Miloš Crnjanski

PRIVIĐENJA

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Odlazim,dakle,sa tela toplih, i mladih srna
ledu,na vrhu nekom,u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se,porfiru jednog zrna
što visi,o drhćućem,žarkom,koncu,u svitanju?
Tu,tu bih,u ovom životu,da me oblije slap
svih divota čulnih,kao pad mirisnog mleka
A čini mi se,jedna jedina,takva blista kap
nad peskom pustinja,i tla nad zemljom,daleka.

Zaista,zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad,nestajući,rasipa u prazninu
osvetlivši mi put,i bezdan,u isti mah?
Sve su to bile,dakle,prolazne samo seni
na koje sam kroz blagost, i žalost, i tišinu
stresao,ustreptao,svoj zvezdan,zračni,čist prah?

Uspavanka

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene,
nema duše,
ni zakona ni časti,
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje.
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

Slava

Kad se oblaci roje...
i lisce pada, sa granja svela,
i svi boli , u jeseni, zacute...
Kud oblak ne nadje vise
puteve zasute,
lete oci moje.

Mramor u vrtu

Kad cutke sedas
do mojih nogu i gledas,
jesenje puteve sumorne,
a usta Ti poblede malo kriva
od bola,
ja osetim da si ziva.

Mrtva si mi gola.

Koza me tvoja puna tankih zila
seti kako sred razvalina
poprskanih muskom krvlju
vec hiljade godina
zmije puze na zene mramorne.

Dojke sa pupom kao kap vina
na beloj ruzi punoj mesecina,
sete me smrti.

Tada, zalud sirim grane
na Tebe golu.
Sve mi se cini zbog tebe je jesen
i cim zaspim
u ludoj ce strasti i bolu
iz Tvojih cvetova mlecnih
jedna kap u jesen da kane.
Nada mnom ce u liscu svelom
udi Tvoji zasijati,
mrtvi, mramorni, vecni.

Prva jeza

Desi se: da se zacudim,
kad me iznenada rastuze:
kisica plaha,
il jedna smedja decija glava
u koju se zagledam duze.

Desi se da se probudim,
od nocna bliza neba plava,
i stavim ruku na srce
sto kuca jako.

I da se tad u mislima zanesem,
i osetim polako, polako:
da je mladost prosla
pa se stresem.

Ljubavnici

Niko nas nece podeliti vise,
na dobre i gresne.
Tajni smo kao grane snezne,
a sve sto je staro u ljubavi,
place sve tise.

Jos malo samo, pa cemo sumorni,
sa osmehom tuznim,
u strastima ruznim,
stati,
bolni, bledi, umorni.

U bilju, ili necem drugom mocnom,
nad proplankom jedne sume mlade,
naci cemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu nocnom.
Nade svih koji se bolno smese.

I, kad opet, kao vecan cvet,
nad telima umornim
nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,

necemo znati koji greh to bese,
medju gresima sto ko oblaci plove,
sto nam ta tela i duse dade,
divne i nove.

Povorka

Pri kraju mladosti tek
tesko, cudno, obuze me ljubav.

Prvo mi se u bludi nesto javi,
belio i mirno, kao daleko stado.
Posle se susretoh sa tresnjom,
i, kao u frulu, svirah,
u jedan potok plavi.

Duh mi je izgubio, tako, snagu,
a telo se ispustilo
nekom lomnoscu.
Zazeleo sam de milujem rukom
prugu vidika, bistru i blagu.

Misli mi jasne isceznuse,
u neprekidnom smesenju tamnom.
A polako se skupise, sa svih strana,
povorke procvalih tresanja,
da podju, podju, samnom.

Pred njima, nasmesen,
sa brda na brdo,
sa reke na reku,
eto ja,
zbunjen i bezbrizan,
igrajuci, poskakujuci.

Bespuce

Vas zovem samo, sa uzasom
u pogledu razvratnom, neveselom.
Vas zovem samo, sto drhtite
sa vitkim, osetljivim telom.

Vas na cijim je kolenima zivot
izdahno zbunjen, umoran:
za vas ja imam rumeno more
i jedan osmeh sumoran.

Ne, nece ljubav, ni mladost, vise
pomilovati nam grudi:
Ime ce, dah ce, suza ce nasa
drugom da zamirise.

Daleko, negde, oko sveta,
gde sneg i led i nebo cveta
sve ce se sliti,
i od sveta biti:
Mir,
mir,
mir...

Uživanja koja je imao sa mnom…
Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.

Miloš Crnjanski – Kap španske krvi

Oni, koji ne umeju da se pretvore u glumca – u svom životu – ostaju ostrva.

- Misliocu, a to znači umetniku, književniku, naučniku, ne možeš zabraniti da pronalazi nove puteve. Ne možeš književniku držati pero i umesto njega pisati; naučniku ne možeš oduzeti mikroskop; hirurgu skalpel, i umesto njih raditi njihov posao. Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sledeći korak: zabrana slobodnog stvaralaštva!

Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.

Ja vidim da će doći jedno bolje stoleće. Ono uvek dolazi.

- Sa romanima, kakvi su danas, ne može se dići revolucija.

- Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga. U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.

Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako lako drugome da to čini kao kod nas.

Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sledeći korak: zabrana slobodnog stvaralaštva.