, gde je Selimović premešten po partijskom zadatku, rodila mu se ćerka Slobodanka.

I upravo tih dana kad je postao otac, Meša Selimović upoznaje Daroslavu Darku Božić, 23-godišnju kćerku divizijskog đenerala bivše jugoslovenske vojske, udatu za oficira iste te vojske koji je nestao negde u zarobljeništvu. Među njima je odmah planula ljubav.

Meša sve više vremena provodi kod ljubavnice, zapostavljajući ženu i tek rođenu ćerku.

Jedne večeri, skoro pred ponoć, izašao je iz stana sa svojim stvarima i krenuo niz ulicu, a supruga ga je pratila u kućnoj haljini i papučama, iako je padala kiša, i molila da se vrati... Preselio se kod Darke, a ostavljena Desanka prijavila ga je pretpostavljenima što je „otišao od kuće i živi nevenčano s bivšom buržujkom“. Po običajima tadašnjeg vremena, formirana je komisija da istraži njegov slučaj, on je saslušavan, i na kraju, 1947, isključen iz Komunističke partije. S novom ženom prelazi na rad u Sarajevo, dobija dve ćerke, Mašu i Jasenku, a u Beograd će se svi vratiti 1973. godine. U Bosni je nekoliko godina bio bez posla.

„Često sam dolazio kući bez dinara za hljeb, i moja žena je u takvim prilikama, a to je bivalo suviše često, pokazivala izuzetnu moralnu snagu: s osmijehom, bez riječi prijekora ili žalbe, uzimala je haljinu pod mišku ili ma šta drugo i odlazila na Baščaršiju da proda i da nam donese ručak. Bez te njene snage i plemenitosti teško bih izdržao mnogobrojne nevolje kojima sam bio izložen...“, govorio je o tim danima.

Najveća podrška

Pisao je noću, a Darka je uvek bila kraj njega u sobi, budna, heklala je ili čitala. Po završetku poglavlja čitao joj je tek ispisane redove. Njoj je posvetio svoj najpoznatiji roman „Derviš i smrt“, i o njoj je napisao u „Sećanjima“: „Da ona nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“.

Dok je 11. jula 1982. godine uveče gledao na televiziji prenos fudbalske utakmice Italija - Savezna Republika Nemačka, pozlilo mu je; lekar je odmah došao i konstatovao - smrt. Darka Selimović umrla je 1999. godine.

Inspiracija

„Da ona (Darka) nije bila pored mene, u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“, napisao je Meša Selimović u „Sećanjima“.

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Ivo-andric-sa-suprugom-milicom-2-mesa-selimovic-sa-darkom-bozic-3-dobrica-cos-1420844198-606361

Dobrica Ćosić

7. Književnik i političar od 1947. bio je u braku s Božicom Đulaković, ali je imao i vanbračnu avanturu sa Božanom Jovanović

Predsednik Jugoslavije, „otac nacije“, sigurno književnik koji je imao najveći uticaj na društvena i politička zbivanja u zemlji, rođen je u Velikoj Drenovi kod Trstenika 1921. godine. Odatle je otišao u partizane, a iz partizana će izaći kao član Komunističke partije i omladinski funkcioner. U Beogradu će se 1947. godine oženiti Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz rodne Velike Drenove, koja mu se obećala još uoči odlaska u rat 1941. Sedam godina nakon venčanja, dobili su ćerku jedinicu Anu.

Kritika

Božica će posle diplomirati istoriju umetnosti, ali će ceo život podrediti stvaralaštvu svog muža. Jednom prilikom Ćosić je rekao: „Imao sam sreću da imam Božicu, dobru ženu i strogog prijatelja, koja mi je odanošću, hrabrošću i razumevanjem neprocenjivo mnogo pomogla u napornom i svakojakom životu.“

Pisac je priznavao da se često savetovao s njom.

U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu pričao je: „Ona je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“

Ultimatum i odluka

Ali u ovoj ispovesti, priznao je, takođe, i da nije bio veran svojoj ženi, i da je nekoliko puta pomišljao da je napusti. Božici je, međutim, priznao samo jednu svoju avanturu: da je pedeset i neke godine započeo ljubavnu vezu s Božanom Jovanović, kostimografom Narodnog pozorišta, sestrom glumice Jelene Žigon i ženom velike lepote i talenta.

Božica mu je rekla: „Ako nekoga više voliš, idi!“, ali on nije otišao.

U ispovesti Hudelistu Ćosić je bio dosta grub dok je objašnjavao takvu odluku: „Znao sam da mi je ovo s Božicom život, a da Božana nema takve osobine, iako je lepša i uzbudljivija seksualno i ne znam kako... ali da nema vrednosti i nema kapacitet kulturni i intelektualni, ženski, ravan Božici. Niti tu odanost.“

Iskrena ljubav

Božana, jedanaest godina mlađa od pisca, dva puta se udavala, u drugom braku rodila je sina. Ćosić je pričao da su vodili ljubav u njenoj kući, ali nije otkrio do kada je njihova veza trajala:
„Ta žena je bila moja iskrena ljubav i mi smo i danas prijatelji... Vrlo se uvažavamo i poštujemo.“

Božica je umrla 2006, a Dobrica Ćosić 2014. godine.
Božana Jovanović i danas živi u Beogradu.

Oštra i jasna

„Božica je bila jedna kritički raspoložena žena. Cenila me, ali me nije obožavala. Nikad me nije pohvalila pred drugim, nikad... A kad smo bili sami - bila je strašan, nemilosrdan kritičar. Kad bi čitala neki moj tekst, znala bi reći: ‚Baci tu sramotu, kako si mogao napisati ovakve gluposti? Bacaj to!‘“, rekao je Ćosić.








Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Haoss10
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

wild filly

Ženski
Poruka : 85782

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Sat610Čet 5 Feb - 22:03

Dora Mar

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Picasso-Dora-Maar-by-Man-Ray

Strasna veza Dore Mar ili Henrijete Teodore Marković sa Pikasom počela je 1936. godine i trajala je desetak godina. Prema nekim pričama, Pikaso ju je video u nekoj pariskoj kafani. Dora, lepa brineta, sedela je sama za jednim stolom, u belim rukavicama, igrajući se svojim džepnim nožićem, koji je zabijala u razmak između svojih prstiju. Povremeno bi promašila i posekla se, ali nastavljala je dalje. Pikaso je bio opčinjen njome i odmah su postali ljubavnici. I pre nego što ga je upoznala njeno ime je bilo poznato u umetničkim krugovima Pariza. Kao fotograf bavila se nadrealističkim prikazima ljudskih emocija, ali i modnim svetom. Često je bila model ovom velikom slikaru. Upravo je ona zaslužna za to da se Pikaso vratio slikarstvu, iako nije imao uspeha od 1920. godine. Zahvaljujući njenoj podršci, tokom 1936. godine, Pikaso se vraća i obnavlja svoje debate vezane za umetnički i politički život. Godine 1943. veza između Pikasa i Dore se gasi. Uz zbogom, Pikaso Dori poklanja jedan primerak Prirodne istorije koji za nju ilustruje. Zanimljivo je da ih je oboje naslikao ukrštajući ljudsko i životinjsko u njima samima: Doru je nacrtao kao sfingu, a sebe kao Minotaura.









Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 4285547593


Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 2lwq2yh


Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 4285547593
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 111223

Učlanjen : 06.12.2012


Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Sat610Sre 13 Mar - 23:07

Žorž Sand i Frederik Šopen. Jedna destruktivna ljubavna priča

Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 TMZqtqI

Elize Kolet

Žorž Sand, čije je pravo ime bilo Aurora Dupin, živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak. Njena jaka ličnost se bunila.

Rano se udala za barona Kazimira Dudeventa, i imala sa njim dvoje dece. Međutim, njoj je smetalo što joj je brak nametao nejednakost sa mužem. Govorila je: Moj muž čini ono što hoće, ima žena koliko mu je drago, raspolaže svojom imovinom. To bi bilo pravo, ako bi bilo obostrano. Zbog toga želim da budem nezavisna. Vraćam se kući u ponoć, ili još bolje, u zoru.

Stoga je jednog dana zaključila da je najbolje da, posle osam godina braka, napusti bračno ognjište i ode u Pariz. U Parizu je radila kao novinarka, slikarka, a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom muškom svetu, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku.

Žorž Sand – Žensko u muškom liku

I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna, slobodna u meri da može da odlučuje o svom sopstvenom životu. I ta njena borba nije bila bezuspešna.

Mnogi danas govore da je Sandova bila prva feministkinja, u najpozitivnijem smislu te reči. Za nju je feminizam bio od finog materijala, lepšeg od kineske svile.

Romani Žorž Sandove bili su prve značajnije knjige koje je Prustu davala na čitanje njegova majka. Kada je bio bolestan, ona mu je naglas čitala Malu Fadetu ili Nahoče Fransoa. Kada je i sam postao dobar ocenjivač stila, on je delio majčinu naklonost ka toj glatkoj i tečnoj prozi koja kao i Tolstojevi romani, uvek odiše dobrotom i moralnom otmenošću. Divili su joj se i drugi umetnici tog vremena, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, a jedna od njegovih najboljih knjiga Beatrisa ima lik koji je rađen prema Sandovoj, Flober ju je nazivao dragom učiteljicom, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti, a na njenoj sahrani Viktor Igo je rekao: Oplakujem smrtnicu, pozdravljam besmrtnicu.

Gospođu Žorž Sand nisu, naravno, svi voleli. Tako je Niče za nju rekao da je krava za pisanje, što, imajući u vidu njegov zluradni odnos prema ženama, i nije strašno. Međutim, naš vodeći nadrealista Marko Ristić, u knjizi Književna politika, članci i pamfleti, ne samo da je tu Ničeovu izjavu smatrao ispravnom već je zapisao: Žorž Sand zvala se, u stvari, u svojoj goropadnoj ženskoj spodobi, Aurore Dupin, baronne Dudevent. Prosto joj bilo. A negde dalje je govorio da je ona bila muškobanjasta babuskera.

Kada je sahranila Madam Dupin, tako je započela novi život tog ženskog fauna pod muškim imenom. Živeće kako joj se sviđa, imaće mnoge ljubavi, koji su prvenstveno uključivale pisce (Žil Sando, Prosper Merime, Alfred de Mise), muzičare (Šopen) i druge umetnike. A onda, kada se osećala kao razočarana žena koja nije imala mnogo uspeha ni u braku, ni u preljubništvu, svoje ogorčenje izražavala je tako što je pisala knjige. Od toga se nakupilo preko 130 knjiga, od čega 80 romana i 20 pozorišnih komada i na hiljade pisama.

I pored muškobanjastog ponašanja i pokazivanja da joj nisu strane nastranosti duha i tela, Sandova je, pre svega, bila dobra majka i zaštitnica, osetljiva, ali svojeglava žena. Lako se zaljubljivala, jer je volela život, ali je ostajala verna partneru koga je izabirala.

Za sebe je govorila: Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasuđivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rđave ljude.

Umrla je u 72. godini života, ostavljajući na stolu jedan nezavršen rukopis. Flober je tom prilikom rekao: Bila je sirota, dobra, velikodušna žena. Uvek će ostati besmrtna za Francusku.

Prvi susret Šopena i Sandove

Sandova je srela Šopena 1836. godine i ostala je u vezi sa njim skoro deset godina (1838 -1847).

Njihov prvi susret bio je šokantan – za Šopena. Sandova je često priređivala večere za umetnike, a neko joj jedne večeri dovede Šopena… Vraćajući se kući, Šopen reče svom prijatelju sa kojim je odlazio: Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam.

Nije čudno što je Šopen strogo osudio spisateljicu pri prvom susretu, jer ona se oblačila kao muškarac, pušila mnogo, oslovljavala svoje prijatelje sa ti i raskrstila sa svima, osim sa onima koji se bave umetnošću. Takođe, bila je dovoljno slobodna i jaka da glasno ispoljava svoja demokratska i socijalistička shvatanja. Tako se ona mnogo razlikovala od anđeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo. Jer, on je u Pariz stigao kao nežan mladić, sa likom nebeskog bića koje je poslato na zemlju.

Naravno, postoji i druga strana medalje. Jedna prijateljica, koja je prisustvovala tom prvom susretu, savetovala je Sandovoj: Vidi se da je on žensko, zavedi ga kao muškarac.

Tako su dobili šaljive nadimke Gospođica Šopen i Gospodin Sand.

Gospođica Šopen i Gospodin Sand

Žorž Sand je shvatila da je proviđenje, kako je sama govorila, stvorilo Šopena baš za nju. On je bio izgnanik, osetljiv i nesrećan čovek koji je tugovao za Poljskom, za svojom porodicom, a naročito za nežnom materinskom ljubavlju. Ponašao se u stilu: Kad bi neko hteo da me vodi kao malo dete, ja bih bio veoma zadovoljan. A Sandova je želela da u njemu nađe u isti mah ljubavnika i sina. Kako je Šopen bio šest godina mlađi od nje, te se moglo očekivati da će se on ponašati kao sin, gotovo kao dete, a ona je bila sklona da se sažali na njega. Istovremeno, uvidela je da je mladi muzičar slab, bolestan, grozničav i sve je to iziskivalo materinsku nežnost bolničarke.



Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 VWgYz4l


Šopen je stvorio svoja najbolja dela baš dok je bio u vezi sa njom. Naime, on je intuitivno osećao da je Sandova bila dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati. Ujedno, osećao je da je ona velikodušna žena i da uživa da nekome pomaže. Zato je, mada mu se inicijalno nije svidela, podlegao iskušenju i podao joj se.

Tokom njihovog zajedničkog življenja, Šopen nikada nije bio u stanju da uzvikne, kao što je to činila Sandova: Kako je lepo živeti. Život je zanosan. Voleti, biti veoma voljen. To je sreća, to je blaženstvo. On je mrzeo ljude koji bučno izražavaju svoje prijateljstvo, mrzeo je njene prijatelje koji su umeli, kada se napiju, da se raspuste do bezobrazluka. On se čak grozio da vidi da su gosti koji su dolazili kod Sandove na večeru ponekad bili neobrijani, ili sa primetno neopranom kosom.

Smetalo mu je njihovo raspojasano ponašanje. A Sandova nije htela da se ljudi za njenim stolom drže ukočeno, pa je prelazila preko grubog, glasnog smeha, vike, prepirke, slobodnog ponašanja, pijančenja. Smatrala je da je Šopenova razdražljivost preterana, neshvatljiva, videći u njemu jedno bolesno i genijalno dete. On se onda ljutito povlačio u svoju sobu.

Stalno je bio ljubomoran, pa je Sandova govorila: On se ponaša kao moj otac po duhu, ali on je moje dete po čulima.

Ipak, može se reći da su se oni voleli, bar za neko vreme. Šopen je voleo Sandovu, ona je prema njemu bila materinski nežna i blaga. Ona se divila genijalnom muzičaru, on je poštovao velikog pisca. A čulne ljubavi tu, uglavnom, nije bilo, jer Šopen nije bio stvoren za uživanje u ljubavnim zadovoljstvima.

Tako je, posle nekog vremena, Sandova prestala da voli Šopena, njena ljubav prema njemu pretvorila se u običnu naklonost. Volela ga je onako kako voli svoju kćerku i sina, kojima pomaže da odrastu. Istovremeno, bila je svesna da je sam Šopen voleo svoju groznicu, svoju potištenu dušu, svoj položaj stalnog bolesnika, tako da je za njega ponekad prijateljicama govorila: Moj bolesnik, pa i Moj živi leš.

U to vreme, Šopen se često viđao sa drugim Poljacima u Parizu, koji su bili primorani da pobegnu iz domovine. Jedan od najuglednijih među njima bio je Adam Mickjevič, najveći poljski pesnik, koji je od strane Šopena i drugih poljskih iseljenika smatran produbljenijim od Getea i Bajrona. On je ujedno bio i veliki zanesenjak, sanjalica, a opet, na Sorboni je držao izvanredno logična i jasna predavanja, pa su svi Poljaci u Parizu cenili njegovu odvažnost i smatrali da je on po intelektu iznad ostalih Poljaka. Šopen je u njemu gledao čoveka koji na velika zvona oglašava tzv. poljsko pitanje, a to mu je bilo važno. Sa svoje strane, Mickjevič simpatiše Šopenovo muzičko stvaralaštvo, naravno, ali je oduševljeni poklonik Sandove, pa joj otvoreno ukazuje da je njen ljubavnik Šopen – njen zao duh, njen moralni vampir, njen krst, da je muči i da je najzad može i ubiti. On je prvi za Šopena upotrebio izraz moralno čudovište.

I još neki su Sandovoj ukazivali da nju Šopen iskorišćava (besplatni stan, hrana i nega), ali ona nije slušala druge, slušala je jedino svoje srce. Činila je za njega sve što je bilo u njenoj moći, nastojeći da bude najpre ljubavnica, a kasnije bolničarka i prijateljica, ali i njegova muza. Pritom je sve vreme imala utisak da radi dobru stvar, jer nikada nije sumnjala u muzičku genijalnost Šopena.

Rastanak

U jednom svom romanu o italijanskoj glumici iz tog vremena (Lucrezia Floriani), Sandova je umnogome ocrtala njihov zajednički portret, prikazavši poljskog princa Karola u vrlo nepovoljnom svetlu. Naime, lepa glumica biva uništena od strane mladog i lepog partnera, koga je do kraja obožavala. Šopen nije sebe prepoznao (ili se pravio da nije) u tom liku. Međutim, mnogima je to izgledalo kao način Sandove da nagovesti prekid veze sa Šopenom. Bila se zamorila.
Šopen je prestao da odlazi u Noan, u kome se nalazila kuća Sandove, u kojoj je tokom povremenih poseta u periodu od osam godina, stvorio mnoga svoja velika dela, uključujući i Sonatu u b-molu, sa čuvenim Posmrtnim maršom. A onda, jednog dana on će otići od Sandove – zauvek, bez zbogom. Formalni razlog bio je taj što je u porodičnoj svađi Sandove sa njenom kćerkom on stao na stranu kćerke, koja je inače bila jedna neodgovorna osoba i mnogo problema nanosila Sandovoj. Tako se završila priča o ljubavnicima koji su jedno drugom poklonili skoro deset godina života.

Naravno, Sandova je patila zbog raskida, čiji je ona bila uzrok, izvršilac i žrtva. Međutim, jedno je sigurno – da je od raskida sa Sandovom Šopen prestao da živi, telesno i duhovno. Vrlo brzo je umro, od tuberkuloze, sa kojom je drugovao od rane mladosti. Mada, mnogi smatraju da su njegov život više obeležili slabi nervi nego tuberkuloza.
S tim u vezi, verovatno je njegova preosetljiva priroda najviše zaslužna za izuzetne kompozicije kojima se proslavio i koje bacaju u zasenak lošu stranu njegovog karaktera.

Na Šopenovoj sahrani (kada je, po njegovoj ličnoj želji, sviran Mocartov Requiem) bilo je oko 3.000 osoba, ali među njima nije bilo Sandove. Nije htela da dođe ni pre toga, kada joj je on, sa samrtničke postelje, poslao poziv da ga poseti. Nije mogla da dođe.

Sahranjen je u Parizu, a njegovo srce preneto je u crkvu Svetoga krsta, u Varšavi, u skladu sa njegovim testamentom.

Žorž Sand je preminula u Noanu 8. juna 1876. godine.

Na temu veze Žorž Sand i Frederik Šopen do sada je napisano više knjiga i snimano nekoliko filmova: A Song to Remember, Impromptu, Desire for Love.










Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 111223

Učlanjen : 06.12.2012


Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Sat610Sre 13 Mar - 23:09

Pablo Pikaso u iskrivljenim linijama ljubavi

Retki su slikari koji nisu ovekovečili na platnu ženu za kojom žude, ali je samo jedan onaj koji je svoje muze emotivno „mleo“ iskrivljavajući ih u svrhu umetnosti, Pablo Pikaso.

Za razliku od slikara koji na platno prenose lepotu žene ili ljubavnice, Pablo Pikaso je svoju slikarsku palicu usmeravao u pravcu uvrnute mašte, koja ne samo da zamišlja patnju žena koje slika, već i bukvalno usisava život onih koje su upale u njegovu ljubavnu mrežu. To je razlog što njegovi modeli na platnu deluju iskrivljeno u raznim izmučenim oblicima, kao da ih je secirao u delove prožete patnjom, a onda poput nespretnog klesara pokušavao da ih sastavi u delove koji se jednom razbijeni više nikako ne uklapaju.

Njegov slikarski opus zapravo predstavlja dnevnik slavnog slikara, koji je slikajući one koje su ga okruživale i volele, nesvesno pisao o onome što se dešavalo u njegovom umu i ljubavnom životu.

Takav pristup je bio pokretač dva nova pravca u slikarstvu, kubizam i sugestivni ekspresionalizam, koji su Pikasu doneli svetsku slavu slikara čije se slike najviše kradu, ali su ujedno postale i razlog zbog kojeg je on postao i neko čije radove i životnu priču posmatraju svetski psihijatari i psiholozi, a čije se dijagnoze kreću u dijapazonu od raznih mentalnih bolesti, do podvojene ličnosti i šizofrenije.

Verujući da žene postoje kako bi njega zadovoljile, Pikaso je imao buran ljubavni život ispunjen paralelnim vezama. Kako su njegova osećanja prema ljubavnicama oscilirala od ekstremne nežnosti do ozbiljne mržnje, i kako je smatrao da su žene „sprave za izazivanje patnje“, delio ih je u dve kategorije: otirači i boginje.

Ko su bile žene koje je on zaista voleo?



Fernanda Olivije (Fernende Olivier, rođena Amélie Lang)
Kada je 1904. upoznao svoju prvu pravu ljubav, Fernandu Olivije, Pikaso nije ni sanjao o tome da će ta crvenokosa, kontradiktorna devojka promeniti tok ne samo njegovog stvaralaštva, već i čitave zapadne umetnosti.

Mada je bila model, Fernanda je ušla u njegov studio samo da bi se sklonila od kiše, a onda je, uhvaćena u njegove slikarske linije ostala tu narednih sedam godina. Bio je to period u kojem je slavni slikar bio toliko zaljubljen da je čak radio sve poslove po kuči. Bio je posesivan, zabranio joj je da pozira drugim umetnicima, želeo je samo za sebe.

U umetničkom pogledu, preokret se dogodio 1906. kada je sa njom boravio u španskom selu Gosol, gde je prilikom izrade Fernandinih portreta kombinovao žensku lepotu i kubističku arhitekturu sela. Na osnovu brojnih portreta, lako se moglo zaključiti kako se menjao odnos između njih dvoje, od strastvene ljubavi, preko posrtanja, do prekida praćenog brojnim ružnim postupcima. Fernanda je patila od bolesti bubrega, što je mladi umetnik tumačio kao izdaju i prepreku ka daleko važnijem cilju – stvaranja umetnosti. Fernanda nije mogla da podnese njegovu sebičnost, pa je u želji da ga učini ljubomornim, 1912. otišla sa nepoznatim italijanskim slikarom, što je u njemu izazvalo pravu emocionalnu buru, a bes koji je tada osetio je doveo do raskidanja sa renesansnom idejom utvrđene perspektive. Od tada slikarstvo više neće biti isto.

Eva Guel (Eva Gouel, rođena Marcelle Humbert)

Ljubav prema Fernandinoj dobroj prijateljici Marsel Humber, koju je Pikaso zvao Eva Gouel, rodila se iz osvete. Od svih žena koje je voleo, o Evi se najmanje zna, a njen život pre njega je ostao potpuna misterija. Par godina koje je provela sa Pikasom vezuju se za njegov period sintetičkog kubizma. Evin portret nikada nije naslikao, ali joj je posvetio par slika koje je nazvao “Ma Jolie” i “J’aime Eva” (Moja lepa i Volim Evu), što je bio jedini put da je otvoreno kroz umetnost iskazao privrženost nekoj ženi.

Kako on jednostavno nije mogao da bude veran, započeo je aferu sa Gabi Depardje u trenutku kada se Eva razbolela od tuberkuloze. Ipak, bio je uz nju kada je 1915. umirala, a njena smrt ga je toliko pogodila da jedno vreme nakon toga nije mogao emotivno da se veže. To je bio period u kome je imao mnogo veza za jednu noć.

Ogla Hohlova (О́льга Хо́хлова)
Svoju sledeću veliku ljubav i prvu suprugu, Pikaso je upoznao u Rimu 1917. gde je radio na baletu „Parade“. Ugledavši prelepu ukrajinsku balerinu Oglu Hahlovu, zaljubio se na prvi pogled. Venčali su se već sledeće godine u pravoslavnoj crkvi u Parizu, a 1921. su dobili sina, Paula. Tada se njegovo stvaralaštvo okreće temi majke i deteta, što ga nije držalo dugo. Period proveden sa Olgom mu je doneo stvaralački preokret od apstrakcije u kojoj je menjao svet, do konzervativnog neoklasizma.

Njihov brak je bio buran, prepun svađa i prebacivanja. Olga je na sve načine pokušavala da ukroti njegovu neobuzdanu narav, a on da nastavi sa boemskim životom, što je dovelo do potpunog raskola u njihovom odnosu. Njegovi umetnički prikazi supruge su počeli da odišu mržnjom i odbojnošću, da bi je konačno predstavio sa izvrnutim zubima, udovima i vaginom, zbog čega je ona počela da gubi vezu sa stvarnošću.

Pošto je francuski zakon nalagao podelu imovine bračnih drugova u slučaju razvoda, oni su se rastali 1935, ali su ostali u formalnom braku sve do njene smrti 1955. Nakon rastanka, Olga je doživela nervni slom, a on je nastavio buran emotivan život sa drugim ženama.

Mari-Tereza Valter (Marie-Thérèse Walter)
U ulici u kojoj su Pikaso i Olga imali stan, živela je prelepa sedamnaestogodišnja devojka, sportskog izgleda i energičnog duha, Mari-Tereza. Ona je četrdesetšestogodišnjem slikaru zapala za oko čim ju je prvi put ugledao. Punih osam godina je uspevao da od Olge sakrije njihovu vezu, sve do trenutka kada je sa njom 1935. dobio ćerku Maju (Maria De La Concepción), čiji je sin Olivije, 2004. objavio knjigu o svom slavnom dedi „Pikaso: Prava porodična priča (Picasso: The Real Family Story).

Portreti iz perioda koji je Pikaso proveo sa Mari-Terezom, odišu idiličnim erotizmom u kome se oseća da oboje uživaju. Ona u sopstvenoj senzualnosti, a on u savršenstvu prizora koji prenosi na platno.

Međutim, ni sva njena lepota i mladost nisu uspeli da ga zadrže sa njom. Kao što svaka žena oseća da gubi pažnju dragog čoveka, tako je i Mari-Tereza znala da se slikar zaljubljuje u Doru Mar. Toliko je bila ljubomorna na nju da su se jednom prilikom pobile u njegovom ateljeu. Sukob je počeo svađom, a kada je slikar sa očiglenim uživanjem u prizoru izgovorio: „Morećete da se izborite za mene“, skočile su jedna na drugu ne razmišljajući. Tu bitku je Mari-Tereza izgubila i pre nego što se u nju upustila. Pikaso je već bio ozbiljno zaljubljen u svoju novu muzu.

Mari-Tereza je Pikasa volela do kraja njegovog života. Četiri godine nakon njegove smrti, tragično je okončala svoj život. Obesila se.

Dora Mar (Dora Maar, rođena Henriette Theodora Marković)

Prvi susret Pikasa i Dore u Café les Deux Magots, protekao je u znaku igre u kojoj on zabada nož u sto između njenih prstiju. Zabava je završena tako što je konačno pogodio u prst, a ljubav počela da se rađa kada ju je zamolio da mu pokloni krvavu rukavicu koju je kasnije brižno čuvao u svom ateljeu.

Odrasla u Argentini kao Teodora Marković, atraktivna Dora Mar jugoslovenskog porekla, bila je muza slikara narednih sedam godina. To je bio period u kojem je naslikao neka od svojih neprocenjivih dela.

Pikasa je oduševljavala njena tuga, čiji je razlog bio to što ne može da zatrudni. Samim tim bila je užasno ljubomorna na Mari-Terazu i njihovu ćerku Maju. Taj bol je slikaru dao novu isnpiraciju. Uživao je da slika “predivnu, tužnu Doru”. U tom periodu je nastala jedna od najpoznatijih slika Pabla Pikasa Žena koja place, (slika iznad u sredini) kao i čuvena depreivna Gernika (slika iznad levo).

Portret nastao dok je ljubav među njima cvetala, Dora Mar sa mačkom, je 2006. prodata za 95,216.00$, čime je zauzela drugo mesto najskupljih slika čuvenog slikara, a osmo na listi najskupljih slikara u istoriji (slika iznad desno).

Kako je Pikaso bio emotivna pijavica koja je svojom harizmom u potrazi za inspiracijom bukvalno proždirao živote svojih muza, i Doru je napustio 1943. zbog mlađe Fransoaz. Sve to je dovelo do njene nervne rastrojenosti. Povukla se u samački život, a svoju uspešnu umetničku karijeru bacila u sunovrat. Umrla je sama i siromašna.

Fransoaz Žilo (Françoise Gilot)

Fransoaz Žilo nije želela da bude jedna od onih koje je Pikaso obeležio na platnu, a onda bacio niz lavinu u potrazi za novom ljubavnicom. Iako je šezdesetogodišnjeg slavnog slikara upoznala kada je imala samo dvadesetjednu godinu, imala je čvrst karakter, pa je ostala poznata po tome što je bila jedina muza koja je Pikasa prozrela i napustila.

Upoznali su se nakon njene prve izložbe slika. Tokom devet godina koliko su proveli zajedno, pokušavala je da se sa njegovim okrutnostima bori smireno, vodeći jedan miran život. U ovoj vezi Pikaso je dobio dvoje dece, Kloda i Palomu. Takva ljubavna veza Pikasu nije bila inspirativna, pa je sve češće viđao druge žene, što je dovelo do toga da ga Fransoaz zauvek napusti. Pikasovi biografi su zapisali da je u trenutku dok je odlazila od njega, slikar vikao: “Nijedna žena ne napušta čoveka kao što sam ja! Gde ćeš?”

Nisam želela da postanem poznata kao ‘period Žilo’, posle svih Fernanda, Olga, Mari-Terez, Dora perioda. Znala sam da je Pikasov način da ubije ženu s kojom je taj što će naslikati njen portret. To je ono što je već bilo tipično za Pikasa – kada više nije mario za žene s kojima je bio, slikao je njihove nemilosrdne portrete, a iz pozadine najavljivao svoj novi ljubavni ili seksualni interes, napisala je Fransoaz u knjizi “Život sa Pikasom” (Vivre Avec Picasso), koja je prodata u million primeraka.

Objavljivanje ovog romana je razbesnelo slavnog slikara do te mere da do kraja života više nije progovorio ni reč sa Fransoaz, niti se sreo sa njihovo dvoje dece, kojima je čak pokušao i da oduzme prezime Rouz-Picasso.

Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio. Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo - držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu, pisala je ona.

Iako je u poznim godinama, Žilo i dalje aktivno stvara i izlaže svoja umetnička dela.

Žaklina Rok (Jacqueline Roque)

Poslednju svoju veliku ljubav, Žaklinu Rok, Pikaso je upoznao sa 79 godina u fabrici grnčarije, u koju je često dolazio. Mada analitičari tvrde da se sa njom oženio “iz inata” prema Fransoaz, izgleda da je ona konačno uspela da ga smiri, pošto su ostali zajedno narednih 20 godina, sve do njegove smrti.

Ističući njeno mačkasto lice i dug vrat, njoj je posvetio najveći deo svog opusa. Dok je slikao preko 400 Žaklininih portreta i oko 1200 crteža, Pikasovi potezi su ponovo postali smireni. Na svoj 90-ti rođendan, Pikaso je postao prvi živi slikar čija je izložba priređena u Luvru.

Kada je 1973. preminuo, Žaklina nije dozvolila Klodu i Palomi da prisustvuju sahrani, a oko umetničkog nasleđa je često ulazila sa njima u sporove. Na kraju je, kao kompromisno rešenje, otvoren Musée Picasso u Parizu.

Kao i ostale njegove muze, Žaklina je bila emotivno zavisna od Pikasa do neslućeno bolnih razmera, što je i nju uništilo. Oduzela je sebi život 1986.

Iako je Pablo Pikaso opsednut ženama, zavođenjem i seksom, tokom svog života imao možda i stotinak afera, samo ovih sedam žena su ostavile bitan trag u njegovom stvaralaštvu, pokrenuvši svaka na svoj način po jednu novu fazu u njegovoj umetiničkoj kreativnosti.

Uprkos sebičnosti koja je podrazumevala da sebe i svoju umetnost uvek stavi na prvo mesto, činjenica je da su zahvaljući njemu njegove muze postale večne.








Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Velike ljubavi  velikih ljudi - Page 4 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Velike ljubavi velikih ljudi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 4 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-