Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Saša Božović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 35998

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Saša Božović Empty
PočaljiNaslov: Saša Božović   Saša Božović Sat610Ned 22 Sep - 15:16

Dr Saša Božović nije pisac, ali napisala je knjigu koju čitaju i mladi i stari, oni koji su ratovali i oni koji rat ni upamtili nisu

Saša Božović 24733711

Čitaoci starijih generacija sa zadovoljstvom se sećaju knjige "Tebi, moja Dolores" Saše Božović, koja je 1980. proglašena za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije, i dostigla tiraž od čak 70.000 primeraka. Mlađoj publici ovo autobiografsko delo kao i ime autora, poznate lekarke i humaniste, ne znači mnogo. Iako najviše govori o ratnom vremenu (1941-1945) iz perspektive učesnika partizanskog pokreta (što odavno nije "in"), knjiga nadrasta ideološku isključivost dajući uverljivu, potresnu priču o ljudskoj patnji, bolu i nesreći.

Saša Božović je, za one koji nisu upoznati, završila medicinu. Iako trudna, bila je dobrovljac koji je spasavao ljudske živote u ratu. U logoru je već zašla u osmi mesec trudnoće, a tamo je preživljavala pravi pakao.

Kasnije, Saša je pred porođaj prebačena je u bolnicu u Tirani, gde je u novembru 1941. dobila kćerku, nazvavši je Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri, “La Pasionariji”. U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete, a njen pakao ni tu nije stao.

Ova heroina spasavala je ranjene borce od smrti, a jedina osoba koju nije uspela da spasi je - njena Dolores.

Njena kćerka je umrla 7. marta 1943. godine, tokom Bitke na Neretvi, kada je imala samo godinu i po dana.

Devojčica je umrla od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi.

Saša Božović je negde pred kraj života, vraćajući se još jednom svojoj "Dolores", poručila:

"Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu".

Njen poslednji intervju inače objavljen je neposredno pre njene smrti.

O knjizi su govorili svi, a komentar je dala i Desanka Maksimović koja je za istu rekla:

- Ova knjiga se lako i s nestrpljenjem čita, što ne biva uvek s knjigama uspomena iz rata.

I zatim: "Ona je živa, puna poetskog duha, a u isto vreme puna zapažanja dobrog pisca realiste." ... "Ona srećno ujedinjuje ženske i muške osobine."

Dr Saša Božović za sebe nikad nije govorila da je pisac. Dr Saša otišla je u mirovinu s činom pukovnika i kao načelnik vojno-sanitetske ustanove u Beogradu. Dakle, nije pisac, ali napisala je knjigu koju čitaju i mladi i stari, oni koji su ratovali i oni koji rat ni upamtili nisu.

- Iskreno da vam kažem, nisam nameravala pisati knjigu. Jest, tu i tamo ja sam ponekad nešto zapisivala, od prilike do prilike i kad je to traženo od mene, ali na celovitu knjigu nisam pomišljala.Mogu slobodno reći da je mojoj knjizi prethodila "usmena predaja", što znači ovo: veoma često, u mirnim sutonima, kad je cela porodica na okupu, moja deca i moj drug Bora, pričali bi mi i prepričavali naše ratne doživljaje.
Deca su to slušala, i onda predložila, zamolila me da napišem knjigu o tome, knjigu o njihovoj sestrici Dolores koja je u ratu rođena, u ratu umrla.

- Najpre sam se dvoumila. Ali onda je došla podrška i od prijatelja, od Jare Ribnikar, na primer, i shvatila sam to da, ako više ne mogu raditi kao lekar zbog ranjenih nogu, mogu sedeti i pisati. Tako sam se usamila u ovom selu, ne suviše daleko od Beograda, ali ne i suviše blizu Beograda, u ovoj jednostavnoj kući, među ljudima koje volim i među kojima sam pronašla i ratne drugove. I sećanja su navirale sama od sebe, moje je bilo da ih beležim... ja sam samo to radila. Zato i kažem da nisam pisac. Biti pisac znači nešto drugo. Ja sam, jednostavno, zapisivala sve ono što sam mislila da je vredno da se zabeleži, sve čega sam se sećala kao vrednog, ne samo za mene već i za druge.

- To je i glavna tema moje knjige. Ja sam, naravno, kao čovjek, kao majka, kao žena patila, ali ja sam bila i lekar. Zato nema ni sentimentalnosti ni drastičnih opisa izvesnih situacija, izvesnih prizora koji jesu bili užasni, ali ne toliko užasni da ih ne bi čovek pokušao savladati. Savlađivala sam ih, ne sama.
Zato i ima toliko ličnosti u mojoj knjizi, jer nisam nikad bila sama. Najzad, zato sam i pisala tu knjigu. Ne samo zbog male Dolores, već zbog svih onih koji su bili uvek pored mene, uvek netko drugi, ali uvek netko, bilo s imenom ili bez imena... zar sam mogla popamtiti sva imena.

U knjizi se nije služila nikakvim dokumentima, nikoga nije citirala, nije se pozivala ni na kakve pisane, proverene izvore...

- Ne, zaista ne, dokumenti mi nisu bili potrebni. Da sam se na nešto ili nekoga morala pozivati, izgledalo bi kao da s mojim sećanjem i osećanjem nije u redu. Činilo bi se kao da ne verujem da će mi verovati.
Konačno, dokument je samo šturi zapis o nekom događaju, samo kostur jednog događaja iz kojega se ne može pročitati koliko je izvesni, određeni, događaj potresao čoveka ili više ljudi, koliko mu je zadavao bola, strepnje...
U dokumentu nema osećanja, nema, konačno, onih osećanja koja sam ja imala, koja još uvek imam. Mi smo preživeli dokumenti, svako za sebe i svi zajedno. Moja knjiga, ovakva kakva jeste, takođe se može smatrati dokumentom, iako ona ne mora imati nikakve važnosti za udžbenik istorije. Hoću da kažem, ovu knjigu nisam namenila istoričarima, ova je knjiga namenjena, da tako kažem, samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu.

Za ratna iskušenja Saša nije bila spremna.


- Najpre uopšte nisam mogla da se naviknem. I danas bih se čak mogla pitati jesam li se ja to navikla na ratne tegobe ili sam naprosto, po humanističkom uverenju, u kome sam vaspitana, i lekarskoj etici, kojoj su me naučili, postupala ispravno, onako kako je trebalo.
Ja verujem da je u mene bio ugrađen određen vrednosni sistem koji nisam mogla izneveriti. A sama je životna zbilja mene opredelila i pre nego što sam se ja sama, svesno, mogla opredeliti.
Pojmovi kao što su revolucija, socijalizam, komunizam, meni nisu bili jasni. Trebalo je dug put proći da sve to saznam, da sve razumem.
Ali, i u vreme dok mi, kao što rekoh, ti pojmovi nisu bili jasni, nešto je bilo jasno. Shvatala sam šta moram učiniti, kako treba da postupim.
Moja mala kćer Dolores, za mene, u mom najličnijem i najosetljivijem doživljavanju bila je prva tragična žrtva rata.
Ta me je žrtva učinila osetljivom za druge žrtve.

Čuvena doktorka koja je napisala knjigu koju je čitala cela Jugoslavija umrla je 1995. godine. Iza sebe je ostavila knjigu kao neizbrisivi trag ljudske patnje u jednom ratu.


Espreso.rs
Nazad na vrh Ići dole
 
Saša Božović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-