Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Miloš Crnjanski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4
AutorPoruka
Malena40

VIP
VIP

Malena40

Ženski
Poruka : 54302

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 6 Nov - 20:21

Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čovjeka."








....My heart beats  only for you....
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

VIP
VIP

Malena40

Ženski
Poruka : 54302

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 6 Nov - 20:21

Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako lako drugome da to čini kao kod nas."








....My heart beats  only for you....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 35998

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Pet 4 Jan - 11:05

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 492

Učlanjen : 28.01.2019


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 26 Feb - 21:03

"Umoran sam. Otišao bih negde daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekud u žuto lišće, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao razglednicu: Zbogom, idem da ozdravim."

Crnjanski, "Dnevnik o Čarnojeviću"




Crnjanski je savršeno rekao ono što mnogi osećaju. Ja, takođe.
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Master
Master

Lilith

Ženski
Poruka : 7057

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 26 Feb - 21:52

Ja se u ovome nalazim prilično.

Miloš Crnjanski  - Page 4 Milos-Crnjanski-Citati-1-1024x855


A život je zapravo treptaj oka. Tako brzo prođe sve....
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 492

Učlanjen : 28.01.2019


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 26 Feb - 21:54

Ubi bene ibi patria. Wink
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Master
Master

Lilith

Ženski
Poruka : 7057

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 26 Feb - 21:56

Ma nisam nešto zbog domovine.. nego onako, o životu mislim ...

Čini mi se još juče sam bila dete... A sad sam već na sredini, tako bar kažu. Kažu i najbolje godine.

Šta znam... Ja samo idem dalje... 
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 492

Učlanjen : 28.01.2019


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 26 Feb - 21:59

Samo hrabro napred i ne okreći se!

Ako uspeš to da uradiš, reći ćeš mi kako! Very Happy
Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 1 Okt - 12:31

Trag
Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag…

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

Komentari uz pesmu Trag

Da li sam ja, u Rači i Šidu, preboleo azijsku koleru, kako je u mojim papirima, u bolnici, pisalo, ili je to bila prosto dizenterija, ili tifus, to zaista ne spada u poeziju.

Ono što je glavno, bio sam pošteđen da idem, kao austrijski kaplar, u Srbiju. Ne verujem da bih to bio preživeo.

Isto mi je tako teško bilo i to što sam preživeo – da sam se okupao, pri ulasku u bolnicu, u Vukovaru, u vodi, u kojoj se, pre mene, već bila okupala – posle nekoliko meseci – petorica. Obrijane dlake plivale su u basenu.

To mi je bilo teško, jer sam, u ono vreme, bio vrlo osetljiv, osetljiv poetično.

Pomenuta mlada devojka sa kojom sam se bio verio uhapšena je u Trstu i dovedena na Rijeku. Ona je odbila naređenje policije da ide iz Austrije i molila je za konfinaciju. Htela je da ostane tamo gde sam se i ja našao.

Bila je konfinirana na Rijeci, do kraja rata.

Moja je mati imala, i na Rijeci, kako rekoh, neku rođaku, udatu za trgovca Vuju, i oni su izmolili da me iz Vukovara premeste na Rijeku. A komičar Buca rešio je valjda – sa nebesa – da to bude tačno tamo gde me Austrija nije primila: u Akademiju ratne mornarice, koja je bila pretvorena u bolnicu.

Austrija je tada bila potučena, do nogu, u Srbiji, i niko više nije bio slat u Srbiju. Ranjenici i bolesnici slati su, što dublje, u Austriju.

Pojavih se tako, snužden, iznuren, u dezinfikovanom šinjelu, na Rijeci, gde sam, pre godinu dana, živeo tako veselo. Svi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome čudio.

U bolnici na Rijeci nailazio sam na mnoge od onih sa kojima sam nekad tako veselo igrao, ali je to bilo kao u nekom snu.

Sestre Cernjajski bile su i sad lepe, i snažne kao atleti, ali su u bolnici bile blede i tužne. Videh i moju igračicu Romildu Morpurgo. I njen smeh bio je prestao.

Sve se bilo promenilo.

Jedan vazdušni brod, iz Italije, (Città di Jesi) pokušao je da bombarduje Rijeku, pa se zapalio i pao u more. To je, u ono doba, bilo novo oružje i predstavljalo je ratnu fantazmagoriju.

Austrija je spremala, protiv Srbije, jednu kaznenu ekspediciju, a rat se bio, neočekivano, pretvorio u svetsku konflagraciju.

Sa svojih prozora, u bolnici, video sam Učku.

Tada sam, prvi put, osetio i naslutio da mi život neće biti onakav kakav sam ja, da bude, želeo, nego da me nosi vetar sudbine, koji ima neku mračnu snagu.

Počeo sam bio da pišem, krišom, pesme za Itaku.

Pred proleće, u bolnici Akademije, javlja se tifus, pegavac. Bolnica se izolira. Odsečeni smo od sveta šest nedelja. Ne može se ni u bolnicu, ni iz bolnice. Dobijamo injekcije protiv tifusa, koje su, u ono vreme, bile vrlo bolne. Na trbuhu nam izlazi guka. Hodamo, po hodnicima, kao šašavi.

U bolnici ima jedna zasebna dvorana, za epileptičare.

Austrija smatra, da su i epileptičari simulanti i otpušta ih kućama samo kad lekari prisustvuju napadu bolesnika i utvrde da, zaista, boluju od padavice. Mora da potvrde tri napada.

Lekari su isuviše zauzeti i umorni.

Oni, dakle, dolaze na ideju da traže dobrovoljce, među pacijentima, koji će svojevoljno ući među epileptičare i pomagati lekare u tom poslu. Kao nagradu, takvi pacijenti, dobiće, posle slobodan izlazak, i danju, i noću, u varoš.

Ja sam dotle proučavao bolesne, ranjene, proteze, štake, simulante, i upoznao pozadinu rata.

Nisam više bio onaj Crnjanski, kao u Beču.

Javljam se sad među epileptičare.

Provodim, šest nedelja, kao Rembo, u paklu.

Prema izrazu očiju, tišini, melanholiji, kod epileptičara, pred napad, uspevao sam da naslutim kad će napad početi. Epileptičari bi, iznenada, padali, kao gromom pogođeni.

Trebalo je tada imati pri ruci ćebad, na koju smo ih hvatali, da se ne pozlede o gvozdene krevete na kojima su ležali. Praćakali su se kao riba na suvu.

Dok bi lekar stigao, imao sam da gledam ostale epileptičare kako zabezeknuto posmatraju svog sapatnika. To je bilo tužio, čemerno.

Svi epileptičari pri napadu imaju poluciju, koju je trebalo, isto tako, ustanoviti. To je bilo komično.

Zatim smo palili šibice i posmatrali refleks u zenici.

Ja sam, posle nekoliko dana gađenja, imao duboko sažaljenje prema tim nesretnicima. Oni su, posle, katkad, tiho, pevušili.

I u periodu kad su bili „zdravi“, to su bili ljudi kuriozne naravi i čudnovate misli. I Julije Cezar bio je epileptičar.

Zanimljivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim literature i da dugo, posle toga, nisam pisao pesme. Čemu to?

Ponavljati kako je rastanak tužan, kako je misao ljudska uzvišena, kako su zvezde krasne, kako je smrt, kao noć na kraju dana, sigurna? Ponavljati to u stihu, u metru, u tercini, u kvatrenu, u oktavi, u sonetu, stolećima?

Zar nije još ružnije nego epilepsija?

Tog leta vraćen sam natrag u svoj puk, u Bečkereku, a odmah zatim poslat u Galiciju.

Kao sva ta, muzikalna, carstva, iz XIX veka, i Austrija je imala specijalan način kažnjavanja krivaca u ratu na izgled skoro human..

Političkom delinkventu bi se suđenje tobože odložilo na doba posle rata, a pacijent bi, u međuvremenu, odmah, bez vojne obuke, kao prost vojnik, bio upućen na ratište. Sa sudskim aktima.

Takvom čoveku, obično, da se vrati živ, nije bilo lako.

Tako sam i ja ubačen u bataljon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt, ispraćaju.

Svoju sirotu mater sam bio prevario.

Uverio sam je da sam ja određen, u bataljonu, u kancelariju. (Marschkompanie No. 11).

Nazad na vrh Ići dole
Zoi

Master
Master

Zoi

Ženski
Poruka : 11798

Lokacija : Sve moje nežnosti i gluposti još uvek na tvome pragu spavaju.

Učlanjen : 24.06.2019

Raspoloženje : Lahorasto


Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610Uto 1 Okt - 12:32

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Potkamien, u Galiciji, 1915.

Komentari

Bečkerek, sa svojim kasarnama, i kasarnskim zatvorima, nije bio prijatan za letovanje. Komandir čete u kojoj sam, kao kaplar, i ja marširao bio je to još manje. To je bio grof Drašković.

Taj čovek, lep, crn, snažan, veliki junak, koji je uzimao mitraljez na rame, pa trčao prema neprijatelju, bio se oženio nekom damom, izrodio sa njom decu, i nije mogao, od kapetana, dalje. Tu, i tutilo.

Valjda zato, bio je prava zver u čoveku.

Međutim, kao što mi se to desilo nekoliko puta u životu, ja sam vrlo dobro prolazio baš sa takvim čovekom. Dok je tukao, po glavi, štapom sa konja, pred strojem, stao bi kad bi stigao do mene.

Kažnjavao je za svaku sitnicu, teško. Kad sam ja, jednom, vadeći vojnike iz javnih kuća, izgubio svoju patrolu i očekivao i batine i zatvor, mene nije kaznio.

Kad smo polazili na bojište, pa je on, sa oficirima, ručao u slastičari na glavnoj ulici, i nazdravljao, a ja sedeo, snužden, usamljen, sa svojom majkom, nasmešio se prema meni, i meni digao čašu.

Odskočio sam od stola i uzeo, zaprepašćen, stav „mirno“.

On je, docnije, dobio kuršum u leđa, od naših vojnika, koje je tukao.

Ja sam u toj marškompaniji imao dva druga.

Jedan je bio veliki ljubavnik, Koka Višnjički, a drugi je ostavljao ženu na porođaju. To je bio inženjer Čolaković, iz Pančeva. On je bio politički krivac zato, što je (u mirno doba) imao korespondenciju sa generalom Živkom Pavlovićem, koji mu je bio rođak.

Sva trojica smo bili oglašeni za nedostojne austrijskog, oficirskog, porteépéea i poslati na ratište.

Koka Višnjički je onda od jednog našeg zemljaka (opisan u Apoteozi) naučio da, ujutru, skoči sa kreveta tako da ugane nogu i da mu se noga strašno naduje. Odneli bi ga u bolnicu, kad god bi mu to trebalo. A posle bi sve opet bilo dobro dok ne bi skočio ponovo.

Lakše se, međutim, mre, u zajednici, u bici, pa smo zato sva trojica bili se zarekli da ćemo, ako bude moguće, zajedno, predati se Rusima, ili bar zajedno ginuti. Višnjički se bio zarekao da neće simulirati. Uoči vagoniranja kompanije, međutim, Višnjički je odnet u bolnicu. Bio je uspeo opet da dobro skoči.

Mi smo to smatrali kao izdaju i bili smo neveseli.

On se branio da želi da živi.

Umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od zapaljenja mozga.

Čolaković je bio moj levokrilni. Iako je bio mnogo snažniji od mene, marševi su ga iznurili. Padao je na marševima, u Galiciji, kao klada. Nije preživeo. Ja sam preživeo.

Mi smo bačeni u vatru (Barbis: Feu) na Zlota Lipi, u velikoj ofanzivi na Rusiju, koja se, za dvadeset i devetu, završila katastrofalno, prilikom propasti puka, i armije, kojom je komandovao Bem Ermoli.

U Galiciji, jedan od najviših položaja u vojsci držao je Srbin, šef štaba, general Puhalo (defacto ime je bilo Puvalo), koji je, u Beču, znao mog ujaka Vasu Vujića i dolazio mu u kuću, zbog moje ujne, Bečlike, i srpstva. Puhalo je dobio plemstvo, za ratne zasluge, a kad mu je tražen predikat, uzeo je ime sela otkuda je bio poreklom: „von Brlog!”

Nije ga se stideo.

U Galiciji se izgubio i onaj Birimac, koga čitalac poznaje iz komentara, u Beču, a koji je dobio kuršum u nogu i predao se Rusima.

Slučaj, komedijant, udesio je tako da sam ja, pre te katastrofe otišao u bolnicu.

Kao što ni u Dnevniku o Čarnojeviću nisam hteo da dajem opise bitaka nadugačko, i naširoko, ni ovde neću.

Navešću za to samo dva razloga.

Jedan je stidljivost, koju svi oni imaju, koji su videli tu krvavu sliku (rat nije roman, nego film), kad treba o tome da pričaju. A drugi je poznata činjenica, koju svaki semanticist zna, da veterani iz prošlog rata one iz pretprošlog, neće ni da čuju.

Reći ću samo toliko da smo u krvi bili od te prve letnje noći, na Zlota Lipi, svaki dan, do jeseni.

Ja ću o tome reći samo nekoliko kurioziteta. Široka reka ljudskog zaborava, koja protiče bolno, neprestano, u istoriji čovečanstva, odnela je sve drugo.

Nisu, uostalom, slike bitaka koje su najstrašnije u uspomeni, nego uspomene životinjske patnje, trogloditskog života koji smo vodili.

Mnogo su lakše ratovali oficiri.

Na primer, austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak (ako me sećanje ne vara) 47 kg.

Ruska, carska armada odgovorila je na tu ofanzivu povlačenjem prema granici, a mi smo joj podilazili marševima, koji su dnevno iznosili po 30, 40, 50, pa i više kilometara.

Zamor na tim marševima stvarao je takvu deformaciju nerava, da smo već kod Zločova marširali ludi, kao neki legionari u Legiji stranaca, u Sahari.

Međutim, nisu ni tih 47 kg bili oni koji su nas do ludila dovodili. Nego onaj mali dodatak u težini, na desnom ramenu, puška manliherka, koja je težila, čini mi se, 3¾ kg. Ta mala razlika u opterećenju dovodila nas je, posle 30 do 40 kilometara, do pravog besnila.

Premeštali smo je, sa desna, na levo, na leđa, o vrat, pa smo je najzad kao dete na krilu nosili, i gledali zabezeknuto, kao da smo ga mi rodili.

Ruska carska armada išla je u zimu, godine 1914/15, u Karpatima, na juriše, u dubokom snegu, kao zid. Išli su na nož. („Puška durak, štik molodec!“)

Sad su se, pred jesen 1915, u Galiciji, povlačili od položaja do položaja, iz rova u rov. Njihovi rovovi bili su mesecima pre toga iskopani, i duboki. Pokriveni redom balvana, pa zemljom, pa redom balvana. Pri povlačenju, u rovovima su ostajala samo mitraljeska odeljenja, i strelci, najbolji. Imali smo velike gubitke.

Rusi su nas tukli sve do uskakanja u njihov rov.

Tada bi dizali ruke pa se predavali.

Nisu išli na nož.

Ja i sad vidim, u sećanju, te Ruse, kako trčkaju po rovovima kad im se približimo. Kao tekunice u izrivenoj zemlji. Vidim im, kroz puškarnice u rovu, i oči, kako im se crvene, kao u vuka.

Vidim i sebe u lejama rascvetanog krompira, kod Potkamijena, kako ležim sa nosem zabodenim u zemlju, a kad dignem glavu, one, kojima su potiljci odvaljeni i krvavi.

Mi smo dotle bili navikli na šrapnele, i granate, zasebno.

U to vreme, Rusi su bili dobili neku novu municiju, brizantnih granata, koje su stizale i raspadale se. U visini, jedna polovina artiljerijskog metka pretvarala se u šrapnel, druga polovina u granatu, na zemlji.

Ranjenici teško umiru od puščanog metka. Od artiljerijskog brzo.

Žvaću krv i zubi su im, kao i čela, razbijeni.

Rusi su, na Zlota Lipi, praštali život, dobroćudno, onima koje bi u šumama zarobili. Međutim, kad su neki naši oficiri i narednici (Mixich, Bachmann) počeli da ih ubijaju i posle dizanja ruku i Rusi su počeli da ubijaju one koje bi zarobili.

Polivali su ranjenike naftom, na koju bi cigaretu bacili.

Groblja K und K. regimente № 29. rasuta su po celom teritoriju od Zlota Lipe do Tarnopola i bila su, počev od septembra, sve češća, sve veća, sve strašnija. Ja vidim sebe kako u tim grobljima pojem Vječnaja pamjat svojim zemljacima.

Ja sam te svoje zemljake znao, dotle, samo sa školskog raspusta, u cveću bagrenja i mirisu jorgovana. Sad sam ih upoznao i na latrinama, čučeći – na latrinama u koje su bili, iz higijenskih razloga, namešteni veliki ekseri.

Moj zadatak u Galiciji bio je da istrčim napred, ispred 11 ljudi, da urličem komande, sa puškom u ruci. Da budem dakle neka vrsta Napoleona na mostu kod sela Arkole. A ako čitalac misli da sam trčao prema neprijatelju kao neki Šaplin, kome spadaju čakšire, to nimalo neće da me rastuži.

Ono što je meni pomoglo da, duševno, podnesem sve te gadosti, bila je priroda terena na kom smo ginuli.

Taj deo Galicije liči, ponegde, na Srbiju, sa svojim brdima, sa svojim šumama. Jesen je u njoj topla.

Tek oktobra sve utone u blato.

Sa svetom iz kog sam bio došao, vezu je održavala pukovska kujna, koju je za našu četu držao četni narednik Jovanović, za koga se šuškalo da ima javnu kuću u Kikindi.

Imao ne imao, on je i pod artiljerijskom vatrom stizao do nas, u mraku. Obično bi kujnu doterao tako blizu, do rovova, da smo katkad, u vetru, mogli da namirišemo masnu goveđinu.

On nam je donosio i poštu.

Ja i sad mogu da čujem, izdaleka: „Crnjanski, imaš pismo!“

Prema naređenju, austrijski pešak, u rovu, mogao je da prima poštanske pakete, ali ne teže od 35 dkg. Broj tih paketa nije bio ograničen. Meni je mati slala, redovno, jezivim strpljenjem koje samo matere imaju, takve pakete. Pet šest, dnevno. Dva tri su stizala, i ja sam se tako hranio. U njima je bila kutijica sardina, i po jedna paprika, crvena, kao srce materino.

Pomenuta mlada devojka, slala mi je pisma. Obično je bilo namirisano i plavo. Jovanović je, po dužnosti cenzora, ta pisma, čitao.

Ne znam šta je taj čovek pri tome mislio.

Redovno ih je donosio.

Kod Potkamijena (ako me sećanje ne vara), pored lovačkog puka br. 28 iz Austrije, grdno smo nastradali. Izvedeni smo na jedno brdašce, otkud se gradić, kao Španija, video. Kad se pojavismo, artiljerija nas je počela tući kao da smo na egzercirištu.

To je bilo tačno.

Oficiri su nam, posle, pričali da je to bilo strelište ruskih topova, za vežbu. Imali su odstojanja izmerena.

Sa tog brdašca malo se naših u šume iza nas vratilo.

To veče, ranjenici su odvezeni tako da su noge i ruke visile iz kola, kao kad telad voze na klanicu.

Bio sam se grdno prepao. Video sam da ću poginuti.

Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao.

Kad bih se udaljio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim nuždu.

Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz našeg mitraljeskog odeljenja. Veli, radi ankuražiranja.

Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao.

Miloš Crnjanski
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Miloš Crnjanski  - Page 4 Empty
PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Miloš Crnjanski  - Page 4 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Miloš Crnjanski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 4 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-