Velike ljubavi velikih ljudi

ТИ СИ ЗА МЕНЕ,



...писао
је славни писац Ерих Марија Ремарк жени коју је обожавао, филмској
глумици и сународници Марлени Дитрих у једном од три стотине писама
колико јој је послао током трогодишње везе




на
је била немачка филмска дива, а он један од најпознатијих књижевника
свог времена. Када су се Марлен Дитрих и Ерих Марија Ремарк први пут
срели, севнуле су љубавне варнице. Догодило се то у Паризу, непосредно
после Ремарковог одласка из родне Немачке и доласка у Швајцарску.
Међутим, шест година касније,
када су се поново видели, обоје је обузела љубавна страст која ће
трајати следеће три године. Љубав, коју је писац романа преведених на
готово шездесет страних језика најчешће исказивао пишући писма вољеној.
Више од три стотине. Иако Марленини одговори нису сачувани, сва је
прилика да су писма велике глумице била једнако упечатљива. Можда чак и
упечатљивија! Можда и због чињенице што она није бринула да ли ће, као
писац, наћи праве речи.

ођен
у Доњој Саксонији 1898. године, Ерих Марија Ремарк постао је познат
после објављивања романа „На западу ништа ново”. Непосредно пре другог
сусрета с Марлен Дитрих, јунакињом филма „Плави анђео”, 1936. године
објавио је роман „Три ратна друга”. На венецијанском Лиду, Марлен и
Ремарк срели су се 7. септембра 1937. године. Глумица је била у друштву
Јозефа фон Штернберга, редитеља „Плавог анђела”, филма који ју је 1930.
године прославио. Видевши шта се догађа, Штернберг је оставио двоје
немачких избеглица да причају до зоре.
Последица овог судбоносног сусрета била су – љубавна писма. Своју
вољену Марлен, Ремарк је називао је слатким срцем, плавим небом, љупком
дугом, делфином на хоризонту, Богородицом његове крви...
Међутим, иако је волела славног писца, тридесетпетогодишња Марлен
убрзо је схватила да не успава да му остане верна. То је схватио и
Ремарк. Већ 1938. године, очајан, писао је: „Бежим, бежим од пуме!”
Ипак, љубавна веза окончана је тек 1940. године.

ли,
осећања према Марлен изгледа да су и даље опседала писца. Године 1942.
тражио је да му врати сва његова писма. Марлен је то и учинила. У писму
у коме јој захваљује што је то учинила, чувени приповедач је написао:
„Додирнути их, било би светогрђе...”
Затим је поново спаковао сва писма и послао на Марленину адресу.
Нажалост, њени одговори нису сачувани. Ни на једно писмо. Претпоставља
се да их је све бацила Ремаркова друга супруга, славна глумица Полет
Годар којом се писац оженио 1958. године. У заоставштини Ериха Марије
Ремарка (1898–1970) остало је сачувано само двадесет писама која је
написао Марлени Дитрих (1901–1991). У последњем писму, које потиче из
шездесетих година прошлог века, стоје речи зрелог пријатеља:
„С времена на време видим твоју слику у новинама. Како је дивно што смо обоје живи!”
Сасвим други тон имају писма написана између 1937. и 1941. године када је Ремарк био страсно заљубљен у чувену глумицу:
„Ти си ми, вољено небо моје, написала тако дивна писма. Увек
понављам: писци никада не би требало да пишу писма. Онима који нису
писци то боље полази за руком. Одјек који дише! – када би такве речи
мени уопште пале на памет!? А тек остатак! Ти умеш да недвосмислено
објасниш некоме колико га волиш, а мени то никако не успева у
потпуности.

ако
је дивно што ми кажеш да си мирна, иако сама. Нашао сам баш данас нашу
Гетеову песму и прочитао сам је поново, што је изазвало читаву бујицу
осећања. Део младости који ми је рат отргнуо вратио се с тобом, и сада
се та младост удвостручила. Искуство које су ми године и очи оставиле,
сазнање о томе колико си драгоцена, а још и свежина пустоловине и сјај
младости. Тако си ти све у једноме – и пустоловина и невеста. Ти си за
мене, а ја сам за тебе. Не може бити другачије. Ти ниси одјек који дише
(ах, да сам ја пронашао тај израз!), и ја сам то. Огледало које хвата
твој сјај, сажима га и поново одашиље теби.
Понекад ми се чини да сам паук који плете светлуцаву мрежу пуну иња и
сучевих одсјаја. То је мрежа мисли, осећања, речи, нежности, мрежа која
те хвата и представља твоју кућу пуну свега што ти недостаје; мрежа
разапета између ружа и олеандера, мрежа нежна, али издржљива, мрежа под
плаветнилом неба, над водом, мрежа на коју се можеш бацати колико год
пута будеш желела, јер ће те држати и бацати поново увис”.
Politikin Zabavnik

Samuel Beckett

U njegovom teatru apsurda igra se večna predstava kontrasta smisla i besmisla, oskudice i materijalne sigurnosti, volje i nemoći, beznađa i pobede života. Semjuel Beket (Samuel Beckett), rođen 13. aprila 1906. godine, odlikovan je titulom najznačajnijeg pisca 20. veka. On je krivac što svi mi pomalo u životu “čekamo Godoa”.

“Onaj koji je mnogo čekao, čekaće zauvek.”

Krasio ga je izuzetan dar za usvajanje znanja – kao izvanredan student, imao je šanse da postane sjajan profesor, ali njegova priroda vukla ga je na sasvim drugu stranu, 1928. godine napušta rodnu Irsku i odlazi u Pariz. Svoje prvo delo “Pretpostavka”, inspirisano književnim stvaralaštvom Džejmsa Džojsa (James Joyce), njegovog prijatelja i zemljaka, sa kojim je provodio svoje pariske dane, izdao je 1929. godine. Njihovo prijateljstvo narušava udvaranje Džojsove kćerke Lusi (Lucy) Beketu, koje on izričito odbija. Upoznavanje sa novom sredinom, slobodarskom energijom koju je Pariz izdisao iz sebe, donosi i nova poznanstva Beketa sa porocima – tada alkohol postaje verni pratilac Semjuela Beketa.


Maestralnost monološke forme, duboko uronjena u ironiju, pesimizam, sopstvene misli, dovela je do toga da u početku mnogi nisu imali “njuh” za miris Beketovog izražaja, tako da njegov prvi roman nije mogao da nađe put do izdavača. Elem, Beket tokom života dobija velika priznanja i Nobelovu nagradu za književnost 1969. godine. U ovom umetničkom čudaku krio se i vrtlog ljubavnih naboja. Nakon očeve smrti bio je na psihijatrijskom lečenju, gde se upoznao sa Jungom (Carl Gustav Jung) na jednom predavanju. Ubod u grudi dobio je od uličnog makroa i tu je pogledao smrti u oči, ali i ljubavi.

“Da li mislimo ljubav kada kažemo ljubav?” – napisao je Beket.

Publicitet koji je pratio Beketovo ranjavanje zapazila je i Suzan (Suzanne Deschevaux Dumesnil), sa kojom od tada postaje jako prisan. Ispod njegovog sivkastog književnog ogrtača, ispletenog od siromaštva, egzistencijalne borbe, gubitaka, zasijala je žena koja ga je svojom upornošću odvodila pred vrata izdavača, bežala sa njim u druge zemlje, a tek 1961. godine tajnim venčanjem ozvaničio je svoju vezu sa voljenom Suzan. U tom periodu doživljava potpunu izmenu, kako na emotivnom, tako i na profesionalnom planu, počeo je da piše za radio, televiziju. Tokom odmora u Tunisu Beket i Suzan saznaju da je upravo on dobitnik Nobelove nagrade, na šta je Suzan imala samo komentar: “Katastrofa”.

U julu 1989. godine Suzan zauvek odlazi od Beketa. Onim raskošnim kočijama zvanim smrt. Beket se uvlači u svoje odaje samoće i ubrzo, 22. decembra 1989. godine, kreće na put za svojom voljenom ženom. Sahranjen je pored nje, a epitaf na zajedničkom grobu je Beketova misao: “Bilo koja boja, sve dok je siva.”

wannabe

Izopachena ljubav velikog pesnika


Šarl Bodler izveden pred sud zbog povrede javnog morala. Propali pokušaji da se veliki pesnik posthumno rehabilituje


GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud. Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je "utkao celo svoje srce", kako je pisao jednom prijatelju. Posle mnogo napora uspeo je da ih objavi pod naslovom "Cveće zla", u izdanju svog prijatelja Pule-Malasija. U izlozima pariskih knjižara knjiga se pojavila 11. jula 1857. godine i odmah je izazvala nepovoljne komentare.

Posle Flobera, Pariski sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca. I Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni "poznavalac" književnosti, carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe. Do tada gotovo nepoznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu.

Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je: "moji preci ludaci i manijaci". Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog i nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi ga u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne. Ovaj "dečji raj" smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina.

U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao kaže: "Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinskom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe sigurno bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug".

NA BRODU ZA INDIJU
Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.


Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će celog života stvarati neprijatnosti. Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom, i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i da živi od svog pera i rada.

Po povratku iz Indije u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki raskošni stan prepun skupocenih persijih tepiha, stilskog nameštaja, slika velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričale su se bajke. Našao je novu pratilju, prelepu meleskinju glumicu Žanu Dival. Bodler je nasledstvo nemilice rasipao i ubrzo je izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je stremio sve dubljem padu. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar, koji ga čuva potpunog mraka. Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje, i svuda vodi Žanu Dival.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: "Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti". Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svog života oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca? I šta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: "Vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti, setite se reči Lakonta de Lila: ’Svi elegičari su hulje’. Gade mi se vaši akademici. Gade mi se liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega". Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao da je odgovor na tužbu carskog tužioca.

Posle višečasovnog suđenja, sud donosi odluku da se od 13 "optuženih" pesama, šest ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od trista franaka, izdavačeva kazna je bila samo sto franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: "To je retko odlikovanje koje može da dodeli sadašnji režim". Ali ovaj proces još nije bio završen.

Velikom pesniku Francuzi nisu dali mira ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeći da isprave raniju grešku i da ga rehabilituju. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak i ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice.

Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. Ali doživeli su neuspeh. I tako se čudesna igra između pesnika i delilaca pravde nastavila. A "osuđena" knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. "Cveće zla", čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva, i pored svih zalaganja sudija i zakona nije do danas uvelo.

Bodlerov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je poznatim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratiljom. Umoran od ove ekstravagantne igre, napustio je Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.

Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr



Književnici i filozofi 20. veka svoj odnos su nazivali „jedinstvenom otvorenom vezom” i bili su jedan od najslavljenijih nekonvencionalnih intelektualnih parova. Sreli su se 1929. godine i nikada se nisu venčali, niti su živeli zajedno, već su posvetili sebe jedno drugom, dogovorivši se da zadrže slobodu, da se seksualno i emocionalno vezuju s drugim osobama deleći međusobno detalje tih veza. Sartr joj je jednom napisao „ono što mi imamo, to je suštinska ljubav”.
Čak i kada nisu živeli zajedno, čak i kada su živeli sa drugim ljudima, njih dvoje su svakodnevno komunicirali, razmenjivali pisma, pričali, prepirali se. Sartr je govorio da bez nje ne bi bilo ni njega – svaku njegovu knjigu pročitala je u rukopisu i ispravila, svaku njegovu priču, svaku dramu, svaki novinski članak. Studirali su zajedno, diplomirali zajedno. Živeli zajedno, živeli odvojeno, pa opet zajedno. Usvajali ljubavnike i ljubavnice, razmenjivali ljubavnike i ljubavnice. Razmenjivali erotska iskustva. Putovali zajedno. Voleli se. Svađali se. Voleli se.
Posle njene smrti, objavljena su neka od pisama upućenih Sartru. Bila su to pisma prepuna erotike, prepuna pornografije, prepuna detalja, ali istovremeno i puna ljubavi – iz tih se pisama jasno može videti koliko je Simon de Bovoar bila predana Sartru.
Ovakav pakt trajao je pedeset i jednu godinu i prekinula ga je Sartrova smrt. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr živeli su život ispred svog vremena, mada je to bio idealan istorijski trenutak da se živi takav život. To je veza budućnosti, ali je to istovremeno i veza koja nema nikakvu masovnu budućnost. Paradoksalno – da, ali se čini da je ipak tako.

Volter (Voltaire) i Emili du Šalet (Émilie du Châtelet)



“Ljubav je platno uređeno po prirodi, a vezeno maštom.” Volter

Volter je za svoju dugogodišnju saputnicu, matematičarku, fizičarku i spisateljicu Emili du Šatlet jednom prilikom napisao: “Ona je bila veliki čovek čija je jedina mana bila to što je žena.” Dvorac Sireja (The Château de Cirey) je bio njihovo kraljevstvo u kom su se venčali i zajedno živeli. Tamo su napravili biblioteku od preko 21,000 knjiga i provodili vreme raspravljajući o metafizici, filozofiji, istoriji, moralu i religiji. Nakon njene smrti, Volter je pisao prijatelju: “Nisam izgubio ljubavnicu već polovinu sebe, dušu za koju je moja duša bila stvorena.”

Harold Pinter (Harold Pinter) i Lejdi Antonija Frejžer (Lady Antonia Fraser)



“Zar moraš otići?” je bilo pitanje koje je Harold Pinter postavio
Antoniji te prve zajedničke večeri na zabavi, kada su se upoznali

Nobelovac, pisac Harold Pinter i cenjena istoričarka i biograf Lejdi Antonija upoznali su se na zabavi nakon proslave otvaranje jedne od Pinterovih predstava. U tom trenutku su oboje bili venčani, ali je strastvena ljubav brzo procvetala, napravivši skandal u medijima. Njihova spisateljska ljubav trajala je 33 godine. Nakon njegove smrti Antonija je napisala memoar “Zar moraš ići?” (Must You Go?).

Piter Abelard (Peter Abelard) i Eloiz d’Aržontel (Héloïse d’Argenteuil)



“Sumnjom dolazimo do istraživanja, a istraživanjem do istine.” Piter Abelard

Odnos između francuskih srednjovekovnih naučnika Eloiz d’Aržontel i Pitera Abelarda obeležen je tragedijom i frascinacijom. Eloizino znanje latinskih, grčkih i hebrejskih tekstova i gledišta koja su bila progresivna za 12. vek privukla su pažnju filozofa i teologa Abelarda. Par je započeo nezakonitu vezu, koju nije odobravao Eloizin stric. On je kastrirao Abelarda i primorao ga na monaški život, a Eloiz da postane časna sestra. Njihova legendarna pisma bacaju svetlo na srednjovekovni, intelektualni život gde su religijska i filozofska mišljenja ispitivana i osporavana.

Zabranjena ljubav Majakovskog
Milosav Mirković | novosti.rs


Ljilja Brik je bila udata za Osipa Maksimoviča Brika, kada ju je jedne večeri njena mlađa sestra upoznala sa „razjarenim bikom ruske književnosti“



MOŽDA je u životu „gospodin slučaj“ najbolji reditelj, a možda i nije? Za Vladimira Majakovskog, najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma, rođenog pre 12 decenija, režirao je pravu životnu, iskonsku dramu. Dramu ljubavi.


Ušla je iznenada u njegov život kao prolećna nepogoda. Svojom pojavom, svojim nastupom, potpuno je uzdrmala Velikog Vladimira. Veoma lepa, glumica po vokaciji, povremeno je pisala, bila je veliki putnik. Putovala je mnogo po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, pisaca, umetnika, muzičara, novinara, i svuda je bila u samom centru pažnje. Potiče iz jevrejske porodice intelektualaca, kći advokata i majke poznate pijanistkinje, završila je arhitekturu u Moskvi. Nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal i Matis naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik, rođena Kagan, bila je udata za Osipa Maksimoviča Brika, kada ju je jedne večeri u Domu književnika u Petrogradu, njena mlađa sestra Elza upoznala sa Vladimirom Vladimirovičom Majakovskim, tim „razjarenim bikom ruske književnosti“, kako su o njemu tada govorili njegovi savremenici, svakako najslavnijim pesnikom sovjetske epohe i začetnikom futurizma.

Žena koja je preko noći učinila da joj Vladimir pije šampanjac iz šaka, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda ju je zvao „muzom ruske avangarde“. Viktor Šklovski je za nju rekao da je „sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha“. Može se slobodno reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično je Staljin precrtao njeno ime sa te liste za odstrel.

Kada je, 14. aprila 1930, jedan pucanj označio kraj života Velikog Vladimira, bilo je špekulacija da su ga ubili agenti NKVD, između ostalog i zato što je bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio nemogavši više da podnese usamljenost i svakodnevicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom Brik postala suviše obična, možda čak i prazna. Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija, da je ona bila njegova najveća i prava inspiracija. Potvrdu o tome nalazimo i u prepisci koju su vodili: Ona je bila njegova inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da čita. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Prepiska sa prijateljima koja je ostala iza Majakovskog najbolje pokazuje koliko je pesnik voleo tu ženu, za mnoge površnu, lakomislenu koketu. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: „Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno“.

Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: „Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika“. Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene - „Oblak u pantalonama“, u kojoj postoji i stih: „ne muškarac, nego oblak u pantalonama“. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha „zaustavite planetu, želeo bih da siđem“, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: „Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me“. Kao Majakovski, i Ljilja Brik, u dubokoj starosti izvršila je samoubistvo. Baš kao u spiritualnom Volođinom epitafu: „Ljubavna se barka o stenu razbila“.



VLADIMIR MAJAKOVSKI

Već prođe jedan. I sigurno si legla.

Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.

Ne žuri mi se. I munja-telegram

nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo prečistili. I što da se dreše

uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.

Noć zvezdanim sjajem nebesa skroz osu.

U taj čas odustaješ da protumačiš sve to

istoriji, vekovima i kosmosu.

Isidora Dankan i Sergej Jesenjin

Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti



ISIDORA Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju "majkom modernog plesa", bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je "umetnost život" i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana. Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan. Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino "mesto" gde je bila svoja, slobodna, radosna...


Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: "Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom...

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak. Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike. Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže. Ređaju se putovanja - Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva... Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje. Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava "crvenom" i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina gatara joj je predskazala da će "otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bagata i udaće se...". Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije...
Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika. Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči... potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala "anđeo". Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i "čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”



"Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge", pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije. Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati "ples sa šalom". Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu. Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi...”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

DUGOVI
SAVREMENICI tvrde da je novac trošila nemilice, iako ga nikada nije imala mnogo. Njen ukus stvoren je možda još u majčinom stomaku koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac. Volela je skupe i lepe stvari, „kad god se kolebaš,“ govorila je, „uvek idi u najbolji hotel“. Međutim svoj afinitet prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima i zelenašima. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati... pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj..."

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu "Angleter" u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti. Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.


BIVŠI I BIVŠE

ISIDORA je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju - Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli - ples, odmahnula je rukom i rekla: "najveća stvar u životu je - ljubav".

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio. Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već "niz interesantnih senzacija". Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.



Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je "rođena da voli". Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu. Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine. Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu. I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja. Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo "lečila" ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.

novosti.rs

Ivo Andrić, čovek koji je 30 godina voleo i čekao jednu ženu


Prava ljubav - večito pitanje, dilema, nesigurnost, vera i nevera, potreba za dokazom...

Nadu da ovakva ljubav postoji uliva nam svakako životna priča Ive Andrića, jedinog Nobelovca sa naših prostora, samotnjaka u svim biografijama, velikana kakvog skoro nećemo imati, čoveka koji je 30 godina voleo i čekao jednu ženu.



U njegovim književnim delima srećemo lepezu ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, gospođa i kontesa, ali samo jedna od svih njih je “Jelena, žena koje nema”- pripovetka bez fabule, u kojoj je Andrić izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći pravu bujicu osećanja čoveka koji zaista dugo i iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova - pa je zato nema.

Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović (kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu), ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića (novinar i prevodilac), ženu kojoj se nije nadao, ženu koju nema ali koja, kao plod njegove mašte, često dolazi kod njega na raznim mestima, u raznim situacijama, daleka, divna, nedostižna!

Kao da se pridržavao čuvene misli Bernarda Šoa: “Ni jednu tajnu nećete bolje sačuvati od one o kojoj svako nagadja”, svakodnevno joj je pisao pisma koja je slao na adrese gde ona tek treba da stigne, kako bi je pošta dočekala i iznenadila. Sve do smrti Nenada Jovanovića, Andrić svoja pisma uvek počinje sa: "Dragi prijatelji,” i svako potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala pre jednog njegovog polaska na put – Mandarin. Ovakav način ljubavne igre prihvatila je i ona. Ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao. “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Nenad umire 1957. godine i tada nastupa period nepodnošljivog ljubavnog jada zakletog neženje koji više ne može i neće da živi bez nje, pozorišne slikarke (kako je imao običaj da je zove). Godinu i po dana kasnije (1958) su se venčali. Tek tada je priznao da je pišući priču "Jelena, žena koje nema" imao na umu svoju sadašnju suprugu. U prilog tome da je njegova ljubav prema njoj bila prava, iskrena i snažna, ona koja raste od jutra prema večeri, ona koje je više danas nego juče a mnogo manje nego sutra, govori podatak da sada već oženjen, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput nestašnog dečaka, udvara svojoj supruzi Milici.

Vest da je roman “Na Drini ćuprija” ocenjen kao remek-delo jugoslovenske književnosti, i da je njegov autor dobio Nobelovu nagradu, je stigla ubrzo nakon toga (1961). U raskošno plavoj balskoj haljini Milica Babić-Andrić je prisustvovala ceremoniji uručenja ove velike nagrade svom mužu – Ivi Andriću.

Poslovica kaže: “Ni jedna prava sreća ne traje dugo, svaka je kratkotrajna.” Milica je posle duge i teške bolesti, preminula 1968. godine. On ju je voleo i posle njene smrti. Evo šta je zabeležio:"Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja." Te reči su mu pomogle da podnese ogromnu prazninu koja ga je razdirala do kraja života (1975).
http://www.medias.rs/2012/08/16/velike-ljubavi-velikih-ljudi-i-ivo-andric-covek-koji-je-30-godina-voleo-i-cekao-jednu-zenu/

Branko Radičević, pesnik u zamci bečke dekadencije



Legenda o ljubavi Branka Radičevića (1824-1853), srpskog romantičarskog pesnika i Vilhemine-Mine Karadžić (1828-1894), slikarke, pesnikinje, prevodioca i kćerke Vuka Stefanovića Karadžića prati kao senka ceo Brankov opus. U njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio jednu, neki kažu svoju najlepšu pesmu „Pevam danju, pevam noću“. Poznati stihovi kroz želju da je „digne međ’ zvezdice“ iskazuju vrhunsku idealizaciju Mininog lika.

Priča o njihovoj ljubavi je veoma teška. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti. Prof. Dr Vaso Minlinčević , istoričar srpskog romantizma je napisao:

   "Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki."

Mnogi istoričari smatraju da je način na koji je njihova platonska ljubav materijalizovana u umetnosti rezultat epohe u kojoj su živeli i stvarali. Romantičarska epoha zahtevala je takav pristup, bez obzira na realnu sliku te komplikovane privrženosti, koja je bila daleko od idealne i ostvarene.

Tadašnjim Bečom kružile su priče da Branko ne gaji naklonost samo prema lepoj i nedostižnoj Vilhemini- Mini Karadžić, već i prema njenoj majci  Ani kojoj je izdahnuo na rukama u bečkoj bolnici 1853. godine. Nagoveštaji o mogućem bečkom četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, u činjenici da ga u svojim opširnim spisima sam Vuk retko spominje iako su bili veoma bliski, a najviše u Brankovom romanu u stihovima - “Bezimena” ili “Ludi Branko”. Ovaj realističan, malo preterano slobodan spev koji  Branko nije uspeo da završi, plete priču o razuzdanom životu studenta u Beču u burnim istorijskim vremenima nakon revolucije i mađarske bune. Roman u stihu napisan je sa mnogo satire i ironije, a detaljno opisuje sočnu avanturu sa “jednom majkom i šesnaestogodišnjom kćerkom”. Dovoljno da zapanji i najslobodnije umove tog doba.



Branko Radičević i Mina Karadžić

Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti u Sabornoj crkvi u Beogradu za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, i bratanca kneginje Ljubice. Aleksa je umro nakon godinu ipo dana, i ostavio je sa sinom Jankom sa kojim se Mina vratila u Beč. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača za njeno srce ostale su iza nje. Svoj život je posvetila stvaralačkom radu i očuvanju od zaborava radova svog oca i ostalih književnih stvaralaca iz tog perioda.

Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo između ostarelog genija balkanske kulture, njegove supruge Ane, mladog pesnika teško obolelog od neizlečive bolesti i devojke koja je bila muza i nedostižna ljubav mnogim umetnicima iz tog perioda. Oni drugi, zaljubljeni u ljubav, imaju Brankovu poeziju koja je i dalje inspiracija mnogim umetnicima.
http://www.medias.rs/2012/08/16/velike-ljubavi-velikih-ljudi-ii-branko-radicevicpesnik-u-zamci-becke-dekadencije/

Miloš Obrenović i šekspirovske dvorske spletke



„Žena je nastala od muškarčevog rebra, ne od njegovih stopala da se po njoj gazi.. Ne od njegove glave da se njome vlada, nego od boka da mu bude jednaka” - Talmud

U Ljubicu Vukomanović, buduću knjeginju Ljubicu Obrenović, Miloš Obrenović se sa 20 godina zaljubio na prvi pogled, na jednom od srezojevačkih potoka. Ko i ne bi? Bila je prelepa. Četiri godine se vraćao na taj potok da je posmatra, dok konačno njen otac nije odobrio venčanje. Bilo mu je 24 godine tada. (Miloš i Ljubica su se uzeli u proleće 1804. godine) Kada je već bio u poznim godinama, knjaz Miloš o tim dešavanjima je rekao sledeće: „Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj, opaziše mene, izidjoše iz vode, i spustiše skute (bejaše ih stid od mene da duboko gaze). Ja pregazih vodu i na drugom bregu sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. Jest bila lepa za čudo."

Kneževa kuća smatrala se cela narodnom, a knjeginja Ljubica je sama radila sve kućne poslove. Kako je kod knjaza dolazio silan svet, za domaćicu je vazda bilo pune ruke posla.

Dodje tako jednom kod Miloša lepa Petrija i zamoli ga za pomoć. Neki kažu da je bila udovica sina vojvode Hadzi-Prodana Nikole Gligorijevića, a neki da je bila žena Hadzi-Prodanovog rodjenog brata Mihaila. Ono sa čim se svi slažu je da je bila žena izuzetne lepote, duhovita, vredna, jednom rečju neodoljiva.

Kao u šekspirovim tragedijama, koje se zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled dogadjaja, na dvoru Obrenovića počeo se stvarati ozbiljan zaplet čiju radnju su činila dela koja izviru iz karaktera učesnika, a naročito glavnog junaka. Ljubica je bila veoma jakog karaktera, što je i dovelo do neminovnog tragičnog ishoda.



Lepu Petriju, knjaz ostavi na dvoru da pomaže knjeginji dok ne reši njene muke. Da li zbog njegove opčinjenosti njome ili zbog valjanih razloga, te muke su se vremenski gledano, dugo rešavale, a ljubav medju njima cvetala. Ljubomorna na lepu Petriju, knjeginja je često prebacivala knjazu zbog njihovih šala i smeha. Nedugo potom, Petrija je rodila ćerku kojoj su dali ime Velika. Zli jezici su išli toliko daleko da su pričali da Ljubica ne može da ima više dece, da knjazu treba naslednik, i da Petrija to može i treba da mu podari.

Kneginja Ljubica dugo nije radjala, ali je početkom 1819. godine bila trudna. To joj je ulilo samopouzdanje i ona je rešila da prekine knjaževu ljubavnu romansu.

Marta iste godine, posle jednog drskog Petrijinog odgovora, Ljubica je dohvatila Miloševu kuburu i uz reči: „Miloševa je kubura, Ljubičina ruka, pa da vidim da li ću da promašim!“, opalila je iz kubure i pogodila Petriju posred grudi, od čega je ova izdahnula na licu mesta a knjeginja pobegla. Naravno, ljuti knjaz Miloš svuda je tražio Ljubicu da je ubije, ali narod ju je čuvao jer je opravdavao to što je uradila znajući da je ona stroga, ali veoma poštena i pravična žena kojoj je porodica bila iznad svega.

Dugo je Miloš tugovao za Petrijom, a gnusni čin je Ljubici oprostio saznavši da ona nosi njegovo dete. Ljubica će u septembru te godine roditi Milana, ali će se brinuti i o muževljevoj vanbračnoj kćeri, čiju je majku ubila. Nažalost, četiri godine kasnije, posle epidemije velikih boginja, Velika je umrla – četiri dana pre nego što će umreti i dvogodišnja Marija, šesto Miloševo i Ljubičino dete. Tri meseca kasnije kneginja će roditi Mihaila, budućeg srpskog kneza.

Ko zna kako bi naša istorija išla dalje da, knjeginja Ljubica Obrenović, braneći čast svoju i svoje porodice, poput šekspirovog junaka punog ljutnje, bola i ljubomore,  nije presudila.



Knjaz Miloš nije nikada iskazao svoje kajanje za učinjene postupke ali knjeginja jeste. Pred smrt (1843), Ljubica se kajala što je ubila Petriju: „Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih"!
http://www.medias.rs/2012/08/19/velike-ljubavi-velikih-ljudi-milos-obrenovic-sekspirovske-dvorske-spletke/

Jesenjin i Isidora, šal od svile



Dvadesetih godina prošlog veka dogodila se burna ljubav između Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, slavnog ruskog pesnika i Isidore Dankan, amerikanke koja se smatra majkom modernog plesa. Plamen strasti među njima je romansu pretvorio u dramu. Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najbolnijih ljubavnih priča svih vremena.
Sve je počelo na jednom prijemu u ateljeu slikara Georgija Jakulova.

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli...

Da, baš kao da sanja je dvadesetšestogodišnji Sergej Jesenjin gledao “Ples sa šalom” koji je na parketu izvodila plavooka žena u crvenom, skoro providnom kostimu. U njenom plesu bilo je nečeg jakog, drskog i divnog u isto vreme. Izražavala je istinu o sopstvenom biću gestom i pokretom kakav do sada nije video.

Da, baš kao da sanja je osamnaest godina starija balerina, Isidora Dankan gledala plavokosog mladića o čijoj pesničkoj slavi nije znala ništa. Ona, koja je znala tek po neku reč ruskog jezika, kada ga je ugledala opčinjeno je rekla: “anđeo,” a potom, kao da je predosetila buru koja se baš u tim trenucima rađa, dodala: “čort!” (vrag)

“Haljina modra i plave oči. Lagao sam dragoj jedne noći.”

Ne, nije bilo laži. Među njima se rasplamala ljubav koja nije poznavala granice. Nije im smetalo to što ona ne zna ruski a on engleski jezik, nije im smetala barijera u godinama kao ni mišljenje javnosti. Ona je na prijemima i književnim večerima plesala a on čitao svoje stihove. Kako se umetnost ne može razdvojiti od ljubavi, njihova kreativnost je cvetala. Bosonoga, raspuštene kose ona je igrala a svaki pokret koji je izlazio iz nje zračio je strašću koju je osećala prema njemu, što je mladog pesnika dovodilo da ludila. Bila mu je inspiracija, muza, poezija.

"Ti si, moja gipka, lakonoga breza, Stvorena za mene i za mnoge druge."

Uskoro Isidori u Parizu umire majka. Kako mladi par nije želeo da se rastane, da bi pesnik dobio vizu i mogao da putuje sa svojom "lakonogom brezom", dve umetničke duše rešavaju da se venčaju. Njihov medeni mesec je trajao zapravo 2 meseca u Parizu a činilo se da njihovoj sreći niko i ništa, nikada neće moći da stane na put.

Isidora i njen voljeni "Sergej Aleksandrovič", (kako je balerina volela da zove Jesenjina) odlaze u Ameriku, gde pesnik željan slave, uspeha i ljubavi, nije bio prihvaćen. Uzalud je Isadora na svaki način pokušavala da predstavi svog “anđela” javnosti, priređivala književne večeri, organizovala prevođenje i objavljivanje njegovih pesama. Van granica Rusije Jesenjina su doživljavali isključivo kao "prilepak" slavne plesačice.

“Sudbino, zašto nas snadje? Život je gorak i siv. Gde glava spokoj da nađe? Teško je biti živ.”

Jesenjin se osetio odbačenim, padao je u depresije smatrajući da nikome nije potreban. Poezija, muzika, igra, svađe, tuče, alkohol, bile su sasvim uobičajne stvari u njihovoj kući. Da, „anđeo“ ili „vrag“ je sve češće tukao Isidoru. Na jednom od njenih koncerata je on, sada već po pravilu pijan, izazvao takav skandal, da je balerina lično pozvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući, nije više u njoj video vatrenu igračicu već jednu ostarelu, ne baš privlačnu gospođu. Vratio se u Rusiju.

“Dragi moj, dragi moj, jako sam, jako bolan! Sam ne znam odakle dolazi ova bol. Da li to vetar vije nad pustim i mrtvim poljem ili, ko gaj u septembru, zasipa mozak alkohol."



Ivan Jevdokimov, prisećajući se poslednjeg susreta s Jesenjinom, nekoliko dana uoči njegove smrti, je rekao da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ona mi je i poklonila šal.” Nekoliko dana posle toga, napisao je svoju poslednju pesmu “ Do viđenja druže, do viđenja”. Sutradan je presekao vene, zapalio cev od grejanja a onda je šal, koji ga je tako bolno podsećao na nju, zavezao oko vrata i izvršio rastanak sa životom, nadajući se da on ujedno predstavlja i sastanak.

"Urečen rastanak bez našeg htenja Obećava i sastanak, zar ne?"



Nakon ove velike tragedije, balerina se potpuno povlači iz umetničkih krugova pokušavajući da zaboravi ali, umesto da ona iznova pronađe sebe, nju je pronašao “crni čovek”. Dve godine nakom smrti supruga, sudbina je htela da šal – njen zaštitni znak, presudi i njoj. Dok je jedan kraj ešarpe bio obmotan oko njenog vrata, drugi se zapetljao u točak automobila koji je bio u pokretu. Prijatelji kažu da su njene poslednje reči pre ulaska u kobni auto bile:

“Zbogom prijatelji, odlazim u večnu slavu!”

"Crni čovek na postelju uza me seda, crni čovek spavat mi ne da svu noć."

Albert Ajnštajn, Mileva Marić i "Teorija pravde"



U mnogim pogledima bili su slični. Oboje su iskusili nacionalne predrasude, on je poticao iz jevrejske, ona iz srpske porodice. Oboje su zbog svojih superiornih umova u školi dobili nadimke:

On – „bidermajer“ a Ona „svetica“.  Oboje su se često selili radi daljeg školovanja i oboje su bili samotnjaci okupirani naukom. Mogli su da budu idealan par, Mileva Marić i Albert Ajnštajn.

Upoznali su se na predavanjima, u periodu kada su se oboje trudili da dođu do istog akademskog stepena. Ona je imala 21. a on 17 godina. Niko nije pomišljao da jedna izuzetno ozbiljna, mlada žena, krajnje partijarhalnog vaspitanja, kako je i dolikovalo u to vreme u Vojvodini, može da privuče tako šarmantnog i druželjubivog mladića, kao što je bio Albert.

Prve tri godine su bili samo dobri prijatelji, a onda im se dogodila ljubav.

Ona je bila devojka koja je rođena sa deformitetom zbog koga je hramala, ali brilijantnog uma. Prva koja je primljena u mušku klasičnu gimnaziju a nakon toga došavši u Cirih, postala i jedna od prvih žena koje su studirale matematiku u tom muško-naučnom svetu. Bila je  izuzetan student. Onda je srela Alberta. U početku su samo razmenjivali misli i zajedno učili u njenoj sobi, na najvišem spratu pansiona „Engelbret“. On je bio impresioniran ne samo njenim intelektom, već i disciplinom i odlućnošću. Ona, verovatno zbog plime osećanja, koju i sama nije razumela, umesto svojim, počela je da se kreće njegovim putem i da se bavi njegovim radovima.



Mileva Marić

Ta plima emocija koja ju je obuzela, u vreme kada žene nisu bile dobrodošle u naučne ustanove, je njenom brilijantom umu pomutila pamet. Radila je završni ispit u sred emocionalne zbrke. Ocene su joj bile prelazne, ali je ispitna komisija odbila da joj izda diplomu iz neobjašnjivog razloga. Iskusila je pristrasnost profesora koji nisu videli budućnost žena u nauci. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, ali kako se u to vreme rasplamsala njihova ljubav i strast, i kako je na ispit izašla u šestom mesecu trudnoće, trajno je isključena sa Politehnikuma. Otputovala je u Novi Sad da bi suočila svoje roditelje sa skandalom trudnoće. U februaru 1902. godine, Milevin otac Miloš je obavestio Alberta da je dobio ćerku i da je Mileva jedva preživela. Albert nije došao da je poseti, a svoju ćerku Lieserl nikada nije video.

Uprkos svemu, oni su nastavili da se dopisuju. Ajnštajnova pisma su uvek počinjala ljubavničkim cvrkutanjem, a obavezno se završavala postavljanjem zadataka čije rešenje traži od Mileve. Za nju je to bio izazov i žene i naučnika. Kao žena je pokleknula, kao naučnik nije. Kako je ona bila njegov pokretački um, zajedno su razvijali naučne teorije. Verujući da nezakonito dete može da ugrozi njegov položaj, uspeo je da je nagovori prvo da privremeno ostavi jedanaestomesečnu ćerku kod roditelja, i dođe kod njega kako bi 6. januara 1903. godine postala gospođa Anjštajn, a potom i da se u septembru iste godine vrati u Novi Sad i Lieserl da na usvajanje. Bol koji je osećala kada se nakon toga vratila u Bern, nikada je neće napustiti. Sada je imala svoj dom, ali njena ćerka nikada neće biti u njemu.

Mnogo godina kasnije, u pokušaju da odgonetnu šta se dogodilo sa njihovom ćerkom, osnovani su istraživački timovi i pravljene DNK analize. Sav napor je bio uzaludan. Mileva i Albert su ovu svoju veliku tajnu odneli u grob.

Mileva je ponovo ostala u drugom stanju i Albertu izrodila još dva sina, Hansa i Eduarda. Nastavili su da rade zajedno, u strasnom stvaralačkom naponu. U vreme najvećih otkrića Albert je konačno dobio stalan posao, kao službenik u patentnom uredu u Cirihu, tako da se veći deo dana bavio stvarima koje nisu imale nikakve veze sa teoretskom fizikom. Za to vreme je Mileva sedela kod kuće, gajila sinove i rešavala naučne probleme, pa su njihove naučne rasprave po njegovom povratku kući trajale do kasno u noć.



Albert Ajnštajn

Završili su 3 rada „O Braunovom kretanju“, Fotoelektrični efekat“ i „Posebna teorija relativiteta“. U Vojvodini su završili četvrti rad u kome je čuvena jednačina: "energija je jednaka masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti". Sva četiri rada su objavljena 1905. godine. Jedan od asistenata izdavača “Anala fizike“ rekao je da je Milevino ime stajalo u originalnom dokumentu. Nije objašnjeno zašto ona nije i ostala potpisana kao koautor. U to vreme je to bila normalna situacija, da brilijantna žena stoji iza brilijantnog muža. Podrazumevalo se da Mileva radi za svog muža, a kako je po karakteru bila introvertna, tiha i povučena, postala je neka vrsta mehanizma pomoću koga je on preuzimao zaslugu za njihove radove i ideje i objavljivao ih. Nisu očekivali neverovatnu slavu koju su ovi radovi doneli. Veoma brzo, Albert je na osnovu njih, postao počasni doktor univerziteta u Ženevi i profesor univerziteta u Bernu.

Kako je Albert brak sa Milevom doživljavao kao intelektualno partnerstvo, onog momenta kada je postao priznat desilo se ono zbog čega je Mileva često strepela - nije izdržao pritisak slave. Način na koji se razveo, kao i njegov kasniji odnos prema Milevi i sinovima, govore ne samo o neobičnoj mržnji i osvetoljubivosti supruga prema bivšoj ženi, već i o nekoj vrsti velike traume.

Mileva je potpuno poražena, popustila i fizički i emotivno. Albert joj nije slao novac, tako da je izdržavala sebe i decu držanjem časova matematike. Kako je njen slavni muž nekoliko puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za teoriju relativiteta, u pregovorima oko razvoda, složili su se da će Mileva dobiti novac ukoliko on bude dobio nagradu. Nagradu je dobio, a kao jedini gest priznanja za njene zasluge, predao joj je novac tajno, da niko ne zna. Mileva je konačno sinovima i sebi obezbedila pristojan život.



Nažalost, Eduard je u gimnaziji počeo je da dobija napade šizofrenije, a uskoro, usled lečenja elektrošokovima, um mu je trajno bio oštećen, tako da je ostatak života proveo na klinici. Mileva je prodala sve kako bi platila troškove lečenja, a do kraja života je izdržavala njih dvoje davajući časove matematike. Hans je  postao uspešan inženjer, konstruisao je most preko Dunava u Novom Sadu, a kasnije je predavao na Berkeley univerzitetu u Kaliforniji.

Mileva Marić je umrla napuštena 1948. godine. Nikada nije rekla da je koautor naučnih teorija i nikada nije polagala pravo na slavu koju joj je ukrao bivši muž. Njena smrt nije umanjila strah o otkrivanju istine koji je Albert osećao. Ubrzo nakon njene smrti, on je poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su "pročešljali" papire i sasvim neovlašćeno uzeli njene lične stvari, između ostalog i deo njihove korespondencije.

Gospođa Mileva Ajnštajn je sahranjena na groblju u Cirihu, gde važi surovo pravilo da se grob preore ukoliko niko ne plati za njegovo izdržavanje 25 godina, što se i dogodilo krajem 1973. godine. Ni sin, ni unuci nisu platili.

Nakon razvoda, Ajnštajn više nikada nije objavio ni jedan značajan rad.

Teorija relativiteta nam govori da vreme i prostor nisu apsolutni, već da zavise od relativnog kretanja osobe koja vrši merenje i stvari koje ta osoba posmatra. U svetlosti ovog aspekta života Alberta Ajnštajna, čini se da je njegovo "kretanje" kroz život bilo "relativno" nepošteno, da je odnos i brak sa Milevom "posmatrao" kroz prizmu interesa, tako da kao rezultat ove njihove zajedničke teorije svakako dobijamo ozbiljno postavljanje pitanja pravde.
http://www.medias.rs/2013/03/14/velike-ljubavi-velikih-ljudi-vi-albert-ajnstajn-mileva-maric-i-teorija-pravde/

Fridrih Niče, u začaranom platonskom trouglu



Jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, Fridrih Vilhelm Niče, osim po svom izuzetnom literarnom talentu, po oceni mnogih, bio je poznat i po tome što je ženomrzac.

"Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata."

Mada je u svojim delima o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su one nežne i dragocene ali opasne igračke predodređene za kućni a ne javni život, diskutabilno je koliko je Niče zaista bio ženomrzac a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo.



Lu Andras Salome

Dogodilo se to 1882. godine, kada je Fridrih bio na jednoj od čuvenih večera gospođe Melvide fon Majzenburg. U trenutku kada je poslužena „pečenica Majzenburg“, sa zakašnjenjem je pristigla još jedna gošća - Lu Andras Salome. Ova dvadesetjednogodišnja devojka nezavisna i slobodnog duha, samosvesna i inteligentnta, skeptična prema društvenim i verskim običajima svog vremena i žedna znanja o svetu, odmah je osvojila Ničea.

Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nestandardnoj zajednici, komuni koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke. U trentuku upoznavanja Niče je izgovorio rečenicu: “Koje su nas to zvezde spojile?” - što je ako imamo na umu o kom filozofu je reč, bilo veoma indikativno.

Kako je bila obrazovana i načitana devojka, Lu je bila upoznata sa njegovim delima i o njima je govorila sa poštovanjem. Kada se na sve to doda i njena lepota, nije za čuđenje što je zakleti tridesetosmogodišnji neženja bio očaran.

Uskoro je, ne shvatajući da je i Rej podjednako zaljubljen u Lu, zamolio svog druga da je u njegovo ime zaprosi. Salome je odbila bračnu ponudu ali je želela da nastavi da uživa u pažnji koju su joj bezgranično pružala dva prijatelja. Uskoro su Lu, Rej i Niče živeli svo troje u istoj kući, stvarajući začarano ljubavni, platonski trougao. Tako je nastala njihova prijateljska trojka o kojoj će se još dugo pričati a Lu je formirala veoma specifičan pogled na odnos prema muškarcima - umesto braka, čedan život u komuni.



U tom periodu njih troje su mnogo čitali, diskutovali, stvarali, družili se. Kako su strasti kipele među njima, zanesen ljubavlju Niče nije želeo da taj odnos ostane samo platonski, pa je ovaj put lično zaprosio Lu. Ponovo ga je odbila sa obrazloženjem da je konačno doživela ono što je uvek zamišljala – nezvaničnu emotivnu vezu ispunjenu večernjim druženjima sa mladim intelektualcima. Tada se u njemu pojavila sumnja da su Rej i Lu ljubavnici i da su ga samo koristili da opravdaju svoju aferu. Ljubomoran i pod tim utiskom, Niče je zajedno sa poznatim švajcarskim fotografom Žilom Boneom napravio poznatu fotografiju na kojoj se njih troje nalaze u jednoj vrlo neobičnoj situaciji: Salome kleči na kolicima držeći bič, dok on i Rej stoje ispred kolica vezani konopcem čiji kraj ona drži u drugoj ruci.

Ničeovo povlačenje iz ovog trougla dogodilo se pod jakim uticajem njegove majke, a posebno sestre Elizabet, 36-ogodišnje usedelice, koje nisu mogle da shvate nekonvencionalne navike i šokantno ponašanje sa muškarcima koje je praktikovala Lu. Ubrzo nakon raskida, u periodu od samo par dana, Niče je napisao Tako je govorio Zaratustra u kome mu starica daje sledeći savet: "Ti ideš k’ ženi? Ponesi bič!" Njegova osećanja i vapaj prema ženi koju neizmerno voli i na koju je ljut zato što ne može da je osvoji, podstakla su u njemu književni potencijal koji je okarekterisan kao ženomrzački.



U svom ludilu, u decembru iste godine kada su se rastali, piše joj ovo pismo:

Lu,

Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke - zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj, F.N.

Niče je imao 38 godina kada je upoznao Lu, ona 21. Bila je jedina Ničeova ljubav i to platonska, a sa svim drugim muškarcima imala je prave veze. Kada je to shvatio, u jednom pismu upućenom posle izvesnog vremena gospođi Majzenburg, Niče je napisao: "Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, "pečenicom Majzenburg."

Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao samoubistvo. Nikada je nije preboleo.

Upravo taj kasniji deo Ničeovog života, kao jednu nesvakidašnju ljubavnu priču čije posledice su neizlečivo, poput metastaze iz dana u dan uništavale čuvenog filozofa, Irvin Jalom je uzeo kao temu za svoje delo “Kad je Niče plakao”. Knjiga je bazirana na stvarnim događajima u koje je pisac dodao neodoljivu mešavinu istine i fikcije, dramu o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19. veka, uoči rođenja psihoanalize. Ova saga počinje tako što Lu Salome moli jednog od očeva psihoanalize, dr Brojera, da leči Ničeovo samoubilačko očajanje. Tokom seansi, doktor shvata suštinu njegovog stanja:

“Tvrdoglavo, on se drži nečega što je počeo da prezire, ali to zove vernošću!”
http://www.medias.rs/2013/03/28/velike-ljubavi-velikih-ljudi-vii-fridrih-nice-u-zacaranom-platonskom-trouglu/

Santa Maria della Salute



Samo je harizmatična ličnost Laze Kostića mogla da odsanja u najlepšoj srpskoj ljubavnoj pesmi XX veka „Santa Maria della Salute“ ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njenu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu, pesmom koja čitav jedan vek govori i ćuti o Lenki i Lazi.

Legendu o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski nije ni malo jednostavno ispričati, objasniti i shvatiti. Sve je satkano u pesmi koju je veliki pesnik u sebi nosio punih 14 godina kao rezultat pokajanja, a koja je proizašla iz intimne drame pesnika koji pred kraj svog života više ne može da ćuti, već preispituje sebe, svoje strahove, nadanja i neke postupke.

“Santa Maria della Salute” se može razumeti samo ako se sagleda cela ljubavna priča i društvene prilike tog doba.  



Lenka Dunđerski

Lenku Dunđerski, najmlađu ćerku njegovog prijatelja i dobrotvora Lazara Dunđerskog, siromašni pesnik je upoznao 1891. godine kada mu je utočište pružio ovaj veleposednik. Očaran dvadesetogodišnjom Lenkom, koja je plenila lepotom, šarmom i mladošću, trideset godina stariji pesnik nije mogao da savlada talas emocija koje su počele da ga ispunjavaju ali, kao prijatelj porodice Dunđerski i častan čovek, duboko je bio svestan razlike u godinama i nemogućnosti njihove veze.

Mnogo godina pre nego što je upoznala Lazu Kostića, Lenka je slušala priče o njemu  i čitala njegovu poeziju sa nekim neobjašnjivim nemirom koji se pretvorio u bezgraničnu, toplu ljubav kada ga je upoznala. Odbijala je mnogobrojne prosce nadajući se da će je Laza uskoro zaprositi. Isprepletan burom osećanja, razapet između moralnog i emotivnog, penik je pokušao da pronađe način koji bi zauvek stavio tačku nemogućnosti njihove veze. Piše pismo svom dobrom prijatelju, Nikoli Tesli o devojci izuzetne lepote, koja ispunjava sve uslove idealne supruge velikog naučnika. Kako je Lenka bila bogata udavača, a Nikoli upravo izgorela laboratorija, Laza se nadao da će spojiti ova dva divna bića i time rešiti nemoguću situaciju u kojoj se našao. Ovaj pokušaj je doživeo dvostruki debakl. Tesla nije bio zainteresovan za bilo kakav “elektricitet” osim strujnog kola i nauke, a Lenka je izjavila da bi se udala samo za nekoga kao što je Laza Kostić. Ne znajući kako da se izbori sa burom koju su snažni vetrovi sve jače podizali u njemu, pokušao je da spas pronađe bekstvom u manastir Krušedol. Ni taj pokušaj nije uspeo. Ne mogavši da se oslobodi emocija, on u manastiru piše prvu pesmu posvećenu svojoj velikoj ljubavi “Gospođici L.D”, pesmu obavijenu velom tajni u kojoj se naziru topli osećaji koje pesnik gaji ali ih izriče u prijateljskom tonu, pesmu koja je sve do nastanka “Santa Maria della Salute” bila njegova najdraža pesma.



Poslednji, očajnički korak u svom begu od velike ljubavi, pesnik pravi na predlog svog prijatelja i nesuđenog tasta. Ženi se bogatom somborskom udavačom Julijanom Palanačkom, koja je svog “Lazu” verno čekala punih dvadeset godina. Na venčanju koje je obavljeno 1895.godine, pesnikov kum je bio Lenkin otac, Lazar Dunđerski.  

Nepuna dva meseca od ovog venčanja, dogodila se tragedija. Jelena-Lenka Dunđerski je tragično preminula, na svoj 25 rođendan, 25.novembra 1895.godine u Beču. Kružile su glasine da se ubila, kao i da je uzrok smrti bila sepsa nakon neuspešnog abortusa. Kako pouzdanih informacija nema, njena smrt je ostala tajna a kao zvanična verzija se uzima  ona koju je iznela njena porodica, da je preminula “licem na Arhanđela Mihaila” od tifusne groznice.

Za ovaj tragičan događaj, Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet tugom kakvu nije mogao ni da zamisli, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio, plakao u sebi, da niko suze ne vidi, tamo gde najviše boli, i potpuno nesvesno već tada počeo da piše stihove najlepše oproštajne ljubavne pesme kod nas.



Pesma počinje njegovim obraćanjem Gospi od Spasa u kome on traži oproštaj za sve svoje grehe a potom počinje da ispoveda svoju intimu od momenta kada je iznenada u njegov život zauvek ušla mlada žena sa kojom je došla svetlost ali i muke i patnja. Njena mladost i njegova starost su se našli u vreme kada je jedno isključivalo drugo. On govori o sukobu razuma i osećanja u kome će razum nadvladati jedno srce ali će  zbog toga drugo srce umreti. Dok stoji pred hramom i likom Bogorodice, on shvata da uspostavlja vezu sa nebeskim i da stiže do momenta kada java i san počinju da se približavaju. U tom snu oni su muž i žena, ali je ona sada starija od njega. Ne po godinama, već po smrti. Njegove pesme su njihova deca. Shvata da se ne plaši smrti, već da je priželjkuje, jer se tamo nalazi raj u kome Lenka obitava i gde će najzad doživeti neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi za divljenje.

Lenka nije imala priliku da pročita pesmu koja je nastajala punih 14 godina u pesniku, ali je pročitala pesmu “Gospođici L.D” koju je pesnik priložio dvorcu Dunđerski u njen spomenar, mali, drveni kovčeg sa ružama oslikanim na poklopcu, koji je nažalost nestao, a time i  zauvek odneo sa sobom istinu o ovoj, večnoj ljubavi.


http://www.medias.rs/2013/07/11/velike-ljubavi-velikih-ljudi-viii-santa-maria-della-salute/

Poslednja seoba Miloša i Vide Crnjanski



Te večeri na železničkoj stanici je obećao da će joj pisati, a već sutradan je prvim vozom stigao u Pariz. Postala je njegov san od koga nije mogao, ni želeo da odustane.

On je bio mlad, učen čovek, večito sa knjigom pod miškom. Držao se na distanci, pa se o njemu govorilo kao o lepo obučenom, ekstravagantnom, ali uobraženom zanesenjaku. Ona je bila ćerka bivšeg dvorskog savetnika i pisca, Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših devojaka Beograda. Svi koji su ih poznavali, o njima su govorili u jednini, kao o celini koju je neotuđiva ljubav stvorila – Miloš Crnjanski i Vida Ružić, kasnije Crnjanski.  

Sa kamašnama na nogama i plavim šeširom na glavi, Crnjanski je redovno slušao predavanja na Beogradskom univerzitetu. Bio je veoma zapažen od strane devojaka, a kako je često i bio u njihovom društvu, glas ženskaroša ga je već tada pratio. Ipak, njegovu ljubav i pažnju je trajno osvojila devojka koja je pred jedan čas istorije na stolicu pored svoje stavila šešir, dajući svima do znanja da je to mesto zauzeto. Mladi pesnik koji je voleo da se šali, a i da pecka, seo je baš na to mesto. Gospođica Ružić ga je pogledala zbunjeno i pokušala da mu objasni da to mesto čuva za prijateljicu. Ne dopustivši joj da završi rečenicu, odgovorio je: „Zauzeto? Pa, za mene naravno“. Od tada je mesto pored nje, zauvek postalo zauzeto.



Vida Ruzic

Njena porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito se protivio njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu već obećao jednom kraljevskom oficiru. Mada je Vida bila pozivana na dvorske balove, nije prestajala da se viđa sa Milošem. Ne znajući kako da ih razdvoji, stric ih je jedno veče na Slaviji sačekao motkom! Pesnik je nekako izbegao tuču a Vida uspela da stricu otme palicu. Da bi smirila ovakvu situaciju i bes porodice, rešila je da ode u Pariz. Na ulasku u voz, Miloš je obećao da će joj pisati, ali bura emocija koja se odvijala u pesnikovoj glavi ga je naterala da učini nešto što je ovoj priči donelo potpuno neočekivan rasplet. Bez razmišljanja je stavio kuću u Pančevu na "doboš", a Pariz je već sutradan pored Vide, dočekao još jednog gosta. “Deleći sa njim radosti njegove slave i gorčinu njegovog stradanja“, Vida je ostala sa Milošem do kraja života. Venčali su se 1921. godine.

Kako je Miloš bio protivnik Tita i komunističke ideologije, bračni par Crnjanski je ostao da živi u emigraciji. Da bi preživeli u Londonu, on je radio kao knjigovođa obućarske radnje i raznosio knjige na Pikadiliju, a ona je šila lutke i haljine za modnu kuću “Herods”.  

Život kao da je spleo veo drame paradoksa oko Miloša. Od posveta na knjigama koje su velikog pisca mogle da koštaju života i naterale ga da živi u egzilu, do večite potrage za novim ženama koje su mu pružale samo čulnu ljubav. Od mladog novinara kolebljivog opredeljenja, Crnjanski se vinuo u pesnika i romansijera najvišeg reda koji stilom i slobodom reči predstavlja prekretnicu naše novije književne istorije. U emotivnom životu, iako oženjen, ostao je kicoš i ženskaroš.  

Možda neobično, ali evo kako je Vida o ljubavnim izletima njenog Crnjanskog govorila:

   Mnogo je voleo žene. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.
   

Bez obzira na njegove izlete u pokušaju da sazna ko je ta divna, lepa, strasna, među ogledalima i časicama u sumraku kafane, Crnjanski je obožavao svoju suprugu. O tome između ostalog svedoči i jedno pismo koje joj je napisao po povratku iz emigracije u Beograd, 1965. godine. Ono nikada nije stiglo na londonsku adresu a sačuvala ga je njihova prijateljica, Vukica Prica. Deo tog pisma glasi ovako:

Dragi moj Šošo,

Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Dočekaćemo te na aerodromu.

Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.

U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.

Seti se našeg čamca u Versalju.

Obožava te Tvoj Crnjanski



Miloš Crnjanski je svoju životnu "Seobu" završio 1977. godine u Beogradu. Kažu da su njegove poslednje izgovorene reči bile dokaz večne ljubavi: “Vode” i “Vido”. Njegovi prijatelji tvrde da je u samrtnom času ponavljao želju da kada dođe vreme, njegova supruga počiva pored njega.

Život bez Miloša za Vidu je izgubio svaki smisao. Poživela je još toliko da zavešta sredstva za osnivanje Zadužbine “Miloš Crnjanski” koja će trajno čuvati uspomenu na velikog pisca i brinuti se o objavljivanju njegovih dela u zemlji i inostranstvu, a onda, samo deset meseci kasnije je i ona sklopila oči sa njegovim stihovima na uzglavlju:

“A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje”.

Ona je sahranjena u grobnici porodice Ružić na Novom groblju, a on u Aleji zaslužnih građana. Zaostavna želja Crnjanskih da počivaju u istom grobu i nakon skoro četvrt veka, nije ispunjena. Na taj način su Čarnojevića srpske literature protiv njegove volje “razveli” od žene koja je šest decenija bila njegov verni pratilac, od Vide, jedine sreće u njegovom životu, kako je u jednoj svojoj knjizi zapisao.


http://www.medias.rs/2013/10/26/velike-ljubavi-velikih-ljudi-x-poslednja-seoba-milosa-i-vide-crnjanski/

Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajković



Priča o ljubavi narodnog heroja Ive Lole Ribara i njegove verenice Slobode Trajković jedna je od najpotresnijih i najtragičnijih iz perioda Drugog svetskog rata. U njoj se prepliću ljubav, odanost i spremnost na odricanje od svih ličnih sreća zarad ideala i vere u borbu za pravedniji svet.

Ivo Lola Ribar je rođen u porodici Tonice i Ivana Ribara, 23. aprila 1916.godine, a poginuo je 27. novembra 1943. godine na Glamočkom polju, neposredno pre poletanja aviona kojim je trebalo da otputuje u Kairo, kao prvi diplomata nove Jugoslavije i šef prve vojne misije NOVJ. Lolina majka Tonica, udovica apotekara Luja Šimata, udala se za advokata dr Ivana Ribara i sa njim dobila dva sina - pravnika Ivu (Lolu) i slikara Juricu. Rat ih je zatekao u Beogradu, u Francuskoj 32, gde je su živeli kao imućna i poštovana građanska porodica.



Ivo Lola Ribar

Braća Ribar su svoju izuzetnu lepotu nasledila od majke, a jak intelektualni gen od oca Ivana. Nakon studija u Parizu, Lola je nastavio školovanje na beogradskom Pravnom fakultetu, i bio poznat kao odličan student i briljantan govornik. U njihovom domu su se u predratnim godinama okupljali mnogi poznati komunisti, među njima i Veljko Vlahović, Moša Pijade i Ivan Milutinović. Otac Ivan, koji je i pre njihovog rođenja u Zagrebu bio politički aktivan kao zastupnik u Saboru, često je sinove vodio na narodne skupove po unutrašnjosti Srbije, želeći da ih upozna sa životom kakav se vodio izvan imućnih gradskih krugova u kojima su živeli. Zarazio ih je idejom da „svi treba da žive dobro kao oni“ i usadio im ideju socijalne pravde i jednakosti.

Cela porodica Ribar je bila naklonjena ideji izvornog komunizma i u godinama pre Drugog svetskog rata su se javno deklarisali kao borci za bolji život radnika i seljaka. Lola i Jurica su radili kao novinari i urednici listova „Student“, „Mladost“ i „Mlada kultura“. Nakon demonstracija 1939. godine protiv režima Cvetković - Maček, Lola je zajedno sa brojnim beogradskim komunistima uhapšen i odveden u logor u Bileći. Na sednici Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine u Beogradu, kao aktivni borac je učestvovao u radu komiteta koji je doneo odluku o ustanku, i postao najmlađi član Vrhovnog štaba NOV-a.

Sloboda Trajković (7.10.1918 - 9.5.1942), rođena je u porodici Svetolika Trajkovića, uglednog beogradskog apotekara. Lolu je upoznala kao studentknja hemije. Neposredno pred rat planirali su venčanje, a za kobni 6.april 1941. godine bila je zakazana svečana večera u domu porodice Ribar, gde su želeli da dogovore detalje radosnog događaja. Tog dana, Beograd je zasut bombama i obavijen oblacima baruta i prašine. Porodice Ribar i Trajković se tog dana nisu srele, niti su se ikada više okupile sa srećnim povodom i u punom sastavu.



Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajković

Kada je rat počeo, Svetolik Trajković je odvajao velike količine lekova i sanitetskog materijala za partizane. Miroslav, Slobodin brat, bio je veza za partizanske akcije u Beogradu. Polovinom januara 1942. godine, policija je presrela pismo koje je Lola uputio svojoj verenici. Uhapšena je i danima mučena u Specijalnoj policiji, gde su pokušali da je nateraju da napiše pismo Loli kojim bi ga namamila da dođe u Beograd. Sloboda je stavljena pred nemoguć izbor, da navede Lolu da se pojavi u Beogradu, ili da pošalje u smrt i sebe i celu svoju porodicu. Odlučno je odbila da izda Lolu, nakon čega je cela porodica Trajković prebačena u zloglasni logor na Banjici gde su 9. maja 1942. godine ugušeni u gasnoj komori.

“Najdraža jedina moja,

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano. U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede.

I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno. Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.

Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš , uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja. I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj. “

Pismo koje je poslato sa puno ljubavi postalo je smrtna presuda za Slobodu i njenu porodicu. U pismu koje je godinu dana kasnije poslao ocu Lola kaže:

   „Mojа Slobodа, onаko mаlа i nježnа, pošlа je u smrt kаo nа šetnju, s osmjehom, koji je uvijek bio njezin.“

„Pismo Slobodi“ je mnogo godina nakon Drugog svetskog rata, i tragičnih pogibija porodice Trajković i braće Ribar, bilo potresno svedočenje o svim mladostima izgubljenim u borbi za bolju budućnost i pravedniji svet.

Korni grupi je Lolino pismo bilo inspiracija za pesmu „Ivo Lola“ koja se smatra jednim od najboljih ostvarenja ovog kultnog benda.


http://www.medias.rs/2013/08/21/velike-ljubavi-velikih-ljudi-ix-ivo-lola-ribar-i-sloboda-trajkovic/

medias

Velike ljubavi velikih ljudi (XII) - Oskar Vajld i Konstanca Lojd



Priča o ljubavima slavnog pisca, neobična za vreme u kojem je živeo, dugo je tražila mesto u našem feljtonu. Ljubavna idila Oskara i Konstance Vajld prekinuta je njegovom neočekivanom samospoznajom, kada se u zrelim godinama upustio u emotivnu vezu sa muškarcem, mladim lordom Daglasom.

Krajem XIX veka, London je bio grad gde se na društveni napredak, umetnost, ljudske slobode i emancipaciju žena gledalo sa velikim odobravanjem. Oko društvene grupe Estetiks, koja se zalagala za ukidanje sputavajuće viktorijanske mode okupljao se veliki broj kreativnih ljudi, a među njima i Konstanca Lojd, slobodoumna i zabavna mlada žena. U krugovima Estetiksa, na zabavi u Grosvenor galeriji, Konstanca je upoznala književnu zvezdu u usponu, kritičara, pesnika i plejboja - Oskara Vajlda.



Druženja u Grosvenor galeriji su obeležila društveni život Londona na kraju XIX veka.


Zahvaljujući velikodušnim prihodima koje je dobijala od imovine svog dede, Konstanca je sebi mogla da dozvoli luksuz da se uda iz ljubavi i strasti, bez brige za materijalnu sigurnost. U jesen 1880. godine, dvadesetjednogodišnja Konstanca je poslala pismo bratu gde kaže da „traži nešto posebno od života, jer ne želi da njeno večito sanjanje postane nezdravo“. Koliko će je posebnost za kojom je tragala koštati, u tom trenutku nije mogla da pretpostavi.

Nagoveštaj sukoba njenih i Oskarovih etičkih načela nalazi se u ranoj prepisci mladog para, gde Konstanca kritikuje njegove stavove prema umetnosti rečima „plašim se da se ne slažem sa tvojim mišljenjem o umetnosti, koja ne može biti savršena bez savršene moralnosti, dok ti tvrdiš da su to različite i odvojive stvari“.

Vreme u kojem su živeli je donelo mnogo promena i napredak u ljudskim pravima, naročito nakon usvajanja Akta o imovini udatih žena, usvojenog 1882. godine, kojim su Britanke dobile pravo da raspolažu i trguju svojom imovinom, zadužuju se na svoje ime i pokreću sudske sporove. Ipak, konzervativni ostrvljani nisu bili spremni za skandal koji će im uskoro prirediti Oskar Vajld.

Nakon venčanja sa Oskarom, 1884. godine, Konstanca je istinski uživala u ljubavi i pažnji koju je dobijala od šarmantnog plejboja koji je umeo sa rečima. O tome svedoče i njena pisma.

   „Kako da odgovorim na tvoja pisma, ona su isuviše lepa za reči koje znam. Mogu samo da sanjam o tebi po ceo dan... Kada bi imao magični kristal, ne bi mogao da vidiš ništa, veruj mi, sem tvog dragog lika u njemu zauvek. U mojim očima ne postoji ništa sem ljubavi prema tebi.“

Odmah nakon venčanja, par je za dve godine dobio dva sina, ali je slika sreće koja je predstavljena javnosti realno postajala sve više slika lične tuge i nezadovoljstva sa obe strane. U pismu prijatelju, Oskar piše o svojim osećanjima, gde se jasno vidi da zadovoljenje emotivnih potreba ne vidi u braku sa Konstancom.

   „Postoje romantična sećanja i želja za romansom - ali samo to. Naši trenuci ekstaze su puka senka onoga što smo nekada osećali, ili ćemo osetiti jednog dana... Ponekad mi se čini da je život umetnika dugo i usamljeno samoubistvo i žao mi je zbog toga.“

Iako emotivno udaljeni, Oskar i Konstanca u visokom londonskom društvu još neko vreme uspevaju da sačuvaju iluziju skladnog para. Ona postaje društveno aktivna kao najglasniji zagovornik modne reforme i figurira kao vlasnica Oskarovog modnog magazina. Manje naklonjeni poštovaoci njenog rada počinju da šuškaju po londonskim krugovima da gospođa Vajld ne propušta priliku da se uplete u bilo šta za šta smatra da je dovoljno pomodno, pa bila to prava žena ili spiritualizam.

Ipak, Oskar joj je duboko zahvalan što se ne meša u previše u njegov život i ostavlja mu prostor da svoje emotivna lutanja nastavi sa drugim ženama, a kasnije i sa muškarcima. U drugoj knjizi bajki koju je objavio stoji posveta Konstanci:

   „Katedrala je tebi posvećena. Male kapele pored su za druge svece... Sveće koje gore sa strane nisu veće niti sjajnije od velike zlatne svetiljke na oltaru, koja ima neverovatno srce i večni plamen.“

Dramski tekstovi koji su punili londonska pozorišta  i zabavan, dečački karakter, činili su da Oskar Vajld bude omiljeni viktorijanski pisac na čije se sitne ispade gledalo blagonaklono. Carinike je pozdravljao sa „nemam ništa da prijavim osim svog genija“, sugrađane je nazivao „divnim idiotima i briljantnim ludacima“, publici se nakon predstava klanjao sa cigaretom u ustima i preterivao u svim porocima.



Oskar i Konstanca Vajld sa starijim sinom Kirilom.


Ipak, njegovu izjavu „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!“ London nije mogao da „proguta“. Otac dva sina i cenjeni umetnik izazvao je javnu sablazan upustivši se u intimnu vezu sa mladim lordom Alfredom Daglasom, vatrenim obožavaocem njegovog romana „Slika Dorijana Greja“. Ova veza je otvorila novo poglavlje u životu Oskara Vajlda, prožeto perverzijom i druženjem sa starim poznanicima lorda Daglasa - mladim muškim prostitutkama.

Uticajna porodica Daglas, prvenstveno lordov otac markiz od Kvinsberija, pokušavala je na sve načine da osujeti ovu vezu za koju su krivili slavnog pisca. Prvo po privatnoj tužbi, a kasnije i krivično, Vajld je 1895. godine zbog „nakaznog ponašanja“ osuđen na dvogodišnji prinudni rad, a od strane londonske javnosti na doživotnu nepodobnost.



Oskar Vajld i lord Alfred Daglas


Njegova predviđanja iz mladosti, kada je izjavio „potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen“ doslovno su se obistinila. Bio je i jedno drugo. Konstanca Vajld je napustila zemlju kada je Oskar završio u zatvoru i privremeno se nastanila u Švajcarskoj, promenivši prezime sebi i sinovima u Holand. Posetila ga je u zatvoru samo jednom, da mu donese vest o smrti majke i natera ga da se odrekne svih roditeljskih prava nad decom. Samo tri godine kasnije, u četrdesetoj godini, Konstanca je umrla nakon operacije kojom je pokušala da izleči jedan oblik paralize zadobijen posle pada niz stepenice u vreme kada je živela u Londonu. Sahranjena je u Đenovi, pod lažnim imenom, a tek mnogo godina kasnije njen brat je na spomenik dodao epitaf „Supruga Oskara Vajlda“.



Nedugo nakon Konstance, Oskar je preminuo u Parizu od posledica meningitisa, 1900. godine, tri godine nakon što je odslužio kaznu. Nespreman da se odrekne lorda Daglasa, nije ispoštovao jedini uslov koji mu je Konstanca postavila da bi mu finansijski pomogla nakon izlaska iz zatvora. Nakon što je i ljubav sa mladim lordom u Parizu doživela fijasko, ostao je sam i siromašan u jeftinom pariskom hotelu.

Sećanje na njegov duhoviti um koji ga nije izdao ni u najtežim životnim okolnostima sačuvan je u poslednjoj anegdoti iz života slavnog pisca; esteta i zaljubljenik u lepotu, modu i luksuz, iz dna duše je prezirao neugledne tapete na zidovima hotelske sobe, toliko da im se neposredno pred smrt obratio rečima: „jedno od nas će morati da ode“.



Spomenik Oskaru Vajldu postavljen je tako da statua pisca gleda na njegovu kuću u Londonu.

izvor: Citati prepiske Oskara i Konstance su preuzeti iz knjige Freni Mojl „Konstanca: tragičan i skandalozan život supruge Oskara Vajlda“ iz 2014. godine.
http://www.medias.rs/2014/10/21/velike-ljubavi-velikih-ljudi-xii-oskar-vajld-i-konstanca-lojd/

Velike ljubavi velikih ljudi (V) - Šopen i Sandova, nežni sanjar i feministkinja



Jedan od velikih umetnika koji je i pored zaslužene slave pripadao nesrećnom soju ljudi, bio je Šopen. Njegova rana biografija je prilično stereotipna, bio je muzički vunderkind.

O njegovom specifičnom načinu sviranja najbolje govori on sam u pismu roditeljima, nakon 2 koncerata koja je sa 19 godina održao u Beču: “Skoro svi kažu da sviram suviše meko, ili tačnije, suviše nežno za ovdašnju publiku. Ali ja više volim da se kaže da sam suviše nežan nego suviše grub. To je moj način sviranja a znam da se beskrajno svidja ženama i umetnicama”.

U privatnom životu, nežni Šopen je bio preosetljiv, težak i razdražljiv čovek, što se uglavnom pripisivalo njegovoj bolesti. Španski naučnici veruju da je bolovao od epilepsije, praćene glavoboljom, depresijom pa i halucinacijama. Bila mu je potrebna osoba koja će o njemu brinuti, koja će mu biti ljubavnica, prijateljica, muza i negovateljica. Sve ovo je našao u Aurori Dupin, ženi za koju mnogi govore da je bila prva feministkinja u najpozitivnijem smislu te reči a koja je bila sušta suprotnost andjeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo.


Kako je Aurora živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak, njena jaka ličnost se bunila. Napustila je muža i otišla u Pariz gde je radila kao novinarka, slikarka a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom “muškom svetu”, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: "Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku". I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna u meri da odlučuje o svom životu.

Ovaj neobičan par se upoznao na jednoj od večera koje je ona često pravila za umetnike. Kod jednog introvertnog mušićavog sanjara, kakav je bio Šopen, njeno muškobanjasto ponašanje, oslovljavanje ljudi sa „ti“ i cigareta u ustima su izazvali šok. Te večeri kada je krenuo kući, svom prijatelju je rekao: ‘Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam". Sa druge strane, prijateljica je nakon tog susreta Sandovu savetovala ovako: "Vidi se da je on žensko, zavedi ga - kao muškarac". I tada su dobili šaljive nadimke “Gospođica Šopen i Gospodin Sand”.

Međutim, Šopen je uskoro u Sandovoj otkrio da je dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati, kao i to da se ispod muškog odela krije jedna velikodušna žena koja uživa da nekome pomaže. Sandova, koja je bila 6 godina starija od njega, u njemu je pronalazila sina i ljubavnika. Voleli su se bez mnogo strasti ali uz veliko poštovanje. Ona se divila i podržavala velikog muzičara, on je poštovao velikog pisca. Svoja najbolja dela je stvorio u periodu od tih deset godina, koliko su bili zajedno.


Šopen i Sandova

Šopen nikada nije shvatio ni prihvatio način komunikacije i druženja Sandove, večere na kojima se pričalo glasno i bahato, na koje su ljudi dodlazili neobrijani i u razgovoru nisu persirali jedni drugima. Sandova je smatrala da on preteruje, da je bez razloga razdražljiv i da nema ništa loše u tome što se ljudi kod nje osećaju slobodno. Postao je inpulsivan i ljubomoran te su svađe među njima bivale sve češće a ljubav lagano nestajala. Iako se odnos među njima pogoršavao, ostala je brižna prema njemu kao prema detetu čuvajući u dubini svoje duše sav bol i patnju koju joj je nanosio. Ljubav koju je gajila prema genijalnom detetu ju je jako zamorila.

Izlaz iz tužne svakodnevice Žorž je pronalazila u pisanju. Tako je, aludirajući na njihovu vezu, napisala dramu koja je dovela do njihovog rastanka. Delo govori o bogatoj glumici koja biva uništena od mladog i lepog  poljskog princa slabog zdravlja, koga je do kraja obožavala. Šopen joj ovo nikad nije zaboravio. Bez pozdrava je otišao iz njenog života. Ma koliko su njihovi zajednički prijatelji pokušavali da ih pomire, ostao je neumoljiv.

Rastanak su oboje teško podneli. Sandova je patila osećajući da je ona uzrok, izvršilac ali i žrtva a on je prestao da živi prvo duhovno, a za manje od dve godine i telesno. Tuberkuloza ga uzima skroz pod svoje i on umire.

"Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav." R.Tagore
http://www.medias.rs/2012/11/22/velike-ljubavi-velikih-ljudi-v-sopen-i-sandova-nezni-sanjar-i-feministkinja/

medias

Franc Kafka i Milena Jesenska



Knjiga „Pisma Mileni“ svojevrstan je ljubavni roman sačinjen od niza dramatičnih pisama u kojem je junak (Kafka) otelotvorenje neobične, vanredne strasti, koja je istovremeno i svedočanstvo bola i beznadežnosti. Aćin kaže: „Bila je to neobična ali velika ljubav, nema sumnje.  Oni su zajedno bili samo par dana, a potom kroz prepisku godinama gradili tu nesvakidašnju vezanost i ljubav. Mi, naravno, ne možemo i ne treba da nagađamo stvari, ali izvesno je (vidi se to i u Kafkinim romanima) da je on u ljubavi tražio spas od svojih demona. I u napisanom i između redova vidi se ta njegova ogromna napetost i rastrzanost. Ali pre i posle svega, ta pisma su prava, velika literatura“.  Za Franca Kafku Milena je bila „živa vatra kakvu još nisam video“ i „nož koji sam zarinuo u sebe; nož ljubavi“. No, čitava priča, kako dodaje Aćin, biva još uzbudljivija ako pogledamo ko je bila ta Milena koju je strast izvanrednog pisca učinila čuvenom, a da to ona nije želela.
„Zašto mi govoriš, Milena, o zajedničkoj budućnosti koje nikada neće biti? Da li je to upravo zato što je neće biti? U Beču još one večeri kada smo dotakli ovo pitanje, imao sam utisak da se stvari dešavaju kao da tražimo nekoga koga dobro poznajemo, ko nam je mnogo nedostajao i koga iz tog razloga nazivamo najlepšim imenima, ali nam odgovor ne dolazi; kako bi i mogao odgovoriti kad nije tu, toliko je daleko da se o tome samo sanjati može.“ (Septembar, 1920. Prag)-Bliskost na daljinu


„Kažete da je moguće da se Franc plaši ljubavi, a da se ne plaši života. Ali ja mislim da je to drugačije. Za njega je život nešto sasvim različito nego za druge ljude, za njega su novac, berza, pisaća mašina potpuno mistične stvari (a one to zaista i jesu, samo za nas one nisu takve). To su za njega najčudnovatije zagonetke prema kojima on uopšte nema isti odnos kao i mi(…) On nije kadar da laže. Za njega nema najmanjeg pribežišta, nema utočišta. Zato je on izložen tamo gde smo mi zaštićeni. On je poput nagog čoveka usred gomile odevenih ljudi.“ (Iz pisma M. Jesenske odanom Kafkinom prijatelju Maksu Brodu datiranog – avgust, 1920)- Nag među odevenima
Priča o snažnoj i neobičnoj ljubavi,svedočanstvo o snazi empcija!

"Juče sam te sanjao. Jedva da više znam šta se potanko dešavalo; samo još znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja“, napisao je čuveni pisac u jednom od brojnih pisama upućenih Mileni Jesenskoj, koja su prvi put kod nas, necenzurisana i po izvornoj hronologiji, objavljena u knjizi „Pisma Mileni“ („Feniks libris“).  Književnik Jovica Aćin, priređivač i prevodilac ove knjige, za „Blic“ kaže da je reč o jednoj od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski na svetu. „Pisma su prepuna razdiranja i tenzije, a strastvena nežnost i literarna snaga ih čine tako snažnim i kompaktnim.“

Mudrost srca, Čarli Čaplin i Una O'Nil


U odelu prepunom zakrpa, prevelikim cipelama i sa vragolastim osmehom, on se kao prva zvezda nemog filma dogegao u svet umetnosti i naklonom šešira osvojio svet.

Dok je pomerajući granice sedme umetnosti kao glumac, reditelj, scenarista i producent Čarli Čaplin pridobijao sve više poštovalaca, njegov ljubavni život pun afera i skandaloznih veza stvarao je negativnu medijsku sliku i ozbiljnu kritiku javnosti. Pre nego što je upoznao ćerku mezimicu slavnog dramskog pisca, nobelovca Judžina O’ Nila, Čarli se ženio tri puta i imao bezbroj ljubavnih afera sa mladim devojkama. Kako su prve dve njegove supruge, Mildred Harris i Lita Grej imale samo 16 godina, a Polet Džulijet Godard kao treća, sa 19 godina bila njegova najstarija izabranica, ova njegova sklonost je prema nekim biografima poslužila kao inspiracija Vladimiru Nabokovu za „Lolitu“, koja je u savremenu kulturu izražavanja ušla kao simbol izuzetno mlade devojke naklonjene starijim muškarcima.

U umetničkom smislu on je svojom britkim humorom i neodoljivim šarmom nastavio da pleni jedan deo gledalaca, ali je zbog ovakvog privatnog života i izgubio veliki broj fanova, što se odrazilo na gledanost njegovih filmova koja je ozbiljno opadala.


Zbog svih afera sa maloletnim devojkama o kojima su medijij brujali, razumljivo je da je osvojivši najvažnije srce u svom životu, drugo zauvek slomio - srce svog budućeg tasta, Judžina O’Nila.

   "Kada sam zaista počeo da volim sebe, shvatio sam koliko može da bude uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna na to, pa čak iako sam ta osoba ja. Danas to zovem poštovanjem!"

U vreme kada je upoznao Unu O'Nil, Čarli se nalazio u žiži javnosti zbog sudskog procesa u kome ga je starleta Džoan Beri tužila za utvrđivanje očinstva. Mada su dokazi jasno pokazali da je nevin, ovaj događaj je bio samo kap u prepunoj čaši njegovih ljubavnih afera, koje se nikako nisu dopadale budućem tastu. Kako je Čarli u to vreme imao 52, a Una samo 16 godina, optužio ga je za zavođenje maloletnice.

Uzalud je otac pokušavao da svoju mezimicu odvrati od ove ljubavi, a ćerka da izmoli oca da se predomisli. Judžin je bio kategoričan: ako se Una odluči za ovaj brak, on će je se odreći. Nadajući se da je reč o afektu i da će vremenom popustiti, Una se 16. juna 1943. udala za Čarlija, ali se po pitanju očeve odluke prevarila. Iako je kao prelepa tamnokosa devojčica blistavog uma bila očeva miljenica, ovaj čin nije mogao da joj oprosti. Nikada više sa njom nije progovorio ni jednu jedinu reč.



   "Kada sam zaista počeo da volim sebe, prestao sam da žudim za nekim drugačijim životom i mogao sam da vidim da je sve što me je okruživalo bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas to zovem zrelost!"

Prevario se i Judžin. Čarli je u četvrtom braku konačno našao pravu ljubav, pa je svoj nekada neobuzdani ljubavni život zamenio za skladno porodični. Una mu je pružila bezrezervnu podršku koja mu je na zalasku karijere bila neophodna, a on je njoj zamenio očinsku figuru koja joj je mnogo nedostajala. Dobili su pet ćerki (Džeraldinu, Hosephinu, Džejn, Viktoriju i Anet Emili) i tri sina (Kristifora, Judžina i Majkla).

Tokom proslave osamdesetog rođendana, na pitanje novinara kako mu je u braku, Čarli je vragolasto odgovorio: "U mom braku je sve u redu osim što mi je supruga stara, pa ne može da mi rodi još jedno dete."


Iako Judžin do kraja života nije želeo nikakav kontakt sa odbeglom ćerkom, ona mu je jednom nedeljno pisala, ne znajući da njen otac nikada ni jedno njeno pismo nije otvorio. Sva ih je uredno čuvao na noćnom stočiću pored kreveta, sve dok jedne noći sa njima pokraj sebe nije preminuo.  

Uprkos ogromnoj razlici u godinama, Čarli i Una su više od 30 godina proveli zajedno u skladnom braku. Nakon njegove smrti u 88-oj godini života, kao da je i njen život izgubio smisao. Odala se alkoholu i preminula četrnaest godina kasnije od raka pankreasa.    

   "Kada sam zaista počeo da volim sebe, spoznao sam da me moj um može poremetiti i da od nekih svojih misli mogu da se razbolim. Čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocenog saveznika. Danas ovu vezu zovem mudrost srca! "

   Čarli Čaplin na svoj 70-ti rođendan

http://www.medias.rs/search?s=velike+ljubavi+velikih+ljudi

Frida Kalo Dijegu Riveri

"Ništa se ne da uporediti sa tvojim rukama, ni sa pozlaćenim zelenilom tvojih očiju. Moje telo je ispunjeno tobom danima i danima. Ti si ogledalo noći. Groma bljesak besan. Vlaga zemlje. Udubljenje tvog pazuha sklonište je moje. Moji prsti krv tvoju dotiču. Sva moja radost je kad osetim da život kulja iz tvoje fontane i ispunjava putanje svakog mog nerva koji je i tvoj.”
 
Iako su i ponaosob bili veliki umetnici i veoma popularni, kako za života tako i posle smrti, Frida i Dijego, uglavnom će biti upamćeni kao jedan od najznačajnijih parova u Latinskoj Americi. Čak se zajedno nalaze i na novčanici od petsto pezosa.
Međutim, njihova ljubav nije bila idealna, a deblji kraj u ovom braku izvukla je Frida. Da joj žitot nije bio lak i pre Dijega govori činjenica da Frida nije imala ono najvažnije od detinjstva, a to je zdravlje. Još kao mala obolela je od dečije paralize zbog čega joj je jedna noga bila deformisana. Dugo je trpela ismevanje druge dece, ali je svoj dušeni bol rešila da iskaže kroz prkos. Deformitet je nije sprečio da bude fizički aktivna u disciplinama u kojima je mogla. Pa čak i da bude najbolja u nekim kao što je, recimo plivanje. Prkos je takođe izražavala kroz oblačenje muške odeće i druženje sa dečacima. To je oduševilo njenog oca koji je bio i više nego spreman da joj plati školovanje.
U srednjoj školi Frida je pronašla i svog prvog momka. Jednog dana dok su se vozili autobusom, doziveli su saobraćajnu nesreću u kojoj je Frida ozbiljno povređena. Nekoliko meseci je provela u bolnici. što je učinilo da se njen mladić Alehandro vremenom udalji od nje. Ne bi li joj prekratili muke i vreme, roditelji su joj doneli bojice i tako je ona počela da slika, uglavnom autoportrete, pošto u bolnici nije bilo previše inspiracije.Ohrabrena svojim talentom i radom, Frida je rešila da slike pokaže nekom stručnijem i tako je došla do samog Rivera. Dijego je u to vreme već bio u braku i to drugom. Kako je bio strastveni ženskaroš, bez obzira na to što nije bio preterano lep, Dijego je lako zaveo dvadeset godina mlađu Fridu. Ne samo jer je bio poznati slikar i muralista, već i jer su imali zajedničke stavove vezane za komunizam. I Dijego i Frida bili su strastveni komunisti. Opet,  to Dijega nije sprečavalo da crta i za kapitaliste.

Ljubav i brak sa Fridom, Dijega nisu smirivali. Nastavio je vanbračne veze sa ženama, a Frida je uporno trpela. Čak su se i u jednom trenutku razveli, ali su se nakon nekog vremena ponovo venčali. Frida se branila izgovorima da on u drugim ženama traži umetničku inspiraciju, ali potajno joj je smetalo što joj suprug ne pruža podršku, čak ni za vreme njenih teških opercija kičme. Sav svoj bol iskazivala je kroz slike i autoportrete gde je slikala sebe izlomljenu i krvavu.
Da bi pokrila svoj bol, Frida je utehu tražila i u ljubavnicima i ljubavnicama, a opet njen drugi brak sa Dijegom trajao je sve do njene smrti. Ipak trudila se da pred savetom zadrži pozitivan stav. Ostaće upamćena njena rečenica: ,,Šta će mi noge kad imam krila”,  koju je izgovorila pošto su joj amputirali nogu zbog gangrene. Preminula je u svojoj četrdeset sedmoj godini, 1954. Dijego umire tri godine nakon nje. U međuvremenu se još jednom oženio, a insistirao je da se Fridina ,,Plava kuća” pretvori u muzej u čast poznate umetnice, žene kojoj se uvek vraćao uprkos brojnim ljubavnicama koje je imao, i koja ga je uvek čekala, bez obzira na bol koju joj je zadavao svojim prevarama.