Ana Ristović

Gledajući u drveće

(strah od toga da nećeš čuti)


Zdravo, tata. Ovde nema ničega novog pod nebom.
Ali, procvetala je ona trešnja koju posadismo
pred zgradom. Već dopire do četvrtog sprata,
a bila je običan prutić. Nekada, kada bi sleteo

vrabac, težinom bi sasvim povio tananu granu.
Sada sleće čitavo jato, i tek ponekad, čuješ,
kako tiho zašušti. I s proleća, ujutru, vidiš dva-tri
bela cveta, a već predveče, na njih stotine

obaspe koršnju kao iznenadni sneg što svetli,
čas belo, čas ružičasto. I ne znaš, šušti li lišće
ili perje; a na prozorskom simsu osvane još uvek
lepljiva koštica, i pusti za sobom svetlo-crveni

trag. I pita se, svih ovih godina, gde si. A kada
želim da povratim mir, setim se jednog jedinog
trenutka; ti i ja, na dunavskom keju, u letnje
popodne, napola u hladu, napola na suncu,

jedemo sendviče, i čitamo, svako svoje. Ti Seneku,
ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji čuda. I svetlost
pada okomito na otvorene knjige, čije strane, u
pauzi između čitanja, obeležavamo travkama

koje pamte, više od nas: kao i drveće, pod kojim
se protrči, samo jednom. I to, tako dobro znamo,
i ti, negde tamo, kao i ja, još uvek negde ovde.

Čuješ li kako šušti? Samo sam to htela da ti kažem.

ZLATNI OTPAD

Noćas će pasti
na hiljade zvezda padalica
prosuće se nad nama zlatna kiša
jednom u četrdeset godina

A znaš li
da je ono što vidiš kao lepotu
i čemu se diviš sad na vedrom nebu
u stvari

samo meteorski otpad
perutanje kože
ljuštenje materice
svrab pod prstima
opadanje kose

Nešto od tog
zlatnog otpada
donelo je i
život na Zemlju
nekada

PRETPRAZNIČNA

Usukano magare
vezano za uzicu koju drži
pripiti deda
dok mu iz džepa ispadaju
crkveni kalendari i fluorescentne lizalice
jede sneg sa gomilice leda
usred Knez-Mihailove

Grudvice pod žednim nepcima
njište i klize sporo niz topli tepih jezika
večeras tako nečujnog u gomili
biološki razgradivih
šuštavih celofana

Irvasima su već okićene bračne postelje
sveci se menjaju ko sličice fudbalera
crveno-belom bradatom starcu je
dečji aviončić slučajno napravio
rupu na glavi
iz nje na sve strane duž pločnika
leti višak smisla
lakim helijumom oduvan

Samo magare zna
da na njegovom jeziku
i jedna trunka uvek je kristal



VIDIŠ LI?

Sve vreme mislili smo da živimo među ljudima
a to je u stvari bilo osakaćeno drveće
koje se istrglo iz zemlje
stremeći naopačke ka visinama:

Ta glava s kosom – vidiš li? –
koren sa žilicama
udovi ono što je ostalo od
posečene krošnje –
tragovi jednog davnog masakra.

Sve vreme mislili smo da smo i sami nešto drugo, ali,
Vidiš li? – jagodice svojih prstiju:
i na njima su godovi majušnih stabala
koja su isuviše drsko
gledala u nebo.

A misao? Ona izmaglica što se
ujutru javlja nad zemljom, prolazna,
a s vremena na vreme prisutna
kao i testera koja se zabija u koru
nemilosrdno
mada i na njoj može da se svira
tango.

MAJČINSKI PRAVEDNA

Bilo je tako lako, bez bolova,
bez jutarnjih mučnina,
kiselih krastavčića, banana
i čokoladnih srca
u ponoć i usred zime,
i onog prodiranja šupljeg u prazno,
i ikakve pomisli na sutra,
i svakog bez, tog i tog dana,
ostvariti se kao majka.

I rodih loto-lopticu.

I bila je tako lepa i bela u licu,
videlo se, od prvog trena dobro dete
ispalo između nogu kao rafal
spreman da nekoga
sveopštom srećom
pogodi pravo u čelo.

Otela mi je prvo babica,
a beše to na dan izvlačenja.

Od babice ote je komšiluk,
a od komšiluka
i ulica.

Pupčanu vrpcu presekoh
nožem za otvaranje
ljubavnih pisama.

Izađoh napolje, vikah:
,,Ali, broj je, broj je …”
A broj bila je 0.



TELO

Pre dvadeset godina sve ljude na ulici
zamišljala bih kao gole
skidala bih im odeću kao od šale, i smeškala bih se tome
kako hodaju nesvesni onoga što vidim ja:
obilje blještavih tela u njihovom nesavršenstvu i slavi.

Danas, dok hodam ulicama, ne vidim više naga
tela, već njihove unutrašnje organe:
srce onog čoveka zagledanog u male oglase za stan
drhti skupljeno na veličinu bebine pesnice,
creva onog tamo, umornog, na klupi u parku,
ko mornarska užad u teškoj vreći,
kosti one žene što sporo prelazi ulicu,
već sasvim nalik krhim sviralama,
vene one mlade prodavačice u radnji
sa preskupom odećom u koju ne svraća niko,
te munje na prolećnom nebu, pred grmljavinu,
pluća, bubrege, jetru, slezinu, krv i lifmu,
nečije unutrašnje uho u kojem odavno nema odjeka,
materice na čijim zidovima dremaju senke
još nerođene dece, spermu što napinje reaktore
do pucanja, ali se vraća u svoj nemi bezdan testisa
između dve trafike, i onog čoveka
koji odlazi na pijacu da kupi nešto zeleniša
vidim: mozak njegov i glavica kupusa gledaju se
danas, sasvim koketno.

Pre dvadeset godina telo koje vidiš je
moglo da ima samo kožu
nakon dvadeset godina ima samo organe,
tako valjda, i sam putuješ nekuda
unutra

ISTORIJA

Jedan vek sedne u krilo svoje skulpture
i onda se upiški
onda to neko proglasi za fontanu
i deceniju potom pije iz nje
I kaže ne valja
I onda
pravi novu skulpturu i novu fontanu
I tako ostanu uvek na dnu novčići
sasvim privatnih želja
i sirotinja to skuplja,
kao luda

RENESANSA

Na hiljade običnih i neobičnih beba
na slikama italijanskih slikara
širom svih tih galerija
širom čitave pre pre predivne Italije
ostavljaju neku čudnu prazninu
za sobom.

Ta lica počevši od Hrista u naručju
pa sve do anđela što vedro putuju nebom
i nad mislima
lica su staraca a glave su im veće od udova
dok njihove majke, bogorodice
ili obične dame
za bogatim stolom su baš onakve kakve i jesu
u datom trenu.

Mlade. Skladne. Oko njih večna gozba
svijenih kolena. U molitvi. A deca ostarela
pre vremena.
Gozba inače skrajnutog neba.

Ili je najteže
naslikati tuđe dete,
a ni anđeli nisu uvek baš sasvim tvoji,
venecijanski slikaru.
Kao ni device.

U Breri, doduše, usred Milana,
u jednom uglu stoji slika bogorodice-crnkinje
u njenom naručju je
sasvim normalan Hrist-beba
crn, doduše,
ali na njoj ni potpisa
a pod njom
ni reči o slici
ni slikarevog imena.

SNOVI NA TOČKOVIMA

(Autobus 5)

Sanjala sam autobus koji prevozi
samo snove. Tamo, na stanici, stajali su ljudi
i ispraćali ih sa tremom, drhćući,
kao malu decu koju prvi put samu
šalju nekuda.

Autobus je bio sasvim prazan.
Tek naizgled. Vrata su dugo stajala otvorena.

Neko sa stanice je čak duboko u sebi
zamolio svoj san da ne dozvoli
otvaranje prozora pomislivši na promaju.
Ili nestanak.

Neko sa stanice se duboko u sebi
kajao jer je pomislio kako to nije bio
baš pravi san koji bi se mogao poslati tek tako, u bestraga.

Neko sa stanice je nosio sa sobom
polovinu čokolade grickane u sitnim satima
verujući da će njegovom snu zatrebati ostatak slasti.

Bilo je strašno i teško tek tako pustiti svoje snove
nekuda gde će
i sami možda sesti za volan.

Ali najstrašnije od svega, bilo je svima to
da će se možda baš njihov san, u toj gužvi
pomešati sa drugima.

***

Šopenovo srce i srca svih Habsburgovaca
imaju zajedničko jedno: njihov večni san
daleko je od večnog sna njihovih tela.
Stub varšavske crkve kucanjem bubnji iznutra i
kripte u one dve crkve u palati Hofburg bubnje isto, horom
od njih pedesetak iz dana u dan, iz veka u vek,
a da to ne zna niko osim svih tih udaljenih srca:
tap tap tap tap tap tap tap tap tap tap tap
i tako se sudbinski, kad više ničega nema
i kad nema razloga za bilo šta više od upravo toga
slučajno izjednači želja umetnika
i ono što su carske privilegije.

***

Na obali Bodenskoj jezera
na raskrsnici Nemačke Austrije i Švajcarske
u pauzi između dve podgrejane
pozitivnosti i odmerene sreće
protežu noge životni treneri.
Patkice treniraju protezanje perja.
Lišće tera svoje. Vinova loza proteže grozd.
Život tera boje. Plastične šolje sa nes-kafom
podrhtavaju u rukama trenera
šćućurene ispod povučena dva-tri dima.
Genetski modifikovani Alpi
poprimaju oblik krave koja nije Milka i,
dok švajcarski očekuju da ih pomuze neko iz
Austrije, austrijski čekaju da to učini neko iz
susedne Nemačke. Potom zamuču i Alpi u Italiji
Francuskoj i Maroku a genetski modifikovane
krave protrče poljem skokom zeca i snagom
pume. Krave što mirišu na fišburgere i mafine
a kad treba i na ananas-jagode i štedro
piške po nestvarno zelenim obroncima
u lepe kapljice upakovanu
sveopštu sreću



***

Glave prženih papalina
prepuštaš mi s ljubavlju
na rubu tanjira
kao što neko drugome prepušta
poslednje parče čokoladne slasti
i na hiljade nevidljivih, sićušnih astronauta
o kojima će nešto reći tek možda budućnost
spušta se ove večeri na podove, stolice, pragove, ruke
ponovo otkrivajući
Zemlju.

ZLATNI OTPAD

Noćas će pasti
na hiljade zvezda padalica
prosuće se nad nama zlatna kiša
jednom u četrdeset godina

A znaš li
da je ono što vidiš kao lepotu
i čemu se diviš sad na vedrom nebu
u stvari

samo meteorski otpad
perutanje kože
ljuštenje materice
svrab pod prstima
opadanje kose

Nešto od tog
zlatnog otpada
donelo je i
život na Zemlju
nekada

Sve vreme mislili smo da živimo među ljudima
a to je u stvari bilo osakaćeno drveće
koje se istrglo iz zemlje
stremeći naopačke ka visinama:

Ta glava s kosom – vidiš li? –
koren sa žilicama
udovi ono što je ostalo od
posečene krošnje –
tragovi jednog davnog masakra.

Sve vreme mislili smo da smo i sami nešto drugo, ali,
Vidiš li? – jagodice svojih prstiju:
i na njima su godovi majušnih stabala
koja su isuviše drsko
gledala u nebo.

A misao? Ona izmaglica što se
ujutru javlja nad zemljom, prolazna,
a s vremena na vreme prisutna
kao i testera koja se zabija u koru
nemilosrdno
mada i na njoj može da se svira
tango.

TELO

Pre dvadeset godina sve ljude na ulici
zamišljala bih kao gole
skidala bih im odeću kao od šale, i smeškala bih se tome
kako hodaju nesvesni onoga što vidim ja:
obilje blještavih tela u njihovom nesavršenstvu i slavi.

Danas, dok hodam ulicama, ne vidim više naga
tela, već njihove unutrašnje organe:
srce onog čoveka zagledanog u male oglase za stan
drhti skupljeno na veličinu bebine pesnice,
creva onog tamo, umornog, na klupi u parku,
ko mornarska užad u teškoj vreći,
kosti one žene što sporo prelazi ulicu,
već sasvim nalik krhim sviralama,
vene one mlade prodavačice u radnji
sa preskupom odećom u koju ne svraća niko,
te munje na prolećnom nebu, pred grmljavinu,
pluća, bubrege, jetru, slezinu, krv i lifmu,
nečije unutrašnje uho u kojem odavno nema odjeka,
materice na čijim zidovima dremaju senke
još nerođene dece, spermu što napinje reaktore
do pucanja, ali se vraća u svoj nemi bezdan testisa
između dve trafike, i onog čoveka
koji odlazi na pijacu da kupi nešto zeleniša
vidim: mozak njegov i glavica kupusa gledaju se
danas, sasvim koketno.

Pre dvadeset godina telo koje vidiš je
moglo da ima samo kožu
nakon dvadeset godina ima samo organe,
tako valjda, i sam putuješ nekuda
unutra

ISTORIJA

Jedan vek sedne u krilo svoje skulpture
i onda se upiški
onda to neko proglasi za fontanu
i deceniju potom pije iz nje
I kaže ne valja
I onda
pravi novu skulpturu i novu fontanu
I tako ostanu uvek na dnu novčići
sasvim privatnih želja
i sirotinja to skuplja,
kao luda