Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sub 26 Dec - 15:55

...............



Je li to zadovoljilo vašu nostalgiju za pisanjem prave proze?
— Bio sam, ipak, vrlo zadovoljan svojom ulogom pisca, jer eto, pisao sam. . . Vidio sam da pjesma može ići zajedno s borcima u stroju. Kolona maršira i pjeva. Prije toga nikad nisam pisao pjesme, iako sam dobio prvu Rakićevu nagradu na predlog Isidore Sekulić. ,,On piše poetsku prozu, — rekla je ona tada — i nije isključivo da će jednog dana početi da piše pesme“. To se obistinilo.
U ratu sam pisao i pjesme za pionire. Što se proze tiče, u to vrijeme sam jedino napisao svoje ,,Priče partizanke“. Njih sam zapisao sitnim, sitnim slovima u jednoj maloj svesci koju i sad negdje čuvam. To je trebalo da bude negdje štampano 1944. godine, ali taj rukopis je zaplijenjen kad je bio desant na Drvar. Priče su štampane tek posle rata u Sarajevu.
Posle oslobođenja sam se vratio svojoj staroj ljubavi — kratkoj priči i prozi uopšte.

Svet zanesenjaka
Jeste li razmišljali nekad o tome da li je neki pisac iz naše ili svetske književnosti uticao na Vas?
— Nikad nisam razmišljao o tome. Moj zemljak Petar Kočić je sasvim drugačiji po temperamentu. Ja sam mek. Lirski, ili možda malo lirsko-humoristički. Pišući svoje priče, tek nakon godinu ili dvije, počeo sam pokazivati svoju pravu farbu. Osjetio sam ono što mi leži — svijet između mašte i stvarnosti. Shvatio sam da većina ljudi ide kroz ovaj život pomalo zaneseno. Zato kod mene ima čitav niz takvih junaka. Nisam morao da ih izmišljam, oni su bili oko mene.

A da li ste i Vi išli „zaneseno“?
— Bio sam zanesenjak, a to sam i danas.

 Da li je ostalo nešto zabeleženo, a iz nekih razloga nenapisano? I šta je to?
— Šta da kažem? U ratu nisam bilježio ništa. Vodio sam jednom neki dnevnik dvadesetak dana. Kada sam ga pronašao posle rata — ničeg od onoga što sam tamo napisao nisam se sećao. Morao sam se prisjećati kasnije i tada sam vidio kako je pamćenje vrlo nesiguma stvar. Zato i ne pišem uspomene iz rata, jer uopšte ne pamtim kako je sve redom išlo.
No, kad treba da pišem neku literarnu stvar — pojavljuju se detalji koji su mi potrebni. Tu je ono što sam proživljavao nekad, i ja to ugrađujem u literaturu, pravim kombinacije.
Mnogi se ljute na mene što ne pišem o događajima onako kako su tekli, ali ja nisam ništa bilježio . . . Sve sam nosio u pamćenju. Dobro je što sam neke stvari napisao na vrijeme, na primjer, roman ,,Prolom“, gdje je opisana neopisiva biblijska gužva 1941. godine. Bilo je zbog toga mnogo ljutnje i protesta: „Gdje ti je ovo, pa kako ono, — rekli su neki borci, pa nije to tako bilo“. A ja sam tačno opisao taj metež opštenarodnog ustanka i veliku muku oko stvaranja narodne vojske i istorijski poduhvat Partije kad je iskovala bratstvo i jedinstvo.
 
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Brane%204

Ćopić u Brelima


Samo primitivna sredina ne prihvata humor
Ima li nečega čega se ne biste poduhvatili da pišete?


— Jedino se u literaturi za djecu klonim krvavih scena, nasilja . . . Njima pisati o ubijanju, mislim štetno je. Omladinu treba oplemenjivati.

A šta ste od toga videli za pozorište?
— Dosta je mojih stvari dramatizovano. Neke su uspjele više, neke manje. Neke sam sam pisao. Ali pošto sam pomalo i satirik, ja ne gledam hoće li se to nekom svidjeti ili neće. Često sam nailazio na veliki otpor. A te otpore i dan-danas ne razumijem.
Ako čovjek napiše dobru komediju sa živim likovima, on uopšte neće štetiti ni progresu, ni svojoj zemlji, ni revoluciji, niti ljudima uopšte.
Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan.
Čini mi se da što je sredina primitivnija — teže prihvata humor.

Kako ste u sebi „mirili" humoristu, satiričara, sa dečjim piscem?
— Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće . .

Zašto kao obdareni kozer i satiričar ne dodirujete savremene teme?
— To nije za mene! To je za ljude koji te stvari bolje osjećaju. Ima nekih savremenih tema od kojih sam malo daleko, u koje još nisam prodro.

 Zar nije malo paradoksalno da vam je bliža prošlost nego svet u kome sada živite?
— Da, tako izgleda. Ali, čitao sam, eto, Kaporove ,,Folirante“, pa se setim svih tih poznatih stvari. Vidim da sam sve to i sam proživio. Ali, kad bih htio o tome da pišem, ne bih mogao, ili bih se vrlo malo stvari mogao sjetiti.
S druge strane, kada pišem, pustim svojoj komediografskoj mašti na volju i ne vodim računa o tome šta će se od toga svidjeti, da tako kažem, toj nekoj ,,cenzuri“.

Da li je zaista bilo nekih ,,cenzura“ koje su se mešale u vašu literaturu?
— Ima ljudi koji se miješaju u literaturu na jedan nedopustiv način, a ne razumiju se u nju.

Na primer?
— Napisao sam komediju „Odumiranje međeda“. Oko nje je bilo loma . . .

Ali, zar je ipak ne daju u satiričnom kabareu ,,Jazavac“?
— Da, ali okrnjenu! Ona najoštrija, najfinija mjesta su smaknuta i izbačena. Preostalo mi je jedino da je štampam u sabranim djelima. Tamo je cijela. Prosto sam je tamo stavio, neka se vidi kako sam, kad i u koje vrijeme pisao i šta sam napisao. Ljudi treba da shvate da pisac mora govoriti istinu o svijetu.

Jeste li, možda, posle one kritike zbog one davno objavIjene ,,Jeretičke priče“ odustali od pisanja na savremene teme?
— Ne! Produžio sam. Pisao sam i dalje, ali sam i dalje nailazio na otpor. Tako sam prošao i sa poslednjom pričom u „Bašti sljezove boje“. Priča se zove ,,Zatočnik“. Govori o prvoborcu koji ide u pečalbu.

 Neki ipak kažu da ste se vi uplašili više danas, nego u ratu i da ste postali konformista?
— Nisam! Kakav sam bio, takav sam i ostao. Konformizam se sastoji, u stvari, u nezameranju, i šta ja znam ... To je kad čovek možda počne pomalo dizati ruke od pravih tema. Ja, ne! Sve što napišem, objavljujem odmah.

Da li još uvek žurite da nešto novo napišete?
— Sada se nigdje ne žurim. Vraćam se kratkoj priči koju najviše volim ...

 Ima li neka žaoka koju niste uputili tamo gde ste nameravali?
— Ima!

intervju: Ljiljana Boričić (Duga, decembar 1975)
izjava, fotografije u boji: Enes Čengić (Studio, decembar 1987)

yugopapir.blogspot.com
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Pon 28 Dec - 12:20

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ


Ћирилов ми је рекао: Владице, Ви сте добра љубавница, а лоша жена

Глумица која у Битеф театру игра Лени Рифенштал говори о модерном фашизму, Стиву Тешићу,
 размени кључева од стана са Миром Фурлан, квалитету и трајању, позитивној треми...

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Vladica-Milosavljevic

Глумица Владица Милосављевић (60) освојила је југословенску публику глумом и лепотом. Била је, спортски речено, „капитен” женског глумачког тима. Али, потом је, како редитељи кажу, отишла у други план. Своје привремено повлачења са сцене објашњава ратом, браком и бригом о двојици синова који још траже животне путеве: Михајлу (21) и Гаврилу (19) Рафајловић.
Али, уз бригу о породици Владица Милосављевић, ћерка некад истакнутог глумца Драгољуба Гуле Милосављевића, ових дана пуни три позоришне сале у Београду. У Битеф театру игра главну улогу у представи „Лени”, а у Југословенском драмском носи две представе: „Маркс у Сохоу” и „Разбијени крчаг”.

Шта нам нудите као Лени...
Ту играм чувену немачку филмску редитељку у чијим филмовима се величају нацизам и Хитлер. Али, Лени Рифенштал је после Другог светског рата ту оптужницу негирала и наставила је да ради. У 70. години је заронила и снимила изузетне филмове о подводном животу. Мислим да је и сад свет у великој опасности од надолазећег фашизма. То нам најављују многа догађања широм света рехабилитацијом нациста, убица и криминалаца свих опредељења.

...шта као „Маркс у Сохоу...


Писац Хауард Зин био је један од водећих идеолога антикапитализма, па сам ја, као „Маркс”, антикапиталиста са свим аргументима нормалног света.

...а шта у „Разбијеном крчагу”?
Једна изузетна екипа, предвођена генијалним редитељем, доноси урнебесну комедију у којој уз салве смеха нудимо и горку животну истину.

Ко вас је увео у глуму?
Стари завет треба одбацити, а сачувати Нови завет

Шта читате?
Читам књигу која је преузбудљива. Писац је Лакаријер, а књига се зове „Гностици”. Генијална је. Враћа ме на то да црква уопште не би требало да призна Стари завет. Правила живота „Гностика” су модернија. Стари завет мора да се одбаци, јер ту је зуб за зуб, око за око! Тек у Новом завету имамо „дај други образ”, а то је најтеже... 
Завршила сам дизајнерску школу, графику. Али, тог лета сам у Дубровнику гледала „Хамлета” у режији Дина Радојевића. То је било седамдесет и неке. И тада сам, уместо на Академији за примењену уметност, положила пријемни испит на Академији за глуму. Али, касно сам почела да уживам у овом послу. Доводио ме је и до стреса и до неких чари, јер то је адреналинска професија.

Ко вам је био пример за углед?
Нисам га имала.

Шта је с вашим амбицијама?
То ме је, осамдесетих година у Њујорку, питао и Стив Тешић, добитник Оскара. Казала сам му да само на први поглед нисам амбициозна. Кад имам пројекат ја сам више него амбициозна. Могла сам тада да останем у Америци, али зашто, у Југославији се живело солидно и много и квалитетно радило. Комунисти су очигледно више ценили културу. Нису непрестано смањивали буџет култури.

Чему вас је научио рат у Југославији?
Рат нема никакве везе са народом, већ само са квазиполитичарима. Пре тог рата у Југославији, у оној лепој земљи, радила сам у свим републикама. Мени је било дивно. Обожавала сам Босну, Хрватску, Словенију... Имала сам кључ од стана Мире Фурлан у Загребу, као што је она имала кључ мог стана у Београду.

Кад сте се вратили послу?
После пет сезона паузе, снимала сам неколико главних улога у филмовима за телевизију: „Алма Малер”, „Недовршена симфонија”, „Ивана”... Потом сам позвана у Атеље 212, а затим сам, у режији Алисе Стојановић, играла у представи „Ближе”. И то је било врло успешно. Трајало је десет година. Али, затим три године нисам играла у свом позоришту, Југословенском драмском, јер за мене, казали су, „није било улога”, па су ми смањили плату.

Шта је у глуми мера вредности?
Увек је, у свим пословима, а посебно у уметности, најважнији квалитет који доноси оно најважније, а то је трајање. Јован Ћирилов ми је рекао: „Владице, Ви сте добра љубавница и лоша жена.” У „преводу” то значи да сам ја глумица која зна шта ће бити хит, па ме он одведе и у друго позориште, а својој матичној кући сам лојална само кроз конкретне пројекте.

Шта обележава вашу глуму...
Кад добијем оно што хоћу, улогу која ми потпуно одговара, у њу улазим са великом количином љубави, енергије и решеношћу да од себе сваки пут тражим све више. Убија ме рођени перфекционизам и чињеница да се представе спремају све краће.

..а шта ваш живот?
Мој став је хришћански: према људима се понашам онако како желим да се они према мени понашају. Али, мене носи унутрашња потрага. Ја од ње и живим. Некад мислим да и не живим од спољног света, него од оног што је у мени, што је моја илегала. То је мој унутрашњи живот, који се прелива на ово што је споља. Мислим да је та спрега врло важна за уметнике.

Како се осећате на сцени?
Увек се, при изласку на сцену, тресем од страха да бих се, потом, осећала моћно. И то је та спрега између онога што носим у себи и онога што се на мени види. То је позитивна трема, ваљда. После тога дајем публици све најбоље од себе. И то ми је узбудљиво.

Зашто је живот узбудљив?
Живот је узбудљив у оним сегментима где, стално, можемо нешто ново да откријемо. Мени је увек занимљиво оно иза, односно како нешто функционише. То је неко константно учење. Та радозналост и непрекидна потрага чине живот ултразанимљивим.

Брине ли вас шта?
Брине ме чињеница да се ми у 21. веку бавимо Првим светским ратом, јер хитно бисмо морали да се бавимо Другим светским ратом, али не само кроз „Лени”, већ да бисмо проникли у то шта је заправо фашизам да бисмо могли да га препознамо на првом кораку.

Шта бисте данас питали политичаре?
Занима ме шта сад за нас чине чланови странака у Србији сем што видим да сви возе џипове. У странке се очигледно улази из личне користи, а не да би се народу помогло. Зашто је код нас најскупља храна. Зашто код нас никако да дође демократија, него се демократизовала корупција. То су питања која, у мојим представама, у истом смислу, покрећу и „Лени” и „Маркс”... Јер, ћутати је лицемерно.

politika.rs
Аутор: Славко Трошељ
28.12.2015.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sub 2 Jan - 9:57

"Glumci su oni koji čekaju da budu izabrani"


Na frontu je opasno, mi nemamo pravo da drhtimo pred neprijateljem i uporno ponavljamo
 da teatar svakog trenutka može da izgubi živo, kaže u intervjuu za "Dnevnik" glumac
beogradskog Narodnog pozorišta Ivan Bosiljčić.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 43108891656867dc55bd00584713704_v4_big

"Svim snagama i duhovnim i fizičkim bi trebalo da se branimo, iako nam brojno stanje ne ide u prilog. Ići za svojim snom i kad nema uporište u realnosti, nije ništa drugo do vera", poručuje Bosiljčić u odgovoru na tvrdnju onih koji ponavljaju da umire teatar.

Kraj godine i dve premijere: u matičnom nacionalnom teatru u Šilerovoj dami „Marija Stjuart” zaigrao je grofa od Lestera, a na Velikoj sceni zemunskog Madlenijanuma igra Velikog Getsbija u istoimenoj predstavi koja iz posebnog ugla antiratne drame donosi kultni Ficdžeraldov roman.

"Getsbi nije samo književni lik, on nas upućuje na samoispitivanje i susret sa sobom. Svako od nas bi trebalo da se zaustavi, ako još uvek to može, i promisli koliko ga je grozničavo vreme u kome živimo odvojilo od “življenja”, pa je i pitanje gde su se zagubili naši snovi i vera: postoje, naravno, stvari koje se bez obzira na cenu ne smeju prodati.
Za razliku od Getsbija, imam sreću da nisam visoki kapitalista, da ne živim luksuznim životom i to je jedna od stvari zbog kojih sam srećan što živim u Srbiji. Prošle godine sam bio u Njujorku i video sam kakva je to furija. Ovde još uvek mogu da budem i otac i radnik, umetnik i dobar suprug, jedno ne isključuje drugo. Verujem da je ovo sredina koja je zadržala taj potencijal duhovne vrednosti i toga nikada ne bismo smeli da se odreknemo", kaže glumac

Igrate u velikim predstavama, najčešće u glavnim ulogama. Znači li to da prihvatate samo takve role?

"Zabluda je da su glumci izbirljivi. Ne zaboravite da smo mi oni koji čekaju da budu izabrani, što nas dovodi u poziciju da duboko poštujemo svaku ulogu koju dobijemo. Trenutno na repertoaru imam jednak broj velikih uloga i manjih u kojima sam podrška vodećim rolama, kao npr. u predstavama, “Marija Stjuart”‘, “Jadnici”, “Izbiračica’’, “Srpska Trilogija’’, i to ne umanjuje moju radost bivstvovanja na sceni."

Kako izgleda igrati u različitim, ali najvećim i najposećenijim teatrima Beograda, i to u najpopularnijim komadima?

"Svestan sam da se danas retko na velikim scenama postavljaju kapitalna dela i veoma sam zahvalan što sam deo bitnih pozorišnih projekata u proteklih nekoliko sezona. Ali ne zaboravite da se ozbiljnost teatra čuva i u samostalnim glumačkim projektima, mimo pozorišta. Koleginici Vesni Stanković od srca čestitam na snazi,talentu i entuzijazmu kojim ostvaruje svoje autorske projekte i po svetu osvaja nagrade!

Što se tiče projekata u kojima nastupam u Madlenijanumu, svaki je bio izazov za sebe, susret sa temama života i smrti mi je bio na duhovnu korist. Ono što je zajedničko za sve ove priče je da one pred gledaocima otvaraju filozofske teme, ali i nude nadu i katarzu. To nije vrsta teatra posle koga odete preplašen kući u zemlji da se sa nekim posvađate"

Šta glumci misle o domaćim rediteljima i na šta se žale pri dobijanju uloga?

"Bilo bi zanimljivije da pitate reditelje šta zapravo misle o izgledu glumaca. Za sebe znam samo da me direktori fotografije i snimatelji redovno psuju, u šali naravno, jer zbog mene moraju da dižu kamere i reflektore. Šta ću,visok sam 1,94cm!"

Imate li doživljaj koji ćete pamtititi ceo život, a vezan je za profesionalni angažman?

"Susret na sceni sa Nebojšom Dugalićem."

Izvor: dnevnik.rs
b92.net










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Ned 3 Jan - 8:00

Vesna Goldsvorti: “Solunski anđeo” nad Londonom


Miljana KRALJ

Vesna Goldsvorti o stihovima za koje je dobila uglednu britansku nagradu, dvojnom identitetu,
 predrasudama: Time što živim u Britaniji, “vidljivija” sam kao srpski pisac. Pesma na svom
jeziku - pre 20 godina.



Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 VesnaGoldsvorti-250x250

ZA knjigu pesama “Solunski anđeo” Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti, nedavno je dobila uglednu međunarodnu nagradu “Robert Krošou”, koja se dodeljuje u Kembridžu i nosi ime čuvenog metafizičkog pesnika iz 17. veka. Posle uspeha eseja “Izmišljanje Ruritanije” i memoarske proze “Černobiljske jagode” ( u prevodu sa engleskog kod nas ih je objavila “Geopoetika”) vratila se poeziji, koju je intenzivno i sa uspehom pisala pre nego što se, sledeći svoje srce, sredinom osamdesetih, zaputila na sever, u Veliku Britaniju.

*Danas, posle četvrt veka Vesna Goldsvorti predaje kreativno pisanje na londonskom univerzitetu Kingston. Stihove je počela da piše na engleskom, kaže, u isto vreme kada je postala svesna da i sanja na tom jeziku. Pitamo je da li je ta podudarnost slučajna?
- Dokaz je da poeziju i prozu pokreću različiti stvaralački impulsi. Iako sam prozu objavljivala godinama, stihovi mi nisu dolazili na engleskom sve dok nisam u engleskom okruženju proživela četvrt veka. Izgleda da je toliko potrebno da jezik prožme samu srž bića. I “domaćima” ritam i rima budu problem, a tek strancima! Radila sam za Bi-Bi-Si emisiju o tome i navela primer poezije Tenisona, gde ima dosta rima koje ne funkcionišu dok ne shvatite da ih je on izgovarao drugačije, u dijalektu. Moji studenti se smeju kada ja pokušam da izgovorim reči sa naglaskom Linkolna iz koga Lord Tenison potiče, ali shvate poentu.


SRPSKI IDENTITET* Kroz šta Vaš desetogodišnji sin najneposrednije doživljava svoj srpsko-crnogorski identitet, s obziromna to da raste u zemlji svoga oca?
- Teško pitanje, ako izuzmemo posete Beogradu, šetnje s dedom, bakine kolače i tenkove na Kalemegdanu po kojima se vere svaki put kad dođe bez obzira na roditeljske zabrane. Ja sam Srpkinja čija je porodica u Beogradu gotovo ceo vek ali sam poreklom Hercegovka i Crnogorka, a samo Škoti razumeju koliko ta priča o poreklu iz planinskih, ratničkih krajeva može da traje. Na očevoj strani, moj sin je Englez sa dosta škotske krvi. Škote ćete uvrediti ako ih nazovete Englezima, iako to srpske novine bezbrižno rade. Moj sin ima preduslove i da postane znameniti istoričar nacionalnog identiteta i da odluči da je to pitanje za njega sasvim irelevantno.

* Razmišljate li da, posle “engleske” , objavite i “srpsku” zbirku?
- Otišla sam iz Beograda kada nije bilo interneta, daljine su bile teže premostive, a radost sam uvek nalazila više u pisanju nego u objavljivanju, pa nisam ni pokušavala. Poslednju pesmu na srpskom objavila sam pre dvadesetak godina. Međutim, iako su moje ranije knjige na srpski prevodili drugi, “Solunskog anđela” prevodim sama. Kada završim posao, možda će se naći i izdavač. Taj most ću preći, kako to Englezi kažu, kada do njega dođem.

* Nagrađena zbirka satkana je od intimne i zajedničke istorije, od preplitanja uticaja dve kulture, kojima već podjednako pripadate. Koje će asocijacije u stihovima biti bliže engleskim, a koje srpskim čitaocima?
- Ta dva uticaja su apsolutno ravnopravna, u smislu da je jezik engleski, a da je pisac srpski. Jezik nosi svoju istoriju a ja u njega unosim svoju. Na primer, u pesmi “Venecijanski intermeco” koristim zvuke Roberta Brauninga, viktorijanskog pesnika koji je umro u Veneciji, ali stihovi odjekuju sećanjem na Lazu Kostića. Međutim, to je i jednostavna pesma o momentima strasti. Ne morate da prepoznate ni srpskog, ni britanskog pesnika da biste u njoj uživali.



Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Solunski-andjeo-228x0-000001617553

* Pesma “Solunski anđeo” završava se stihom “da bi mogla da se podnese tolika istorija/ potreban je krug bistre plave vode/ između tebe i nje”. Šta se to u srpskoj istoriji jasnije vidi u odrazu “bistre plave vode”?
- Pesma pokušava da odgovori na pitanje: Šta znači biti Srpkinja u Britaniji danas? Šta znači teret i blagoslov mog sećanja na Srbiju i Jugoslaviju? Krug bistre plave vode je aluzija na Britaniju kao ostrvo na kome živim, ali i britanski izraz za udaljenost i distanciranje. Pritom je iz same pesme jasno da je distanciranje nemoguće ako je nešto u krvotoku. Baš time što živim u Britaniji, ja sam i “vidljivija” kao srpski pisac.

* Našu bivšu zemlju poredite sa Atlantidom u pesmi “Jugoslovenski nokturno”. Šta je sve sa njom potonulo?
- Moj prijatelj Aleš Debeljak, slovenački pesnik koga poznajem od dvadesete godine, rekao je nedavno hrvatskom “Jutarnjem listu” da smo mi koji smo rođeni šezdesetih godina bili zlatna generacija bivše Jugoslavije. Uveliko oslobođeni ideološkog tereta, uživali smo prednosti zemlje koja je nešto značila, kojoj su se udvarali svetski političari, umesto da nam, kao danas, drže pridike. Međutim, na neki način smo i deo izgubljene generacije koja ne zna uvek šta da radi sa tim uspomenama na Jugoslaviju, kako da, u jeziku psihologije, krene dalje. Amartja Sen piše o “pobeđenom argumentu koji odbija da napusti scenu” i ja sam tako nazvala Jugoslaviju u jednom eseju koji uskoro izlazi u Americi. Atlantida mi je poslužila kao ideja nečega što je potonulo, ali nije nestalo.

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sub 16 Jan - 14:50

Često guramo prst u šteker



Ljubica Arsić, za “Novosti”, o romanu “Rajska vrata”, koji je ušao u najuži
izbor za prestižnu Ninovu nagradu.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Kul-arsic_620x0



SVAČIJI život je svojevrsna drama koja zaslužuje da bude opisana. Sam život je zapravo drama. Nije mi bilo stalo da pronalazim neverovatne događaje već da od onog što je moguće i svuda oko nas napravim knjigu koja će biti uzbudljiva - kaže, za “Novosti”, Ljubica Arsić o romanu “Rajska vrata” (“Laguna”), koji se našao u najužem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu.
Ova knjiga nam otkriva tajanstvene svetove muško-ženskih odnosa i mirisa. Polazi od priče o pronađenom tabletu u jednoj firentinskoj tratoriji i zatim čitaoca vodi do mreže drugih priča, srećnih i tragičnih, koje su isprepletane i važne za glavnu junakinju Đurđu...
- Kao kad provirite kroz odškrinuta vrata samo da vidite da li ste ostavili upaljeno svetlo ali se pogled ne zaustavlja samo na tome već počinje da primećuje ono što možda ne želite da znate. Prokletstvo radoznalosti ne dozvoljava da jednostavno prestanete da gledate - kaže jedna od vodećih savremenih srpskih pripovedača, autorka zbirki priča “Maco, da l’ me voliš” (Andrićeva nagrada), “Cipele buvine boje” (nagrade “Pro-femina” i “Biljana Jovanović”), “Tigrastija od tigra” (“Laza Kostić” i “Žensko pero”), romana “Ikona”, “Mango”...
Ko su junaci romana?

- Najbolje je da čitalac sam otkriva prirodu mojih junaka jer svako piščevo tumačenje može da im nanese štetu.
Đurđa, kao i njena baka, ima talenat da oseti i zapamti miris, a kažete da molekuli mirisa mogu da se uporede sa rečima, da je čulo mirisa oko koje vidi stvari gde su nekad bile...
- Miris se najduže pamti, u stanju je da oživi najdublje sećanje i da veoma tačno ponovi već doživljenu emociju. Ponekad, kad mi, dok zagrevam mleko, padne na vrelu ringlu nekoliko kapi, ja se setim davnog mirisa zagorelog mleka, kad iskipi na šporetu. Danas više niko ne kuva pasterizovano mleko, ali je njegova zagoretina ostala u mojoj arhivi sećanja pohranjena za sva vremena. Takođe, privlačne su mi i rapsodije mirisa koje komponuju parfimeri velikih kozmetičkih kuća, proučila sam kombinacije najčudnijih mirisa pokušavajući da saznam, kao kad je u pitanju slikarsko ili književno delo, odakle je potekla inspiracija i kako se stvorilo takvo savršenstvo. Zapravo, čulo mirisa je jedino koje sebi nije podiglo hram umetnosti kakav ga imaju ostala čula.
Može li prošlost da se pronađe, rekonstruiše, oživi?

- To polazi za rukom samo književnosti, jer ona to radi iz najboljih namera, da bismo hodanjem kroz prošlost zavoleli život koji upravo živimo. Oživljavanje prošlosti je sporazum sa prolaznošću sa kojom nema takmičenja. Stvar je u tome, kako kaže jedan lik iz “Rajskih vrata”, da nam od onog što smo doživeli ostane što je moguće više lepih uspomena.
Zašto ste izabrali Firencu kao grad za preturanje po prošlosti?
- Sve u tom gradu ima svoju težinu koju joj daju burna istorija i umetnost, a ipak, za stranca, život je u njemu vidljiv po tankim crtama koje odvajaju mit prošlosti od banalne svakodnevnice. Firenca deluje kao pozornica za operu punu trovanja i incesta, u kojoj se svi poubijaju ali ipak na kraju ustanu, poklone se publici i odu na porciju špageta. U tom gradu sretala sam čudne spodobe zaostale iz prošlih vremena koje vuku, zajedno sa brilijantima ukrašenom pudlom, breme svog plemenitog porekla. Tim gradom se šetaju i naši bivši zemljaci, turisti, čiji odvojeni i osamostaljeni jezici zvuče poznato ali i tuđe, daleko, kao Danteovi stihovi i Mikelanđelovi soneti.
Čitamo da život nije ono što živimo već ono što zamišljamo da živimo. Da li to odlikuje modernog čoveka?
- Čini se da je u modernom svetu više zamišljenog, što je posledica čovekove sve veće inercije, nepokretljivosti, lenjosti. Čovek često unapred napiše svoju biografiju i onda po njoj živi. Možda je to dokaz čovekove anđeoske prirode, da za njega stvarnost ima suviše uprljano lice. Ako se setimo baš Danteovih vremena u Firenci, ni tu nije ništa bolje. Beatriče je kovana u zvezde dok su stvarne žene zapravo živele krajnje jadno. Sudbina prelepih Madona u galeriji Ufici, kad bi zanosni modeli dosadili slikaru osmehivali su se krezavim osmehom, sa vanbračnom decom prećutkivanom u umetnikovoj biografiji.
Sa kakvim životnim problemima se suočavaju zrele žene, kakva je i glavna junakinja, šta im je potrebno, da li ih muškarci razumeju?
- Između muškaraca i žena postoji stalni sukob, takoreći borba i jedinstvo suprotnosti, žešći nego što je opisano u “Gorskom vijencu”. Sve više mislim da tako treba, da je ta borba neprestana u stvari ljubav, koja se u toj silini varnica i održava. U vremenu koje isključivo reklamira mladost, zrele žene čeznu da budu zeleno voće i podvrgavaju se intervencijama posle kojih liče na Mini Maus. I to zašto? Da bi se šepurile pred drugim ženama. Muškarci opet tajno ugrađuju fišbajne i silikonske listove, takođe da bi u svom bratstvu zadobili poziciju golgetera. A u stvari, svi zajedno su manekeni laži. Kad sretnem nečije pravo lice, pa još ako je nasmejano, dođe mi da ga izljubim.
Na jednom mestu čitamo da nama na Balkanu treba da odrede staratelja, nekog da se brine o nama, kad već sami o sebi ne umemo... Šta su posledice takvog stanja stvari?
Mnogi Srbe vide kao infantilne i žele da nam budu tate, valjda zato što smo od onih koji ne prezaju da u zanosu igre gurnu prst u šteker i ostanu živi. Drmala nas je tokom istorije pošteno struja ali se nekako brzo oporavimo, možda je to zato što u nama još živi onaj barbarogenije koji svoju divlju baštu, punu šiblja i strnjike nikad neće pretvoriti u bečki park sa upicanjenim šimširom.

HAMBURGER” KNjIŽEVNOST

KAKO se staramo o književnosti, umetnosti, kulturi uopšte?
Bahati smo i bagatelišemo ono što imamo. Stvarno sam nesrećna kad vidim kako surovo zaboravljamo naše velikane i kako nas samo jubileji podsećaju da imamo nešto vredno. Da li je u pitanju kompleks superiornosti kojim svima pokazujemo da su daroviti ljudi sasvim obična stvar i da se u našim krajevima rasprostiru kao šaša ili, zbog stalnog seljakanja, osećamo prezir prema svemu onome što se pri sledećoj seobi ne može poneti, ne znam, ali mi cela stvar sa veoma darovitim pojedincima koje zatamnjuje jeftina “hamburger” književnost i folk meketanje liči na onaj vic kad sin pita tatu kakva je razlika između reči besplatno i džabe. E vidiš, kaže mu otac. Ti se, sine, besplatno školuješ ali džabe.

Branislav Đorđević


novoati.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sre 9 Mar - 20:22

9.03.2016. - Slobodna Evropa

Žilnik: Ljudi sa Balkana se lako identifikuju sa
 sudbinama migranata


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 51C79640-86F1-4E61-B739-7D3A89EBDA50_w640_r1_s

Problem migranata iz Afrike i Bliskog istoka trenutno je u fokusu evropskih vlada. Iako zemlje na različite načine pokušavaju riješiti pitanje migranata, poznati srbijanski reditelj Želimir Žilnik svojim filmom "Destinacija Srbistan" (Logbook Serbistan), koji je prikazan u revijalnom programu Međunarodnog filmskog festivala Kratkofil, govori o običnim ljudima, te njihovoj borbi za budućnost.


U uvodnim kadrovima filma u oči upada cifra od 45.000 migranata koji su prošli ili su još u Srbiji, a njihova svjedočenja u azilantskim centrima svjedoče o tome kroz šta prolaze tokom perioda adaptacije na život i društvene okolnosti u Srbiji.
Kroz tu adaptaciju, oni ispoljavaju svoje individualne vrijednosti koje pokazuju snagu malog čovjeka da ne potone u teškim vremenima.


Žilnik kaže da ovim ostvarenjem želi da problematiku migranata pokaže iz drugog ugla, te da se saznaju drugačiji detalji na brojne teme, poput ksenofobije, od onih koje prenosi štampa. Žilnik ističe i da se ljudi sa Balkana vrlo lako identifikuju sa sudbinama migranata.


"Kad su ovde bili ratovi 90-ih godina, iz Jugoslavije je otišlo istom stazom oko dva miliona ljudi da bi spasili živu glavu i bili su primljeni u Austriji, Mađarskoj, Nemačkoj, Holandiji i drugim zemljama", navodi Žilnik.
Zbog tog razumijevanja, Žilnik kaže da su tokom snimanja filma naišli na potpuno drugačiju reakciju stanovništva od one koja se propagira u medijima.

Insert iz filma "Destinacija Srbistan"
Pogledajte



"Mediji su išli tom starom retorikom mržnje i ksenofobije, straha i histerije. Mislio sam da je to sada glavna tema i rekao sam ekipi da se spremimo, jer tu će biti svađa, tuča, možda i većih incidenata. Mi smo krenuli sa snimanjem i videli sasvim drugu situaciju. Stalno smo kružili od crnogorske granice na jugu pa do Novog Pazara, Tutina, Sjenice, Čačka, Ivanjice, Beograda i Subotice", ističe Žilnik, te dodaje:


"I tu smo vidjeli jednu drugu sliku gde je stanovništvo, ako ne prijateljski raspoloženo, onda tolerantno. U mnogim devastiranim krajevima Srbije sa devastiranim selima, zatvorenim fabrikama, zapuštenim oranicama i livadama bez ijednog grla stoke, videli smo svet koji ove ljude poziva da, naprimer, dođu i uzmu malo sira. Mi odemo i kažem: 'Daj da kupim kilo sira', a oni kažu: 'Uzmi pet sramota je, jer ja to nemam kome da prodam' ".


Čak i oko centara za azilante vidjelo se dobro raspoloženje.


"Stanovnici kažu: 'Ove radnje nam ne rade, nema kupaca, a sada nam je povećan promet za 200 do 300 odsto, jer azilanti kupuju telefonske kartice, jelo, čokolade i svašta drugo', jer svi oni - iako bedni - kad se upućuju na putovanje imaju neku podršku od rođaka i prijatelja u tom smislu da im ne daju neku gotovinu odjedanput, jel' to je opasno i onda bi bili meta kriminalaca, nego im u zemlju gde se nalaze preko Western 
Uniona šalju po 200-300 evra", pojašnjava Želimir Žilnik.


"To su, ujedno, i ljudi koji, kada dođu u Srbiju, predstavljaju iskusne, a moram reći snažne i zdrave ljude, u smislu da su prošli već hiljade kilometara kroz razne opasnosti, i tu ima dosta obrazovanih i inteligentnih ljudi sa kojima kad razgovarate, recimo sa Sirijcima, kao da razgovarate sa ljudima iz bivše Jugoslavije, potpuno isto. Čak imaju iste priče jer kažu: 'Mi, dok ovo nije počelo, nismo znali ko je šiit, a ko sunit. Išli smo u iste džamije'. Iz Avganistana sam sretao najveći broj neverovatno dobro obrazovanih ljudi koji govore bolje engleski nego ja. Začuđeno bi ih upitao kako znaju engleski kad su Talibani, a oni bi mi odgovorili da su Talibani došli sa brda i zaostalih krajeva, a Avganistan je bio civilizovana država", navodi ovaj filmski autor.


Žilnik smatra da je evropski egocentrizam provincijsko gledanje na stvari, jer"oni dobro poznaju političke prilike u Evropi i znaju mnogo toga".


"Ja sam među tim Afrikancima i Azijatima čuo izjave koje su pametnije i tačnije od polovine govora ministara inostranih poslova Afrike, Azije i Evrope, i to me je zaprepastilo. Kada čujete za 90 minuta filma šta oni govore, videćete da pametnije govore nego ovi kad se skupljaju na konferencijama i lupetaju skrivajući svoje mutne političke igre", tvrdi Žilnik.
Tokom procesa snimanja filma Žilnik je saznao i da migranti ne putuju na slijepo ka Evropi, jer i njima moderne komunikacije omogućavaju da se snalaze. Svako od njih ima neki mobilni telefon. Na telefonu prate Google mape i znaju gdje ima jeftino da se jede, pa i gdje su policijske stanice. Ono što je Žilnika pozitivno iznenadilo su socijalne i servisne službe u Srbiji.


"Službe prilično dobro funkcionišu, barem ono što smo mi posmatrali, jer vi možete azilanta - koji je premoren ili ranjen ili bolestan - prijaviti u nekoj zdravstvenoj ustanovi u 3.00 sata ujutro i lekari će ga primiti. Znači da je država, ipak, dala neke instrukcije da im pomognemo, jednim delom iz humanosti, a drugim delom da budu dovoljno snažni da izađu iz Srbije", riječi su Želimira Žilnika.


Većina azilanata želi da napusti Srbiju jer znaju da su primanja niska i da nema mnogo posla. Želja im je da se dokopaju zemalja sjeverne Evrope gdje su primanja mnogo veća. Ipak, mali broj želi da ostane, ali su tu - sa druge strane - službe zakazale, pojašnjava Žilnik.


"Naše vlasti, kad je reč o davanju azila, daju te potvrde da možeš da uđeš u taj azilski sistem, ali kod davanja azila su vrlo neefikasni ili restriktivni. Ono što smo od podataka dobili za 2014., tu su dati samo jedan ili dva azila, što je frapantno kad pomislite da već je u Austriji prošle godine dato 40.000 azila, a u Nemačkoj 80.000."


Insert iz filma "Destinacija Srbistan"

Pogledajte



Žilnik smatra da je najezdu migranata prvenstveno iz Afrike uzrokovala sama Evropa.
"Afrika je glavna arterija evropske privrede. Iz zapadne Afrike se izvlači sve od nafte, rude, pa do uranijuma za nuklearne centrale, te plemenite vrste drveta. Tamo kad strane kompanije rade, dovode svoje radnike, a domaće stanovništvo živi u nemaštini i primorano je da beži."
Na kraju svega, Žilnik ističe da podizanje zidova u Mađarskoj radi sprečavanja novog priliva migranata, treba da predstavlja veliku sramotu za cijelu Evropu.
"To pravljenje zidova je direktan pokazatelj jedne duboke političko-psihičke bolesti ove današnje nove evropske političke garniture, garniture koja je došla na vlast uz proklamaciju 'rušimo zidove, rušimo granice' i restrikcije za kvalifikovane, snažne i ljude sa voljom za rad. Mađarska, koja pravi zidove, prije svega svoj identitet u Evropi i otvaranje evropskih vrata dobila je tako što je mađarski ministar spoljnih poslova sekao žicu prema Africi i rekao je: 'Shvatite me, ja sam normalan. Želim slobodu. Primite nas. Mi smo vaši', a oni sad prave zidove. To je ljudska sramota", zaključuje Želimir Žilnik.


Želimir Žilnik (rođen u Nišu, 1942. godine, živi i radi u Novom Sadu), autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima. Od početka profesionalnog rada na filmu okrenut savremenim temama koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.


Gojko Veselinovic
slobodnaevropa.org
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Čet 21 Apr - 19:58

Milan Vlajčić: Ko su današnji "violinisti u kupleraju"
Branka Mihajlovic, Slobadna Evropa

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Milan%20Vlaji%20crop-162x198

[size=45]Milan Vlajčić književni, filmski kritičar, hroničar kulturnih fenomena, objavio je ovih dana knjigu „Pogled iz ogledala” sa podnaslovom: „Dnevnik o nebeskom narodu, zoni sumraka i smrtonosnoj motoristici”.[/size]
Knjiga je, kaže autor, ispisivana svakog utorka u nedelji, 52 puta, od oktobra 2013, za regionalni e-portal sa devizom „Novinarstvo s potpisom”.
Kao i u nekim prethodnim knjigama”, piše Vlajčić u uvodnom tekstu, „ima tu svačega: o ministarstvu straha, vladikama i balkano-genijima, nezavršenim sudskim sporovima, hiljadugodišnjoj cenzuri, Paradžanovu i najboljim zatvorskim godinama, Bahu i Arsenu Dediću, Prustovoj sobarici, Foknerovom uredniku...“
RSE: U knjizi govorite, između ostalog, i o medijima. Ministar Tasovac je rekao da je u zemlji, u kojoj se priča, diskutuje i debatuje o cenzuri medija, bespredmetnogovoriti o cenzuri. Baš ove nedelje izašao je vrlo ozbiljan izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, u kome se konstatuje da ništa nije bolje stanje u medijima nego 2011. godine. Kako se vama čini ova izjava?

Milan Vlajčić: Ne da nije bolje, nego je sve gore i gore. Petnaest godina od 5. oktobra, kada smo imali svi velika očekivanja, demokratska ideja je potonula zahvaljujući Borisu Tadiću. Poslednje četiri godine tapkamo u mestu. Mediji su u privatnim rukama. Polovina medija ne saopštava ko su vlasnici. Vlada veliki haos i velike prevare se događaju. Kada je takvo stanje i kada se vlasnici kriju, možete misliti šta rade mladim novinarima koji uglavnom rade kao honorarci. Kada ne ispune prvu želju svoga urednika, lete na ulicu. Novinar sam 55 godina i do ovog trenutka 35 godina sam bio u Politici, u nekim teškim vremenima tobožnjeg Titoizma. Nikada nije bilo tako da je novinar toliko nesiguran i da nikada ne zna kada može da kaže hoću ili neću.
RSE: U toku je Fest. Koje filmove ćete gledati?
 

Milan Vlajčić: Gledao sam „Sen Loren“ koji je šamar kulturnom Beogradu. To je jedan šminkerski film koji nama ne govori ništa. Fest je rođen 1971. pod krilaticom „Hrabri, novi svet“. Ni tada svet nije bio hrabar i novi, ali sada je gore nego ikada. Sada odjedanput „Sen Loren“, modni dizajner i ikona modne kulture. Tu nema ništa novo. Taj film je sramota za Beograd.
 
Nije važno. Idemo dalje. Ima divnih filmova. Ima film koji bi trebalo da gledaju svi koji se bave medijima, a zove se „Noćne hronike“. To je najporaznija kritika medijske kulture u Americi. Taj film je trebalo da otvori Fest. Džejk Džilenhol igra čoveka sa smetlišta koji primeti da, kada se dogode saobraćajne nesreće, dolaze televizijski paparaci koji to snimaju i nude brzo nekim televizijskim stanicama. Kupi malu kameru i na kraju filma on je glavni dasa koji pokriva to područje. To je jedna porazna slika tabloidizacije u Americi. Nismo mi daleko od toga. Važno je da je film na programu. Treba ga videti.

RSE: Vaša knjiga „Pogled iz ogledala“ počinje tekstom iz oktobra 2013. u kome komentarišete dolazak novog ministra Ivana Tasovca i odlazak prethodnog ministra Petkovića. Da li je ministar Tasovac „violinista u kupleraju“?
 
Milan Vlajčić: Svi smo mi na ivici da to budemo. Taj tekst sam napisao sa velikom strašću. Neki ljudi moje generacije, uopšte nisu znali ko je Jug Grizelj. Dokaz kako kod nas memorija brzo prolazi. Jug Grizelj je jedan fantastičan novinar. U Novostima je 1982. imao svoju kolumnu. Pisao je kolumnu pod tim naslovom, pokazujući da mediji ne smiju da budu violinisti u kupleraju i da moraju da vode računa o etici poziva. On je zbog toga izbačen iz Novosti. Onda ga je primio Nin i tamo je završio karijeru. Posle je postao predsednik Novinarskog udruženja. Jedan fenomenalan tip. Taj tekst je bio apsolutno kanoničan, pogotovo za ove godine propasti medijske etike.
RSE: Da li se ikada novinarstvo oporavilo od sunovrata u 90-tim godinama i od takozvanog patriotskog novinarstva?

Milan Vlajčić: Nije moglo da se oporavi. Svi oni koji su tada vitlali perjanicama Miloševićeve zločinačke politike, sem dvoje troje, koji su nestali,ostali su na sceni. Neki su ponovo vraćeni u uredništva pojedinih redakcija i teraju vodu na svoju vodenicu. Sada više nije Milošević ta perjanica. Sada je glavna perjanica srpski nacionalizam, odbrana srpskog identiteta, autošovinizam, što su izmislili kao jednu magičnu i idiotsku formulu. Takvih je sve više.
RSE: Da li su pipci korupcije čvrsto utemeljeni u medije danas? Vi ste o tme govorili. Naš radio je bio „kriv“ zbog jednog suđenja vama.
 
Milan Vlajčić: Imao sam nekoliko sudjenja. Objavio sam tekst - Vladika tuži novinara. Vladika Porfirije me je tužio. Dobio sam sudsku odluku, a nisam ni znao da sam tužen. Tužio me je jer sam rekao da samo u nekim džamahirijama može da se dogodi da vrhunsko crkveno lice bude na čelu medijske asocijacije (RRA). Rekao sam da treba da odgovora i za prisustvo porno sadržaja, koga ima koliko hoćete. Podsetio sam ga da prema crkvenom kanonu on, ne da ne sme da gleda porno, nego ne sme ni da pomisli na te bestidne sadržaje. Zbog toga me je tužio. Sudija je doneo odluku i obavestio me je da je tu prijavu bacio u đubre.
 
Jedan sudski spor još uvek traje. Tužio me je Goran Paskaljević. Suština je oko toga da je on namestio onu igru da bude njegov film kandidat za Oskara. Uhvaćen je „sa prstima u pekmezu“. To sam rekao novinaru vaseg Radija. Rekao sam dato nije dovoljno transparentno, da je on poznat kao majstor manipulacije. To još traje jer je naše pravosuđe takvo kakvo je.

RSE: U knjizi detaljno opisujete sudbinu Leni Rifenštal, rediteljke koja se stavila u službu Hitlerove propagande. Šta vas fascinira u njenoj sudbini? Kakve to veze ima sa našim prostorom?

Milan Vlajčić: Ima. Leni Rifenštal je 1934. godine napravila dokumentarni film o Hitleru „Trijumf volje“, bez ijednog reda komentara. Ona je otkrila suštinu nacizma, puštajući te dokumentarne snimke. Tri godine kasnije je objavila „Olimpiju“, opet bez reči komentara, gde vidimo Hitlera koji beži sa tribine na minhenskoj olimpijadi da ne stisne ruku crncu Džesi Ovensu. Da ne postoji to svedočanstvo, mi ne bi smo znali kako izgleda nacizam iznutra.
 
Taj tekst sam pisao pominjući njene filmove i memoare „Sećanja“, koji su fantastični. Na 35. godišnjicu završetka rata, upala je jedna novinarka iz Šterna i rekla da ima za nju 35 pitanja. Uzela je pitanja i sutradan je rekla da su sjajna, ali da joj neće odgovoriti, već će napisati knjigu. Njena knjiga je fantastično dokumentovana. Ima 700 stranica i izašla je u našem izdanju. Ima je još u knjižarama. Knjiga je sjajna jer pokazuje odnos ideologije i umetnosti.
 
Priznala je da je bila u službi Hitlera i rekla: „Nisam birala vreme u kome ću živeti, nisam znala da li će nacizam vladati sto godina“. Povukla se. Posle rata je bila kažnjena. Jedino nije priznala da li je spavala sa Hitlerom. Inače je priznala sve. Možda je znala za konc logore, možda nije.

RSE: Ko su naši Leniji u 90-tim?

Milan Vlajčić: Mi nemamo naše Lenije. Imamo neke pisce koji su koketovali sa fašizmom.
Dobrica Ćosić je odjednom napisao tri-četiri knjige nekih svojih dnevnika i memoara. Njegovu knjiga komentarišem ovde. Zove se „Godina zmije“. U njoj on „pojašnjava“ 79 dana bombardovanja. On je čučao u svojoj vili u podrumu. Piše uz sveću, proklinje Zapad i zapadne sile koje udaraju na jednu kulturu koja je jela zlatnim kašikama, kada se tamo jelo prstima. Ni jednog trenutka ne pominje odgovornost Miloševićeve fašističke politike.
 
Jednog dana on izlazi na površinu. Divan dan. Ide i ugleda neke mlade ljude koji sede u kafićima. Zapiše nešto što je najveća niskost: „Ovi ljudi sede ovde, umesto da su uzeli pušku u ruke i odu na Kosovo da brane srpstvo“. Čovek od 90 godina bi poslao tada, kada je zemlja već poražena i bombardovana, neke mlade ljude na Kosovo. To je krvožedno.

RSE: Da li 90-te čekaju da budu na pravi način umetnički obrađene, bilo da je reč o filmu ili književnosti? Šta vi sa tom tematikompreporučujete?
 
Milan Vlajčić: Nekoliko opakih filmova je napravljeno na tu temu. Srđan Dragojević je napravio „Lepa selo lepo gore“ i „Rane“. „Bure baruta“ je odličan film. Sada se u memoaristici, recimo u Politici, rehabilituju Miloševića, gde se kaže da on nije bio toliko loš, da je on bio simbol intelektualizma. Da je fenomenaln obranio Srbiju. Potpuno suprotno od onoga što je on radio 90-tih godina. To je tužno.
RSE: U jednom trenutku u knjizi se pitate ko će svedočiti o ovom vremenu. Podsećate na sjajne polemike između I i II svetskog rata pa na dalje, na velike polemičare koji su otvarali razna pitanja.
 
Milan Vlajčić: Nemamo takve gorostase kakvi su bili Milan Bogdanović, koji je oko fašizma polemisao sa Crnjanskim, pa su otišli na sud. Veliki polemičari su bili i Miroslav KrležaMarko Ristić..... Mi danas imamo ljude koji se bave estetikom i pišu svoje knjige, svoju poeziju. Nemamo ljude te vizije i analitičke pribranosti. Imamo razne takozvane političke analitičare, koji čas udaraju na ovu, čas na onu stranu. Sve je to nerelevantno i nevažno.
RSE: Možete li preporučiti knjige koje objašnjavaju ovo vreme?
 
Milan Vlajčić: Knjiga Filipa Davida koja je dobila NIN-ovu nagradu „Kuća sećanja i zaborava“ koja govori o holokaustu na našim prostorima. Uz ono što je Danilo Kiš uradio u Enciklopediji mrtvih. Obojica su to doživeli, grozno i strašno. Postoji jedan veliki pisac, koji je ovoga trenutka potpuno skrajnut. To je Aleksandar Tišma i njegova „Knjigu o Blamu“, ili „Upotreba čoveka“. Govori o konc logorima, o čoveku koji je ugrožen do kraja. Takvih pisaca ima.
RSE: Da li su oni zaboravljeni?

Milan Vlajčić: Aleksandar Tišma je malo zaboravljen. Tišma je odavno zaslužio sabrana dela. U poslednjih 20 godina on je potpuno skrajnut. Ima još takvih pisaca. Jedan od njih je Mladen Markov, koji je umro pre godinu dana, koji je dobio NIN-ovu nagradu. Nakon toga niko nije objavio nekoliko njegovih fenomenalnih knjiga koje govore o udaru na posleratno selo, kada su seljaci bili naterivani u logore i bili ubijani.
Danas, oni koji govore o vremenima Titoizma i titoističkog jednoumlja,uglavnom su oni ljudi koji su u tim vremenima došli sa Prokletija..... školovali se u Beogradu, dobili doktorate, sve katedre osvojili. Kada je došao nacionalizam, odjednom govore o titoističkom jednoumlju. A u tomjednoumlju su stvarali Dušan Matić, Marko Ristić, Miroslav Krleža, Ervin Šinko.....mogao da začas nabrojim 50-ak pisaca. Danas, mi ni deset takvih pisaca nemamo koji imaju tu društvenu relevantnost.
 

RSE: Kako ih baštinimo? Na jednom mestu u knjizi, sa dosta gorčine govorite o tome. Zanimljiva je vaša priča o ulici koju je dobio Danilo Kiš u Beogradu.
 

Milan Vlajčić: Tamo negde 1994. sam prvi put otišao i video da je to ulica koja ima 100 metara i koja nema ni jednu kuću. Tada je to bilo jedno ogromno đubrište. U Politici sam napravio jedan gorak komentar i rekao da Danilo Kiš, koji je izbačen iz Beograda, a zna se kako, sa intrigama, besmislenim optuzbama da je plagijator, što je sve bilo bedno, možda zaslužuje baš tu ulicu jer je napravio nekoliko sjajnih eseja o đubrištu u savremenoj kulturi. Deset godina kasnije odem i otkrijem da ta ulica više ne postoji u tom obliku, da je presečena, da je neki tajkun ukrao pola ulice i sagradio palatu. Napravim novi komentar. Javi mi se Nenad Bogdanović, gradonačelnik Beograda u to doba, i reće da ne može da veruje. Poslao je tamo nekoga da proveri. Javio se za jedan sat i rekao da sam u pravu. Ništa nisu mogli da urade sa tim što je neko ukrao ulicu jednom piscu. Beograd je na taj način i raspolućen. Ovde se samo tajkunske stvari događaju.


................
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Čet 21 Apr - 19:59

.............

RSE: Vi ste obišli sve ulice koje su dobili ti veliki pisci, poput Pekića, Vinavera?
 

Milan Vlajčić: Sa Stanislavom Vinaverom je jedan potpuno skandalozan slučaj. Sednem jednom u autobus i kao „besposlen pop“ odem u Žarkovo. Vinaver je jedan od velikih pisaca srpskog duha i srpske književnosti. Dobio je jednu ulicu u Žarkovu, koja je bila neobeležena. Žarkovo je na ivici grada. To je selo. On je morao da dobije makar jedan bulevar. I Crnjanski je dobio ulicu na Višnjičkoj padini. To je sramno. I Crnjanski zaslužuje bulevar.
 
Ali kod nas patrijarsi i ruski carevi dobijaju vrlo zvučne i lepe ulice. Mi naše veličine ne negujemo. To Francuzi, Nemci ili Amerikanci ne bi uradili.

RSE: Šta je sa institucijama? Koja su to mesta kulture koja su danas za vas bitna? Znamo kakvu su sramnu ulogu u 90-tim odigrale te velike nacionalne institucije i u pripremi ratova – Akademija, SPC, Udruženje književnika. Koja vi mesta danas posećujete?
 
Milan Vlajčić: Posećujem ona mesta gde su tribine, kod Borke Pavićević, pa u Parobrodu, gde se odvijaju neke divne polemike i tematski ciklusi. Mi drugih institucija nemamo. Udruženje književnika, takvo takvo je, ima 2.000 članova. To je ono isto udruženje koje je osnovalo Odbor za zaštitu istine o deluRadovana Karadžića. Još uvek imaju taj odbor. I nisu mnogo bučni jer je u međuvremenu sve propalo.
 

RSE: Ali se javljaju neka nova mesta. Neka od njih ste pomenuli. Postoje i alternativni festivali, kao festival alternativnog filma.

Milan Vlajčić: To je divno. Postoji DOX, festival dokumentarnog filma koji će biti za 20 dana. To se sve radi štapom i kanapom. Država nešto malo pomogne, tek toliko da ljudi mogu da kupe taksene marke i da pošalju neke pošiljke. Ova država o tome ne vodi računa.
RSE: Šta sada čitate?
 
Milan Vlajčić: Sve više čitam na engleskom. Čitam jednu knjigu koja je neverovatna. Zove se „Posao kasapljena“. Jedan poznati engleski kritičar je napisao knjigu o važnosti negativne kritike, koja cepa i rastura. I tu navodi najznačajnije filmske kritičare u istoriji filmske kritike, sve sa citatima. To su paklene stvari. Niko nikoga nije tužio sudu, a ovde kod nas te tuže sudu jer kažeš za nekoga da je majstor manipulacije. Mi smo izgubili tu vrstu kritike.
Kod nas se snima i prikazuje film koji već sedam dana ne silazi iz kulturnih rubrika, „Bićemo prvaci sveta“. To je konjuktura, da malo podiđemo nacionalnom egu. Kome je do toga, neka gleda. Šta će oni meni da prepričavaju uspeh naše košarke. Ja sam to uživo gledao.


Slobodna Evropa
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Čet 28 Apr - 19:18

Elvedin Nezirović: Mostar, kasaba prepuna zgarišta i ruševina

Sada smo tu, nas dvojica, gledamo se preko tih ispisanih redova, svjesni svoje mučne,
 neprijatne bliskosti, riječi su Elvedina Nezirovića, bh. književnika o svom romanu 
"Boja zemlje", koji je upravo izašao iz štampe.
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Elvedin-nezirovic

Elvedin je član PEN Centra BiH, direktor je Pavarotti centra u Mostaru, književnik je mlade generacije mostarskih pjesnika koja je stasala poslije rata. Do sada je objavio dvije knjige poezije (Bezdan, 2002. i Zvijer iz hotelske sobe, 2009.), te knjige priča (Toliko o tome, 2013).  Njegov prvi roman: Boja zemlje –  Roman prema porodičnom albumu-  objavljen je u izdavačkoj kući Laguna, a recenzije su pisali Enver Kazaz, Miljenko Jergović i Filip David.

Roman „Boja zemlje“ Elvedina Nezirovića, više je od romana – to je život sam. Pisan u najboljoj tradiciji proze Mirka Kovača svedoči o majstorstvu pisca koji  ispisuje autobiografsku povest o svome odrastanju, o sudbini svojih najbližih, svojih prijatelja, o susretima sa nepoznatim ljudima, stalnim selidbama, o zauvek izgubljenom zavičaju. To je i pripovest o epohi u kojoj se raspadala jedna zemlja i u čijem su se središtu našli tragični svedoci njenog raspada. Roman je nastao, kako sam pisac kaže „na sjećanju, fotografijama onima sačuvanim i onima izgubljenim, onima snimljenim i onima koje nije imao ko snimiti“. Elvedin Nezirović postiže ono što je u književnosti najteže: pisati jednostavno, iskreno, pouzdano, uverljivo i verodostojno o sopstvenom životu i životima drugih. Roman koji se čita više puta. (Filip David)

„Roman pripovijeda sin o mrtvome ocu, istražujući pritom oblike njegovog nedostajanja. Jer Boja zemlje je potpuno iskren roman, ili to nastoji biti u mjeri u kojoj je moguće u pisanju. A ono je ovdje uistinu vrhunsko, zato što se u njemu susreću tragedija i poezija, historija i emocija, patnja i njeno pretakanje u jezičku rezbariju, porodična drama u ratu, bez velikih riječi i politizacije priče.“ (Enver Kazaz)

„Boja zemlje porodična je kronika, sačinjena od niza pojedinačnih sudbina, ispričanih onako kako su se i odvile. Elvedinu Neziroviću uspjelo je nešto što piscima rijetko uspijeva. Pokušao je pisati onako kako jest i kako je bilo, ne optužujući druge. Čovjek koji ima savjest obično računa na to da i drugi ljudi imaju savjest. Oslobodivši svoju priču svih ukrasa, on ju je lišio – utjehe u književnosti. Upravo zato Boja zemlje je i neutješna, i tako šokantna knjiga. Njome počinje i njome završava jedna porodična historija, u kojoj su sabrane tolike naše napisane i nenapisane historije.“ (Miljenko Jergović)

Boja zemlje, Vaša je četvrta knjiga, a prvi roman, autobiografska proza, autentičan dokument. Šta vas je potaklo na pisanje ovog romana?
Što više starim, sve sam uvjereniji da, ako uopće o nečemu vrijedi pisati, onda vrijedi pisati o vlastitim mukama, strepnjama i strahovima, dakle, o onom što čovjeka intimno boli i razdire. To je vrsta literature koja me je oduvijek najviše privlačila: literatura bez mnogo krinki, sasvim otvorena, iskrena i bespoštedna kako prema autoru tako i prema likovima; literatura čije je očište u stvarnom, proživljenom iskustvu. Naravno, ne mislim ovdje na širi, radikalniji koncept shvatanja pojmaautobiografskog u književnom djelu, na osnovu kojeg bi se moglo doći do zaključka da je svako umjetničko djelo, bez obzira na formu i sadržaj, neka vrsta autobiografije, već, zapravo, na ono pisanje o sebi i sopstvenom životu, koje je, kao takvo, samo sebi svrha i cilj.

Kiš je volio kazati da ništa u životu pisca nije slučajno. Vaše vlastito iskustvo, uspomene, otac, Mostar – nekadašnji grad, zavičaj, djetinjstvo, sve je u njemu. Da li ste osjetili prazninu nakon napisane knjige ili sumnju?

Zapravo, mnogo toga u vezi s tom knjigom ne mogu da objasnim. Najprije, način na koji je izašla iz mene – kao da se sve to deslio u nekom naletu groznice, mimo moje volje i svijesti. Nisam mnogo razmišljao niti o formi, niti o tonu, jednostavno sam pustio da se riječi slažu u rečenice, bez ikakve psihološke zadrške, imajući u vidu da je jezik pametniji od pisca. Poslije sam, naravno, tekst nekoliko puta revidirao – skraćivao ga i dopunjavao po nekom vlastitom osjećaju za estetiku. Kada sam najzad shvatio da je završen, osjetio sam jedno ogromno olakšanje, ne bih rekao prazninu. Ponekad mi se zaista čini da u tom smislu osoba koja je počela taj rukopis i osoba koja ga je dovršila više nisu isti čovjek. Sada smo tu, nas dvojica, gledamo se preko tih ispisanih redova, svjesni svoje mučne, neprijatne bliskosti.

Rekli ste da ste knjigu napisali za nekolicinu bliskih i dragih ljudi. Knjiga je već izazvala veliku pažnju. Kako su Vaši bliski prijatelji doživjeli Vaš roman? Kako čitalačka publika?

Ne bih umio da pravilno procjenim reakcije publike u ovom trenutku, obzirom da je za neku generalnu ocjenu još uvijek rano. To šta o Boji zemlje misle moji priajtelji, s druge strane, posve je intimna i lična stvar, a ako vas baš zanima, onda možete pitati njih.
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Boja_zemlje-elvedin_nezirovic_v
Vaš roman je jedan od rijetkih momenata književne i kulturne historije današnjeg Grada. Štampali ste ga u našem jedinstvenom komunikacijskom prostoru. Možete li komentirati današnji lingvistički nacionalizam?

Nema se tu šta mnogo komentirati. Svima je nama jasno da je jezik na ovim prostorima prečesto u službi politike. U njemu se također događaju različiti procesi konfrontacije među ovdašnjim nacionalizmima ili nacional-šovinzmima, što je po meni mjerodavniji izraz, od, na primjer, negiranja bosanskog jezika s jedne, pa sve do standardizacije rječničkih inačica tipa – đikan, i sl. s druge ili treće strane. Postoji, rekao bih, u praksi, jedna nakaradna tendencija da se zaista minorne lingvističke razlike između jezičkih zajednica južnoslavenskog dijasistema, koriste u najprimitivnije, političke svrhe. Za svakog pisca, za svakog normalnog čovjeka, suštinu pitanja ovdašnjih jezika, ako su već naši akademski krugovi načisto s tim da govorimo različitim jezicima, a ne policentričnim jezikom, treba, naravno, posmatrati kroz blagodati međusobnog razumijevanja, iz čega bi dalje proizašlo i međusobno uvažavanje, empatija, itd. Sve ostalo je van pameti.

U Mostaru danas postoji samo jedna važna knjižara, svojevrstan simbol Mostara, kod Mutevelića. Današnje post-literarne generacije jako malo čitaju. Kako im pokazati put „do Mutevelića“?

To je jako teško pitanje. Toliko teško da zapravo ni sam ne znam odgovor, iako često razmišljam o tome. Istina je da knjiga više nije dominantan medij, da tehnološki razvoj društva u mnogome utiče na percepciju knjige kod mlađih generacija, ali to ni u kom slučaju ne može biti opravdanje za nepostojanje čitalačkih navika, odnosno kulture čitanja. Možda je, ipak, ključ problema u obrazovnom sistemu. Držim da bi se, prije svega, nastavi književnosti, pogotovo u osnovnim školama, trebalo posvećivati mnogo više pažnje i vremena, pa čak je i odvojiti od jezika, kao zaseban predmet, što kod nas nije slučaj. Još bi se u kontekstu ove problematike moglo govoriti i o izboru lektira, o razvijanju senzibilnosti za književnost, pa čak i o sposobnosti određenog nastavnog kadra da tumači književne sadržaje, itd. U svakom slučaju zaista je zabrinjavajuća konstatacija koju ste iznijeli u svom pitanju i krajnje je vrijeme da se neko sistemski pozabavi ovim problemom.

Opsada Sarajeva je iznjedrila tri velike knjige: Ozrena Kebe, Semezdina Mehmedinovića i Marka Vešovića. O opsadi Mostara 1993. godine još nemamo ni jednu. Koliko je važno pisati o tome?

Naravno da je važno pisati o tome. U Mostaru je poslije rata stasavala mlada generacija pjesnika koji su u književnost, mahom poeziju, prenosili, i još uvijek prenose, svoja iskustva, bilo ratna, bilo izbjeglička ili, pak, ona pod opsadom, tokom 1993. Ova generacija, koju u prvom redu sačinjavaju Adnan Repeša, Adnan Žetica, Almin Kaplan, Senka Marić, Marko Tomaš, Goran Karanović, Mehmed Begić, Mirko Božić i još neki drugi, tek treba da napiše svoje najbolje knjige. Svi su oni još uvijek relativno mladi ljudi, kojima je rat na ovaj ili onaj način odredio budući život.

Nazire li se kraj poslijeratnim retrogradnim mostarskim kleptokratskonacionalističkim djelidbama? Kako podijeljen grad možemo dijeliti?

Mostar je danas nakaradan grad, u svakom smislu. Od škola – koje su podijeljene i u kojima se vrši segregacija djece po etničkoj osnovi – do javnih institucija, koje su također podijeljene, sve je postavljeno nekako na krive noge, u inat, po mjeri međunacionalne konfrontacije, a u nedostatku povjerenja kojeg je proizveo rat. I šta smo za ovih dvadeset poslijeratnih godina učinili da barem donekle povratimo to izgubljeno povjerenje? Šta smo za svo to vrijeme svi skupa učinili da ovaj grad bude ono što je nekad bio? Jedno je sigurno: niko nije učinio dovoljno, a politika je učinila najmanje. Politika je, zapravo, kod nas živi organizam: ona postoji, razmišlja i djeluje isključivo u svrhu vlastitog samoodržanja i probitka, odnosno probitka onih koji se njome bave. Posljedice toga najvidljivije su u disproporciji između svega onoga što bi ovaj grad mogao i morao biti po svojim historijskim, kulturološkim i prirodnim potencijalima i svega onoga što je sad. A sad je ništa, jedna obična kasaba, prepuna zgarišta i ruševina, koja osim imena, s onim starim, predratnim Mostarom, nema više ničega zajedničkog.

Ne mogu da ne pitam na kraju i o Veležu. Kako bar njega sačuvati i vratiti kući?

Velež je, zbog svega onoga što mu se dogodilo i što mu se događa, jedna tužna priča. Ako pogledate gdje Velež igra i u kojim uslovima djeluju njegove omladinske kategorije, vidjet ćete da Velež nije samo izbjeglica, kako se to često u medijima ističe, nego beskućnik: dvadeset godina niko u ovom gradu nije mrdnuo prstom da Velež dobije novi stadion, ako se već ne može – a ne može – vratiti na stari. Čitava ta priča o Veležu je nepotpuna bez ove činjenice. Uz sve to, različite Veležove uprave, od rata na ovamo, učinile su vrlo malo da klub stabiliziraju iznutra. I to je, po meni, Veležova najveća tragedija. Jer ako imaš dobar, stabilan i zdrav kolektiv, imat ćeš sponzore i donatore, ako imaš njih, imat ćeš novac, a ako imaš novac, s vremenom ćeš imati i dobre mlade igrače, pa i stadion. Postoji jasna logika koja povezuje ove stvari. Nažalost danas je stanje u Veležu takvo kakvo jest i, kao vjerni navijač, ja samo mogu da žalim zbog toga.

Autor: Štefica Galić

Izvor: tacno.net

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Ned 12 Jun - 13:29

НТЕРВЈУ: ЈАГОШ МАРКОВИЋ, РЕДИТЕЉ


Таленту праштам све, а неталенту ни врлину


Oд реклама не виде се слике, од фарме и сарме не чује се тихи глас
 једног Шопена. Бергман је све друго и другачије.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Jagos


Jaгош Марковић режира Бергманову „Јесењу сонату”. Представа настаје у копродукцији Атељеа 212 који обележава шест деценија постојања и Града театра из Будве који слави 30. рођендан. Премијера је 4. јула у Будви, а београдска ће чекати јесен. Бергманове јунаке ће тумачити Бранка Шелић, Тања Бошковић, Јелена Петровић и Младен Андрејевић.


Поново Медитеран. После „Филумене Мартурано”, „Ромеа и Јулије”, „Хасанагинице” радите „Јесењу сонату”. Зашто сте одабрали ово Бергманово дело која проговара о потреби, глади за љубављу?
Зашто „Јесења соната”? Зато што смо жељни дубине, тишине, јер смо сити накита, лажи, јефтиноће, јер нам треба очишћења, истине, катарзе. Јер је духовност угрожена на овим просторима, јер се од реклама не виде слике, од фарме и сарме не чује се тихи глас једног Шопена. Бергман је све друго и другачије. Он је за оне које боли душа, за оне којима је душа лепо васпитана, за оне који су се склонили, емигрирали у своју стварност, надјачани буком, и усамљ­ени на сваки начин. За оне којима треба театар метар и по издигнут од земље.


Са Бергманом сте се већ дружили пре неколико година у његовом краљевском Драматену у Стокхолму где сте поставили Стриндбергову„Кристину”. Како сте се осећали радећи у његовом позоришту?
Да, то је његово позориште. Његов дух је тамо, режирао је цео живот тамо, потпуно је присутан још увек. Била је то огромна част за мене. Бити у његовој кући. Бергман је заиста геније, један од највећих стваралаца, умова, од како постоји драмска уметност.


Љубав. Породица... Шарлота је жена која живи за каријеру којој је подредила и породични живот. Колико је породица данас угрожена у овој јурњави за материјалним, тежњи за успехом, славом? Шарлота јесте таква особа, али носи у себи и много тога другог. Сложена и густа, контрадикторна... Не бих је смео окарактерисати само тако, иако знам врло добро да живимо у времену брзих концепата и ставова који стају у смс-поруке.
Породица је данас угрожена више него икада, као и све друге праве, базичне људске вредности. Ово је време хаоса, и ми ћемо га тек плаћати. Породица више скоро и да не постоји као нешто битно. Једнако је девалвирају и они који је руше, али и они који малограђански слаткоречиво величају њен значај. Није то питање малограђанштине, па ни грађанштине, него здравља.


Бергманови дијалози приказују радњу, откривају људске особине, али и начињу питање изазова опроста. Колико смо способни да праштамо? Како после тога даље?
То је суштинско питање, и комада, а и наше. Никад се није толико причало о праштању, вери, религији. Сви само о томе причају, а опроста нигде! Као чина, као категорије, као задатка. А здравља нема без опроста, чак ни физичког. А о ономе другом, да не говорим.


Исечак из времена обично отвара провалију сећања. Да ли има смисла отварати старе ране, односно Пандорине кутије? Колико то боли?
Боли безмерно. А да ли се мора? Па мора, јер знамо да су потискивања лажи. И да то пукне, и изађе у облику ко зна ком. Додуше, то колико и како раде Бергманови ликови, то је храброст и оштрина коју ми немамо ни у нарави ни у култури. Е, то ми ових дана, ево, учимо од њих.


Шарлота је и жена која пати и поред блиставе каријере. Ко су Шарлоте наших дана? Не чини ли вам се да је кључни проблем нашег времена накарадни систем вредности?
Шарлоте наших дана су сви они који јуре бежећи од живота, сви који не схватају да имамо само оно што дајемо… Велики Љуба Симовић у својој „Хасанагиници” каже: „Не знам да ли је грешник Хасанага али знам да је несрећник”... То су Шарлоте... они који не могу да воле, не могу преко једне црте чак ни рођену децу...
Кључни проблем јесте накарадни систем вредности. Некад мислим да лека нема, а некад: ма не може се здрављу ништа. Некад мислим да је духовност као река понорница, сакрије се па изађе, јача и силнија, а некад мислим да живимо последње дане једне културе и цивилизације чак.


Човек је пред собом најодговорнији. Колико имамо времена да се бавимосвојим емоцијама када нам слике само измичу пред очима у овој општој друштвеној конфузији?
Човек је пред собом најодговорнији, односно онај који то јесте. Онај који није, зна како му је. Нисам поклоник пресуђивања другима ни ценкања око кривице. Али, има поштења у човеку више него што показује. Има. Него, људи мисле, ма види, већина је непоштених, што да будем ја глуп, а није тако. Има поштеног света! Верујте, поштење је и најисплативије, а што се тиче друштвене конфузије, морам рећи да она не сме бити оправдање за лични нам нити хаос, нити неморал. Док свако за себе не узме одговорност, у којој је и слобода, нема напретка.
Моји су светионици људи који су били и остали сами и своји, слободни и талентовани. Одани себи, занату, а не клановима, политикама, удруживањима, по моћи и користи. А да ли је лако или није, о томе не треба да причамо. То није категорија у којој размишљам. Емоцијама се не бавим, оне ме узимају.


Дуго трајете у свету уметности. Колико је деликатно урадити представу. Која је дилема која вас мучи када почињете да стварате ново дело?
У позоришту ме занимају поетика, естетика, магија театра. Ако ме не одлепе у неки други, виши свет ја те ноћи као да нисам био у театру. Став могу да прочитам и у новинама, а за катарзу ћу ипак у театар ићи.
Које дилеме ме муче кад почињем да радим? Које ме не муче. Можда ме само једна не мучи, а то је: да ли то треба да радим. Као што морам да радим ову „Јесењу сонату”. Колико не волим национализам ни у једном облику, напротив, гнушам га се, толико не волим ни профитабилно пљување свог народа до бесвести, јер те то одмах као чини јако живим, будним, субверзивним. Пљување је само пљување, са које год стране долазило, а лепота је лепота. Таленту праштам све – неталенту ни врлину.


politika.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sre 27 Jul - 21:04

Marina Abramović: Od 70. morate da završite sa sra*ima
SPIEGEL IZVOR


Već 40 godina ova umetnica ekstremnim performansima privlači pažnju. Ove godine napuniće 70 godina. Povodom njene autobiografije koja će se pojaviti na jesen, nemački "Spiegl" je objavio veliki intervju sa Marinom Abramović.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 52146158057989572c7e77994708544_v4_big



* Gospođo Abramović, ove godine ćete napuniti 70 godina. Da li je to razlog za slavlje? 

I te kako! U Americi niko ne govori o godinama. Prirediću veliku žurku sa 300 zvanica u Gugenhajm muzeju. Možda ću igrati oko šipke – da vidimo da li mogu da se spustim niz šipku sa vrha muzeja. Još vežbam. Želela bih dugo da živim, da napunim 100... 

* Da li se plašite da će vas vreme pregaziti? 

Prošle godine stalno sam bila u neverovatnom strahu da nemam dovoljno vremena da uradim sve što želim. Pošto sam radila kao luda, krvni pritisak mi je bio toliko visok, da sam mislila da ću dobiti moždani udar. Onda sam otišla u Indiju – u utočište. Provela sam mesec dana u zatvoru koji zovu Sanatorijumom. Ne možete otići, daju vam vrlo malo hrane i stalno ste gladni. Bila sam tamo i tokom božićnih praznika, ali oni ih nisu slavili. Samo smo radili vežbe disanja. Bilo je odlično. Već sam zakazala novi boravak u isto vreme. Ako neko ima 70 godina, treba da bude svestan da je svakog dana bliži smrti. Zato se moraju smanjiti “s*anja”. 

* Recimo? 

Odgovaranje na glupe pozive. Svaki dan dobijamo na stotine mejlova. 

* Isplanirali ste već svoju sahranu: ne jedan, nego tri kovčega i tri sahrane – u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku. Da li ostajete pri tome da jedna bude u Beogradu? 



Ne. Otkako su mi roditelji umrli, odustala sam od te ideje. To nije zemlja koju ja poznajem. Ja se ne osećam ni kao Srpkinja, ni kao Crnogorka. Ja sam Eksjugoslovenka. Potičem iz zemlje koje više nema. 

* A kao dete, kad ste imali pet-šest godina, proveli ste godinu dana u bolnici. 

Zbog pogrešne dijagnoze. Mislili su da imam hemofiliju, ali je bila reč o jednoj drugoj bolesti sa dugim, dugim krvarenjima. Kad sam dobila prvu menstruaciju, to je prestalo. 

* Zašto godinu dana? 

Zato što sam živela u Jugoslaviji. Nije mi bilo tako loše. Svi su mi kupovali poklone i bili fini prema meni. Kod kuće je bilo loše. Majka me je često tukla i svuda sam imala modrice. Takođe su me ošišali kad sam bila mala. 

* Vi još nosite dugu kosu... 

Da povratim moć. Oni su je spalili. Ali moram priznati da mi je moj izdavač rekao da više ne smem da pričam o svom detinjstvu, jer mi autobiografija izlazi na jesen. Obećala sam mu. 

* Zašto ste nastavili da živite s majkom sve do tridesete? 
Zato što u komunizmu nije bilo stanova. U to vreme, prijavljivala sam se na razne poslove – u pošti, farbala sam podove, prala sudove. Život kod kuće bio je najjeftiniji. Bilo je vrlo uobičajeno da i tri generacije žive pod istim krovom. 

* Kad ste se odselili, postali ste nomad. 

Nakon što sam u poznim dvadesetim srela Ulaja... 

* ...Koji je umetnik poreklom iz Nemačke i s kojim ste narednih 13 godina izvodili performanse... 

...Živeli smo pet godina u kombiju. Išli smo u pustinju, posetili Aboridžine, Indiju. 

* I danas ste u pokretu bez prestanka: Brazil, Argentina, London, Kina... Mnogo putujete? 

Ja radim. Ja ne mogu poslati sliku, ja šaljem sebe. Kad sam živela u Jugoslaviji, sanjala sam da jednog dana vidim svet. Da je sada ovde svemirski brod koji će da me vodi u drugu galaksiju – odmah bih krenula. Toliko sam radoznala. Prošle godine mislim da nisam provela više od 20 dana u Njujorku. Na aerodromu ponekad mislim odakle je došao moj kofer. Ne znam da li bih mogla negde da se skrasim. Osim toga, nemam muža, porodicu, potpuno sam slobodna. 

* Da li ste ikada imali decu? 



Ne. Nikad. Tri puta sam abortirala jer sam bila ubeđena da će to biti pogubno za moj rad. Jedna osoba može imati ograničenu količinu energije u telu, a ja želim da je delim s drugima. To je moje viđenje života. To je razlog zašto žene iz sveta umetnosti nisu uspešne kao muškarci. Ima mnogo talentovanih žena. Zašto su muškarci na važnim pozicijama? Jednostavno: ljubav, porodica, deca – sve ono što žena ne želi da žrtvuje. 

* To ste odlučili još u mladosti? 

Da. Naročito zato što sam imala tako užasno detinjstvo. Nisam želela da budem majka. Nikako. Moji studenti su moja deca. 

* Nakon retrospektive u MoMa muzeju 2010. vaš život se potpuno promenio. 

Kad sam sedamdesetih počela da se bavim performansom, mislili smo da je 30 posetilaca veliki broj. 200 i 250 – fantastičan! A u MoMA je došlo 750.000 ljudi! Moja publika se potpuno promenila. To nije obavezno publika koja posećuje kulturna dešavanja. Ima tu poljoprivrednika, domaćica, dece, političara, ljudi raznih profesija. Javnost je postala moj rad. Stojim iza, a ne ispred i dajem samim ljudima alat uz pomoć kog će sami izvesti performans.








Kao organizovani koncert. Ljudi obično dođu da vide nešto i onda odu. Međutim, u 21. veku nemaju želju da gledaju pasivne stvari. Žele da budu deo nečega, da nešto iskuse, osete povezanost s drugima. 

* Vreme igra centralnu ulogu u vašem radu. Zar tokom performansa nemate utisak da protiče sporo? 

U trenutku kad pomislite tokom performansa “Koliko dugo ovo moram da radim?”, izgubili ste. Vaša koncentracija je izgubljena. To odmah oseti i publika – nanjuši da ste uplašeni i da u vama ima sumnje. 

* U performansu ste iznova i iznova išli do sopstvenih granica. Dozvolili ste publici da vas maltretira, gotovo čupa za kosu. 

To je razlika između teatra i performansa: u pozorištu je krv kečap, a u performansu je prava. 

* Oni žive u Njujorku, gradu koji živi neverovatno brzo, a na vašem performansu u MoMA sedeli su u tišini celog dana. 



o je nešto najteže što sam uradila. Pripremala sam se za to godinu dana. Ljudi ne razumeju šta znači kada se ne pomeraš tri meseca. To je pakao. Ranije sam morala da promenim sopstveni metabolizam. Samo noću sam pila vodu, da danju ne bih morala da idem u toalet, nisam ručala, samo sam malo doručkovala i jela laganu vegetarijansku večeru. Na to sam morala da navikavam svoje telo. U 62. to je bilo vrlo teško. 

* Zbog umetnosti i gladujete? 

Da, redovno, to je moje “veliko spremanje”. Ne treba da stalno čistimo kuću, nego naša tela. To je naš najvažniji dom. Pet ili šest dana mesečno samo pijem vodu, ne jedem, ne pišem, ne radim ništa. 

* Izgledate 20 godina mlađe nego što jeste, a toliko mučite svoje telo. 

Moj lekar kaže da su mi i krv i unutrašnji organi mnogo mlađi. Verujem da je to zato što toliko volim život, volim ljude. Moja majka je bila vrlo aktivna žena. Penzionisala se u 62. i u 86. umrla užasnom smrću od potpune demencije. Promenila je život od aktivnog do potpuno pasivnog. Ja ću da umrem radeći, a ne dok sedim ispred glupog TV-a. Ljude ubija penzija. 

* Da li je radoznalost fontana mladosti? 



Jedina osoba koja je luđa od mene i kojoj se divim svim srcem je Zuzan Zontag. Uvek je bila izuzetna. Išla u najbolje barove, vozila se Nju Džerzijem, da čuje neki pank bend. Onda znate šta se dešava u svetu. Ja ne izlazim noću. Volim jutra. 

* Da li to znači da ne pijete alkohol? 

Nikad. Ne volim ni ukus ni miris. Moj porok je čokolada, ne alkohol. Ne dobra čokolada, nego ona loša, sa mnogo šećera i kakao putera. 

* Vrlo ste strogi prema sebi – šta očekujete od publike? 

Oni koji dolaze, moraju prvo da predaju svoj telefon, kompjuter, sat, sve. Onda dobiju slušalice koje prikrivaju sve druge zvukove. To je trenutak transformacije: od posmatrača do učesnika. 

* Bez kompjutera, bez telefona – to je mnogim ljudima vrlo teško. 



Videla sam mnoge Japance koji su stavili slušalice, slušali i rekli: “Nešto ne radi, ništa se ne čuje”. Onda sam im objasnila o čemu se radi – o tišini. Poludeli su! Dovlačili su svoje prijatelje, koji su dovodili svoje prijatelje... Ta deca nikad nisu iskusila pravu tišinu. Uvek se negde čuje muzika, ili nešto drugo. Moja publika je zaista veoma mlada – većina je u dvadesetim. Rade vrlo jednostavne stvari. Onda dobiju jednostavne zadatke – stani, sedi, lezi. Onda broje zrna pirinča i sočiva. Potpuno zanimljivo: pošto, baš kao što brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, tako se bavite i svojim životom. Svako to radi drugačije. Traje satima. 

* Kako to mislite? Živite onako kako brojite zrna pirinča? 

U početku se zabavljate. Onda ste potpuno frustrirani jer ih ima previše. Onda ćete biti besni. Izgubićete koncentraciju i poludeti. Ali kad prođete kroz sve te faze i počnete pravilno da dišete, vaš um se stabilizuje i dobijete rezultate. Ako uspete da brojite i sortirate zrna pirinča i sočiva, ovladali ste životom. To je upravo to: disciplina, samokontrola, koncentracija. 

* Svet umetnosti vas optužuje da se više ne bavite umetnošću, da ste “Nju ejdž”. 

Nisam zainteresovana za “Nju ejdž”, ne znam ni šta to znači. Ono što me zanima je svest o tome kako se ljudi menjaju. 

* Napadaju vas i zbog vaše bliskosti sa svetom mode. 



Već sedam godina nisam kupila ni jedan komad garderobe – sve dobijem besplatno. Ranije nikad nisam imala novca za ze stvari. A sada da to ne nosim? Izvinite. Sve što vidite na meni dali su mi drugi. Doduše, čizme koje su mi bile potrebne sama sam kupila u Njujorku. 

* Da li volite što živite ovde? 

Energija je neverovatna. Morate da budete u Njujorku, a onda napustite grad i ponovo mu se vratite, jer vas u suprotnom pojede. Da li znate da je celi taj grad napravljen od granita? Da mu ništa ne pobegne. Probudite se ujutro i radite kao ludi i onda sledećeg dana isto tako. To se nikad ne završava. Svi žive u toj buci. 

* To može biti i fatalno. 

Ne želim da umrem u Njujorku. Kad pokušam sve i kad se umorim, otići ću u manastir u Indiju. Date im novac i oni se brinu o vama. Imaju divne crvene pande, luda sam za njima. I koalama. Oni čine srećna jutra. Ali neću da umrem ovde kao oni, kako ih zovete? – “Starci”. Ovde ako ste stari, kao da ste prljavi. 

* Terate publiku da osluškuje tišinu. Šta za vas to znači? 



Za mene, to nije prostorni mir oko mene, nego mir uma. Ako uspete da uđete u taj misaoni prostor, to je prava tišina. Divni Tibetanci imaju reč za to – zovu ga “bićem kao takvim”. To znači da je prazno, ali prepuno značenja. To nije praznina bez sadržaja. Kada dostignete tu mentalnu tišinu, dobijate priliku da razumete smisao života. To je tišina za mene. Ali to nije lako.



b92.net










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sre 17 Avg - 18:02

Intervju sa Lazarom Ristovskim - " Vreme "

U nijansama je suština


sonja ćirić
20.08.2015.

"INTELEKTUALCI U SRBIJI ĆUTE. OSIM ČASNIH IZUZETAKA. NAŽALOST. OPOZICIJA U SRBIJI NE POSTOJI. SANU, KOJA BI TREBALO DA BUDE SVEST I SAVEST NARODA, ĆUTI U TRENUTKU KADA I KULTURNO I SVAKO DRUGO BIĆE U SRBIJI IZUMIRE. I NAROD ĆUTI. DA LI JE TO DOBRO ILI NE? VIŠE NI SAM NE ZNAM. VOLEO BIH DA OVO POVERENJE KOJE IMAJU PREMIJER I NJEGOVA STRANKA OVOGA PUTA NE BUDE IZIGRANO. JA NISAM OD ONIH KOJI BI SE RADOVAO DA OVA POLITIKA PROPADNE SAMO ZATO DA BI PROPALA I DA BISMO SE RADOVALI JER SMO ETO POGODILI DA ĆE NAS I ONI IZDATI I PREVARITI, POKRASTI. JA NISAM OD ONIH KOJI SLAVE SVOJE PORAZE"

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Thumb.php?src=1321505_Lazar_06Milan_Josipovi__

Lazar Ristovski upravo završava film Tajna o mašinovođama (scenario i režija Miloš Radović) u kome igra glavnu ulogu i čiji je koproducent njegova kuća Zillion Film, a početkom godine je prikazan film Bićemo prvaci sveta (režija Darko Bajić, scenario Gordan Mihić i Nebojša Romčević) u kome glumi Tita. U Hrvatskoj je igrao glavnu ulogu kod Zrinka Ogreste u filmu S one strane, čija se premijera očekuje do kraja ove godine, kao i premijera filma November man Rodžera Donaldsona u kome igra sa Pirsom Brosnanom. Prethodno je igrao u 73 filma i TV serije, među kojima su i filmoviBelo odelo čiji je kompletan autor (scenario, režija, glavna uloga, produkcija), sa kojim je bio na festivalu u Kanu, i Beli lavovi (režija, produkcija, glavna uloga).
Pored svega toga upravo mu je u izdanju "Lagune" izašla knjiga Jednostavne priče, njegova prva zbirka priča, i treća knjiga posle romana Belo odelo i Kako sam dobio Oskara. U njoj je Ristovski ispričao sudbine trinaestoro takozvanih običnih ljudi koji žive svuda oko nas, uglavnom neprimetno. Ova knjiga je i neposredni povod ovom razgovoru.


"VREME": Zašto ste knjigu nazvali Jednostavne pričeŽivoti koje ste zapisali nisu jednostavni životiZašto mislite da priče o njima – jesu?
LAZAR RISTOVSKI: Naslov knjige je rođen na vrlo jednostavan način. Kada sam doneo rukopis u "Lagunu" i sa njenim vlasnikom, gospodinom Dejanom Papićem, razgovarao o mogućem naslovu za knjigu, predstavio sam knjigu kao zbirku priča koju sam napisao jednostavnim jezikom, bez suvišnih reči i poređenja, digresija i ukrasa. Trudio sam se da sve što je suvišno izbacim bež žaljenja. Smatram da jezik i misao u pričama moraju biti jezgroviti kao u pesmama.
Dejan je predložio da se onda i priče zovu Jednostavne priče. Tako je nastao naslov knjige. Kada se nešto otvara, onda se otvara samo. Međutim, suštinski odgovor na vaše pitanje jeste da su priče jednostavne po svojim motivima. Likovi imaju svoje unutrašnje nemire i svoje živote, koje ima svaki čovek. Čim se probudi, bez obzira na koju nogu je ustao, čovek počinje da se hvata u koštac sa danom koji mu predstoji. Ali taj moj čovek nema pretenzije da bude veliki. Nema želju da bude političan i da rešava sudbinu sveta. On gleda kako će da preživi u vremenu koje je pred njim i u kome se on ne pita mnogo o sudbini i budućnosti planete. A to što mu se baš toga dana desilo upravo ono što nije trebalo, to je jednostavno život.


Da li poznajete vaše junakeDa lina primerkupujete hleb u pekari Ilije Makedoncaili da li je Gvozden inspektor u vašoj policijskoj staniciJeste li možda i vi imali problema sa podstanarimaporodicom gačacakao i vaš junak majstor TomaUkratkoda li su Jednostavne priče priče iz vašeg života?
Sve je iz života. Nijedna priča, niti umetnost uopšte, ne rađa se samo iz mašte. A i ta mašta počiva na iskustvu posmatranja. Ove priče su svakako priče iz mog života. Ali one nisu potpuno istinite, niti sam ja junak svake priče. Priče su kombinacija mog emotivnog pamćenja, likova i situacija u kojima sam se nalazio i priča koje sam čuo, a kasnije nadograđivao. Neki likovi iz priča postoje. Neki su izmišljeni. Neke od priča su se desile, a neke su izmišljene. U mom glumačko-rediteljskom životu uvek me je više uzbuđivao proces stvaranja nego krajnji rezultat. Tek sad, pišući, otkrivam koliko je taj proces uzbudljiv. U njemu istinski uživam. Pripovedač ima jedinstvenu priliku, kao retko ko u umetnosti, da se stavi u poziciju nekoga ko posmatra, ali u isto vreme i kreira ono što će videti. To je uzbudljiv proces, zar ne? Na čitaocu je da čitajući Jednostavne pričezamišlja i odgoneta. Ostavio sam mu dovoljno prostora da može da se pronađe u nekoj od njih.



Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Lazar-ristovski-448

Mesto događanja nekoliko priča iz vaše nove knjige je Zemunodnosno njegov GardošDa li ste izabrali ovu prestoničku opštinu zato što ste njen počasni građanin?
Naravno da ne. To što se neke od priča događaju na Gardošu je prosto zato što tamo živim i što posmatram ljude koji žive blizu mene. Lakše je kombinovati priču sa ljudima koje poznajete i situacijama koje su vam se desile nego izmišljati i jedno i drugo. Gardoš je samo mesto na kome sam pisao većinu mojih priča, a koje su nastale u mom emotivnom pamćenju na bilo kom mestu na svetu. Ističem emotivno pamćenje zato što ja, a čini mi se i mnogi drugi, pamtim situacije, ljude i događaje za koje su me vezale emocije, a ne samo događaj sam po sebi.
Ja ne želim sebe da zovem piscem. Još manje književnikom. Ja želim da budem pripovedač dobrih priča, koje će ljudi rado čitati i slušati, kao što su se nekada, dok nije bilo televizije i interneta, pripovedači rado slušali i kada im se verovalo da je ono što pričaju, ama baš sve, "živa istina".


Junaci vaše knjige ne žive lagodnim životomPa ipakne žale se zbog toganiti krive državuToočiglednonisu oni isti ljudi o kojima ste pričali u filmu Beli lavovioni koji su pozivali na revolucijuDa li ste vi odustali od revolucije?
Mislim da je krajnje vreme da se manemo revolucija i politike, i da se okrenemo radu. Da se podsetimo šta je to radna disciplina, da radimo na ličnom usavršavanju, obrazovanju i vraćanju kulturnog identiteta naciji. Naravno, za to treba da postoje uslovi. Oni koji vode državu moraju da ih obezbede. Oni to za sada čine više na rečima nego u praksi, ali mi nemamo izbora. Moramo verovati da je ovo poslednji put kada nekome dajemo šansu, verujući da nas ponovo neće obmanuti, pokrasti i ostaviti u bespuću nekog rijalitija.


Zašto nemamo izboraZašto moramo verovati da nam se više nikad neće desiti da nas vođe ne obmanu?
Priča o belim lavovima je poslednji vapaj radničke klase u Srbiji. Pokušao sam da tim filmom napravim radničku himnu. Radnici su je prihvatili, ali sindikati koji bi trebalo da brinu o radnicima nisu, jer oni su samo produžena ruka države.
Srbija je danas kapitalistička zemlja. Ali Srbijom vlada tek početni oblik kapitalizma u kome postoje kapitalisti, i potpuno nezaštićena radnička klasa. Ne postoje instrumenti koji štite radnike i građane. Zaštitnika građana čim podigne glavu, odmah bi da ošišaju do glave. U razvijenom kapitalizmu to nije moguće. Jer tamo postoje jake institucije koje štite radnike. Mi još nismo dovoljno bogati da pripadamo društvu razvijenih kapitalističkih društava. Kada za to budemo spremni, bojim se da će u modi biti neko novo društveno uređenje.


Sinonim za film Beli lavovi je Radnički repGde je njegova energijakako je dočekana?
Moj Radnički rep je 2011. godine kada je izašao film, za nekoliko meseci imao naJutjubu skoro dva miliona pregleda i nekoliko hiljada komentara. Ipak, skoro nijedna televizija nije smela da ga emituje. Ni danas. Bio je preopasan za svaku politiku i nerado dočekan od svakog repera. Svi su ga radije izbrisali. Beli lavovi su veliki film, aliRadnički rep jeste veliki i opasan rep. Ponosan sam na Radnički rep. Radnička klasa u Srbiji postoji samo kao nužno zlo.


Otvarajući ovog avgusta Filmski festival u Herceg Novomapostrofirali ste pobunjene intelektualce i podsetili ih na njihov zadatak da se bore protiv šunda i kičaKako da se bore kad nemaju zakonodavnu moć?
Intelektualci u Srbiji ćute. Osim časnih izuzetaka – reditelj Goran Marković, ili pesnik i dramski pisac Milena Marković... ima ih, ali ne mnogo. Nažalost. Opozicija u Srbiji ne postoji. SANU, koja bi trebalo da bude svest i savest naroda, ćuti u trenutku kada i kulturno i svako drugo biće u Srbiji izumire. Časni izuzetak je akademik Dušan Kovačević, koji i svojim dramama i javnim nastupima brani dostojanstvo naroda. Reč naroda je jača od svakog zakona. Ali, i narod ćuti. Da li je to dobro ili ne? Više ni sam ne znam. Voleo bih da ovo poverenje koje imaju premijer i njegova stranka ovoga puta ne bude izigrano. Ja nisam od onih koji bi se radovao da ova politika propadne samo zato da bi propala i da bismo se radovali jer smo eto pogodili da će nas i oni izdati i prevariti, pokrasti. Ja nisam od onih koji slave svoje poraze. Želim da ovaj projekat uspe zarad naše budućnosti i naše dece. Taj mandat koji su velike vođe dobile, važi do novih demokratskih izbora. Srbija, na žalost, ili na sreću, nije samo Beograd. Toga moramo biti svesni.


Nedavno je lična tragedija vašeg kolegeglumca Ljubivoja Tadićabila povod mnogim napisima o lošem materijalnom stanju naših glumaca.
Žao mi je mog kolege i njegove porodične tragedije. Nažalost, tu se odmah postavlja jedno – ali. Ali, zar je drugačije mnogima u Srbiji? Ne samo glumcima.
Ipak, ako kultura jednog naroda nije podržana od države, a sada to sigurno nije, kakva nas to Srbija čeka u budućnosti? Neobrazovana i nekulturna. Nije reč samo o jednokratnoj socijalnoj pomoći umetnicima. Treba jednokratno i zauvek zavoleti Srbiju i uvek brinuti o njoj.


U jednom momentu se čulo da imate materijalnih teškoća da okončate postprodukciju filma Tajna o mašinovođamaOvo je petnaesti film u vašoj produkcijiznači da imate zavidno i iskustvo i umeće u tom poslupa ipak...
To je ta priča o kulturi, pa i o filmu. Na konkursu Fonda za kinematografiju se dobiju pare tek toliko da počneš film, a onda se postavlja pitanje kako ga završiti? Još uvek imam poteškoća da završim film. Priča o mašinovođama će, nadam se, biti završena na proleće sledeće godine. Država je, vidim, dala olakšice stranim producentima, nadam se da će tako pažljiva biti i prema nama, domaćim.Ali, ja nisam od onih koji stalno kukaju i kritikuju. Od svojih roditelja, koji su bili radnici, naučio sam da radim. Zato danas, kada se vrlo malo snima, ja snimam na mišiće. A kao što vidite, pored toga sam stigao da napišem i knjigu priča.


Skloni smo da u svemu prepoznajemo metaforu ili skrivenu porukupa zato zašto ne pomislitiako je mašinovođa čovek koji nastoji da određenom trasom bez problema odvede druge ljude ka nekom ciljuda li uglavnom junaku vašeg filma treba videti takvog čoveka?
Ne, ne. Zašto bismo u svemu tražili politiku, zaveru i metaforu. Ovo je jedna romantična i melodramska priča. Priča o usamljenosti, o nedostatku ljubavi i o grčevitom držanju za ostatke života koji nas održavaju na površini.


Ako u filmu Tajna o mašinovođama nema politikeaduta svakog domaćeg filmana šta vi igrateSudeći po priči filma (ljubav oca i sina koji nisu rođeni otac i sin), cilj vam je da u gledaocima probudite emocijeVi očigledno mislite da one još uvek postojeda nisu pogubljene una primerratu devedesetih.
Emocije uvek postoje. Pa to je ono što nas razlikuje od životinja. Istina je da su one na neki način potisnute i pojednostavljenje. Istina je da se na život gleda samo crno-belo, bez pratećih nijansi osećanja, ali tako izgleda ceo moderni svet. Nije to slučaj samo sa Srbijom. Nije rat i ne može rat da pogubi emocije. On može, naprotiv, da ih i izoštri i učini intenzivnijim. Problem je ono posle rata. E, to posle rata je doprinelo da se emocije, naročito kod mladih ljudi, nekako pojednostave. Svele su se samo na one nužne. Nijanse koje čine suštinu su se pogubile.


Inostrani kritičari su pohvalili vašu glumu u filmu Novembar Mana film i Pirsa Brosnana koji je bio zvezda filma – nisuDa li ste pomislilida živim u nekoj drugoj zemljiviše bi me cenili?
Mene u Srbiji cene sasvim dovoljno. I to možda više publika nego kolege. Mislim da me se kolege pribojavaju, ali me intimno cene i poštuju ono što sam napravio. Znate šta, ja sam odigrao preko 4000 predstava u pozorištu i preko 70 uloga na filmu i televiziji. Dobio sam skoro sve nagrade koje se mogu dobiti u regionu, a i šire. Obišao sam sa filmovima sve najveće svetske festivale i hodao crvenim tepisima. Radio sam sa najvećim rediteljima sveta i igrao sa najboljim glumcima u Srbiji i van nje. Dosta za tri života. Ali ja sam mnogo radio. Svakog dana i uvek samo radio, radio. Bilo bi stvarno loše da posle toga nisam postigao i velike rezultate.


Na kraju Jednostavnih priča uputili ste pismo svom čitaocuKo je taj čovek?
Svako ko ima otvoreno srce da primi mene kao pripovedača i da ovoga puta isključi činjenicu da sam i glumac. Zatim, svako ko je spreman da prepozna sebe u nekoj od priča, bez obzira da li je to nešto lepo ili nije. Tek kada čovek prihvati svoje mane, može se sresti sa sobom. Po meni je i ljubav spremnost da nečije mane voliš više nego njegove vrline. Dakle, čovek kome se obraćam je hrabar čovek, koji se ne boji da se sretne sa sobom.


U kratkom tekstu o vašoj karijeri piše da ćete nastaviti s pisanjemZvuči kao da ćete se više posvetiti mirnijoj umetnostida ćete manje snimati nego što trenutno snimate.
Ja ću snimati onoliko koliko budem mogao, ali ću takođe i pisati. Sve je to pitanje strasti. Ako strasti nema, neću ni pisati, ni snimati, ni živeti. Život bez strasti nije život.

vreme.co.rs










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski


Poslednji izmenio malalila dana Sre 17 Avg - 18:15, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sre 17 Avg - 18:14

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 1419781_1083185_Ljuba%202012%20Duke

VREME | BR 1141 | 15. NOVEMBAR 2012. >


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Icn_komentarIntervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Icn_print

LJUBA POPOVIĆ: Logika vrednosti

dragan todorović
"EVO I REČENICE KOJA OBJAŠNJAVA SVE: ČUVENI LEO KASTELI, KOJI JE BIO OTAC MODERNE U NJUJORKU, KAD SU GA PITALI DA LI VERUJE U MODERNU, ON JE REKAO, NE, JA SAMO VERUJEM U JAKE LIČNOSTI. NIJE DOVOLJNO SAMO SLIKATI"
U Modernoj galeriji Valjevo, koja je, kako kaže akademik Ljuba Popović, sa jednom stolicom i telefonom postala jedna od najprestižnijih u Srbiji, otvorena je Ljubina izložba, sa 36 slika iz kolekcije Ivana Ćurkovića, našeg poznatog sportiste i sportskog funkcionera, nekadašnjeg golmana Partizana i Sent Etjena i viteza Legije časti. Bila je to prilika da sa akademikom Popovićem, koji je skoro 50 godina u Parizu, progovorimo o kolekcionarstvu, slikarstvu, kulturi i kulturnoj politici, pa i politici...


"VREME": U vašem tekstu, u katalogu izložbe, kažete da niste odgonetnuli kolekcionara Ivana Ćurkovića, koga ste svrstali u familiju iskrenih ljubitelja umetnosti?
LJUBA POPOVIĆ: Njegovo kolekcionarstvo je za mene enigma, on nije čovek koji se time bavi kao zanatom. Kad je prvi put došao kod mene u atelje, početkom devedesetih, gledao je slike i otišao. Posle nedelju dana zove telefonom i kaže, ona slika desno u ćošku, ne mogu da je se otarasim, mogu li da je kupim. To je bila slika Kapija, veliki format, posvećena Frederiku Polu, piscu SF romana. Mislio sam da se radi o trenutnoj zabludelosti, ali je Ivan, malo-pomalo, oformio pravu kolekciju od 36 mojih slika, i to sa prefinjenim ukusom, što je bilo teško očekivati od jednog sportiste, makar on bio i prvoklasan. Ali suština njegove motivacije za sakupljanje slika, i to baš mojih, jer ja sam na kolekcionarstvo uvek gledao kao na blagi oblik ludila, za mene je i dalje bila nerazumljiva, tu iracionalnost ne objašnjava ni njegova rečenica koju mi je više puta ponavljao: "Šta si mi to uradio!"
U mojim slikama su zapletene tajne koje su i meni nedokučive. To što se na platnu odvija, pred mojim očima, često mi izgleda kao rezultat neke više volje, s kojom mi je teško da se sporazumem. I samo u onim srećnim trenucima, kad mi se čini da smo progovorili istim jezikom, samo onda uspeva mi da poverujem da to natezanje sa opskurnim slikama ima nekog smisla. Nije to za normalne ljude. Ponekad se, takođe, pitam koja je to vrsta ljudi kojima te slike zaista nešto znače.
Ćurković je poznatiji u Francuskoj nego ovde, i njegov odnos prema slikarstvu je dosta delikatan. Mi smo se našli u nekim temama, on je čovek čelične volje, korektan, pravi gospodin, i meni imponuje što kupuje moje slike. Svojevremeno smo u Parizu pošli taksijem na ručak, kad smo stigli pred restoran, pitam taksistu koliko to košta, on se okrene i kaže, gospodine, ja kad vozim najboljeg golmana svih vremena u Francuskoj, to se ne plaća. Ja padam na takve scene.
Jednom me zvao na neku proslavu Partizana, koja je bila u Narodnom pozorištu, da i ja nešto kažem. Šta da kažem, ne bavim se ni Partizanom ni Zvezdom. Izađem na binu i kažem da sam ja partizanovac od 1942. tajac, misle ljudi posenilio. Kod naše kuće u Valjevu čuveni Boba Mihailović je trenirao fudbal, mi deca smo mu dohvatali loptu, gledali smo ga kao ikonu. Kad sam došao u Beograd, Boba je igrao za Partizan, pa je normalno da navijam za Partizan od 1942.

U toj kolekciji su, kako kažete, i neka vaša najbolja platna?
Tu ima nekoliko mojih jako značajnih slika, pomenuta Kapija, pa Put u zamak posvećena Kafki, tu je i slika Mesto oplođenja, serija "Ostrvo glava", koja je vrlo čudna. Sad će biti 50 godina kako sam u Parizu, i moram da kažem da ja ne prodajem svakom sliku, ali strašno poštujem ljude koji ih kupuju. Važno mi je da slike do kojih mi je stalo odlaze u prave ruke. Ja nemam neku produkciju, i uvek želim da znam ko su ti ljudi, da bi slike otišle na pravo mesto. Kad god iz mase vlasnika pokušavam da izdvojim one koji su iskreno i intimno vezani za moje slike, nameće mi se zaključak da su to neobični, originalni, čak bizarni tipovi. Ta njihova neobičnost izgleda da je na istoj talasnoj dužini sa vibracijom mojih slika. Između njih se uspostavlja nekakav nemušti dijalog, koji isključuje i mene, i sve ostalo što je vezano za moje realno postojanje.
Čovek koji je najviše kupovao moje slike je direktor vode "Perije", koji mi je napravio internacionalnu kotu. On je to kupovao 70-ih godina, kad je izašla moja prva monografija, koju je napisao Rene Solije, to je prva monografija jednog Srbina u svetu. Tada je Žan Davre ušao u galeriju u kojoj su bile moje slike, i rekao: Kad se završi izložba, pošaljite slike i račun. To je van pameti, ali je tako. On je imao ogromnu kolekciju, kupovao je i Dadu Đurića, Dalija, naslednici su se kasnije raskusurali sa tim nasleđem.
Meni je drago što je ova Ćurkovićeva kolekcija došla u Valjevo, jer ova izložba nije mogla da bude ni u Beogradu, ni u Kragujevcu, to je neki moj lokalpatriotizam. A to je i dug nekolicini ljudi koji su posvećeni ovoj galeriji, u prvom redu direktoru galerije Dušanu Jovanoviću, koji fenomenalno radi svoj posao. U ovoj galeriji sve mora da bude vrhunski, ja o tome strogo vodim računa.

U katalogu izložbe je i tekst Nikole Kusovca o kolekcionarstvu na ovim prostorima, početkom prošlog veka država je otkupljivala kompletne izložbe, bilo je toga i u socijalističko vreme...
U doba kralja Aleksandra država je bila u mnogo čemu sređena, da kažem da je Aleksandar često doručkovao sa Meštrovićem, koji je tada radio mauzolej na Avali. Otkupljivala je država, ali je bilo i drugih kolekcionara, zahvaljujući čemu su naši muzeji bogati. Posle raspada Jugoslavije i u Srbiji su se javili ljudi koji imaju pare, slike se kupuju iz raznih razloga, novi kolekcionari kupuju Tikala, Voju Stanića, Dunjića, Dolovačkog, mene, Veličkovića... Ono što ne valja je što su i tu atmosferu zatrovali razni moderni performansi, što su popustili standardi kvaliteta.

Da li je potrebno da se država pojavljuje na tržištu, da uspostavlja standarde, stvara kulturn u baštinu?
Kako ja vidim, tu ima Ministarstvo kulture, sad zavisi ko je ministar, Lečić je davao za pozorište, Voja Brajović isto, ovaj sad ne znam...

Ovaj sad ministar kulture ima muzej automobila!
Onda će taj automobile da finansira. U moje vreme imali smo nekoliko jakih ličnosti, Aleksu Čelebonovića, Bihalji Merina, Žiku Bogdanovića... oni su znali šta je slikarstvo. Zahvaljujući Čelebonoviću ja sam kupio prvu furunu, jer mi je kupio sliku za Muzej savremene umetnosti. Dekadencija je u neku ruku došla kad je država prestala da kupuje, a i kad kupuje, kupuje nusproizvod, popustila je kritika, štampa, nema kriterijuma, država nije mecena, danas su mecene tajkuni...
Prave vrednosti su sve dalje, kao da smo prihvatili KGB sistem, sve je Kratko, Glupo i Besadržajno, došlo dotle da je i Dobrica "teška literatura", brzina se nakalemila na prizemnost...
Kad ste pomenuli Dobricu, morate i mene, mi smo malo dinosaurusi... Postoji tu neki jaz između nas i ove generacije, meni su predavali majstori, ta akademija je gajila zanat. Mi smo otišli, nove generacije su dobile nove profesore, oni gaje ljude po svojim standardima. Ali nema da se tu nešto stvara. A Beograd je stvaralačka teritorija, na kojoj, na nesreću, stvaraoci teško mogu da opstanu. Promaja koja je napravljena sa svetskim slikarstvom nije naša. Pazite, ja ne govorim nacionalno, ja sam optužen kao čovek koji ne slika ništa srpsko, kažu, na onim Ljubinim slikama nema ništa srpsko. Nije slikarstvo da bude srpsko slikarstvo, slikarstvo je univerzalna priča. Ali postoji kreativni duh koji obitava na našoj teritoriji, on se ogleda i u filmu, književnosti. To je moglo da izađe iz zemlje, i pokaže nešto što je drugačije od svetskog. Ima tu kreativnih ljudi. Šteta je da se na to kaleme kojekakve fekalije koje dolaze iz inostranstva. Tu bi država, kad bi imala prosvećenog čoveka, mogla nešto da uradi.
U svoje vreme Milovan Đilas je, na nekom sastanku, rekao Titu da bi trebalo napraviti majstorske radionice, ovaj pitao kome, a Đilas je rekao Milu Milunoviću, Marku Čelebonoviću, Đorđu Andrejeviću... I oni su napravili pet majstorskih radionica, svi su imali ogromne ateljee, učenike... Prosvećeni političar bi mogao mnoge stvari, recimo da ode na Kalemegdan, pogleda Paviljon Cvijete Zuzorić, to je jedan od najlepših paviljona u Evropi, ali je došla neka budala, stavila neke drvene skalamerije i uništila taj prostor... U tom duhu bi trebalo učiniti napore, da prorade neke stvari.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Thumb.php?src=1419781_Ljubomir_Ljuba_Popovic___The_Temptations_Afterwards_1988_89


Možda bude te prosvećenosti, na čelo je došao čovek koji kaže da će prema svetu biti Miloš, a u Srbiji Karađorđe. Predsednik države je u najboljim godinama postao master ekonomista, kao da na ličnom primeru promoviše geslo da treba učiti, učiti i samo učiti!
Da. Ja sam čovek koga mnogi pokušavaju da privuku u svoje tabore, ali sam uvek to eskivirao, jer smatram da su slikari posebna kasta. Posebno jer sebe ne smatram umetnikom, nego majstorom svog posla, a da li sam umetnik, neka odluči istorija.

Pošto ste često znali da komentarišete i političke prilike, bez sugestija, kakvo je vaše mišljenje o promeni vlasti u Srbiji?
Iskreno da kažem, smatram da smo sa Tadićem došli do dna, do kraja, sa ovom novom vlašću smo ispod tog dna. Nemam ništa protiv ljudi na vlasti, kao što nisam imao ništa ni protiv prethodnih, ali oni nemaju tim, nemaju ljude. Svojevremeno mi je Koča Popović objašnjavao šta je vlast, ako neko hoće da vodi državu, on mora da ima tim. Ne možeš ti da treniraš majmune, i da igraš fudbal. Ako hoćeš dobar tim, trebaju ti dobri igrači.
Da li ovi sad imaju snage i umeća za nešto, to ne verujem. Recimo, za mojih 50 godina u Parizu promenilo se ne znam koliko ambasadora. Samo su dva valjala, jedan je bio Ivo Vejvoda, upoznao me sa Dalijem, učinio puno za moju reputaciju. Posle su se razni ređali, došao je Bataković, video sam da je to čovek posvećen svojoj zemlji. I sad su tog čoveka smenili. Zašto nas u Parizu nisu pitali da li je taj čovek nešto vredeo ili nije. Kako hrvatski ambasador, i kod njih se menja vlast, može da ima tri mandata? Ja tu odluku sa Batakovićem ne razumem, i ne priznajem. Ja priznajem logiku vrednosti, a Bataković je dosta uradio.
Političku vlast cenim po njenom odnosu prema kulturi, i tu se priča završava, jer kultura je jedina vrednost jednog naroda!

U prethodnom intervjuu, pre dve godine i nešto, rekli ste nam da radite sliku – testament.
Izgubio sam strašnu energiju radeći tu sliku, više od dva meseca samo trakeljam, bio sam načisto paf. Završio sam je pre letovanja, a radio sam je preko tri godine. Oduzela mi je strašnu energiju, ne samo duhovnu, nego i fizičku, trebalo se pentrati po slici sa tolikim dimenzijama.
To je velika, ogromna slika, 2,6 puta 4 metra, sada je u jednom zamku u Normandiji, kod gospodina Mišela Puksa, koji je vlasnik zamka iz 17. veka. Slika ima naziv Ima li života posle smrti, to su neke figure koje lete u crnom, zadovoljan sam njom, ona je sada u ogromnom prostoru, i novi vlasnik je oduševljen. Ta slika je imala dosta transformacija, u početku je bila neka apokalipsa, pa dolazak antihrista, tako se i zvala jedno vreme, onda je polako slika uzimala svoje tokove, počela meni da diktira više nego ja slici. Jer kad slika odmakne, ona počne da nameće neke svoje zakone. To je čudo, kad ti slika traži da od nje napraviš nešto što nije ono što ti hoćeš.

Vaše slikarstvo se još tumači, kažu da je ono olako okarakterisano kao fantastično, da je daleko složenije?
Nadrealizam je zatvoreni krug koji osnovao Breton. Mada sam od modernog slikarstva jedino to gledao, nisam se bavio nadrealizmom. Nadrealizam je istorija, a ja živim u sadašnjem svetu, i kao sunđer upijam taj svet, zato na mojim slikama nema nadrealizma, u smislu istorije, nego ima problema rađanja i umiranja. Mene zanima čovek, njegov opstanak, koliko njegov život ima smisla, to je moja opsesija, premda sam skretao i u erotizam, nisam imao ograničenje šta treba da slikam.
Ja, recimo, nisam mislio da ću prodavati slike. Kad sam bio student, izložio sam sliku Rađanje idiota, sa Oljom, Miljušem, ušao je čovek sa štakama, u pratnji mlađeg, i prišao mojoj slici. Mlađi čovek je rekao da je to gospodin Melhior, danski ambasador, da bi kupio sliku. Sa prijateljem sam odneo sliku u kabinet, kad mi je ambasador dao koverat sa parama, to je za mene bio šok.


Ima još medialaca, jeste li u kontaktu?
Mediala je nadrealistički, zatvoren krug, koji je sa smrću Šejke završen. Sve što je urađeno posle toga ne spada u Medialu. Uostalom, uglavnom svi su i pomrli, Šejka, Siniša Vuković, Olja... Ostao je Miro Glavurtić, može se reći da sam i ja tu, Uroš Tošković je negde u Crnoj Gori. Mediala je imala svoju svetlost, to su bili obrazovani ljudi...


Po interesovanjima ste renesansan čovek?
Kod mene postoji ta žeđ za saznanjem, mogu da se pohvalim da imam konjsku memoriju, sećam se događaja iz 1938, kad sam imao četiri godine. To je stručna memorija, filmska memorija, memorija literature, memorija stripa, to je kod mene kao kompjuter. To nema mnogo veze sa slikarstvom, ali u svetu slikarstva se ne uspeva samo slikama, nego i harizmom znanja i poznavanja raznih oblasti. Ne bih ja dobio nikakvo ime samo sa svojim slikarstvom. Kad sam otišao u Pariz bio sam 1000 puta prepotentniji nego sad, moj prvi galerista, Marsel Zerbib, tražio je da promenim ime, jer Ljuba ne može da se izgovori na francuskom. Odgovorio sam mu da ne dolazi u obzir, naučiće da ga izgovaraju kako treba.
Ili, kad mi je isti taj Zerbib dao veliku novčanicu od 500 franaka, kao naknadu za šest slika, isplaćivalo se mesečno. Kad mi je dao novčanicu, pita me, pošto sam ja Balkanac, možete li da mi date garanciju da je to umetnost. Ja mu odgovorim da će to proceniti istorija, i krenem ka izlazu, ali izvadim onu veliku novčanicu i vratim se, pitam ga, može li novčanica da se iskopira, kaže da ne može, e pa ne mogu ni moje slike, to vam je garancija, kažem mu.
Evo i rečenice koja objašnjava sve: čuveni Leo Kasteli, koji je bio bog otac moderne u Njujorku, kad su ga pitali, da li veruje u modernu, on je rekao, ne, ja samo verujem u jake ličnosti. Nije dovoljno samo slikati, čovek mora da ima svoju "priču".


Znači, sad ste u "paf", odmarajućoj fazi?
I "paf" zna da prija, skoro sam čitao knjigu Tajanstveni plamen kraljice Loane, od Eka, koju sam dobio na poklon, i tu sam naišao na rečenicu koja je toliko moja: taj lik ne žali što će da umre, ali strašno žali šta će biti sa njegovom bibliotekom. Ni meni nije žao da odapnem, nego mi je strašan pojam kome će da idu sve te knjige i stripovi.


I slike?
Dobro, slika nema, samo tri-četiri slike su kod mene.

vreme.co.rs










"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sre 24 Avg - 12:28

Уместо културе цвета нам примитивизам


Култура је прво место где се огледају држава и друштво, 
а код нас је потпуно маргинализована.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 BRANKA-KATIC-Foto-Nathalie-Mourot


 Ико је ретко виђа у домаћим филмовима и серијама, публика у Србији није заборавила Бранку Катић и њене улоге. Глумица, која већ низ година живи у иностранству, последњи пут је на матерњем језику играла пре три године у „Фалсификатору” Горана Марковића. Пред гледаоцима, пре свега телевизијским, сада се појављује у хрватској серији „Новине”, редитеља Далибора Матанића, чије се приказивање очекује на јесен на Хрватској радио-телевизији. Прве две епизоде, од 12 колико их је снимљено, могла је да види и публика управо завршеног 22. Сарајевског филмског фестивала. Пратећи рад редакције једног дневног листа чији власник постаје моћни тајкун, серија по тексту писца и новинара Ивице Ђикића тематизује утицај политике и крупног капитала на медијску сцену. Бранка Катић игра борбену новинарку за коју колеге кажу да је сменила неколико министара. „Серија је заправо о томе да ли је правом истраживачком новинарству дошао крај или има наде за њега”, каже глумица за „Политику”. И поред пет филмова које је снимила у иностранству и рада на телевизији, истиче да јој је каријера у Србији најдража.


Пратите ли српску кинематографију?
Да, колико могу. Опстајемо упркос свему – немању новца, малом броју филмова које успевамо да направимо. Али од тих неколико филмова колико се годишње сними, неки увек буду одабрани у селекције светских фестивала и добију пажњу и признања међународне филмске јавности. То много говори о квалитету идеја и занатској стручности наших филмских стваралаца.


Кад помињете новац, ми замишљамо да се у иностранству, у Америци пре свега, троше огромне паре на филмску и ТВ продукцију и да је зато све на вишем нивоу…
Њихове продукције располажу са много више новца, али њихово умеће није на вишем нивоу. Наше продукције су фантастичне и зато што успевају да са много мање новца испричају добре приче. Допада ми се што се регион поново повезује кроз заједничке пројекте. Добро је да нас уметност повезује после свих страшних ствари које су нас раздвојиле.

На основу чега бирате улоге?
Битно ми је да је сценарио добар, да улога комуницира са мном, да дотакне нешто у мени. Битно ми је и да сам у добром друштву, да имам поверења у редитеља и његово виђење приче коју жели да исприча.

Недостају ли вам улоге на српском језику?
После више година рада у иностранству, радујем се када добијем улогу у Србији или на просторима бивше Југославије. Глума на нашем језику ми је природнија и више у њој уживам, јер имам снажнији осећај личне слободе. Глумцу је битно како се осећа изнутра. То колико боље разумем ликове који долазе са нашег поднебља, жене са нашим причама, нашом страшћу – то ми је ближе и као глумици узбудљивије.

С обзиром на то да већ дуго не живите у Србији, примећујете ли неке промене када дођете у родни Београд?
Наравно. Београд је велики град који се стално мења. Радује ме да се Београђани не предају, да се још увек боре за свој град. Тужно ми је да су Народни музеј и Музеј савремене уметности затворени годинама. Генерације младих људи одрастају у Србији, а да никада нису имали прилике да уживо погледају збирке наших музеја.

Глумци се код нас све чешће жале на свој положај и однос државе.
Однос државе је страшан не само према глумцима, већ према култури уопште. Култура је прво место где се огледају држава и друштво, а код нас је потпуно маргинализована. Зато нам уместо културе цвета примитивизам.

Играте у серији „Новине”. У чему је тајна тако велике популарности серија последњих година?
Кад је нешто добро, лако нађе пут до публике. А друго, број гледалаца који може да има добра серија већи је од сваког филма. Телевизија је тренутно моћнији медиј, поготово кабловски програми који немају ограничења у томе колико експлицитно могу да прикажу теме којима се баве.

Живели сте осам година у Лос Анђелесу, пре тога у Лондону где и сада живите. Шта бисте волели из тамошњег начина живота да постоји у Србији?
Амерички начин живота нема много везе са нама. Али од европских народа мислим да бисмо могли да научимо понешто. Мало реда и дисциплине би нам добро дошло. Такође, поштовање различитости, поштовање права на избор и другачије мишљење.

Када ће публика у Србији моћи да вас види у некој новој домаћој серији или филму?
Тренутно снимам за РТС серију „Сумњива лица”, у којој ће низ најзначајнијих Нушићевих комедија бити преточен у 72 полусатне епизоде. Играм Смиљану, пријатељицу једне од главних јунакиња, наивну и помало шашаву приучену инструкторку фитнеса.

politika.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sre 31 Avg - 16:35

“Otac Hrvat, majka Srpkinja, žena muslimanka. Koga da mrzim?”


Na pozornici sjaji u belom odelu, ali iza pozornice, uoči koncerta
 koji je u maju održao na festivalu Balkan trafik u Briselu, Goran
 Bregović dočekuje novinare sav u crnom.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 165353817457c684bee9633817174499_v4_big


Pre mesec dana napunio je 65, godine su već staračke, ali osmeh je još dečački. Bregović je vrlo ugodan sagovornik, s melodijom u rečima, pa i kad govorimo o, za njega, neugodnoj temi: odluci organizatora jednog festivala u Poljskoj da mu otkažu nastup zbog njegovog gostovanja na Krimu, poluostrvu koje je Rusija pre godinu dana otela Ukrajini, piše “Večernji“… 

Najgore bi bilo sad krenuti i objašnjavati… Moja muzika traži publiku. Tamo gde je nađe, nađe. Nije moja muzika služila politici u vreme kad je to bilo teško izbeći, a kamoli danas. Taman posla da se ja petljam s politikom bilo kako. Kao i u našem ratu, ti ne možeš ništa reći, da ne bi nekog povredio, dok ljudi ginu. Ja tamo nemam neprijatelja, kao ni u našem ratu. Ja volim i Ukrajinu i Rusiju, i održao sam mnogo koncerata i u Ukrajini i u Rusiji. Svirao sam u Ukrajini koncert kad je pobedila narandžasta revolucija, na tom istom trgu Majdanu. Tako da ja zaista nemam tamo neprijatelja. Ali, žao mi je jer mi je bilo drago da budem ambasador tog (Live Festival) Osviecima. Prošle godine je bio, mislim, Sting, pretprošle godine je bio Klepton. Znaš, ja sam iz male kulture i ovo što se meni događa je čudo kakvo se nikad nije dogodilo našoj kulturi, da kompozitor s Balkana ima pristup celom svetu. Prvi put meni se to događa. Tako da mi je žao kad izgubim priliku da nastupim. Ali, odmah su mi zakazali neki koncert u Varšavi na jesen. 

Podseća li i vas taj sukob u Ukrajini na rat u bivšoj Jugoslaviji? 

Uvek se setim kako mi zapravo ništa ne znamo i kako ćemo saznati šta je iza toga kad to više ne bude važno. Sećate se, mi smo odrasli s onim “bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob”. Ljudi su izašli na beogradske ulice 1941. i sutradan su bili bombardovani i poginulo je, koliko, dva miliona. Nakon tih “bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob”. Da bi pre nekoliko godina otvorili arhive britanske službe i ustanovilo se da je taj slogan izmislila britanska tajna služba. Toliko će ljudi stradati, toliko izgubiti kuće i živote, a ko zna, saznaće se kad to više ne bude važno, kao što nam sad nije važno ko je izmislio “bolje rat nego pakt”. 

Kad tako postavite stvari, nije li to put u relativizovanje svega? 

Možda kad si mlad, onda imaš neku temperaturu za brzo zagrevanje. U mojim godinama nekako ipak nastojiš da malo razmisliš pre nego što se zaletiš ili kažeš nešto. Ali, zaista, ja ne mogu da nađem neprijatelje. Kao u našem ratu, u koga da pucam? Moj je otac iz Zagorja, katolik, Hrvat. Moja majka je Srpkinja iz Virovitice. Moja žena je muslimanka. U koga da uperim pušku? Tako i u tom ratu. Ja nemam koga da mrzim, ni Ukrajince ni Ruse, to mi je nemoguće. To su nama bliske kulture. Sve što je tamo meni je blisko. Od Kijeva do Moskve, i dalje. Ja sam svirao u gradovima koje ne možete zamisliti. Svirao sam sigurno u 7-8 gradova u Ukrajini, a u Rusiji i u takvim gradovima kao što su Omsk, Tomsk, Krasnojarsk, Novosibirsk… To su zemlje koje se lako vole jer su ljudi slični našima. 

Vratimo se na nešto što ste malopre rekli. U životu ste dobili jednu izvanrednu priliku kakvu niko s Balkana nije dobio, da tu kulturu kroz muziku predstavite doslovno celom svetu. Verujete li da je taj uspeh bio zadat ili splet srećnih okolnosti? 

Ipak sam ja nekako srećno dete. Uvek sam bio. Uvek su se okolnosti poklapale tako da je ispadalo da sam ja pametan i smišljam dobro stvari. Najbolja stvar koja mi se dogodila u životu je to što sam imao priliku da dva puta budem debitant. Svaka je rutina, čak i ona najlepša, rutina. Najljudskije se osećaš kad radiš od početka i kad si debitant. Mislim, da nije bilo rata, ja bih već bio na Braču, tamo bih kupio kuću i vežbao ribolov. Već mi je bilo dosta. Bilo mi je zaista dosta i bio sam spreman to da uradim. Bilo mi je teško da svakih par godina igram ponovno tu ulogu lepuškastog gitariste iz Belog dugmeta. To mi je postalo teško. 

Ima jedan film u kome čovek razmišlja šta je doživeo i kaže “Ovaj život je bio toliko blizu trenutku... da se nikad ne dogodi”. Dakle, i kod vas je bilo takvih trenutaka u kojima je malo nedostajalo da sve ode potpuno drugim tokom? 

Malo je nedostajalo i da ne budem muzičar. Ja sam već bio na četvrtoj godini fakulteta, nedostajalo mi je još pola godine da diplomiram i počeo bih da predajem marksizam u srednjoj školi. Jer sam studirao filozofiju. Nekim slučajem sam izdao prvu ploču i izbegao tu sudbinu. 

Kad pogledate karijere nekih od ljudi koji su bili značajni u to doba, recimo Branimir Džoni Štulić, koji se povukao u jedan potpuno drugi život u Holandiji… Mnogi ljudi žale zbog toga. 

Uključujući i mene. 

Čujete li se ponekad s njim? 

Nažalost, ne. Tokom rata smo se videli u Beogradu, igrali smo fudbal zajedno, kad je on radio na knjizi, ali posle ga nisam video. Ja nekako mislim da, kad sviram u Holandiji, on mene iz zadnjeg reda ipak dođe da pogleda, ali da neće da se javi… To je šteta, jer je nekako on ipak bio referenca. A bitno je da ima neko po kome se stvari mere. 

Bio je jedan dokumentarac o njemu, u kojem je jedan od svedoka tog vremena rekao kako je Štulić tada, na vrhuncu svoje rokenrol slave, maštao o tome da osnuje bend koji bi okupljao svu balkansku muziku, folklor, da obuče belo odelo i stane na pozornicu… Baš slika koju ste vi kasnije utelovili. 

(Smeje se) 

Mislite li da je zaista imao takvu ideju, istu kao i vi? 

Pa on je, za razliku od mene, imao drugačiju biografiju. On je imao brzi uspeh. Ja sam imao dugu biografiju. Ja sam svirao u striptiz-baru sa 17 godina. Prvi novac sam zaradio sa 17 godina i video toliko golih žena koliko drugi neće videti u životu. Ja sam ipak profesionalni muzičar, profesionalni kompozitor. On je uvek imao taj amaterski dodir, koji je bio zavodljiv, ali zbog toga su stvari išle tako gore-dole. Nije imao tu konstantu koju ima neko kome je to zanimanje. Meni je to bilo zanimanje od sedamnaeste. 

Kako danas izgleda vaš život? U jednom trenutku ste se preselili nazad u Sarajevo… Potpuno ili samo delimično? 

Preseljen sam u Sarajevo. Samo, meni je malo teško da organizujem rad. To mi u Parizu nije nikad pošlo za rukom, da radim. Pokušao sam, ali nije mi išlo. Ne mogu da radim sâm. Ja sam iz rokenrola i moram biti okružen, mora uvek biti neka komuna oko mene da bi se napravila neka muzika. U Francuskoj mi to nije pošlo za rukom. Ali u Beogradu mi je to išlo dobro. I ide mi dobro. U Sarajevu bi isto moglo. Moglo bi se raditi. Ali zasad sam između Beograda i Sarajeva. Ali, u Sarajevu plaćam porez, tako da to znači da sam u Sarajevu. 

Kako vam je lično izgledao taj povratak u Sarajevo? Nedavno smo videli prvi dolazak Neleta Karajlića u Sarajevo nakon rata, što nije baš dobro ispalo… 

Ja nisam imao takvo iskustvo. Ja sam možda od svih njih najveći Sarajlija. Ja sam zbilja takav da, kako bih rekao, i kad me lečiš, još uvek ostajem neizlečen Sarajlija. I nekako mi nedostaje kad nisam dugo u Sarajevu. To je teško objašnjivo, zašto nekome ko živi u Parizu dođe nekako toplo oko srca kad dođe u Sarajevo. Ima stvari koje čovek ne može da objasni razumom. Nešto čoveku igra u stomaku, neobjašnjivo. Kad dođe na to mesto gde se rodi i gde je odrastao. Ne znam je li to s drugim gradovima tako. Ali Sarajevo ima to neko lepilo koje nas lepi. I čak i kad imaš negativan odnos prema njemu, ti vidiš da tu ima neki višak strasti koji vam govori da to nije obično mesto iz kojeg samo tako odemo. 

U Sarajevu ste osnovali fondaciju Gorica radi školovanja romske dece. Kako to ide? 

Imao sam fondaciju koja je krenula nekako pogrešno. Hteo sam u Sarajevu da uradim nešto što zapravo nije za Sarajevo. Zapravo, sarajevski Romi ne sviraju. Nisu nikad svirali. Sarajevski Romi su se bavili metalom. Za razliku od Roma u Srbiji. Tako da je to na pogrešnom mestu bilo. Ceo jedan tim ljudi celu je godinu odgovarao na te upite, ali imali smo samo 3 ili 4 upita, koji su bili više upiti za pomoć nego za obrazovanje. Ideja je bila da se pomognu Romi koji su talentovani za muziku. Ali nekako ništa od toga neće biti.

b92.net
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 121783

Učlanjen : 06.12.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Sub 17 Sep - 17:06

BARIŠNJIKOV EKSKLUZIVNO ZA "BLIC" I posle 60 godina igranja osećam strah.

Jedan od najvećih baletskih umetnika svih vremena, Mihail Barišnjikov (68) dolazi prvi put u Beograd gde će od 11. do 13. marta u Pozorištu na Terazijama predstavom „Brodski/Barišnjikov” najaviti 14. Festival igre (24.3. - 11.4).


Reč je o solo predstavi utemeljenoj na poemama Brodskog, u režiji Alvisa Hermanisa, direktora Novog teatra u Rigi, gde je Barišnjikov rođen. On je upoznao Brodskog u Njujorku 1974, iste godine kada je napustio Rusiju (Brodski je emigrirao 1972) i ostao s njim bliski prijatelj sve do pesnikove smrti 1996, u 56. godini. Barišnjikov, koga širi auditorijum zna po ulogama na filmu i posebno onoj u popularnoj seriji „Seks i grad”, u intervjuu za „Blic” je govorio o tom posebnom prijateljstvu i predstavi u njegovu čast, strahu od smrti i igranja na sceni, kao i o tome šta će fotografisati kad dođe u Beograd...

Reditelj Hermanis je rekao kako vam je dao instrukcije da zamislite da niste sami na sceni... Šta vam prolazi kroz glavu dok čitate poeziju Brodskog?

- Alvis često kaže da je ova predstava kao neka kolektivna seansa sa Brodskim. Međutim, ja nemam tu vrstu povezanosti s publikom. Više recitujem iz sopstvenog uživanja. Kao kada neko zvižduće dok hoda... Pokušavam da govorim njegovim glasom, da koristim njegove manire… Ponekad ga imitiram. I onda iznenada krene traka sa pravim Josifovim glasom...

Zapamtio sam dobro da je Brodski insistirao na tome da samo pesnici treba da čitaju poeziju naglas… a obični smrtnici - tiho i u sebi... I ne znam uopšte šta bi on rekao o predstavi... i o pozorištu. Bio je veoma skeptičan u vezi s pozorištem. Osećao je da pozorištu nedostaje istina. I sam je napisao dve drame, ali je uvek bio veoma jasnog stava da su ti radovi namenjeni čitalačkoj publici, a ne izvođenju u pozorištu. Uvek je smatrao da je mnogo dublje iskustvo čitati dramu ležeći na kauču.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 GEQc6Ce

U predstavi nema koreografije, ali ima pokreta, izražavanja emocija...


- Istina je, ne igram u predstavi, tako da ću možda razočarati one koji od mene očekuju igru. Međutim, krećem se, i to dosta. Jednostavno, odlučili smo da ne bi trebalo da bude koreografije kao takve, već da koristimo samo čiste reakcije, emocije, kao govor tela ili elektricitet koji struji kroz telo. Alvis je imao ideju da se celokupna magija dešava unutar jedne staklene krletke. Ima delova koji koriste filozofski pristup i možda pomalo podsećaju na buto i flamenko. U poemi o cveću, predložio sam da koristimo elemente onagate iz Kabukija.

Rekli ste da je Brodski bio prestravljen od smrti, baš kao i vi. Kako prevazilazite taj strah?


- Mislim o tome svakog dana. On je umro veoma mlad, ali je i rano u životu počeo da govori o tim stvarima. Znao je da mu je srce slabo. Ali je pušio, pio i jeo šta je hteo. Nije mogao da radi bez cigareta.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 YOPpO8Y

Kako pamtite svoja druženja sa Brodskim?

- Pričali smo svakoga dana, čak i kada sam bio na putu. Pričali smo o zemaljskim stvarima. Voleo je da se šeta od Ulice Morton, gde je stanovao, sve do reke Hadson ili Ist Rivera. Bio je fasciniran svetlima Njujorka i blizinom vode. Sa njim je bilo sasvim posebno prijateljstvo. Prvih nekoliko godina nakon njegove smrti, osećao sam, iako imam neke veoma bliske prijatelje, a mnoge od njih mi je baš on predstavio, da sam veoma usamljen, praktično sam, iako imam decu i ženu, i porodicu. Sa njim sam uvek osećao sigurnost ako sam želeo da pričam o nečemu ličnom.

Da li još uvek imate tremu dok nastupate?


- Nakon skoro 60 godina igranja na sceni, i dalje osećam strah, ali začudo, skoro da mi je postao drag. Morate nekako pobeći. Samo je pitanje kako ćete to učiniti. Bio sam uvek vešt u tome…

Šta savetujete mlađim igračima?


- Biti poseban i biti svoj nije greška. Naprotiv.

Igrate, glumite, recitujete poeziju, fotografišete... Postoji li još neka umetnička grana u kojoj biste voleli da se oprobate?


- Žalim što ne umem da pevam.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 G3Hf0ve

Poslednjih godina intenzivno se bavite fotografijom, izlažete u galerijama... Šta ćete fotografisati u Beogradu?

- Stare kuće, ulice... Neka prohujala vremena i detalje koji svedoče o životu koji se dešava danas, iza starih zidova. Imam jednu prijateljicu koja mi je obećala da će mi otkriti energiju i lepotu Dorćola.

Kako se snašao u poslovnom svetu

Barišnjikov je 2005. otvorio Umetnički centar u Njujorku koji nosi njegovo ime, s idejom da okuplja umetnike iz svih disciplina iz celog sveta. Na preko 1.800 kvadratnih metara nalaze se tri pozornice, četiri sale za vežbanje...

- Kao igrač naučite na koji način da se saginjete, okrećete, i kako da se prilagodite kada treba da izbegnete lošu situaciju. U poslu morate naučiti neke druge veštine koje, opet, podrazumevaju prilagođavanje, verovanje, oslanjanje… i strah. Od kada je Centar otvoren, na hiljade umetnika i mnogo publike je prošlo ovim prostorom. Trudim se da to mesto postane u potpunosti nezavisno, finansijski snažno, da obezbedim trajanje koje može da se odvija bez mog prisustva i angažovanja - kaže Barišnjikov.

blic.rs










Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 121783

Učlanjen : 06.12.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Ned 25 Sep - 13:49

Đorđe Kadijević: Deca su doživljavala šokove zbog "Leptirice", STRAŠNIJA JE OD "PSIHA"

Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i kritičar, nedavno je postao prvi dobitnik nagrade „Bela Lugoši“ za izuzetan doprinos horor umetnosti koju dodeljuje festival Dead Lake. U razgovoru za „Blic“ autor kultnih filmova, među kojima su „Leptirica“ i „Sveto mesto“, pa velike TV serije „Vuk Karadžić“, kaže da nije očekivao nagradu.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 DnLEbW3

- Nadobijao sam se nagrada, ali ova je nova i zahvalan sam mladim ljudima koji su me se setili i udostojili me ovakvog poštovanja. Smatram da srpski horor treba da izbegne karakter komercijalnog žanra, ali kao što sam već rekao, mene horor ne interesuje i ja sam pravio filmove poetske fantastike - kaže Kadijević.

Ni sam ne zna zašto je pravio filmove poetsko-fantastičnog žanra. Smatra da je to čučalo u njemu odvajkada i da je jednostavno imao afiniteta prema tome.

- Donekle razumljivo objašnjenje bilo bi što sam se nasnimao ratnih filmova i što sam upao u klopku crnog talasa. Žao mi je što nisam mogao dalje da radim tu tematiku i ja sam tada promenio žanr tražeći temu koja neće biti na udaru dežurne svesti ideoloških čistunaca. Idealan model za to bila je fantastika koja je meni bliska jer sam je nosio u sebi. Bilo je svejedno na šta i kakve priče ću naići, ali sam naišao na priču Milovana Glišića i zato se Sava Savanović računa kao ekranizacija te priče, a zapravo nema nikakve veze s tim, ama baš nikakve - kaže za „Blic“ Kadijević.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 8SRW5ZZ

Priseća se da je zbog „Leptirice“ bilo komičnih situacija, ali je zadovoljan što je publika burno reagovala na nešto što nikada nije videla u sopstvenoj nacionalnoj produkciji.

- Nastavnici su govorili deci da gledaju film jer dopunjuju znanje o srpskoj literaturi misleći da je to ekranizovana proza Milovana Glišića. Umesto toga su deca doživljavala šokove, čak su ih vodili kod psihijatra. Roditelji su decu privodili kod pokojne Mire Nikolić, glumice koja je igrala Leptiricu, insistirajući da je dotaknu i da im ona pokaže zube da bi se uverili da nije vampir, već divna devojka.

Videvši da „Leptirica“ dobro ide, počeo je da snima i druge filmove na tu temu koji su odlično prihvaćeni. Kadijevićevi, kako kaže, „hororski, poetsko-fantastični filmovi, ocenjeni su kao njegovi najbolji filmovi jer nisu pravljeni kao trikovi ili sa namerom da stvore paniku i uplaše gledaoce“.

- Moj dobar prijatelj, akademik Dobrica Ćosić mi je nakon što je odgledao „Leptiricu“ rekao da ovo nije trebalo da mu priredim jer ga je u pojam ubio poslednji kadar u kome Petar Božović leži pored praznog groba iz koga je pobegao vampir. Ta otvorenost filma prema budućnosti i da ništa nije dovršeno i jer nema kraja zaprepastila je ljude i to je ono najstrašnije u „Leptirici“. Za razliku od „Psiha“ koji ima racionalno pokriće, za radnju u mojim filmovima toga nema.



Na pitanja o „Svetom mestu“ Đorđe Kadijević se ipak vraća „Leptirici“ i kaže da bi ona i danas izgledala isto.

- To je najrepriziraniji film na televiziji, a od 1974. sve generacije isto reaguju na njega. Reaguje isto i publika u Japanu i gde god da je prikazivan, a prikazan je na pet kontinenata. Dobijao sam pisma iz Kanade, Australije, Afrike od običnih ljudi, ali i sineasta koji su mi tražili objašnjenja. Prema anketi jednog američkog instituta, nalazi se na trećem mestu najstrašnijih filmova, iza „Psiha“ i „Noći veštica“, a objektivno je strašnija od oba - kaže reditelj.

Žene i stanizan

Kada je birao glumce za svoje kultne filmove vrlo dobro je znao u šta se upušta i da zapravo „vuče đavola za rep“.

- Đavo je bio tema o kojoj sam često razgovarao i shvatio sam da on nije ružan, već lep jer je Lucifer nekada bio Arhanđel, a kada je zgrešio, Gospod ga je bacio u tamu, ali mu nije oduzeo život. Zato ako su moji filmovi donekle satanizirani, u njemu uvek igraju lepe devojke. Ispada da ja nešto imam protiv žena, naprotiv, sve što imam u sebi je za njih, ali moram reći da ako je čoveka napravio Bog, žene su pravili i Bog i đavo. Kod mene su scene satanizma uvek povezane sa ženskom lepotom, a ne ženskim bićem. Divim se ženama jer mogu biti majke i što su toliko puta pokazale da su hrabrije od muškaraca - zaključuje Kadijević.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 IkjBZVn

Rođen sam na ukletom mestu


- Pošto sam jedva preživeo rat i izgubio skoro sve svoje u njemu to je bila moja prava tema. Ja sam tada propao i nikada se nisam povratio. Ali, nijedan moj ratni film nije autobiografski, već govori o užasnom iskustvu koje sam stekao gledajući šta čovek čoveku može da učini, a to se nije svidelo tadašnjim vlastima. Jedini sam reditelj koji se bavio kontrarevolucijom i to mi je zamereno. Većina mojih scenarija nije realizovana, tek 30 odsto, jer sam živeo u jednoj od najnesrećnijih zemalja na svetu, u ukletom mestu kao što je Balkan i vremenu koje je daleko od ljudskosti – kaže Đorđe Kadijević.

blic










Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Pon 26 Sep - 15:30

EKSKLUZIVNO

Entoni Hopkins: Znam da nosite brojne ožiljke na koži i duši



Entoni Hopkins, glumačka legenda, govori za "Novosti" o odrastanju i sazrevanju 
pred kamerama, holivudu, srpskim glumcima, Evropi, Americi, novoj seriji
 "Zapadni svet"..


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 03-znam-da-nosite-(1)_620x0





ČOVEK danas mora biti inteligentan da bi se nečem novom prilagodio i da bi preživeo. U suprotnom, pregaziće ga novine. Trenutno, televizija u svojim rukama drži moć, a vi ne možete insistirati na velikim filmskim projektima ako publika želi nešto drugo. Ali i to će proći. Gluma pak ne zna za format, vreme ili žanr. Ona je dobra ili loša.

Ovako, u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", govori jedan od najvećih svetskih glumaca ser Entoni Hopkins (78). Proslavljena holuvidska zvezda, oskarovac, rođeni Velšanin, naglašavajući da je njegov posao da glumi jer od toga živi, kaže i da je zlatno vreme Holivuda prošlo, kao i da glumci iz Srbije znaju koji su to zahtevi koje danas nameće filmska industrija.
- Hrabrost je važna osobina. Nema nezamenljivih. Zlatno doba Holivuda imalo je svoja velika imena. Filmske zvezde koje su potpisale jedan sjajan period svetske kinematografije. I srpski film pamti ta vremena, čuvenu "Sutjesku", "Bitku na Neretvi" i brojne glumačke veličine koje su posećivale vaše prostore krajem prošlog veka. Međutim, to doba je prošlo. Verujem da je sada tako i u Srbiji. Uostalom, poslednjih godina sarađivao sam sa mnogim vašim mladim glumcima, i znam da savršeno razumeju nove zahteve - kaže Hopkins, koji sledeće godine obeležava pola veka glumačke karijere.
Ovog oktobra pred njim je nova avantura - povratak na televiziju u naučnofant astičnom serijalu HBO produkcije "Zapadni svet", čija premijera je zakazana za 3. oktobar. Najavljujući ulogu doktora Roberta Forda, ikona svetskog glumišta se sa setom seća dana kada se pre 40 godina otisnuo u Ameriku i zauvek ostao u njenom zagrljaju.
- Vreme je tako brzo proletelo da deluje nestvarno. U Njujork sam došao davne 1973, a u Malibu sam se preselio već 1975. Jednostavno sam navikao na ovdašnji način života. Obožavam ga! Kao i Amerikance. Dobrodušan su i zahvalan narod. Mada, imaju tu dozu ludila koja ih čini posebnima. Karakter im se najbolje oslikava u pravilu njihovog života: "Zašto čekati? Uradimo sve odmah!" Nedavno sam video sjajnu šalu, u stripu magazina "Njujorker". Amerikanac je na Tibetu, gde sa starim mudracem priča o smislu života. Na njegovo pitanje koja je sledeća lekcija kojoj će ga podučiti, guru mu odgovara da će to biti nauk o strpljenju i kako je potrebno mnogo života da bi se spoznala ta mudrost. Na to mu Amerikanac odgovara: "U redu, pokušaću, i savladaću je za 20 minuta!"

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 03-znam-da-nosite-(2)

Posećujete li često Veliku Britaniju?
- Idem u Englesku, i volim da joj se vraćam. Nedavno sam boravio tamo zbog snimanja filma "Garderober" sa Ijanom Makelenom. Zaista divno iskustvo.

Kako ste se osećali zbog odluke Velike Britanije da napusti EU?
- Naučio sam s vremenom da ništa ne možete kontrolisati. Ljude kojima ste podarili glas i vlast morate podržavati. To je, valjda, ispravno. Mada, možda, ne i pravedno. Nisam ciničan. Jednostavno, više ni o čemu nemam mišljenje. Neki bi rekli da je to ignorisanje stvarnosti, ali nije me briga čak ni za to.

* Šta nam možete reći o dr Robertu Fordu, čiji lik tumačite u "Zapadnom svetu"?
 Uvek dobijam uloge koje su u potpunoj suprotnosti sa mojom prirodom. Ti likovi su zavisni od apsolutne kontrole, a ja sam više od onih koji se prepuštaju struji. Volim takav život i trudim se da ništa ne shvatam previše ozbiljno. To ubija čoveka. Ford je sušta suprotnost - sve mora da bude potpuno savršeno. U neku ruku, on je lud. Podeljena ličnost, kojoj je dostojan sagovornik jedino on sam.

* Zbog čega mislite da takve uloge pronalaze baš vas?

- Trudim se već godinama da to shvatim, ali ne uspevam. Moguće je da je to zbog moje hladnokrvnosti, praznog pogleda... Ali nikada u tim likovima nisam nalazio užitak. Ne zanima me kontrola. Verujem da sva ljudska patnja dolazi iz potrebe čoveka da kontroliše sve. Da dominira i teroriše ljude oko sebe. Davno sam digao ruke od toga. Najveća mudrost koju sam stekao tokom života je da ne znam ništa. Mogu da imam mišljenje o nečemu, ali niko ne može da tvrdi da sam u pravu, i da je to mišljenje ispravno. Jednostavno - ne znamo ništa.
* Šta vas je privuklo projektu "Zapadni svet"?
- Nema tu velike filozofije, i to je ono što najviše nervira novinare. Svi očekuju neku fenomenalnu priču, i zaneme od čuda kad im kažem: "Ulogu sam prihvatio jer je to moj posao. Pozvao me je agent, poslao mi scenario, i ja sam prihvatio". Ljudi bi voleli da pročitaju da me je oduševila ideja što ću glumiti poremećenog doktora iz hit-filma Majkla Krajtona, snimanog početkom sedamdesetih godina prošlog veka, a moja istina je sasvim drugačija. Dopalo mi se što seriju baziranu na filmu radi HBO, i što ću se posle nekoliko godina vratiti televiziji. I što je moj posao da glumim, i da za to budem plaćen. Dakle, zašto sam prihvatio ulogu dr Forda - nemam pojma. I to nije prenemaganje velike zvezde. Tako zaista mislim. Čudna smo sorta mi glumci.
* U čemu ste najviše uživali glumeći Forda?
- Sjajno sam se proveo snimajući ovu seriju. Bilo je veoma opuštajuće. Scenario je zahtevao da naučim brojne dijaloge, i pročitam mnogo teksta, ali tome se uvek radujem. Obožavam da učim dugačke tekstove napamet. To moj mozak održava svežim. U tome sam najviše uživao snimajući "Zapadni svet". I, naravno, u saradnji sa sjajnim glumcima, kao što je Džefri Rajt.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 03-znam-da-nosite-(3)

* Volite li naučnu fantastiku?
- Treba razlikovati žanr naučne fantastike od pojma utopije. U našoj seriji mi se više bavimo tim terminom, a on me je oduvek plašio. Prošli vek bio je era utopija - blistavih ideja koje su donele mnogo krvi i smrti. Boljševička revolucija, nacizam, fašizam u Italiji, zatim i hladnoratovski period, koji je ostavio velikog traga i u vašoj zemlji. Brojni su ožiljci utopijskih politika i ideja zapisani na koži i dušama balkanskih naroda. Često razmišljam o tome kako smo sa Rusima po završetku Drugog svetskog rata bili saveznici, a zatim su otkrivene strahote sovjetske tiranije. Ali nisu to samo odjeci jednog vremena. Teror ideologija menja lica, dok se pod maskama uglavnom kriju iste ideje.

* Imate o tome i lično iskustvo...
- Moj otac je bio ekstremni marksista. U tom duhu sam i ja odgajan. Kako su godine prolazile, slušao sam brojne priče - za i protiv. Kao zaključak, posle svih tih suprotstavljenih mišljenja, shvatam da je jedina izvesnost - smrt. Ima onih koji misle da će im slava, moć i novac omogućiti da je pobede, ali varaju se. Veruju da kontrolišući svaki aspekt svog i tuđih života čine nešto važno. Smrt je najbolji pokazatelj koliko u tome greše. Nema kontrole.

* Možda bismo onda mogli da prestanemo da se opterećujemo nevažnim sitnicama?
- Upravo tako. To je predivan osećaj. Prihvatite neizvesnost - to je jedina sigurna budućnost.
MOJ JE MOTO: SKOČI SA IVICE I NE OKREĆI SE!
AMATERSKI, putovanje magičnim svetom izmišljenih likova i života koji nas decenijama ostavljaju bez daha, Hopkins je započeo 1957. po završetku studija na Kraljevskom koledžu muzike i glume u Velsu, a zatim i Kraljevske akademije dramskih umetnosti u Londonu. Ipak, prve ozbiljne korake pred kamerama i na pozorišnim daskama napravio je uz čuvenog Lorensa Olivijea davne 1967. On je Hopkinsa, nakon što je ovaj dobio prvu ulogu u Strindbergovom "Plesu smrti", opisao kao "mačka koji rolu nosi ponosno poput miša u zubima". A baš tada, budući oskarovac naučio je najvažniju životnu lekciju, koju je tako vešto usavršavao svih ovih godina: "Nervoza je taština. Pitaš se šta ljudi misle o tebi. Dođavola sa njima. Jednostavno, skoči sa ivice i ne okreći se".
Pedeset godina kasnije, ova maksima njegov je način života. Uz mnogobrojne pozorišne, ona mu je donela daleko poznatije uloge na velikom platnu, među kojima je svakako najpoznatija ona Oskarom nagrađena u kultnom ostvarenju "Kad jaganjci utihnu".

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Ned 16 Okt - 12:05

“Muzičke traume iz detinjstva” Miloša Tomića
Miloša smo jednog popodneva, posetili u njegovom studiju, i razgovarali na temu muzike i opsesije.

Multimedijalnog umetika Miloša Tomića znamo kao: glas sa radija, iz emisije “Lepi ritam srca”, kao sakupljača đubreta, kao reditelja “Rođačkog šamara”, kao predstavnika Srbije na bijenalu u Veneciji, kao autora malih šahtova na Terazijama “Jao, jao devojke”… srećemo ga na pijaci i viđamo na biciklu… Njegov rad stoji na ivici žanra. Nikada nisi siguran u to šta je, ali te obuzima jer je duhovit, nežan i romantičan. “Muzikalni dnevnici” i “Mali profesori muzike” nastavljaju se u novi film na kom Miloš trenutno radi, na “Muzičke traume iz detinjstva”.

Na čemu to trenutno radiš?

Radim na nečemu što je mnogo lepo i nadam se da će da bude mnogo dobro. Sporo je i zapetljano i sam sam za to kriv, ja to zapetljavam. Vremenom sam postao takva picajzla! U svakom frejmu animacije vidim šta ne valja, i hoću da bude bolje i bolje. Možda je to i nepotrebno, ne znam… Dobro, probaću da normalno odgovorim na pitanje! Posle dugo vremena, radim na animiranom filmu-filmu! Jeste to malo, 15 minuta, ali znaš šta je da se napravi 15 minuta babin-vez animacije?… to je rudarski posao, da se oteliš – to traje godinu dana bar. Srećom, nisam sam, imam saradnike Jelenu Milunović, Vuka Palibrka, Maria Kolarića i Mariju Đorđević, čiji stil crtanja i “likovno-animatorski senzibilitet” volim a i… sviđaju mi se kao ljudi. Fenomen “sviđanja” – osnovna škola (smeh), i pravimo lagano film. O čemu je film?

Film je baziran na dokumentarnim audio pričama “Muzičke traume iz detinjstva”. Tokom dve godine, razgovarao sam sa puno ljudi koji su prošli muzičke škole i tamo se sreli sa nezaboravnim metodama učenja muzike, i sa preekscentričnim karakterima  profesora zbog kojih su  nažalost, zbrisali i od muzike. Poneka priča se i završava sa “Da, završila sam muzičku školu ali nikad više nisam sela za klavir. Tehnički gledano, umem da upravljam njime ali ga nikad ne sviram”. Poneka priča govori i da su ti đaci bili malo lenji! Ipak muzika mora da se nekako “probije”, da se nauči, i ne može da se osvoji bez fanatizma. S druge strane možda te metode nisu morale da budu tako formalne i stroge, možda bi ti ljudi nastavili da sviraju… Ali ovaj filmić nije nikakav moralističko obrazovni “korektiv”. Ne šaljem nikakvu veliku poruku, mada će projekcije kasnije možda pratiti i muzička radionica, bazirana na lošim iskustvima iz pravih muzičkih škola.

Muzika je tvoja opsesivna tema i deo svakodnevice…

Muzika jeste nešto moje neiživljeno, jesam ja tu čačkao, svirao sa nekim drugarima ali… Jednom mi je na radiju Sava Ristović kazao, ne znam odakle mu ta informacija, “Čuo sam da su vas u Bratislavi platili da prestanete da svirate”.

To je istina, jedan čovek mi je parama zapušio klapne na saksofonu… da ućutim. Drugi put je bubnjar diskretno sa bine prešao u publiku, kao, nema on ništa sa nama – tako lošim muzičarima (smeh). Mnogi moji drugari su muzičari i skoro sto muzičkih spotova sam napravio. Jedno vreme sam imao punu policu muzičkih instrumenata u svojoj sobi i stalno sam nešto svirkao. Pošto mi je film glavna stvar, barem se trudim da bude, kada sebi zadam da se na filmu bavim temom koja je muzička, onda imam dvostruki alibi za to!   Kako si došao do ideje o traumama?

Spontano i logično- od “Muzikalnih dnevnika” (5 kratkih kolažno-montažnih filmova koji prate, traže, muziku u raznim svakodnevnim situacijama), preko “Malih profesora muzike”, (gde me najmlađi učenici muzičkih škola, ali birano direktorski karakteri uče da sviram razne instrumenete) sam došao do ovih priča.

Npr. pričala mi je jedna učiteljica, kako su je kao klinku roditelji terali da svira violončelo. Ona opisuje put od kuće do muzičke škole, sa tom velikom kutijom i kako  je pred pešačkim prelazom do škole uvek okretala instrument na stranu odakle dolaze automobili. Sa fantazijom da, ako je udari auto, makar će prvo smrskati violončelo!

Kada sam tu priču čuo (u autobusu za Čačak), sinulo mi je da ovakve detalje nikada sam ne bih mogao da smislim… I počeo sam da ih skupljam. Tvoje teme su očigledne opsesije, u kom trenutku nešto što je opsesija prerasta u rad?

O nečemu strastveno razmišljaš, stalno. I u jednom trenutku se pojavi neki mali formalni razlog da tu opsesiju razviješ… iako, zar ne, ne bi trebalo da te tera ništa spoljno. Ipak, neko te pozove da učestvuješ na  izložbi i nešto se pokrene. Sećam se dragocenih i ohrabrujućih razgovora sa Brankom Dimitrijević ili sa Ljubom Gligorijevićem, Miom David. Najčešće takav ping-pong idejama igram sa Stevanom Vukovićem. Osim toga, on je i velik čovek, ne mogu ni ruku da mu oborim. Drugi način da se mrdnem iz čiste fanatazije u akciju je uključivanje saradnika. Na primer, neko mi preporuči zanimljivu, bistru montažerku, nepoznato žensko biće. Pozovem je telefonom, ne iz govornice (smeh) i dogovorim prvi susret, početak moguće saradnje – novog filma. E, hajde, baš da vidim sebe da odem i da se izblamiram nespreman, bez sređenog materijala, bez ideje, makar sa početkom ideje, u kom pravcu idemo! To je početak filmova za koji se video material već neko vreme taloži na kaseticama ili hard diskovima, kao organsko smeće u kompostu ali fali još dijalog sa drugom osobom da se ti kadrovi počnu sabijati u film. Dakle, sa više strana dovedeš sebe u takav škripac da moraš to da završiš. I hteo bi sam, a sad i moraš… i drugi ljudi su se uključili i njihovo vreme i tvoj ili tuđi novac se troši i postoji datum projekcije ili otvaranja izložbe- ne možeš sve da zezneš…. tako nešto i napraviš.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Milos-tomic-580-before-after


Ljudi lako kliknu na tvoj rad, lako ih uvučeš. Tvoja umetnost je nazovi neposredna.

Nijedna od tih stvari nije napravljena taknuto-maknuto. Retko smislim, napišem ideju, priču pa je onda, baš takvu realizujem. Češće tražim, sakupljam kadrove, dugo montiram, montažer-ka me vraća na teren da dosnimavam, doanimiravam i skoro beskonačno… vraćam se sa čestih putovanja sa novim, “genijalnim” idejama za promene…saradnici gube strpljenje a pošto nisu strašno dobro plaćeni, ponekad napuštaju film i više mi se ne javljaju… nastavljam da poboljšavam film sa novim, naivnim saradnicima – simpatizerima (smeh).

Ti imaš oko sebe naivnu auru…

U jednoj knjizi o naivnim umetnicima, slikarka iz Kovačice priča kako je naučila da slika. Čula je da na drugom kraju sela postoji jedna žena koja zna da slika, uputila se ka njoj ali je nije zatekla kod kuće. Vratila se svojoj kući i počela da slika kako je znala i umela. Bilo bi licemerno da to kažem za sebe, jer sam studirao po raznim školama i ne mogu da se pravim naivac, ali ipak – probaš, pogrešiš, bezbroj puta… uostalom možda te greške i prežive one “uspele pogotke”. Npr. radim nešto grčevito, neki “veliki” kratak film ali dopuštam sebi i da se zanosim malim, sporednim akcijama.

Tvoje male teme su doslovno otpaci i ostaci, u Muzikalnim dnevnicima ostaci vremena.

Ima još manje od toga, što nikom ne pokazujem! Na primer, tokom jedne godine sam vodio dnevnik stvari koje su mene i Drena (sina) žuljale u obući, dok smo šetali. Počeo sam da te “sitnice” lepim u sveščicu sa crvenim koricama, uz kratak opis situacije i trenutnog raspoloženja. Posle godinu dana, to je postao “pravi mali kosmos”- minerali, komadi drveta, plodovi, zemlja, suvi grašak… Ono čemu priđes sa pažnjom, zaljubljeno – uveličavaš ga i to postaje veliko… dobro, malo veće (smeh). Takve, suviše nepromišljane akcije imaju lakoću i neposrednost, nemaju pretenzije da budu nešto gusto, značajno, što će biti izloženo. Sviđa mi se da pratim male opsesije, ali ne suviše ozbiljno, jer slučajno mogu da porastu i odmah se pokvare. Uobraze i urame…ne daj bože, izlože (smeh). Dokle je stigla Đubroteka?

Izlečili su me, a i ja sam shvatio da ne želim da se opterećujem predmetima, osim ukoliko na kraju ne završe u filmu. Film je komunikativniji i lakši. On može sam da ide na puno mesta. Ramovi za izložbu uglavnom tavore na tavanu iznad firme kog tate… Kada sedim sa ljudima u publici, nije da meni treba neki aplauz, ali kada gledaš film sa drugim ljudima, čak i da ti ne kažu, ti čuješ čitavu salu, bukvalno osetiš svaku lažnu ili gnjavatrsku sekundu u filmu. I šta si samo zagrebao, a čitav film je mogao da bude samo o tom jednom, slučajno čačnutom motivu. Veću razmenu imam kroz filmove nego sa drugim medijima, iako jedni drugu hrane… nadam se. Ukratko, prestao  sam da sakupljam predmete, dovoljno dugo sam se bakatao time a i… Marija (žena) mi je zabranila (smeh). Na sta si zanimljivo naišao u poslednje vreme (muzika, film, knjiga, bilo šta).

Ovo je jedan jako zanimljiv eksperimentator, skoro naučnik, pionir filmadžija.

Skoro sam na moru pročitao Itala Kalvina “Ako jedne zimske noći jedan putnik”… mnogo mi se svidelo!

I evo jedne kolekcije pesama koju sam često slušao dok animiram… i više mi se i ne sluša!

Pre neki dan sam video izložbu ove umetnice iz Maroka i baš mi se svidela… kakvo još ima ime: Yto Barrada!  



Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Milos-tomic-14-before-after-1260x840
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Ned 16 Okt - 18:23

INTERVJU RAJKO GRLIĆ 


Beogradska premijera novog ostvarenja jednog od najznačajnijih 
reditelja s ovih prostora je večeras (20.00, „Sinepleks Ušće“).
 O filmu u kojem je Nebojša Glogovac ostvario netipičnu ulogu, 
o mržnji i politici, Grlić govori za „Blic nedelje“.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 CXQktkqTURBXy8wYWU0OGVmNzk2YjVjZjE2ZmQ2MTJiZjc3ZjE2Mzc4NS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA



 Ante Tomić i ja imamo neka osobna iskustva i s netrpeljivošću i s mržnjom. Njega su zbog onoga što piše nekoliko puta fizički napadali, mene je ta kombinacija prebacila preko Atlantika. Pre tri godine nam se učinilo da se ispod brda valja novi val mržnje i odlučili smo o tome pričati. Nismo ni slutili da će netrpeljivost uskoro buknuti u takvim razmerima - objašnjava Grlić razloge nastanka ovog ostvarenja.

Zašto ste se odlučili da glavni junak bude homoseksualac i transvestit?
- Zato jer manje-više svi veliki mrzitelji imaju nešto što ih boli, nešto što bi najradije sakrili. Upravo to podupire žestinu njihove mržnje. U slučaju našeg junaka, to je dovedeno do apsurda, on je hodajuća kontradikcija; veliki nacionalista i ujedno otvoreni homoseksualac i transvestit. On je kukavica, što je odlika mnogih nacionalista, ali istovremeno i hrabar čovek koji ne skriva homoseksualnost.





Njega igra Nebojša Glogovac.
- Nebojšu Glogovca sam našao na kraju dugog, gotovo jednogodišnjeg puta na kojem sam na probno snimanje zvao mnoge sjajne glumce. Zvao sam, kao što to obično biva, sve one koji su nečim podsećali na lik koji je trebalo da igraju. Koji su imali neki element njegove kontradikcije. Kako to nije donelo ploda, pokušao sam ići obrnutim putem. U tzv. kontrakasting, i tako sam došao do Nebojše. Ukratko, imao sam veliku sreću da sam ga našao. Snimanje s njim bila je ugodna igra s velikim majstorom i sjajnim čovekom.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 QI1ktkqTURBXy9kMzBhMGQzOGZlNWIyNzFlZmEyYWQ4NDI1YjBjNDNkNy5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA


Nekada ste pisali scenarija sa Điđom Karanovićem.
- Điđa je bio i ostao moja prva koscenaristička ljubav. Prva ljubav se, naravno, ne zaboravlja i nikada je nitko ne može nadomestiti.


Poslednjih godina sarađujete sa Antom Tomićem. Kako biste ocenili rad s obojicom?
- Beskonačno ugodan rad s prijateljima.


Očekujete li Điđu na premijeri?
- On je čitao puno verzija ovog scenarija, ispisao puno stranica okrutnih primedaba i odgledao gotov film. I uprkos svemu tome, kaže da će doći na premijeru. Mi smo ipak kumovi.


On je odavno prestao da snima, vi se i dalje borite. Je l’ imalo smisla život posvetiti filmu?
- Ja uveravam Điđu da ima, a on mene da nema.
Kako danas gledate svoje stare filmove?


- Pokušavam da ih ne gledam. Bojim se da jednom Nekada ste pisali scenarija sa Điđom Karanovićem.


- Điđa je bio i ostao moja prva koscenaristička ljubav. Prva ljubav se, naravno, ne zaboravlja i nikada je nitko ne može nadomestiti.


Poslednjih godina sarađujete sa Antom Tomićem. Kako biste ocenili rad s obojicom?
- Beskonačno ugodan rad s prijateljima.


Očekujete li Điđu na premijeri?
- On je čitao puno verzija ovog scenarija, ispisao puno stranica okrutnih primedaba i odgledao gotov film. I uprkos svemu tome, kaže da će doći na premijeru. Mi smo ipak kumovi.


On je odavno prestao da snima, vi se i dalje borite. Je l’ imalo smisla život posvetiti filmu?
- Ja uveravam Điđu da ima, a on mene da nema.


Kako danas gledate svoje stare filmove?
- Pokušavam da ih ne gledam. Bojim se da jednom  kada sednem i počnem gledati unazad, više neću moći pogledati napred. Da se više neću moći pokrenuti. Ovako pokušavam zaboraviti ono što je iza mene i uveriti se da je svaka nova igra prva igra. Bez te iluzije, verovatno ne bih sakupio snagu da u nju uđem.


Da li biste sa po rečenicom dve opisali svaki svoj film?
- Hvala ne. Svaki moj film za mene nije samo film. To je tri, a ponekad i više godina zivota. Moj život se manje više može iseći na dvanest komada koliko sam filmova napravio. I svaki od njih je drugačiji. Imao sam dakle sreću da živim puno života. I kako bi sada jerdnog po jednog mogao svesti na jednu rečenicu. Nemoguće.
U skoro svim svojim delima ste se doticali politike, ali jedan vaš film se baš bavio politikom. „Novo, novo vrijeme“ je fascinantan prikaz predizborne kampanje u Hrvatskoj 2000, nagoveštaj pada HDZ. Stiče se utisak da je taj film poručivao da dolaze „pravi“ ljudi na vlast?


 To je bio pokušaj, nakon što deset godina nisam ovde ništa snimao, da zabeležim barem delić tih mračnih devedesetih, a ujedno i nadu koja se tada širila Hrvatskom. To smo i učinili, i mislim da je dobro da je to ostalo zapisano. Jer devedesete su, što se žive slike tiče, tako pažljivo očišćene da je vrlo teško nešto o tome naći što tadašnja cenzura nije odobrila. Ako govorimo šta se dogodilo nakon toga - nažalost, ne puno. Nova vlast nije znala, ili nije imala hrabrosti, da na tom valu nade napravi neke radikalne korake, da izvuče zemlju iz pljačke i jeftine rodoljubne retorike. Rezultat toga nečinjena se i danas oseća.


Decenijama predajete u Americi. Da li je opravdan strah od eventualne pobede Trampa?

- Da, mislim da je svaki strah od takve pojave vrlo opravdan. Vreme jeftinog populizma, ne samo u Evropi nego i u Americi, ide mu naruku. A uz to i frustracija jednog dela Amerike koja se ne može pomiriti s crncem predsednikom. Istovremeno mislim da je Amerika prepametna zemlja da bi takva budala ušla u Belu kuću.


Političari podatne narode hrane mržnjom
Da li su nedavna zaoštravanja političkih odnosa između Srbije i Hrvatske bila stvarna ili su se možda slučajno poklopila sa predizbornim kampanjama u obe zemlje? Da li je tragično to što jahanje na talasu nacionalizma i posle ratova i stradanja i dalje ovde donosi jeftine političke poene?
- Politika živi od širenja mržnje. Kako je svaka mržnja lokalna nema ništa logičnije za ove naše političare nego da šire mržnju među susedima. I upravo ti političari nam pokazuju kako smo nepristojno slični. Ista tipologija izgovara manje više iste rečenice s obe strane granice. Tridesetak godina s mržnjom pobeđuju na svim mogućim izborima i ništa ih ne može naterati da od toga odustanu. Za tu rabotu imaju izuzetno podatne narode koje hrane mržnjom i koji su im na tome vrlo zahvalni. Dok neko ne prereže taj zatvoren krug tu nema 

novosti,rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Čet 20 Okt - 3:48











"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Čet 20 Okt - 15:16

Nikita Milivojević: Svet liči na kinesku robnu kuću


Reditelj Nikita Milivojević govori za "Novosti" o večerašnjoj premijeri "Majke hrabrosti" 
u Solunu i antiratnim komadima i piscima u našem vremenu.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Kul-Nikita_620x0

POZORIŠNA publika Nacionalnog teatra u Solunu večeras će premijerno gledati Brehtovu "Majku Hrabrost", u rediteljskom čitanju našeg Nikite Milivojevića. Ovo je njegova treća predstava na istoj sceni (posle "Bekstva" Bulgakova i "Platonova" Čehova), čiji su naslov sugerisali grčki domaćini.
Sam reditelj u početku je bio iznenađen zašto žele baš ovaj komad, a onda je shvatio da to nije samo priča o besmislenosti rata već o Grčkoj u ovom trenutku. Jer, čitava zemlja u ovom je trenutku Majka Hrabrost! Milivojević podseća da je jedna od najvažnijih tema komada pohlepa:


- Majka Hrabrost zbog nje gubi svoju decu. I mi zbog nekih sitnih, sebičnih interesa gubimo mnogo vrednije stvari. Zato što uvek mislimo da ćemo na kraju, ipak, biti na dobitku. Da ćemo prevariti onog drugog i profitirati. To je priča o Grcima, ali i o nama - u najavi ističe poznati reditelj. - Mali smo narodi sa sličnom istorijom, bar u poslednjih nekoliko stotina godina. Ne planiramo ništa na duge staze, između ostalog i zbog toga što smo uvek bili u rukama većih i moćnijih koji su umesto nas odlučivali. Majka Hrabrost, takođe, kratkoročno razmišlja. Komad smo radili kao antičku tragediju, svedeno i jednostavno.


* Uz priču o pohlepi, da li je opet došlo vreme za antiratne pisce i komade?
 Znajući koliko je do sada vremena ova planeta ratovala a koliko bila u miru, mislim da uopšte nije teško utvrditi da se na temu rata od vremena Sofoklove "Antigone" do danas ništa bitnije nije promenilo. A ni u budućnosti gotovo je sigurno da neće. Antiratni pisci i komadi mogu samo prividno, za trenutak, da ne budu "aktuelni"... ili kako to Breht ironično kaže u svom komadu: "I ratu može da se desi da se malo umori, i rat ima svoje trenutke mira". Kada govorimo o temi pohlepe, mislim da postoje različiti "nivoi" pohlepe ... S jedne strane svet mi sve više liči na nekakvu ogromnu kinesku robnu kuću, a sa druge strane istovremeno dešava se najbeskrupuloznija pljačka u kojoj kao i uvek bogati pljačkaju siromašne. U svakom slučaju, gde god da pogledate vidite da je u pitanju nekakva "trgovina", i u njoj svako gleda svoje interese i kako da prevari drugu stranu.


* U sve tri solunske predstave igra Lidija Fotopulu, jedna od najvećih grčkih glumica?
- Da bi postali "prijatelji", glumac i reditelj, pre svega, moraju da imaju dosta zajedničkih predstava iza sebe. I što je možda još važnije, uspešnih. Slučaj je nekako hteo da Lidija i ja postanemo takvi saradnici. Ono što mislim da je važno istaći, generalno, u saradnji sa grčkim glumcima je vrlo zavidna disciplina. Mislim da imaju mnogo bolje organizovan pozorišni sistem od nas, što svima daje određene neophodne uslove i sigurnost u radu. Takođe, ne ostavlja gotovo nikakav prostor za razna "improvizovanja".


* Šekspirovu "Buru" trebalo je da radite ovog leta, premijerno u Čortanovcima. Zbog nedostatka novca odustalo se od premijere?
- Svi naši planovi su nekakvo "žongliranje" u kojem je uvek više stvari u vazduhu nego što imate ruku, i nikad ne znate šta će na kraju biti. Ta nesigurnost svakog dogovora, nažalost, samo je još jedna u nizu nenormalnih stvari koje smo prihvatili kao normalne. Što se tiče "Bure", najverovatnije ću je raditi u Malom pozorištu "Duško Radović" kao "dečju" predstavu.


EMIGRANTSKA PRIČA

* ZA zimu pripremate predstavu u Njujorku, po tekstu Milana Dragićevića o selidbama i migrantima. Komad je delom i autobiografski?
- Ponekad mi se čini da Milanov i moj susret može, takođe, biti deo predstave koju spremamo ... Sve je veoma neobično s obzirom na to da se donedavno nismo uopšte poznavali, da potičemo iz istog (kninskog) kraja, da se bavimo istim poslom i, mada živimo na dva različita kraja planete - u sudbini i njegove i moje porodice postoji nešto slično "emigrantsko". Naravno, na različite načine... Uglavnom, tekst je gotov i odmah posle premijere u Solunu putujem za SAD da počnemo rad na predstavi.
novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Pon 24 Okt - 13:36

INTERVJU Ante Tomić: Dirljiva je mržnja između Srba i Hrvata
Kad bih se preselio u Beograd, ovde negde bih voleo da živim, kaže Ante Tomić 
dok prolazimo Svetogorskom ulicom, prema zgradi Radio Beograda. Ima čovek 
ukusa i mimo neizbežnog šešira i cigarilosa, mora mu se priznati.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 MxXktkqTURBXy9iMDQ0M2YwMTNjNGIyZmIzMzFlMGQxNGYzYmQ3Y2U0NS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA



I kad smo već kod Beograda, pitamo da li dolazi samo poslom ili ima tu i zadovoljstva.
- Uglavnom dolazim zbog posla, ali zadovoljstvo mi je doći. I zbog Beograda i zbog prijatelja koje sam tu stekao.

Pamtite i srpsku i hrvatsku prestonicu iz vremena bivše Jugoslavije. Kakve su bile i u čemu se danas razlikuju?
- Mislim da su sve prestonice danas vrlo slične. Kad dođete u Beograd, Zagreb, Prag, Budimpeštu, u principu ćete videti iste gradove. Svuda su isti bilbordi, iste banke, iste prodavnice, isti „Mekdonaldsi“, tako su gradovi postali žrtve te globalizacije i korporativnog sveta. Istovremeno, te silne banke, tržni centri stvaraju privid obilja, ali ja vidim da je narod siromašniji nego što je bio.


Kakve su nam književnosti? Mlađa garda hrvatskih pisaca je ovde čitana, čitaju li se tamo srpski pisci?
- Ne pratim to izvan područja ličnog interesovanja. Generalno, nije problem da li postoji ili ne postoji interes za hrvatske pisce ovde i za srpske u Hrvatskoj, problem je da se više ništa ne čita. Tiraži knjiga su sramotni, svi bulje u ekrane pametnih telefona. Kad mi na nekim književnim večerima priđe neki srednjoškolac, živ se začudim kad ga vidim. Njihova generacija kao čitaoci knjiga više ne postoji. Čitanje više nije dovoljno privlačno u obilju svih drugih sadržaja, mnogo im je zanimljivije igrati neke igrice ili kačiti slike na Instagram nego čitati.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 PXFktkqTURBXy8yOWU2MDBiNGJmOTk5ZjE5MTI0MWVhYjFiNjhmMTdjNS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA


Ovde ste kao koscenarista filma „Ustav Republike Hrvatske“. Pošto razgovor radimo uoči premijere, voleo bih da mi naknadno odgovorite kako je prošla.
- Nema potrebe. Ubeđen sam da će film biti dobro prihvaćen. Mi smo ga prvi put prikazali na jednoj privatnoj projekciji na Salašu 137 kod Novog Sada, gde smo Rajko i ja u maju prošle godine boravili nedelju dana i napisali poslednju verziju scenarija. Tu su bili naši prijatelji iz Novog Sada i Beograda, video sam reakcije, tako da ne strahujem od ove premijere. Pošto se ta cesta koja vodi ka salašu zove Svetski drum, šalili smo se kako smo tada tamo imali i svetsku premijeru.


U filmu lik Hrvata igra srpski glumac, Srbina hrvatski. Šta se tim htelo postići?
- Ništa. Mi smo, naprosto, samo tražili dobre glumce i da se potrefio neki iz Bosne i Hercegovine, igrao bi on. Nama je stalo do uspeha našeg filma, a o dobrobiti naših nacija neka drugi razmišljaju.


Film se predstavlja kao „ljubavna priča o mržnji“, a negde ste rekli da, kad pričamo ili pišemo o mržnji, onda pričamo o Srbima i Hrvatima. Kako je došlo do toga da odnosi naša dva naroda postanu personifikacija mržnje?
- O tome sam razmišljao u kontekstu istorijskih okolnosti tokom proteklih sedam decenija zajedničkih državnih okvira i fascinantno mi je da se ta mržnja i dalje ne smiruje iako više od dvadeset godina nismo zajedno. Izgleda da se ljudima sviđa živeti u tom blatu. Jednom delu ljudi se gnoj tih odvratnih emocija dopada, oni ga očigledno vole iako nema nikakvog razloga da se tako osećamo i da se mrzimo. Prilike u Srbiji ne utiču na prilike u Hrvatskoj i obrnuto, ali mi i dalje živimo u toj mržnji, koja je meni zbilja strašna i zaprepašćuje me. Osećam se obeshrabreno, zgađeno i malodušno. I o tome sam želeo pisati, a zapravo je prvobitna ideja bila priča o transvestitu i mržnji prema tim marginalizovanim kategorijama. Onda nam je sinulo da, ako već radimo priču o mržnji, zar nije najlogičnije da to budu Srbi i Hrvati. Bilo bi neprirodno zaobići ih. I tako se dogodila ta priča, za koju mislim da je važna jer je i ljudi u Hrvatskoj prihvataju, i to s nekom zahvalnošću. To je priča o tome kako bismo mi mogli živeti normalno i kako se možemo pomiriti s ljudima koji su drugačiji od nas, bilo u nacionalnosti ili u seksualnom opredeljenju. To je, na kraju, priča o tome kako bismo mi mogli biti bolje osobe i otud na kraju filma ljudi aplaudiraju. To znači da je ostalo ljudskog u nama ispod naslaga predrasuda i budalaština koje nam uništavaju život.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 FJfktkqTURBXy84MTQ4MTE5NGZhOGNiYzcxODhlMmMyYmVjYTNkNzM0NS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA



Koliko je ta mržnja iracionalna kategorija, nekad se naprosto zdravorazumski ne da objasniti.
- Mržnja je, u suštini, prirodna stvar, događa se u svim krajevima sveta i mi nismo u tome iznimke. Međutim, u korenu naše mržnje stoji činjenica da smo mi suđeni jedni drugima, i ispod te mržnje postoji jedna čudna i perverzna privlačnost i bliskost. Ilustrujem to jednim primerom. Pre nekoliko godina na Australijan openu potukli su se navijači Novaka Đokovića s navijačima Ivana Ljubičića. Oni su se tukli oko terena ne obazirući se na činjenicu da su ta dva tenisera prijatelji. Dakle, Srbi i Hrvati su izmislili navijačko nasilje u tenisu, to pre njih nije postojalo. Druga stvar, oni to čine u Australiji, u Melburnu, ogromnom gradu u kojem žive pripadnici barem stotinak drugih nacija. I nisu se potukli ni s Kinezima, ni sa Ircima ili s već kim, već su tražili jedni druge. To, zapravo, govori o jednoj dubokoj privrženosti. Po svakoj logici, oni se tamo u životu nisu trebali videti, ni Hrvat Srbina ni Srbin Hrvata, ali su se tražili. To je meni lepo i dirljivo.


Ima li šanse da nas to jednom prođe?
- Proći će, valjda. Mi smo upućeni jedni na druge i ne može meni niko reći da mi je srpska književnost isto što i norveška. Pa nije. Mi govorimo isti jezik i savršeno se razumemo - znate, moja dvanaestogodišnja ćerka se iskreno zaprepastila kada je otvorila nešto na „Jutjubu“ i shvatila da zna srpski. Mi ćemo uvek biti tu jedni pored drugih - dobro, oni pametniji će odseliti - i mislim da bi jednom i ta bolesna mržnja mogla da iščili.


A šta ćemo sa onim autošovinističkim crtama koje gajimo? Vi ste Ante, ali vam to nije pomoglo da vas u Hrvatskoj ne polivaju fekalijama, napadaju, nazivaju četnikom...?
- Širok je repertoar. Nedavno me neko u komentaru ispod teksta nazvao „jugo-bolesnik“, drugi me je nazvao „političkim Srbinom“ i tako... A ja se samo trudim biti pošten. Ja jesam Hrvat i baš u ovome što i kako radim mislim da sam dobar Hrvat i patriota. Mislim da je ovo što govorim u najboljem interesu mog naroda i moje zemlje: da ne treba da se mrzimo, da treba da se ponašamo kao pravi susedi, da treba da vodimo računa o srpskoj manjini u Hrvatskoj, da izbegavamo diskriminaciju... Sve što pišem, govorim i radim na korist je te zajednice ne bi li ta Hrvatska postala pristojna država, tako da se ne osećam izdajnikom i otpadnikom. Ali uvek ću stajati na strani manjine jer mi se čini viteški i plemenito braniti manjinu od većine.
- Prvo, kad gledam ove naše političare, prvo primećujem da su u poslednje vreme silno ljuti jedni na druge i stalno traže povod za neku kavgu. Razmišljao sam čemu to i zašto se ljute kad nema nekih racionalnih razloga za ta prepucavanja. I došao sam do zaključka da oni to namerno raspaljuju jer ništa bolje od toga ne znaju. lakše je raspaljivati mržnju prema Srbima, i obrnuto, nego se baviti nekim ozbiljnim poslom. Mi smo u puno ozbiljnijim nevoljama kojima bi se trebalo baviti, ali oni su lenji i glupi i ne znaju to rešavati. I onda u potrazi da nečim ispune to beskrajno prazno vreme koje imaju i da bi stvorili privid da oko nečega brinu, oni potiču svađe. I generalno mislim da su oni užasni ljudi. Po moralnim kvalitetima, obrazovanju, po svemu, oni su dosta beznačajni i ne vidim da je iko od njih došao na ta mesta i ušao u politiku zato što je želeo nešto napraviti. Ni u jednom od njih ne vidim ni trun želje da stvari budu bolje za sve, oni su tu da bude bolje njima.



Ko ima gore političare, vi ili mi?
- Mislim da je to mrtva trka.



Knjige za filmove
Ante Tomić je jedan od najčitanijih pisaca u regionu, živi i stvara u Splitu. Napisao je nekoliko romana, od kojih su najpoznatiji „Što je muškarac bez brkova“, „Ništa nas ne smije iznenaditi“, „Čudo u Poskokovoj Dragi“, a uspešan je koscenarista nekoliko filmova, među kojima je najpoznatiji „Karaula“, a aktuelan „Ustav Republike Hrvatske“. U oba filma režiju potpisuje Rajko Grlić.

blic.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Uto 25 Okt - 3:57

Певала сам фалш, најгоре што могу


На маестралан, комичан и сетан начин, најбоља глумица на свету отелотворила је још једну истиниту личност – најгору кабаретску и оперску певачицу на свету Флоренс Фостер Џенкинс


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Meril-Strip-u-filmu-Florens-Foster-Dzenkins


 Рим - Уколико за улогу Флоренс Фостер Џенкинс у истоименом филму Британца Стивена Фрирса глумица Мерил Стрип буде ускоро поново освојила номинацију за Оскара, биће јој то већ 20. пут и сигурно ће се међу америчким глумцима и глумицама чути оно фрустрирано: „О, не! Опет она!”
Уколико се деси да Оскара још једном и освоји, биће он четврти на њеној кућној полици. Тако је то када је Мерил Стрип друго име за глумачко савршенство, али и друго име за заробљеништво у успеху из чега одавно више нема бекства. Од ране младости па до своје сада већ 67. године највећи део провела је она као глумица – најбоља што је могуће бити – уз, према сопственом признању, сталну трему може ли стварна Мерил са својом личношћу таквом каква јесте да „испуни тог колоса од глумице Мерил Стрип, а да никог не разочара”. Тешко, иако слатко и изазовно бреме.
Представљање Фрирсовог филма на 11. Римском фестивалу и одавање почасти Мерил Стрип били су јединствена прилика да се чују и њене успомене: на прву освојену номинацију за Оскара за споредну улогу 1978. године за лик Линде у „Ловцу на јелене” Мајкла Ћимина, на првог освојеног Оскара за споредну улогу, за лик Џоане у филму „Крамер против Кармера” Роберта Бентона и на освојене Оскаре за најбољу главну улогу у филмовима „Софијин избор” Алена Пакуле 1982. и „Челична леди” Филиде Лојд 2011. у којем је отелотворила лик британске премијерке Маргарет Тачер...
Била је то и јединствена прилика за блиски сусрет с глумицом која би могла да одигра чак и ногу од писаћег стола а да јој гледалац до краја верује, која је сада и на комичан и на сетан начин отелотворила још једну истиниту личност – најгору кабаретску и оперску певачицу на свету, Њујорчанку Флоренс Фостер Џенкинс, лик који је у позоришној представи Јагоша Марковића играла Горица Поповић...
Играте сада времешну жену пуну страсти, ентузијазма, љубави према музици и певању, али жену с тако мало талента?
Мислим да овај филм и јесте о страсти, свим врстама страсти. И према послу и према партнеру, али и о томе шта све радимо у име љубави подржавајући једно друго и о томе шта нас држи у уметности и у животу. Да, мислим да је певање без страсти узалудно, а певање са страшћу а без талента је друга врста погрешног пута, али може бити и забавно и смешно.
Шта је вас инсписрисало и водило у путовању кроз лик Флоренс?
Никада до сада нисам имала улогу као што је ова. Радила сам многе припреме, чак и оне да певам најгоре што могу. Верујте, и то је веома тешко научити да произведеш такве фалш звуке и да створиш глас који је Флоренс створила и чула у својој глави. Мислим да ми је у томе помогло једно сећање на композитора Џорџа Гершвина који је током компоновања певао, што је звучало океј, али није било ни примаћи оном како су после његове композиције певали други с много моћнијим гласом.
Ви знате да певате, видели смо то и чули и у филмовима „Кућни пријатељ из прерије” и хиту „Мама миа”?
С 12 година сам певала „О света ноћи” на енглеском и француском када је један господин препоручио мајци да ме води на часове певања из Њу Џерсија у Њујорк. Две године сам школовала глас да бих ипак одлучила да ми се више свиђа да будем школска чирлидерсица тамо где су дечаци и да почнем да пушим.
За Флоренс је уметност извор радости и важности живота, а вама?
Исто је са мном и са сваком женом коју сам имала среће да портретишем као глумица. Ту радост нисам изгубила. Ја волим, баш волим ово што радим! Сваку жену морам да браним, да покажем њен живот, да вам покажем шта о њој знам. Ту сам за њих, без обзира на то да ли је реч о мирним или жустрим ликовима. Свако заслужује своје место и ја имам намеру да тако стално радим док год ме буду бирали за улоге.
Немате намеру да постанете и редитељ?
Не. Немам намеру да будем редитељ, поштујем оне који могу да раде обе ствари, да играју и да режирају. Одувек сам волела да глумим, да будем предмет субјективности. Не сматрам то послом већ задовољством, да долазим стално из другачијег света, да будем на различитим местима, да будем у свету чудеса што сам желела још од детињства и мислим да сам то научила од моје баке која је била веома занимљива особа. Свако жели да буде талентован, ја сам само једна од таквих.


Сањали сте о оваквој каријери и трајању када сте били млада глумица?
Замишљала сам наравно успешну каријеру као и сви други млади глумци, али сам тада мислила да бих у овим годинама у којима јесам сигурно већ нестала. Јер, одувек је постајала та свест о томе да толико мало има улога за жене у њиховим шездесетим или седамдесетим годинама, зато што сценаристи углавном не знају шта да напишу о женама изнад 40 година. Данас ипак има више могућности него некада. Телевизија се више отворила ка глумицама „у извесним годинама”.


Јесу ли сви филмови велика илузија?
Филмови су илузија зато што нам је она потребна, јер бисмо у супротном живели у свету документарности и пожелели да се убијемо. Мислим да је илузија лепота, уметност, занат, нешто веома важно. Живим ли ја у свету илузија чак иако имам четворо деце? Живим, јер ми је као и свима другима прекопотребна.


Било је улога које нисте добили?
Јесте. Волела бих сам да сам ја играла у филму „Слатки снови” и тумачила лик Петси Клајн, али признајем да је Џесика Ланг урадила то тако добро, фантастично. Но, ипак никада нисам опростила редитељу Карелу Рејсу што ме није одабрао.


А редитељ с којим нисте радили, а страшно бисте волели?
Мартин Скорсезе. Волела бих када би се он одлучио да у својим филмовима има већи простор за женске улоге. Можда и за мене.


Фестивалски омаж преминулом Мајклу Ћимину, заједно смо гледали инсерт из „Ловца на јелене”, какве су ваше успомене на тај филм?
Да сам га радила готово пре пола века, ха, ха! И увек се сетим, боже како је Роберт де Ниро тада био леп! Али, сетим се и тога како смо се сви осим њега знојили у тој скученој и преврелој приколици у сцени мог и његовог сусрета и загрљаја. Сви, осим њега који је имао увек тако врхунску контролу над собом да се није чак ни знојио. Сећам се и да су Мајкл Ћимино и директор фотографије Вилмош Жигмонд седели иза камере само у гаћама, а ја сам у дебелом џемперу сва знојава плакала и плакала, наравно не због њихових гаћа.


Који вас је редитељ највише укротио?
Ја сам неукротива! Питајте и мога брата који је овде са мном у Риму, рећи ће вам исто. Толико је редитеља то покушавало, Алтман, Полак, Ћимино. Многи од њих, тих вољених редитеља су отишли, тако да ћу ја ипак имати последњу реч.


Увек сте били и штићеник филмских критичара?
Не читам критике јер никада не знате одакле ће вас заскочити нечим што ће вас заболети, нарочито данас када је забављачки, жути журнализам у пуној снази и напада твоје лице, твоје године, твоје мисли, породицу. Увек сам била заштићена људима који ме воле, они никада не критикују оно што ја радим. Рецимо мој муж, он увек хвали и назива ремек-делом све што му ја скувам. Ха, ха. Али, тачно је, може се рећи да су ме некако критичари увек штитили...


Можда зато што сте савршена глумица?
Никако због тога, никада није реч о савршенству. Толико сам пута била несавршена.


Када то и где?
Рецимо, у филму „Жена француског поручника”. Никада нисам била до краја задовољна како сам одиграла лик Саре односно Ане. Тачно је да сам у потпуности дала себе том лику, али сама структура била помало вештачка јер сам била глумица која игра жену француског поручника, а у исто време и америчка глумица која игра британску жену. Ту је нешто било погрешно.


Глумачка храброст је већа када си млад?
Можда, али наравно да верујем у зрелост, у године када си свестан да можеш да будеш све бољи и бољи.



Жене и свет


У „Гвозденој леди” ви као Маргарет Тачер кажете већинско мушким парламентарцима да је важније шта говорите него како говорите?
То је тај проблем са свеприсутним сексизмом на свим нивоима. Свака је жена доживела посебну врсту презира када је на месту „које није за њу” и где „не би требало да буде”. Готово сви људи кажу Хилари Клинтон: „Не причај тако гласно! Буди атрактивнија!” Хоћу само да кажем: молим те слушај шта говорим, а не како говорим. Мислим да свака жена политичар пролази кроз сличан „надзор” и зато сам имала разумевање за свет Маргарет Тачер, а то није био пријатељски свет према женама. Као што ни данас није пријатељски настројен према женама које желе да буду лидери...


Аутор: Дубравка Лакић

politika.rs













"Treba otimati radost danima koji beze "
 Majakovski
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

malalila

Ženski
Poruka : 52047

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610Pet 11 Nov - 2:36

Evolucija, uloga špice, muzike, stil, metafora


u filmovima Aleksanndra Petrovica i uopšte


Razgovor sa novinarom Slobodanom Novakovićem, pred festival u Puli gde je prikazan i nagrađen film Tri. Objavljen u listu MLADOST Beograd
Preuzeto iz knjige 1950-1965 novi film, Aleksandar Petrović 
Institut za film

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Aleksandar-petrovic-i-slobodan-novakovic-300x273

Evolucija u filmovima Aleksandra Petrovića:


S.N.: Posmatrajući u razvojnoj liniji vaše igrane filmove (od Dvoje, pa preko Dana do Tri), možete li nešto reći o svojoj rediteljskoj evoluciji?

A.P.: Ne bih se složio da je reč o evoluciji. Dvoje su stilizovan film, samo prividno realističan. Svesno sam uprošćavao stvari, da bi im dao opšti kakrakter. Ukratko, taj film je slika krhkosti odnosa izmađu čoveka i žene. Dok je Dvojetematski jasno određeno, Dani su kompleksniji, polivalentniji – oni su, dakle, jedan više otvoren i nedovršen film. Nije prema tome, reč o nekoj evoluciji, nego o primeni sredstava adekvatnih temi: kad hoćete da kažete jednu završenu misao, upotrebljavate precizne i konačne izraze, a kad govorite o nečemu fluidnom, više ste aluzivni nego određeni.

Uloga špice:

S.N.: Pođimo od «špice». Čini mi se da ona u vašem filmu ima posebnu funkciju. «Š*****» je, recimo, u filmu Dvojebila skoro celina za sebe?


A.P.: Kod mene se izgled i funkcija «špice» mogu vezati za moj rad na dokumentarnom filmu. U filmovima Dvoje iTri, naročito, «špice» su mali dokumentarni filmovi o temi filma. 

S.N.: Naročito je sugestivna «š*****» u filmu Tri, jer se njome odmah nameću osnovna raspoloženja i atmosfera. Zašto ste se odlučili za seriju veoma ekspresivnih statičnih fotosa koji prikazuju užase ratnih razaranja?


A.P.: Ovde je «š*****», u isti mah, i jedna od komponenata koje formulišu temu. Prava tema filma Tri je rat i tragedija čina umiranja u ratu. Kroz «špicu» se, u nizu statičnih fotosa, prikazuju opšte strahote rata, a time se posredno sugerira opšti karakter tragičnosti umiranja u ratu. Smrt je u ratu (onako kako je doživljava jedan revolucionar u mome filmu), podjednako tragična i kad se umire, i kad nas okolnosti nagone da sami ubijemo. Pošto nije jednostavno ubiti, čak ni onda kad si u pravu, na svoj način je strašno i biti kažnjen i kažnjavati. Ovako shvaćena smrt u ratu, postaje opšta strahota rata, a «š*****» je samo jedna od komponenti koje formulišu temu.

Uloga muzike:

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Uloga-muzike-aleksandar-petrovic-300x169

S.N.: Ako govorimo o dramaturškoj funkciji «špice» u vašim filmovima, mogli bismo govoriti i o dramaturškoj funkciji muzičke pratnje, najpre u filmu Tri?

A.P.: Ideju «špice» u filmu Tri, svakako, formuliše i muzička pratnja filma, jer se «tugovanka» koja ide kao pratnja «špice» javlja ikao krajnja zvučna poenta filma. Pogledajmo detaljnije: muzička pratnja smrti u ovome filmu je «bubanj», onaj koji prati igranje ciganske mečke u prvoj priči. Time se, očigledno asocira na ono animalno što i jeste uzrok ubijanja u prve dve epizode filma. U trećoj priči, međutim, koja govori o jednom streljanju posle rata, opet je varirana tugovanka iz «špice» – to znači da ova smrt nije inicirana animalnim, već je odraz opšte tragičnosti rata, one tragičnosti fiksirane fotosima iz «špice». I može se slobodno reći, da je ta treća smrt u filmu najtragičnija, jer je tragična i za onoga koji kažnjava, i za onoga koji podnosi kaznu. Šta bi bio zaključak?… Iskustvo istorije nas uči da je rat najstrašniji oblik rešavanja ljudskih odnosa – u tome smislu film Tri je antiratni, deluje kao opomena. Eto, vam, na jednom konkretnom primeru, dramaturške primene muzike u filmu. A to će reći: s muzikom treba baratati kao sa ravnopravnim činiocem filma, dovodeći je u sadržinske relacije sa slikom. Ideju filma, dakle, treba realizovati iz svih elemenata filma. 

S.N.: Muzika tu, zar ne, prestaje da bude onaj emocionalni ton koji prati radnju, nego je ravnopravni saučesnik u ostvarenju dramatičnosti filma?
A.P.: Dabome.

S.N.: Kod vas postoji i težnja za grupisanjem muzičkih tema u u jednome filmu: film Dvoje preplavljen je, s određenom namerom, banalnim šlagerima, a uz Tri ide isključivo ciganska (paganski intonirana) muzika? 

A.P.: To je pitanje očuvanja čistote stila. Mislim da sam u filmu Tri to najviše postigao.

Stil:

S.N.: Pa ipak izgleda da su ove tri priče režirala trojica različitih reditelja, bar što se stila tiče?

A.P.: Stilska faktura svake od tri epizoda uslovile su osobenost samog zbivanja i ambijenta. Karakter scene oblikovao je i njen filmski izrarz: prva i treća priča su statične, u scenskom smislu (odigravaju se na jednom mestu), a druga priča je sva u pokretu akciji, i ona predstavlja neku vrstu luka omeđenog pomenutim epizodama koje, u stvari, imaju funkciju tegova koji zatežu luk.


...........................
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture   Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 3 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Anegdote o poznatim ličnostima
» Zanimljivosti o poznatim građevinama
» Emisije iz kulture i umetnosti
» Hramovi kulture u Nemačkoj
» Putevi kulture
Strana 3 od 8Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Kultura-