Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 20 Maj - 20:55
Intervju Mile Kekin :
Moj novi album je skloniste od idiota
( index.hr )
MILE KEKIN prije nekoliko dana izbacio je svoj prvi samostalni singl "Reno 4", a za kraj godine sprema i prvi samostalni album koji će se razlikovati od svega što je dosad radio. Povodom izlaska novog materijala, Mile je za Index otkrio zašto ga u posljednje vrijeme nije bilo u javnosti, kako je došlo do odluke o solo albumu, zbog koje se pjesme i dalje naježi na koncertima, ali i još mnogo toga.
Kako je pala odluka da krenete u solo glazbene vode? Što to znači za Hladno pivo?
Za Hladno pivo to ne znači previše, a za mene puno. Već prije godinu dana smo se dogovorili da ćemo 2017. provesti na solo projektima kako bi 2018. proslavili 30 godina benda. Naš klavijaturist Deda je također izdao solo album, ostali su kupili elektro opremu, rade svoju glazbu, sviraju s drugim glazbenicima, a usput nastupamo na koncertima i dalje. Ove godine ćemo tako po prvi put zasvirati u London, Cirihu, Berlinu, Amsterdamu, a ponovno ćemo svratiti i u Dublin. Sve to možemo zahvaliti našoj vladi i mjerama zapošljavanja naših mladih ljudi van Hrvatske.
Prvi singl se zove "Reno 4" i otkrili ste da je autobiografska, u njoj pjevate o svojim studentskim danima, ljubavi i glazbenim počecima, poželite li se nekad vratiti u to vrijeme i što najviše pamtite iz tih dana? Žalite li za nečim?
Naravno da se ponekad poželiš vratiti u vrijeme kad si imao 20 godina. Tko ne bi opet htio biti čupav, slobodan bez obveza, planova, kredita... Ipak, ne mogu reći da žalim za tim vremenima. Više se radi o nekoj vrsti slatke nostalgije za slobodom. Žalim što nisam tada još malo više putovao i malo manje se zamarao glupostima.
Jeste li dana drugačiji Mile Kekin nego što ste bili tada i, ako da, što se promijenilo?
Prije sam bio glasniji, bahatiji. Sad sam samokritičniji i skuliraniji, čini i se. Ali samo dok se ne popnem na binu. Onda sam opet glasan i bahat.
Uskoro planirate izdati i samostalni album, kakve pjesme će se naći na njemu? Je li to novi materijal koji ste napisali u ovom vremenu ili se radi o nekim starijim stvarima koje ste držali za sebe dosad?
Ove pjesme su baš pisane za solo album. "Reno 4" je jedina pjesma za koju bi se moglo reći da je stara, krenuo sam je pisati prije više od desetljeća i ostala bi nedovršena da nisam kupio baterije za diktafon. Čim sam je čuo znao sam kamo trebam ići s tekstom i znao sam da imam prvi singl.
"Tematski će to biti moja intimna priča, bit će to pjesme o meni, a ne toliko o svijetu oko mene", rekli ste o albumu - znači li to da ste se zasitili pisanja o društvenim pojavama i situacijama? Prva mi na pamet pada "Ja nisam vaš" koja je snažno odjeknula u javnosti, no nakon toga više nismo dobili takav odgovor na stanje u Hrvatskoj od vas (a, vjerujem da ćete se složiti, bilo je svega).
Ma tko se normalan nije zasitio dnevne politike? Puna mi kapa svega. Bježim od Dnevnika kao oparen. Naravno da ću izaći na izbore kao što idem na sve suvisle demonstracije ako sam u Zagrebu, ali mi treba i malo mira. Zato radim na ovom albumu kao na nekom malom skloništu od idiota. Što naravno ne znači da i dalje "nisam vaš" - i dalje sam ljevičar, antifašist i sve drugo što ide uz to. Samo mi je trenutno fokus na nečem vrlo osobnom.
..................
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 20 Maj - 21:00
Već ste dugo na sceni i prošli ste mnogo toga, mislite li danas da glazba može mijenjati društvo? Dopire li glazba danas do ljudi?
Možeš malo utjecati na stavove kod mlađih ljudi, probuditi im želju da preispituju svoje stavove. Ali samo ako nisu već previše zatrovani mržnjom, dogmama i novokomponiranim svetinjama.
Jeste li vi sami ili Hladno pivo nekad imali problema zbog vaših stavova koje ste iznosili javno? Ne. Svi nas vole. Toliko da je to ponekad zastrašujuće. Šalim se. Ma naravno ima i onih koji nas ne mogu smisliti, ali kao što Kurt Cobain ono reče: "Bolje da me mrze zbog onog što jesam, nego da me vole zbog nečeg što nisam."
Najavili ste i da će novi album biti posveta vašim glazbenim uzorima. Tko su ljudi koji su vas inspirirali da se počnete baviti glazbom i koga danas cijenite od glazbenika? Puno njih, ali ako bih morao izdvojiti one koji su najviše utjecali onda su to Springsteen, Dylan, country glazba, Waits, Azra, Čorba, *********, Idijoti... Od svih njih mi je Springsteen i dalje apsolutni megacar. Poslije Ramba, naravno.
Od svih pjesama koje ste izdali i napisali, koja vam je najdraža i zašto? Uf , teško pitanje, dosta se toga skupilo. Možda "Firma" sa zadnjeg albuma HP-a. Mislim da sam tu u tri minute uspio stisnuti 25 godina, što nije lako. I dalje se ponekad naježim kad je izvodimo uživo.
U posljednje vrijeme kao da ste se malo povukli iz javnosti, nisu se mogli vidjeti vaši medijski istupi niti intervjui, znači li to da vam je dosadila stalna pozornost javnosti? Kad radim na novim pjesmama onda se maknem iz javnosti. Do kasno šarafim po pjesmama, imam probe, sviram i vodim nekakav, nazovi normalan, obiteljski život. Onda kad nešto novo izađe, izađem i ja iz svoje sobice. Ne vidim smisao da zamaram pučanstvo svojom pojavom ako ne mogu pričati o novim albumima, pjesmama ili bar ulogama. Ostatak mog života je užasno dosadan.
Osim novog albuma, što još možemo očekivati od vas u budućnosti? Ne previše. Osim možda još ponekog novog albuma. Kažu da su velika očekivanja uzrok svakog razočaranja. Zato - smanjite očekivanja i ima da vas oduševim.
Ivana Ramic / index.rs
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sre 7 Jun - 11:28
Miki Manojlović: Nisam očekivao povike "vrati pare", to me vređa
Razgovor sa proslavljenim glumcem Predragom - Mikijem Manojlovićem rađen je u Radionici integracije, dan nakon zatvaranja 62. Sterijinog pozorja i pred premijeru predstave "Kos" Davida Horovera u njegovoj režiji, koja je 8. juna u tom (nezavršenom) prostoru na novoj adresi (Savska 9).
- Predstava "Kos" se bavi ambivalentnim tamnim, stranama čoveka, često vezanim i sa seksualnošću. Komad je napisan 2006. i postoji više postavki na raznim evropskim i američkim scenama. Šta me privuklo - introspekcija dva pola, ženskog i muškog, preispitivanje potreba, instinkta, osvešćenih potreba i onih drugih tamnih. Ambivalentna, složena drama. Nisam mogao da je režiram i igram u isto vreme. Preteško bi bilo, nisam se usudio - kaže Manojlović na početku razgovora dodajući da uloge tumače Boris Isaković i Sonja Kolačarić.
- Predstava "Kos" se bavi ambivalentnim tamnim, stranama čoveka, često vezanim i sa seksualnošću. Komad je napisan 2006. i postoji više postavki na raznim evropskim i američkim scenama. Šta me privuklo - introspekcija dva pola, ženskog i muškog, preispitivanje potreba, instinkta, osvešćenih potreba i onih drugih tamnih. Ambivalentna, složena drama. Nisam mogao da je režiram i igram u isto vreme. Preteško bi bilo, nisam se usudio - kaže Manojlović na početku razgovora dodajući da uloge tumače Boris Isaković i Sonja Kolačarić.
Ipak, kako bi ste se osećali kao glumac da ste recimo igrali u nekoj predstavi a žiri rekao da nema nagrada? - Mi smo kao žiri dali nagradu svima. Nije ironija. Zašto svima - vidimo mi napore, vidimo recimo skupnu igru u predstavi po Ivi Andriću, vidimo zalaganja i u drugim ostvarenjima, svesrdna zalaganja srazmerna daru i mogućnostima... Ali, Pozorje nije smotra nego takmičarski festival, a ako je takmičarski mora da postoji kriterijum. Izabrali ste žiri i on je doneo odluke kakve je doneo. Što se mene tiče, pa nisam ja glumac da bih dobijao nagrade nego zato što imam zahteve nad sobom, sa svakom ulogom, sa svakim danom, visoke zahteve. Dobio sam sve nagrade zato što ih nisam ganjao nego sam davao sve od sebe u procesima stvaranja, pa je to neko prepoznavao, ili nije bilo prepoznato, bilo je i takvih situacija.
Vaše obrazloženje u večeri zatvaranja praćeno je zvižducima, povicima, negodovanjima...
- Naravno da sam znao, svi u žiriju smo bili svesni da će odluka izazvati neke reakcije. Nisam očekivao povike “vrati pare”. To me vređa. Da je ovo rađeno za pare koštalo bi mnogo više. Što rekla Isidora Žebeljan, kad god sam pokušala nešto da uradim, da pomerim - nadrljala sam. Reakcije su delovole da su većim delom organizovane, iz mraka... Da sam iz ne znam kog razloga hteo u tom smislu da organizujem grupu negodujućih ljudi bilo bi bolje, sa smislom.
Opšta je ocena da je odluka politički motivisana? - Ta priča o političkoj pozadini je spin. Spin koji je krenuo pre nego što je odluka doneta. Valjda da se tako dobije na značaju ako neko nagradu ne dobije. U ovom slučaju zasluženo. Spinera ima više i neću ih ovom prilikom imenovati. Kojoj to politici u Srbiji odgovara ovakav događaj? Nijednoj.
Zašto ste se odlučili za presedan a ne za neki drugi vid ukazivanja na probleme? - Mislim da Sterijino pozorje mora dobiti bolji format. Ne može biti da Šabački festival bude bolji od Sterijinog. Ili može kao što vidimo. Sad će opet neko da me optuži za politiku. Šta je cilj? Cilj je da stvaramo i gledamo najbolje predstave, i po delima domaćih pisaca kad ih ima. Ne znam odnose u Novom Sadu, pa ne znam zašto je grad Novi Sad dao samo milion dinara za festival. Da Ministarstvo kulture Srbije nije dalo kintu, ne bi bilo festivala. Sad će opet neko reći - politika. Ali to je istina. Sve ovo treba da potakne odgovorne, misleće ljude na analizu. Mislim da su naše odluke jasne, jasno formulisane i da će dati doprinos unapređenju Sterijinog pozorja. SOS za postojeće stanje u pozorštima. Uzroka ima puno. Jasno progovorite o njima.
"Kos" i "Kralj Lir" Šta je ključno za komad "Kos"? - Komad je o pedofiliji, o vezi između čoveka preko 40 sa trinaestogodišnjom devojčicom, vezi koja je trajala. Analiza zloupotrebe žene, u ovom slučaju mlade žene, nezrelog bića koje u mnogo godina kasnijem susretu pokušava da otkrije šta se to desilo. Kaže, na primer, u jednoj replici: Na sudu su mi rekli da sam imala nedostojne želje odraslih... U tom kasnijem njihovom susretu on je čovek koji je promenio grad u kom živi, promenio ime... Ona ga pronalazi da tu stvar objasni sebi, da bi sama sa sobom mogla da živi. Vidimo kleš, zagrljaj. Vrlo je složeno i ambivalentno. "Kos" se odvija u ruiniranoj, zapuštenoj prostoriji, te može da se igra u ovom nezavršenom prostoru “Radionice” i u sklopu programa “Radionice” za koji nismo dobili podršku EU, a jesmo grada i republike, što nije dovoljno, ali eto, možemo da radimo. Predstava je deo našeg godišnjeg programa “Udarac”, čiji je fokus na svakovrsnom nasilju nad ženskim polom. U tom okviru je i projekat “Hrabre žene putuju kroz vreme”, koji se bavi ženama iz naše istorije koje smo nepravedno zaboravili. Još uvek živimo u nepravednom vremenu, vremenu disbalansa polova, a položaj žene u njemu jeste goruća tema.
Nismo li po pitanju položaja žene nazadovali u odnosu na socijalizam? - Između ostalog, zbog legitimizacije bahatosti, pada kulturološkog nivoa, drastičnog porasta i popularizacije primitivnosti. Na sajtu HNK Zagreb objavljeno je da sledeće sezone rade “Kralja Lira” i da vi igrate naslovnu rolu? - Tako je.
blic.rs
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Uto 11 Jul - 21:50
Miloš Radović: Ko zaposli čitav narod u državnoj službi, vladaće večno
Miloš Radović je specifična ličnost naše kulture i filmske umetnosti. Naizgled
snima retko, piše retko, obraća se javnosti retko, ali svaki put, bilo da je
u pitanju film, predstava ili intervju, imao je šta da kaže na originalan i
nepretenciozan način.
Kakav je bio i u ovom razgovoru, strog i autoironičan. Onaj ko će reći “Svako ovde ima više mogućnosti nego talenta, i sam sam među njima”, može se osvrnuti i na dostignuća nas ostalih.
Ko vam je usadio tu strogost, zar ne bi bilo lakše nekad reći neku lepu o sebi, većina samo o sebi i priča?
– Moj otac je bio vrlo strog, i prema sebi i prema drugima. Teško je stvarao, mučio se, porađao se dok je pisao. Sedeo je satima nad one tri-četiri rečenice u emisiji „Beograde, dobro jutro”, bio nezadovoljan, plašio se banalnosti, mrzeo je glupost. Kriterijumi su mu bili visoki, nije ni on uspevao da ih ispuni a kamoli mi, deca, običan narod. Stalno je bio ljut i neraspoložen, razočaran u naše tanke kvalitete, u brojne slabosti. Vrlo rano me je upozorio da mi je talenat mali, ali da bih napornim radom i marljivošću mogao da postanem solidan čovek (što je takođe lepo zvanje). Nažalost, uz manjak talenta ja sam bio i lenj. Sve u svemu, ni po jednom merilu nisam zadovoljavao stroge radovićevske propozicije. Nije ni on, ali je sebi lakše opraštao. Isto to se desilo i meni. I ja sam strog bez pokrića. Tražim mnogo a dajem malo. Sramota me je što sad to pričam u novinama, ali neko od Radovića mora to jednom da prizna. Dosta smo se izvlačili i lažno predstavljali.
Filmografija i bibliografija, mereno jedinicama, nije vam velika, ali su svi filmovi,
serije i pozorišne predstave bile pun pogodak i sve je valorizovano nagradama
na prestižnim festivalima, a vi ste nekako u filmskom svetu ostali po strani.
Da li niste hteli ili niste umeli da radite na svom marketingu?
– Možda će ispasti da se sad prenemažem, ali je činjenica da imam mnogo više nagrada nego dela. To nije logično ali je tako. Moglo bi se reći da sam preplaćen za ono što sam radio. Ali i pored toga, stvari su došle na svoje mesto u mom slučaju. Ja sam po strani, kako vi kažete, upravo onoliko koliko sam zaslužio. Možda i manje. Ja sam malo radio (bez obzira na sve to što vi nabrajate) i za taj mali rad pripada mi baš to mesto. Neko stroži spustio bi me i par mesta niže. I to je sasvim realno. Meni je tih nekoliko filmova koje sam snimio vratilo mnogo više od onoga nego što sam u njih uložio. Nije ovo skromnost, ni prava ni lažna. Čuo sam da to u „Blicu” ne prolazi (osmeh).
Iako „Dnevnik mašinovođe” priča priču o usudu tih ljudi kojima je suđeno da tokom karijere ubiju nekog na prugama, da li ste razmišljali i o tome što nam ti vozovi idu istim brzinama kao i pre sto godina? Da li ste razmišljali o tome kako su neki ljudi uspeli da u crnogorskim vrletima i u ono doba izgrade prugu i naprave podvig, a mi nismo u stanju ni da je održavamo… Na koji smo to slepi kolosek zapali i zašto?
– Bio sam u Holandiji na filmskom festivalu, projekciji je prisustvovala nekolicina holandskih mašinovođa. I priđe mi jedan od njih posle filma, pita me: “Je l‘ vozovi u Srbiji stvarno ovako izgledaju ili ste ih pravili za film?” Ja kažem: “Pa, naravno da smo ih pravili za film!” Ne smem da mu kažem istinu. Nisam patriota, ali me je ipak sramota. Ne smem da mu kažem ni da se toliko kralo da je čudo da je i ovo ostalo. Ne samo na železnici nego svuda. Kralo se, pljačkalo, varalo, ugrađivalo, podmetalo, izmicalo, muvalo, klepalo, lapalo, na svako slovo azbuke postoji po jedan glagol koji predstavlja krađu i prevaru. Krade se i u svetu, ali tamo ima više pa bude i za lopova i za pokradenog. A ovde se uvek ukrade SVE. Jer ima malo. Lopov kad odnese – ne ostane ništa. A onda dođe sledeći lopov i odnese i to ništa. Naivno verujem da razmere besramnosti i nezasitosti nisu bile tolike u mojoj praotadžbini Jugoslaviji. Ili je ruka bila čvršća ili je narod bio pošteniji. Ali svejedno, današnje najviše društvene vrednosti (bogatstvo, političke veze, bilo kakve veze, kombinacije, sudovi u šaci, zatvori bez brave) tada su bile nezamislive.
Ovde se kralo, pljačkalo, varalo, ugrađivalo, podmetalo, izmicalo, muvalo,
klepalo, lapalo. Na svako slovo azbuke postoji po jedan glagol koji
predstavlja krađu i prevaru
Naričemo za kulturom, svako na svoj način a čini mi se – osim nekoliko istinskih entuzijasta – sa krokodilskim suzama u očima a najviše iz nekih najutilitarnijih poriva. Šta se dešava sa srpskom kulturom?
– Ili ja ne pratim dovoljno ili stvari sa kulturom ne stoje baš tako loše. Pričalo se prošle godine kako vodeća pozorišta neće imati para ni za dve premijere godišnje. Ja vidim da ih imaju po deset. Filmski konkursi su tri-četiri puta godišnje. Festivala je bezbroj, ove godine smo stigli do magičnog broja od 400 književnih nagrada godišnje! Dva državna TV programa, drugi i treći, skoro u potpunosti su posvećena kulturi. Pitanje je, u stvari, da li imamo dovoljno talenta za toliku proizvodnju…
Kako ste doživeli ono što se dogodilo na Sterijinom pozorju u Novom Sadu? Kako komentarišete odluku žirija da ne dodeli nijednu nagradu konkretnoj predstavi. Pije li vodu objašnjenje da su hteli da upozore na prosek?
– Bio sam zatečen. Ne znam šta me je više uvredilo – odluka ili obrazloženje. Osećao sam se poniženo, kao gledalac, kao neko ko se, s vremena na vreme, bavi kulturom. Ako su članovi žirija hteli da upozore javnost na stanje u savremenom srpskom pozorištu – onda su to mogli jednostavno da kažu. Da dodele nagrade u okviru godišnje produkcije (što im je bila dužnost) i da potom izraze nezadovoljstvo trenutnim ili višegodišnjim stanjem. Ovako, ponizili su svoje kolege, uvredili nedužnu publiku, učinili presedan, ali sraman. Verovatno su pravi razlozi, kao i uvek ovde, bili pretežno političke prirode. Predstava koja je bila najbolja bila je politički nekorektna ili nepodobna, žiri se nije usudio da je nagradi jer nije želeo da se zamera. Kompenzaciono – nagradio je publiku i sve učesnike. Efektan autogol.
.....................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Uto 11 Jul - 21:54
.............
Život promišljate minuciozno, bilo da o njemu govorite kroz intervjue, bilo kroz vaše stvaralaštvo. Imate li odnos prema političkoj stvarnosti u kojoj smo se našli? Filmskim jezikom, kakvi su nas ovo likovi zapali?
– Ko želi da uvek bude u pravu, mora često da menja mišljenje. Tu konstataciju čuo sam jednog jutra na Studiju B. I još i danas otkrivam mnogobrojna značenja te duhovite opaske. Ali narod se ne zamara toliko, ne zamara se prevelikim razmišljanjem. Jednostavno, narod veruje Vučiću zato što ustaje rano, što radi mnogo i što ne krade, on lično. Narodu neki zameraju što trpi autokratiju. Prvo, narod ne zna šta ta reč znači. Drugo, narod voli da se zna ko je gazda, ko komanduje. Narodu zameraju što trpi partijsko zapošljavanje. Narod ne trpi, narod uživa u blagodetima partijskog zapošljavanja. Šta još narod voli? Narod voli što će se kad-tad država pobrinuti za njega. Naš lenji narod to najviše voli. I uvek će za to glasati. Narod voli što se SNS uvećava, iz dana u dan. Kada bude imao milion članova ili dva miliona, tada će svaki čovek imati šansu da ima nekog svog u partiji, a taj njegov će imati strinu na železnici ili tetku u pošti i – eto njemu stalnog radnog mesta. Vladar koji zaposli čitav svoj narod u državnoj službi – vladaće večno.
Sa ocem sam glasno ćutao
Čemu bi se i gde danas smejao vaš otac Duško Radović? Na ovom današnjem Studiju B – teško?
– Pomenuo sam danas više puta oca, ne znam da li je baš toliko zaslužio. I kao pisac i kao roditelj. Ne znam kakav je Studio B danas, malo gledam televiziju. Verovatno je daleko od one male, slobodarske radio stanice na vrhu „Beograđanke”. Ali ostala je legenda, i to je nešto. Sećam se kako sam tamo odlazio često da bih video oca, jer se retko pojavljivao kod kuće. Bila je to jedna ćumez-kancelarija, ne veća od četiri kvadratna metra, prepuna dima, sa divnim pogledom na Dunav i Savu. Ja bih došao, poćutali bismo desetak minuta, i ja bih otišao. Uvek me je zaustavljao na vratima i pružao mi pare. To su bile pare za provod, za samovaspitavanje, za uspomenu, kao jedna vrsta materijalizacije očinske ljubavi. Na neki način, Duško je celog sebe trošio u literaturi koju je pisao, tako da mu nije ostajalo mnogo za nas. Kajao se zbog toga, nekada i javno, ali ništa nije mogao da promeni. Bio je slab, vadio se na to. Jednom je i priznao: “Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.”
O Novaku Đokoviću
Svojevremeno ste se u Ninovom upitniku na duhovit način podsmehnuli našoj fascinaciji uspesima Novaka Đokovića. Da li ste ga, konačno, upoznali i kako tumačite odnos prema njemu danas kad je sišao sa trona, nadajmo se privremeno?
– Novak Đoković je mnogo učinio za nas. Svojim pobedama uneo je radost u naše sumorne živote, bili smo toliko puta srećni zahvaljujući njemu. U tom Ninovom upitniku ja se nisam podsmehnuo, ja sam samo skrenuo pažnju na to koliko nam sreće i radosti nedostaje. Gladni smo uspeha, pobeda, veselja, nikad tu potrebu nismo utolili. E sad, ima danas i onih koji cokću i odmahuju glavom na pomen Noletovog imena. To su oni koji su oduvek znali da on nije ništa naročito. Nervira ih kako se ponaša, nervira ih što deli srce šakom i kapom, a i Jelena se baš pokazala kakva je u stvari. To pričaju oni koji mrze sreću, koji ne vide razlog zbog kojeg bi narod trebalo da bude srećan. Kome se isplati da narod poveruje da sreća postoji. U čijem bi to bilo interesu? Ako smo mogli dosad da živimo bez sreće, možemo i odsad. Upravo sam, ovog trenutka, video da je Novak izgubio sa tri nula od Dominika Tima. Ali nije to Nole izgubio, nego mi nismo poverovali da je pobedio.
Od Kana, preko Moskve, do Los Anđelesa
Miloš Radović (1955), režiser i dramski pisac, diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i sin je slavnog književnika Duška Radovića. Za svoja filmska ostvarenja (dugometražne i kratkometražne filmove), kao i reklamne spotove, dobio je oko 60 nagrada. Za kratkometražni film “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K. K.” dobio je nagradu žirija u Kanu koju mu je uručio Iv Montan, film “Moja domovina” je dobio na desetine nagrada, poslednji “Dnevnik mašinovođe” nagrađen je u Moskvi i Los Anđelesu, a na odličan prijem kod publike i kritike je naišao “Pad u raj”, Radovićev umetnički odgovor na NATO bombardovanje Srbije.
Ranko Pivljanin
Blic
Poslednji izmenio malalila dana Sub 3 Feb - 3:37, izmenjeno ukupno 1 puta
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Pet 14 Jul - 18:25
Lena Kovačević:
Nikakva karijera ne može da odagna osećaj usamljenosti
Polako skupljam pesme za novi album...Neću žuriti, jer bih volela da napravimo nešto jako dobro, a za sve što je dobro potrebno je vreme, kazala je Tanjugu džez pevačica Lena Kovačević u porti Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru.
Nastup Lene Kovačević bio je deo programa kojim je 12. jula obeležen Petrovdan, krsna slava Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru.
Osim naše cenjene džez pevačice, u crkvenoj porti nastupili su, između ostalih, i Divna Ljubojević, "Neverne bebe", pevačka grupa "Moba", Nebojša Antonijević Anton iz grupe "Partibrejkers"...
Na početku razgovora Lena Kovačević nam otkriva ko je zaslužan za to što je nastupila u porti Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru.
"Otac Vlada Marković, koji je i organizator koncerta, prirastao mi je srcu, jer je od ove parohije, od ove crkve napravio nešto sasvim novo. Veliki brojh ljudi dolazi u Crkvu Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru i zbog toga mi je mnogo drago. Za sve aktivnosti koje je otac Vlada Marković osmisli ja sam tu", rekla je ona.
Kovačevićeva kaže da već drugi put nastupa na ovakvom događaju.
"Uradili smo zajedno i spot humanitarnog karaktera za crkvene kuhinje. Ponosna sam što smo prijatelji i što zajedno možemo nešto da radimo", kazala je ona.
Naša vrhunska umetnica napominje da često ima utisak da je u Srbiji mnogi tretiraju kao da se bavi klasičnom muzikom. "Jednostavno, mi nemamo dovoljno veliki medijski kapacitet koji može da pomaže umetnike kao što je Divna Ljubojević, koja je mnogo veća zvezda u inostranstvu nego u Srbiji. Mnogo ljudi u Srbiji prosto ne zna da se ja bavim džez muzikom. Koncerti poput ovog nikada neće biti konceptualno osmišljeni za veliku masu ljudi. Ovakvi koncerti su idejno orijentisani na intimnu atmosferu i manju grupu ljudi, što me čini radosnom kada treba da nastupim na ovakvim događajima, jer apsolutno odgovara mom muzičkom izrazu", kazala je Kovačevićeva.
O nepristajanju na kompromise u turbo-folk okruženju koje dominira u Srbiji, Lena Kovačević kaže da nema dileme da li je pogrešila.
"Nisam imala izbora. Moja ideja oko izbora profesije je uvek bila jedino da budem muzičar. Nema tu mnogo prostora za kompromise sa estradnim okruženjem koje je dominantno u Srbiji. Volela bih da se u narednom periodu više bavim originalnom muzikom i da steknem pesme koje će biti stvarno moje", kazala je ona.
Ne mora, dodaje, da ih ona napiše, ali taj neko ko ih piše za nju mora da poznaje njen umetnički senzibilitet.
"Nisam mogla da biram svoj profesionalni put već istrajavam u ideji da radim nešto za čim imam potrebu i u čemu uživam. Tako je bolje i za sve koji će obratiti pažnju na moju muziku, jer će biti u prilici da uživaju u iskrenoj interpretaciji, sa mnogo umetničkog žara", kazala je Kovačevićeva.
Ona napominje da pažljivo planira novi album.
"Polako skupljam pesme za novi album...Neću žuriti jer bih volela da napravimo nešto jako dobro, a za sve što je dobro potrebno je vreme. Biće i mojim pesama na tom albumu ali i drugi će pisati za mene."
Prema njenim rečima, tu postoji veliki problem, jer hvata sebe kako piše muziku koja bi više odgovarala nekom drugom.
"Sa druge strane, danas je malo autora koji pišu muziku koja bi odgovarala mojoj interpretaciji. Nema Darka Kraljića, Arsena Dedića, nemam čoveka kao što je Karlo Metikoš, koji je pisao za Josipu Lisac. To su presudne stvari za jednu karijeru i jednog pevača. U svetu imate četiri-pet autora koji pišu za velike zvezde. Ipak, nadam se da će pesme na mom novom albumu biti moje i baš za mene", kaže ona.
Bez obzira na sve što nas okružuje ona veruje da će se Srbiji i u celom regionu desiti promene na medijskoj sceni.
"U nekom momentu će šund, kič, duhovna rugoba prestati da bude glavni sadržaji medija, jer je to masakriranje ljudske duše i moralne čistote. Naravno, nije to naš izum. Živela sam dugo u inostranstvu i to što se danas dešava u medijima u Srbiji preslikano je iz inostranstva", kaže Kovačevićeva.
U planu joj je i ozbiljan koncert u sali koja poseduje idealne uslove za stvaranje muzike.
"Volela bih da naprivimo ozbiljan koncert u Kolarčevoj zadužbini sa punom pozornicom ozbiljnih džez muzičara. Nadam se da će se to dogoditi do kraja godine. Volim zimske čarolije pa se spremam da jednu priredim beogradskoj publici. Imam i izvanrednu saradnju sa Big bendom RTS-a. Razmišljali smo o zajedničkom albumu na kojem bi se našle božićne pesme. Videćemo", otkriva Lena Kovačević.
Naša slavna umetnica se odlučila za povratak u domovinu jer svi ljudi koje voli žive u Srbiji.
"Znala sam da na taj način odsecam jedan deo poslovnih mogućnosti, ali moji prioriteti su bili porodica. Želela sam da moja deca odrastaju uz moju mamu i tatu, uz porodicu mog supruga. Mnogo sam dugo živela sama u inostranstvu i jednostavno sam se toga zasitila. Nikakva karijera nije mogla da mi odagna taj osećaj usamljenosti. Moj brat je tada živeo u San Francisku a ja u Amsterdamu. Dopisivali smo se mejlovima i viđali sedam dana oko Božića, sedam dana oko Uskrsa i nekoliko nedelja leti. To nije bio život koji želim da živim i zato sam se vratila u Srbiju", kazala je Kovačevićeva.
b92.net
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Ned 16 Jul - 20:32
DRUGA STRANA RAJA Bekim Sejranoviċ: Norvežani nisu najsrećniji ljudi na svetu
U običnim supermarketima možeš kupiti samo pivo, radnim danom do osam navečer, do šest. Poslije subote u šest navečer u čitavoj zemlji ne možeš legalno kupiti alkohol. Dućani rade, ali je na frižiderima s pivom lokot (...) Toliko o individualnim ljudskim slobodama. Ali, Norveška je zemlja u kojoj se najbolje živi. Tako kaže statistika.
Ovo je citat iz novog romana Bekima Sejranovića "Dnevnik jednog nomada", regionalne književne zvezde, kako ga predstavlja njegov srpski izdavač “Booka”. Bekim piše da pisce ne treba lično upoznavati, piti s njima kafu ili lozu, jer ćete se razočarati. I vi i on. Ipak sam ga upoznao i nisam se razočarao. Hteo sam da s njim ukrstim iskustva o Norveškoj. Uživao sam čitajući dela ovog neobičnog čoveka, pomalo frika, koji zaista živi kao nomad. Odrastao je u Brčkom, učio školu u Rijeci, studirao i predavao u Oslu, jedna ćerka mu živi u tom gradu, druga u Ljubljani, majka u Belgiji, otac u Australiji, sestra je bila u Latinskoj Americi...
Odmah na početku razgovora mi je stavio do znanja da nije on taj pripovedač, glavni junak iz knjige. - Ima jedan norveški pisac koji kaže čim se nešto napiše o nekom događaju - to postaje fikcija. Možemo to uporediti s autoportretom. Ja ako naslikam svoj autoportret, to nisam ja, to je moj autoportret. Tako i ovaj dnevnik iz moje knjige nisam ja, nego je to portret jednog od mnogih mojih identiteta. Mogao bih da napišem još 150 stranica o rođenju kćerke, to se uopšte ne spominje, a to je jedan od najbitnijih, odnosno najbitniji događaj u mom životu. To kad neko zamenjuje autora i pripovedača, to je za mene samo znak nepoznavanja osnova književne teorije.
Bekim Sejranović i njegov novi roman "Dnevnik jednog nomada"
Ubedio si nas da verujemo? - Mene zabavlja i volim kada ljudi veruju da sam sve to ja, jer znači da je ta, ajmo reći, književna magija, uspela. Kad ideš u pozorište ili bioskop, ti znaš da su to glumci, da ne padaju mrtvi, da je to sve fikcija, ali kad čitamo knjigu, ne uzimamo stvari tako, nego kažemo: e baš je tako bilo. Ja kad idemo u bioskop ili pozorište, ne želim da saznam kako se ta magija stvara. Ne želim da vidim te konopce koji pokreću razne efekte, jer želim da budem „prevaren“, da me priča zarobi, da poveruješ da je stvarno tako bilo.
Gde je Bekim sad? Zagreb, Oslo, rodno Brčko, Ljubljana...? - Nomad sam, eto. Ajmo reći da mi je nekakva baza Zagreb, tamo sam trećinu vremena, pišem, trenutno sam na stipendiji koju sam dobio od norveškog ministarstva za kulturu jer mi je pretposlednji roman „Tvoj sin, Haklberi Fin“ napisan i izdat prvobitno na norveškom.
To je onaj, kako pišeš u “Dnevniku jednog nomada“, za koji ti je izdavač rekao da rastura, a da greškom nije pročitao ceo rukopis? - ...Ne znam... (smeh). Svaki dugi vikend sam u Ljubljani kod mlađe kćerke. Kad nisam u Ljubljani, onda negde putujem, nastupam. Svaka dva meseca odem u Norvešku na 15-20 dana da vidim stariju kćerku i da radim kao sudski tumač i da zaradim nešto para. Pa se onda opet vratim ovamo. I tako.
Može da se zaradi od toga? Imam primer nekoga ko radi kao prevodilac u bolnicama, po pozivu kao dodatni posao... - I ja isto to radim. To je jako dobro plaćen posao, radiš kad hoćeš, samo što ti nikad nije garantovana zarada, nekad ima posla, nekad nema. Dobro je kao dodatni izvor prihoda. Ja se profesionalno bavim sudskim prevođenjem već 20 godina, tako da mi je to glavno zanimanje uz pisanje i književno prevođenje. Prevodim knjige sa norveškog.
To je onaj, kako pišeš u “Dnevniku jednog nomada“, za koji ti je izdavač rekao da rastura, a da greškom nije pročitao ceo rukopis? - ...Ne znam... (smeh). Svaki dugi vikend sam u Ljubljani kod mlađe kćerke. Kad nisam u Ljubljani, onda negde putujem, nastupam. Svaka dva meseca odem u Norvešku na 15-20 dana da vidim stariju kćerku i da radim kao sudski tumač i da zaradim nešto para. Pa se onda opet vratim ovamo. I tako.
Može da se zaradi od toga? Imam primer nekoga ko radi kao prevodilac u bolnicama, po pozivu kao dodatni posao... - I ja isto to radim. To je jako dobro plaćen posao, radiš kad hoćeš, samo što ti nikad nije garantovana zarada, nekad ima posla, nekad nema. Dobro je kao dodatni izvor prihoda. Ja se profesionalno bavim sudskim prevođenjem već 20 godina, tako da mi je to glavno zanimanje uz pisanje i književno prevođenje. Prevodim knjige sa norveškog, upravo radim na jednoj trenutno, a preveo sam već desetak romana.
Kad smo kod Norveške, mnogi ljudi odavde maštaju o njoj, međutim boraveći tamo više puta shvatio sam da po našim merilima i pomalo raspojasanom poimanju države, javnih sloboda... Norveška je zapravo za nas policijska država. Šta misliš ti o tome? - Jeste. Slažem se s tobom...
Ti recimo u knjizi navodiš primer o zabrani prodaje alkohola u prodavnicama od subote po podne do ponedeljka ujutru, da ta prodaja ide preko samo jednog državnog lanca...? - To je država u kojoj šljaka ono što mi nazivamo pravnom državom. Tamo ljudi izrazito poštuju zakone. Međutim, problem je u tome što tokom dugog niza godina, bar 50, norveška država postaje toliko bogata da preuzima sve segmente društva. Postaje vam najbolji prijatelj koji vam pritekne u pomoć, neko ko će se brinuti o vama kada ste stari i bolesni, sve to ide na tu državu. I Norvežani imaju poverenja u tu državu, što je jako dobro dok su zakoni dobri. Ali, šta ako se desi - a evo dešava se, sad su dobili desničarsku vladu - ako počnu da donose glupe zakone. I ako ćemo terati cara do duvara, i u Nemačkoj je Hitler došao legalno na vlast, legalno su pobili šest miliona Jevreja. Ja ponekad karikiram, pa kažem da Norvežanima doneseš neki potpuno besmislen zakon, tipa da svakog petka u pet moraš da dubiš na glavi, oni bi to prihvatili. “Čujte, tako zakon kaže i mi zakon poštujemo.” Bojim se da bi u nekim ekstremnim situacijama ta poslušnost prema jednom državnom sistemu mogla biti opasna. Da može prerasti u nešto drugo...
Da li je to dovelo do Brejvika, ili nešto drugo? - Ma ne, to bi bilo pojednostavljivanje.
Negde sam čini mi se pročitao da si rekao da nije čudo što se Norveškoj desio Brejvik? - Ne, ja sam samo rekao da to što se desio Brejvik jedan od dokaza da je, što bi rekli, „nešto trulo u državi Danskoj“. Imam tri parametra za takvu tvrdnju. Prvo, Oslo kao glavni grad je mali grad. Ima 500.000 ljudi i ima daleko najveći broj smrtnih slučajeva od predoziranja heroinom. Znači, oko 300 ljudi godišnje. Sad, zamislite to, svakog dana u Oslu umre jedan čovek od heroina. Država koja se proglašava najbogatijom, najsrećnijiom i država koja se brine za najslabiji sloj to sebi ne može da dozvoli, jer to su najslabiji ljudi u norveškom društvu. Upravo ti narkomani koji leže na ulici i prose. A ne moraju. Mislim ne moraju da umru. Postoje lekovi, možeš da ih lečiš.
Drugi parametar? - Najveći broj samoubistava. Jedna od najvećih stopa samoubistava na svetu zapravo. Svaki dan u norveškim medijima ti jedno deset puta čuješ da je Norveška najsrećnija i najbogatija zemlja za život. Ali, ja kad uđem u osam sati ujutru u metro i kad pogledam face tih ljudi, meni te face ne izgledaju kao face najsrećnijih ljudi na svetu. Postoji taj nesrazmer onoga što se ljude dribla i onoga kako ljudi žive. I treća stvar je Brejvik. Najveće masovno ubistvo van ratnih zona ikada u istoriji čovečanstva desi se baš u najmirnijoj, najsređenijoj zemlji Norveškoj. Mislim da ni to nije slučajno. Samo želim da kažem da je sve to doprinelo da neko poput Brejvika uspe da napravi tako nešto. Mene danas kad dođem u Norvešku zbog moje boje kože svi prate da ne bih nešto ukrao?! Tvrdim odgovorno, to je samo zbog boje kože. Moj drugar, takođe Bosanac poreklom, koji je plav i došao je mnogo ranije u Norvešku, on ne veruje da se to što ja doživljavam događa. Znaš, sit gladnom ne veruje. .................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Ned 16 Jul - 20:38
Norveška se promenila? - Mislim da je Norveška u poslednje vreme potpuno drugačija što se tiče odnosa prema strancima, ta ksenofobija koja se oseća danas - ja to vidim jer često putujem - to je kao kad gedaš u cvet non-stop, ne vidiš da raste, ali kad gledaš svaki treći dan, ti ćeš primetiti da raste. Tako isto u norveškom društvu primećujem rast ksneofobije, rast straha da će ih stranci preplaviti. Teže ka izolaciji, a istovremeno potpuna slepoća da je Norveška kao zemlja članica NATO, zemlja čiji je predstavnik Jens Stoltenberg generalni sekretar NATO, da oni zapravo 4-5 godina vode rat po Bliskom istoku. Između ostalog, norveški avioni su bombardovali i Libiju i Siriju. Te izbeglice dolaze gore jer je Norveška jedan od uzročnika njihovih nevolja. I onda ih ne žele primiti. Mislim da je to krajnje licemerno.
U knjizi daješ jedan od najlepših i najsažetijih opisa slavnog norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. Koliko Norvežani danas njega čitaju? - Hamsun se čita, Hamsun se i dalje smatra najvećim norveškim piscem. Većim i od Ibzena, ma šta ko govorio. Međutim, odvaja se njegova književna delatnost od njegovih političkih stavova.
Kako se gleda na njegov pronacistički stav? - Ja sam dugo proučavao njegov život i ja mislim da on nije bio nacista u smislu kojim se danas smatra. Morate shvatiti da je on tada imao 92 godine, da je bio čovek iz druge epohe, između ostalog bio je anglofob, jer kad se rodio, tada su Englezi bili ono, ajmo tako reći, što su danas Amerikanci. Oni su držali svet. Hamsun je mrzeo tu englesku imperijalnu politiku. U jednom trenutku mu se Nemačka, odnosno Hitler, učinila kao nešto novo. Ali treba znati, u vreme Drugog svetskog rata, on je bio gluv, imao je više od 90 godina, a jedini kontakt sa svetom ti je radio. A ti si gluv. I žena mu je bila nacistkinja. Zapravo, on je preko žene proglašen nacistom. Hamsun mi je jedan od najvećih svetskih pisaca, definitivno.
Postoje tvoji prevodi Hamsunovih dela? - Ne. Ali zamišljam da ću provesti svoju starost na nekom splavu na Savi prevodeći sva dela Hamsuna ponovo. To bih voleo.
Rekao si da često putuješ i da vidiš promene u norveškom društvu, a kako gledaš nas, na ovaj prostor, iz te perspektive? - Nabrojao sam stvari koje ne volim u Norveškoj, ono što mi se ne sviđa ovde su ti naši mali sebični, egoistični nacionalizmi. Nacionalizmi malih nevidljivih razlika. Da li je kahva ili kava ili kafa. I onda se ljudi izdrkavaju, danima i mesecima se raspravlja šta je rekao ovaj, šta je rekao onaj... a zapravo im se skreće pažnja s ozbiljnih problema. Mi smo zapravo poprilično nebitni i sitni i mali. Mislim da se moramo što pre rešiti te naše megalomanije, odnosno kineskog sindroma, da mislimo da je nekom u Norveškoj bitno da li si ti iz Beograda, Zagreba, Podgorice ili Skoplja, njemu je to potpuno isti ***** i boli ga *****. I ne zna i boli ga ***** što ne zna, da oprostiš. To je zapravo neznanje i ignorancija. Kako bi preveo neznanje i ignoranciju: ne znam i boli me ***** (smeh).
Šta misliš o fra Ivi? - Ivo Andrić i Hamsun imaju mnogo zajedničkih crta. I Andrić je istovremeno bio i napadan i svojatan. Jedan od mojih omiljenih pisaca. Andrić i Hamsun od starijih pisaca. Od modernih, na prvom mestu Kiš, zatim Dario Džamonja.
Deo o Džamonji je jedan od najlepših. Kroz „Dnevnik jednog nomada“ prenosiš na čitaoca strast ka čitanju, ka knjigama, otkrivaš nam mnoge pisce i njihova dela, između ostalog, i manje poznate sa prostora Balkana... - Ja sam pre svega čitalac, pa onda pisac. Mislim da bih sada mogao jako dobro da predajem književnost. Radio sam to u Norveškoj na Fakultetu nekoliko godina, imao sam znanje, ali bio sam premlad. Ova knjiga se na nekoj simboličkoj ravni sastoji od mojih predavanja o književnosti.
Šta nam preporučuješ da čitamo? - Poslednje što sam pročitao je "Rat i Mir“ od Lava Tolstoja. Mislim da je to najbolja knjiga ikad napisana.
A od savremenih pisaca sa ovih prostora? - Zoran Ferić recimo. Srđan Valjarević mi je omiljeni autor iz Beograda. U suštini više pratim norvešku književnost nego našu. Pratim šta izlazi da bih mogao da izaberem šta ću da prevedem.
blic.rs
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Ned 30 Jul - 20:43
VLADIMIR SKOČAJIĆ SKOČA: KAKO PODVALITI LJUDIMA DOBRU MUZIKU
Vladimira Skočajića Skoču verovatno pamtite po sjajnim tekstovima o muzici koje je pisao za Politikin zabavnik. Iako ne voli sebe da naziva novinarem, nego jednostavno zaljubljenikom u muziku, slobodno se može reći da je trenutno jedan od naših najboljih rok novinara koji vas tekstovima jednostavno privlači da istražujete nove autore i bendove.
Kako je uopšte došlo do toga da kreneš da se baviš muzičkim novinarstvom? Iskreno, sebe ne doživljavam kao novinara. Novinar je za mene osoba koja se školovala za to i koja tačno zna kako da radi svoj posao. Ja sam jednostavno muzički zaljubljenik i neko ko voli da sluša muziku. Ima toliko divne muzike za koju ljudi ne znaju, i ja želim da im to nekako upakujem i prezentujem - bilo kroz emisije ili kroz pisanu reč. Što se tiče pisanja, u školi sam imao užasne ocene iz svega osim iz srpskog i engleskog, tako da mi je pisanje došlo prirodno. Znam da pišem i da puštam muziku i to je to! (smeh) Sve se to desilo spontano, nije kao da sam sedeo, češao se po glavi i razmišljao čime ću se baviti u životu. Shvatio sam da od puštanja muzike ne može da se živi i onda sam počeo da pišem o muzici - prvo za sajt B92 još 2005, onda za neke druge portale i za Politikin zabavnik.
Šta je ono što si naučio o muzici tim neposrednim bavljenjem? Naučio sam da podvalim ljudima neku muziku koju ne znaju. Kada puštam muziku, puštam publici nekoliko pesama koje sigurno znaju, a onda im umuljam nekako neku pesmu koju ne znaju, pa se oni zainteresuju za to. To pokušavam da uradim i sa pisanjem, dok je, recimo, radijska emisija sasvim druga priča. Tu puštam samo ono što je za mene i što bih ja voleo da slušam na radiju.
Koja je najveća magija muzike? Meni lično je činjenica da mogu da je uskladim sa svakim svojim raspoloženjem. Ako sam srećan, tužan, pospan, ljubomoran - šta god - postoji pesma za svaku moju emociju. Sa muzikom zaspim, sa njom se i budim. Muzikom mogu da ispričam celu svoju životnu priču i znam da je ta fraza već izlizana, ali ona je zaista univerzalni jezik.
A ko bi napisao saundtrek tvog života? Voleo bih kad bi to bio Džim O'Rurk, jedan vrlo svestran muzičar. Muzika o kojoj pišem i koju puštam je iskrena, ili je makar ja doživljavam kao takvu, a Jim O'Rourke radi upravo to. On spaja nespojivo i radi to neverovatno vešto.
Vratimo se na novinarstvo koje se bavi muzikom i uopšte umetnošću i kulturom, kakva misliš da mu je pozicija danas? Da li se ono vrednuje jednako koliko i drugi vidovi novinarstva? Svakako da se ne vrednuje pre svega zbog odabrane publike koja ga čita i uopšte zbog broja ljudi koji je zainteresovan za takav vid novinarstva. Mnogo više ljudi će pročitati tekst o politici ili nekom političaru, nego o nekom bendu za koji ne zna mnogo ljudi. Muzičkim novinarstvom se bave ljudi koji su naloženi na to i koji to rade sa uživanjem, niko se ne bavi time da bi zaradio pare. Sve je to spontano, od Žikice Simića do mlađih likova koji su pisali za Popboks. Ali svakako da pozicija muzičkog novinarstva nije zavidna, i generalno mislim da je pozicija bilo kakvog novinarstva kod nas katastrofa.
A da li misliš da nam je internet u svemu tome ipak pomogao? Mi iz Srbije možemo da čitamo muzičke recenzije na Pitchforku, a i ti sam šeruješ neke svoje tekstove na svoj Fejsbuk profil... Apsolutno. Internet demokratizuje sve to. Ja sam prvi preko interneta došao do nekih albuma do kojih inače nikada ne bih došao. A kada bih ovakav kakav jesam živeo na zapadu i kupovao legalno svu muziku koju želim da slušam, trošio bih sigurno 10000 evra mesečno, tako da je internet jedna sjajna stvar.
Ko je za tebe najveći rok pesnik? Bob Dilan. Ja bih njegove pesme stavio u čitanke, jer možeš da ih čitaš i bez muzike. On piše o dubokim mislima i posmatra stvari iz milion uglova.
Da parafraziram Morisija - kojih pesama moramo da se setimo jer su nam spasile život? To su one stvari koje slušamo u formativnom periodu, između 15. i 20. godine života. Ja sam recimo u tom periodu slušao American Music Club i Marka Ajcela, ali i Leonarda Koena i Nika Kejva. Pronalazio sam se u njihovim tužnjikavim melodijama.
Koja je bila prva kaseta koju si kupio sebi? Bitlsi. Mislim, kupovao sam i Bajagu kad sam baš bio klinac, ali Jugotonova kompilacija Bitlsa je bila prva moja kaseta. Zapravo, Bitlsi, Bob Dilan i Nil Jang su jedini izvođači koje slušam baš ceo život.
Šta misliš koji će izvođači koji su se pojavili u poslednjih 10-15 godina postati evergrin? The War On Drugs, oni su mi genijalni. Kurt Vajl isto, ali oni su potekli zajedno i zajedno su krenuli da sviraju. Za njihovu muziku baš smatram da vredi i da će da traje.
Koji je bio najbolji koncert na kojem si bio? Nil Jang. Gledao sam ga dva puta. Mada, iskreno, obožavam ga i ovo je očekivan odgovor, tako da i da je samo izašao na stejdž i zapalio cigaru, ja bih rekao da je to bila najbolja svirka u mom životu. Pored toga, '97. sam bio na svirci japanskog benda Ground Zero. Oni sviraju eksperimentalnu muziku i nisam znao šta me tačno čeka kada sam došao na njihov nastup, ali su ostavili baš dobar utisak na mene.
Za kraj, preporuči nam nešto za slušanje po principu something old, something new, something borrowed, something blue. Odnosno, izostavićemo ovaj 'pozajmljeno' deo, tako da nam preporuči nešto staro, nešto novo i nešto tužno. Nešto staro - Nik Drejk. Ima samo tri albuma i preporučujem sva tri, ali pogotovo Bryter Lyterkoji volim sve više iz godine u godinu. Nešto novo - novi album Kesa MekKombsaMangy Love, to je njegov osmi album inače, ali što se mene tiče i najbolji. Vidi se da je vodio računa o svakom detalju na njemu, verovatno će mi biti jedan od najboljih albuma godine. Nešto tužno - recimo pijanista Bil Evans i njegov lajv album Waltz for Debbie koji je potpuno genijalan. To je u suštini džez klasik i nije toliko tužno, više je melanholično i može da se sluša kad god.
Sofija Balać oradio.rs
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Uto 1 Avg - 19:33
Godine istog i zapisi viđenog
„Nikada nisam glasno ni u sebi rekao: Ovde mi je dom. Istina, više ni za onu belocrkvansku kuću ne kažem da je moja“, kaže za DW pisac Dragan Aleksić koji živi u Ohaju. Priče iz njegove nove zbirke objavljivane su na DW.
DW:U novoj zbirci priča „Crni muški bicikl marke 'Partizan' made in Yugoslavia“postoje, grubo rečeno, dva sveta – lokalno detinjstvo sa galerijom likova koji su nam odnekud poznati i američka poprilično devastirana sadašnjost. Šta je inspirativnije, sećanje ili trenutno okruženje?
Dragan Aleksić: Američke priče su zapis viđenog. Ono što sam čuo. Već poduže sam oko sa strane. Godinama sam posmatrao ovo što me okružuje, razgovarao sa ljudima, slušao raznorazne ispovesti, pa u poslednjih nekoliko godina nešto od toga pretočio u priče „Ohio Blues“, „Američki Tattoo“, „Dan sećanja“, „Princeza Elethia“… Ove druge priče su zreli osvrt na detinjstvo, prošlost, bližu ili dalju, moga grada („1919“, „42/43“, „Folksdojčerovo srce“…), prošlost bivše države. U zbirci su priče, jedne i druge, izmešane, jer su tako nastajale. Čitaoci se susreću sa raznim likovima, vremenima, državama – naizmenično.
Kako si stigao u Ameriku? Da li si dovoljno dugo tu da kažeš – ovde sam kod kuće! Sticajem sretnih okolnosti stigli smo ovde u proleće 2006. Prvih godina je bilo otkrivanje, upoznavanje, prilagođavanje. Posle su došle godine istog. Moram da priznam da nikada nisam glasno, a ni u sebi rekao: „Ovde mi je dom, ovo je moja kuća. Tu mi je sve.“ Istina, više ni za onu belocrkvansku kuću ne kažem da je moja. Govorim da je to kuća mojih sinova. Ima ona Arsenova: „Sad sam na pustoj zemlji/nemir je u duši/kiša lije i lije/moja se kuća ruši.“
Pišeš na srpskom. Zašto ne engleski? Govorim srpski, a pišem na srpskohrvatskom. U našoj se kući govori srpski sa primesama hrvatskog – žena mi je sa Korduna, iz mešovitog srpsko-hrvatskog braka; ja sam pak srpsko-rumunska kombinacija iz Banata. Pišem na srpskohrvatskom jer sam taj jezik učio u školi. To je moj književni jezik. A sve što napišem na tom jeziku – mogu da pročitaju i razumeju oni koji danas govore hrvatski, bošnjački, crnogorski i srpski. Dovoljno.
Šta je za tebe iz te perspektive Srbija? Koliko si preko društvenih mreža priključen na digitalnu stvarnost srpskog jezika? Često pogledam kulturne stranice nekih novina iz Srbije, kao i par književnih časopisa. Ali, pogledam i Sarajevske sveske, Radio Gornji Grad – Zagreb, Novosti, Booksa...
U Nemačkoj su ti objavili dve knjige, o čemu mogu samo sanjati i neki u Srbiji mnogo poznatiji pisci. Kako je do toga došlo? Ima onaj stih Duška Trifunovića: „Imao si ludu sreću da si bolji.“ Ja nisam bolji ali jesam imao puno sreće. U Nemačkoj su objavljene dve moje knjige. Obe su imale jako dobre prikaze, kritike i zato sam dobio pozive da posetim Nemačku, Švajcarsku i Italiju (Tirol). Takođe, bio sam mesec dana u Lihtenštajnu kao Artist-in-Residence. O knjigama „Vorvorgestern“ i „Zwischen Nera und Karasch“ pisali su: Ilma Rakusa, Jan Volker Rӧhner, Jӧrg Plath, Judit Leister, Andrej Klahn, Gregor Dotzauer, Bettina Hartz, Katharina Dӧbler, Martin Sander, Joel Fokke, Frank Riedel, Lothar Struck, Karl-Markus Gauss, a Peter Handke je o knjizi „Vorvorgestern“ pisao u svojoj knjizi „Tage und Werke“.
Imao sam i tu sreću da su knjige objavljene kod poznatog berlinskog izdavača „Matthes und Seitz“. Vlasnik Andreas Rӧtzer je stvorio jednu agilnu, modernu i nagrađivanu izdavačku kucu čije se knjige svakog meseca nalaze na listi bestselera. Barem 2-3 knjige su na listi od 10 koje preporučuje višečlani stručni žiri. Sećam se da su moje knjige prodavane u Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Takođe, imao sam sreće da su neke moje priče objavili poznati književni časopisi. Berlinski „Sinn und Form“ je objavio dve priče, frankfurtski „Glanz und Elend“ jednu, a „Schreibheft“ iz Esena tridesetak u dva broja. Septembra će „Lichtungen“ iz Graca da objavi priču „Poljubac na staklu“ (prevod Maša Dabić). Veliku zahvalnost dugujem Žarku Radakoviću koji je za „Schreibheft“ 2008. pripremio tekst „Die tragische Intensitӓt Europas“. Radaković je sa Peterom Handkeom razgovarao o knjigama srpskih pisaca koje je on pročitao, što na nemačkom, što na srpskom (koji Handke dobro govori). U tom broju časopisa objavljeno je dvadeset mojih kratkih priča u prevodu Mirjane i Klausa Wittmann. Te moje priče je pročitala književnica Esther Kinsky i u jednom od narednih brojeva „Schreibhefta“, uz jedan svoj tekst, objavljeno je još deset priča iz knjige „Nakjuče“. Priče su preporučene Andreasu Rӧtzeru i tako je došlo do toga da dve moje knjige budu objavljene u Nemačkoj.
Da li se sa Trampom nešto promenilo u tvom životu? Nije. Već mesecima traje jedna vrsta TV-cirkusa i to me je još više udaljilo i od najmanje pomisli da politici posvetim i delić nekog mog interesovanja, deo slobodnog vremena.
Ostaješ li u Americi? Razmišljaš li o povratku? Stariji sin je prošle godine upisao fakultet u Nemačkoj, u Manhajmu. To će da uradi i mlađi sledećeg leta. Stariji studira elektrotehniku i pokazuje interes za mašinski inženjering; mlađeg zanima samo košarka, pa se nadamo da će da pronađe neki košarkaški klub u Nemačkoj (ako neko zna nekog trenera, prva, druga, treća liga, nije važno, neka nam javi) i upiše neki fakultet. Znači, sa sinovima, i mi se vraćamo u Evropu. Što narod kaže: „Čovek snuje a Bog odlučuje“. Videćemo kako će biti u leto 2018.
Šta je sledeće što ćeš napisati? Voleo bih da završim roman i sledećeg proleća ga objavim kod beogradskog izdavača „Albatros plus“ koji je pre dva meseca objavio zbirku kratkih priča „Crni muški bicikl marke 'Partizan' made in Yugoslavia“. Iz te zbirke priča, ti si na DW objavio dvadesetak. To je bio veliki podsticaj za mene. Uvek sam sa nestrpljenjem iščekivao objavljivanje nove priče. Zanimala me oprema priče, koja fotografija će da ide uz tekst. Voleo bih da se nastavi naša saradnja. Ako ne pre, bilo bi lepo kada bi se početkom decembra objavila priča „Božidar (Božićna priča)“.
Šta čitaš? Uvek čitam po nekoliko knjiga. Mislim da to i drugi pisci rade. Sada čitam ove knjige: Zoran Pešić Sigma – „Strovalija“, Žoze Saramago – „Male uspomene“, upravo završio: Bohumil Hrabal – „Gradić gde je vreme stalo“ i započinjem: Peter Handke – „Užas praznine“ koju sam pronašao u elektronskom izdanju.
Da li si stvarno imao bicikl marke „Partizan“? Da. Otac je imao takav. Kada smo se preselili na drugi kraj grada, pošto je pijac bio daleko, kupljen je za majku plavi ženski bicikl, isto marke „Partizan“.
dw.com
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Uto 5 Sep - 19:01
Vladislav Bajac: Sudbina pojedinca državi ništa ne znači
Pisac o novom romanu “Hronika sumnje”, bivšoj zemlji, prevodima, profesiji izdavača, piscima, našem vremenu
PO prvi put nisam imao plan kakav obično pravim za pisanje. Pobedio sam i svoje strahove kada sam video da baš i nisam siguran kuda to knjiga ide. Pomalo se otela. Zato sam javno rekao da do kraja pisanja “nisam znao ko je ubica”. Simbolički rečeno, naravno: nisam napisao krimi roman! Ali zadovoljan sam, ispunio sam ono što sam mislio da bi ova knjiga trebalo da kaže.
Ovo, u razgovoru za “Novosti”, ističe Vladislav Bajac, povodom svog novog romana “Hronika sumnje”, koji se pojavio pre nekoliko dana u izdanju “Geopoetike”. * Pričate paralenu priču o jednoj porodici i državi u periodu od posle Drugog svetskog rata do danas. Kakva je veza između ova dva toka?
- Mislio sam da nije loše pokazati međusobne uticaje: kako članovi jedne porodice grade državu i kako država njih gradi i razgrađuje. Jugoslavija s vremenom popušta i u jednom trenutku nestaje, a nove generacije porodice ipak zidaju novu kulu. I opet - razna rušenja: sve se vrti ukrug. Tako se dogodilo da knjiga bude hronika sociopolitičkog vremena, ali i individualne tragikomedije. Ima tu šale sa ozbiljnim stvarima. * Naslov knjige, kao i njen sadržaj, govore o sumnji. Da li ste bili hrabri kada ste shvatili da ćete se time klizati po tankom ledu? - Verovatno. Sumnja u sve postojeće, odraz je kritičkog uma. Ali i hrabrosti, ludosti i rizika. Kroz sumnju se ogoljuju stvari, ona traži jednu vrstu iskrenosti koja je i opasna. No, sumnja je širok pojam: od podmukle sumnjičavosti do samokritike. Dobra je za odvažne. Dovoditi u pitanje sitnice, kao i krupne istorijske događaje, podrazumeva jednaku odgovornost. Tzv. mali život pojedinca jednako je važan kao i jedna država. Otud drskost i legitimnost sumnje u sve postojeće. “KNjIGA O BAMBUSU” NA KINESKOM* JEDAN ste od naših najprevođenijih autora. Da li imate neka nova izdanja na pomolu u inostranstvu? - Upravo su objavljeni prvi primerci “Knjige o bambusu” na kineskom jeziku, a tzv. masovna produkcija je čeka do kraja godine. Prošle godine u Kini je izašao i “Hamam Balkanija”. Svakoga časa bi trebalo da se “Hamam” pojavi na francuskom i ruskom jeziku. U planu su i neke druge zemlje. * Kako ste se izborili sa sećanjem, koje je važan deo koncepta romana?
- Odmakom i sumnjom i u samo sećanje. Tada bih ga nazivao prisećanje. To je ona granica kada se događaj pretvara u doživljaj. A tada književnost pokazuje svoju raskoš jer dozvoljava da ponekad subjektivno bude istinitije od objektivnog. Dobro je sve dovoditi u pitanje.
* Pišete o manje znanim događajima u Beogradu (šezdesetih i sedamdesetih godina), kroz koje bojite jedno vreme koje deluje pomalo nostalgično, ali ne i patetično...
- Ono je najprisutnije po svojoj prostodušnosti, jednoj vrsti optimizma. To je vreme jedne zemlje koja je bila siromašna ali srećna. Uz sve njene probleme i primedbe prema njoj, na ličnom planu život je bio nesumnjivo pun i sa perspektivom, a na opštem - bila je to ozbiljna država koja je nešto počinjala i uspela da znači u svetu. Mogu nešto i bez spisateljskog odmaka da kažem: ja sam živeo taj život i nisu mi potrebni posrednici da me u bilo šta (raz)uveravaju. Dakle, tvrdim da je takav život zaslužio da se stavi u korice ovakve jedne knjige i da indirektno nekoga uteši a nekome opali šamar za život koji danas vodimo u ovom neoliberalnom i primitivnom vremenu i s neharizmatičnim političarima koji ništa ne znaju, ali su samoljubivo važni sebi samima. Danas lični život pojedinca državi ništa ne znači. Dakle, poređenja su neminovna. Ali odabrani žanr hronike dozvolio je da čitalac sam stiče utiske i donosi zaključke bez previše upliva samih likova i autora. Knjiga imenuje sve (istorijske) ličnosti, ali tri glavna lika imaju nešto opštija i čudnija imena.
* Od vašeg poslednjeg romana prošlo je osam godina, a od knjige priča četiri. Šta vam “ne da” da vas češće čitamo?
- Rad za druge pisce. Profesija izdavača. Ali ne žalim se. Oduvek sam mislio da je za mene samog zdravo da opslužujem druge. Pisci su tanana sorta i valja im ukazivati nepodeljenu pažnju. Nadam se da nisu osetili da sam poslednjih godina pisao i nešto svoje. No, ja mislim da ne bih bio mnogo produktivniji ni da se ne bavim drugima. Svako ima svoj ritam. Ja se još uvek držim pravila da ću pisati samo onda kada sam siguran da želim i da imam šta (novo) da kažem. A čak ni to nije dovoljna garancija da će se napisati nešto dobro.
VRSNI AUTORI
* SAJAM knjiga je u toku. Čime se, kao prvi čovek “Geopoetike”, ove godine ponosite?
- Sa tri stvari. Jedna je što je priličan broj “Geopoetikinih” poznatih autora igrom okolnosti u ovoj godini objavio svoje nove knjige, a mi ih spremili za ovaj sajam: Gorder, Delilo, Pamuk, Murakami, Barns, Lu, Jerofejev... Druga je što smo (ponovo) nosioci prava za sva dela još jednog nobelovca - Boba Dilana (kojem smo pre deset godina objavili knjigu “Hronike” i stigli da objavimo i novo izdanje samo za kupce na Sajmu). Treća je nova esejistička, angažovana edicija “Slobodni svet” s najnovijim knjigam Eka, Golemana (uz dalaj-lamu) i Grejbera (osnivača pokreta “Okupirajmo Volstrit”). Ali ponosim se i neizneverenim konceptom kuće i našim čitaocima.
Dragan Borutovic
novosti.rs 29. oktobar 2016.
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 23 Sep - 21:52
Usamljenost kao skrivena bolest našeg doba
Rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis, dobitnica nagrade “Ljubomir Muci Draškić”, o predstavi “Moja ti”, srpskim i britanskim korenima: Blizak mi je ovdašnji humor. Maternji jezik daje mi posebnu emociju
Gorica Popović, Tanja Bošković i Svetlana Bojković u predstavi „Moja ti“
MAJKA mi je Beograđanka, otac Velšanin, deda Mostarac, a baka Vojvođanka - kaže o sebi uz široki osmeh rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis, ovogodišnja dobitnica nagrade “Ljubomir Muci Draškić” (za predstave “Konstelacije” i “Moja ti” na sceni Ateljea 212).
Pored ovako “širokog” porekla, mnogo je toga zanimljivog u biografiji mlade umetnice. Rođena je i živi u Londonu, ali u majčin zavičaj rado i često dolazi. Ljubav i poštovanje prema Srbiji pokazuje i odličnim znanjem jezika, a uz engleski, govori i ruski i nemački.
- Doduše, kad god se vratim u Beograd, treba mi vremena da se “vratim” na srpski - skromna je Aleksandra, koja je svom imenu dodala i majčino i očevo prezime. - Moja prva režija bila je u “Pužu”, u koji sam od detinjstva rado odlazila da gledam predstave. Odmah po završetku studija, na poziv Cace Aleksić, pre sedam godina napisala sam i postavila na scenu tekst o tome kako je Šekspir zamislio “San letnje noći”. Studirala je u Bristolu i Parizu, zanat pekla na mnogim scenama. U Hamburgu je režirala operu “Lepotica noći”, u Lionu “Od danas do sutra”, u berlinsko-londonskoj koprodukciji nastala je opera “Fabrika snova”, čija je premijera bila u Kovent gardenu. - Režirajući tamo i ovde, susretala sam se sa različitim stilovima i načinima rada. U Srbiji je slično kao u Nemačkoj, u Engleskoj je već drugačije - poželjno je, ali nije neophodno školovanje da biste ušli u pozorište. S Francuskom je pak nešto između... U “Moja ti” susrela sam se sa glumačkim zvezdama koje sam uglavnom znala sa televizije. Ali ubrzo sam shvatila da Ceca Bojković, Tanja Bošković i Gorica Popović imaju odgomno ljudsko i glumačko iskustvo. Dovoljno je da stanu na scenu i da se sve vidi! Moje je samo da “spakujem” ono što one već sobom nose ...
O novoj predstavi Ateljea 212 “Moja ti” kaže da je rađena u nekom netipičnom žanru - sve se dešava u atmosferi proslave, a počinje sahranom: - Ima tu i Brehta, i farse, i komedije, pa i bajke. Takav je i završetak. U komadu je i politika našla svoje mesto, ali je to u stvari ljubavna priča. O emocijama između žene i muškarca, žene i žene... Mora da dodirne publiku bez predrasuda. Kada je o starosnoj diskriminaciji reč, čini mi se da ovde postaje uočljivija nego na Zapadu. Jer, susreću se dve generacije potpuno različitih ideoloških ubeđenja, pogleda na svet, prošlost, pa i budućnost. Inače, u predstavi Ivanu, najstariju junakinju (92), igra Sofija Juričan, koja ima tridesetak godina. Ovakvom podelom sam htela da pokažem da godine nisu presudne za svojstva nečije ličnosti ili sudbinu. Mlada rediteljka ističe da je od svih diskriminacija, usamljenost postala najteža: ......................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 23 Sep - 21:56
................
- Uvek je bilo usamljenih ljudi, ali je danas samoća izrasla u skrivenu bolest iz koje nastaju i one prave, fiziološke. Ako ne pričaš s ljudima, ako se ne smeješ, u situaciji si da se zaista razboliš. Nema ničeg važnijeg od bliskosti s ljudima. Usamljenost ponekad rađa izopačenost, uostalom, masovne ubice su često bili izolovani i usamljeni ljudi. U razumevanju pozorišta i njegovih scenskih karaktera, poznavanje psihologije je od velikog značaja: - Moja mama je dečji psiholog, a pokojni otac bio je sudija i advokat. Dakle, neka vrsta performera koji je svojom retorikom morao da ubedi porotu. Imala sam puno toga i od njih dvoje da naučim. Nagrada sa imenom Mucija Draškića, velikog reditelja i upravnika Ateljea 212, došla joj je nenadano u ruke i donela veliku radost: - Toliko sam ponosna i počastvovana! Srećna sam i što su glumci i upravnik Branimir Brstina imali poverenja da mi daju da radim te dve predstave. A kad dobiješ poverenje, dobio si sve. To ti je vetar u leđa da postigneš i dalje i više od onoga što si verovao da možeš. I priča o Muciju je neka vrsta bajke: kad god sam otišla u bife, uvek se pričalo o njemu. Na pitanje kako u sebi spaja svoju englesku odmerenost i racionalnost i srpsku razbarušenost, odgovara: - Kao da sam se vertikalom podelila na dva ravnopravna dela. Jedna sam ličnost u Beogradu, druga u Londonu. Ipak, jedan deo uvek razume onaj drugi i pomaže mu da bolje shvati stvari. I svet se širi kad imaš bolju perspektivu. Moj maternji srpski daje mi i posebnu emociju, dublju od engleske, onu koja se pojavljuje u važnim kao i trivijalnim stvarima. Blizak mi je ovdašnji humor i strast za tim što ljudi rade. Bez strasti nema ni velikih dela... CECINE PRIČE O MUCIJU - Za mene je Muci bio legenda, običan čovek postao je tek kad sam počela da radim s njegovom suprugom Svetlanom Bojković. Od nje sam saznala detalje o njegovom načinu rada, odnosu prema glumcima. Posle svega što sam čula, čini mi se da je za mene Muci postao i - mentor.
novosti.rs
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 30 Sep - 6:11
„Mi smo ogledala terorista“
Od priča iz korena civilizacije, kojima je uz burne reakcije počeo 51. Bitef, to epsko pozorišno putovanje stiže do presipitivanja političkih, društvenih i hedonističkih izazova modernog doba.
Ersan Montag je trenutno jedna od najzanimljivih autorskih figura nemačkog govornog područja, a magazin „Teatar danas“ proglasio ga je i rediteljem godine. Osnivač je trupe „Kapitel Zwei Kolektif“, s kojom je razvio predstave dugog trajanja, a stvara i u najvećim nemačkim pozorištima kao što su hamburški „Talijateatar“, frankfurtski „Šaušpil“, berlinski „Maksim Gorki“ i mnogi drugi. Van nemačkog kulturnog kruga, međutim, i dalje nije dovoljno vidljivost, tako da je Bitef biti prvi međunarodni festival koji promoviše njegov rad. Na festivalu gostuje s predstavom „Sneg“ koja je izvedena u okviru glavnog programa i bazirana je na knjizi Orhana Pamuka o odnosima Nemačke i Turske, dok će drugom predstavom „Istrebljenje“ koja se bavi kritikom savremenog sveta, biti zatvoren ovogodišnji Beogradski internacionalni teatarski festival. Sklon društveno-političkoj kritici u pozorištu, o njoj otvoreno govori i u javnosti. U Turskoj je, kaže, na delu „politika koja se pretvara da zna istinu, iako do nje ne dolazi kroz diskusiju već kroz pseudo-mitsku prošlost“. A takvu politiku koja građanima ne omogućava slobodu dijaloga naziva tiranijom. U predstavi „Sneg“ postavlja upravo ta pitanja.
Ersan Montag: Koliko su krhki kompromisi između ateista i vernika i kako mogu koegzistirati potpune antagonističke pozicije? Čovek je religiozno biće, on ne može da ignoriše znanje da u jednom trenutku nije postojao i da u narednom ponovo neće postojati. Turska je bila savremeni eksperiment za izgradnju polja kompromisa između dve pozicije koje su, naravno, potpuno netolerantne jedna prema drugoj. Roman ’Sneg’ je kafkijanska vizija društva koje je izgubilo kontrolu nad paradoksom. Pokušavam da pokažem to skretanje u svet bez dijaloga u kom je komunikacija nagrižena paradoksom. Mislim da tragam za interdisciplinarnim pozorištem zbog svoje interdisciplinarne biografije. Svi oblici umetnosti – od predstava dugog trajanja, preko performansa, do instalacija sa govornim objektima – pokazuju da je umetnost međunarodni jezik, jer je genetska provokacija starih načina percepcije. Želim da izazovem naše rutine, naše identitete, koje vidimo kao vrednost neznanaca ili bogatstvo drugih.
DW:Vaša prva predstava u Berlinu bila je zapravo adaptacija Edipa i Antigone. Na prvo međunarodno gostovanje dolazite ovde baš na ’Epik-trip’. Šta je i dalje toliko inspirativno u antici i u kakvoj je ona relaciji s modernim vremenima? Živimo u nekim neo-tragičnim vremenima. Stara ideja o čoveku koji je suprotstavljen čitavom univerzumu i u kom čovek sam trpi sudbinu koju ne može da promeni, a samo je on razume – to je nešto što i mi ponovo osećamo. Nakon što smo izmislili individualnost, nakon renesanse i pedagoškog darvinizma u vremenu prosvetiteljstva, to unapređenje individualnog odražava se i na društvo u kom osećamo kako se bespomoćnost ega slama pod slobodom, isto kao što se Edip slamao pod njegovom sudbinom. Psihološki optimizam pozorišta društvene kritike susreće se s pesimističkom spoznajom da su naše ličnosti dizajnirali božanski neoliberalni agenti, da su sistemi zatvoreni i da zapravo ne mogu da se promene. Počinjemo da osećamo kako smo svi mi ekstremni individualci utkani u matriks sveta i ako se ne suočimo sa svešću o toj pozitivnoj tragediji kao što su to činili antički heroji, pašćemo u zamku fašizma da se borimo sa strahom od ove slepe neprijateljsko-božanske stvarnosti. Heroji i pripevi su vrlo moderni likovi, ali ne u ’Igri prestola’, već u tome kako pojedinac predstavlja sveukupnost društva i kako je pojedinac reprezent neizlečivih naprslina i fraktura stvarnosti.
Obe predstave kojima gostujete na Bitefu na sto stavljaju vrlo ozbiljne političke i društvene probleme. Kakvu diskusiju želite da pokrenete u javnosti? Kako se borimo s paradoksima naše realnosti – stvarnosti kao onoga što zaista vidimo i o čemu sudimo. Koliko je velika želja za kontrolom koju moramo da izgradimo kao tvrđavu u odbrani od straha da ćemo izgubiti kontrolu, da ćemo izgubiti našu individualnost kao zlatnu kravu današnjice. Vernici protiv ateista, bol samopoštovanja i samopouzdanja protiv radosti nestajanja u trenutku, u depersonalizovanoj ekstazi. Želim da razgovaramo o tome kako su svi ovi konflikti deformisali ljude, o tome gde je naša šansa da promenimo tu percepciju, da razbijemo te rutine koje su naši lanci i da napustimo te izgovore za ignorisanje drugih ljudskih bića.
Rekli ste jednom prilikom da je za ’Istrebljenje’ ideja vodilja bio terorizam. Na koji način? Teroristi ne žrtvuju samo živote onih koji stradaju, već i sami sebe. Oni nude najveću nagodbu – smrt. To je nagoda koja prevazilazi sve pregovore. Društvo ne može da ignoriše taj ultimativni kontra-predlog koji se pretvara da nudi ultimativnu mogućnost života ili smrti. Istrebljenje je nešto o čemu naše društvo ne može da razmišlja. Mi smo žrtvovali celokupnu metafiziku za sveukupnost današnjice. Ali ta sveukupnost nudi i vrlo privlačne verzije rastvaranja subjekta. Ekstazi, orgazam, smrt su blizu. Volimo da plešemo na ivici. Droge, opasne sportove i tako dalje. Imamo želju da se žrtvujemo. I postajemo sve agresivniji i destruktivniji. Ovde postajemo ogledala terorista.
’Istrebljenje’ ima vrlo apokaliptičan pogled na stvarnost. Da li je to dijagnoza ili budućnost i na koji način pozorište može da promeniti tu realnost? To je manje dijagnoza, a više pitanje. Ne želim da dajem odgovore, želim da radikalizujem pitanja. To je način na koji pozorište može da ostvari svoju funkciju. Pozorište ne menja društvo na neki romantičarski genijalni način, ali održava temperaturu lave.
DW.COM
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 14 Okt - 22:40
Gorica Popović: Novi poredak "melje" ljude
Glumica o ulozi Stojanke u seriji "Kozje uši", usamljenosti, karijeri, kolegama, komediji...
U SVET umetnosti Gorica Popović je ušla još kao dete, zahvaljujući ocu koji je bio slikar u kragujevačkom pozorištu. Magija glume ju je, ističe, rano obuzela, a konačnu odluku da upiše FDU donela je posle velikog uspeha predstave koju je sama osmislila u četvrtom razredu gimnazije. Iako je tokom odrastanja imala razne želje čime bi se bavila u životu, zbog svog izbora, kaže, nikad se nije pokajala, jer je svim njenim ljubavima - muzici, primenjenoj umetnosti, kulinarstvu... - uspela da posveti dovoljno vremena i pored glume.
Gorica je svojim umećem u pozorištu i na velikom platnu postavila visoke standarde u svojoj profesiji. A to je potvrdila i ulogom Stojanke u filmu i seriji "Kozje uši", reditelja Marka Kostića, koju gledamo subotom na RTS 1. - Ovo je veoma realna priča koja dodiruje mnoge aspekte našeg života. Stojanka je žena koja se bori da svoje unuke odgaji i izvede na pravi put, s obzirom na to da je njen sin gastrabajter, a za ćerku i ne zna gde je. S druge strane, ova serija ima i mnogo elemenata fantastike, tako da je žanrovski vrlo neuobičajena. Stojanka priča sa kozom, jer je ona jedina kojoj može da se poverava. A to je zapravo njen unutrašnji monolog. Ona je izuzetno jaka žena. Na momente izgleda i surovo, bez velikih emocija. Međutim, nije tako, veoma je duševna i kao lavica se bori za svoje unuke.
* I film i serija privukli su veliku pažnju javnosti. Šta je publiku posebno dotaklo u ovoj priči? - Od trenutka kada je film ušao u bioskope publika ga je fantastično primila. Ovo je emotivna priča i izgleda da je baš dotakla neki nerv kod publike. U njoj su verovatno prepoznali razne stvari s kojim se svakodnevno susreću, poput nemaštine, nepravde, snalaženja u životu, dece koja su otišla "napolje"...
PRIZIVAJU MI MINISTARKU
DA li postoji uloga koju vam nijedan reditelj nije ponudio a priželjkivali ste je kroz čitavu karijeru? - Zaista nemam posebnih želja. Neko mi kaže da bih bila dobra Ministarka, pa ne znam zašto bih to bila. Krivo mi je što nisam više igrala Čehova, možda i Šekspira. Ali nisam od onih koji priželjkuju, opterećujuće mi je to da sad zapnem, pa hoću ovo ili ono. Bitno mi je da radim i stalno srećem nove ljude.
* Posle dužeg odsustva sa filma ova uloga vratila vas je na veliko platno. I vredelo je, zar ne? - Retke su takve uloge, složene i velike. Do sada sam igrala i manje i veće, i sve su mi prijale, ali lik Stojanke mi je baš legao. Radovala sam se ovom filmu, zato što kada imate toliko prostora, onda zaista možete dosta toga da uradite.
* Na "Filmskim susretima" ste od niške publike dobili nagradu za najbolju glumicu. Da li ona za vas ima još veći značaj kada znate da je zaslužena glasovima gledalaca? - I film i Stojanka našli su put do srca publike. Mnogi su mi rekli da su se i smejali i plakali dok su ga gledali, a to najviše volim. Kombinacija smeha i suza znači da je nešto prepuno emocija, a bez emocija umetnost ne biva.
* Poznati ste po tome što kroz komične uloge umete fantastično da preneste i dramu. Kako vam to uspeva? - Više puta sam dobijala ozbiljne uloge, a onda sam, zahvaljujući pre svega pozorištu, počela da igram i komediju, koju veoma volim. U njoj se osećam kao riba u vodi. Trudim se i da život gledam na taj način, sa humorom i optimizmom. Smeh je nešto najlekovitije što čovek može sebi da priredi. Komedija je i teška disciplina, tu morate sebe dosta da poništavate, često da izložite i podsmehu neki lik, ali meni se to dopada. A najlepše je kad vam se dogodi uloga u kojoj se prepliću elementi tragičnog i komičnog.
- To je globalna realnost, jer čini mi se da čovečanstvo ne ide u dobrom smeru. Novi svetski poredak počeo je da "melje" ljude i da im oduzima mnogo toga, pre svega druženje, ljubav, uživanje u umetnosti... Sve smo usamljeniji, borimo se za neki svoj životni prostor. I kod nas je sve to apsolutno prisutno. Kad pročitam neke statistike o siromaštvu, ne znam kako ljudi uopšte uspevaju da prežive.
* Često ističete da volite da sarađujete sa mladim kolegama. Koje mudrosti i lekcije iz života i sveta glume im prenosite? - Sve ono što sam ja svih ovih godina prikupljala od starijih kolega. Kad kao mlad glumac izađete sa Akademije, ne osećate se najsprenijim da uđete u taj svet koji od vas očekuje da budete već formirani i kvalitetni. Onda učite tako što stojite sa strane i posmatrate gomilu divnih likova, i upravo sve to ostaje zapisano za čitav život. Veoma volim mlade i poštujem ih, ima mnogo divnih, dragih i darovitih ljudi, ali njima je danas teže nego nama jer je tržište manje. Zaista se trudim da im pomognem.
* Do sada ste prošli kroz različite karaktere i likove. Šta ste sve kroz njih otkrili o sebi? - Mnogo toga, jer kad ste mladi vi ste jedna prazna tabla na koju tek treba da se upišu razne stvari. Onda, zahvaljujući divnim velikim piscima čija dela, odnosno likove, igraš, učiš mnogo toga. Sećam se kako sam se kao srednjoškolka divila Ljubi Tadiću, koji je dolazio u Kragujevac. Šta su sve iz njega govorili različiti ljudi koje je on igrao! A kako i ne bi bio pametan kada je igrao tako velike likove. Znate, i posle svih uloga, te dobre i pametne misli koje ste izgovarali na sceni ili filmu ostanu vam u glavi. Ako čovek dobro radi svoj posao otkrivaće i sebe kroz sva iskustva kroz koja prolazi. Sve je to povratna reakcija - ti kradeš od tih likova, ali im i daješ nešto svoje. I eto je, zapravo, gluma.
RADIONICA JE MOJA OAZA POZNATO je da pored glume najviše volite da uživate u svojoj maloj radionici. O čemu razmišljate dok stvarate? - To je moja oaza gde sam potpuno opuštena. Tamo mi niko ne zvoca, sama nešto smislim i uradim, šta god da je to - pačvork prekrivač, slikanje, vez, pletenje... Niko me ne tera na neke rokove, a kad napravim dovoljno stvari, otvorim i izložbu. Gluma često zna da bude naporna i stresna, pa sa relaksacijom u svojoj radionici uspem nekako da se uravnotežim.
novosti.rs
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Pon 6 Nov - 8:35
Vida Ognjenović:
Mi smo u stanju prigušenog građanskog rata
"Ma znam, to i Maks misli, niko pri zdravoj pameti ne može da poveruje u tako nešto, ali ja mu kažem, zašto ti misliš da je zdrava pamet masovna ljudska osobina", napisala je Vida Ognjenović u svom novom romanu “Maksimum”.
Roman je na upravo završenom Sajmu knjiga pobudio veliku pažnju, a u smiraj tog pretposlednjeg dana svetkovine pisane reči (kako Sajam u žargonu zovu) stajala je okružena i čitaocima i u društvu nekoliko pisaca na štandu svog izdavača (“Arhipelag”) .
- Već nekoliko godina Sajam se pretvara u Sabor trubača - kaže Vida Ognjenović i dodaje - Svaka čast Saboru u Guči, ne kažem to u negativnoj konotaciji, nego smatram neprimerenim. Ali svaki Sajam je svetkovina knjige i svaki pisac brani i braniće tu svetkovinu do poslednje knjige i do poslednjeg čitaoca. Kako vidimo, brane je i mrtvi pisci. Mada, mislim da se neki izdavači ogrešuju o ovaj prostor. Zašto? - Da bi bili što uočljiviji, oni misle da se to ne može postići knjigama i naslovima nego zidanjem nekih čardaka ni na nebu ni na zemlji, tako da kad dođete vi ne vidite knjige nego građevine kao velike kulise. Na nekim štandovima samo fali ringišpil, mada kažu da ako tamo kupite knjigu, dobićete i sjaj za usne. Mislim da je to velika greška. Kakav je utisak na vas ostavilo predstavljanje savremene književnosti nemačkog govornog područja? - Odličan utisak mi je ostavio ceo štand. Reprezentativno. Neko se zapitao kako su nam predstavljeni ti nama pretežno nepoznati pisci, a gde je podsećanje na one nama drage i dobro poznate od Gintera Grasa pa nadalje. No, upoznali smo se sa savremenim tokovima literature nemačkog jezika, a pisci koji su bili prisutni su se zaista angažovali da nam je približe... Ukratko, na Sajmu, srećom, još ima štandova na koje se rado dolazi jer se tu još mogu sresti pisci i odani čitaoci i odlične knjige. Uz one koji su za moj ukus previše šareni i odveć zasnovani na principu od svega pomalo ili malo više, za svakog ponešto.
Vrlo zanimljivo je delovao vaš susret sa čitaocima povodom novog romana “Maksimum”, u kome je glavni junak jedan istoričar umetnosti, jedan umetnik naive... - Ponosna sam na svakog svog čitaoca. Šta su vas najviše pitali? - Pročitali su najavu za roman u kojoj se kaže da je to knjiga o hajkama na ljude pa i na ljude koji su u nečemu u kvalitativnom smislu izdigli iznad svoje sredine - koja to ne može da podnese, ni da oprosti - i o bespomoćnosti tih ljudi koji su napadnuti. Pa su me stalno pitali da li je to autobiografski roman. Odgovor je? - Svaki naš iole bolji pisac bi mogao da kaže da je to autobiografski roman. A ja kažem da je napad na ljude koji su iznad sredine kod nas domaća radinost. I jedan od najvećih problema, rak-rana pre svega za sistem vrednosti a on, taj sistem, jeste temelj i uporište i ishodište svakog i svačijeg života. Ovde nema vrednosti u koju neće posumnjati ponajviše onaj ko bi trebalo da je podrži. Primerice, pre neku godinu tadašnji ministar kulture je rekao da mi nemamo umetničku, klasičnu muziku. A u to vreme , kao i danas, Evropom hara Isidora Žebeljan, naručuju joj se i izvode opere, koncerti... Ali, nije to slučaj samo sa književnošću i umetnošću. Tako je u svim profesijama i oblastima. Ako je prirodno da se ljudi grabe da napreduju, zauzmu bolje pozicije, zar mora biti obavezno i opšteprihvaćeno da čovek ne smatra da je uspeo ako nekog nije oborio. Neretko boljeg od sebe. Valjda je to sigurniji i brži put do uspeha; onaj ko vredi treba da bude diskreditovan da bi onaj ko manje vredi skočio na društvenoj lestvici. Samo, tako nas čitav niz pojedinačnih uspeha vodi u opšti neuspeh. A vaše viđenje aktuelnog trenutka? - Naša je politika alergična na kulturu. Eventualno je raspoložena da joj ova bude karanfil u reveru. A kulturi pre svega treba bolji ili bar pristojniji normativni, zakonski milje i da ne dobija novac unazad. Nego unapred. Razbucano je kulturno jezgro, ni ovaj dvomilionski grad nema pravo kulturno jezgro. Sve se pomešalo, i menjstrim i alternativa. Alterantiva umire od gladi, mejnstrim se trudi da bude alternativa ne bi li bio malo atraktivniji. A čitavo društvo se batrga kao davljenik, između ostalog, upravo zato što nema kulturno uporište. U političkom smislu? - Šta reći. O politici najmanje mogu da govorim. Jer, ona je toliko očigledna da ispada tautologija reći to ne valja, ovo ne valja. Mislim da smo u ozbiljnoj krizi. Pre svega zbog lažne megalomanije. Stalno slušamo da nam je dobro, pa kako nam je još više dobro... Valjda po principu da ako tri puta kažeš da ti je dobro, četvrti put ćeš i poverovati u to. To izvikivanje parola gde smo sve napredovali zaglušuje krik onoga gde smo tako mnogo nazadovali. A mnogo je gladnih ljudi, mnogo sirotinje, mnogo beznadežne sirotinje bez ikakve šanse da se iz te sirotinje izbave. Ljudi se dovijaju da sastave kraj s krajem i u tome im prolazi život, a to, s jedne strane, budi najgore u čoveku i, s druge, zatire svaki njegov kvalitet jer sve iscrpljuje u snalaženju da preživi. Zabrinjavajuće. Situacije iz kojih gotovo nema rešenja. Onaj komunizam od pre trideset-četrdeset godina trubio je o besklasnom društvu. Sad se trubi o klasnom društvu. Klasa zaposlenih i klasa nezaposlenih. I to su klase suprotstavljene do te mere da imamo permanentni malo prigušeni građanski rat. blic.rs
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Pet 17 Nov - 18:30
Ajdinger: Želim u Srbiji da snimim film
JEDNOG od najboljih nemačkih glumaca srednje generacije Larsa Ajdingera (21. januara puni 42) ovih dana gledamo i na velikom i na malom ekranu. U kontroverznom ruskom filmu "Matilda", koji je za samo deset dana pogledalo 15.000 gledalaca u Srbiji, igra poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog, dok je u najskupljoj nemačkoj seriji svih vremena od 40 miliona evra "Vavilon Berlin" (ponedeljkom na HBO od 20.00) ostvario zapaženu rolu.
Istinita ljubavna priča prestolonasladnika ruskog carstva i čuvene primabalerine Matilde Kšesinske, vredna 25 miliona evra, uzburkala je konzervativnu rusku javnost. Mada je tamošnje Ministarstvo kulture odobrilo prikazivanje filma, radikalni pravoslavni vernici trudili su se da to spreče, smatravši da je "Matilda" uvreda za njihovog tragično nastradalog cara, koga je crkva proglasila svecem. Mesecima su protestovali, u dva navrata zapalili su studio režisera Alekseja Učitelja i pretili da će podmetnuti bombe u bioskope koji budu prikazivali film. "Matilda" je, ipak, ugledala svetlost dana i od 26. oktobra puni bioskope širom Rusije. U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti", Lars Ajdinger kaže da "Matilda" nije nastala sa namerom da bilo koga uvredi ili provocira. - Smatram da ne postoje sveci. Čovek koji veruje u njih mora verovati u Boga, a ja u njega ne verujem, pa samim tim ni u svece. Svaki od njih pre nego što je proglašen za svetitelja bio je čovek, a svaki čovek pravi greške. Stoga je to i bila naša namera, da prikažemo Nikolaja Drugog kao običnog čoveka koji pravi greške. Normalno, neke ljude koji ga doživljavaju kao nedodirljivog, to je iznerviralo, ali snimajući "Matildu" nijednom nismo odstupili od stvarne istorijske građe, i to je najvažnije. Prikazali smo poslednjeg ruskog cara kao čoveka od krvi i mesa. * Osim u "Matildi", gledamo vas i u seriji "Vavilon Berlin", čija je radnja smeštena u vreme pred početak Drugog svetskog rata. Šta nam možete reći o tom projektu? - Reč je o fantastičnom serijalu od 16 epizoda na kojem su radila tri reditelja. Moja uloga nije velika, ali je veoma zanimljiva. Glumim člana snažne industrijske porodice, koju predvodi žena, u doba sukoba sa Rusijom. Taj tip serije pravo je osveženje u pogledu radnje i produkcije u nemačkoj kinematografiji, i zbog toga mi je još draže što sam bio deo nje. Već prve epizode ukazale su mi na to da je reč o nesvakidašnjem delu koje je s razlogom privuklo veliku pažnju publike.
.................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Pet 17 Nov - 18:33
...............
* Da li ste nekada bili u Srbiji? Jeste li upoznati sa našom kinematografijom i rediteljima poput Emira Kusturice? - Naravno da znam za Kusturicu! On je jedan od najvećih savremenih kinematografskih umetnika. Takođe, imao sam priliku da nekoliko puta boravim u Srbiji. Čak sam i film "Golcijus i pelikansko društvo" snimao kod vas, tako da mi vaša zemlja nije strana. Iz nje nosim prelepe utiske.
* Ove godine slavite dve decenije glumačke karijere. Osim nagrada za uloge u pozorišnim predstavama, osvojili ste priznanja i za rad na filmu i televiziji. Imate li još izazova u karijeri? - Trenutno mi je najveća želja da produciram i budem režiser u filmu u kojem ću glumiti glavnu ulogu i za koji ću sam napisati scenario. Dobro funkcionišem u timu, i uvek mi je veliko zadovoljstvo da sarađujem sa kolegama, ali želim da iskusim kako je to kada si za sve sam odgovoran, kao i kad nema tuđeg uticaja u stvaralačkom delu filma, svađa i nesuglasica. Zanima me kakav bi bio rezultat jednog takvog projekta. Već dugo imam priču u glavi, i ovih dana sam počeo da zapisujem ideje. Videćemo kuda će me to odvesti. Ko zna, možda ću film snimiti baš u Srbiji.
* Prošle godine bili ste u žiriju Berlinskog festivala. Kakvo iskustvo nosite s te manifestacije i da li je bilo teško suditi kolegama? - Naprotiv! Bilo mi je zadovoljstvo da se družim sa kolegama i da zajedno ocenjujemo filmove. Ponekad mi se čini da mi je to bilo jedno od najdražih profesionalnih iskustava. Sedeti sa Meril Strip i ostalim velikim glumačkim imenima, pažljivo gledati sva ta umetnička dela, obratiti pažnju na svaki detalj, i na kraju doneti sud o njima je zaista nešto posebno. Za mene je mnogo važno imati kritički stav prema svemu. U tome i jeste funkcija žirija. Moje mišljenje nije neka velika garancija kvaliteta. To je samo moj stav o nekoj temi. Međutim, kad se ono kroz polemiku suprotstavi drugim mišljenjima, tada se dobije merodavan sud - prava ocena nekog filma. Sjajno iskustvo koje bih uvek rado ponovio.
OD HAMPLETA DO "PAKLA" LARS je poznat po značajnim ulogama u predstavama još od devedesetih godina, zahvaljujući kojima je osvojio sve nemačke nagrade za pozorišnu glumu. Stalni je član Šaubine teatra, gde je igrao u komadima Tomasa Ostermejera "Hamlet", "Demoni" i "Ričard Treći". Pre 10 godina započeo je i rediteljsku karijeru, potpisavši dva pozorišna komada. U filmografiju je upisao nagrađivana ostvarenja - "Pakao", "Kući za vikend" Hansa Kristijana Šmida, "Golcijus i pelikansko društvo", dobitnika Bafte Pitera Grinaveja, "Oblaci nad Sils Marijom" Olivjea Asajasa, sa kojim se takmičio na Kanskom festivalu. Trenutno u društvu oskarovke Žilijet Binoš igra u SF avanturi "Visoki život". U braku je sa poznatom operskom pevačicom Ulrike Ajdinger sa kojom ima ćerku.
novosti.rs
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 2 Dec - 11:37
Kada je muzika bila pitanje časti
"KAO U SUTON SLUŠATI BRELA I ‘NE ME QUITES PAS’ NA TERASI KROVA MUZEJA MUZIČKIH INSTRUMENATA U BRISELU, EDIT PJAF U LA CLOSERIE DES LILAS NA PARISKOM MONPARNASU, KAO ‘STREET FIGHTING MAN’ GRUPE THE ROLLING STONES U RANO POPODNE NA LONDONSKOM PIKADILIJU, KAO ZVIŽDANJE ‘ŠEVE’ TOMASA HAKIJA NA OPUSTELOM BUDIMPEŠTANSKOM TRGU VAROŠMARTI, NEŠTO KAO ‘DECA PIREJA’ NA TRAJEKTU ŠTO PREVOZI IZ ATINSKE LUKE KA OSTRVU AJGINA, KAO MARIJU LANCU I ‘O SOLE MIO’ U KRČMI ĐENOVE, KAO ‘ROAD TO CAIRO’ U INTERPRETACIJI DŽULI DRISKOL DOK SE U SUTON VOZITE KROZ SAHARU OD ALEKSANDRIJE KA PRESTONICI EGIPTA, KAO ‘JEKE, JEKE’ MORIJA KANTEA U MOKROJ KAFETERIJI ISPOD VIKTORIJIH VODOPADA U ZIMBABVEU, POPUT ‘SUNDAY, BLOODY SUNDAY’ GRUPE U2 U AUTOBUSU IZMEĐU DABLINA I SLAJGA U IRSKOJ ILI ČESARIJU EJVORU U SUMNJIVOJ BIRTIJI PUERTO DE LA KRUZA NA TENERIFIMA...
DA BI SE BOLJE RAZUMELI, PO NAŠKI, KAO ‘APRIL U BEOGRADU’ U KAFIĆU NA VRAČARU, ‘SKALINADU’ U TROGIRSKOJ KONOBI U DVA UJUTRU, MONTENA U BAŠČARŠIJSKOJ KAFANI KAD DRUŠTVO PIJANIH I MRTVIH PRIJATELJA PEVA ‘SARAJEVO, LJUBAVI MOJA’, KAO KAD IBRICA JUSIĆ NA KRAJU STRADUNA ZAPOČNE ‘EMINU’, KAO BALAŠEVIĆ NA NOVOSADSKOM ŠTRANDU U ‘PESMI O VASI LADAČKOM’ ILI KAD GRUPA JUŽNOSLOVENSKIH IZBEGLICA U VANKUVERU ZAJECA BAJAGINE ‘MOJI SU DRUGOVI...’ TO SU TRENUCI ZBOG KOJIH NIJE ŠTETA ŽIVETI" ROKOPISI (2008)
"Srce – to je ono mesto gde rokenrol čuva svoje osnovne sastojke", napisao je jednom Petar – Peca Popović (1949), ovogodišnji dobitnik nagrade Fondacije "Tanja Petrović" za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. Svoj prvi tekst objavio je u listu "Gong" pre pedeset godina, a od tada je živeo i pisao rokenrol. Razgovor sa Pecom Popovićem počinje, naravno, sa Bitlsima. "U Zagrebu 1976. video sam izbliza Pola. Ima ta priča o Lejli… Najpoznatija pesma u Džordža Harisona periodu Bitlsa je ‘Something’. U njoj Klepton svira gitaru, a ne autor. To je bilo veliko prijateljstvo i možete da zamislite kako je bilo kada se zaljubite u ženu Bitlsa, kao Klepton u Džordžovu ženu. I hajde, kako da kažete pajtašu: ‘Ja sam zaljubljen u tvoju ženu’? To je poput biblijske priče, iz koje je nastala Kleptonova ‘Lejla’... Zanimljivo, Klepton se posle razveo. Tako je to u životu, blesavo – zaljubite se… Ali, vidite, to prijateljstvo nije propalo. Harison i Klepton su bili prijatelji do Džordžove smrti. Kada je Harison umro, organizovan je veliki koncert u Rojal Albert holu u Londonu, 29. novembra 2002. Bio sam na tom koncertu, i tada su svirali svi mogući Bitlsi: Ringo Star, Pol Makartni, umesto Harisona svirao je njegov sin Deni, a umesto Lenona Erik Klepton. To su bili Bitlsi za 21. vek." "VREME": Da li ste ih slušali kasnije? PETAR POPOVIĆ: Slušao sam Pola Makartnija prošlog juna u Berlinu. Od 38 izvedenih pesama, 23 su bile iz repertoara Bitlsa. Kakav divan osećaj slušati nekog ko je pravio te pesme posle toliko godina. Peva različitim generacijama, jer tu je bilo i mlađih od sadašnjih studenata, a i mnogo starijih od mene, i onda shvatite kakva je to objedinjujuća vrednost. Kao što neko voli da čita klasične pisce, da gleda stare pozorište predstave, da gleda filmska veledela iz dvadesetih, tridesetih ili četrdesetih, lista stare stripove, tako neko voli da oseti muziku zbog koje je ostario kako je ostario. Njihova popularnost bila je ogromna, ali u jednom drugačijem trenutku sveta. Interneta nije bilo, a radio-stanica koje su im naklonjene u početku je bilo malo. Prve novine koje su kod nas osnovane, a bavile su se muzikom, bile su "Ritam" Mike Antića. Pokrenute su istog dana kada su Bitlsi objavili prvu ploču. On, zanimljivo, nije bio sklon Bitlsima, jer je mislio da je to prolazna stvar. Posle je priznao grešku. Nisu bili svi spremni da shvate to, ali Bitlsi su uspeli ono što niko nije: najveći osvajači u 20. veku nisu ni Staljin, ni Hitler, pa ni Tito. Niko nije uspeo da osvoji ceo svet bez opaljenog metka, a Bitlsi su uradili upravo to. U vremenu velikih solista, velikih individualaca – Pikasa, Hemingveja, Vorhola, Tarkovskog, Sartra, Džojsa, pojavilo se kolektivno tvoračko jezgro, što je bio presedan. Umetnost je uvek podrazumevala jednog genijalca, jednog stvaraoca, a Bitlsi su demonstrirali nešto drugo, pokazavši da je moguć i kolektivni kreativni čin, predstavili su ga i dokazali održivim. Sada dobijaju pun smisao reči Duška Radovića da ako će našu planetu po nečemu pamtiti u kosmosu, biće to po muzici Bitlsa... Kada znate da je NASA objavila kako je 2002. sistemom nekakvih kosmičkih stanica omogućeno da pesma "Across the Universe" Bitlsa dođe do Severnjače, da se odbije o zvezdu Danicu, a to je 431 svetlosnu godinu udaljeno od Zemlje, možete da zamislite dokle je zvuk te pesme došao... Kad se nešto novo stvara, nikada ne možete znati dokle to može dobaciti i kakve konsekvence imati... A opet, okrenite naopako, i zamislite kakav bi bio 20. vek bez Bitlsa?
Ima još nešto o čemu treba razmišljati: Bitlsi su zvanično prestali da postoje i da zajedno sviraju u avgustu ‘66, u Kaliforniji. Ali, otkad su svirali kao Bitlsi, do tog momenta, oni su uvek na turneji tražili dve dvokrevetne sobe. U jednoj su stanovali Ringo i Pol, a u drugoj Džon i Džordž. A danas, kad u Beograd dođe, recimo, Madona, ona uzme ceo sprat hotela da joj niko ne smeta. Rolingstonsi uzmu pet hotela ili svako svoj sprat, da niko nikome ne smeta. Nekad ste mogli da dođete do njih, ako ste bili u blizini, najnormalnije. A sada, da biste dobili izjavu ili intervju, morate da zovete agenciju, agencija vas prebaci na PR a, a PR kaže: "Pošaljite mi pitanja da procenim da li se to uklapa u naš koncept, pa ćemo vam poslati odgovore." Znači, vi više nemate mogućnost da sretnete osobu koja vas zanima.
.......................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sub 2 Dec - 12:59
..............
I niste sigurni s kim razgovarate kad dobijete odgovore... Tako je. Imate PR a koji je plaćen da umesto njega uveličava "pobede" i opravdava "poraze". Mi u stvari odavno živimo u svetu gde se ne zna šta je istina. Ja sam imao sreću da odrastem u svetu u kome sam mogao da dođem do svakoga ko me zanima. I dan-danas, posle 47 godina, jedino ne znam da li sam na ostrvu Vajt u sedam ujutru, u jednom malom šatoru, video Džona Lenona i Joko Ono, ili nisam. Bio je to peti dan festivala, ja sam se muvao ka autu koji je bio parkiran odmah iza bine, ako je bilo 600.000 ljudi, onda je bilo sigurno 20.000-30.000 šatora... Spavalo se u festivalskom prostoru, to je jedno od tih velikih hipi iskustava 20. veka. Ja sam prošao i video kako su izašli iz tog šatora, gledali levo-desno. Žalim što to nisam svojom kamerom snimio... Bar da znam jesam li ili nisam lud. Snimljeno sa festivala posle sam dao Zoranu Modliju, koji je u svojim "Letećim diskotekama" puštao sekvence filma. Nažalost, fotografije koje sam načinio nikad nisam dobio nazad, jer sam tada živeo u Škotskoj. Poslao sam po dogovoru 42 strane teksta i šest rolni filma u "Ilustrovanu Politiku"... Oni su uzeli italijanski servis za dve strane, a moj materijal prosto bacili. Pod devizom "rukopisi i fotografije se ne vraćaju". A Vudstok? Nisam bio tamo, bez obzira na plan. Auto-stopom sam otišao na koncert Rolingstonsa u Hajd Park, kad je umro Brajan Džons, sa četiri dolara iz Beograda, i onda sam se zadržao ceo jul u Engleskoj i posle Škotskoj. Potom sam se sa društvom iz Glazgova vratio na Jadransko more. Mene je zbunilo to što sam znao da će na ostrvu Vajt avgusta ‘69. pevati Bob Dilan, pa sam mislio kada on tada dolazi u Evropu, to tamo u Vudstoku verovatno i nije nešto toliko važno... Mi nismo imali svest o veličini tog događaja, jer su Vudstok radila tri šalabajzera, koji zapravo nisu imali iskustva s festivalima. Promenili su mesto održavanja nekoliko nedelja pred događaj. Vudstok nikad nije bio na Vudstoku, već 150 km od mesta koje se tako zove, zato što je vlasnik Maks Jasgar bio ljubazan da ustupi svoju farmu, pa su hipici tamo nagrnuli... I tako, nisam otišao, iako sam tih godina, ‘68-’72, obišao mnoge festivale po Evropi. Jeste li išli kao reporter ili samoinicijativno? Samoinicijativno. Imao sam svoju novinarsku legitimaciju od ‘69, u zagrebačkom nedeljniku "Arena", a bile su to najtiražnije novine u bivšoj Jugoslaviji sa 512.000 štampanih primeraka. Tada sam već sarađivao u beogradskom "Susretu", od ‘70. Povremeno sam pisao u "Ilustrovanoj Politici", postojala je strana koja se zvala "Muzika za vas". Nešto kasnije, krajem ‘71, osnovao sam "Hit stranu" u "Politikinom Zabavniku". Imao sam mogućnost da pišem po novinama, ali rokenrol nije u našim novinama bio toliko važna stvar. Na težini je dobio posle koncerta Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme. Događaj se zbio u nedelju, a već u utorak "Politika" je imala rubriku "Muzika za vas", i od tada, ceo stubac u "Politici", svakog utorka. Posle nekoliko nedelja "NIN" je otvorio nešto slično. Urednog pisanja o roku kao kulturi pre toga nije bilo u dnevnoj štampi. A "Džuboks" i "Rok"? Prva serija "Džuboksa" je počela u proleće ‘66. Zagreb je odgovorio "Pop Ekspresom", koji je počeo da izlazi dve godine kasnije. U Beogradu je odgovor na "Džuboks" bio "Gong", dodatak "TV Novosti", već krajem ‘66. "Gong" je izlazio svega godinu dana, ali je organizovao veliku Gitarijadu januara ‘67. Ja sam svoj prvi tekst, za pare, objavio u "Gongu" u aprilu ‘67, znači pre pedeset godina. O čemu je bio tekst? O grupi Vesnici koja je osvojila treću nagradu na Gongovoj gitarijadi. Ovako je to onda izgledalo: napišete tekst, on izađe pa dođete posle tri dana na šuber i kažete: "Ja sam taj", onda ona kaže: "Potpišite", vi potpišete i dobijete keš. Tako je bilo i u Domu omladine, gde je izlazio "Susret". Sećam se, Borka Pavićević me angažovala, pisao sam o grupi The Mothers of Invention i Frenku Zapi. To je bila velika andergraund grupa ‘67-’68. Isto tako, napišete tekst, on izađe, vi glavu u šuber... To je tako bilo. Kako ste uspevali da dođete do informacija i karata za festivale u inostranstvu? Imao sam deo porodice u Škotskoj i deo porodice u Kanadi. Zahvaljujući njima, bio sam pretplaćen na strane novine. Takve novine, a pogotovo muzičke, dolazile su sporadično u jedan kiosk u prolazu ispod robne kuće Beograd na Terazijama. Četvrtkom po podne bi stizali "New Musical Express" i "Melody Maker", svega po nekoliko primeraka, i ko prvi dođe, on otme. Postojala je američka čitaonica, gde je sada španska čitaonica u Knez Mihailovoj. Tamo ste mogli da odete i pogledate neku retku muzičku štampu. Sednete u čitaonicu, žena vam iznese pa vi gledate, upijate... Nije bilo mogućnosti da se skenira ili fotografiše, nego smo rukom beležili podatke. Ja sam od ‘64. bio pretplaćen na "New Musical Express", zatim na "Rave", što je bio engleski fensi časopis, onda "Fab 208", a uredno sam primao i prvi škotski muzički dvonedeljnik "Terraplane". Siguran sam da sam prvi pretplatnik "Rolling Stonea" u bivšoj Jugoslaviji, od prvog broja. Zanimljivo, ‘68. je Mik Džeger finansirao englesku verziju časopisa "Rolling Stone", koja je izlazila samo godinu dana. I to sam imao, verovatno i dalje stoje negde u garaži. Napravio sam izložbu vrednih časopisa kao prateću manifestaciju Gitarijade u Zaječaru ‘85. godine. Tada sam radio u "Roku" i na molbu organizatora poslao 64 primerka prvih brojeva raznih časopisa iz sveta. To je bilo izloženo u biblioteci, a kada se izložba završila, neko je to bacio u Crni Timok. Kad bih te novine sada izložio u Beogradu, imale bi posetilaca maltene kao Pupinova izložba, jer sam imao prvi broj "Billborda" iz 1896. Našao sam ga na buvljaku na Portobelu, u Londonu. Imao sam prvi broj "Melody Makera" iz 1926, prvi broj "The Musical Expressa" iz ‘52, prve brojeve svih domaćih specijalizovanih novina. Imao sam nemačke, škotske, australijske časopise, a i nulti broj "Soundsa", od one nedelje kad je umrla Dženis Džoplin, oktobra 1970. Nulti broj, to znači – slike, a umesto teksta stoji samo "azazaz". To je štampana maketa. Sve su to bacili. Imam hiljade časopisa od ‘64. do ‘85. u garaži, na tavanu, u podrumu, a po kući složene fensi časopise, kao što su "Q", "Select", "Mojo", "Uncut"... Imam sve, sem onih prvih što vrede... Posedujem onaj "Rolling Stone" kad je umro Hendriks, pa kad je umrla Dženis Džoplin, Džim Morison... I svi ti primerci imaju posebnu vrednost, ali ima i nekih blesavih brojeva koji takođe vrede. Kad bih očistio tu prašinu, kada bi ih izglancao i kada bih živeo u Americi, mogao bih mnogo dobro da ih prodam, mada bih voleo da to sve ostavim nekome u Jugoslaviji, da postoji pravi muzej ...................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Ned 3 Dec - 15:47
Mi nemamo takav muzej? Za sada nemamo. Postoji doduše jedna beogradska inicijativa... Kada je Nikola Karaklajić umro, iste večeri sve je razbacano iz njegovog stana. A tu je bila istorija jugoslovenske muzike, jer je on osnovao prvu radio-emisiju, prvu televizijsku emisiju, prvi časopis... Sve je rasuto. Na audio-trakama postojali su snimci koje su u radiju napravili istinski pioniri. Kad izgubite snimak, izgubili ste deo istorije. Da li znate kako je došlo do toga da su vaše časopise bacili u Timok? Tako što je neko pomislio da je izložba postavljena da bi se tu skupljali čupavci i narkomani, i onda kad se oni raziđu, normalno to nema više nikakvu vrednost. Pa šta nego da bacite u Timok, jer ste se tako rešili nepotrebnog đubreta. Kad se pojavio "Džuboks", 1. maja ‘66, u zemlji koja je imala 22 miliona stanovnika, već 3. maja niste mogli da ga nađete, a tiraž je bio 100.000. A "Rolling Stone" je štampan godinu i po kasnije, u San Francisku, u 40.000 primeraka, prodato je samo 8000. Vremenom je "Rolling Stone" dosegao tiraž od 1.400.000 i slovi za najuticajniji rok časopis napravljen do dana današnjeg... Šta je objašnjenje za to što se "Džuboks" tako rasprodao? Glad. Šta je stvorilo tu glad? Jugoslavija je osnivač Pokreta nesvrstanih, uvek između zapada i istoka. Na istok, iza onoga što se zvalo Gvozdena zavesa, teško su prolazile muzičke informacije, a ovde je postojala mogućnost da budete informisani. Sve ste mogli normalno da saznate slušajući Radio Luksemburg, na onom istom starom radio-aparatu na kom su vaši deda i baba slušali Radio London, kad će Amerikanci da se iskrcaju i da sjebu Hitlera... Postojala je predstava o tome, već šezdesetih, na gitarijadama se okuplja neočekivan broj mladih u Beogradu, pa onda krene svaki grad da pravi svoju gitarijadu, i onda vidite da ti neki nepoznati klinci što sviraju imaju mnogo onih što bi da ih gledaju. Znalo se da postoji glad, kao što je ‘52, kad se pojavila vespa, svako ko je imao para hteo je da je ima. Pojavio se šuškavac – svi su morali da imaju šuškavac. Pojavile se žvake – svi su morali da putuju u Trst da kupe žvake, ili odu u komision. To je danas smešno pričati, ali ‘58-’59. putovalo se da se kupe žvake... Međutim, drugo je bilo imati novine, radio i TV emisiju gde se uz stranu emituje i naša muzika. Od onih sam kome je bilo uvek interesantno da uspostavimo neke naše odgovore, da vidimo kako će u tome da se prepoznaju neke naše autentične vrednosti, verovao sam da to ima smisla. Nikola je u svakom "Džuboksu", da ga ne bi oklevetali ili mu ugasili novine, pošto nije bio član Saveza komunista, balansirao ubacujući malo italijanske, malo francuske muzike, a uvek je imao i nekog domaćeg mladog kompozitora, kao što su bili Vojkan Borisavljević, Vuk Stambolović ili Kornelije Kovač, uvek su bile zastupljene grupe iz različitih delova Jugoslavije. Zatim, postojala je mogućnost da dopisnici pošalju priloge iz Makedonije, Slovenije. Pa onda kada vas poštari zatrpaju sa 5000 pisama, znate da vas čitaju, da sve ima smisla. Imali smo radio-emisiju "Veče uz radio" na I programu Radio Beograda krajem ‘60-ih, početkom ‘70-ih, i dobijali poštu čak iz Vladivostoka. U Bugarskoj je to bila najslušanija radio-emisija. Možete da zamislite, odem u Englesku i napravim intervju sa nekim ko je u tom trenutku najpopularniji, pa preko Radio Beograda to slušaju u Bugarskoj ili u Rusiji, i onda vam stigne pismo iz Vladivostoka. Znate gde je Vladivostok? Na kraju sveta. To su neke stvari koje su danas teško objašnjive, zato što danas na telefonu pesmu koja je puštena u deset ujutru u Londonu istog momenta imaju svi na zemaljskoj kugli. A onda je pesma putovala na ploči: morali ste da je uzmete u ruku. Prvo je poručite, stavite dinare u koverat, pa da vam dođe dopis da odete na poštu šest kod železničke stanice, da platite poštarinu i carinjenje. A oni tamo pošiljku već otvorili, iscepali da provere da li je to samo plastika; onda vi imate ploču, pa je mirišete, pa je jedini imate, nosite je kući da vidite da slučajno nije oštećena u transportu, a ako nije, da čujete da li je ispravna; pa tek onda javljate drugovima da dođu na slušanje. Onda vas zovu na žur, jer kad imate ploču, vi ste car. Danas imate smart televiziju, Jutjub, programirate šta ćete da slušate celo veče. A onda – dođete, i ako ne valja gramofon, vi ne dajete ploču, kao fol – kontrolišete radi li gramofon – a ako je dobar, onda tražite sendvič sa šunkom i struganim sirom, malinu sa sodom i drugaricu neku, da sedi pored vas i da sluša, i kažete: "Ovo sam jedva nabavio. Pa ti znaš koliko sam se mučio za ovo." A ako nešto ne štima, nema sira na sendviču, drugarica je nešto ljuta, vi uzimate ploču i odlazite – nema više žura. Jesu li se žurovi održavali po kućama? Isključivo po kućama. Čajanke i matinei su bila mesta gde se išlo na igranke. Znalo se kod koga su bolji žurevi, kod koga lošiji. Onda su postojali spomenari, svako piše ko mu se sviđa, gde su najbolji žurevi. Pročitate, i na tim mestima gurate nogu u vrata, to je bilo najvažnije. Zvonite da vas ne vide i gurnete nogu u vrata, a kad gurnete onda je sve lakše, već ste ušli. Prva diskoteka otvorila se ‘67. kod Laze Šećerovića, u Domu Jevrema Grujića, pored Ateljea 212. Kultura je već bila malo drukčija. Ispred ulaza su stajali baunseri, odnosno izbacivači, kao selektori i ako prođete njegovo odmeravanje, onda uđete unutra. Ulazite kao kad su partizani u Četvrtoj ofanzivi prešli preko Neretve. Kad prođete, stupate na bezbednu teritoriju gde vam je sve bajkovito. Ima tu još jedna zanimljivost, Bitlsi sviraju ‘67. na Mondoviziji, u košuljama na cvetiće. To je prvi put da se preko satelita nešto emitovalo za ceo svet. Sutra uveče, ispred Doma omladine, svi imamo košulje na cvetiće. Pokrali smo šlafroke od majki, ili one išle da kupuju materijal na cvetiće u Sarajevsku, na Bulevar Revolucije. Onda se šilo – sestre, ujne, kume, ko je znao da šije, šio je. I bedževe smo nosili, prvo iz inostranstva, pa je neko ovde počeo da pravi bedževe. Okupimo se, kao uniformisani, svi u košuljama na cvetiće. Tako je to izgledalo. Beograd je tada imao 750.000 stanovnika, znali ste svakog ko nešto radi. Znate ko se drogira, ko samo guta preludin, ko svira, ko je za šta talentovan .................
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Čet 1 Feb - 8:09
"PRED BEOGRADOM SAM SHVATIO DA TE NISAM ZAGRLIO"
Enes Kišević, nagrađivani pesnik i glumac koji živi u Zagrebu prisetio se dirljivog susreta sa Zoranom Radmilovićem nekoliko meseci pred njegovu smrt.
Njihovo druženje tog dana se proteglo do kasno u noć i oko dva sata ujutro Enes ga je molio da krene nazad u Beograd.
- On je tada već bio jako bolestan. To je možda bilo pola godine pred sam njegov kraj. Molio sam njegovog vozača da ga vozi nazad u Beograd jer je već bilo kasno i jedva sam uspeo da ga smestim u automobil - počeo je priču Enes Kišević u emisiji "Nedeljom u 2" koja se emituje na HRT-u. Nekoliko sati kasnije, nakon što je ispratio Radmilovića iznenadio ga je poznati glas napolju. - Kad neko meni na vratima peva "Ustajte prezreni...". Zoran! Kaže on meni: "Znaš, već sam bio pred Beogradom i setim se da te nisam zagrlio. Samo sam došao da te zagrlim". To je mene tako preseklo. To je tako trezvenim glasom rekao...I on i ja smo znali šta znači taj zagrljaj - istakao je Kišević.
Kasnije mu je poznati pesnik posvetio pesmu inspirisan poslednjom Radmilovićevom televizijskom ulogom. - On je snimao onu seriju "Osam stotina žena" (Priče iz fabrike), u kojoj je igrao doktora i u jednoj sceni on umire od raka, a tada je već zaista bolovao od raka. I snimao je tu scenu, cela ekipa na snimanju se smrzla kako je to odigrao, a on kaže: “Ne valja ništa”. I tako je desetak puta ponavljao tu scenu... Pitaju ga: “Pa Zoki šta ne valja? Sve je odlično”, a on kaže “Ne valja! Nisam umro! To je laž!”. Toga sam se setio i napisao sam mu pesmu "Smrtna trema" - ispričao je Enes Kišević podsetivši koliko je cenio Zorana Radmilovića. Serija "Priče iz fabrike" je snimljena 1985. godine u Bosanskom Novom u režiji Vojislava Milaševića. Serija kroz pet epizoda prati živote radnika fabrike tekstila u koju dolazi novi direktor. U seriji je učestvovao veliki broj glumaca iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije, a svoju poslednju televizijsku ulogu u ovoj seriji imao je Zoran Radmilović koji je nekoliko meseci nakon završetka snimanja preminuo, baš kao i lik doktora Pjevalice kojeg je tumačio u seriji.
blic.rs
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Čet 8 Feb - 20:27
KAKO PODVALITI LJUDIMA DOBRU MUZIKU
Vladimira Skočajića Skoču verovatno pamtite po sjajnim tekstovima o muzici koje je pisao za Politikin zabavnik. Iako ne voli sebe da naziva novinarem, nego jednostavno zaljubljenikom u muziku, slobodno se može reći da je trenutno jedan od naših najboljih rok novinara koji vas tekstovima jednostavno privlači da istražujete nove autore i bendove.
Kako je uopšte došlo do toga da kreneš da se baviš muzičkim novinarstvom?
Iskreno, sebe ne doživljavam kao novinara. Novinar je za mene osoba koja se školovala za to i koja tačno zna kako da radi svoj posao. Ja sam jednostavno muzički zaljubljenik i neko ko voli da sluša muziku. Ima toliko divne muzike za koju ljudi ne znaju, i ja želim da im to nekako upakujem i prezentujem - bilo kroz emisije ili kroz pisanu reč. Što se tiče pisanja, u školi sam imao užasne ocene iz svega osim iz srpskog i engleskog, tako da mi je pisanje došlo prirodno. Znam da pišem i da puštam muziku i to je to! (smeh) Sve se to desilo spontano, nije kao da sam sedeo, češao se po glavi i razmišljao čime ću se baviti u životu. Shvatio sam da od puštanja muzike ne može da se živi i onda sam počeo da pišem o muzici - prvo za sajt B92 još 2005, onda za neke druge portale i za Politikin zabavnik.
Šta je ono što si naučio o muzici tim neposrednim bavljenjem?
Naučio sam da podvalim ljudima neku muziku koju ne znaju. Kada puštam muziku, puštam publici nekoliko pesama koje sigurno znaju, a onda im umuljam nekako neku pesmu koju ne znaju, pa se oni zainteresuju za to. To pokušavam da uradim i sa pisanjem, dok je, recimo, radijska emisija sasvim druga priča. Tu puštam samo ono što je za mene i što bih ja voleo da slušam na radiju.
Koja je najveća magija muzike?
Meni lično je činjenica da mogu da je uskladim sa svakim svojim raspoloženjem. Ako sam srećan, tužan, pospan, ljubomoran - šta god - postoji pesma za svaku moju emociju. Sa muzikom zaspim, sa njom se i budim. Muzikom mogu da ispričam celu svoju životnu priču i znam da je ta fraza već izlizana, ali ona je zaista univerzalni jezik.
A ko bi napisao saundtrek tvog života?
Voleo bih kad bi to bio Džim O'Rurk, jedan vrlo svestran muzičar. Muzika o kojoj pišem i koju puštam je iskrena, ili je makar ja doživljavam kao takvu, a Jim O'Rourke radi upravo to. On spaja nespojivo i radi to neverovatno vešto.
Vratimo se na novinarstvo koje se bavi muzikom i uopšte umetnošću i kulturom, kakva misliš da mu je pozicija danas? Da li se ono vrednuje jednako koliko i drugi vidovi novinarstva?
Svakako da se ne vrednuje pre svega zbog odabrane publike koja ga čita i uopšte zbog broja ljudi koji je zainteresovan za takav vid novinarstva. Mnogo više ljudi će pročitati tekst o politici ili nekom političaru, nego o nekom bendu za koji ne zna mnogo ljudi. Muzičkim novinarstvom se bave ljudi koji su naloženi na to i koji to rade sa uživanjem, niko se ne bavi time da bi zaradio pare. Sve je to spontano, od Žikice Simića do mlađih likova koji su pisali za Popboks. Ali svakako da pozicija muzičkog novinarstva nije zavidna, i generalno mislim da je pozicija bilo kakvog novinarstva kod nas katastrofa.
A da li misliš da nam je internet u svemu tome ipak pomogao? Mi iz Srbije možemo da čitamo muzičke recenzije na Pitchforku, a i ti sam šeruješ neke svoje tekstove na svoj Fejsbuk profil...
Apsolutno. Internet demokratizuje sve to. Ja sam prvi preko interneta došao do nekih albuma do kojih inače nikada ne bih došao. A kada bih ovakav kakav jesam živeo na zapadu i kupovao legalno svu muziku koju želim da slušam, trošio bih sigurno 10000 evra mesečno, tako da je internet jedna sjajna stvar.
..................
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Čet 8 Feb - 20:31
............
Ko je za tebe najveći rok pesnik? Bob Dilan. Ja bih njegove pesme stavio u čitanke, jer možeš da ih čitaš i bez muzike. On piše o dubokim mislima i posmatra stvari iz milion uglova.
Da parafraziram Morisija - kojih pesama moramo da se setimo jer su nam spasile život? To su one stvari koje slušamo u formativnom periodu, između 15. i 20. godine života. Ja sam recimo u tom periodu slušao American Music Club i Marka Ajcela, ali i Leonarda Koena i Nika Kejva. Pronalazio sam se u njihovim tužnjikavim melodijama.
Koja je bila prva kaseta koju si kupio sebi? Bitlsi. Mislim, kupovao sam i Bajagu kad sam baš bio klinac, ali Jugotonova kompilacija Bitlsa je bila prva moja kaseta. Zapravo, Bitlsi, Bob Dilan i Nil Jang su jedini izvođači koje slušam baš ceo život.
Šta misliš koji će izvođači koji su se pojavili u poslednjih 10-15 godina postati evergrin? The War On Drugs, oni su mi genijalni. Kurt Vajl isto, ali oni su potekli zajedno i zajedno su krenuli da sviraju. Za njihovu muziku baš smatram da vredi i da će da traje.
Koji je bio najbolji koncert na kojem si bio? Nil Jang. Gledao sam ga dva puta. Mada, iskreno, obožavam ga i ovo je očekivan odgovor, tako da i da je samo izašao na stejdž i zapalio cigaru, ja bih rekao da je to bila najbolja svirka u mom životu. Pored toga, '97. sam bio na svirci japanskog benda Ground Zero. Oni sviraju eksperimentalnu muziku i nisam znao šta me tačno čeka kada sam došao na njihov nastup, ali su ostavili baš dobar utisak na mene.
Za kraj, preporuči nam nešto za slušanje po principu something old, something new, something borrowed, something blue. Odnosno, izostavićemo ovaj 'pozajmljeno' deo, tako da nam preporuči nešto staro, nešto novo i nešto tužno. Nešto staro - Nik Drejk. Ima samo tri albuma i preporučujem sva tri, ali pogotovo Bryter Lyterkoji volim sve više iz godine u godinu. Nešto novo - novi album Kesa MekKombsaMangy Love, to je njegov osmi album inače, ali što se mene tiče i najbolji. Vidi se da je vodio računa o svakom detalju na njemu, verovatno će mi biti jedan od najboljih albuma godine. Nešto tužno - recimo pijanista Bil Evans i njegov lajv album Waltz for Debbie koji je potpuno genijalan. To je u suštini džez klasik i nije toliko tužno, više je melanholično i može da se sluša kad god.
Sofija Balać oradio.rs
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture Sre 28 Feb - 20:12
šetač, hvala za ovaj neobican intervju!
Jedan sasvim običan intervju sa jednim potpuno neobičnim Zoranom Radmilovićem
11.05. 2017. noizz.rs
Zoran Radmilović bi danas napunio 84 godine i sigurno ćete se s osmehom setiti Kralja Ibija, Radovana Trećeg, Bilija Pitona... Međutim, čovek koji stoji iza svih tih likova bio je mnogo interesantniji, kreativniji, duhovitiji od svih njih zajedno.
Dovoljan je pogled na jedan njegov rani intervju iz 1965. da biste mogli da zamislite kakav je lik bio Zoran Radmilović. Našao se u knjizi pod nazivom “Zalažem se za laž”, koju je priredila Zoranova cerka, Ana Radmilovic, a mi vam ga prenosimo u celini.
Datum rođenja? Ne brinite, dovoljno sam odrastao i svestan onoga što ću reći. Težina, visina, boja kose, boja očiju? Sve se to lepše vidi na slici – ko pažljivo pogleda. Bračno stanje, deca? Želim ih. Stepen obrazovanja? Naravno – visok, zar se ne primećuje? Strani jezici? Samo recite! Mesečni prihodi? Sasvim dovoljni. Adresa (stan)? Zadovoljan sam adresom. Auto (oznaka)? Zar vam ličim na čoveka koji ima te probleme? Ja sam bezbrižan. Kada biste se ponovo rodili? Ne želim to. Zapravo, želim, ali posle smrti. Želim još jedan ceo život. Sklonost, dar? Pa zaboga, to svi znaju. Sport kojim se bavite? Ah, bio sam strahoviti sportista. Kvaliteti? Jasno izraženi znaci genijalnosti. Mane? Znaci (ovi gore) su toliko jaki da se neupućenom mogu učiniti kao mane. Karakter? Očigledno, ne preozbiljan. Šta vas čini srećnim? Da odgovaram na pitanja, eto, kao sad, recimo. A šta nesrećnim? Kad ih postavljam sebi. Neostvarena želja? Ne govorimo o njoj, više se ne može ostvariti. Šta zamerate sebi umetniku i sebi čoveku? Zadovoljan sam sobom kao umetnik, zar to nije dovoljno? Da li se nečega stidite? Stidim se svojih moralnih dugova.
...................
Sponsored content
Naslov: Re: Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture
Sub 20 Maj - 20:55
_620x0.jpg)
_620x0.jpg)
.jpg)
.jpg)
_620x0.jpg)
.jpg)
