Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

  Stevan Raičković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:04

ТРЕНУТАК


Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:05

О ДАЈ МИ

О дај ми успаванку од слапа
У будни сан што обара
И свет непознати отвара
Као раширена мапа.

Јер да постоје речи, то мора,
Из звука кад вода капа -
Кад већ постоји стас слапа
И капа света, слап бора.

Од давна ли то слух издваја
Шум спор - кад кап на кап пада
Ко прастар часовник ван града

Што време у себи раздваја.
Ако за реч већ нема спаса
О дај ми бар успаванку без гласа.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:05

ОТВОРИ У НОЋ ВРАТА


Отвори у ноћ врата нека се склони дрвеће
Нека у празне вазе уђе из таме цвеће

Отвори у ноћ врата на брду неко чека
Да каже болне речи у живи слух човека

Отвори у ноћ врата и зидове поломи
Горки свет један из таме чека да се удоми








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:05

ЧУВАРИ


Ти који луташ од једног немог зида
До другог зида који исто тако ћути:
Уђи у моју собу, нека те трава извида,
Та верна видарица која већ почиње да жути.

Уђи у моју собу и седи на обли камен
Тај непреварени престо на ком сам дуго владао,
Има на њему места за многи горки пламен,
Покуцај тихо: две птице, два једина чувара отвориће ти радо.

Поделићемо лепо једини хлеб тишине,
Под мојим кровом од лишћа ломи се најправедније,
Овде је једино злато: кад се грана одшкрине
У топло жуто сунце које се наискап пије.

Ти који луташ, ти имаш исте очи, сасвим исте
Као и стабло крај којег прођеш сто пута.
Ја знам сва стабла висока и њихове очи чисте
И знам твој поглед од лишћа зелена, твој поглед од лишћа жута.

У мојој соби је место за очи и најтужније.
У мојој соби је ведро ако је небо плаво или бело.
Над њом се само понекад, у јесен, застава од ветра вије.
Са златном звездом од лишћа што је свело.

Ти који луташ уђи у моју собу.
Прођи кроз пусти ходник и покуцај на врата.
Истина, у њој је понекад мукло као у гробу:
Од страшног гласа тишине, од сјаја црног злата.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:06

СЕПТЕМБАР


Станимо мало, песмо!
Јесмо ли живели, јесмо?

Ти си најлепше сате
- Јаблани кад се злате

У лакој магли, пени -
Однела тужно мени.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:06

DALEKO OSAMLJENO DRVO


Daleko osamljeno drvo

Daleko osamljeno drvo

Ko zna preko koliko voda

I brda

Ti si moja prava pesma.

Do tebe je stigla moja tišina

Sva osamljena

I pusta.

I pogled moj upirem u tvoje grane, večno,

Sav plav

Od razdaljine.

Hoću li preko vode moga plača

Hoću li preko brda moga bola

Jednom

Samo jednom

Sviti svoju granu

Daleko osamljeno drvo

Daleko osamljeno drvo.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:06

PESMA TRAVE


Imaju trave jednu misao tešku kao kamen,

jer one meni kažu: ,,Ne treba tvoja pesma.

Leži u nama. I sklopi ruke, gde bilo, pod glavu.

I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor.

I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav,

što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega

u oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu.

I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi,

leži. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega.

Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati

(obično, kao što nas vetar slučajno zaklati):

nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona.“

Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.

Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.

Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.

Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:06

CRTANKA


Daj mi dve-tri čiste
hartije al iste

i jednu olovku
da nacrtam plovku.

Daj mi žutu boju
da obojim proju

pa ću njome zatim
Sunce da pozlatim.

I plava mi treba
za komadić neba

ona će da doda
vodu radi broda.

Daj mi posle plave
zelenu zbog trave

i zbog skoro trista
na drvetu lista.

Sad crvenu novu
zbog crepa na krovu

i zbog jednog lica
i zbog lubenica.

Daj mi boju belu
zbog cveta za pčelu

a i posle njega
zbog dve grudve snega

Daj mi boju crnu
da nacrtam srnu

da obojim mačku
da udarim tačku.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:07

USPAVANKA ZA ŠKOLJKU


Spavaj

U kolevci od peska spavaj

Pod strašnim svetom vode spavaj

U algama u spirali mahovine spavaj

Spavaj na uzglavlju belutka što sam

ga hitnuo

Spavaj snom belim od kamenja i zvuka

Bez žute pesme sunca spavaj

Potonulo zrno tišine spavaj

Noć je spavaj

Spavaj uspavanku uspavaj

Dan je

Spavaj

Ja sam

Spa-

Vaj.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:08

BALKON


U ovom sutonu

Jedan čovek stoji na balkonu

I posmatra u plavičast prostor ispod sebe

I na početku

Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oči

I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata

I ne ulaze.

I evo

Čovek već dobro razlikuje u svojoj glavi

Zatamnjene površine iskošenih krovova

Od razbacanih kvadrata svetlosti

Koja obnavlja svoj limunasti život u prozorima

I desno

I levo.

Smešta pod svoje čelo

Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta

I sliku visokog dima

Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomešao sa

vazduhom.

Čovek na balkonu predoseća

I to upečatljivo

I neke detalje

Koji se uporno dešavaju iza neprovidnih zidova

U tek zatvorenim kockama.

Vidi jednu smračenu pticu kako nestaje iza ivice

I još mnogo

I još bezbroj drugih stvari koje se skoro

i očigledno prelivaju preko ruba pamćenja.

I njegova glava

Postaje mala već za sve te stvari

I njegova samoća

Postaje velika za njega samog u njoj

I neodrživa.

On gleda sa balkona

I plavičast prostor ispod njega otkriva jedan

zamršen svet asocijacija

I čovek oseća da su

Možda sve dotad nespojive stvari

Prebacile nevidljive mostove između svojih i

tuđih namera.

Čovek je raširio jedine ruke koje ima

Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je

još iz dubine vremena postavljena

Ali se u trenutku

U tankoj pukotini između odluke i dela

Setio nekih stvari

Između ostalih i Ikara

I njegov mu se lik sad širi pred očima

Brzo i okruglo

Kao trag bačenog kamena u vodi

I čovek steže ogradu ispred sebe

I oseća hladovinu od gvožđa

I naslanja se na zid.

Čovek zatvara oči.

Hteo bi bar nekoliko reči da kaže

Ali ih pesnici još nisu izmislili.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:09

U JEDNOJ ULICI


Postoji jedan čovek u jednoj ulici

Koji svakoga jutra u određeno vreme

Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom

u vrhu

I zatvara ih jednim naglim pokretom

I odvaja se od njih i odlazi

Sa takvim izrazom na licu i u svemu

Kao da su to bila tuđa slučajna vrata

Iza kojih je nekom greškom ili zabunom

Samo za jednu noć zalutao.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:10

ČOVEK S KIŠOBRANOM


Reč je o čoveku koji tek s vremena na vreme

I to naročito onda kada je nebo u mozaiku

od oblaka

Prolazi ispod naših prozora

Kraj naših vrata

I drži u ruci kišobran sa izlizanom

braonkastom drškom

Jedan sasvim zatvoren tamni kišobran

Kao uvijeno crno jedro.

Čovek se ne osvrće na one koji ga gledaju iza

zatvorenih prozora, iza otvorenih vrata

On gleda u dno ulice

Daleko

U jedini otvor koji raste

I poštapa se o kišobran koji ravnomerno "tup"

odjekuje.

Čovek ide polako

Kao da plovi sa uvijenim crnim jedrom

Na nekom neosetnom tihom vetru

Malo preterano uspravljen kao da je sa ukočenom

kičmom

I gleda u svoju nevidljivu tačku koja počinje

Tek malo docnije da se širi

Kao neko naglo pomeranje prečnika

U plodu koji se neprirodno raskrupnjava.

I na svom kraju

Još malo docnije od toga

Horizont se bešumno otvara kao raspolućen nar

u daljini

I čovek vidi i to reljefno

Sa najsitnijim detaljima

Kao da se baš sad dešava cela ta fino izrezbarena

slika:

Daleka putovanja

I svoj veliki život.

Vidi sebe

Oslonjenog pomalo

O čupavu mahovinu jednog stabla na levoj obali

Eufrata:

Maslinasta voda usporeno otiče

I rani se sumrak meša s krikom ptice

I glasom visoke divljači koja nevidljivo

krstari.

O beduini

I kristalni pucanj nad peskom

I pad

I malo olovo koje se rascvetava u leđima kao

topla ruža...

Na kraju grada

Čovek prolazi ispod poslednjih prozora

Pritiska izlizanu dršku i poštapa se još

upornije

I onda staje

I gleda u poslednji oblak

I čuje utišano kako ožiljak u kičmi pevuši

O velikom životu koji se naglo zatvara u svoju

daleku tačku

U svoj nar.

Evo ga opet kako ide ispod naših prozora kraj

naših vrata

Vraća se

I kišobran "tup" odjekuje

Sad neravnomerno i malo tiše nego ranije.

Ljudi se iza prozora tiho osmehuju:

Čovek je opet izmišljao svoju istoriju

Daleka putovanja i uvenulu ružu u leđima.

Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja

Pred zidom

Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u

nedogled

Krišom se osvrće u trenutku

Gleda u čisto nebo bez i jednog oblaka

Gleda u kišobran

I nestaje zbunjen u vratima.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:10

ZAKASNELI ČUN


Uvek na jednoj te istoj klupi

U zakržljalom parku tačno na raskrsnici aleja

U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju

Seda jedan te isti čovek polako na ivicu

Kao da je samo za trenutak seo da se odmori

Ili da budan prosanja nešto iz svog života

Koji se dan po dan daleko odmače od obale

I sada kao mali trošni čun

Stoji tako bez pokreta usidren na pučini parka

Dok lađe u zvižduku pune mornara

Prolaze šumno kraj njegovog boka

I nestaju u toplim lukama.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:11

PODNE


Po svemu onome kako izgleda

Ovo podne je sasvim obično

Kao jedna stara pesma:

Mali užareni trenutak tačno u sredini između

izlaska i zalaska

I ništa više.

(Ili još samo

Pa i to već uzgred:

Jedna svakodnevna slika ovde pred očima

Koju ostvaruje okrugao život časovnika na

tornju

Sklapanjem svojih ruku

Na molitvu

U sunce.)

Tu bi stvar eto mogla da se i završi

I to lepo,

(Ne možda baš najlepše i najpunije

Kao što dolikuje to pesmi koja se kao prva

budi

Ispod debelih naslaga ćutanja i tišine

Ali ipak.)

Ovo podne je savim obično

I tu počinje pesma.

Treba skrenuti par koraka samo iza ugla

U mršavo zelenilo

Ulevo gde su stabla.

Čovek neki

Po svemu onome kako izgleda

Sasvim običan

U jednostavnom šeširu malo nakrivljenom

U prugastom kaputu

Sedi na klupi i štapom ispred sebe ovlaš

ispisuje krugove u pesku

Malo nepravilne

Ali ipak dovoljne da u njih stanu sve

prohujale godine bez ostatka:

Tri male istinske ljubavi

I dva velika rata

Jedna ptica mladosti koja neće poleteti o nikad

više iz kruga

Ni preko tanke crte.

Čovek malo iskreće glavu i sluša: ptica peva.

"Gde peva ptica" pita čovek i naginje uho nad

svoje dno

I osluškuje prema grani.

Izgleda da je to rekao malo glasnije

Zaboravio se

I sad se uplašen kao u ljubavničkom stidu diže

sa klupe

I polazi

Ali se naglo vraća

I briše nogom svoje krugove u pesku

I smeši se još više uzbunjen ovom slučajnom

školskom igrom

I odlazi

Ovog puta u sasvim drugom pravcu nego što je

to prethodno naumio.

Inače

Po svemu onome kako izgleda

Ovo podne je sasvim obično

Kao jedna stara pesma.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:11

U SASVIM UTIŠALOJ


U sasvim utišaloj i skoro smračenoj ulici
Pred vratima tek nešto uzdignutijim
Ne više od pet-šest stepenika
Ali ipak visoko
Stoji jedan čovek malo ukošeno okrenut
Ni tamo ni ovamo
Kao da zagonetku postavlja nekom opalom
listu
Ili zgužvanoj hartiji
Koji šušte polako niz poliveni asfalt
Kao da nekuda zajedno idu uporedo
A čovek
Ne zna se da li je izišao
Ili se tek sprema ili razmišlja da li da uđe
Skoro isto onako kao što se ne zna
Barem na prvi pogled
Ili napamet
Da li je to vreme
Samo vreme duboko iza ponoći
Ili vreme noći već sasvim blizu jutra.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:11

JEDNE NEDELJE U PODNE


Jedne nedelje u podne
U gradu
Koji je toliko susedan tvojoj varoši
Kao što su oko i oko blizi na jednom istom
licu
Stojiš na njegovoj jesenskoj obali.

Slatko i tužno ti se pričinja da si nepoznat
Svemu oko sebe
I da je sve okolo i tebi nepoznato
Toliko
Kao da nikada i nigde
I ništa
Nije baš sasvim istinski ni postojalo.

Stojiš na jesenskoj obali.
Ni slatko ni tužno već:
O nikog da pronađeš
Da izbudiš
Da zalutalog otkriješ u svojim mislima bar
nekog
Koga bi voleo da te krišom ugleda tajanstveno
kako stojiš
Kao nekada što si voleo da te ugleda
Gde bilo.
(Ni sujetan već
Znači
Ni gorak!)

Udaljen podjednako i od tuge si
I od sreće
Kao treća neka tačka
Suvišna
Al tako:
Kao i prve dve da su u nekoj tuđoj samo glavi tek
jedva izmišljene.

Stojiš na jesenskoj obali.
Jedino ono oko tebe što je:
Da li je više dan
Il više kiša
Ili najviše ta nesigurnost - da li jedno je ili drugo.

Stojiš na jesenskoj obali.
I više ne smeš
Više ne smeš nego li što ne umeš da pomisliš:
Kako to
Da ti odistinski baš stojiš
Na nekoj jesenskoj
Nekoj obali
Kad oko tebe sve je toliko nesigurno
Kao ni istinsko da nije.

Dan je
Već više magla nego kiša
A magla:
Više veče
Nego li dan il kiša.

Stojiš na jesenskoj obali
U gradu
Najsusednijem tvojoj varoši
U kojoj si do maločas mislio da život je nešto
sasvim deseto.

Stojiš na jesenskoj.
Pas da zalaje bar.
List padne.

O ne bi loše bilo da si pio
Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:12

BAJKA O ZRNU PESKA

Na pustinjski pesak, koji je lezao nepomicno, padali su uzareni zraci sunca. Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tisina. Tako je to trajalo danima i mesecima, godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na povrsini pescanih naslaga, otpoce jednog jutra, nekim cudom, da misli. U njegovoj sicusnoj glavi rojile su se velike slike o nekom drukcijem i neobicnijem zivotu. Pescano zrnce je zazelelo da se pokrene iz svoje zazarene jednolicnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg se nije cuo ni sum, ni glas, niti se moglo bilo sta, sem peska, videti.
Uto dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa povrsine pokrenu se iz svoje nepomicnosti i polete kroz vazduh. U sivom pescanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i zrnce koje misli. U njegovoj sicusnoj glavi prvi put je likovala misao: "Pocelo je, najzad!"
Posle nekoliko casova vazdusne voznje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze. Naculjilo je svoj sicusni sluh i osluskivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noci su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navracali beduini sa kamilama. Dovikivali su se medju sobom, a ponekad i pevali. O, koliko je samo tada bilo sumova!
Meseci i godine su prolazili. U sicusnoj glavi su ponovo otpocinjale da se roje velike slike o drukcijem zivotu.
I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi, pescani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
Sicusna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce je sve cesce zudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
Jednog dana dunu neki strasni vetar koji je satima vitlao pescani oblak nad pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pucinu. Tako se maleno zrnce nadje i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluskivalo iznad sebe huku talasa. Vodene struje koje su ga valjale, premestise ga najzad i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje. Kad se jednog jutra zrnce probudilo na lopati, otpoce njegova duga voznja. Samo, ovoga puta, bez vetra. Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sicusnoj glavi carovala je samo jedna misao: "To je, dakle, onaj veliki zivot!"
U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomesase sa zitkim katranom i ugradise u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluskivalo zamor velegrada, sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukcijem zivotu. Zrnce koje misli je napregnuto ocekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom preko njega, veselo vitlao samo izguzvane hartijice.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:12

SLUČAJNO PITANJE

Eto: svako se zbog nečeg smeši
I tako ide
I nešto duboko u sebi čuva
Što u drugog nikad ne može da stane.
Tajno moja:
Jesi li ti pesma
Ili svet što traži lepši da postane?








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:12

DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:13

VIDIK

Taj mali vidik - što kroz prozor vidim -
I mene motri s hiljadu očiju.
Gle: kako grane izdužuju šiju.
(Ja im se smešim - hoću da se svidim.)

Brdo me gleda beonjačom snega,
S tek nekoliko crnih, zemnih pega,
Što ko ženice neke pilje u me:
Ko se to zalud skriva uz rub šume?

Sve me posmatra: mrki poskok žile
Što sav pritajen čuva dub i čeka.
Motre me i dve ptice što se zbile.

I lelujava suva vlat, poneka.
Motri me zimsko nebo uvrh rama.
Motri me ruka moja, pesma sama.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:13

VARKA LETA

Ni nadali se nismo a već eto:
Skidamo sa tela tek stavljene krpe
I bacamo ih gde bilo, u ćoškove, na hrpe.
Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto.

To znači: život! Opet smo nagi kraj vode.
Ali stojimo dugo, a niko da kaže - dosta
I udje u vodu. (Gledali smo je, u mantilu, sa mosta!)
Pokraj nas: grana s načetim lišćem nekud ode.

Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka!
Sa nevidljivih brda osluškujemo nešto drugo:
Oslobadja se vetar i pada žir, šišarka...

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo:
Ispred nas, bleska sred grada daleki krov od lima.
Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 92518

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Pet 31 Jan - 14:14

KASNO MORE

Pođi sad niz more. U srebru tamariska
Na malom pesku s jednim galebom sam ostajem.
I vriskom njegovim u učima koji je i vriska
Moja. Odjek mog ćutanja za potonulim sjajem
Ljubavi. Večer silazi i već je do ruke bliza i niska.

Tu sada opet traži ono što nećeš
Dodirnuti nikada. Ono na čijem si tragu
Se nalazio toliko puta uzalud. Umrećeš
Jelda bez krajnjeg lika tog ostrva ili čega? Na pragu
Tajne se nalazeći tajnu ćeš u sebi još veću da okrećeš.

Te ruke koje pronosiš sad eto dodiruju i bilje
Večernje. Ti ne znaš čak ni imena tom svetu
Pod čije krilo ulaziš samo znaš da je okrilje
Sveta. O uđi onda što dublje u srž njegovom pracvetu
U oštri miris koji spaja prah jave s prahom uobrazilje.

Sad zgusni se u nemisao sa biljem u nešto daleko
Kao što se zgušnjava galeb sa zamračenim krajem.
Po žalu prohodi ljubav kao nepoznati neko.
Otišla si niz more ili bilje. Ja ostajem
U hramu svog života malo kleko.








love
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Čet 5 Jun - 22:19

U zimski sumrak




Kuda pobeći u ovaj dan?
U gusti sneg? U pusti vrt?
Pasti u meki bolesni san
Kao na smet, pod led, u smrt?

Kuda pobeći sa ovog dna?
Visoko negde? Još dublje? Gde?
Evo već teške ruke sna
Pribijaju te kocem za tle.

Kuda pobeći u ovaj čas
Kristalno prazan, slep i čist?
O gdje su vrata? Gdje je spas?

To toneš već u tupi san.
Srce tek šuška ko suvi list.
Zar nikud pobeći u ovaj dan?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Ned 7 Dec - 17:09

DVOJNIK

On nema oči – al’ me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi sane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre, leda.

Kad podjem za njim - osvanem sred blata.
Strasno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam - on me ne prihvata.

Zbog njega ćutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim - prazan, lak i plutav).

Kad reč zaustim - ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   Ned 7 Dec - 17:09

***

Na dva smo gluva mesta, a noć ide
Polako preko ugašenog neba
I sve se kao u Semiramide
Odvaja od tla i malo koleba.

Moje bi oči neki znak da vide!

Ničeg, ni pisma makar malog, niti
Glasa od onih što zrakom il vozom
Stižu iz kraja gde bi mogla biti.

Pred mrak ja gledam skoro sa hipnozom
U tamno nebo koje vidiš i ti.

S prozora nekog, sa ulice ili
Iz sna u koji pade možda rano:
Misao moju misli (koja čili
Iz mene u to nebo išarano
Da bi do tebe došla slično vili)!

Ja nemam više misli koja nije
Slika života (onog s kraja leta)
U kojoj tvoj lik ne može da skrije
Ni senka sabla, ni zid, boja cveta
Il’ oblik kakve tvari, bilo čije.

Na dva smo gluva kraja, noć je ista:
Ogromna crna kocka koju buše
Trunčice što se kao s ametista
S ljudi i zvezda naokolo ruše.

Traži i moju trun što tamo blista!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stevan Raičković   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stevan Raičković
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Stevan Raičković
» Stevan Raičković
» Tanja Zubčević Alečković.
» STEVAN SREMAC " ZONA ZAMFIROVA "
» STEVAN SREMAC " POP ĆIRA I POP SPIRA "
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-