Violeta Božović

SA RUKAMA CRNIM OD LJUBAVI



Dotaknuh list
i on posta tvoj glas
u kom je odjeknulo nebo.
I spustih usne, na usne
prosjaka slepog
kojem podarih san

Ja, žena bez osmeha,
sa rukama crnim od ljubavi...

Pogledah u svoje ruke
i videh da su postale leptiri,
umesto dojki pronađoh cvetove
spremne da padnu za prvu nadu,
u prvi vir muškog, prevrtljivog srca.
...

Bejah košuta na tvom proplanku
i gledah kako se skupljaju oblaci
svaki put kad poljubim tvoje umorne oči
što gledahu nekud u daljinu.

Kad bih te ljubila cvilele bi grane
a ja verovah da se one raduju mojoj sreći
na proplanku zamišljenom.

I trčala bih u susret vetru koji me šibao
i bacala se vodi koja huči
i mislila kako svi znaju
da je ljubav ta koja okreće formu stvari
oko svog božanskog središta.
I nisam videla kako su me gledali prolaznici
dok sam u njima videla
ljubav, nebo i vodu,
kad sam im pevajuć pričala
o sreći bisernih kapi
što blešte pod cvetovima

O tome, kako su male stvari velike
a velike ništavne, pri izvoru
u kom se ogleda mesečna.

Dok ne spoznah- da sam ozledila ruke
u nastojanju da uberem cvet
koji se pretvorio u trnje.

I trčeći sam zvala tvoj hod
u susret da mi dođe,
lomeći granje po mestu
gde sam ostavila svoje godine.

SNEGOVI BELI



Snegovi beli veju ti stope,
Vetar sa krova pahulje sipa,
Anđeli s' tobom i sa mnom zbore,
"Dolazi vreme mirisnih lipa..."

Iako ruke' ti pod mojom nema,
u duši mi zvone zvona ti glasa,
šta nam budućnost, u proleću sprema,
dal' kočije vetra, prepune kasa...

Snegovi nežno belinom veju,
vetar ravnice kočije sprema
pahulje,pesme ,nek stihom te greju
jer ti si u meni, iako te nema...

BIO SI SA MNOM,A NIJE TE BILO




Znam, nije te bilo,
a bio si sa mnom
budio me suzom,
nežno,toplo,dugo,
odlazio jutrom,
oblakom se krio
kišom si me zvao,
draga moja tugo..

ISKUŠENICA KOJU VENČAVAJU ZA KAMEN



Da sam iskušenica koju venčavaju za kamen
okovom okovana, to me ne bi moglo boleti,
kao što boluje duša, koju žeže plamen
da me nećeš nikad, dodirnuti, voleti...

Da sam monahinja, kojoj krst darivaju
mesto tvoga smeha daruju joj sveće,
manje bi me pekle, suze što celivaju
jedan nežni cvet ,nedočekano Proleće...

Da sam Ljubav tvoja ogrnuta svetlom
suncem tvoje duše- pesma milovana,
manje bi me okrstili -grešnom
što sam tebi celo srce dala...

Čuj
-Iz manastira- pevaju iskušenice
ženik im okov ... u okovu... kamen,
mene zovu na venčanje s pesmom
... Ti stojiš dalek ,ponosan i stamen...

Oltaru me čedno prinose tišine
ko nevestu venčavaju me s pesmom,
da sam Ljubav tvoja, pronosio bi mi ime
niz vreme,- ko Zora- došao bi nesnom...

Da sam iskušenica koju venčavaju za kamen
dal bi umeo od tuge da me spasiš,
venčao sa dugom, pokrio mesečinom
...u meni začet umeo pevati..

Oltaru me prinose tišine
sveću palim dok pevaju istine,
s KANDILA me nežno gleda Djeva mati
dok molitvom tihom izgovaram ti ime...

Koračam tebi osvetljena pesmom
iz kadila srca -pevam tihi plamen,
koračam ka tebi molitvenim nesnom
ko Iskušenica koju venčavaju za kamen...