Moćna melanholija

nije lako u ovo vreme biti komplikovana osetljiva osoba.danas su ljudi više manje " u se, na se i poda se". najvažnije je sve momentalno ovekovečiti mobilnim i staviti na net.
a misli i osećaji? kome su oni važni? 

ne može se to fotkati. 

Nema tog aparata Erose koji može ovekovečiti fluid koji je oko nas i u nama,suviše su to grube i priproste tehnologije..za tako osetljive stvari.To je drugačiji mehanizam,koji još nije smišljen.Možda bi biokad bi se Tesla reinkarnirao u istoj formi i imaginaciji,što je svakako nemoguće.On bi znao da smisli takvu mašinu,jer je bio više čovek duše nego tela..Zato ne vredi ni pokušavati da uhvatimo emociju
jer nije materijalna...To su ipak stvari duše..

RIP

Posmatrajući očima duše, vi prestajete na ljude gledati kao na strance koji su od vas odvojeni
i različiti, druge boje kože ili nacionalnosti, nego u svakome prepoznajete onu iskonsku ljudskost
i dobrotu koja nas sve povezuje. Počinjete gledati šta ima iza spoljašnjosti, uočavajući esenciju koja
se krije u očima svakog čoveka i puštate da taj osećaj zajedništva i ljubavi bude temelj vašeg odnosa
s drugima. Niko se ne rađa zao ili pokvaren. Koliko god se spolja činio zlim, svaki čovek je u svojoj biti
biće u potrazi za ljubavlju koji je postao zao zbog uskraćivanja te iste ljubavi u djetinjstvu, zbog krive
percepcije o tome što ljubav jeste, kao i zbog uticaja okoline. Zato, umesto da gajimo neprijateljstvo
prema drugima,neka to bude ljubav.....

Svako duševno stanje teži da se prilagodi odgovarajućoj spoljašnosti ili da tu spoljašnost pretvori u viziju primerenu svojoj prirodi. Zašto melanholija zahteva beskrajni spoljašnji svet? Jer se u njoj nalaze rastegnutost i praznina koje ne poznaju granice.
Unutrašnje saznanje i čudnovata vizija rastaču sve čvrste oblike ovog sveta, razbijaju njegove individualizovane i diferecirane oslonce da bi ga odenuli u nematerijalnu i univerzalnu prozirnost. Postepeno odvraćanje od svega individualnog i konkretnog uzdiže te do potpunog pregleda, koji utoliko više gubi od konkretne stvarnosti što se dalje prostire. Nezamislivo je bilo koje melanholično stanje bez pomenutog uzdizanja, bez uzleta u visine, bez nadvisivanja ovog sveta
Unutrašnji beskraj i neodređenost, koji se ne smeju izjednačavati s plodnošću u ljubavi, traže širinu čiji je obim nepojmljiv. Melanholija predstavlja neodređeno stanje koje ne smera ništa određeno niti jasno. Obični doživljaji traže opipljive i čvrste oblike. Dodir sa životom nastaje u tom slučaju kroz individualno; to je tesan i siguran dodir.
Tema je vrhunska.Bolno stvaralacka.Mami suze i radosnice!

Da postoji lista sinonima za melanholiju, moja bi izgledala ovako:

1. Mika
1. Markes
3. Novembar
4. https://www.youtube.com/watch?v=fMHj56CYJC0
4. https://www.youtube.com/watch?v=z4PKzz81m5c
4. https://www.youtube.com/watch?v=wbRkKzX4L2g&t=106s
4. https://www.youtube.com/watch?v=tXb_AnnTeiQ
8. Jedne oči
9. https://www.youtube.com/watch?v=u9Op2emDBZk&t=41s
10. Ona modra boja praskozorja
11. Miris dunja na ormaru
11. https://es.123rf.com/photo_39282357_retrato-de-un-mimo-macho-coloca-bajo-el-paraguas-que-expresan-tristeza-y-soledad-grunge-fondo-.html?fromid=UXZycEJCOFBucFMrdFFXeVBqUDh3QT09
13. Ona boja glasa što podseća na kišu
14. Šeeeeejn...
...
...
...
I, ma kako god lista na kraju iskrojena, mora da završava uz Šopena, familiju Trotter iz Pekama, Hemfri Bogarta iz Kazablanke, i nekom bistrom a tihom vodom u kojoj se ogleda komad neba.

https://youtu.be/217JOBWTolg

https://youtu.be/NAEppFUWLfc

Stanje ovisnosti u kojem očekujemo da drugi ispune prazninu koju osećamo u sebi i da se zaštitimo 
od samoće koje se bojimo, jer smo zaboravili ko smo..jeste... Kada imamo dvoje ljudi koji prose i mole
za ljubav, njihova se potreba umnogostručuje jer su oboje prazni i niko ne može dati onom drugom 
ono što taj drugi očekuje. Svako gleda isključivo svoje sebične interese, ne vodeći računa o željama
i potrebama druge osobe. Kada ne dobiju ono što su očekivali, dolazi do još veće frustracije, 
nezadovoljstva, razočaranja, povređenosti, krivice i potištenosti. Ono što je najgore, svi se osećaju 
prevarenim i izigranim, međutim, niko nikoga u suštini ne vara jer niko nije mogao nikome ništa dati
kad je i sam bio prazan u startu. Ljudi tako stalno životu pružaju svoju prosjačku činijicu za ljubav, i to 
je razlog zbog kojeg se stiče utisak da je ljubav uvek nesrećna...a nije tako.Ljubav je nebesko osećanje...
za onoga ko je sposoban da je primi...  

Hvala dragi prijatelji...Šta sam ja bez vas ? Mogu sama da preplićem korake
kroz život,mogu hodati Zemljom Majčicom Gajom,prikovana
materijom...i težinom svoga tela bauljati gledajući visoko prema 
Nebeskim Prostranstvima,sagnuti ponovo glavu i nastaviti putem
sumornog života..Ali s vama mojim prijateljima,ja mogu leteti...
prosto mogu! Zato vas volim jer leteti uz vas... lep je osećaj.Tvoje 
ime... misliš da je slučajnost,ne,ne, nikako..Endless Sky of Mine..

U čemu je razlika...biti budan a sanjati,ili spavati a biti van sna? E,pa velika je razlika!!
Više volim snove u budnosti,nego uspavane noći...prazne,bez sna i bez jave,onako polovično...
to je ono što te vodi u bezdan,u nepojavne snove,a osećaš da spavaš.Jalovo je to,bez poente
neprisutno...Snovi budni vode me uvek k njemu koga nema na javi,koji plovi morima beskraja
i lebdi u lepoti plavetnila nebeskog,a tu je za mene i uvek je sa mnom u mojim budnim snovima.
A želja raste..nemerljiva.Grlim te rukama teškim,ali toplim i nežnim...a milina u meni raste i dobija
neki slatki miris Orijenta,sunca i lepote...a beskonačno more zapljuskuje naše želje pažnjom za 
dvoje koji su vezani čvrstim sponama,iako su privremeno razdvojeni.Šumi more tiho da nas ne
rastavi u našim budnim snovima..i ne dajte mi da da spavam besanim snovima,jer to je put u
moje nestajanje..u ništavilo.

U magli sam..srce ne govori,ćuti..duša mudruje svoje i mantra svoje mantre.U magli sam sopstvenih nesporazuma..
Šta mi se dešava...telo mi gori i rasprskava se u hiljade delića..Krenuo si ..onako
Osvrni se ..videćeš svoje delo..i možda ćeš videti ono što ja osećam,ono sto živim sada,
istrgnuta iz tvog života..zauvek Emocije..kakva reč!..Osećanja ..kakva reč! Isprala sam i emocije i osećanja,prosula ih niz put.Sada koračam tim putem što se zove život...prazna i isprana,bleda i poluživa...

lepo sam se odmorio, zaželio haossa i svratio da se malo poigram i nasmejem. prvo na šta sam naleteo je bila tvoja poruka o odlasku. propala igra, zamro osmeh. javilo se nezadovoljstvo, pa žurim da ti ovo napišem ovo pre nego se pretvori u bes. 


ja nisam haoss, ja sam ovde samo jedinka, a budući da ja ipak nisam skroman, napisaću ne bilo kakva jedinka.  

u mome srcu ti si se primila kao orhideja. poseban cvet, redak i vredan. da te više niko ne zarezuje ovde to bi ipak nešto vredilo, iako znam da si mnogima ovde draga. 


ako tebi treba odobravanje mase, pljesak i ovacije praznih, poslušnih glava idi kud si krenila. toga ovde nećeš naći orhidejo. ovde ima samo par srdaca u koje si se zavukla.   

Tih par srdaca vrednije je od bisera..znam to..nisu mi potrebne ovacije,nije mi potreban aplauz
Toga je bilo dosta u životu i nije to cilj ovakvih ljudi kao ja..Samo mi je potrebno da ne osetim 
ignorisanje i tiho  pritajeno odbijanje..Volim te zbog tog srca u kome sam orhideja,i ponosim se time.
Ne nije me stid da to priznam..jer prijateljstva,već sam to rekla,su redak i dragocen poklon ,koji 
čuvam u  najdubljim delovima svoje duše..Ta prijateljska srca,koja kucaju i za mene...posebna su.
Pa iako ćutim i ako ćutite,ja znam da ste samnom..Erose nežni i dragi prijatelju...vredeo je svaki 
od ovih dana provedenih na ovom mestu...jer znam da smo prijatelji..

Kad bolje sagledam stvari,ipak mi previše očekujemo od ovog života...od ovog životića,koji nam je zacrtan tamo negde u prostor-vremenu,gde nam je određena tzv. Sudbina... Da,verujem u sudbinu,
u neki smišljen plan za svakoga..i za sve što je u Prirodi što nas okružuje..Dakle ni o čemu mi ne
odlučujemo...Pitate me za Slobodnu volju? Da postoji ona,ali se kreće u okvirima zacrtanog negde 
tamo...samo ne smemo dozvoliti dezintegraciju ličnosti...jer to nas vodi u ništavilo. Eto! To ja ne dozvoljavam,  nikako...ipak sam ja gospodar situacije. A moje želje u vezi sa ljubavlju? Nećemo 
je remetiti..neka je takva kakva jeste...jer ovo je trenutni poredak stvari .. onako je kako je pisano
negde u dubokom Univerzumu...i sve će doći na mesto,a ljubav će trajati.  Tako bar mislim u
ovom periodu svog životića..

ja nemam životić, nemam ni život, imam životinju. on mi je sve, jedini, moj, nema bekapa, nema riper ni ripit. vozim ga i upravljam samostalno po svojoj želji, pod ničijom komandom. kad grešim, to je moja greška, nije sudbina, nije mi zapisano, nisam baksuz ni lepak za nevolje. jednostavno je da jednostavnije ne može biti. moja greška i gotovo. zato učim, ceo život učim da ga vozim bolje, da mi ispuni očekivanja, nadanja i želje.

 ne računam na više ništa da me čeka, sve sam karte, nade i očekivanja bacio na njega. i najvažnije, jašim ja njega, ne dozvoljavam mu da on zajaši mene. ma ni da pomisli da me zajaši.  

Dobro je..za tebe da misliš tako,jer i misli su deo materije,dolaze iz uma,a um pripada Zemlji..
Duša je ta koja pripada Univerzumu i nikad se ne gubi,tamo odakle je...ona je večna.Um gubimo
neki ranije a neki tek kad ih napusti duša..Znaš prijatelju o čemu govorim..Govorim o nečem što 
je veće od nas...veće je i od naših misli,jer one su uslovljene,kratkoćom života ovde..nasuprot duši koja je slobodna,nema to ograničenje,jer ona je večna...i poštuje samo zakone Vaseljene..

Životi su kao reke...Neke su spore,neke su pune brzaka...neke žubore tiho ali veselo,neke su 
pune virova i potmule tutnjave i tajni...neke teku veselo i odjednom ih nema..poniru u duboke 
pećine,tu se smire i polako negde gde se ne nadamo, one se pojavljuju..i hitaju kao da kasne.
hrle u zagrljaj moru...svom kraju..Upravo su takvi i još u mnogo varijacija naši životi..Samo 
postoji razlika...bitna razlika..Reke kroz svoje tokove do konačnog smiraja i sjedinjenja...postaju sve
moćnije...A čovek na svom putu sredinom toka biva moćan...a u svom hodu ka smiraju,postaje
sve nemoćniji,i kao potpuno nemoćan nalazi svoj smiraj..

svi smo mi u principu više manje isti. kostur, mišići, organi, krv u tih par grupa, kosa, nokti, oči,...
jedino po čemu se razlikujemo su misli. svaki čovek ima svoje koje ga određuju tko je, što je i kakav je. te misli su samo naše, ničije više, jedino nama pripadaju i nikome više, samo nama. misli određuju i kakvi su nam životi. počinju misli kao potočići pa se razvijaju kako starimo, učimo, tj postajemo zreliji s godinama u rečice, bujaju u reke, neki ljudi budu i vodopadi. ti su retki. oni su dragocenosti ljudskog roda. najveći i najvredniji među nama za sva vremena. njima ni smrt ništa ne može oduzeti, njihove misli žive i traju (recimo iz glave mi ne ide Tesla  ).

nismo svi reke, nismo ni potoci. neki su prazna korita, a neki su nažalost pustinja. sve suvo. 

Pustinja,je u srcu u duši...u proteklom životu,uzaludnom...samo pustoš vlada tu..tako zamišljam
prostor gde se duše nađu..Čekanje,ništa se ne događa,jer ne može..Tu vreme ne postoji...samo
praznina..Jadni su ljudi koje poredimo sa pustinjom..Pa ipak imali su oni isvoje blistave...možda je preterano reći blistave trenutke..ali bili su srećni.Voleli su koliko su umeli,možda im je ljubav 
bila i uzvraćena...No, kad je završena ljubav,počinje čamotinja...neplodnost stvaranja,svi pokušaji
pretvaraju se u pesak,koji prolazi kroz prste...ništa nema formu i polako oko nih i u njima nastaje
pustinja pustinja duše i tela...

Kako dolazi do rasipanja,rastakanja osobe? Zavisi to od mnogo stvari..ali jedna je
važnija od drugih...Mentalna čvrstina. Ako pukneš unutra i dodje do implozije
emocija,nije dobro..počinjes sa rastakanjem iznutra,polako i neprimetno.Ne ,ne
obracaj se duši...ona s tim nema veze..to je ne zanima.Bolja i zdravija je eksplozija...Ljubavi
Ljubav je pokretačka životna energija..ona pokreće svet.Strah od smrti je iluzija...
Sve što nestane,zamenjuje se nečim drugim...opiranje gubitku znači da smo mrtvi.
To znači da zivimo u prošlosti,a ne u sadašnjem trenutku.Horizontalni život..promenimo u vertikalni..
Kada smo kažnjeni, bez ljubavi...preplavi nas osećaj nepravde..u umu se otvara rana,
a ta rana luči emocionalni otrov...Bol nije fizički nego emocionalni ...taj otrov stiže u naš um
i počinje strah, koji upravlja umom..plašimo se presude..
A ubrzo i sami počinjemo da presudjujemo drugima..Uroboros...uroboros.

teško je kad nemaš s kim podeliti svoje osećaje, ali bolje i to nego ih podeliti s pogrešnom osobom. zato nije svaka samoća loša samoća, bolja i samoća nego loše društvo.