Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Velike ljubavi velikih ljudi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pet 4 Jan - 15:59

Možda smo mi stanovnici planete Zemlje, koji hodamo po njoj samouvereno u 21. veku, izgubili veru da one prave, iskonske, vanvremenske ljubavi još postoje. Ipak, uverili smo se da su postojali plemenitost i iskrenost, poštovanje i požrtvovanost, i one tanane emocije koje struje između dva srca, pri pomenu imena Vasko i Haša Popa.



U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici s prekrasnim drvoredima lipa, upoznali su se kao gimnazijalci Vasko i Haša. Pre toga, Haša ga je gledala danima, kako onako krakat i tanak korača kao da je stigao sa nekog drugog sveta. Posmatrao je i Vasko Hašu, i to je posle u stihove pretvorio: Očiju tvojih da nije, ne bi bilo neba u malom našem stanu. Smeha tvoga da nema zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali... Ruku tvojih da nije sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo."



Veliki poeta 20. veka, čija je poezija prevođena širom sveta, bio je sasvim skroman čovek, ali veliki gospodin, lucidan, sa izrazitim smislom za humor, ponekad sarkastičan, čiju su svaku reč njegovi sagovornici pamtili kao mudrost. Po kazivanju svedoka, sredinom sedamdesetih i osamdesetih voleo je da sedi u beogradskim kafanama: "Madera", "Mažestik" i "Ekscelzior", gde su se odvijali zanimljivi razgovori, a iznad svega prisutni su upijali svaku reč Vaska Pope kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou. Bio je duhovit i jednom prilikom, kada mu je kelner doneo lošu kafu, Vasko je rekao: "Ako je ovo kafa, ja sam Franc Kafka." Kelneri su ga veoma poštovali, i on je za njih bio jednostavno "profesor".

Sredinom osamdesetih, Vasko je ispričao prijateljima jedan zanimljiv kafanski događaj. Dok je sedeo u kafani "Ekscelzior", pio svoju kafu sa saharinom, čitao naše i strane novine, uživao u samoći, prišao je njegovom stolu neki grmalj — brkati policajac. Umesto pozdrava, uz krajnje ljubazan osmeh, počeo je da mu recituje pesmu "Očiju tvojih da nije".

Dugogodišnji prijatelji Vaska i Haše Popa bili su Žarko Rošulj, grafički urednik u "Nolitu" i umetnik, pisac vizuelne poezije, i njegova supruga, književnica Svetlana Velmar Janković. Osećajući skoru smrt, Vasko je zamolio svog prijatelja Žarka da piše o njegovom životu, govoreći mu pojedinosti iz svoje biografije, i napominjao mu: "Iskoristi priliku dok sam tu." Nažalost, tu priliku nije iskoristio za života pesnika, ali je kasnije, posle smrti Vaska Pope, objavio nadasve dirljivu, prisnu i prijateljski nadahnutu knjigu "Zapisi o Vasku i Haši". Koristeći ove zapise Žarka Rošulja, otkrivamo neobične detalje iz života pesnika i njegove velike ljubavi Haše.

Hašino pravo ime bilo je Jovanka Singer Popa, ali su je svi u porodici zvali Haša. Poticala je iz bogate i ugledne građanske porodice, gde je otac bio uvaženi advokat. A na arhitektonskom fakultetu, gde je predavala, inače i poznavalac više stranih jezika, Haša je bila za svoje studente koji su je obožavali Singerica.

Haša se rado sećala, sa osmehom, dana kada je Vasko došao da je, zvanično, zaprosi. U kući Singerovih svi su bili uzbuđeni, samo je devojka koja je pomagala u njihovom domu upitala: "A je l' se to naša Hanzi udaje za jednog 'šrajbera'? Od čega će oni da živu?"

Veliki srpski pesnik Vasko Popa umro je 5. januara 1991. godine. Kada su ga sahranili, prijatelji su sa Hašom sedeli u Vaskovoj sobi, a ona im je ispričala kako je krišom htela Vaska da izvede iz bolnice i da ga dovede kući da se više ne muči. Zato je odlučila da se ispava kako bi bila sposobnija za taj poduhvat. Uzela je pilule za spavanje. Probudio ju je neki nemir, koraci i žurba bolničkog osoblja. Hteli su odmah da je udalje iz sobe i ona je shvatila da je Vasko umro. Umro! A ona je spavala. Nikada kasnije nije mogla sebi da oprosti što je prespavala trenutak njegove smrti.


POKLONJENI DVORCI

Iz Vaskovih priča saznajemo u zapisima da su Hašini roditelji bili toliko imućni da su posedovali čak "dva dvorca" u Vršcu. Komunisti Vasko i Haša, kada je nastupilo "novo vreme", nagovarali su Hašinog oca da se dobrovoljno odrekne bogatstva u korist narodne vlasti. Stari gospodin im je mirno odgovorio: "Deco, ako vama te kuće ne trebaju — meni još manje trebaju." Nekoliko decenija kasnije Vasko se pitao, gledajući kako "novi ljudi" na vlasti grabe vile na Bregu, koliko su on i Haša pogrešili kada su voljno ostali bez "dva dvorca", jer kasnije, kada su odlazili u Vršac, nisu imali gde da odsednu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sub 5 Jan - 14:25

Jovan Jovanović Zmaj


Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima. Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta. Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.

Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.

Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.

Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.



Mladi poeta

“Mila gospođice Ružo,

uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…

…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”

Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:

“Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.

Ruža”

Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.

Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović… Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…

Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.

Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.

Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam,

Šetalicu satu zadržavam;

Jurim, bežim, ka očajnik kleti:

Zborim reči, reči bez pameti:

“Ne sme nam umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!”



"Đulići" i "Đulići uveoci" čuvaju svu ljubav i tugu koje su ispunile pesnikov život

Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.

Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu. Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.

Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”… A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu. Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.

Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pon 7 Jan - 22:04

Agatha Christie



Agata Kristi (Agatha Christie) – “kraljica zločina”, rođena je 15. septembra 1890. godine, u malom gradiću na obali Lamanša, u mešovitom braku Amerikanca i Engleskinje. Misterija je njeno drugo ime, a zločin strast.

Bila je briljantan ženski um koji je stvarao kriminalističku magiju i napravio potpuni preokret u ovom književnom žanru. U detinjstvu uz guvernante i stariju sestru Margaret, vreme je provodila čitajući krimiće, a kasnije ih je i sama osmišljavala. Kao devojčica pohađala je časove plesa, klavira i pevanja, igrala tenis. Uputila se sa šesnaest godina u Pariz u nameri da školuje glas koji nije bio dovoljno snažan, potom je došla na ideju da bi poziv pijaniste bio idealan, ali zbog treme prilikom nastupa, odustala je. Pisac u njoj ipak je imao drugi plan. Karijera pisca donela joj je 79 napisanih knjiga, od toga 66 kriminalističkih, posle Šekspira i Biblije njene knjige bile su najprodavanije. Širila je oko sebe misteriju i stvarala genijalna dela u kojima je Herkul Poaro detektiv, ekscentrik, koji nanjuši zločin ma gde bio.

Njen misaoni tok gotovo je bilo nemoguće dešifrovati, sva ta ubistva “u letu”, te ličnosti sa lažnim identitetom, potraga i klopke u koje se upada dok se ne stigne do osumnjičenog. Šta jednu ženu nagna da razvija klupko zločina, postavljajući teze potpuno neočekivano? Igrala je igrice sa zapletima, do te mere da su joj dečije pesmice poslužile kao motiv za neke od naslova njenih krimi romana. Uvek je zločin čuvala u nekom kutku nevinosti, u najmanje sumnjivom liku, mešala je boje krvi i čednosti, ljubavi i interesa, bila je tako vešta, da se stekao utisak da je i sama kriminalno nastrojena, a bila je samo žena, koja voli, pati, stvara. Nesuđena apotekarka, imala je potrebu samo za stolom i pisaćom mašinom, sve svoje mini neuroze i opsesije ubistvima pretakala je u maestralne zločinačke zaplete.



Svuda je videla zločin

“Koga da ubijem? Stranu studentkinju… ne, ona mora biti deo plana… onda nekog krajnje neočekivanog… recimo, vlasnika kuće?… ne, to je već preveliki kliše… treba da bude snažno… možda nekog neznanca?… ali koga… a to donosi mnogo problema…”

Kada je njen književni rad uzimao maha, ljubav je pokucala na vrata, tako da se Agata Kristi udala 1914. godine za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri kraljevskim avio-trupama. Pre nego što su se razveli 1928. Kristijevi su dobili ćerku Rosalind. Njen suprug se igrom životnih zapleta zaljubljuje u drugu i traži razvod od Agate, kojoj je u tom periodu preminula i majka. Nakon toga Agati se gubi svaki trag, ljubavna bol odvodi je u jedan mali hotel gde je policija zatiče, navodno bez pamćenja, tada izlazi njen roman “Ubistvo Rodžera Akrojda”.

Drugog muža, arheologa Maksa Malovana, za koga se udala 1927. godine upoznala je na putu po Mesopotamiji. On je bio pravi izvor inspiracije za Agatu, sa njim je proputovala ceo svet, a zahvaljujući toj ljubavi nastali su najslavniji romani, kao što su: “Leš u sarkofagu”, “Ubistvo u Orijent ekspresu”, “Deset malih crnaca”, “Ubistvo u Mesopotamiji”, “Sajam zločina”.

“Žena lakše zaboravlja nego muškarac, ali se i lakše seća onoga što je zaboravila. Samo ljudi koje voliš mogu ti život učiniti nepodnošljivim. Kajanje to je gubljenje vremena.” – napisala je Agata Kristi.

Ponekad se njen život nije razlikovao od života njenih junaka, ponašala se slično njima, živela je svoj savršen zločin do poslednjeg otkucaja srca, bolešljiva i klonula poslednjeg popodneva smišljala je svoje poslednje zaplete, umrla je u 86. godini života.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pon 7 Jan - 22:45

Milovan Glišić



Oniži rastom, a veliki dušom, dostojanstven i uvek brižljivo negovane brade, socijalista koji se družio sa radikalima i naprednjacima, začetnik seoske realistične pripovetke – Milovan Glišić. U svojim delima je iznosio sve ono što mu je dušu pritiskalo u malenim mestima, kakvo je selo kraj Valjeva iz kog je potekao sredinom XIX veka. Filozofiju je studirao u Beogradu, gde je i živeo sirotinjskim životom u iznajmljenoj sobici sa voljenom sestrom Stankom. Veliku školu nikada nije završio. Radio je kao pomoćnik urednika “Srpskih novina”, ali je i nasledio radna mesta nekih velikih imena, kao što su mesto korektora Državne štamparije nakon odlaska Đure Jakšića, dramaturg Narodnog pozorišta posle Zmajevog napuštanja prestonice. Ti poslovi su Milovanu napokon mogli da obezbede normalan život i samim tim mogućnost da stvori porodicu.

Od 1879. neprestano piše i objavljuje dela. Neumoran je u kritikovanju svih onih zelenaša, činovnika i kaišara koji zarađuju na seljačkoj muci, ismejava loše strane našeg društva, praznoverje, duhove, veštice, utvare, vampire… Usred tog zalaganja i svakodnevnog pisanja, pronalazi i vremena da se oženi. Izabranica njegovog srca je mlada Kosara, ćerka Jelene i Nikole Stefanovića. Venčali su se 20. maja 1882. godine, Milovanu je bilo 35 godina.

Međutim, sreću u ovom braku nije pronašao. Kosara je bila bogata naslednica, ćerka mezimica i ponašala se u skladu sa tim. Želela je život na visokoj nozi, tražila je najskuplje kuće na najboljim lokacijama u gradu, pranje rublja i peglanje je vršeno izvan kuće, naravno od strane drugih ljudi, a ono što je Milovanu najteže padalo – kuhinja je bila gotovo netaknuta, hrana je donošena iz kafane. I to ne po jedno jelo za svaki obed, već po nekoliko različitih kako bi gospođa mogla da bira. A mimo tih obroka, kupovani su najskuplji artikli, poput švajcarskog sira, ajvara i piva u flašama. Zbog ovakvog načina života, Milovan je morao danonoćno da radi i da se zadužuje. Da ne govorimo o putovanjima u inostranstvo, boravcima u banjama i sl. Pa kom muškarcu to ne bi prekipelo? Brak je potrajao kratkih, a Milovanu i te kako dugih, pet godina. Aprila 1887. godine Kosara je otišla iz kuće, a nedugo zatim bračni par je i zvanično bio razveden.



U ljubavi nije imao sreće

Sveže razveden, još uvek u najboljim godinama, Glišić je imao vremena za kafanu, drugujući sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem i dr. Često je plaćao cehove, a ponekad i sam bio švorc. Kada zaradi novca, plaćao je dugove i račune, pa bežao u prirodu. Kao da je želeo da pobegne od sveta koji ga je okruživao i tužno podsećao na loša iskustva. Mnogo je priča ostalo o pokušaju Glišićevom da svoje drugare okrene prirodi, kao i onih u kojima je opisan njihov trud da Milovanu kupe odgovarajuće odelo. Pantalone su mu nekako uvek bivale duže. Mnoge su šale nastale upravo na ovaj račun, a Milovan je nekako uvek umeo da ih prihvati sa osmehom. Pa i sam je tolike ismejao u svojim pripovetkama, ne bi bilo zanimljivo kada neko njemu to ne bi učinio.

Kao i mnogi u to vreme, penzionisan je iz političkih razloga, 1898. godine, da bi dve godine kasnije bio vraćen na mesto pomoćnika upravnika Narodne biblioteke u Beogradu. Kako se starost približavala sve ređe se čulo za ime Milovana Glišića. Jovan Skerlić ga nije zaboravio, u obimnoj studiji odao mu je priznanje i podsetio na: “jednog malog, sveg u bradi obraslog gospodina u dramaturškoj loži, koji se na predstavama francuskih vodvilja slatko smejao, dajući komandu za smejanje, koje je zaražljivo padalo u parter i dizalo se u galerije”.

Iako je malo radio na pripoveci, mnogo je prevodio. Uvodio je naše čitaoce u čarobni svet ruske književnosti, kao i u svet francuske literature. Živeo je sam samcit u hotelu “Nacional” kod Kalemegdana. Kao da je ceo život nosio pečat tog nesrećnog braka i kao da nije mogao da pronađe svoju srodnu dušu. I u restoranu je bivao sam, bez svojih drugara koji su mahom poumirali ili ležali bolesni, da bi i njega naposletku savladao kašalj i grudobolja. U hotelskoj sobi je provodio i svoje bolne dane, a lečila ga je njegova voljena sestra Stanka. Čim mu je bilo malo bolje, otputovao je u Dubrovnik, najlepši grad na Jadranu. Kao da je predosećao da će mu to proleće biti poslednje, koristio ga je maksimalno u gradu gde mnoge ljubavi počinju, ljubavi koje on nikada u svom životu nije imao.

Umro je jednog olujnog jutra 1908. godine u 62. godini. Sačuvana je fotografija sa te sahrane na kojoj se vidi mnoštvo naroda, zastave koje se vijore, a od najbližih uz njegov les nalazila se samo sestra Stana, njegov verni drug tokom čitavog života.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pon 7 Jan - 23:13

Ivo Andrić



Srce književnosti zatreperi pred ukoričenim mislima nobelovca Ive Andrića. Avantura koju nam Andrić nudi svojim jednostavno upakovanim genijalno britkim, smislenim rečenicama navodi da povazdan govorimo samo o tome. Ovoga puta snop interesovanja pada na najintimniji deo Andrićevog života, na komad obavijen svilenkastim, ljubavnim materijalima. Andrićeva karijera, ponekad je uspela da baci u senku njegov emotivni život, a najveća istina je da je on zapravo imao samo dve ljubavi: pisanje i “ženu koje više nema” – Milicu.

Ivo Andrić je imao naviku da se požali na svoje zdravlje, problem sa izdavačima, ali i na usamljenost koju je osećao. Svedočanstva o osećanjima koja su izvesne dame negovale prema nobelovcu Ivi Andriću, nisu postojala, što ukazuje da ih je po prijemu odmah uništavao. To potvrđuju sačuvana pisma koja je on slao svojoj Milici dok je još bila udata. Pisma koja joj je slao, sve do njene smrti, potpisivao je sa “Mandarin”.

Nesvakidašnje tajanstveno, suzdržano, elegantno, ozbiljno i distancirano biće, kao što je bio Ivo Andrić, sudeći po ljubavnoj istoriji umeo je da bude nežan, privržen, strpljiv i da se izbori za ono što želi čak i ako neko stoji između. Žena koja je uspela da magijom privlačnosti ukrade poglede i srce Ive Andrića bila je udata. Trougao ljubavi unosi posebnu buru u Andrićev život. Beograd u vreme okupacije, u ulici Prizrenskoj, krio je tajnu ljubav sa Milicom Babić-Jovanović, čiji je muž nakon službe u Berlinu mobilisan i poslat u nemačko zarobljeništvo. Te prilike otvorile su vrata za slobodno viđanje zaljubljenog para.



Račun se plaća noću na dugim poljima nesanice

Rizične ljubavne priče po svemu sudeći mogle su se lako prišiti za Ivu Andrića. Postoji priča da je i supruga njegovog kuma, Gustava Krkleca, bila predmet interesovanja i požude, ubrzo se situacija zakomplikovala kada je stvar otkrivena i to povlači određene sankcije za književnika, masona, ambasadora Ivu Andrića. Kada mu je na prepad kum Gustav uleteo u kancelariju, zapitavši Andrića šta se tu dogodilo, reakcija koja je usledila svojstvena je vrhunski hladnim ljudima, dobro pozicioniranim u svom kosmosu. Kada je stigla kafa koju je poručio, Andrić odgovara na postavljeno pitanje svog kuma:

“Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo.”
Andrićev kum, njegovo neverstvo prijavljuje masonskoj loži “Preporođaj” kojoj su obojica pripadali, a loža onda skida “kecelju” Andriću.

Ali vratimo se na ženu koja je istinski bila najveće utočište, inspirativni pogon i zvezdana vasiona Andrićeve ljubavi – Milicu Babić.

Na prvom spratu zgrade u Prizrenskoj ulici, na balkonu Ivo Andrić je sedeo, na krilu držao svesku i pomno beležio svoje nabujale misli, da ne odbegnu u zaborav. Milica ga je svakodnevno posećivala, važila je za lepu ženu, na njenu adresu odlazi posveta za priču “Jelena, žena koje nema”.

Znatiželjni posmatrači i sakupljači intimnih začina za trač jela, definisali su ih kao lep i skladan par koji se najčešće mogao videti za vreme večere u Klubu književnika.

Venčali su se u septembru 1958. godine, Milica je tad već postala udovica i radila je kao kostimograf u Narodnom pozorištu. Ivo Andrić je tada imao 66 godina, tolike godine čekao je samo jednu ženu i smrt njenog supruga. Ova postavka ljubavnih teza i ne bi bila tako nemoguća, da se nisu pojavile insinuacije da je svaki podatak iz ove ljubavne priče potpuno lažiran. Elem svi izvori ukazuju da je nedodirljivi književni vladar ipak bio satkan od krvi, mesa, nagona, želja i receptora za ljubav.

Istorijska vest o Nobelovoj nagradi zatekla je Ivu Andrića i tada već njegovu suprugu Milicu u domu, gde su zajedno nazdravili u prisustvu kamera koje su taj trenutak ukrale i poslale u večnost.

Raskošna kraljevskoplava haljina, sa crnom mašnom u kosi, ponosno je išla uz svog Ivu dvoranom dok ih je orkestar pratio sevdalinkom “Kad ja podoh na Bembašu”.

Bio jednom jedan Ivo Andrić očaran ženom Milicom i svako sećanje na ovu ljubav znači da život za njih još nije završen.

“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.” – ove reči posvetio je svojoj voljenoj Milici.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pon 7 Jan - 23:22

RASKIDAN ĐERDAN

Ljubav Milana Rakića i Desanke Živadinović najviše je ličila na bajku



Beogradsko dete Mile Rači, kako su ga u detinjstvu zvali, rodio se 18. 9. 1876. u Knez Mihailovoj ulici. Detinjstvo je proveo u donjem delu Cetinjske ulice i igrajući se sa Palilulcima često zarađivao čvoruge. Rakić potiče iz ugledne porodice: otac Mita Rakić prvi prevodilac "Jadnika" Viktora Igoa na srpski jezik, zet Milan Grol, pozorišni i književni kritičar, političar. Ostavši rano bez oca, on se privija uz dedu po majci, čuvenog Milana Đ. Milićevića, književnika i uglednog predsednika Srpske akademije nauka, koji ga je mnogo čemu poučio i materijalno pomogao. Tako uspeva da upiše Filosofski, sa koga prelazi na Pravni fakultet, a zatim nastavlja studije u Parizu.



Jovan Dučić i Milan Rakić

Pesnik i diplomata, Milan Rakić bio je jedinstvena ličnost u književnom i uopšte javnom životu između dva svetska rata. Napisao je samo jednu knjigu poezije i ostao u našoj kulturi jedan od retkih koji je uživao poštovanje i divljenje Isidore Sekuluć.

Već prve pesme, a zatim i prva zbirka, naišle su na nepodeljene simpatije književne kritike. Jovan Skerlić ih je odmah uvrstio među najlepše "koje su za poslednje vreme na srpskom jeziku napisane". Prvu službu Rakić je započeo u izvoznoj banci, zatim je prešao u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Kao već priznati pesnik i ukazni činovnik počeo je da dolazi ponedeljkom predveče na prijeme kod istoričara i akademika Ljube Kovačevića. U Jevremovoj 37 okupljali su se mnogi viđeni ljudi. Čest gost je bio i mladi pesnik, koji se u januaru 1906. oženio Kovačevićevom ćerkom Milicom. Po venčanju mladi bračni par odlazi u Prištinu, gde je Milan postavljen za vicekonzula. Diplomatsku karijeru zatim nastavlja u Skoplju i Solunu, a posle rata je poslanik u Kopenhagenu, Sofiji i od 1927. u narednih šest godina u Rimu.

Isidora Sekulić koja je Rakića lično poznavala, tvrdila je da su njegove pesme "lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi". Evo nekoliko stihova o očaravajućoj Gospi, koji slave život, ljubav, ženu, strast: "Sinoć sam Gospo, pio razna vina, a sve u čast i slatko ime vaše. No svuda beše takva mesečina da mišljah: pijem nju iz svake čaše."

I zaista, što je do sada bilo potpuno nepoznato, zaljubljeni poeta, iako je tada već bio oženjen, pevao je da mu je život "raskidan đerdan" i da se našao "na obalama gde je večna plima".

Njegova velika ljubav, kako tvrde istoričari književnosti, zvala se Desanka Živadinović. Rakić je bio opijen njenom lepotom. Posebno njenom putenošću i strastvenošću. Bila je "uvek nova, uvek tako čudno draga". Sačuvano je petnaestak pisama Rakićevih voljenoj ženi. Pisana su pretežno u vreme Prvog balkanskog rata (1912). Već u drugom pismu pesnik Desanki kazuje svoju ljubav. Istog meseca Rakić je doživeo najsrećniji trenutak da se sa svojom dragom susretne u Beogradu u kafani "Moskva".

Tih dana, Desanka se iz Bora gde je živela, preselila u Zagreb. Rakić je pomislio da je to kraj njihove ljubavne veze.

Posebno je zanimljivo što Rakić, u pismu poslatom iz Beograda 3. 5. 1912, piše da namerava da objavi čitavu zbirku ljubavnih pesama, Desankom inspirisanih i njoj posvećenih. A on, kako kaže, ljubavne stihove nije pisao ni kao dvadesetogodišnjak. Ističe da će tom zbirkom "uneti jednu neobičnu i novu notu u tzv. ljubavnu liriku srpsku". Milan pokušava sa Desankom da se sretne ako ne u Zagrebu, a ono u bližoj okolini. Razočaran i nesrećan, moli Desanku da mu makar svoju fotografiju pošalje.

Ljubav između Milana Rakića i Desanke Živadinović bila je pre i više bajka nego stvarnost. Novi, prvi svetski rat, nije je prekinuo, ali je njihovu prepisku ipak sveo na retka i kratka javljanja. Poslednje pismo, tačnije dopisnica, datira iz 1916. godine. Rakić je šalje na adresu u Švajcarskoj. Šta se posle dogodilo — ne znamo. Nema nikakvog traga niti svedočenja. A naš veliki pesnik, pred kraj života, još zaljubljen, u svojim stihovima kaže da može mirno da završi "svoga života dane".

Kada se razboleo, Rakić je dva puta operisan u Parizu. Posle prve operacije vratio se automobilom kojim je sam upravljao, ali posle druge morao je da svrati u Zagreb, u sanatorijum na Srebrenjaku. Zabeležena je jedna od njegovih poslednjih rečenica: — Ne čudite se doktore. Meni je suza uvek nailazila lako. Kao da sad čujem očev glas: "A kod tebe, Mile Rači, opet suze."

Umro je u Zagrebu u četvrtak uveče 30. juna 1938, a sahranjen tri dana kasnije sa vojnim počastima na beogradskom Novom groblju.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 16:32

Rade Drainac

Rade Drainac je poput mnogih velikih pesnika uglavnom bio bez para, govorili su da je proćerdao život, da je skitnica i boem, a sam za sebe je jednom izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog prava. Upamtite: To sam ja!”. Životario je, govorio da kada bi se poezija jela, on bi bio najslavniji kuvar na svetu, Radojko Jovanović, u pesništvu poznatiji kao Rade Drainac, tek pred kraj života je postao pesnik bunta.

Rodio se poslednje godine XIX veka u siromašnoj kući, pa mu je i celo detinjstvo proteklo u oskudici i nemaštini – čuvao je stada, išao u nadnicu, radio u polju, sa 14 je otišao od kuće, napustio školu, bio u ratu, stigao čak do Francuske i već sa 20 godina imao životnog iskustva kakvo neko ne stekne za ceo svoj život. Vedrog duha, umeo je često da se šali i mnoge stvari nije shvatao ozbiljno. Bujna mašta mu je pomogla da postane jedan od najplodnijih beogradskih pisaca. A pisao je svuda – u kafani, na palubi broda, u kancelariji za pisaćim stolom, u kupeu voza. Na tim mestima je progovarala njegova pesnička misao i nastajale zbirke pesama, 15 objavljenih.

Kafana mu je bila druga kuća, u njoj je zdravlje gubio, slamao srca ženama, prijatelje razneživao svojom poezijom, a kad mu je bilo najteže žudeo je za toplim majčinim zagrljajem. Kažu da je majku veoma voleo, teško je podneo njenu smrt. I tek tada, kada je jedna važna ženska figura otišla iz njegovog života, bar u ovom fizičkom smislu, Rade je odlučio da svoje srce pokloni jednoj ženi. Bio mu je potreban saputnik kroz ovaj surovi život. O tome je pisao: “Čovek je suviše velika kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba. Neko mu je potreban, da sluša njegove ludosti, ili mudrosti, da pati zbog njegove nesreće, ili da mu u ušima sipa otrovni prašak kao u Šekspirovim dramama…”.



"Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena."

Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića. Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali. Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik “vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.

Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i dok je ležao u bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada, imao je samo 44 godine.

Rade je voleo žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve-tri prijateljice. Ona koju je voleo i koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:

“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!”


W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 16:38

Branko Radičević



Povratak u davne dane te 1824. godine odvodi nas pred vrata rođenja Branka Radičevića, bez čijeg postojanja književno sazvežđe nikada ne bi bilo potpuno.

Njegov književni izraz odgajan je na “čisto srpskom zemljištu”. Uneo je u odaje narodne poezije autentičnost i jasno stavio do znanja svojim kolegama da ona može biti lepa i bogata, bez elemenata tuđine.

Putanja Brankovog života, na prvi pogled, nimalo ne odudara od života svih ostalih ljudi. Normalnost, jednostavna životna istorija, ipak krije neku sudbinsku začkoljicu. Jedna manje poznata stvar tiče se Brankovog imena, koje je umetničko, a ono pravo ime, koje dobija po rođenju, bilo je Aleksije.

Brankov život ima dva mesta boravka – u Karlovcima i u Beču. Dve putanje i samo jedan kraj.

Pre vremena postaje školarac, koji rano ostaje bez majke, završio je Karlovačku gimnaziju i po završetku oprostio se s tim “mestom dragim” i tu su koreni pesme “Đački rastanak”. Mladića, po imenu Branko Radičević dočekao je Beč, u kome upisuje pravo, koje je uspeo da privede kraju, ali ga nikada nije završio.

Dečački dani ostaju u Karlovcima, a Brankov život u Beču, u kome je vojevao životne bitke, učio, pobratimio se i potajno voleo ćerku jednog srpskog velikana.

Iz prikrajka svoje oči veoma često ‘trovao’ je njenom lepotom, zvala se Mina i bila je sedmo dete Vuka Stefanovića-Karadžića. Važila je za pravu zavodnicu, sa mnogo udvarača, izuzetno talentovana za muziku, slikarstvo i književnost, bila je okružena pažnjom i težnjom da se što kvalitetnije obrazuje. Na bečkim balovima bila je odjek srpske tradicije u narodnoj nošnji, igrala je narodna kola, držeći svoje glavne adute čvrsto u rukama, dok su za njom uzdisali zadivljeni njenom ličnošću, stavom, harizmom, obrazovanjem.

Poznavaoci i istraživači književne istorije govore o simpatijama između Branka i Mine, izostavljajući mogućnost da je simpatije gajio samo Branko. Minin idealizovani portret Branka govori više od svake reči, šapuće ljubav koja nikada nije pustila svoja krila. Branko je tada bio samo siromašni student u Beču, a Mina bogata kći, koju su mnogi opisivali kao idealnu saputnicu Branka Radičevića.



Mina je bila njegova druga polovina sa kojom ga život nikada nije spojio

Branko Radičević, po opisima, bio je sklon vragolanstvu. Pratio ga je glas da “žene diže u zvezde ili obara na travu”, dok se čudna ljubavna priča spreda oko njegovog imena. Naime, postoje indicije da nije samo Vukova ćerka Mina bila polje po kome je Branko prosipao nežnost, simpatije i skrivene želje, već se i pogled njene majke obarao pred njegovim likom.

Okolnosti u Brankovom životu menjaju pravac onog trenutka kada saznaje da boluje od teške i neizlečive tuberkuloze, nespreman da se pomiri sa sigurnom smrću, koja će ga brzo povući za ruku i odvesti sa sobom, prestaje da uči gotovo završena prava i upisuje medicinu, u nadi da će sam sebi pronaći lek i izlečiti se. Dan za danom, bolest je otkidala po parče od onog Branka koji je bio radostan, pun želja i ambicija, a on je odbijao do poslednjeg trena da ode u bolnicu. Jednog dana na nagovor Vuka Kardžića pristaje da ga smeste u bečku bolničku postelju. Svakodnevno su mu u posetu dolazili prijatelji i sam Vuk, ali i njegova supruga, koja je sa posebnom pažnjom negovala Branka. Poslednji dan Brankovog života provela je sa njim. Bio je nasmejan, raspoložen za razgovor, dugo je sedela pored njegove postelje držeći ga za ruke i onog trenutka kada se uputila ka vratima da ostavi Branka da odmori, okrenula se da ga još jednom pogleda, a njegovo lice polako je otimala smrt. Osmehnuo joj se zahvalno, dok je pritrčavala krevetu sa krikom na usnama njegovo srce otkucalo je svoje poslednje sekunde.

Ostao je žedan života, nestašluka, strasti o kojoj je pisao. Postao je poznat pesnik za života, koji u 29 godini umire u bedi.

Večnost je prizivao, a u čast svoje ljubavi devojku koju je voleo stavio je u stihove:

“Pevam danju, pevam noću,
Pevam, sele, što god hoću,
I što hoću, to i mogu”…

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 16:55

Simo Matavulj



Književnik koji je u svom životu i literaturi spojio tri podneblja i ostao im veran ne pridajući nijednom poseban značaj – Šibenik, Cetinje i Beograd. Svako je iskreno voleo i svakom se vraćao u svojim delima. A pored zemlje i književnosti, da li je voleo možda i neku ženu ili više njih, otkrićemo vam u ovom tekstu o velikanu srpske književnosti – Simi Matavulju.

Čovek od knjige nikada nije bio previše zainteresovan za školu, a kako nije imao čvrstu očevu ruku u detinjstvu, svi iz familije su pokušavali da od njega naprave nešto. Čak su ga slali i u manastir na planini Velebit, gde je njegov stric bio iguman manastira Krupe, međutim to mu je samo koristilo u kasnijem literarnom radu, vrlo brzo su uvideli da nije za mantiju. Konačno se pronašao u Učiteljskoj školi i u devetnaestoj godini postaje učitelj u Dalmaciji. Baš tu, u Zadru, sustigle su ga i prve ljubavi koje je opisao u delu “Bilješke jednog pisca”: “Ja sam zavolio dvije udavače u jedan mah, i obje najvatrenije, i kod svake nađoh odziva. Ne znam, dabome, koliko su njihovi “odzivi” bili iskreni, ali da je svaka imala razloga vjerovati da je ne obmanjujem, tome je dokaz što je taj malko zapleteni roman dugo trajao. Ljubavni sastanci i prepiske učestaše; počeše cvjetati i stihovi.”

Matavulj je bio zaljubljive prirode, što se može primetiti iz samog njegovog zapisa, te ga ta tradicija nije napustila ni kada se zbog posla preselio u Herceg Novi. Sve što je radio mimo posla predavača italijanskog bilo je da se provodi po kafanama i da se zaljubljuje.

Nakon jednog kriznog perioda koji zamalo što nije životom platio, okreće se zdravijem načinu života, dobija premeštaj na Cetinje i učestvuje u mnogobrojnim poslovima, iako para nema mnogo. A devojaka? O tome piše svom bratu Đuri krajem 1884. godine: “…Pitaš me kako živim? Dosta loše. Studen velika, a samoća i malo novca. A što me pitaš jesam li našao djevojku? Koga će mi vraga.” U to vreme započeo je i rad na svom najpoznatijem i najboljem delu “Bakonja fra-Brne”.



Pravu ljubav je spoznao tek u poznijem dobu

Pet godina kasnije konačno se skrasio u srpskoj prestonici, Beogradu. 1891. došla mu je bratanica Darinka u Beograd da se upiše u Višu devojačku školu. Pokazaće se da je to bilo sudbinsko u njegovom životu. U toku njenog prijemnog ispita, Simo je upoznao dvadesettrogodišnju učiteljicu, lepu Milicu Stepanović. Odmah ga je osvojila ova inteligentna i ljupka devojka, “plavih očiju, izvijenih obrva i grgurave kose”, kako ju je sam opisivao. Poučen ranijim iskustvima u ljubavi, a i poprilično zašao u godine (bilo mu je skoro četrdeset), bez mnogo dvoumljenja odmah ju je zaprosio. A bratu Đuri ovako pisao: “… Da sam htio, dragi brate, ja sam mogao naći djevojku sa velikijem novcem, samo ne bih našao Milicu. Vjeruj mi, Đuro, da sam dobro otvorio oči i to odavno. Zasad ti samo to kažem, a uvjeren sam da ćeš se ti i Ana obradovati: ti sreći svoja brata, a Ana svoga đevera. Naša Darinka pak stekla je strinu kakvu samo poželjeti može.”

Ubrzo po venčanju, Simina literarna karijera krenu naviše i dostiže vrh kada mu izađe roman “Bakonja fra-Brne”. Ljubav je blagotvorno uticala na njegov rad, međutim bračna sreća, nažalost, nije potrajala. Milica se okliznula u školskom hodniku i pala, pritom izgubivši bebu. Nesreća kažu nikad ne dolazi sama, pa je tako ubrzo obolela od tuberkuloze i samo nekoliko dana pre godišnjice venčanja umrla u 25. godini. Siminoj tugi nije bilo kraja, srce mu se cepalo za voljenom ženom. Prestao je da piše, svog ga je tuga obuzela, samo je posećivao Miličin grob i dugo kraj njega plakao. Kada se nakon nekog vremena ipak vratio pisanju, radio je dramu “Zavjet” posvetivši je Milici i glavnoj junakinji podarivši njeno ime. Tugu je utapao u kafani, društvu i alkoholu.

Da bi ga sprečio da krene krivim putem, njegov prijatelj iz Novog Sada odlučuje da provodadžiše i javlja mu da je našao ženu za njega. Bila je to Ljubica, udovica novosadskog trgovca Nikole Dimovića, ćerka advokata iz Rume. Bogata, bez dece, dobra žena, baš onakva kakva je bila potrebna piscu slomljenog srca. Simo je oberučke prihvatio. Dvoje vršnjaka se svakodnevno viđaju, Simo je oduševljen njenim bogatstvom, ali i njenom dobrom dušom.

Venčanje se odigralo 1900, iste godine kada su se i upoznali, u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu. A odmah po venčanju bračni par je krenuo put Budimpešte, zatim u Beč i Minhen, pa potom u Pariz. Svakodnevno su na izložbama, lumpovanjima, troše novac i uživaju. Mladoženja se u novostečenom bogatstvu odlično snalazi, siromašna prošlost ostaje za njim. Po povratku s puta, nastanjuju se u samom centru Beograda, u Knez Mihailovoj ulici. Posluga, fijakerista, kao i književne večeri po uzoru na pariske, obavezni su u njihovom domu. I pored života u blagostanju, Simo ne prestaje da piše. Postaje član Srpske kraljevske akademije, a ubrzo mu izlaze mnoga dela. Međuvreme ispunjava putovanjima – Carigrad, Beč, Pariz, Rim, Alžir…

Kao što to obično život udesi, Simo i njegova Ljubica nisu dugo uživali u zajedničkom životu. Osam godina od venčanja, pozlilo mu je na ulici. Baš kao i u mladosti, udarila ga je kap. Poslednje što je rekao bilo je: “Ne bojim se ja smrti. Samo ne bih voleo da umrem ovde na sokaku.” Preminuo je istog trenutka kada su ga uneli u kuću. Za njim je ostala Ljubica da žali, bez poroda, sama bez ikoga. A on… otišao je u drugi svet, možda da pronađe svoju veliku ljubav Milicu koju nije mogao za života da usreći.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 17:02

Jovan Dučić

Književni rad Jovana Dučića nadaleko je poznat, ne zahteva previše uvodnog elaboriranja, pa da odmah pređemo na malo intimniju stranu njegovog života. Rođenjem vezan za Trebinje, a radom i životom za Mostar, Pariz, Ženevu, Sofiju, Atinu. Putnik punih kofera stihova, reči, velikih ljubavi, snova i tajni.

Velika kontroverza koja se prišiva za ovog književnog maga tiče se njegovog stava prema ženama. Da li ih je pritajeno mrzeo ili vanzemaljski voleo? U svemu što je ikada od reči skrojio i posvetio svakoj ženi koja je razmažena, plačljiva, tuđa, nečija ili ničija, data ili osvojena, sujetna mučiteljica ili detence koje pokorno moli za ljubav, naziru se nedokučivi tragovi njegovih osećanja prema ženi koji na prstima hodaju po tankoj liniji.

Čaršijska šaputanja išla su u nedogled u diskusiji na ovu temu, jedno je sigurno: žene nikada nisu bile nezainteresovane i ravnodušne na vanvremensku kreaciju zvanu Jovan Dučić. Ako samo na tren zastanemo nad rečenicom “Da vas žena voli ženski, morate prema njoj postupati muški” upašćemo u jamu dileme: “Šta je pesnik hteo da kaže?”. Da li je ovo samo privid zaštitničkog odnosa prema ženi ili odjek jednog dobro kamufliranog mrzitelja žena?



Žena dobro zna da je slaba samo kad voli

Tragovi prve velike ljubavi pesnika Jovana Dučića zauvek počivaju na grobu Mage Nikolić Živanović, koja je dugo godina pre smrti pateći za Dučićem, dane provodila u kući tražeći utehu i sreću u pismima koja joj je slao.

Na njen zahtev večni počinak joj krase reči: “Maga Nikolić Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće”. Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o brojnim vezama i vanbračnoj deci. Malo je poznato da je svom velikom kolegi i prijatelju, Aleksi Šantiću preoteo verenicu, iz hira ili kratkotrajne zaljubljenosti to niko nikada nije saznao. Dučić je nakon odlaska u diplomatiju prekinuo svaki kontakt sa tom devojkom, ostao je i bez nje i bez prijatelja.

Žene su u Dučiću budile poriv da napiše sve ovo:

Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.

Žena u koju smo zaljubljeni prestaje biti za nas obično ljudsko biće, nego ili postane beli anđeo ili crna sotona.

Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža bilo ljubavnika.

Žena vas najviše voli kad ima da ona prašta vama, a ne vi njoj.

Ljubav je definisao ovako:

“U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja.”

Dučićeva poezija odiše iskušenjem, igrom opažanja i shvatanja razmera jednog osećanja kao što je ljubav. Odraz njegovog ličnog ljubavnog plana po svemu sudeći reflektovao se na bele hartije koje su upijale filozofiju odnosa prema svetom biću – ženi. Od ljubavi je stvorio mitologiju, a u biti bio je sam, tragao je za idealnom ženskom kreacijom, kudio i hvalio ženski rod, napisao najlepše stihove ikada, ali kome? Ostaje da nagađamo.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 17:09

Petar Kočić

Vreme u kome je živeo i pisao čuveni bosanski pripovedač bilo je sve samo ne mirno i idilično. Kratko je živeo, ali sreće nije imao… Večito u borbi za oslobođenje i pravdu, borio se svojim najmoćnijim oružjem – pisanom rečju.

Petar Kočić se rodio nedaleko od Banjaluke, ali se već sa gimnazijskim danima preselio u Sarajevo, da bi ga na kraju put naneo u glavni grad, Beograd. Međutim, beda ga prati u stopu kao najverniji sluga. Kao i svi velikani 19. veka, i Petar odlazi na studije u Beč. Koliko god to izgledalo sjajno, beda ga ne napušta ni tamo. Studira filozofiju, noći provodi bez ijednog zalogaja, smrzava se u ledenoj sobici, šeta u odrpanoj garderobi, ali snaga i volja da uspe vode ga napred i ne odustaje. I povrh svega, zadovoljan je zato što je samostalan i nikog ne opterećuje. A negde u to vreme, početkom 20. veka izlaze mu i prve zbirke pripovedaka, među njima i najpoznatija “Jazavac pred sudom”.

Nakon završenog fakulteta, vratio se u svoj rodni grad i tu ga je zatekla ljubav. Crnokosa devojka vatrenih vragolastih očiju po imenu Milka zapala je za oko mladom piscu. Kako to obično sudbina umeša prste, tako je i ovde “namestila” da lepotica bude najbolja drugarica njegove sestre Kriste. Već iste večeri su se upoznali, a sutradan joj je napisao pismo. Zaljubio se Petar do ušiju, ali strah ga sprečava da zatraži njenu ruku. Strah od toga šta donosi budućnost, s obzirom na njegovu profesiju i uopšte put kojim je krenuo. Stoga joj piše ne bi li je upoznao sa situacijom: “… Ali treba i ovo da znaš: da ću ja možda po zatvorima i apsama provesti veći deo svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i lepšu budućnost, zagrli se sa mnom da se kroz cijeli svoj život za sirotinju borimo jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati…” I ljubav je bila jača od svega. Milka se ni časa jednog nije dvoumila; ona ga je već u svojim snovima videla kao svog životnog saputnika, te je bez razmišljanja pristala da sa njim podeli sve u životu.



Ceo život je posvetio borbi

Venčanje je obavljeno tajno, 18. septembra 1904. godine, sat vremena pre ponoći, a već u zoru su bili na putu ka Beogradu. I pored velikih priznanja Petar ne može da nađe posao, tek nakon nekog vremena postavljaju ga za profesora jezika i književnosti u Srpskoj gimnaziji u Skoplju. Ni ovde ne nalazi mira, zalaže se za socijalnu i nacionalnu pravdu, a zbog jednog članka u novinama ostaje bez posla. Dalje ga put navodi u rodnu Bosnu, u Sarajevo, gde postaje sekretar “Prosvjete”. Od tada pa narednih godina biva hapšen, proterivan, kažnjavan… Tako prolaze prve godine bračnog života, Milka i on su više zajedno u mislima nego u stvarnosti.

Stiče se utisak da je život ovog velikana bio obavijen tamom i nesrećom, ali ostao je zabeležen govor njegove Milke, koja se sećala i lepih trenutaka u njihovom zajedništvu: “Bilo je i svetlih trenutaka kad ga je narod njegovog kraja izabrao 1910. godine za poslanika. Živeli smo tada u Banjaluci. Radio je mnogo, a pisao samo noću. Uvek bi sve meni najpre pročitao i pitao me: “Kako ti, Milka, izgleda?” Ja se nisam u to mnogo razumevala, samo bih mu rekla: “Ti nešto oštro pišeš”. A on bi dodao: “Za ovu ću ovoliko dobiti, a za ovo ovoliko”, misleći na zatvorske mesece.”

Jasno je da je Petar u Milki imao i ženu i ljubavnicu, i najboljeg prijatelja, savetodavca… Velika ljubav je odolevala vremenu, ali je surovost života nije ostavljala na miru. Prvi sin im je umro u trećoj godini života, a sledeće, 1914, stigla je uteha u vidu ćerke Dušice. Međutim, život kakav je vodio i te kako je ostavio traga na Petrovom telu i duhu. Smešten je u duševnu bolnicu, gde je i umro dve godine nakon što je na svet došla malena Dušica.

Kako ga život nije mazio, a sreća vešto zaobilazila, tako nije ni dočekao oslobođenje, a ostvarilo mu se predviđanje kojim je oplakao sebe: “U ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu, vajme, i umrijeh!”. Supruga Milka je ostala sa malenom Dušicom da čuva uspomenu na svog Peru i da prenosi priče o njemu narednih 50 godina, koliko ga je nadživela.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 17:13

Branko Ćopić

“Tamo gde je Petar Kočić stao, nastavio je Branko Ćopić i sam se, poput Kočićevih junaka, probijajući kroz mećavu dosuđenog mu vremena.” List “Politika”

Rođen je 1915. godine u Podgrmeču, u selu Hašani, nadomak Bosanske Krupe i odrastajući uz deda Rada, u okrilju njegove dobrote i pod zaštitom njegove priče, krajiški sirotan rano stiče sklonost ka maštarijama i sanjarijama, a iskazuje naklonost i saosećajnost sa slabima i nezaštićenim božjim stvorenjima. Ćopić će svoje najblistavije stranice napisati o njima natapajući ih upravo ovim osećanjima.

Pisac, čijim smo se stranicama okretali kad god bismo se zaželeli lepote i neke samo još u uspomenama moguće topline, stigao je u Beograd, tačnije u Zemun, početkom jeseni 1935. godine, kao dvadesetogodišnji veseli i radoznali tek svršeni učenik Učiteljske škole. Iz učiteljske škole u Banjaluci, Branko je bio izbačen iz u četvrtom razredu zbog čitanja napredne literature, pa je školu ipak završio u Karlovcima. Na železničkoj stanici u Zemunu ga, zbog nesporazuma, nije sačekao prijatelj, kasnije poznati slikar Miloš Bajić, i Branko se pešice uputio prema Beogradu. Mrak ga je uhvatio na ulasku u grad i on je prvu noć u prestonici prespavao ispod Savskog mosta.

U Beogradu upisuje Filozofski fakultet i za vreme studiranja s vremena na vreme objavljivao je priče u “Politici”, posebno kada je urednik bio Žika Milićević. Ćopićeve priče i pesme namenjene maloj i velikoj deci, nepopravljivim maštarima i onima koji, uprkos svemu, veruju u dobrotu, setna su kazivanja o odrastanju i zrenju, o magarećim godinama i čežnjama u bosonogom detinjstvu.



Branko Ćopić

Njegova najveća ljubav, Bogdanka Cica Ilić diplomirala je za lekara i bila pedijatar. A 1951. godine postala je i zvanična supruga. Kumovi na Brankovom i Bogdankinom venčanju bili su pesnici – Skender Kulenović i Dušan Kostić.

Bračno ognjište Ćopići su svili prvo u zgradi palati na uglu ulica Srpskih vladara i General Ždanove u garsonjeri na trećem spratu. U prvoj sobi je bila redakcija “Pionira”, a u drugoj je stanovao njen glavni urednik Branko Ćopić sa ženom Cicom. Nešto kasnije, Branko je kupio veliki stan u istoj zgradi, samo na ulazu iz Ulice srpskih vladara. Posle jutarnje kafe Cica bi odlazila na posao, u Dom zdravlja na Novom Beogradu, a Branko je ostajao sam. Sam sa tolikim svojim likovima, pričama i emocijama.

Prvo bi, kažu, narezivao olovke, a onda je sedao za pisaći sto. Pisao je u običnoj đačkoj svesci, mnogo decenija. A kada mu se napisano ne bi dopalo – brisao je, takođe običnom đačkom gumicom. I tako celo pre podne, se dok se Cica ne bi vratila. Ona je, uz sve druge obaveze, bila i prvi strogi čitalac Brankovih dela. Osamdesetih godina, u vreme već proređenih, ranije redovnih šetnji od kuće prema Kalemegdanu, kada i bliski prijatelji primećuju prve znake piščeve depresije, Branko je zapisao: “Gubi mi se zlatna nit, sve ide zaboravu..”. Da li je baš tako? Zlatna nit Branka Ćopića sačuvana je ne samo u stotinama hiljada primeraka njegovih odštampanih knjiga, već i u ovoj sobi iz koje kao da je, samo na tren, izašao jedan zaneseni dečak i jedan mudrac.

Godine 1968, Branko Ćopić je napisao prvi testament od ukupno tri koliko je posle njegove smrti pronađeno. I u prvom, i u drugom, i u trećem, svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, svoje autorsko pravo, sav nameštaj i slike u stanu, ostavlja supruzi Bogdanki Cici Ilić-Ćopić.

Danas most preko Save ispod kojeg je prvi put prespavao kada je boravio u Beogradu nosi njegovo ime, ali nažalost zbog tragične smrti u martu 1984. godine. U pohlepnoj želji njegove dalje rodbine povela se rasprava na sudu oko zaostavštine. Spor je trajao nekoliko godina, sa mnogo trivijalnih detalja – koliko je Branko Ćopić imao knjižica i koliko je milijardi ostavio… Presuđeno je u korist supruge, a ona je sve, osim nekoliko ličnih stvari, zaveštala Zadužbini Branka Ćopića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Tako je, ranih devedesetih godina, oglašeno da je brigom i ljubaznošću dr Bogdanke Ilić-Ćopić pod krovom Srpske akademije nauka i umetnosti oživela i počela da radi Zadužbina Branka Ćopića. U Upravnom odboru Zadužbine našli su se najviđeniji pisci i istoričari književnosti, uz Ljubomira Simovića i Stevan Raičković, Dragoslav Mihailović, Matija Bećković…

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sre 9 Jan - 17:19

Milutin Bojić

Pesnik “bola i ponosa” u kome se zbio “potres vekova” još od malena je dane provodio u sobi prepunoj knjiga i rukopisa. Milutin Bojić, jedan od najstrastvenijih pesnika srpske ljubavne poezije, rodio se pred kraj 19. veka. Mnoge scene i događaje iz detinjstva Milutin je utkao u svoju poeziju, pa tako i jasmin koji je cvetao u bašti i obeležio deo njegovog detinjstva te se našao u pesmama kao “jasmin snen”. Rastao je u skladu sa prirodom, sa lipom je maltene drugovao u svojoj sobi dok je pravio prve korake u poeziji. Otac mu je bio najveća podrška, iako su ga zvali “mamino dete” zbog crne kose i tamnijeg tena.

Već sa 18 godina je imao objavljene pesme, počeo da studira filozofiju, lepo se kotirao u društvu, njegova reč je imala i te kakvog značaja. Uvek vedar, lepo obučen, bio je redovan posetilac pozorišta i gradskih redakcija. U ranim dvadesetim godinama već je bio pesnik na glasu, a njegova drama “Kraljeva jesen” prepremala se za pozorište. U to vreme nedaleko od njega rasla je lepa Radmila Todorović. Krupne smaragdne Radine oči spazile su naočitog Milutina, a upoznali su se na igranci u “Građanskoj kasini”. Kako je sama govorila: “Bio je sentimentalan, neobično nežan, pažljiv i ponekad detinjski raspoložen… Zavidljivi drugovi su me savetovali: “Šta ćeš s Bojićem, on se druži s glumicama!” Nisam tome obraćala pažnju, postidelo me je nešto drugo. Šetajući Kalemegdanom sretosmo Skerlića. Poznavao me je još kao devojčicu, pa s osmehom “pripreti” Milutinu: ‘Ostavi ovo devojče na miru!’”

Prve dane ljubavi obeležila je i premijera drame u pozorištu, ali lepa Radmila joj nije prisustvovala, baka ju je poslala kod roditelja u Kragujevac. Daleko od očiju možda, ali od srca nikako. Milutin je posetio svoju dragu u Šumadiji i zamolio je da u biblioteci pronađe sve časopise u kojima su bile objavljivane njegove pesme. Rada je s ljubavlju prepisala stihove i poslala ih u Beograd, pa je tako i izašla zbirka Milutinovih stihova pod nazivom “Pesme”.



"Muče me tvoje oči nikad stalne, Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne, Čas modro plave, zeleno opalne, Kristalne I meke kao pahuljice snežne."

Kada je počeo Prvi svetski rat, sticajem okolnosti, neko bi rekao sudbine, porodice ovo dvoje mladih se naseliše u isti grad Niš, istu ulicu, samo nekoliko kuća dalje. Milutin i Radmila su nastavili svoju ljubav u Nišu, dosta vremena provodeći zajedno u šetnji i priči i zaustavljajući dah prisutnima svojom lepotom. I iako ih je dalje povlačenje opet razdvojilo, opet su se sudbinski sreli u Kosovskoj Mitrovici, u istom čamcu su prešli Skadarsko jezero i stigli u San Đovani pred lađu “Molfeta”. Radmila se sa porodicom ukrcala na lađu, a Milutina su vratili zbog ranijih loših odnosa sa jednim potpukovnikom. I tako su ih razdvojili, po ko zna koji put…

Ona je otputovala u Brindizi, grad u južnoj Italiji, a Milutin gladan i namučen peške preko Albanije. Da se ukrcao na lađu i pošao sa svojom dragom, ostao bi živ. Ovako je prljav i mršav, u pocepanom kaputu, stigao sa izbeglicama i vojskom na Krf. Odatle je pisao svojoj Radi: “Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću sutra samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna, i ponos, umorni su kao telo. Da, ja vrlo dobro vidim svoj kraj: nema mi možda još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da više nikada neću videti svoju zemlju, ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega, pokopan ispod čempresa, zaboravljen od svih. Molim te ne piši nikom o ovome. Grlim te, grlim draga, mada mi smrt kuca na vratima.” Međutim, veliki pesnik nije isto što i vidovnjak. Mlad čovek se lako razboli, a još lakše oporavi. Tako i Milutin.

Čim se oporavio, prešao je u Solun, gde je nastavio da piše nove pesme i prepravlja dramu “Uroševa ženidba”. Baš u to vreme sreća je pokucala na njegova vrata, dobio je mesec dana odsustva i dozvolu da ga iskoristi u Nici, sa svojom dragom Radmilom. Mesec dana sreće, ljubavi, smeha i priče. A onda opet razdvojenost, samoća i stvaranje najlepših pesama, rodoljubivih. Sećanje na vreme provedno u Nici samo je pisalo pisma i slalo ih iz Soluna u Francusku, u svakom po jedan sonet za Radu ispevan. Presrećan i prepun ljubavi jedne jesenje večeri samo u košulji je sedeo u kafani, a sutradan legao u krevet – zapaljenje pluća, pa milijarna tuberkuloza. Prijatelji ga posećuju, a verenici piše da nije ništa ozbiljno, želeći da je zaštiti. Međutim, bolesti nema kraja, osmeha na licu nestaje, a najbolnije pesme pišu svoje poslednje stihove.

Dvadesetpetogodišnji Milutin umire jedne večeri početkom novembra i sahranjuju ga na Zejtinliku u Solunu, među drugarima ratnicima. U sunčanu Nicu stigao je tužan telegram: “Milutinu, našem Milutinu, nije bilo spasa. Milutin je umro.” Zagrlivši pisma, Radmila je tiho i bolno zaplakala. Njenog Milutina više nije bilo.

Pet godina kasnije, 1922. godine, posmrtni ostaci Milutina Bojića preneti su na Novo groblje u Beogradu, a na maloj mermernoj ploči pored slike zapisano je:

“Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem,

Da iz srca dadnem

Sav bol i sav ponos i, kad ih izrečem,

Ko list sveo padnem.”


W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sub 12 Jan - 21:49

Momo Kapor

Najčitaniji srpski pisac Momčilo Momo Kapor, rođen u Sarajevu 1937. godine, ostavio je posebnu zlatastu prašinu na ulicama Beograda nakon svoje smrti.

Kao trogodišnjak, izgubio je majku u bombardovanju Sarajeva: “Moja majka me je zaštitila legavši preko mene. Kičma joj je bila raznesena, a tada je imala samo dvadeset osam godina. Bilo je mrtvo čak i mače koje sam držao u rukama” – priseća se Momo. Stravičnu tragediju potiskivao je igrom: “To sve na mene nije ostavilo nikakve posledice, mada se psihijatri ne bi složili sa mnom” – šalio se nakon mnogo godina.

Diplomirao je slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. U vreme diplomiranja upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Venčali su se 1964. i iz ovog braka imaju dve devojčice Anu i Jelenu. O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: “Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri”.

Ova ljubav nije uzela primat niti je posebno zabeležena iz razloga što se sa Anom razvodi i iste godine njeno počasno mesto zauzima lepa stjuardesa i manekenka gospođica Ljiljana Todorović.

Sve počinje vrcavog letnjeg dana u Beogradu: “Bio je šarmer. Upoznali smo se u Knez Mihailovoj ulici, šetao je sa svojim budućim kumom Mišom, koga sam ja poznavala. Miša i ja smo pričali, a Moma je na deset koraka od nas razgovarao s nekom ženom i preko ramena mu pokazivao da priča još, da me zadrži. Kad je prišao, predstavio se. Naravno da sam znala ko je jer sam dobijala njegove knjige na poklon od drugarica. Onda mi je rekao: ‘Znate, ja ću pored vas morati da idem s hoklicom! Ili ne, idite vi trotoarom, a ja ću ivičnjakom’.”



Momo nikada pisaću mašinu nije zamenio kompjuterom

Samo da napomenem, moliću, ovo je ženska strana priče, Momina, pak, izgleda nešto drugačije, dakle pisac se držao ovakvog scenaija: “Davne 1982. godine sam zbog straha od letenja držao za ruku jednu stjuardesu, naravno Ljiljanu, i nisam je pustio do današnjeg dana. Onda sam je zamolio da mi donosi srpske novine u Njujork i tako se rodila ljubav. U našem braku ja sam na vrlo dobrom drugom mestu, a na prvom je Arči, pas rase haski, koga već jedanaest godina, osim kada sam na putu, šetam svakog jutra. Ljiljana je od mene mlađa dvadeset godina, ali kada ja budem imao sto godina, ona će imati osamdeset, pa se razlika neće primetiti. Ona je, u stvari, starija od mene, jer me sprečava da pravim gluposti, čemu sam sklon.”

Nepopravljivi romantik. Ja glasam za njegovu stranu priče. A vi?

Voleo ju je bezuslovno, dugo i meko, njihov brak je tekao, nekako, atipično, van šina putničkih vozova. Svaki dan obojen novim osećanjem, svako jutro početo sa “Dobro jutro ljubavi”. Ljiljana je volela da mu udovoljava, i on je zbog toga gledao u nju kao u boginju. “Kad je počeo da gubi vid, ja sam mu čitala, a posle je imao saradnika. Dok je slikao, to je bila radost u kući, puštena muzika, dolazili su nam prijatelji, tu se pričalo, pilo, bilo je potpuno drukčije. Jedno delo ostalo mu je nedovršeno, mislim da je trebalo da bude neka devojka. Mi smo živeli od prodaje njegovih slika i najsrećniji je bio kad neku proda. Govorio je: ‘Liki, kuda ćemo?’”



“Je li to sve što ostaje posle ljubavi? I šta, uopšte, ostaje posle nje?”

Iskreno sam retko sretala da čovek nakon toliko godina i dalje bude opijen licem svoje žene, Ljiljana mu je često pozirala, ali najinteresantnije je to da svaki lik žene na Mominim slikama podseća na nju. Imala je crte koje je voleo, koje su mu godile. Reklo bi se pravi muškarac, jak i nežan, neretko, Moma bi se spokojno šćućurio na poslednjem sedištu auta dok bi Ljiljana vozila i bio ponosan na svoju ženu.

Šarenolik kao prolećni dah, brak Kaporovih je pun anegdota, priseća se Ljiljana famozne Momine rečenice: “Jedna dama ne dodiruje kvaku, budi dama, učim te ceo život.” – jednom smo krenuli taksijem i rekla sam sebi da ću sada biti dama. Kad smo stigli, on je izašao, a ja sam ostala da sedim. Taksista me gleda i pita da li idem dalje, a ja mu kažem: “Ne, mene je muž naučio da jedna dama ne dodiruje kvaku!” Posle nekih sto metara Moma se vratio i počeo da se smeje. “Eto, vidiš, naučila sam da budem dama”, rekla sam mu.”

Ova ljubavna priča, biću slobodna da kažem, posebna i skoro jedina koja, uslovno rečeno, ima i pored smrti srećan kraj. Momo Kapor umire 2010. godine. Neizmerna ljubav i velika žrtva nastavljena je i nakon smrti. “Svoj život i ljubav podredila sam njemu, učinila sam sve da može da radi to što voli i što najbolje zna. Nisam bila ambiciozna žena, a svoj preostali život posvetiću sećanju na njega. Osnovala sam zadužbinu koja nosi njegovo pravo ime, Momčilo Kapor, u tradiciji srpskog naroda. Ustanovljene su književna i slikarska nagrada… Moja profesija je da volim Momu.” Ljiljana je izdala knjigu “Legenda Kapor”, gde je pedesetpet njegovih prijatelja pisalo o njemu, a na Adi je podignuta skulptura “Dafne” u njegovu čast.

“Poslednje što sam mu rekla bilo je: “Sunce moje, volim te! Stisni ruku ako me čuješ.” Dva dana pred smrt to je uradio, posle više ne. Poslednjeg dana u bolnici, Rada Đuričin bila je pored mene, poljubila sam ga, ali on više nije bio svestan. Nije patio.”

Izjave Ljiljane Kapor su preuzete iz intervjua sa sajta pulsonline.rs.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Sub 12 Jan - 21:52

Sima Pandurović

Sima Pandurović rođen je u Beogradu 14. aprila 1883. godine. Bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Svoje pesničko umeće ispoljio je javno početkom 20. veka sa pesnicima pesimizma, poput Milana Rakića i Vladislava Petkovića Disa, pod uticajem “prokletih pesnika” Šarla Bodlera (Charles Baudelaire) i Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe).

Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu, i počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis “Polet”, zatim sa Disom uređivao “Književnu nedelju”, a posle Prvog svetskog rata osnovao je časopis “Misao”. Počeo je da službuje kao profesor u Valjevu, gradu koji mu je obeležio život u mnogo segmenata. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora, tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, ali je zbog bolesti otpušten kući.



Sima Pandurović

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: “Posmrtne počasti”, “Dani i noći”, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama “Na zgarištu”, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata “Društvo hrvatskih književnika” izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom “Okovani stihovi”. Po oslobođenju, ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom “Stihovi”. Poslednja njegova zbirka pesama “Pesme” sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao, uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je “Svetkovina”. Prevodio je sa francuskog i engleskog – posebno su vrsni njegovi prevodi dela Vilijema Šekspira (William Shakespeare).

Presudni trenutak njegovog života je preseljenje u Valjevo. Kafane uvek pune elegantnih oficira. Svakog jutra pred “Srbijom” sreski načelnik pije kafu. Kolubara između kamenih bedema. Pokraj reke dućani iz turskih vremena. Među stare profesore Gimnazije, koje đaci pozdravljaju sa: “Ljubim ruke”, došao je mladi Sima Pandurović. Jednog jutra, Branislava, najmlađa kći uglednog advokata Miloševića, tek što se vratila iz pansiona “Notr Dam” u Temišvaru, prvi put ga je ugledala u crkvi u koju je doveo učenike na pričešće. Nije pretpostavljala da on već zna za nju. U Beogradu, pred polazak za Valjevo drug mu je rekao “da je tamo jedna izvanredno lepa, pametna i otmena devojka”, pa je on, nemajući hartiju pri sebi, njeno ime zabeležio na beloj, krutoj “manžetni” od košulje. Kroz nailazeće mesece, sreli su se još na kermesu, kad ju je Sima zasuo konfetama, ali je do pravog upoznavanja došlo baš u njenom domu. Svojevremeno je pričala o tome:

“…Moj otac je bio liberal, a i Sima je bio. Jedne nedelje išli su zajedno u agitaciju pred izbore u neko daleko selo. Umorni i prašnjavi vratili su se kasno uveče i otac ga je doveo u našu kuću. Kad sam ušla u trpezariju sedeli su za stolom i pričali. Sima je ustao, a onda je otac ustao i rekao: ‘Brano, ovo je pesnik Sima Pandurović’…”

I to je bio prvi početak. U svojim uspomenama “Sećanje koje vida”, Sima Pandurović kaže:

“…Krajem te godine sam se verio sa devojkom koju sam tajno već voleo i koju sam često uplitao u svoje stihove. Bila je to najmlađa kći advokata Miloševića, ona devojka bisernih očiju, graciozna, ozbiljna i elegantna, koju sam primećivao pokatkad na zabavama ili na ulici…” Njoj je posvetio i ove stihove:

“…Njihov sjaj je bio plav,

mutan i čedan,

Sjaj morem skrivene,

skupocene školjke…”

1090. godine postala mu je i zvanična supruga, sa kojom je imao dvoje dece.

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Ned 13 Jan - 0:47

Branko Miljković


Filozofija ljubavi kroz prizmu britkog uma koji je znao koliko reč može biti ubilačka.

“Ubi me prejaka reč” – epitaf večnosti nekoga ko je za samo 27 godina života uzburkao zaparložene sokake osrednjosti i tragično postao mit sveta pesnika.

Boem u ruhu poete, često je bio dirigent tuča i svađa, gonio ga vrag svađalice, koji je na nišanu držao samo centralne ličnosti tog vremena.

Ljubavna istorija nedokučivog Branka Miljkovića počela je rano, sa svega petnaest godina, zaljubio se u Nišlijku, lepoticu koju nikada nije upoznao. Pisao joj je pisma, koja su obelodanjena, tek kada je njena kosa uveliko uspavala pigment, a Branko bio deo neke druge planete, daleko od ovog zgarišta borbe.

Zaljubljivao se lako, prepuštao se tom osećaju, voleo je ljubav i njene čestice u univerzumu stvaranja. Svaki pokušaj približavanja toj misaonoj gromadi, završavao se malaksalošću volje da nađe ključ shvatanja. Opisivali su ga kao lepog, ali nesrećnog džentlmena.

“- Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav – rekao je Miljković svojoj Veri.

- Branko, mi smo samo prijatelji i uvek ćemo to i ostati.

- Pesnici nemaju prijatelja. Ili su voljeni ili su mrtvi.

- Moram da idem — reče Vera i uđe unutra. Branko se zagleda u noć.”



Iščupajte mi jezik i stavite cvet

Enigma poezije, ljubavnu agoniju spoznaje u trenutku kada je saznao da je žena, magnet njegove neizmerne ljubavi zaljubljena u njegovog slavnog kolegu pesnika. Poraz neuzvraćene ljubavi u Branku je oživeo demone depresivnosti, odbacio je sva svoja dela, bezdušno se odrekao onoga što je “naškrabao”.

U svojim pismima prijateljima, otkrivao je svoj ljubavni jad i nakon toga je brzo, zauvek odlutao u tamu koja ga je gonila i prizivala. Ljubav je imala počasno mesto u njegovoj poetskoj rezidenciji, ali nešto je navalentno želelo da poremeti tok njegove inspiracije, smrt se pretvorila u Brankovu senku.

“Moja nesreća nije puki ljubavni jad… Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Tek sa Njom ja sam postao pesnik. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.”

Potamnele misli neuzvraćene ljubavi rojile su se Brankovim svemirom i uzrokovale buru koja će ga zbrisati sa lica zemlje: “Na obične reči više nemam pravo. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije svako u svom mraku izgubljene bitke.”

Nekada se snovi pretvore u košmar buđenja. Zauvek izgubljena ljubav krije se u redovima Brankovih stihova, pesme “Uzalud je budim”:

“Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije nego dozivati pticu zauvek sletelu.
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim
Jer će se probuditi drugačija i nova.”

Pesma “Za moj 27. rođendan” nije dobila svoj starosni nastavak, Branko je pronađen obešen kaišem za nejako stablo. Samoubistvo ili ubistvo – pesma bez tačke.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Ned 13 Jan - 0:59

Bora Stanković


Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno. Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”



"Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti..."

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Uto 15 Jan - 9:42

Radoje Domanović

Najveći satiričar srpske književnosti, oštrog pera i večito gladnog stomaka, svojim izvrsnim talentom upisao se među velikane domaće književnosti i stvorio takvu satiru koja se i dan-danas uči u školama, spominje u narodu i štampa u knjigama. Radoje Domanović, od milošte nazivan Rade, nije dugo boravio na ovome svetu, ali je za tih trideset šest godina napravio više za svoj narod nego što neki naprave za mnogo više godina. Ljubavi je u njegovom kratkom životu bilo, ali Rade u njoj nije dugo uživao.

Ostalo je pismo požutelih stranica koje je 1892. godine, kada mu je bilo tek devetnaest, napisao student Rade svom nepoznatom prijatelju: “… Moguće je da pomisliš zaljubljen sam. To ako si pre pomislio nego što ovo pročitaš, sad se razuveri. Nikad nisam ljubio. Još ne znam šta je ljubav, ako toliki svet od nje pati, i toliki pisci istupiše svoja pera pisajući o ljubavi.” Tako je razmišljao mladić Rade, a već dve godine kasnije, sam sebe opovrgao držeći za ruku i ljubeći pogledom svoju voljenu pod ostarelom lipom u divnim Karlovcima. Voljena je bila Natalija Raketić, tamnokosa učiteljica, koja se jutrima sastajala sa nepoznatim đuvegijom. Nepoznat je bio Karlovčanima. Znalo se da je iz Beograda, da je noći provodio kod “Kolarca”, a u najlepše doba napuštao društvo i odlazio u Srem. Mladi srpski književnik Radoje Domanović.

Susreti u nedeljna jutra bili su kratkotrajni. Uz malo držanja za ruku, pokoju rečenicu i poglede kojima su se ispraćali, ona odlazeći po vodu, a on na voz, pa nazad u Beograd. Međutim, ti tajni sastanci bili su premali za tako veliku ljubav. I protiv volje porodice, Natalija je prešla u Srbiju i postala učiteljica u Prokuplju. Neki bi rekli sve zbog ljubavi. Nekako u isto vreme, Radoja su postavili za suplenta gimnazije u Pirotu. Dva srca su tako bila bliža, nepunih 90 kilometara iščekivanja i nade. Nekoliko meseci kasnije Radoje je zaprosio Nataliju, a Jašu Prodanovića uzeo za kuma. Venčali su se u Pirotu, a o tom danu nema ni jedne jedine zabeležene reči. Jaša je samo kasnije pisao da je on dosta uticao na Radoja da ne zapusti svoj književni rad, a da mu je u tome svesrdno pomagala velika ljubav prema devojci koju je te godine i oženio.



U njegovom kratkom životu postojala je samo Natalija

Karlovačka jutarnja ljubavisanja prerasla su u bračnu sreću, rešeni da dele i dobro i zlo dok ih smrt ne rastavi. Nažalost, dobrog je bilo premalo, a zla isuviše. Radoje iz političkih razloga biva premešten u Vranje, pa u Leskovac, a nakon depeše kralja Aleksandra Obrenovića, i Natalija i Radoje ostaju bez posla u provesti i dolaze u Beograd bez ikakvog imetka, sa ženskim detetom u naručju. Teške godine za mladi bračni par, ali ispunjene ljubavlju. Bar im nje nikada nije falilo. O tome večnani kum, Jaša Prodanović svedoči: “Živeli su u teškim materijalnim prilikama ublažavanim srećnim bračnim životom.”

U Beogradu počinju da mu izlaze satire po novinama, sve sam biser do bisera: “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, “Danga”, “Vođa”, “Stradija”, “Mrtvo more”… Vreme provodi u kafani, uz pesmu i vino. Ali ne dugo, nikada ga mesto nije držalo… malo bi posedeo, pa ustajao i odlazio svojoj voljenoj Nataliji. Uspeh na književnom planu prati zla kob na porodičnom. Umire im sin, a oni dvaput dnevno kočijama odlaze na groblje, Radoje “kao ubijen”, a Natalija se “držala bolje… trudeći se da uteši i sebe i Radu”.

U to vreme dođe i kraj dinastije Obrenovića, pa presta Radojeva potreba za pisanjem ubojitih članaka i priča. Sreća mu se na tren osmehnu, pa dobi stipendiju i ode sa porodicom u Minhen na godinu dana. Tamo je studirao likovnu umetnost, družio se sa svetskim slikarima i sam je mogao da postane veliki slikar, kakav je talenat bio, ali je on bio i ostao veran svom peru i papiru. Vrativši se u Beograd, dane je provodio po kafanama. Kažu da je Domanović umeo da sedi u kafani, da je tako lepo pričao da ga je cela kafana slušala. Kao i u kafanama i u zadimljenim redakcijama je sa radošću dočekivan, unosio je vedrinu gde god bi se pojavio. Zato niko nije ni primetio kada se razboleo, dugo je uspevao da prikrije to od svojih kafanskih drugova.

Dobro je poznato da su u to vreme mladi srpski književnici oboljevali od tuberkuloze. Nije ni mladog Radoja zaobišla. Bolestan i razočaran, male plate i uvećane porodice, sve češće je sedeo za kafanskim stolom. A Natalija… kažu da je bila anđeo, a ne žena, nikada mu nijednu ružnu reč nije uputila. Žena za poželeti, rekli bi mnogi. Negovala je svog Radu do samog kraja, do tog tužnog 4. avgusta 1908. godine. Ostala je Natalija da neguje njihovu Danicu i malog Zorana, da učiteljuje u kumodraškoj školi. I tako narednih trideset godina, kada se i sama pridružila svom voljenom. Možda i sada negde zajedno provode nedeljna jutra, kao nekada na početku njihove ljubavne priče.


W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Uto 15 Jan - 9:45

Borislav Pekić



Besnilo kreativnosti protutnji telom kada se spomene njegovo ime. Dramski pisac, scenarista, novinski urednik i jedan od najautentičnijih pisaca druge polovine 20. veka, Borislav Pekić, rođen 2. februara 1930. godine. Književna vrata skromno je odškrinuo 1965. godine romanom “Vreme čuda”, koji je nešto kasnije pretočen u film koji je bio na listi kandidata za Oskara.

Voleo je jednu Ljiljanu koja je dugo godina pratila sa balkona korake svoje buduće najveće ljubavi, živeli su nedaleko jedno od drugog, nisu bili poznanici, ali ljubavnici i prijatelji do onog sudnjeg momenta jesu. Osvojio je srce lepe studentkinje arhitekture svojom intelektualnom uzvišenošću.

Živeo je u burnoj borbi sa vetrenjačama, po završetku Treće muške gimnazije u Beogradu, Pekić 1948. godine, upisaju na Filozofskom fakultetu u Beogradu istoriju umetnosti. I tu počinje životna agonija koja decenijama traje. Svih nekoliko meseci studiranja proveo je kao pravi student, a onda je usledilo hapšenje zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije, čiji je i bio politički sekretar.



Ljubav traje večno ili uopšte ne traje. To je njena izvesnost

Na sudu je izrečena kazna za ukidanje građanskih prava i prinudni rad u trajanju od deset godina.

Ljiljana Pekić u svojim sećanjima na ogromnu ljubav između nje i Pekića, uvek priznaje da se bojala da on nikada neće uspeti da objavi nijednu knjigu, s obzirom na njegovu prošlost, osude koje je vukao na leđima. Bila je pomirena sa činjenicom da će njena plata biti jedini izvor prihoda za mladi bračni par. Ali Pekićeva lukava mudrost pokazala se na delu. U početku se bavio scenarijima za filmove, onda su na red došle štampane verzije njegovih misli, stavova, nedoumica, idejnih konstrukcija. Ljiljana se osmehivala svom uverenju da veliki nikada ne mogu da propadnu, sa oduševljenjem je posmatrala Pekićevu radnu volju.

Njegov mehanizam koji ne poznaje odustajanje, najbolje je opisao u romanu “Zlatno doba dijaloga” – Čovek, iako pada, mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.

Tek posthumno njegova velika ljubav, supruga Ljiljana Pekić, uspela je da dobije bitku za njegovu rehabilitaciju.

U intervjuu za jedan srpski časopis, Ljiljana Pekić, rekla je: “Stanovali smo blizu, imali zajedničke prijatelje. Pratila sam sve u vezi s njegovim hapšenjem, robijom, puštanjem na slobodu. Kada sam ga i lično upoznala, zaljubila sam se u njegovu inteligenciju, opčinio me je lucidnošću, dobrotom. Bio je veliki džentlmen, čovek visokih moralnih standarda i, iznad svega, lojalan i beskompromisni prijatelj. Živela sam samo za njega. Našla sam svoj cilj i nadam se da će me zdravlje još malo poslužiti, a kada odem, znam da će moja kćerka Aleksandra i unuka Mari-Luiz da nastave započeti rad, jer su i one u tome našle svoju budućnost.”

Dok je vazduha za njena pluća i otkucaja srca u životu, Pekić će za nju biti tu – na početku i kraju.

“Kontinuirano prodiranje u svoju ljubavnu istinu – izvesno vreme, a onda više nikad; da se nahrani jednom zauvek, da sanja jednom zauvek, da čuje muziku jednom zauvek, da mrzi, strahuje, čezne, prezire, da bude ravnodušan jednom zauvek.”

Daleko od Srbije, umire u Londonu, 2. jula 1992. godine i iza sebe ostavlja tragove dijaloga, besnila, demokratije, zlatnog runa, savršenog muža i oca. Ostavio je svoje zapise, neobjavljenje romane, drame, na trakama snimljene misli svojoj Ljilji u zaostavštinu – da se o njima brine kada već njega nema, da bude u svakom koraku do isteka ovozemaljskog života sa njom. Zauvek.


W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Uto 15 Jan - 9:47

Meša Selimović



Meša Selimović i svi njegovi derviši i smrti, tvrđave, tišine, tuđe zemlje i jedno ostrvo ljubavi zvano Darka. Rođen je u Tuzli, 26. aprila davne 1910. godine, tu je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Za sebe je rekao: “Ja sam iz muslimanske porodice, iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin.”

Filozofski fakultet u Beogradu, studijska grupa Srpsko-hrvatski jezik i književnost, završio je u roku kao jedan od boljih studenata, rat ga zatiče u Tuzli.

Ni ovog pisca nije zaobišla ruka vlasti, bio je uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, bio je politički veoma angažovan kao član Komunističke partije Jugoslavije. Ali ono po čemu je Meša Selimović najviše ostao urezan u sećanju ljudi svog vremena je vrstan profesorski rad. Neki kritičari su čak za njega govorili da je naročito pismen, ali bez talenta.



Ko promaši ljubav, promašio je i život

Mlađe kolege Mešu Selimovića doživljavali su kao uzora i sa divljenjem u očima posmatrali sve što je on radio.

- Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost – reči su Matije Bećkovića o svom starijem kolegi Meši Selimoviću.

Žena koja je Meši priuštila da ima najtopliju postelju, popeglane košulje, poljubac pred odlazak na put, koja je umela da jasno kaže da poštuje volju svog supruga i da sa njim ide ako treba i na kraj planete po njihov komad sreće, zvala se Daroslava-Darka Božić.

Darkin Meša svakodnevno je uplovljavao u mulj ljudskim smicalicama, zlobnih jezika koji su umeli jedino da ruže kako bi skrenuli pažnju sa svog manjka dara da bilo šta korisno učine. Naročito se nalazio na meti političkih hajki i poslednji jezičak na vagi bila je njegova bolest i ignorisanje sredine u kojoj je živeo. Bili su potpuno apatični ka stanju čoveka koji ih je toliko zadužio svojim kako književnim, tako i društvenim angažmanom.

Nakon toga, sa porodicom iz Sarajeva Meša Selimović seli se za Beograd gde je imao prijatelje koji bi mu se našli ako zatreba. U jednom pismu svom prijatelju pred odlazak napisao je:

“Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje.”

Darka i Meša rešili su da spakuju svoj život u par kofera, ponesu svoje krpice sa sobom i zauvek napuste Bosnu. Šetajući Baščaršijom Meša je jednom piscu rekao: “Ja danas odlazim i više se nikada neću vratiti.” Tako je i bilo. Sa svojom Darkom iz Sarajeva krenuo je put Beograda gde su ga čekali pouzdani prijatelji i novi život bez prekora, zlobe, sujetnih hitaca, političkih mišolovki.

Spokoj je pronašao u Beogradu, družio se sa Dobricom Ćosićem, Antonijem Isakovićem, igrao je svoj dragi preferans, uveče pisao dok je njegova Darka sedela kraj njega i heklala ili čitala. Kada bi Meša završio koje poglavlje, Darka se pretvarala u uvo i slušala pomno svaku reč.

Meša Selimović govorio je kako kroz svoja dela, tako i kroz svoje postupanje o čovekovoj promašenosti, naročito naglašavajući onu najbolniju.

“Ko promaši ljubav, promašio je život” – postulat maestralnog življenja koje ima svoj smisao i ušće sreće u koje se uliva je ljubav.

U noći kada je Meša preminuo Darka je njegovom kolegi Bećkoviću rekla: “Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!”

Da je mogla s njim i u smrt da pođe učinila bi to, ali ostala je da poštuje njegovu volju do kraja da ne dozvoli da se poslednja volja njenog Meše ne oskrnavi sve dok i sama ne zaspi kao i on.

W








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Mina

  

avatar

Ženski
Poruka : 7926

Učlanjen : 15.11.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Ned 27 Jan - 1:57

Vladimir Mayakovsky



Ljubav je oblak u pantalonama

Taj “Oblak u pantalonama” zauvek je ostao nedokučivo štivo svom i našem vremenu. Odoleo je tumačenjima, bežao od biografskih sveznalica, bio je neumoljiv, nevidljivi sjaj ruske književnosti. Vladimir Majakovski (Владимир Владимирович Маяковский), koji je kao maloletnik bio hapšen zbog političkog aktivizma, rođen je 19. jula 1893. godine. U svojim zapisima duboko se gnušao koraka kojim ide sovjetsko društvo, nije se libio da udari na najači fragment i zbog toga je možda i njegova smrt ostala zagonetka veka.

Pored zvanja pesnika i dramskog pisca, Majakovski je mogao da se pohvali darom za slikarstvo, bio je oličenje i začetnik ruskog futurizma. Malograđanstvo, tlačenje slabijih i loše prilike, koje je revolucija donela na svojim crnim krilima, Majakovski je držao kao kost u grlu koju je samo čekao da ispljune. Neumoljivo, bez pokornosti svojih čvrstih i veoma potkrepljenih stavova, u svom književnom radu obračunavao se sa društvenim pošastima koje su opkolile tadašnju Rusiju.

On je bio “šamar društvenom ukusu”. Na pitanje zašto spaja “nežnu liriku i suštu grubost”, odgovorio je: “Dobro, ako hoćete biću kao besan, ako hoćete biću izvanredno nežan, ne muškarac, već oblak u pantalonama”. Potpuno je izmenio percepciju književnosti ugrađivanjem u njenu tananost vulgarnost, žargon, maglovite metafore. Neizvestan, buntovan, angažovan i promenljiv životni ambijent krasile su još čudnije emotivne priče.

Ljubav je oblak u pantalonama

“Voleti – znači: u šumu pobeći,
i do noći tamne, bez predaha
sekirom drva seći,
rušeći snagu svog uzmaha.
Voleti – to je: čaršafe zgužvane
u bdenju zameniti Kopernikom.
Njega, a ne muža Marije Ivanovne,
smatram svojim suparnikom.
Ljubav za nas nije raj u domu;
ona neprestano šapuće o tom,
da se opet našao u pogonu
hladnoga srca motor.”

Pored veoma dinamičnog društvenog i političkog angažmana, Vladimira Majakovskog pratila je čudna ljubavna priča, naime, žena Ljilja Brik (Lilya Brik), u koju je bio ludo zaljubljen, bila je udata i to baš za izdavača njegovih pesama. Uzbudljiva i rizična romansa nije imala srećan kraj, a majku svoje kćerke Majakovski upoznaje na jednom predavanju u Americi. Elem, da priča bude potpuno van okvira i nekako u duhu Vladimira Majakovskog, za rođenje svoje kćerke saznao je nekoliko godina posle njenog rođenja, žena sa kojom je bio u tajnoj vezi, Eli Džons (Elli Jones), za rođenje njihovog deteta rekla mu je tek u Francuskoj na jednom od njihovih tajnih sastanaka.

Majakovski je u ovom stihu skrio potvrdu kompleksnosti životne borbe i dao finoću toj muci sa kojom se svakodnevno suočavamo: “U ovom životu nije teško mreti. Izgraditi život kud i kamo je teže.”
U svojoj 36. godini života Majakovski je pod neutvrđenim okolnostima izvršio samoubistvo, iako je pre toga u više navrata kritikovao kukavičluk svog kolege Jesenjina (Сергей Александрович Есенин), koji je takođe bio sam sebi dželat. Samoubistvo je izvršio pod pretpostavkom da je bio isuviše otuđen od društva u kome je stvarao, razočaran u ljubav i u nemogućnost dobijanja vize za inostranstvo.

wannabe
Nazad na vrh Ići dole
Mina

  

avatar

Ženski
Poruka : 7926

Učlanjen : 15.11.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Ned 3 Feb - 1:43

Hermann Hesse



Nobelovac Herman Hese (Hermann Hesse) , nezaobilazan u istoriji svetske književnosti 20. veka, postao je globalno popularan tek nakon smrti šezdesetih i sedamdesetih godina, kada su ga otkrili pripadnici mlade hipi generacije. Njegova posvećenost traganju za samoostvarenjem i smislom postojanja načinila ga je kultnom figurom “dece cveća”. Heseovi romani “Sidarta”, “Demijan”, “Stepski vuk”, “Narcis i Zlatousti”, “Igra staklenih perli” i brojna druga dela snažno su uticala na duhovni razvoj mladih ljudi širom planete.

Herman Hese je rođen 2. jula 1877. godine u Kalvu, Virtemberg, u Nemačkoj, u porodici hrišćanskih misionara. Nakon uspešnog pohađanja Latinske škole u Kopenhagenu, Hese je počeo da pohađa Evangelističku teološku bogosloviju 1891. godine po želji svog oca. Ovde je Hese već počeo da pokazuje svoj buntovni karakter i već naredne godine je pobegao iz Bogoslovije. Iste godine, u maju, Hese pokušava da izvrši samoubistvo. Prvo je o njemu brinuo sveštenik, da bi ga posle smestili u duševnu bolnicu. Svoje gađenje prema konvencionalnom školovanju opisao je kasnije u romanu „Ispod točka” (1906).

Kao i mnogi njegovi likovi i Herman je imao problema sa ženama. Neposredno pre njegovog prvog braka, Hese je pisao prijatelju o Miji (Marija Bernoulli) navodeći da je to žena koja “ u obrazovanju, životnom iskustvu i inteligenciji najmanje jednaka, starija od mene, u svim aspektima nezavisna”. Tokom rata naglo su se pogoršali i Heseovi odnosi s prvom suprugom Marijom Bernoli, s kojom je imao tri sina. Iskustvo kroz koje je prošao u svom prvom braku Hese je opisao u romanu „Rozalda“. Emotivno nezadovoljstvo, kao i duboka potresenost zbog dugogodišnjih ratnih strahota, uveli su ga u veliku duševnu krizu, zbog koje je odlučio da se podvrgne psihoterapiji.


U okviru tog vremena Herman ipak fundamentalno poštuje Mariju i njen stav, i još uvek se trudi da je smatra što jačom može. Hese piše da je i nakon razdvajanja bio njoj posvećen i zapisuje: “… Pre svega ona je živela sa cvećem i muzikom i o knjizi o njemu, u usamljenoj tišini… Nekada je bilo tako delikatno i strano da je sve boli, a ona se lako dovela do suza…” Ubrzo je organizovano raspuštanje domaćinstva u Bernu. Posle mnogo pokušaja da spasi brak i Marijinog nervnog sloma zbog kojeg je završila u duševnoj bolnici, Hese se po završetku rata razveo od nje. U svojoj starosti ona povlači svog sina sa sobom i kasnije u 95-oj godini umire.

Njegov drugi brak bio je sa pevačicom Rut Venger (Ruth Wenger) koju je upoznao 1919. godine. Trajao je veoma kratko, a najveći deo vremena proveli su odvojeni jedno od drugog. To je dovelo do duboke emotivne krize, Hese se povukao u sebe i izbegavao socijalne kontakte, što je opisao u svom čuvenom romanu “Stepski vuk”.

Ipak, njegov treći brak sa Ninon Dolbin Auslender (Ninon Dolbin Ausländer) trajao je do kraja njegovog života. Svoju treću ženu spomenuo je u knjizi “Putovanje na istok”. Nina je bila jevrejka, studrala je arheologiju, istoriju i medicinu u Beču. Brak sa Hermanom je drugi po redu, pošto se prvi put razvela 1931. godine, iako je svog muža napustila jedanaest godina ranije. Ona i Herman upoznali su se 1922. godine, a svoj zajednički život su započeli 1927. godine i krunisali ga brakom kada je Nina bila zvanično razvedena. Nina je bila velika uloga u Hermanovom životu, ne samo kao njegova najveća ljubav, već mu je i pomogla da nastavi sa svojim radom. Kada su mu oči postale slabe ona mu je čitala, pisala, sakupljala i objavila njegova neka dela i posle njegove smrti 1962. godine.

wannabe
Nazad na vrh Ići dole
Mina

  

avatar

Ženski
Poruka : 7926

Učlanjen : 15.11.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pon 11 Feb - 23:33

Victor Hugo



Prva ljubav je i velika i mala

Francuska književnost odjekuje romantičarskom silinom stvaraoca kao što je bio Viktor Igo (Victor Hugo). Rođen je 26. februara 1802. godine u Bezansonu i u svojoj rodnoj Francuskoj ostavio je neizbrisive tragove poetskog, ali i političkog angažmana. Slava i priznanja veoma su rano pristigli na vrata stvaralaštva Viktora Igoa. Njegov darovit književni rad primećen je od strane najviših članova Francuske akademije, a već u osamnaestoj godini biva proglašen za člana Akademije u Tuluzu. Pisanom rečju koja je plenila svojom brilijantnošću uspeo je da dopre do širokih narodnih masa, ali i do elitnih grupa svoga doba. Uz pomen njegovog imena, odjekuje sloboda!

Njegov dug život bio je protkan slavom, uspehom, pohvalama, ali i oštrim kritikama, revolucionarskim preokretima, vernošću idejama koje su za njega bile svete do samog kraja. Već u najranijem dobu imao je jasnu predstavu o tome ko će biti i šta želi. Postavio je pred dečaka visoke ciljeve postojanja, a proces odrastanja velikog uma 19. veka bio je pod budnim okom majke Sofi (Sophie Trébuchet), koja je imala najjači uticaj na Viktora.

Bio je neustrašiv borac za slobodu i mir, njegovi “Jadnici” (Les Misérables) vekovima su u samom vrhu preporuka za čitanje, štivo života koje niko ne sme da zaobiđe.

Ljubavni život, čoveka koji je svojim radom dosegao granice priznatosti kako u Francuskoj, tako i u svetu, ostao je u malom kutku, da se razmnožava i kreira mit o čoveku koji je imao čak petoro dece. Poznato je da se oženio Adelom Fuše (Adéle Foucher) 2. oktobra 1822. godine, a nakon dve godine dobili su prvo dete, kćerku Leopoldinu (Léopoldine).


Prva ljubav je i velika i mala
Njegov slobodarski duh i buntovništvo doveli su ga u sukob sa moćnicima, koji nalažu da bude proteran iz zemlje, u koju se vraća nakon devetnaest godina kao heroj, idol naroda u kome gledaju veličinu proroka. “Zvona Bogorodičine crkve” (Notre Dame de Paris) odjekuju svom silinom sa polica istorije, postoji stav da to delo zaslepljuje svojom raskošnošću, a njegov Kvazimodo i ciganka Esmeralda još uvek trčkaraju i pišu svoju zagonetnu igru katedralom Notrdam.

Poslednjim kapima mastila završio je poslednje redove romana 14. januara 1831. Radeći tako silovito i munjevito, on je za četiri i po meseca napisao jedno od svojih i najvećih i najboljih dela – “Zvona Bogorodičine crkve”.

O ljubavi je napisao: “Prva ljubav je veoma velika i veoma mala.”

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava; Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje.
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje.

Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neodrediv.

Uprkos svetlucavim trenucima uspeha, Viktor Igo, doživeo je veliku porodičnu tragediju, kćerka Leopoldina, utopila se u jednoj brodskoj nesreći, druga je završila u ludnici, a doživeo je i gubitak dva sina. Ostao je bez supruge 1868. godine, nakon političkog poraza preživeo je i moždani udar, zdravlje mi je bilo sve narušenije. Čak je i njegova ljubavnica Žilijet Drue (Juliette Drouet), preminula u tom crnom nizu gubitaka. Preminuo je u 83. godini, 22. maja 1885. godine. Ispraćen je baš onako kako je i zaslužio uz sve počasti i veliku žalost javnosti što je izgubila stvaraoca kao što je bio Viktor Igo.

wannabe
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pet 15 Feb - 16:12

Anton Čehov i Olga Kniper



Da li ste znali da se Anton Čehov godinama dopisivao sa Olgom Kniper svojom najvećom ljubavi. Kada je Čehov umro, Olga je nastavila da mu piše, verujući da on negde i dalje čita njena pisma.

Sačuvano je oko osamsto pisama, kao dokaz velike ljubavi koja je posle niza godina, krunisana brakom.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   Pet 15 Feb - 16:22

Les Temps Modernes - jedna ljubavna priča



Žan Pol Satr i Simon de Bovoar


Kada su počeli da grade prijateljstvo i vezu koja će potrajati skoro pola veka, verujem da su i Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar (za prijatelje i Le Castor) znali da grade nešto zaista posebno; Sartr joj je jednom napisao „ono što mi imamo, to je suštinska ljubav". Za mene, njih dvoje bili su nešto više od tek još jednog ljubavnog para, oni su bili porodica - egzistencijalistička porodica, porodica daleko ispred svog vremena, jedna stabilna i napredna zajednica i, pre svega, jedan fantastičan primer dva filozofa koji žive svoju filozofiju uprkos svima i možda baš zato što je uprkos svima.




Još su za svojih života bili poznati kao neobičan par: dvoje ljudi koji žive u sopstvenim stanovima, koji žive sopstvene živote, dvoje ljudi koji se viđaju po pariskim kafanama i koji lumpuju sa prijateljima, koji imaju seks s kim god požele; bili su poznati kao par koji je u nekakvoj vrsti intelektualnog i duhovnog braka, slobodnog, postpatrijarhalnog, otvorenog, kako već ko voli to da definiše. Jedno je sigurno - veza Sartra i Simone de Bovoar je bila koliko posledica njihove filozofije, toliko i sila koja je tu filozofiju stvarala. Čak i kada nisu živeli zajedno, čak i kada su živeli sa drugim ljudima, njih dvoje su svakodnevno komunicirali, razmenjivali pisma, pričali, prepirali se. Sartr je govorio da bez nje ne bi bilo ni njega - svaku njegovu knjigu pročitala je u rukopisu i ispravila, svaku njegovu priču, svaku dramu, svaki novinski članak. Studirali su zajedno, diplomirali zajedno. Živeli zajedno, živeli odvojeno, pa opet zajedno. Usvajali ljubavnike i ljubavnice, razmenjivali ljubavnike i ljubavnice. Razmenjivali erotska iskustva. Putovali zajedno. Voleli se. Svađali se. Voleli se.
Posle njene smrti, objavljena su neka od pisama upućenih Sartru. Bila su to pisma prepuna erotike, prepuna pornografije, prepuna detalja (onih detalja od kojih bi zazirala i Anais Nin), ali istovremeno i puna ljubavi - iz tih se pisama jasno može videti koliko je Simon de Bovoar bila predana Sartru. Onda kada su prestali da vode ljubav, počeli su da je vode preko tih pisama i razgovora - prepričavajući jedno drugom doživljaje sa ljubavnicima i ljubavnicama, oni su delili ono najintimnije, postajući tako još bliži jedno drugom, a bez ograničavanja, bez žrtvovanja onog što im je bilo dragoceno - slobode. Voleti nekog i pustiti ga da spava s kim god poželi - egzistencijalistima je to bilo blisko, shvatljivo, ali su čak i najbliži prijatelji ovog neobičnog para bili sablažnjeni njihovom korespondencijom. (Ovo, međutim, ne govori laskavo o egzistencijalizmu i njegovim proponentima - za generaciju filozofa i umetnika koji su pričali o slobodi, o slobodi izbora, za generaciju koja je iznad svega cenila autentičnost, sablažnjavanje nad erotikom, pa čak i nad pornografijom, potpuno je malograđansko. Pa makar to bilo i zgražavanje nad životom jednog Sartra.)




Mnogo je godina prošlo otkako sam prvi put saznao za ovu neobičnu vezu, a do skoro sam je zamišljao drugačijom nego što je zaista bila. O Sartru i Simoni de Bovoar pričala mi je profesorka psihologije u gimnaziji; ona, ta profesorka, spada u one ljude kakve svi imamo u svojoj prošlosti - to su oni ljudi koji se pojave odjednom, nepozvani i koji nam otkriju da tamo negde postoji čitav jedan drugačiji svet i da ovaj život nije jedini koji možemo živeti. Ona je pričala o Sartru i o de Bovoar kao o savršenom paru, i ja sam ih shodno tome i zamišljao, ali tek nakon što sam prevazišao prvobitnu užasnutost idejom da neko može da kaže da je u vezi, a da istovremeno nije i monogaman. Ne mogu sebe da krivim zbog te prvobitne zgranutosti, jer je ideja o monogamiji kao jedinom ispravnom izboru toliko nametnuta da se teško uopšte preispituje, retko je uopšte dovođena u pitanje. (To je ujedno bio i moj uvod u egzistencijalizam, filozofiju koju i danas beskrajno cenim.) Kažem, dakle, da sam ih zamišljao kao savršen par, kao dvoje ljudi kojima je takva vrsta veze dolazila prirodno, verovao sam zaista da je sve to bilo spontano, bez dogovora, bez potresa i bez neslaganja. Danas znam da je to daleko od istine.
Ta patrijarhalna ideja o monogamiji, predstavljala je problem prvenstveno Simoni, pa tek onda i Sartru. Verujem da je ideja veze njegova, dok je koncept njihovog duhovnog braka (nazovimo to tako) isključivo njen. Premda je bio svestan svog ne previše privlačnog izgleda (i to blago rečeno), Sartr je sebe uvek zamišljao kao nekakvog Kazanovu. Fantazirao je da menja žene i da mu svaka od njih znači sve u datom trenutku. Želeo je da bude okružen ženama, u jednom intervjuu je rekao da ga privlače samo lepe, ne šarmantne, ne intelektualne, ne pametne žene, već samo lepe. Štaviše, verujem da je svesno birao, ne nužno glupave ljubavnice, već one koje nisu imale interesa da sa njim pričaju o filozofijim, politici, književnosti, o svemu onome što je on smatrao apstraktnim i zamarajućim. De Bovoar je, sa druge strane, bila veoma privržena Sartru i, ako je verovati njihovim prijateljima, imala je daleko manje afera od njega. Dok je on istovremeno imao više ljubavnica, trošeći sve svoje pare na stanove u kojima su one živele (kako bi mu bile pri ruci), njene afere se tokom godina mogu izbrojati na prste jedne ruke, mada su, istini za volju, bile dublje i dugotrajnije od Sartrovih. Ono što je Simonu privuklo ovoj vezi, čini mi se, to je ideja da pljune u lice svim društvenim konvencijama svoga vremena. Egzistencijalistička ideja o slobodi ne može se radikalnije sprovesti u praksi od onoga što su njih dvoje uradili. Već u dubokoj starosti, ona je često imala običaj da kaže da je njena i Sartrova ljubav najveći njen poduhvat u životu. To nije nikako skrivanje iza jednog značanijeg filozofa, kako bi to neko mogao nesmotreno da zaključi, već je to nešto drugo - za Sartra je koncept njihove veze bio izgovor za seks sa strane, za nju to je bio koliko intiman, toliko i politički čin. S te strane izgleda da je njena ljubav prema Sartru zaista njen najveći filozofski uspeh. U klasičnom braku, muškarac bi svakako bio taj koji vara ženu, rezonovala je ona, ali ovde to ne bi mogao biti slučaj - umesto da se pretvara da se ništa ne događa, ona će sada takođe imati slobodu da bude s kim poželi i da radi šta poželi; to je veza dvoje jednakih, ne samo veza muškarca i žene.
Međutim, ništa tu nije došlo spontano i ništa nije bilo lako. U početku se Simon borila sa strašnom ljubomorom i trebalo joj je dosta vremena da je savlada. I tu joj se, u stvari, ponajviše još i divim. Ljubomora je bila jedna od stvari koju je trebalo pobediti, jer je ona jedna od stvari koje čoveka čine robom; biti slobodan, znači prevazići ljubomoru. Samo shvatiti ovo u naletu ljubomore, velika je stvar. A skupiti snage i zaista je pobediti - čini mi se skoro nadljuskim. To se ne radi za bilo koga, niti to može uraditi bilo ko. Sartr je imao sličnu situaciju: kada nikako nije uspevao da spava sa jednom od Simoninih ljubavnica, on je na kraju završio u krevetu sa devojčinom rođenom sestrom. Da li zbog sujete ili ljubomore, ne znam, ali verujem da je u pitanju bilo pomalo i jednog i od drugog.
O svojim zajedničkim ljubavnicima i ljubavnicama, govorili su kao o svojoj porodici, poigravajući se na taj način sa još jednim tabuom - incestom. Uobičajen modus operandi bio je da usvoje jednu svoju štićenicu, koja bi istovremeno bila i ćerka i ljubavnica.
Koliko ni jedna od tih vezica nije uspela da ugrozi ono što su Sartr i de Bovoar stvorili, pokazuju i njihova pisma u kojima, gotovo snishodljivo, govore o svojim ljubavnicima. Jedna devojka, ruska emigrantkinja, koja je dugo i živela sa njih dvoje, a sa kojom su oboje održavali redovne odnose sve do njihovih smrti, tek je početkom devedesetih godina saznala da su zapravo i Sartr i de Bovoar smatrali da je ona najobičnija napast, lepa i zgodna napast, ali ipak samo to - napast. Dok joj je Sartr izjavljivao ljubav i dok ju je svakim zamislivim romantičnim klišeom iznova i iznova zavodio, on je nju lagao, svesno, namerno, kako bi je odvukao u krevet. Dok je vodila ljubav sa Simon, a to je činila redovno, jednom nedeljno i to godinama i godinama, nije ni sanjala da vodi ljubav sa nekim ko smatra da je glupa, da je dosada, nije mogla ni da pretpostavi da Simon i Žan Pol smatraju da je jedino na njoj i u njoj vredno pažnje - njeno telo. Sve drugo, sve duhovno, sve nežno... ljubav. to je bilo za Sartra i de Bovoar.

Ovakav pakt trajao je pedeset i jednu godinu i prekinula ga je Sartrova smrt. Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr živeli su život ispred svog vremena, mada je to bio idealan istorijski trenutak da se živi takav život. To je veza budućnosti, ali je to istovremeno i veza koja nema nikakvu masovnu budućnost. Paradoksalno - da, ali mi se čini da je ipak tako. Teško mi je da poverujem da će za sto ili dvesta godina ljudi biti toliko slobodni i toliko jaki da puste svoje voljene osobe da žive onakav život kakav će ih usrećiti. Kada to napišem, zvuči glupo, prosto rečeno: svi mi želimo da osoba koju volimo bude srećna i svi mi želimo da ta osoba živi onakav život kakav želi. Ali koliko nas je spremno da pobedi sebe, da bi voljena osoba uspela da ostvari svoje želje?


B92








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Velike ljubavi velikih ljudi   

Nazad na vrh Ići dole
 
Velike ljubavi velikih ljudi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Velike ljubavi velikih ljudi
» Brak danas
» Najlepše ljubavne priče u istoriji i svetskoj književnosti
» Velike ljubavi
» Poslednje reči velikih ljudi
Strana 2 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-