Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Slovenska mitologija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 8:54

PRVE SLOVENSKE DRŽAVE
SAMOVO CARSTVO

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj Samo (? – 658) bio je trgovac, poreklom iz senonske zemlje, verovatno današnji Sens u Francuskoj. Samo je prvi poznati vladar među Slovenima i osnivač tzv. Samovog Carstva ili Samovog Kraljevstva (623 - 658.), prve poznate organizovane zajednice Slovena. U Fredegarovoj hronici se Samo pominje kao kralj, odnosno ,,rex'', ali ipak se pretpostavlja da je ova država bila zapravo plemenski savez, a ne prava država. Što se tiče Samova porekla, Fredegarova hronika - jedini zapis o Samu iz tog doba - izričito kaže: "U četrdesetoj godini vladavine Hlothara okupio čovek po imenu Samo, Franak rođenjem, iz pokrajine Senon[ag]ije, veći broj kupaca i otišao zbog trgovine u zemlju Slovena kojih su zvali Vinidi. Sloveni su već počeli da se bune protiv Avara i njihovog kralja." Avari su 560-ih godina stigli do Karpata iz Azijskih stepa, te su pokorili Slovene na tom području. Avarska je granica išla otprilike duž granice Vizantije u današnjoj Srbiji, zatim uz Balaton, istočno od Bratislave, duž južne Slovačke i Rutenije. Nakon što su Avari poraženi pred Carigradom početkom 7. veka, Sloveni severno od Dunava podigli su ustanak. Jedan od trgovaca koji su Slovenima prodavali oružje bio je Samo. Tokom ustanka protiv Avara (623.), verovatno na današnjem području Bratislava-Devin, Samo se pridružio Slovenima, koji su pod njegovim vođstvom pobedili Avare i proglasili ga svojim vladarom. Tako je nastalo Samovo kraljevstvo.

Prema arheološkim nalazima, Samovo je kraljevstvo pokrivalo današnju Moravsku, Slovačku i Donju Austriju. Naselja u kasnijim državam, Moravskoj i Njitranskoj kneževini, često su ista kao i ona iz vremena Samovog kraljevstva. Današnja Češka verovatno, a Sorbija na Labi sigurno, te država Karantanija privremeno, postale su delovi kraljevstva oko 630 godine. Sloveni pod vođstvom Sama uspeli su odbiti sve Avarske napade, a pošto su pobili neke franačke trgovce ili im oteli robu, morali su se boriti i protiv Franaka: godine 631. franački je kralj Dagobert I Merovinški (603-639., vladao 629-639.) poslao tri vojske protiv kralja Sama. Najveću među njima, koja je krenula iz Austrazije, potukli su Sloveni i Samo kod dvorca Vogatisburga (Wogastisburg) braneći središte Samova kraljevstva. Samo je potom izveo nekoliko protivudara sve do franačke Tiringije i opljačkao je.Posle tog uspeha, Samu se pridružio i Sorbijski knez Dervan i delom carstva su postali i Dervanovi Lužickí Srbi, najverovajnije i Sloveni iz Češke i Sloveni iz Koruške (Karantanije). Do danas nije sigurno gde se nalazio dvorac Vogatisburg (Wogastisburg).
Nakon Samove smrti, 658. ili 659. godine, istorija njegovog kraljevstva je nepoznata. Pretpostavlja se da je kraljevstvo nestalo njegovom smrću. Arheološki nalazi pokazuju da su se Avari vratili na stare posede (barem na jug Slovačke) i pomešali sa Slovenima, dok su područja severno od Avarskog carstva ostala posve slovenska. O Slovenima i Avarima opet se nešto čuje tek krajem 8. veka, kada su Moravske i Njitrijske kneževine napadale Avare, koje su konačno pobedili Franci pod Karlom Velikim 799. ili 802/803. godine, nakon čega su Avari nestali sa svetske pozornice.

PRVA BUGARSKA DRŽAVA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sloveni su u 6.-7. veku prekoračili Dunav i naselili su se u bivšoj rimskoj balkanskoj provinciji Donja Moesia. Mnogi od njih bili su 510.godine oko grada Soluna a proširili su se i na Peloponez. U drugoj polovini 7. veka je ovde došlo  nekoliko hiljada  protobugara, poreklom iranskog naroda sa Pamira, koji se kasnije pomešao sa Slovenima. U severnoj Bugarskoj osnovan  je savez  od sedam slovenskih plemena, koji se kasnije spaja s protobugarima. Tako je osnovana  Bugarska, kojom je vladao kan Kubrat. Protobugari su bili u manjini protiv Slovena, asimilirali su se, ali su, etnički slovenskoj državi, dali naziv i družstevo uredenje. Središtem države postala je Pliska. Prvi podaci o ovoj državi datiraju iz 681, kada je vizantijski car Konstantin IV prisiljen da sklopi sa Slovenima i Protobugarima mir, pa čak i da im plaća godišnji porez.    
Kubrat (bug:Kubrat; grč. Χουβρατις; engl. Kubrat, Kurt) je bio Bugarski vladar kome je pripisana zasluga za stvaranje velike Bugarske 632. godine, kada je porazio Avare i ujedinio sva bugarska plemena i ostala plemena na toj teritoriji, danas poznatoj u istoriji kao područje stare velike Bugarske.

HRVATSKA

O doseljavanju Hrvata ima vrlo malo savremenih izvora. Vizantski car Konstantin VII. Porfirogenet u svom delu De administrando imperio (O upravljanju carstvom) piše da su Hrvati u 7.veku po nalogu Vizantskog cara Heraklija preseljeni u Galiciju (Bela Hrvatska) kako bi služili za zaštitu od Avara, da bi potom u drugoj seobi došli na prostore današnje Hrvatske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Početkom 7.veka , raspadom rodovskog uređenja i ujedinjenja s ostacima Ilira i Kelta, u jednom delu rimske provincije Dalmacije, stvoren je hrvatski savez za borbu protiv Avara. Središte tog područja obuhvatalo je prostor od Istre do Vrbasa i uzduž obale do reke Cetine. Osim područja Primorske Hrvatske, postojalo je i područje Panonske Hrvatske, koje je do kraja 8. stoljeća, do pobede Franaka nad Avarima, bilo pod Avarima. Ova dva područja su se razvijala potpuno odvojeno jedno od drugoga.
Prvi vladar koji je u svoj vladarski naslov stavio hrvatsko ime bio je knez Hrvata Trpimir (845-864) osnivač dinastije Trpimirovića.
Osnivač Hrvatskog kraljevstva je knez Tomislav ( 910. – 928.) iz dinastije Trpimirovića, koji je odbio napad Mađara koji su počeli prelaziti Dravu i provaljivati čak i do Jadrana. Neki istoričari smatraju da je Tomislav priključio Panonsku Hrvatsku Primorskoj i time preprečio put Mađarima ka moru. Stupio je u savez s Vizantijom u vremenu agresivnog širenja Bugarske, a neki smatraju da je od vizantijskog cara dobio na upravu Dalmaciju. Papa Ivan X. naziva u pismu iz 925. Tomisava "kraljem Hrvata".
 
SRBIJA

Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i njegov tok ne možemo sa sigurnošću datirati, što zbog nepostojanja preciznih izvora iz tog vremena, tako i zbog činjenice da još uvek nije razrešen problem njihove prapostojbine. Smatra se da je naseljavanje Srba otpočelo nakon propasti opsade Carigrada 626. godine i da se okončalo pre smrti vizantijskog cara Iraklija (610—640) 11.02.641. godine.
Bojka ili Bela Srbija je bila oblast u Evropi koja je prema navodima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959) u spisu „O upravljanju Carstvom“ (lat. De administrando imperio) bila prapostojbina Srba iz koje su oni krenuli na Balkansko poluostrvo. On u svom delu kaže: „Srbi vode poreklo od nekrštenih Srba, nazvanih i Beli, naseljenih sa one strane Turske (Mađarske), u kraju koji se kod njih naziva Bojki (Bojka), gde im je u susedstvu i Franačka, isto kao i velika Hrvatska (jug današnje Poljske i Šleska), ona nekrštena, koja se naziva i Bela. Tamo su dakle ovi Srbi od davnine nastanjeni“.
Sam termin Bojka ali i njen tačan položaj do danas nisu razrešeni i na snazi su dve pretpostavke koje je smeštaju:
zapadno od Bele Hrvatske na prostor severne Češke i Lužice
istočno od Bele Hrvatske na prostor istočnog Zakarpatja odnosno na severozapadu današnje Ukrajine

Prema Konstantinu Porfirogenitu Srbi su naselili prostor od Cetine do Bojane dok je severnu granicu njihovih naseljavanja činila Sava odnosno Dunav. Granicu između Srba i Hrvata čine župe:
Imota, Cetina, Livno, Pliva, koje su u sastavu Hrvatske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vlastimirovići su prva srpska vladarska porodica o kojoj postoje istorijske beleške, i koja je, prema legendi, vladala Srbima i u njihovoj prapostojbini tzv. Beloj Srbiji.

Sina kneza Dervana, koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se predpostavlja da je vladao oko 780. godine. Posle njega vlada njegov sin Radoslav, koga nasleđuje njegov sin Prosigoj.

Nakon dolaska na Balkan, Srbi su formirali nekoliko, međusobno povezanih, kneževina. Sredinom IX veka, formira se jako državno središte u tadašnjoj Srbiji pod knezom Vlastimirom. Vlastimir (pre 805 — oko 851) je prvi srpski knez o kome imamo više podataka u istorijskim izvorima. Vladao je najverovatnije u periodu od oko 830. do oko 851. godine i po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići. Vladao je kao de facto suveren vladar, iako je možda nominalno priznavao vrhovnu vlast Vizantijskog cara, a njemu su opet bili direktno podređeni vladari ostalih srpskih oblasti. Sredinom IX veka došao u sukob sa Bugarima predoveđenim Presijamom (836—852) koji su pokušali da potčine Srbiju, ali je Vlastimir tokom trogodišnjeg rata uspeo da odbije njihove napade i sačuva srpsku samostalnost. Do danas nisu razjašnjeni motivi bugarskog napada na Srbiju, ali se kao dve glavne hipoteze navodi:

Vlastimirovo odbacivanje vizantijske vrhovne vlasti, što je pokrenulo Bugare da pokušaju da prošire svoju vlast sa i na Srbe
[*]Vlastimirovo savezništvo i pomoć Vizantiji tokom rata Vizantije i Bugarske oko 846. godine

Posle njegove smrti, vlast je prešla na trojicu njegovih sinova Mutimira, Strojimira i Gojnika.
Prvi srpski vladar, koji je primio hrišćanstvo, je bio veliki župan Mutimir 879. godine. Poslednji Vlastimirović, knez Časlav je, uz pomoć i podršku Vizantije, obnovio i ojačao srpsku državu, tako da je ona mogla da parira tadašnjem Prvom Bugarskom carstvu. Posle njegove smrti, Srbija se raspala, a kneževine koje su je činile ušle su u sastav Samuilovog carstva (Samuilovo / Makedonsko, Zapadnobugarsko ili Bugarsko/ carstvo (976-1018) je država koja je nastala iz ustanka komitopula (sinova komite/kneza Nikole) prvog, u nizu od tri, slovenska ustanka protiv Vizantije u X i XI veku. Svoj vrhunac dostigla je za vreme vladavine cara Samuila).

Novi državni centar stvoren je u prvoj polovini XI veka u Duklji (Zeti), pod knezom Stefanom Vojislavom koji je u bici kod Bara 1042. godine do nogu potukao Vizantince i izborio nezavisnost svoje države. Njegov sin Mihajlo, postao je 1077. godine prvi srpski kralj, dok je pod njegovim unukom Konstantinom Bodinom, ostvarena crkvena autokefalnost stvaranjem Barske nadbiskupije. Posle Bodinove smrti, Zetu su zahvatile unutrašnje borbe oko vlasti, a primat u borbi protiv Vizantije preuzela je Raška, na čelu sa županom Vukanom. Prvu polovinu XII veka karakterišu pokušaji raških župana da uz pomoć Mađara prošire svoju oblast i steknu nezavisnost od Vizantije. Dolaskom na vlast Stefana Nemanje nakon dinastičkih borbi u Raškoj između 1166. i 1168. godine, počinje nova epoha srpske istorije.
KIJEVSKA RUS - KIJEVSKA RUSIJA

Kijevska RUS (Kievskaя Rusь/Kiїvsьka Rusь) je prva istočnoslovenska država formirana oko grada Kijeva od 880. do XII veka na području današnje Ukrajine, Bjelorusije i zapadne Rusije.
Prvo ime naroda Kijevske Rusi bilo je ime Rusini-Rusiči, koje su zadržali Ukrajinci sve do 20. veka.
Varjazi (Vikinzi) su se najpre naselili oko jezera Ladoge, pa su krenuli južno do Velikog Novgoroda. Kretali su se duž plovnih puteva. Bavili su se piratstvom i trgovinom. Tokom 9. veka dolazili su do Crnog mora i Kaspijskog jezera. Sloveni duž vodenih puteva počeli su da Vikinge koriste kao zaštitnike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prema najranijoj hronici Kijevske Rusije, Varjag (Viking) Rjurik je prvi osnovao Veliki Novgorod 862. godine. Bio je izabran kao zajednički vladar nekoliko slovenskih i finskih plemena. Posle toga krenuo je južnije i proširio vlast do Kijeva. Hronika ga smatra pretečom dinastije Rjurikovič. Rjurik je okončao vladavinu Hazara u tom području. Kijevska Rusija nastaje u 9. veku u porečju Dnjepra i je kontrolirsala trgovačke puteve kože, voska i robova između Skandinavije i Vizantije duž reka Volge i Dnjepra.
Kijevsku Rusiju osniva veliki knez Kijeva Oleg oko 880. Tokom sledećih 35 godina Oleg i njegovi ratnici potčinjavaju razna istočno-slovenska i finska plemena. Oleg je 907. predvodio napad na Konstantinopolj, a 911. je potpisao trgovački ugovor sa Vizantijom kao ravnopravnim partnerom. Nova Kijevska Rusija je napredovala jer je kontrolisala trgovačke puteve od Baltika do Crnog mora, a posedovala je obilje koža, voska i meda za izvoz.
Do vladavine Svjatoslava I (945—972) kijevski vladari su prihvatili slovenske običaje i imena, ali još uvek je bilo mnogo Skandinavaca u njihovim družinama. Svjatoslav je porazio najjače susede Hazariju i Bugarsko carstvo, izazvavši njihov raspad.
Kijevska Rusija je bila dosta retko naseljena. Bila je po površini najveća evropska država svog vremena, a po nekima i kulturno najnaprednija. Dok su u Evropi čak i carevi bili nepismeni u Kijevu i Novgorodu deca su bila pismena. Novgorod je imao razvijen kanalizacioni sistem. Dok je u Evropi tortura i smrtna kazna bila uobičajena, po prvom ruskom zakonu „Ruskoj Pravdi“ torture i smrtne kazne nije bilo. Oko 1200. Kijev je imao 50.000 stanovnika, a Novgorod i Černigov oko 30.000. U isto vreme London je imao 12.000 stanovnika.

VELIKOMORAVSKA KNEŽEVINA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Početkom 9. veka počinje razvoj većih slovenskih država. Vladar Moravske kneževine  knez Mojmir I godine 833. osvojio je Nitriansku kneževinu i tako je nastala država poznata u Vizantijskim izvorima kao Magna Moravia ili Velika Morava. Na poziv njegovog naslednika Rastislava (846-870) vizantijski car Mihajlo III (842-867) šalje 863. godine Ćirila i Metodija da šire hrišćanstvo i pismenost među tamošnjim Slovenima. Svoj vrhunac kneževina je dostigla za vladavine Svatopluka I (871-894), a nestala je početkom X veka u naletu Mađara, posle čega su njene delove zauzele Mađarska, Češka (Bohemija), Poljska i Sveto rimsko carstvo. U svom zlatnom dobu, oko 890. godine, ova država je obuhvatala teritorije današnje Češke, Slovačke, južne Poljske, jugoistočne Nemačke, istočne Austrije, Mađarske i severne Srbije (Vojvodina).
 
 
ČEŠKA KNEŽEVINA

[You must be registered and logged in to see this image.]

U vreme kada se stvorila ogromna Velikomoravska kneževina, Češka nije bila ujedinjena. Postojalo nekoliko manjih plemenskih zajednica, na čelu s plemenskim vodjima. U centru tada naseljene zemlje bilo je smešteno pleme Česi, kojima vladao rod Pšemislovića. Pšemislovići (češ. Přemyslovci, polj. Przemyślidzi, Premislovci), su češka kraljevska dinastija koja je vladala Češkom (IX vek–1306), Poljskom (1300–1306) i Austrijom (1253-1276). Ime dinastije, dolazi od legendarnog osnivača, Pšemisla iz sela Stadice, muža princeze Libuše. Njih dvoje se u Češkoj smatraju mitskim precima svih Čeha. Prvi istorijski pripadnik ove dinastije bio je vojvoda Borivoj I. On je priznao vrhovnu vlast  velikomoravskog kneza Svatopluka i 874. godine ga je krstio Sveti Metodije. Godine 895. Češka je stekla nezavisnost od Velike Moravske.
U Češkoj imaju jaku tradiciju legende o stvaranju Češke. Praotac Čeh  je lik iz legende, koji je doveo svoje pleme u zemlju i prema njemu je nazvana zemlja Češka. Prema legendi se posle smrti Čeha narod počeo kvariti i Češi su vlast ponudili njegovom bratu Lehu. Leh je za vladara ustanovio Kroka oko  670. godine. Njegova ćerka Libuša, supruga Pšemisla Orača, je znala proricati budućnost. Tako je prema legendi prorekla osnivanje i slavnu sudbinu grada Prag. Pšemisl Orač je prema legendama osnivač dinastije Pšemislovića. Česke legende je skupio i napisao u početku XII veka hroničar Kosmas.

POLJSKA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na manjem delu današnje Poljske žive autothoni Sloveni. To znači da područje koje se proteže prema gornjem toku reke  Visla, a možda čak i dalje na zapad prema Odri, je pripadalo slovenskoj pradomovini.
Prvi pisani izvještaj o plemenima pored reka Odri i Visli beleži  "Bavarski geograf", navodeći imena nekoliko plemena te ih povezuje s brojem utvrdjenja, koje se nalaze na toj teritoriju. Ima dokaza da ta utvrđenja su bila građena  već u 7. veku. Izgrađene su još u vremenu plemenskih zajednica. Plemenske vodje su ih koristili  za utvrdjivanje svojih pozicija. Veliki dvorci Malopolske (npr. Chodlik) služili su i kao utočište za okolno stanovništvo i stoku u slučaju opasnosti. U blizinu dvoraca su se doseljavali zanatlije, koji su doprineli razvoju trgovine. Glavni izvozni proizvod su bili robovi, čija je prodaja arapskim, židovskim, ili vikinškim kupcima omugučila bogaćenje formirajuće se aristokracije. Takodje se verojatno izvozilo krzno, ambera i srebrni nakit.
Sa početcima stvaranja države na poljskoj teritoriji se susrečemo u drugoj polovini 9.veka. U isto vreme počelo je stvaranje kneževine Vislana na jugu i Kneževine Polana na severozapadu. Ove kneževine su se nezavisno razvijale do kraja 10.veka, kada je bila kneževina Vislana-Krakow dodata Kneževini Polana. Tako je nastalo jezgro buduće Poljske države. Mješko I je bio prvi poznati vladar iz dinastije Pjastovića. Za vreme njegove vladavine Poljaci su primili hrišćanstvo, a Poljska država je priznala vlast Svetog Rimskog carstva. Mieško je osnovao i prvu poljsku biskupiju u Poznanju. Poljsku kao državu je prvi put označio car Otona III na kongresu u Gnieznu 999. godine.

POLABSKI SLOVENI

Polabski Sloveni su se asimilirali u nemačkom okruženju. Veliko slovensko nalazište je bilo pronadeno u okolini današnjeg Berlina. Do danas su se održali samo Lužički Srbi u istočnom delu Nemačke.

LUŽIČKI SRBI

Lužički Srbi (gornjolužičkosrpski: Serbja, donjolužičkosrpski: Serby), poznati i kao Severni Srbi ili Lužičani, su stari zapadnoslovenski narod, koji živi u istočnom delu Nemačke, u nemačkim pokrajinama Saksonija i Brandenburg, u kraju koji je poznat kao Lužica. Govore dva slična jezika: gornjolužičkosrpski (pod uticajem češkog jezika) i donjolužičkosrpski (pod uticajem poljskog jezika). Oba jezika spadaju u slovensku grupu indoevropske porodice jezika. Lužičkih Srba ukupno ima oko 60.000, a po veroispovesti su većinom protestanti, a manjim delom katolici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lužički Srbi naseljavaju područje jugoistočno od Berlina prema poljskoj i češkoj granici, sve do Drezdena. Područje naseljeno Lužičkim Srbima se deli na dve geografske oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima. To su Gornja Lužica i Donja Lužica, od kojih je prva bila u sastavu Saksonije i u nešto boljim društveno-političkim uslovima nego Donja Lužica, koja se nalazila u sastavu Pruske.

Kulturno središte Gornje Lužice je Budišin (nem. Bautzen - Baucen), a Donje Lužice Kočebuz (nem. Cottbus - Kotpus). U administrativnom smislu, Gornja Lužica je danas deo nemačke pokrajine Saksonije, dok je Donja Lužica deo pokrajine Brandenburg.
Sa njihovih prvobitnih naseobina Lužički Srbi su nasilno saterani u prostor između Labe i kapija Berlina, između Budišina i Kočebuza, nekad močvarno i pusto zemljište, koje su oni većim delom pretvorili u urban kraj.
Lužičkosrpsko stanovništvo je izmešano sa nemačkim življem. Bez obzira na viševekovnu germanizaciju Lužički Srbi su u duhovnoj i materijalnoj kulturi sačuvali brojne slovenske elemente. Zanimljive su trodelne kuće, ušorena i raštrkana sela, ženska narodna nošnja, što se sve bitno razlikuje od susednog i sa njima pomešanog nemačkog stanovništva. Razlikuje se u po nečemu od nemačkog i svadbeni ceremonijal. Narodno usmeno stvaralaštvo bogato je izrekama, poslovicama, pesmama i pričama. Očuvani su i stari muzički instrumenti
Lužički Srbi su sve što je ostalo kroz vekove od brojnih polapskih slovenskih plemena koja su se tokom seobe naroda od 2. do 4. veka naselila na granici Rimskog carstva kao miran zemljoradnički i stočarski narod. Najznačajnija polapska slovenska plemena bila su: Polapski Srbi (čiji su deo bili Lužički Srbi), Ljutići (Veleti) i Obodriti (Bodrići). U okviru ove tri velike grupacije nalazila su se manja plemena, kao što su: Milčani, Glomačani, Studorani, Nišani, Prekopjenci, Dolenčani, Rujanci, Drevljani, Glinjani i druga.
Oko 500. godine srpska plemena su predstavljala samostalnu političko-vojnu celinu, sa svojim županima i vojvodama, koji bi se pred opasnostima i ratovima na kraće vreme ujedinjavali, a posle opet ostajali razdvojeni sve do pojave Germana i njihovih osvajačkih pohoda.
U VII veku župan Dervan, dux ex gente Surbiorum, prišao je Samovoj državi. Smatra se da je jedan od sinova župana Dervana poveo deo Srba na Balkan 626. godine.
U VIII i IX veku došlo je do spajanja nekih lužičkosrpskih plemena u cilju odbrane, ali posle završetka borbi ili pogibije župana (nekima se znaju i imena, kao Miloduh, Dragovit) ona bi se ponovo razdvojila i tako razjedinjena, ne stigavši ni da formiraju svoju državu, postajali su plen franačkim i germanskim feudalcima u njihovom napredovanju na istok.
Pa ipak, ovaj miran narod srčano je i uporno branio svoju zemlju i slobodu i zadavao velike brige osvajačima. Tako neki istoričari tumače da je pleme Ljutići svoje ime dobilo zato što su pripadnici ovog plemena bili ljuti borci i zadavali neprijatelju strah. Tako su na primer osvajači predviđali da će borba oko srpske tvrđave Gane biti laka i završiti se za dva dana, a ona je trajala čitavih dvadeset dana. Na njenom mestu osvajači su podigli grad Majsen, koji im je poslužio kao baza za nove napade i put za dalju nemačku ekspanziju.
Karlo Veliki je 805. godine, da bi što efikasnije onemogućio odbranu Srba, ustanovio Limes sorabicus, pojas u kome se oružje nije smelo prodavati Srbima. Ovaj limes nije predstavljao etničku granicu. Osvajači su svojim vojnicima dozvoljavali da, kao nagradu, posle vojnih pobeda, mogu pljačkati, paliti i ubijati sve odrasle, a ostale odvoditi u ropstvo, a često ih i prodavati kao roblje. Tako su se završavali svi porazi Srba u bitkama za slobodu, njihovi ustanci i bune, kojih je, bilo ko, da je njima vladao, kroz vekove, bivalo mnogo. Naročitom okrutnošću istakao se grof Gero, koji je na svirep i ponižavajući način posekao svih sedamdeset zarobljenih lokalnih župana.
Da Lužički Srbi nisu bili baš lak plen svedoči i naredba Karla Velikog iz 807. godine, u kojoj se kaže: "ako nas napadnu Česi, treba u borbu da stupi trećina vojske, a ako napadnu Srbi, onda sva vojska". Čitava dva veka trajala je nemačka feudalna ekspanzija, ali razjedinjena plemena padala su u ropstvo posle teških i krvavih borbi.
Istorija Lužičkih Srba je tragična i komplikovana, tako da se može postaviti i pitanje kako su opstali, kako su se uopšte održali. Oni su veoma često menjali gospodare, koji su ih ponekad poklanjali za ratno savezništvo, razmenjivali, prodavali, davali u miraz kćerima, a narod je bivao desetkovan i trpeo. Posle povlačenja vojske ostajala su popaljena i opljačkana naselja, preostalo stanovništvo umiralo je od gladi i kuge, tako da se dešavalo da nije ostajalo ni žive duše u nizu sela. Od 12. veka osvajači su počeli bezobzirnu kolonizaciju, dajući pri tom kolonistima veća prava i povlastice. U početku su se doseljenici kao manjina slovenizovali, ali kako je vlast to sistematski činila, a činila je to i crkva, stvarana je nejednakost i mržnja među njima. Do 16. veka Srbi su imali neka svoja prava: svoje župane, neku vrstu sudija, svoje zastupnike pri zemaljskom sudu.
Kao i ostali Sloveni, i Lužički Srbi su u početku bili mnogobošci i imali su svoje glavne bogove kao Svaroga, Živu, Peruna, kao i druge manje značajne. Za vreme zajednice sa Velikomoravskom kneževinom među njima su širili hrišćanstvo učenici Ćirila i Metodija, ali je uticaj nemačkih misionara bio jači, često bezobziran i grub, jer su Srbi svoju veru i svoje bogove branili isto tako uporno kao i svoju zemlju. Verski misionari morali su u početku propovedati na srpskom, pošto narod nije znao tuđ jezik, pa je stoga car Oton I u Magdeburgu osnovao školu za buduće misionare gde se morao učiti i srpski jezik. Zbog velikog otpora biskupi su nagovarali Nemce da se naseljavaju među ove pagane jer je, govorili su, njihova zemlja bogata. Osnovani su mnogi manastiri, koji su često bili i rasadnici germanizacije.
                                                                                                                                                                      

izvor Wikipedija


RUSINI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rusini (Rusnaci, Karpato-Rusin, ili Ruthen)  su najzapadniji ogranak istočnih Slovena, koji pretežno živi u zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Transkarpatija, Slovačkoj, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj i Madjarskoj. Nikad nisu imali svoju nacionalnu državu. Iz postojbine Zakarpatja i Karpata migracije Rusina u Potkarpatje počele su u 14. veku. U 17. veku migrirali su u mađarska sela u ravnici, gdje je opao broj stanovnika. Uglavnom siromašni, da bi preživjeli, selili su se u gradove i susedne države. Rusine neki smatraju posebnim narodom, dok ih drugi smatraju delom ukrajinskog naroda. Rusini nisu zakonski priznata nacionalna manjina u svim državama u kojima žive. Zato nije moguće znati njihov tačan broj. Pretpostavlja se da ih u svetu ima oko 1,5 milijon. Ukrajina priznala postojanje Rusina tek od 7.marta 2007. god. S obzirom da nemaju svoju državu, Rusini su više od drugih naroda bili izloženi procesu asimilacije. Ime Rusin obeležava poseban osećaj istorijskog  nikad potvrđenog identiteta. To je skupina ljudi koje povezuje zajednički jezik, osjećaj zajedničke pripadnosti, kultura i dr.
SLOVENCI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slovenci su južnoslovenski narod, koji pretežno živi u Sloveniji, gde čini oko 92% stanovništva. Vekovima su se nalazili pod tuđinskom vlašću, ali su uprkos tome uspeli da očuvaju svoj jezik i nacionalnu svest.
Naseljavanje Slovena u današnjem slovenačkom etničkom prostoru  je naseljavano u dva talasa. Prvi talas koji je došao sa severa, datiran je oko 550. godine. Ti Sloveni su pripadali zapadoslovanskoj jezičkoj grupi, a došli su iz područja Moravske (danas pokrajina Češke). Drugi, značajniji talas naseljavanja je došao iz jugoistoka, je datiran oko 568. godine, kada su se s današnjeg slovenačkog tpodručja povukli  Langobardi. U prazan prostor, u kojem su još ostali da žive ostaci romaniziranih starosedeoca, počeli su se naseljavati Sloveni, koji su napali područje uz pomoć Avara. Posle slabljenje autoriteta Avara nad Slovenima, u istočnim Alpama i Panoniji se na području južne Koruške u ranom 7. veku počela razvijati  relativno nezavisna zemlja Slovena (marca Vinedorum) sa knezom na čelu. Između 623 i 658. godine alpski Slaveni su bili ujedinjeni pod kraljem Samom u Samovom plemenskom savezu. Ovaj savez se razpao posle Samove smrti, pa samostalnost je zadržao na području današnje austrijske Koruške plemenski savez pod nazivom Karantanija.
Slovenci su potomci starih Karantanaca, delova Sklava koji se pod pritiskom Avara doseljavaju do kraja 6. veka iz pradomovine iza Karpata, na područje gornjeg Podravlja i Posavlja, Posočju te u Donjoj Panoniji do Balatona. Oformirali su kneževinu Karantanija. U 8.veku bore se protiv Avara i Franaka, 745.godine prave savez sa Bavarskom, ali ipak padaju pod franačku vlast.Tada u 8. veku su polako počeli primati hrišćanstvo. Zadnja kneževina u tom dobu ostala je Kocljeva  kneževina u Panoniji, koja je izgubila svoju nezavisnost u 874 godini. Nakon poraza Ugara (Mađari) u Augsburgu 955. godini eliminiše car Svetog Rimskog Carstva, Oton II. Karantaniju iz  Bavarske i 976. godine se osniva Vojvodstvo Koruška. Velik deo istorije Slovenci su proveli pod vladavinom Habsburške monarhije, odnosno Austro-Ugarske.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 8:58

Mitska Bića

Stari sloveni su gajili verovanja u sledeca mitska bića. Neka od njih su se i danas zadržala i u nekim krajevima se i dalje veruje u postojanje ovih bića. A neki su doživeli svetsku slavu i izašli iz okvira Slovenske mitologije, poput vampira.

[*]Demoni prirode

[*]Lesnik
[*]Šumska majka
[*]Vodenjak
[*]Rusalke
[*]Vila
[*]Poljski duhovi


[*]Demoni sudbine

[*]Suđenice i Usud


[*]Atmosferski demoni

[*]German
[*]Vetrogonije
[*]Zmaj
[*]Ala

[*]Demoni bolesti

[*]Babice
[*]Milosnice
[*]Čuma


[*]Domaći demoni

[*]Zmija čuvarkuća
[*]Talason
[*]Uslužni duh

[*]Čovekoliki demoni

[*]Vampir
[*]Baba Jaga
[*]Veštica
[*]Mora

[*]Ostali demoni

[*]Todorci
[*]Osenja
[*]Karakondžula

[*]Vuk Karadžić o mitskim bićima








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 8:59

Gvozdeni čovek

 Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!
„"Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetke „Gvozdeni čovjek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „gvozdenog čoveka“!?

Gvozdeni čovek 2

„Јedno veče stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od kuće nekaku veliku goru de sva u velikome plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono, a ona mu odgovori: "Ne pitaj me, gospodaru! ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogod k njoj pode da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen."
Slično kao i priča o „gvozdenom čoveku“ i ovaj ulomak iz narodne pripovetke „Tri jegulje“ opet upućuje na pojavu naoko nemoguću u kulturi Starih Slovena (bar u oficijenom tumačenju)-na to da su oni imali i pogone za proizvodnju gvožđa, odnosno čelika!  Šta bi bila „gora koja seva i gori“, ako ne-topionica gvožđa ili čelika-železara! Naravno, nameće se kao nesporan zaključak da su Stari Sloveni, kad su već imali „gvozdenog čoveka“, imali i fabrike za njihovu proizvodnju-gde se topila i obrađivala ruda gvožđa! Nama je poznato i dokazano postojanje velikog broja rudnika (Novo Brdo kao najpoznatiji) u srednjovekovnoj Srbiji. No, ti rudnici nisu mogli da niknu sami od sebe-neka rudarska tradicija morala je da postoji, a nju možemo naći sigurno i najpre kod Starih Slovena! Kao sasvim razumnu možemo uzeti pretpostavku da su mitovi i mitološke ličnosti i pojave samo poetičan odraz realnih pojava i odnosa. A kada se posle neke pojave slegne istorijska prašina, ono što iza nje ostaje zaista i jeste-mit! Neverovatni poduhvati izbegavaju neprestanoj moći racionalnog suđenja i oni se, po prirodi stvari, lagano „odmeću“ u mit, u ono što posle njih zasigurno ostaje kao svedočanstvo postojanja, iako delimično zamagljeno za oči razuma! Tako i za vile u mitologiji Starih Slovena, možemo da postavimo pitanje šta su one bile u realnosti? Poslužimo se još nekim tragovima u nasleđu Starih Slovena, koji nam mogu pomoći u rasvetljavanju mita. Etimologija može da bude od pomoći. U pesmi „Kraljević Marko“ i vila, imamo svedočanstvo o imenu bar jedne vile-to je Ravijojla. Znamo da „ravi“ znači „učitelj“. Nisu li, onda, vile bili neki staroslovenski „učitelji“, odnosno znalci i stručnjaci? Naravno da je to moguće, a ako postavimo pitanje na koju se tačnu oblast stručnost odnosi, možda bi dobili i iznenađujući odgovor: na-inženjere ili konstruktore! U istoj navedenoj priči na „gori koja seva i plamti“ zarobljeni su mnogi ljudi koji su, kročivši tamo, bivali skamenjeni i nemi, a tako se proveo i carićev brat! Navodi se da je avlija u kojoj su skamenjeni i mutavi ljudi ograđena ljudskim kostima. Sad dolazimo do veze između vila i fabrika gvožđa! Opšte je poznato iz mitologije Starih Slovena da su vile gradile „gradove od kostiju“! Takođe i da žive na „gori“! „Gradovi od kostiju“ bile bi fabrike „gvozdenog čoveka“ (okamenjenih ljudi u priči), to jest „gore“, u kojima žive vile, to jest mehaničari, inženjeri, konstruktori! „Ko tamo kroči ostane na mestu mutav i uderečen“, to jest „okamenjen“-ukazuje zaista na pogone za proizvodnju neke vrste mašina, možda i robota (koji su mutavi), tih „gvodenih ljudi“! No, ne bi čudilo da su se u „vilinskim gorama“ proizvodili i vozovi, vagoni, pa čak i-aeroplani, avioni! Šta bi bila „utva zlatokrila“, ako ne neki vazduhoplov (zar i danas nemamo ime za tip avinona „utva“?) Šta bi bili mitološki zmajevi (od kojih su ostali i nadimci epskih junaka), poput Baš Čelika, ako ne neka vrsta aviona (zašto bi se car zmajeva poistovećivao tek tako sa čelikom-Baš Čelik?) Najzad, šta bi bio „čardak ni na nebu ni na zemlji“, ako ne opet neka vrsta zrakoplova, aviona, letelice?
Kada je reč o pretpostavci o tome da su Stari Sloveni imali i železnicu, ni ona nije tako neverovatna ni nemoguća! Opet u mitologiji i legendama imamo trag o tako nečemu. U legendi o blagu cara Milutina navodi se da je od njegove letnje rezidencije do rudnika zlata u južnoj Srbiji vodila kamena staza po kojoj se šetala njegova žena sa dvorkinjama. U legendi o blagu despota Đurađa Brankovića imamo identičan motiv-da se od njegovog letnjikovca na Venčacu do Rudnika i tamošnjih rudnika prostirao „kameni most“ po kojem je hodila Јerina sa pratnjom! Most od Venčaca do Rudnika ( par desetina kilometara udaljenosti) samo za „šetnju“-ne čini se baš realnim! Pre će biti, u oba slučaja, da je reč o železničkoj pruzi! Naravno, racionalno objašnjenje opet nije „velika nauka“-ako su i Stari Sloveni imali rudnike u kojima se vadila raznovrsna ruda, onda su morali da imaju i prevoz te rude do mesta distribucije, zarad potonje obrade, a zašto to ne bi bili, kao i u sadašnja vremena-rudarski vozovi i pruge?! Najzad, iz stripova o Divljem Zapadu, ako ni iz čega drugog, poznato nam je kakve su metafore Indijanci upotrebljavali za vozove, a potom i za avione: zar to nisu „gvozdeni konj“ i „čelična ptica“? Krije li se isto i iza staroslovenskog „gvozdenog čoveka“?

Gvozdeni čovek 3

Nemamo samo u srpskim narodnim pesmama i pričama tragove koji nam ukazuju na postojanje razvijene tehnike i tehnologije u kulturama starih naroda (vidi tekstove Gvozdeni čovek 1 i 2 na ovom blogu). Јedno čisto svedočanstvo ostavila nam je i Velesova knjiga, za koju se pretpostavlja da je uobličena u 9. veku nove ere. Evo tog citata:
„Tvorac naš Svarog, ovako kaza ocu Oru: Stvoreni ste vi rukama mojim
i sinovi ste tvorca i kao takvi deca moja, a Dajbog će biti otac vaš. Njemu budite poslušni i što vam on kaže tako činite i tako radite. I bićete
narod veliki, pobedićete sve rodove tuđe koji iz kamena snagu crpu i čuda tvore - kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka.“
„Kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka...“. Citat govori sam za sebe. Očigledno je da su Stari Sloveni, bilo na samim svojim počecima, kako ovde može da se vidi, bilo u nekom drugom trenutku svoje istorije, bili u susretu sa izvesnim narodom koji je bio veoma tehnički i tehnološki razvijen! Ti „tuđi rodovi“, svedoči nam Velesova knjiga, poznavali su samohodna sredstva prevoza, ta „kola bez konja“, ali i „druga čudesa“, verovatno tehničko-tehnološka! Јasno je da su Sloveni bili pod uticajem tehnički i tehnološki veoma razvijene civilizacije! Da li je ta civilizacija poznavala automobil, traktor ili voz-nije toliko važno, koliko je važno da je neki od tih oblika sigurno poznavala! No, da li su novogorodski žreci, koji su pisali Velesovu knjigu, u vidu imali neku civilizaciju koja je bila njihov savremenik, ili je detalj o „kolima bez konja“ uvršten jer je bio deo, odsjaj neke svojevrsne mitske, prateće svesti istorije Slovena-o tome da su u pradavna vremena, možda u svojoj prapostojbini, Stari Sloveni imali kontakta sa superrazvijenom praistorijskom civilizacijom? I u jednom i u drugom slučaju podatak o prevoznom sredstvu tipa onog iz 20. ili 21. veka jeste neverovatno, uzbuđujuće svedočanstvo! Podjednako nam zvuči fantastično da je automobil, traktor ili voz postojao u ranom srednjem veku, ali i negde daleko u praistoriji! Novgorodski žrec nije mogao da izmašta „kola bez konja“, jer bi ga u tom slučaju pripisao samom sebi, a ne „tuđim rodovima“! Nije mogao ni da ga izmašta, a da ga nije samostalno otkrio i izmislio, te i u tom slučaju ne bi to otkriće pripisivao nekom drugom narodu!
Meni se, ipak, čini da se susret sa tehnički i tehnološki razvijenom civilizacijom odigrao u dalekoj prošlosti slovenskog roda, na samim počecima istorije Slovena, jer i citat govori upravo o tome. Međutim, taj susret sa moćnom i tehnički superiornom civilizacijom, ostavio je trajan, neizbrisiv trag u kolektivnoj psihi i sećanju Starih Slovena! Možda je, čak, bilo reč i o svojevrsnom traumatičnom iskustvu slovenskog roda, koje je kolektivna, istorijska svest tog naroda podjednako htela da potisne i prevaziđe, ali i da o njemu ostavi traga, verovatno najviše u svojoj mitologiji (vidi tekst Gvozdeni čovek 2)! Moguće je da je superrazvijena civilizacija s kojom su Sloveni bili u kontaktu, posle nestanka tog kontakta, koji je takođe očigledan, zauzela mesto u mitskoj slovenskoj svesti, a potom zauzela i tragove u narodnim pričama i pesmama! Da je bilo reč o svojevrsnom traumatičnom iskustvu, ali nižeg intenziteta, govori nam i narodna priča Gvozdeni čovjek. U njoj se iskazuje svojevrsno strahopoštovanje prema „gvozdenom čoveku“, ali i drugim tehničkim i tehnološkim dostignućima supercivilizacije, oličenim sigurno u nemogućim zadacima koje je car poveravao svom sinu! Na kraju, strah od nadmoćne civilizacije i njenih dostignuća pokazuje se i u uverenju da „gvozdeni čovek“ sa lakoćom može da ubije cara, koji ovde verovatno personifikuje same Stare Slovene! Međutim, najverovatnije je bilo reč o podsvesnom kolektivnom strahu jednog naroda, ali koji je zauvek ostao samo na nivou straha, nikada se ne realizujući u realnosti! Drugim rečima, Stari Sloveni nisu trpeli nikakav mogući teror i potčinjavanje od strane supermoćne civilizacije! Nije bilo nikakvih kažnjavajućih reperkusija po Slovene zbog kontakta sa moćnom civilizacijom, nije bilo nikakvih demonstracija moći od strane misterioznog naroda koji je imao „kola bez konja“! Šta više, mitologija Starih Slovena ukazuje nam na saradnju sa supermoćnom civilizacijom, koja je, naravno, slovenskom rodu dodelila mesto učenika misteriozne civilizacije, a ovoj, pak, mesto učitelja, ili „ravija“, odnosno mitološke staroslovenske vile ili vila (trag je etimološki, u pesmi Marko Kraljević i vila Ravijojla, gde ime vile na starojevrejskom znači „učitelj“, od „ravi“-učitelj)!

Naravno, možemo da postavimo i druga, zanimljiva pitanja. Da li je sveštenik iz Novogoroda (ili njegov prevodilac), pod „tuđi rodovi“, upravo zbog upotrebe i asocijacija prisvojnog prideva „tuđi“, mislio na neki oblik esktraterestrijalnog života, na vanzemaljce?! Možda i nije bilo reč o drugom zemaljskom, neslovenskom narodu, nego upravo o „tuđinima“ iz svemira?! Dilema dobija na važnosti i opravdanosti, ako se postavi još jedno pitanje, naime ono o poreklu, prapostojbini Slovena. Odakle ostatak u srpskoj narodnoj pesmi, odnosno u jeziku Srba, starojevrejskog „ravi“, u značenju učitelj, a prepoznatog u imenu vile? Nije li to trag koji ukazuje da su Sloveni, na samim počecima svoje istorije i postojanja, bili u kontaktu sa Јevrejima, odnosno sa Starim Egiptom u čijoj su Јevreji tamnici bili? Zar nema hipoteza o vanzemaljskim graditeljima egipatskih piramida, kao i o Egipćanima kao naslednicima iščezle civilizacije Atlanta, Atlantide? Ima i jedan kulturni detalj, koji Stare Slovene dovodi u vezu sa narodom Izrailja. To je postojanje lutaka, i u jednoj i u drugoj kulturi. Kod Starih Јevreja to je pravljenje, oživljavanje figura od gline, što može da ih svrsta u svojevrsne lutke. Kod Starih Slovena to je pravljenje lutaka, ali koje mnogo više odgovaraju današnjem poimanju lutke. Međutim, sličnost je očigledna. Kao što je očigledna sličnost i starogrčke i staroslovenske kulture, u motivu „zlatorunog ovna“, koji se pojavljuje i u starogrčkom mitu i u Velesovoj knjizi i srpskim narodnim pričama. Kada smo toga, sklon sam jednoj smeloj, ali opravdanoj, utemeljenoj pretpostavci. Smatram da je „zlatoruni ovan“ u stvari personifikacija medija komunikacije koji ima veze sa plemenitim metalima, tipa zlata, ali i bakra (koji je zbog nedovoljnog poznavanja hemije, od starih kultura podveden pod „zlato“, koje im je bilo poznato!)! Hipoteza je utemeljena u srpskoj narodnoj priči „Dlaka“, gde se pod dlaka, kako se ispostavlja na kraju priče, krije starostavna knjiga sa mnogim tajnama, u stvari, metaforično i generalizujuće, „dlaka“ je medij komunikacije uopšte! Kako sam pokazao u svojim ranijim tekstovima da „runo“ u srpskom jeziku upućuje na „rune“, odnosno pismo-odnosno medij, a kako se zna da je „runo“ i „dlaka“, onda se lako zaključuje da je „zlatoruni ovan“ u stvari medij komunikacije!  I to ili vrhunski, „zlatni medij“, „medij nad medijima“, no pre biće da je to, kako sam naveo, medij čije se funkcionisanje povezivalo sa izvesnim plemenitim metalima, odnosno metalima uopšte, koje je mit podveo pod zajednički termin „zlato“, a kako je nama danas poznato da bakar kao provodnik koriste električni mediji komunikacije, onda je lako da pretpostavimo da se u mitskom motivu zlatorunog ovna krije kolektivno sećanje zemaljskih naroda na električni medij komunikacije koji su razvile vanzemaljske civilizacije u dalekoj prošlosti planete Zemlje! Ili je to bila zemaljska superrazvijena civilizacija Atlantide, koja je preko Starog Egipta dotakla i Staru Grčku, te stoga i njene mitove, ali i Stare Slovene, ako se uzme u obzir pretpostavka o njihovom kontaktu sa Starim Јevrejima, te otuda i u staroslovenskoj kulturi istovetni motiv? Kako god da bilo, jedno je sigurno: „tuđi rodovi“, kako su poznavali i „mnoga druga čudesa mimo čarobnjaka“, sigurno je da su poznavali i razvijene forme medija komunikacije, a to je sigurno bila neka vrsta električnog medija (možda vrsta telegrafa ili telefona)! 
  
19.7. 2009. godine
Autor: Leonid Zuvić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 9:00

Slovenska Astrologija

   „Svaki čovek je zvezda”,  govorio je davno Aliester Crowley. Sloveni su takođe smatrali da se svako rađa pod jednom zvezdom i da posle smrti odlazi na neku od njih. Ovo nebesko stanište mrtvih duša Sloveni su nazivali Irij i tamo su odlazili oni koji su zaslužili da se uznesu među svoje bogove. Sistem slovenske astrologije sličan je svakom astrološkom sistemu korespondencija po kome određeni bogovi odgovaraju određenim planetama i sazvežđima. Evo kako ukratko izgleda slovenska verzija zapadne astrologije onako kako ju je video Asov.
Sazvežđe Belojara odgovara zodijačkom polju Ovna. Prolećnom ravnodnevnicom tj. prvim Belojarem započinjala je slovenska godina kao i novi zodijački cilkus – Doba Svaroga. Lada, boginja ljubavi i cvetanja vezana je za zodijačko sazvežđe Bika i ona po svojim funkcijama odgovara rimskoj Veneri. Kupalo je vezan za Blizance a Krišnji, pak, za sazvežđe Raka. Dažbog, slovensko božanstvo Sunca vladalac je sazvežđa Lava dok Devica odgovara Maji Zlatogorki (Zlata Maja). Sledeće sazvežđe, polje Vage, vezano je za Velesa, gospodara životinja, pogotovo medveda, pa nije ni čudo što zvezde Velikog medveda nalaze blizu Velesovog sazvežđa. Perun kao vladalac Škorpije povezan je sa planetom Mars, a ova planeta se inače i naziva Perunovom zvezdom. Zanimljivo je shvatanje Slovena po kome ratnici u boju posle smrti odlaze na ovu planetu, a sličan koncept nalazimo kod Nordijaca i njihovoj viziji ratničkog raja - Valhale. Na Perunovu zvezdu su, dakle, odlazili samo oni koji su svoj život žrtvovali višim ciljevima, odnosno, koji su kroz borbu i samožrtvovanje sledili Stazu Prava. No vratimo se sazvežđima. Sledeći zodijački znak-Strelac ima svoj pandan u slovenskom Kitovrasu a Jarac u Koledu. Ovo pokazuje da sistem slovenskog vedizma ima itekakve osnove u narodnom verovanju jer je poznato da se u selima oko Božića slavi upravo Koledo i pevaju koledarske pesme. Krišna, tj. slovenski Krišnji vezan je za sazveže Vodolije a poslednje sazvežđe-Ribe u ovom sistemu je sazvežđe Roda.

Za više informacija pogledati samu Slovensku astrologiju kao i dela koja su izdali Pešić i sinovi, a tiču se sistema slovenskog vedizma.

Vesna Kakaševski








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 9:02

Johan Gotfrid fon Herder (nem. Johann Gottfried von Herder 25. avgust1744. — 18. decembar 1803) , nemački pesnik i filozof kojeg često nazivaju ocem kulturnog nacionalizma. Rođen je u Rigi. Herder je kao nastavnik i luteranski sveštenik putovao po Evropi pre nego što se 1776. nastanio u Vajmaru kao vrhovni sveštenik velikog vojvodstva. Iako je u mladosti bio pod uticajem mislilaca poput Kanta, Rusoa i Monteskjea kasnije je postao najveći intelektualni protivnik prosvetiteljstva i dosta je uticao na razvoj romantizma u Nemačkoj. Time što je naglašavao naciju kao organsku grupu čija su obeležja poseban jezik, kultura i duh, Herder je doprineo nastanku istorije kulture.

(izvor Wikipedia)


Slovenski narodi


Slovenski narodi su jako široko rasprostranjeni i zauzimaju značajno mesto u istoriji između ostalog i stoga što su živeli daleko od Rimljana;
Znamo da su najpre živeli na reci Don, zatim na Dunavu, tamo među Gotima, kasnije među Hunima i Bugarima sa kojima su napadali Rim, ali ih najčešće u istoriji prepoznajemo kao narod koji je pomagao, služio. Bez obzira na ono što su činili kroz vekove, nikad nisu bili ratnički, avanturistički i ekspanzivan narod kao Nemci, pre se moze reći da su se pomerali za njima, zauzimajući njihove napuštane teritorije sve dok nisu naselili ogroman prostor do Dona do Elbe, od Baltičkog do Jadranskog mora.
Njihove naseobine sa ove (evropske) strane Karpata prostirale su se od Luneburga (Lüneburg) preko Meklenburga,Pomeranije, Brandenburga, Saksonije, Lužica, Bohemije (Češke), Moravske, Sleske, Poljske, pa sve do Rusije, a počev od Vlaške i Moldavije, koje su već nastanjivali, širili su se dalje i dalje, sve dok ih car Heraklit nije pustio na teritoriju Dalmacije i dok nisu osnovali kraljevine Slavoniju, Bosnu, Srbiju i Dalmaciju.
U Panoniji su takođe bili veoma brojni. Počev od oblasti Furlanije naseljavali su i južnoistočne delove Nemačke, zaključno sa oblastima Koruška, Kranjska i Štajerska: najveći mogući prostor, koji u Evropi, velikim delom i danas zauzima jedna nacija. Naseljavali su, dakle, zemlje koje su drugi narodi napuštali i to kao kolonisti, stočari i zemljoradnici.
Njihov život (prisustvo) na svim tim prostorima je, nakon svih pređašnjih pustošenja i seoba tj. kretanja, bio dosta plodan. Voleli su zemljoradnju i stočarstvo, čuvali zalihe žita, bavili se kućnim zanatima i započeli trgovinu plodovima svoga rada. Duž obale Baltičkog mora, počevši od Libeka pa nadalje, dizali si primorske gradove, među kojima je Vineta, na ostrvu Rujan, koja se mogla nazvati slovenskim Amsterdamom. Živeli su u zajednici sa Prusima, Kurenima i Letoncima, što pokazuju jezici ovih naroda. Na Dnjepru su podigli Kijev, na reci Volkhov Novgorod, buduće značajne centre trgovine, koji su povezali Crno sa Baltičkim morem i omogućili da prozvodi Morgenwelta stignu do zapadne i severne Evrope. U Nemačkoj su se bavili rudarstvom i metalurgijuom, vadili so, pravili medovinu, tkali, gajili voće i vodili sebi stvojstven radostan život, ispunjen muzikom. Bili su veoma darežljivi, čak rasipnički gostoljubivi, voleli su slobodu, ali su bili poslušni i pokorni kao i protivnici bilo kakve krađe i otimanja. No to im nije pomoglo protiv ugnjetavanja, čak je i doprinelo tome. Stoga baš što se nisu otimali o svetsku vlast i nisu imali ratoborne, nasledne kneževe i radije plaćali porez ukoliko im je to omogućavalo da u miru žive na svojoj zemlji. Jako su se o njih ogrešili neki narodi i to u prvom redu nemački.
Već za vreme vlasti Karla Velikog su počela osvajanja slovenskih zemalja i njihovo pokoravanje, što je za uzrok imalo očiglednu korist u oblasti trgovine: jer je hrabrim Francima svakako odgovaralo da od vrednog naroda, koji se bavi trgovinom i zemljoradnjom, načini kmetove, umesto da sam ovlada ovim veštinama. Ono što su Franci započeli, nastavili su Saksonci; Narodi čitavih provincija bivali su istrebljivani ili porobljavani, a njihove zemlje su delili među sobom plemići i biskupi. Na trgovačku delatnost Slovena na Baltiku stavili su tačku severni Germani.
Vinetu su razorili Danci, a od slovenske kulture i naroda je ostalo onoliko, koliko od Peruanaca nakon španskih pohoda. Zar nije čudo da se nakon vekova porobljivanja i najdubljeg ogorčenja ovog naroda prema njihovim hrišćanskim gospodarima i pljačkašima njihov meki karakter nije pretvorio u najužasnije učmalosti u ropstvu? Njihovi su tragovi ipak pisutni na prostorima gde su nekad slobodno živeli. Nesreća ovog naroda je u tome što zbog njegove ljubavi prema miru i domaćoj radinosti nije moglo biti trajnog ratničkog ustava(kodeksa), iako mu pri žestokom otporu nije nedostajala hrabrost.
Na nesreću su bili preblizu Nemcima, a sa druge strane su bili na udaru Tatara i Mongola zbog kojih su mnogo pretrpeli i propatili. Točak vremena se nezaustavljivo okreće; i pošto su slovenski narodi naseljavali najlepši deo Evrope, koji su obrađivali i gde su se bavili trgovnom, i pošto je izvesno da evropsko zakonodavstvo i politika moraju (i da će) mesto ratničkog duha unapređivati život u miru i marljivosti, kao i harmonične odnose među narodima, tako ćete vi, nekad vredni i sretni narodi, biti probuđeni iz duge učmalosti i oslobođeni okova ropstva, živeti na lepim prostorima od Jadranskog mora do Karpatskih planina, od Danoa do reke Mulde kao na svojoj zemlji i na njima slaviti svoje stare praznike.
Pošto su ovoj kulturi dati lepi i korisni doprinosi, bilo bi lepo da se rupe u znanju o njoj popune, da se sakupe svi ostaci kulture (običaji, pesme, priče tj. sage) kojih je sve manje i da nastane najzad istorija ovih plemena kako to već slika čovečanstva zahteva.

prevela na srpski Milica Galić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 9:04

Slovensko shvatanje Univerzuma

    
Prema slovenskom vedizmu, Univerzum se sastoji od tri sveta koji se međusobno prožimaju. Ta tri sveta jesu Jav, Nav i Prav, odnosno pojavni svet, duhovni svet i kosmički zakon. Ovde se zapravo radi o raznim nivoima realnosti, pa tako Jav predstavlja materijalnu ravan, Nav - svet duhovnih entiteta (mrtvih predaka i bogova) kao i samu nematreijalnu realnost, odnosno, astralnu sferu. Prav je idealni plan Univerzuma oličen u rasporedu planeta i sazvežđa, ali on je takođe i nacrt jednog životnog puta koji svaki čovek treba da prati (Staza Prava). Kako se zapravo odnose ova tri sveta? Kretanja planeta i sazvežđa u Pravu odslikavaju se u Navu kao događaji iz mitologije dok se ti događaju u materijalnom svetu , tj. Javu. manifestuju kao istorijski događaji. Ovi istorijski događaji odigravaju se po precizno definisanim ciklusima koji su pod direktnim uticajem kosmičkih ciklusa (Prav), dok se ti kosmički ciklusi pokazuju kao ratovi, savezi, i ostali događaju u svetu Bogova (Nav). Da bismo olakšali shvatanje slovensko-vedskog sistema i njegova tri sveta, predstavićemo ukratko slovesnku astrologiju čiji je osnivač ruski istoričar Aleksandar Asov.
 
Vesna Kukaševski








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pon 23 Mar - 9:05

Slovensko-vedska religija

    
  Slovenski vedizam predstavlja jedan zanimljiv fenomen koji se na paganskoj sceni pojavio pre nekih desetak-petnestak  godina. Osnovu ovog sistema nalazimo u Velesovoj knjizi, izuzetnom delu o čijoj se autentičnosti i dan-danas vode rasprave. Ova knjiga prikazuje istoriju, religiju i etički sistem Slovena do devetog veka naše ere a pisana je na drvenim daščicama pismom sličnim Runama-vlesovicom. Velesovu knjigu nadograđuju Slovenska vede Jurija Miroljubova i Slovenska astrologija Aleksandra Asova a ove tri knjige kasnije su postale glavna inspiracija za razvoj teorije o Slovenskom vedizmu. Važno je napomenuti i da ovaj sistem ne predstavlja tradicionalni slovenski paganizam zbog čega nije bio oberučke prihvaćen u svim slovenskim krugovima. Ipak, za raliku od tradicionalne vere Slovena on predstavlja SISTEM. Pokušaj klasifikacije slovenske vere kroz sistem astroloških korespodencija kao i pokušaj konstrukcije slovenskog univerzuma svakako je vredan hvale zbog čega ćemo vam ukratko predstaviti ovaj sistem.
                                                              
Osnovne odlike sistema
 
Ovaj sistem zapravo predstavlja sintezu staro-indijskog vedizma i tradicionalnog slovenskog paganizma. Ta sinteza oličena je u pojavi mnogih božanstava koja su izvorno indijska a koji su sada dobila slovenska imena kao i svoje mesto u sistemu slovenskih Bogova. Neka od tih Božanstava su Višnji, Krišnji i Mater Sva koja svoje uzore imaju u indijskim Bogovima:Višnuu, Krišni i Materisvan. Osim slovenske i indijske tradicije prisutan je i uticaj hrišćanstva koji se smatra jedinim pravim nastavljačem stare slovenske vere. Postoje mnoge sličnosti između ove dve tradicije a jedna od njih je svakako pojam Trojstva. Sveto Trojstvo hrišćanstva ima svoju paralelu u slovenskom pojmu Triglava. U samoj slovensko vedskoj religiji Triglav je odlika koja se odnosi na sva Božanstva koja su po svojim funkcijama ili važnosti grupisana u Trojstva. Tako imamo prvi i najvažniji Triglav koga čine Svarog, Perun i  Svetovid, za njim sledi Triglav Horz-Veles-Stribog, tu je i Radgost-Krišnji-Koledo i tako dalje.
Ono što prvo zapažamo u Velesovoj knjizi je visoka moralna svest slovesnkih naroda čija su religiozna i etička shvatanja opisana u njoj. Izuzetna religioznost i posvećenost duhovnim ciljevima osnovne su odlike naših predaka, koje u ovim vremenima gubitka slovenskog identiteta treba da nam budu glavna nit vodilja. Posebno je zanimljiv odnos Slovena prema ratu..Iako sami nisu napadali susedna plemena, Sloveni nikad nisu zazirali od otvorene borbe nitu su strahovali da život daju za svoj narod i svoje Bogove. »Odlazili smo u smrt kao u praznik» prenosi Velesova knjiga reči slovenskih ratnika koje je u borbu vodlila Mater Sva, solarna ratnička Boginja. Odakle Slovenima ovakva duhovna i fizička snaga? Gde da tražimo izvor njihove duhovnosti i životne inspiracije koji je istovreno obnavljao kako njihova tela tako i njihove duše. Odgovor je jednostavan-bilo je to Sunce. 
Sloveni u Velesovoj knjizi nazivaju sebe Dažbogovim unucima, decom Sunca. Oni su zbog toga konstantno ratovali sa plemenima čiji je kult bio lunaran (Grci, Rimljani) a ova borba zapravo proizilazi iz različitih moralnih koncepata lunarnog i solarnog prtincipa. Dok je Sunce uvek bilo vezano za duhovnost, samžrtvovanje i ispunjavanje visokih moralnih ciljeva, Mesec je pretežno vezan za ono materijalno (što se na fizičkom planu vidi  kao kruženje ovog nebeskog tela oko Zemlje). Lunarna plemena su u staro doba najčešće ratovala zbog bogatsva i osvajanja zemlje dok su solarni Sloveni to radili isključivo iz samodbrane (ako je verovati Velesovoj knjizi).
Mater Sva, koju smo već spomenuli je «ptica od Sunca nastala». Ona je kao simbol zapravo taj sunčani princip koji je vodio Slovene kroz njihove životne i istorijske borbe. Tu je takođe i surica, sveti napitak koji su Sloveni pili pet puta na dan a koji se spravljao od raznih biljaka, mleka i meda. Surica je bila ostavljena nekoliko dana na suncu ne bi li u sebe primila Sunčevu energiju i , naravno, fermentisala kao tečnost. Ovaj napitak bio je izvor telesne snage Slovena ali on je takođe snažio i njihov duh. Surica ipak nije samo piće već je i snaga koju su Sloveni crpeli iz samog Univerzuma jer se na više mesta u Velesovoj knjizi govori o [You must be registered and logged in to see this image.]surici kao nebeskom mleku koga daje krava Zemun. Spomenućemo svakako i svastiku kao magijski i religijski simbol koga su kao su koristili svi Arijevci pa tako i Sloveni a ovaj simbol koriste i danas slovenski pagani slaveći tako Sunce kao boga svojih predaka. I na kraju, tu je Hiperboreja kao mitska pradomovina Slovena koja je,  po predanju,  stanište Sunčanog boga. Hiperboreja je i za slovenske i za germanske narode oduvek predstavljala imaginarni duhovni centar u čije su postojanje verovali mnogi slovenski i germanski okultisti. Grčka mitologija spominje Hiperboreju kao zemlju koja se nalazi na krajnjem Severu, zemlju u kojoj boravi bog Sunca- Apolon a ovaj mit preuzeli su kasnije Sloveni i Germani smatrajući Hiberboreju svojom duhovnom prapostojbinom. U prilog ovoj teoriji govore članci Dragoša Kalajića, indijskog naučnika Bâl Gangâdhar Tilaka kao i radovi nemačkih okultista koji su bili ideolozi budućeg nacističkog pokreta. U filozofiji ovih poslednjih centralni pojam je kraljevstvo Thule koje je samo jedno od  mnogih imena mitske Hiperboreje. Kako god shvatali Hiperboreju, značaj koji joj se pridaje u delima teoretičara slovenskog vedizma je neizmeran što dovoljno govori o prevlasti solarnog principa u duhovnosti Slovena.
Naš preci su, dakle, poštovali jedan specifičan moralni i duhovni kod koji je u današnje vreme gotovo potpuno iščezao iz srca i umova ljudi. Ovaj etički princip u slovenskom vedizmu nazvan je stazom Prava, manifestacijom samog kosmičkog zakona.
Vesna Kakaševski








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pet 10 Apr - 20:09

Симаргл
Божанство, које је још теже објаснити, јесте оно, које руски хроничари означују именом Симаргл или Сима и Ргла. Читало се то уједно, или раздвојено на две речи: Сим и Регл - како су урадили доцнији споменици, не добија се у словенском језику никакав смисао. Реч је о неком страном божанству. Досадање хипотезе нису донеле довољних тумачења. Мислило се на један текст из Библије. Сваки је народ себи створио богове. Људи Гутини (de Guth) створише Нергала (τήν Ερτγέλ); људи Хаматини (Hamath) начинише Асхима, (τήν Ασιμάθ). Блискост је променљива; но ту има и једне озбиљне тешкоће. Εργέλ и Αδιμάθ су у грчком женскога рода, а у првобитном старословенском језику имамо само једну реч мушкога рода. Домишљански је закључак Н. Гедеонова, који у Симарглу види покварено грчко Σεμ Ηρακής.clxxxv
Уопште Симаргл не припада словенском Пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство у ствари хтео тим именом означити руски хроничар.

Izvor Luj Leže , Slovenska mitologija








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pet 10 Apr - 20:10

Припегала

Овај бог спомиње се у једном документу од 1108. г. То је пастирска посланица архиепископа Аделгота из Магдебурга. (Њу је навео Брикнер у Arch. f. slav. Phil. т. IV, 223.) Овоме су извору некада спорили аутентичност. Али по сведочанству Wattenbach-а, изгледа, да данас о томе не може бити сумње. Ова посланица садржи врло важан извор за изучавање борбе паганизма противу германске пропаганде.
Владика пише: "Ови грозни људи, Словени, подигли су се противу нас; својим идолопоклонством профанисали су Христове цркве... Они су поплавили нашу земљу. Хришћанима секу главе, па их приносе на жртве. Њихови фанатици, тј. свештеници, говоре на њиховим гозбама: ' Наш Припегала хоће те жртве '. Они кажу Припегала, но то су Приапе и срамни Belphegor,ccxvii они држе пред својим храмовима пуне пехаре крви, и урличући око њих страшним гласом вичу: ' Радујмо се, јер је Христос побеђен; победа је на страни победоносног Припегале '. Владика позива хришћане на усташки рат противу ових варвара, да би се могле чути радосне песме у славу Бога, уместо страшне незнабожачке хуке у славу Припегале?"
Шта значи ово име?
Г. Брикнер је предложио врло вероватно тумачење. Припегала представља: Прибихвала, онога, коме припада сва хвала и слава. Имена на приби врло су честа код свих Словена: Прибигој Прибислав, Прибимир, Прибитић.ccxviii Зар се овде не би могло помислити и на глагол препыкатъ - припећи, који се налази још и у језику померанских Словена? (Dict. Romult. sub. voce.) Зар не би Препјекал могло бити неки епитет сунца? Ја се усуђујем поставити ову хипотезу, која, држим, заслужује, да се о њој расправља.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pet 10 Apr - 20:11

Белобог.
Име Белобог не налази се ни у једном аутентичном споменику. Но неки су мислили, да његово биће оправдају географским именима (Belbuck - Белбог у Померанији; Białobože и Białobožnica у Пољској; Bělobozice у Чешкој). По овоме је израђена читава једна теорија о словенском дуализму. У ствари ми не знамо ништа о том белом богу.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pet 10 Apr - 20:12

Домаћи богови
Хелмолд нам прича (I, 52), да села и шуме балтичких Словена беху препуне домаћих богова (penates). Исту реченицу понавља и мало ниже (82).
Титмар вели: "Domesticos colunt deos multumque sibi prodesse eosdem sperantes eis immolant (XIII, 69)", па додаје: "Audivi de quondam loculo in cuius summitate manus erat unum in se (ferreum) tenens circulum, quod cum pastores illius villae, in quo is fuerat per omnes domos has singulariter ductus, in primo introitu a portitare suo sic salutaretur: Vigila, Hennil, vigila! Sic enim rustica vocabatur lingua et de eiusdem se tueri custodia stulti autumabant..." Не знамо ко бејаше тај Hennil. Неки су хтели у њему видети бога стада (гонити - хонити).
Први чешки хроничар Козма, који увек избегава словенска имена, и своје приче увија више-мање класичном терминологијом, прича нам (I, 2), да се оснивач чешког народа настанио на подножју брега Рипа; ту: "primas posuit sedes, primas fundavit et aedes et quos in humeris secum apportarat humi sisti penates gaudebat." Својим друговима држи један академски говор: "o socii, non semel mecum graves labores perpessi sistite gradum; vestris penatibus libate libamen gratum quorum opem per mirificam hanc... venistis ad patriam." Хроничар песник, погрешно познат под именом Далимил, прича да је Чех ишао од шуме до шуме dietky své na plecú nesa (носећи своју децу на раменима). Иричек је предложио, да се ово поправи и чита dědky, што би значило претке. Ова је поправка само хипотеза.
Веровање у постојање домаћих богова потврђено је фолклористиком свију словенских народа. Усмена руска литература зна за једнога домаћега бога, који се зове дёдушка домовой. Замишља се као старац; дању се крије иза пећи, ноћу излази одатле и једе јела, која му се спреме. Ако не нађе ништа, љути се, претура клупе и столове. Воли сва места где гори каква ватра. Радо посећује парна купала, и тада га зову баникь; не воли оне, који се ноћу купају и узнемиравају га, нарочито ако се још пре купања нису молили Богу. Узима на се разна имена по деловима куће где обитава. Управља кућном економијом, домазлуком, те га и зову хозяинъ, хозяинушко (на чешком: hospodařiček). Зову га још дворовой, јер борави у дворишту; хлевникъ, коњушникъ, јер се интересује за шталу и коњушнице. То је душа једног претка. Свака кућа мора имати свој домовой; нова кућа га нема; има га тек кад јој први газда умре. Сељак који се сели, позива домовоја да иде и с њиме седи у новој кући. Призива га у помоћ, приноси му жртве. Домовој га заштићује, па се тако исто и он боји домовоја свога суседа, који долази да му украде сено или живину.ccxxiv
У Галицији код Хукула (Hucules) и Бојкиа (Boпci) домовој се зове дид, дидо (дед). Код Пољака га зову domowyk или chowonec (чувар), krasnoludek (човек одевен у црвено). Dziady (преци) су нарочито страшне утвари, душе предака које траже жртве. Но у ствари ови dziady припадају фолклору Беле Русије.ccxxv
Породични кућни демон зове се још Skrzat: "Bodaj cię skrzaci wzięli", одговара оној нашој: "да те ђаво носи." О човеку, који има ружан изглед, каже се "Wygląda jako skrzat". Има изглед skrzat-а. Мало касније вратићемо се на ову реч.
Већ смо говорили о домаћем духу, који се у Чешкој зове hospodařiček. Зна се још и за шотек или шетек. И ово име значи стар (Kott). Не зна се етимологија ове речи. Писци XVII и XVIII века често се на њ позивају и упоређују га са римским ларом. Шотек је тако исто познат и код Словенаца у Штајерској. Овај је факт утолико значајнији, што код Јужних Словена нема нигде трагова о култусу домаћим боговима. У Чешкој се још зна за Skřitek, сличан skrzat-y код Пољака. Стари лексичари преводе ту реч са lar domesticus. Проповедници су од skřitek направили синоним diabolus. Хус вели о вернима који не слушају службу божију: "Свештеник изговара неке речи, а њих прима Skřitek", тј. очевидно ђаво. Један народни израз сличан пољској клетви, коју сам горе цитирао, вели: Aby te skritek vzal - нека те ђаво носи!ccxxvi
Реч szkrat у пољском, љkratek у словеначком, skritek у чешком - није словенског порекла. Као што је Маценауер (Matzenauer) показао у своме Речнику страних речи у словенским језицима (стр. 81), та је реч германског порекла: ст. немачко scrato, scratum (larvae, lares mali, lemures); средњовековно немачко: schrat, schratze, schretze (faunus daemon), schretel (spiritus familiaris) etc. Овде ми пада на памет једна блискост, на коју етимологисте још нису указали. Германско chrat зар се не може упоредити са словенским черт, czart, чорть - ђаво? Ова је реч продрла код Чеха, Пољака, Руса и Словенаца, који су били у додиру са Немцима. Непознато је код Јужних Словена, осим код Словенаца, суседа Немаца. Хрвати, Срби и Бугари били су први међу словенским народима, који су се покрстили и примили хришћанство. Нека предања, која су код других Словена дуже остала, изгледа, да су потпуно ишчезла код ових. И ја се не бих ни мало чудио, ако је реч черт проста позајмица из германске фолклористике.
За означење домаћега бога употребљава се код Словена деминутив од имена бог: Buožik, buožiček domaci. Пољак у XVI в. говораше: skryatkowie domowe vbožęta (мали кућни бог).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   Pet 10 Apr - 20:14

[You must be registered and logged in to see this image.]
Русаљке

У руском фолклору русаљке играју ону улогу, коју играју виле у Јужних Словена. Њих нема, као што се дуго веровало, само у Русији. Ми их налазимо и у Бугарској. Њихово је име релативно скорашње. Не налази се у старим писаним споменицима, и није словенскога порекла. Свој постанак не доводи, као што се дуго безразложно тврдило, ни од именице русло (поток), ни од придева русъ (плав). Но ипак су ове две речи допринеле, да се утврди карактер Русаљака као по народној етимологији.
Ово се име налази први пут код историка Татишчева (XVIII в.) чије је критично око осредње. После истраживања Миклошића, Томашека, Веселовског није допуштено у име русаљка тражити какву словенску етимологију, већ јој треба приписати страно порекло.ccxli Долази од грчке речи ρουσάλια, латинске rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Значи Духове, или ружични Ускрс, хришћански празник, који се, као и многи други помешао са незнабожачким празником. Дакле празник Розалија долази просто од латинске речи rosa (немачки Rosentag). Ово име розалија - рузалија прешло је у већину словенских језика, у стари руски (нпр. у Несторову Хронику), и словеначки, српски, словачки, код Руса, особито Белоруса и код Бугара.
Празник Рузалија имађаше незнабожачки карактер. По Миклошићу црква га је осудила, и Русаљке би биле постале персонификација овога празника. Народна пак етимологија (русло, поток, ток воде) довела би их нарочито у везу са култусом водама. Гомила празничних имена постала су, као што се зна, од легендарних лица. Нпр. Beffania код Италијана (код Француза је у народној машти Бадњи Дан идентификован са малим Исусом); Света Среда, Света Петка, Св. Недеља код православних Словена.
Милићевић наводи у својој "Краљевини Србији" (стр. 25), да у околини Ниша, изнад села Гор. Матејеваца, на брду Метоху, има једна стара црква у развалинама. На његово питање: како се зове ова црква, сељаци му одговоре:
"Света Богородица Русалија.
- Богородице Русалије нема, брате!
- А оно ће бити св. Тројица Русалија, рече сељак.
У источним нашим крајевима народ тројичину недељу зове још и Русална недеља."ccxlii
У Бугарској се находе на разним местима Русалскиа гробишта. То је можда успомена на крваве борбе које су пратиле сваки незнабожачки празник Росалија.
Ма ког да су порекла Русаљке играју у руском фолклору знатну улогу.ccxliii Њихово је име очевидно заменило име вила. Као и виле оне живе по води, пољима и шумама. Народ их се боји, особито недеље после Духова. У неким пределима њихов се култус везује за култус мртвих. Верује се, да су то душе девојака умрлих пре венчања.
Чеси, Пољаци, Срби и Лужичани знају такође и за Нојаде или водене Нимфе. Чешка Козмина хроника приповеда (I. 4), да је легендарна принцеза Тета научила народ да обожава Ореаде, Дриаде, Хамадриаде. Још и данас се каже: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". У почетку III књ. Козма алузира још и на сељаке који о Св. Тројицама: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ово је заиста прави празник Розалије.
Чешки сељак данас зна за Vodni Panny. ili Ženy; Словак зна за Vodopanenky. Оне станују под водом у кристалним дворовима. Каткада излазе из својих станова, да учествују у забавама младежи. У Лужици их зову Wodne jugfry (од немачког jungfrau).
У Пољској оне вуку несмотрене у водене дубине. И њих зову Bogunki (богињице). Онај ко из узме за жену зове се Boginiarz.ccxliv
У Чешкој и Моравској зову их још Nemodliki (ne - не; modliti - молити). Оне кажњавају децу, која се не моле Богу, одвлаче младиће у водене дубине, и приморавају их да их узму за жену.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Slovenska mitologija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Slovenska mitologija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Slovenska mitologija
» By Slovenska
» Grčka mitologija
» Japanska mitologija
» Rimska mitologija
Strana 4 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-