Stevan Raičković

***

Gde su na mome čelu ponor - bore
Na čijim dnima tamnuju i trunu
Sve one misli koje se ne zbore
Nego iznutra škrguću il' kunu ?

Kud su kroz glinu mojih oka oba
Iščezle davno skrivane slike ?
Gledam dva blatna uha (ko dva groba)
Kako su skrili sve zvuke i krike !

Gde su na licu trazi mojih reka,
Talasa, mulja, peska, mojih dina ?
Majstore: glačaj odsjaj brzog Peka
I senku Tise spore ko sudbina !

TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA

Ti si moj život videla iz bliza:
Primiso, pokret, reč što nisam rek'o.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila moju bolest na daleko.

Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.

Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.

NI PREDEO MAGLEN

Kao da smo sišli pod zemlju, u trap,
Nemo smo stajali tako: dub i dub.
O zar je noć ova bila ona kap
Što prepuni čašu i već preli rub.

Niko nas sad neće prevariti više
U ovom svetu gde se već sve zna:
Ni ljubav koja na ružu miriše
Ni predeo maglen iskrso sred sna.

Jer ove smo noći doživeli sve
Dok rušilo se lišće oko nas na tle.
Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet.

Život će odsad biti više predah.
Ja zatvaram oči i dozivam: cvet —
Bulku, iz ruskih žita koja gledah.

SA USPOMENOM NA JEDNU PANONSKU SOBU

Krevet u duborezu.
Perina, prekrivači:
Na vrata stavi rezu
I polako se svlači.

Oko na kitnikezu.
Porculanski jahači.
Draperija u vezu:
Ceo prostor zamrači.

I ničeg nema više:
Ni pokućstva, ni zvuka,
Ni jeseni, ni kiše.

Tone u san i soba
I vlaga, dunja, ruka:
Prespavaj ovo doba.

NEPOZNATA U DAVNINI

Gledam te sad odavde: sediš u julskom dvorištu
Uramljenom u zidove visoke preko glave.
Tebe posmatraju još i ptice: kao da te mole i ištu.

Mene ne vidi niko Zurim iz korova i trave
Duboko u uglu, u zaturenom skrovištu.


Ovde je hladovina najveća: miriše na vlagu.
Cigle su poda mnom trošne i nešto zelenkaste.
Tebe obliva sunce. Vidim: kupa ti ruku nagu.
Tako je sve oko tebe čisto, u suncu. Moja krv
raste
Iz mene, kao da otiče nekuda, pa tiho gubim
snagu.


Samo da se ne pokrene nešto: neka vrata.
Samo da ne padne neka dunja, između nas, natrula.
Il crep da ne pukne iznad, od nečeg: od ptice, od
mačijeg bata.


Tišina raste između nas: penje se kao prozirna kula.
Samo da je niko ne dirne, nikad. Osim ove pesme.
O nepoznata.

***

Odbijam ovog jutra misao da si
postojala.

Kada bih mogao
Bar za časak
Da poverujem

Da sam te ipak

(Kao i sve ono drugo u mom životu)

Tek samo izmislio.

***

Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:
Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.
Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda,
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom — tuge.
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,
Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni:
Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe k'o s gomile strvi
Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi
Za ruku me uzmi i u žito vodi.

PRAZNO MESTO

Olobođen

Od nagomilanih zakona poezije
I njenih irealnih ambicija

Evo

Kako me neki sasvim nepoznati život
Kao dete za ruku
Izvodi na prazno mesto

I tu ostavlja

Da gledam
I trepćem
I da se čudim

Iz kakvog li sam sveta izašao

U kakav ušao.

*

Nema se šta sa čime porediti.

Nema zvuka
Ka kome težiti.

Nema jezika
Ni reči iz uspomena.

Nema nijansi
Ni strmog puta.

Samo ravno
I golo mesto.

Stakleni pogled.

Destilisana svest.

*

Buditi se i pušiti

prolaziti pored knjiga u izlogu
Kao pored turskih grobova.

Stajati pred crvenim semaforom.

Stajati pred zelenim.

Autobiografska beleška

Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji. Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.
Umesto jednog — pronašao sam mnoge.
Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim.
Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i Smederevo.
Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.
Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.
Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života.
Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama iz „Velikog dvorišta“. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz „Gurija“ i „Družine pod suncem“.
Život moga srca nalazi se razbacan u „Pesmi tišine“, „Baladi o predvečerju“, „Kasnom letu“, „Tisi“ i „Kamenoj uspavanci“.
Tako je bar za sada.
 

Oprosti kamenu što ćuti


Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti
Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.
Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati
I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.

Povratak

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i žita.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruže.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kiše.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lišća.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kožu od protegnutog labuda.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zašto sam izmislio da se ne vratim?

Ruke bola

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.

Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo

Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

Senke na bilju

Ti si taj čovek zarobljen u svoj lik. Zarobljen u naviku
Da seća se svog života. Da lovi po mreži
Uspomena. Ovo je tvoja senka koja remeti sliku
Osunčanoga bilja. Pitaš se po stoti put: gde leži
Podzemna pesma života najviše slična tvom liku?


U sunce podižeš ruku: to senka pada
Ulevo u prah tek slegnut. S desne se ruke već sliva
Slomljen luk senke još jedne. U tupe makaze hlada
Uhvaćen je tvoj lik dok prava pesma pliva
Niz vodu dirnuta vlatima u strmom podnožju grada.


Zoveš u pomoć pticu što neumorno rije
Kroz meku kocku vazduha već plavu od šupljine.
Ptica ti baci senku senka ti usta pokrije
Pa ćutiš zakopano. Ima li kog da odškrine
Pocrnela vrata pesme o koja avgust bije?


Tu je i senka vremena. Vidiš je kako obleta
Tiho kraj tebe i hod ti opkoljava.
Ideš o sad već sporo ka senci jedinog cveta
Što diže se da l kao čovek probuđen tek iz trava.
O ko je to ulovljen u gusti kavez leta?


Ti si taj čovek. To ruka tvoja je oslonjena
Na ogradu za kojom teče voda teče vreme.
Gledaš u malo ružičast zglob što spaja rastavljena
Dva pravca tvog mesa i kostiju. Mirno je teme
Zgloba. Ćuti to ruka tvoja na hladnoj glavi kamena.

Kasno leto

Park je bio pust. To gorelo je kasno leto
U pesku među travom gde gušter se u žuto sakriva.
Utrčah među klupe i prazno se okretoh -
Bile su gole kao paluba bez mornara što pliva
U svoj svršetak. Okolo je bilo žuto kao tamjan i kao malo sveto.


Sedi na klupu. Već sediš sa senkom svojom izlomljenom
Od kosog sunca. To je tvoja crkva ta kutija od samoće
U svakom džepu koju nosiš. Izvadi to taj dom
Tu kućicu od puža. Razgrni kreč kao što otvaraš voće
Sam si. Nije to ni tužno ni glupo. I daleko je o brodolom.


Otvaraš kutiju ključem koji je jedini. Tiho je
Kao mahovina unutra. Sam pred životom kao senka što stoji
Pored tebe prelomljena. Možda si praodavno krenuo niz boje
Mora. Ko ziba mahovinu? (Ali ko pita iz tebe kao da broji
Sve stvari sa senkama njihovim?) Reč je a usta ne postoje.


I park je bio pust. To gorelo je kasno leto
U čelu. Klupe su bile prazne kao leđa nosača
Nezaposlenih. Ustao sam i senku šuplju okretoh -
U daljini se topio trouglast lim kao vrh mača.
Veče se kao rana otvaralo. Okolo je bilo malo sveto.

Kasno more

Pođi sad niz more. U srebru tamariska
Na malom pesku s jednim galebom sam ostajem.
I vriskom njegovim u ušima koji je i vriska
Moja. Odjek mog ćutanja za potonulim sjajem
Ljubavi. Večer silazi i već je do ruke bliza i niska.


Tu sada opet traži ono što nećeš
Dodirnuti nikada. Ono na čijem si tragu
Se nalazio toliko puta uzalud. Umrećeš
Je l da bez krajnjeg lika tog ostrva ili čega? Na pragu
Tajne se nalazeći tajnu ćeš u sebi još veću da okrećeš.


Te ruke koje pronosiš sad eto dodiruju i bilje
Večernje. Ti ne znaš čak ni imena tom svetu
Pod čije krilo ulaziš samo znaš da je okrilje
Sveta. O uđi onda što dublje u srž njegovom pracvetu
U oštri miris koji spaja prah jave s prahom uobrazilje.


Sad zgusni se u nemisao sa biljem u nešto daleko
Kao što se zgušnjava galeb sa zamračenim krajem.
Po žalu prohodi ljubav kao nepoznati neko.
Otišla si niz more ili bilje. Ja ostajem
U hramu svog života malo kleko.

Šta nas sve čeka u magli


Presečeno je leto: što maglama, što kišom.
(U detinjstvu: kvasac su tako sekli u
kolonijalnoj radnji.)


Čuj: šušti sad oko nas kao da neko nam priča
krišom
Šta nas sve čeka u magli tek kad list padne
zadnji.


Pijaca kisne. Kraj tezge: žena sa mišlju
najtišom.

Kako se nismo nadali da će sve biti tako
Kao što je bilo i zadnji put čim iščileše sa
kože
Pigmenti sunca i mora što skupljasmo polako.


Zar i pomisliti smo mogli da će da se roje i
množe
Prelepi čaši života u kojima živesmo lako?



U zavesu uvijeni, kraj okna, zurimo pomno u
vreme:
Kap, svetla, u tramvajskoj šini - jedini je sad
blesak.

List se otkida, strepimo: kao da će pasti na
teme!


O šta li smo sve to hteli dok hodasmo bosi niz
pesak
Žutom padinom leta što spuštala se blago niz
vreme?

Bez ljubavi


Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!


Međ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.


Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.


U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.

Dvojnik

On nema oči - al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre, leda.


Kad pođem za njim - osvanem sred blata.
Strašno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam - on me ne prihvata.


Zbog njega ćutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim - prazan, lak i plutav).


Kad reč zaustim - ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.

Urlik


Gledam lava u kavezu
Za rešetkom gde tumara
I vidi u parku brezu,
A trom - na smrt zaudara.


Povijene glave kroči.
Olinjalu vuče dlaku.
Al kad na tren digne oči -
Svako vidi svoju raku.


Bockaju ga deca kradom,
Al on kao da ne haje
No zuri u dalj daleku.


I tek samo u noć neku
Urlikne nad mirnim gradom
Setivši se ko je, šta je.

Bolest

Desi mi se da kraj kafana
(Dok svi na meni vide lovor)
Prolazim mračan usred dana,
Nemo, kao da ne znam govor.


I ne znam ko sam, ne znam šta sam,
A hitam kao da znam kuda.
Poslednjom snagom skrivam da sam
Postao, možda, najzad luda.


Motre me zdesna, motre sleva,
Okom što čezne ili seva
I misle da sam gord il moćan.


Zastanem za tren među svima
Zgranut i slab i bespomoćan
Kao napadnut bakcilima.

Stablo


Napokon i ja čeznem neki posed:
Tek stablo (makar sred tuđe poljane)
S toliko zemlje - da mu senka stane
U kojoj ću da sednem sam i prosed.


Kroz moje grane da posmatram plavet
(I zagonetku ptica usput rešim)
Pa da se pred san turobno nasmešim
Što sam kroz život prošao ko avet.


Zatim: da slušam vetar i šum kapi
I zadnje sunce ispratim kroz račvu
Dok moj dah tiho nestaje u hlapi...


Ako od stabla ne sadelju bačvu
Il krevet kakvom mladencu ne stešu -
Nek bude bar za sanduk mome lešu.

O sjaj su samo vrata kraja


Taj muk - da nije zvuk bez kraja
Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?


Taj krik - da nije vrh tišine
Što se ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?


O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve to što biva - da san nije


Zaspalog nečeg usred leda?
Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.

Vidik


Taj mali vidik - što kroz prozor vidim -
I mene motri s hiljadu očiju.
Gle: kako grane izdužuju šiju.
(Ja im se smešim - hoću da se svidim.)


Brdo me gleda beonjačom snega,
S tek nekoliko crnih, zemnih pega,
Što ko ženice neke pilje u me:
Ko se to zalud skriva uz rub šume?


Sve me posmatra: mrki poskok žile
Što sav pritajen čuva dub i čeka.
Motre me i dve ptice što se zbile.


I lelujava suva vlat, poneka.
Motri me zimsko nebo uvrh rama.
Motri me ruka moja, pesma sama.

Eto šta učini sjaj


Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj!
Pade glava danu, skotrlja se
I mi posmatramo gde se kraj nas gase
Stvari i nestaju kao bačene u kraj.


Sad je više mesta, al stajemo na čkalj
I čičak. Neke bare nam se preče.
Još teško nam je da priznamo da je veče
Iako se mešaju blizine i dalj.


Mi zastadosmo (tek za puki tren)
Al - evo gde stojimo. Tama nas presvlači
U drugu rizu i mi postajemo sen.


Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači
Otići prvi od nas, nem, sa dušom kipa -
Ja odoh u bol, u sebe. Nek lišće me zasipa.

Nailazi hladno doba godine


Po svemu, nailazi hladno doba godine.
Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka
Žitak od malo snega, malo mraka,
Kaplje niz sluh nam u dno pustoline.


Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sam i sama!)
I samo se tek po neko od nas seti
Kako su, koliko juče, goreli suncokreti
Iz bašta u predgrađu, sa suncem u semenkama.


O kako povijeni grabimo sad niz vlagu
I skrećemo na prvom uglu za putevima što prečim.
Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu.


Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče
I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim
Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.