| | |
Autor | Poruka |
---|
Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Ana Ristović Čet 31 Okt - 16:35 | |
| Ana Ristović je rođena 05.04.1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je 6 pesničkih knjiga: Snovidna voda (Književna omladina Srbije, Pegaz, Beograd, 1994); Uže od peska (Gradac, Čačak, 1997); Zabava za dokone kćeri (Rad, Beograd, 1999); Život na razglednici (Plato, Beograd, 2003); Oko nule (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, edicija Povelja, Kraljevo, 2006); P.S. (Izabrane pesme) (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, edicija Povelja, Kraljevo, 2009). Dobitnica je "Brankove nagrade" za knjigu Snovidna voda 1994. godine; nagrade "Branko Miljković" i nagrade Sajma knjiga u Igalu za knjigu Zabava za dokone kćeri 2000. godine; nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja" za knjigu P.S. 2010. godine, kao i nemačke nagrade "Hubert Burda Preis" za mladu evropsku poeziju 2005. godine. Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Pojedinačne knjige su joj prevedene na nemački ("So dunkel, so hell", Jung und Jung, Salzburg, 2007), slovenački ("Življenje na razglednici", LUD Šerpa, Ljubljana, 2005) i slovački jezik ("Pred tridsiatkou", Drewo a srd, Banska Bystrica, 2001). U pripremi je prevod njene knjige izabranih pesama na mađarski jezik. I sama je prevodilac sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela 18 knjiga savremenih slovenačkih prozaista i pesnika. Među autorima koje je prevodila su Jani Virk, Aleš Šteger, Aleš Čar, Goran Vojnović, Suzana Tratnik, Lucija Stupica i mnogi drugi. Bila je učesnica je brojnih festivala u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva, kao i Društva slovenskih pisateljev. Živi u Beogradu. |
| | | Ivkic
Poruka : 16424
Godina : 41
Lokacija : Negde u Srbiji
Učlanjen : 05.09.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Čet 31 Okt - 16:39 | |
| Stihovi Ane Ristović
PRVI LED
Spustiš grančicu, duneš u list, otvoriš nečujna vrata za prigušeno svetlo koje ne otkriva da li se to dan bliži kraju ili se najavljuje jutarnja oluja:
tako se tvoj prst dotakne mog lica, spusti niz čelo, proputuje nosnu autocestu, pronađe zatvoren vulkan na bradi i proveri toplinu tamnog ruba.
Spustiš grančicu, duneš u list, ali list sklizne na jastuk i vrata se otvore, sa tihom škripom:
Oh, oprosti dragi, otkucava trideseta, i počinjem da koristim noćnu kremu, marke Afrodita — moji večernji poljupci su masni, a tvoji prsti klizaju se i padaju po mom licu
kao nesigurni mali klizači po prvi put na još nesigurnijem prvom ledu pod kojim se još uvek može nazreti po koji zaboravljeni plovak i po koja smela, mada sitna riba.
OČAJNA RAZGLEDNICA
Na mene neće nalepiti markicu, neće me poslati poštom. Air mail otpada sa mene kao moguće inostranstvo sa pasoša koji putuje samo u božju mater.
Jer ne nudim pejzaž ni uokviren zalazak sunca ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.
Prikazujem malo, gotovo ništa. I nudim samo predugačak, isuviše komplikovan, i zahtevan tekst na poleđini
razglednice, koju niko ne bi stavio u džep.
Jer toliko reči nositi sa sobom isto je što i nositi kamenje od koga se ne gradi ni kuća ni nečiji spomenik.
Vreme upotrebe svešće me bar na dobru reciklažu.
KOLIKO JE SATI (strah od muškarca)
On ima savim lep, mali ručni sat na kome su skazaljke u obliku ženskih bedara spojenih samo u ponoć
Ali i tada ih pokosi i razdvoji sekundara, kao samurajski mač i već je veče, ne tvoje
Kako da ideš u bioskop itd. kada ne znaš hoćte li se venčati a i prijateljice već seckaju konfete od pripremljenih uzdaha, jer bi htele da se raduju nečemu konkretnom
Kako da ideš u bioskop itd. kada bi mu već dala oba svoja bedra da njima zameni te skazaljke
ali ne znaš, niti te interesuje
ne kako ćeš onda hodati već hoćete li se venčati |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ana Ristović Uto 10 Sep - 18:59 | |
| Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Pojedinačne knjige su joj prevedene na nemački ("So dunkel, so hell", Jung und Jung, Salzburg, 2007), slovenački ("Življenje na razglednici", LUD Šerpa, Ljubljana, 2005) i slovački jezik ("Pred tridsiatkou", Drewo a srd, Banska Bystrica, 2001). U pripremi je prevod njene knjige izabranih pesama na mađarski jezik. I sama je prevodilac sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela 18 knjiga savremenih slovenačkih prozaista i pesnika. Među autorima koje je prevodila su Jani Virk, Aleš Šteger, Aleš Čar, Goran Vojnović, Suzana Tratnik, Lucija Stupica i mnogi drugi. Bila je učesnica je brojnih festivala u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva, kao i Društva slovenskih pisateljev. Živi u Beogradu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Ana Ristović Uto 10 Sep - 18:59 | |
| Jedan vek sedne u krilo svoje skulpture i onda se upiški onda to neko proglasi za fontanu i deceniju potom pije iz nje I kaže ne valja I onda pravi novu skulpturu i novu fontanu I tako ostanu uvek na dnu novčići sasvim privatnih želja i sirotinja to skuplja, kao luda |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 13:09 | |
| VAZDUH KOJI UDIŠEMO
Na mene veje nerafinirani šećer u prahu, čudno neko vreme danas, dragi, odvedi me u poslastičarnicu "Korzo" samo tamo hoću: gde su stolnjaci još uvek plastični il’ karirani i rupa od žara cigarete ostaje deceniju celu tamo gde je pustiš, tamo gde su pepeljare od plavog, žutog ili crvenog metala zbog sitnih lopova tu i na čašama se još uvek svetle kapljice od pranja i nema espresa, postoji samo oštra turska u šoljici sa oreolom plavog ruba U poslastičarnicu "Korzo" Gde kelneri još uvek ponosito nose brkove i ciglaste sakoe a bele otropedske cipele kelnerica vuku se po tek umivenom podu kao leci izbačeni iz koju deceniju zakasnelog aviona i sav žagor korzoa koga odavno nema skrio se u escajg i dno kašičice koju ćeš uroniti u šampitu pruža jedinu pravu, obrnutu sliku Na mene veje nerafinirani šećer u prahu čudno neko vreme danas, dragi, odvedi me u poslastičarnicu "Korzo" samo tamo hoću ostalo je još malo pretvore li i nju u internet kafe dam glavu: neće mi preostati drugo do da postavim svoj seksi sajt i postanem PR virtuelnih krofnica. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 13:48 | |
| TOLIKO SVETLOSTI (strah od proleća)
Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane radosti života u vazduhu bilo je već toliko, da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno suncem, kraljevska posmrtna maska.
Sve što si video, izašavši napolje, pružalo je svoju raspričanu vedrinu do u nedogled:
mreškalo se, treperilo, ćućorilo, prhutalo, komešalo, brbotalo, strugalo nožicama, pulsiralo milionima srca,
samo je tišina dolazila iz nečije dubine, i učinilo ti se, da baš iz tebe.
A tek šetnja kraj reke u predvečerje!
Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo dugu noć, tek razvedeni samac provodi u spavaćoj sobi sa zaljubljenim parom.
I do zore zuri u njene soknice, poput dve meke mačje šape prebačene preko naslona stolice.
I pita se, satima, da li su stvarno tako bele, čime li ih samo pere, ili je to od mesečine.
A na stopala ne pomišlja, ni u kratkom snu. Na pomoćnom ležaju. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 13:49 | |
| GRADOVI
U jednom gradu tvoja senka je završila u šoljici prve, jutarnje kafe i bila popijena, pre nego što su rub dotakla nečija druga, očajna usta. U drugom je ostala zaglavljena između vrata sobe u koju si se kladio da ćeš ponovo ući. Ali nisi. Pošteno. U trećem je ostala, ogledajući se u barici benzina prelamajući dugine boje i smrad svoj nazvala mirisom civilizacijskog prioriteta. U četvrtom ti je iskliznula, skoro sa celom dušom, u interfon, jer je neko veoma važan stajao dole. I rekla je: “Da, molim”, i pogrbljena ostala da stoji iskrivljena u znak pitanja. U petom je zavolela fasade I ostala tamo, da brani ostatke neverovatno lepog od ostatka već davno neverovatno raspadnutog.
U šestom se, sa stidom sakrila u novčanik i tek nehotice, obojila tvoju sliku u ličnoj karti u crno. U sedmom je iscurela kroz slivnik hotelske sobe, zato što si ležao u kadi, udvoje. Nije podnela teret tako slatke množine. U osmom je ostala još na granici tako da si bio primoran da kroz ceo grad slediš samog sebe. U devetom je poklopila poput senke, Crnjanskog, senku, nekog, ptičijeg krila i dve smrti su se spojile u nežnoj harmoniji. U desetom, i pred desetim, više je čak ni u nejasnim tragovima nije bilo. Ili se, od svih tih malih selidbi pretvorila u pouzdane brojke ili je već pripala nekom sasvim drugom. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 13:49 | |
| ONDA
Posmatrati planinu kroz prozor voza i misliti da je baš ta planina ona koja nosi tvoje tragove. Onda prisloniti kažiprst na maglinu stakla, potom do njega drugi prst, priključiti im i treći: prekriti prstima sliku udaljene planine, koju vidiš kroz prozor, kao što bi dlanovima prekrio sićušnog insekta na stolu, pre no što ćeš ga poklopiti čašom. Onda posmatrati vrh planine, čudno uhvaćen u razmaku između dva prsta prislonjena na staklo, nežno i sa puno pažnje, kao prepoznato lice neke žene dok ga otkrivaš vrhom kasnog leda. Planine neprimetno podrhtavaju dok putuješ kraj njih i zamišljaš da ih loviš jednostavnim pokretima ruke. Potom sići na stanici do koje te ni jedan od nekadašnjih puteva nije mogao dovesti, držati za ruku onu zbog koje se glasovi voza slepo podupiru jedan o drugi i dok vreme i predeo sa pažnjom ostavljaju senke na njenom licu, prijemčivom kao da je od peska, pevušiti ili pričati kako postoji jedna planina koja te uvek prati ma gde putovao, ona koja nosi tužnu sličnost zvezda uklesanu u kamenu - kroz sve prozore ovog sveta i kroz sve svetove nastale na varljivom staklu lutajućih prozora. Biti toliko blizu stvarima za koje bi želeo da ti se otkrivaju kao kamenje u pesku, nakon povlačenja vode, ne verovati u ponore između prstiju kroz koje vetar zviždi iluziju, tamnu kao srebro, na svoj način. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 13:54 | |
| GRADSKI OTPAD
(strah od prirode)
U šetnju ćeš odlaziti automobilom, od drveća ljubiti ono što ostane u retrovizoru.
Ugledaš li kravu, reći češ: Vidi, krava! I mrlje na njenoj koži postaće proćerdana nafta.
Ozepšćeš na jutarnjem suncu, ogrejati se kod prve table i saobraćajnog znaka.
Usred procvalog polja razmišljaćeš čas o literaturi, čas o kilometrima što te dele od najbliže apoteke:
glava puca od bola zajedno sa jasnim vidikom na četiri strane neba.
Ugledaš li ježa, reći ćeš: Vidi, jež! I bodlje njegove postaće mali minobacači.
Osedećeš na prejakoj mesečini, izgoreti od viška melanholije u suton koji predugo traje.
Kraj šćućurenog rukavca reke priželjkivaćeš telefonske govornice, u gustišu šimšira bar jedan ozebli ljudski glas.
Nelagodnost tvoja rašće sa navalom vazduha. Strah tvoj, sa viškom plavetnila. Tvoj privatni pakao uskomešaće se sa svakim novim sudarom svetlosti i zenica.
Ugledaš li svoju senku na pustom proplanku, reći ćeš: Vidi, senka! I senka tvoja postaće mahovina koja ni ovde ni onde nema oko čega da obraste. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 13:55 | |
| TEMPI PASSATI
(strah od 33-e)
U razgovorima će biti sve više budućnosti, a sve manje vremena. Padaće sve same sugestije za lakše, ali ne i za bolje.
A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan, ulazićeš sve više u spomenar. Ovde one cipele. Promenjeni su samo đonovi.
A đon, čak i kada je bivši, pamti ulice. Ako ne pamti đon, pamti jezik cipele. Danas nešto pričljiviji od tebe. Kao i pertla. Ali, i pertle se prodaju u paru.
Tamo gumeni dušek čija punoća zavisi od dubine tvog daha. I je li to vazduh, od prošlog leta, čega u njemu malo ima. Ili uzdah.
Onde konopac za sušenje veša. Čak i on, razapet, danas stoji pred tobom kao naplatna rampa.
Ako ništa drugo, stvari te pamte: na fotografijama za ličnu kartu već ličiš na ubicu mekog srca.
Zajedno sa pogledom, oštre se i crte lica. I samo tuđe naklonosti dodaju sfumato.
A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan, ulazićeš sve više u spomenar. Možda i u herbarijum: biti detelina, sa četiri lista, nečija, želećeš sve češće. Duže.
Makar i presovana. Sa četiri lista, u suvom nagoveštaju.
Tako je meko u kravljoj gubici, pravovremena plodnost zemljišta ionako spada u tempi passati. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 14:57 | |
| STVAR
(strah od kompjutera)
Ona zrači. Vidi te tamo gde samog sebe još nisi. I ono što propustiš pamti.
Donese ti pod nos, nežno, na pinceti. Tako neprimetno. I, gle, odjednom, ceo tovar.
Pismo ljubavnici, šefu i prijatelju svodi se na isto. Pišeš sve češće, a najviše te je u zarezima, ako ih uopšte ima.
Što više pišeš, to je veći strah da se sa nekim sretneš. A već si opisao sve delove tela. Već govorio volim te.
Tvoje lice se ogleda u ekranu i izgleda kao na rendgenskom snimku.
Sve same kosti.
A što je bio pogled meri se dubinom crnih rupa.
U njima rastu majušna deca veličine fosfornog zrnca, koje naravno, kao i pelene, svetli. Deca što ne znaju za bolje.
I već miriše na sumpor. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:03 | |
| PODZEMNA LJUBAV
Kada smo se uselili bili smo napola u zemlji napola nad njom - stan u suterenu sa pogledom na vrt pun breskvi i višanja u cvatu.
Znali smo da natrula tela uplaši prejaka svetlost i isuši vlagu koju mogu deliti samo udvoje. I ležali smo nagi u hladnoj sobi i klizili jedno po drugom i razmenjivali male, hranjene smrti kao džempere u koje su moljci davno utkali legla.
Kada smo se uselili, rekao si: "Nekim knjigama treba dati pravo na olakšanje", i na policu u WC-u, u vertikali do podzemnog sveta postavio Džojsova pisma Nori.
"Neke snove treba zauzdati", rekla sam i kraj uzglavlja, poput koplja porinula Kratki pregled raspadanja. Kada smo se uselili, napola u zemlji, napola nad njom, povukla sam kao Arijadna pupčanu vrpcu koja ti je rođenjem bila tri puta obmotana oko vrata.
I ti, mojih pola kilograma koji me nekad deliše od inkubatora pretvorio u silu ljubljene mi teže što nedostajaše sirotoj zemlji da me pričvrsti za sebe.
Bili smo dva napukla čuna iz kojih je neko godinama vadio vodu i vraćao je u more. Danas smo dve šupljine u kojima rastu dva čuna što znaju za rub, a ipak podižu vesla u tišini.
Više se ne propinjemo na prste da bismo videli nebo: verujemo, ono čas beskraj, čas pustoš pozajmljuje od nas. Truljenje je, dušo, privilegija zrenja; nad zemljom i u zemlji, isti užitak, ista razmena. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:04 | |
| PRE TRIDESETE
"Čovek prestaje da bude mlad kad shvati da ne vredi poveravati bol", kaže Paveze.
Knjiga lako klizi sa kolena u vozu koji stremi ka zapadu Italije.
Koji god prozor da otvorim, vidim: Čezare saginje glavu. Dvadeset deveta mu je i već mu smrt prašta ubrzane korake, kao i on što unapred za Pijemont i Torino smišlja reči milosrđa. Svaka ulica ispit je savesti. U daljini, suvi sneg kovitlavo zastire polja: kosa prerano osedelog mladića koji ima nazore starca.
I na bol se pristaje kao na obavezu prema drugom: prvo ga prihvataš, onda sklapaš poznastva, smešiš se, pružaš otvorene ruke.
Ovo su dani sporih pokreta. Bližim se tridesetoj kao voz koji okleva i nasred puta otkači poslednji vagon da bar nešto ostavi međuprostorima.
Sve manje govorim o onome što je vredno truda sve više trudu poveravam nemoguće unapred priznajući poraz.
Na drugi način, nego Paveze: u predratno doba i stanice u Italiji drugačije behu. Kad pisne lokomotiva, male žene u crnim, zvonastim haljinama pojurile bi do šina, obavijene parom kao kadionice u rukama nevidljivih popova koji tamjanu i žaru poveravaju poslednju oproštajnu reč.
Moje noge, pod kratkom suknjom istegnuto su klatno što je preraslo poverljivu kupolu i udara u prazno. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:05 | |
| Sneg pada u staklenom gradu i svaka pahulja među providnim zidovima udvojena je kao u ogledalu. Svetlost je podeljena, tiha, diskretnog sjaja koji je sličan tragu puževe kućice privržene krotkoj ontologiji lista. Dokone devojčice iznose mala ogledala pudrijera na prozore skrivenih soba i okreću ka zamišljenom Suncu. Potrebno je s dužnim poštovanjem, uloviti ga i zarobiti na površini stakla čineći to veštinom čarobnice. One koja sličnu igru, ljupko svetogrđe, sklopljenih očiju čini sa mladim Mesecom, razdvajajući kolena nad baricom zelene vode. Zima će trajati narednih pedeset godina. Sunce se darežljivo kruni i ugasli komadići padaju sa neba, udaraju o drveće kao kestenje posle dugih kiša. Kada svetli prst, skoro u nedoumici, dodirne dna ogledala, čineći to naizgled slučajno, devojčice ih hitro unose u sobe, zavijaju u šarene krpe, sakrivaju u fioke. Nešto blagog zlata ostaje i na vrhovima nadlanica, no one to i ne primećuju. Bogovi su odavno predali milosrdna lica zvezdama i sada se zabavljaju govoreći čas jezikom trave, čas jezikom krtica ili staklenog drveća, a onda godinama ćutljivi su sasvim. U našem uhu drugačiji je zvuk Jutro podiže nevidljive mostove nad Mrtvim morem: mostove od peska i proklijale soli. No nebo je oslobođena pustinja: Lotova žena, već starica, i dalje se okreće, leđa obraslih u kristale. Nepca su joj suva, jer njen vrat je grlić klepsidre. I topla kamena reč sitni se u mrtvorođene svitce, koji nikad ne zasvetle. Bog trave je ovde stari perverznjak privržen samo kamenju - sve što mu izraste iz oštrih prstiju, pogrize i ispljune na mudračke dlanove. Samo zbog njega bela kokoška tišine čuči pod oblacima, i gluvo perje prigušuje zvonko meškoljenje zvezda. U našem uhu drugačiji je zvuk mekog šaputanja škorpijice koja ljubi svoju čulnost, svijenu u rep. Pustinjsko meso treba jesti polako, košer samo uz krišku još mladog meseca. Kada dostigne oblinu svog naprstka, pokriti se peskom po licu i gristi drevnu anemiju soli pod bregovima: umornu nadu Božjih suza. I otkriće se nenadano: tajna simetrija mostova i pod njom cvetovi od peska i probuđene vode. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:05 | |
| Zemljište
Ako pogledaš kroz prozor, ne očekujući ništa, baš kao da to činiš prvi put, ugledaćeš Japanku koja se penje dugom stazom što vodi kroz brda. Njena mala žuta stopala ostavljaju trag sličan tragu lasice. I oko kamenja raste sitno, belo cveće, jer celog proleća, mesec kaplje na tanke prste oivičene zelenim i žutim. Čućeš kako sa vrha brda odjekuju zvona i glasovi - nekoliko dečaka sahranjuje sićušnu pticu čije je perje jarkih sunčevih boja. Ptica je toliko mala, da se može staviti u kutiju šibica. Sasvim jasno, kao da je možeš dotaći prstima, posmatraćeš Japanku dok se penje ka vrhu noseći u ruci kofer od pruća. I u njemu dva nemirna skakavca koja se bore kao dve travke dok se opiru vetru. Čućeš tiho udaranje njihovih krila i šljunak pod nogama one koja se penje i čije srce je sada negde u stopalima ne veće od zrna borovnice. Ako pogledaš kroz prozor, ne očekujući ništa, ni nebo, ni pozvani dan, ni milost granja koje dodiruje stakla, ni to da u oknu možeš ponovo videti svoje lice, već da ni okno ne mora postojati.
Onda Posmatrati planinu kroz prozor voza i misliti da je baš ta planina ona koja nosi tvoje tragove. Onda prisloniti kažiprst na maglinu stakla, potom do njega drugi prst, priključiti im i treći: prekriti prstima sliku udaljene planine, koju vidiš kroz prozor, kao što bi dlanovima prekrio sićušnog insekta na stolu, pre no što ćeš ga poklopiti čašom. Onda posmatrati vrh planine, čudno uhvaćen u razmaku između dva prsta prislonjena na staklo, nežno i sa puno pažnje, kao prepoznato lice neke žene dok ga otkrivaš vrhom kasnog leda. Planine neprimetno podrhtavaju dok putuješ kraj njih i zamišljaš da ih loviš jednostavnim pokretima ruke. Potom sići na stanici do koje te ni jedan od nekadašnjih puteva nije mogao dovesti, držati za ruku onu zbog koje se glasovi voza slepo podupiru jedan o drugi i dok vreme i predeo sa pažnjom ostavljaju senke na njenom licu, prijemčivom kao da je od peska, pevušiti ili pričati kako postoji jedna planina koja te uvek prati ma gde putovao, ona koja nosi tužnu sličnost zvezda uklesanu u kamenu - kroz sve prozore ovog sveta i kroz sve svetove nastale na varljivom staklu lutajućih prozora. Biti toliko blizu stvarima za koje bi želeo da ti se otkrivaju kao kamenje u pesku, nakon povlačenja vode, ne verovati u ponore između prstiju kroz koje vetar zviždi iluziju, tamnu kao srebro, na svoj način. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:06 | |
| "San postoji tamo gde ima kamenja" Jehuda Amihaj Upaliću lampu da osvetlim šum što kaplje niz zidove: danju su okna obrasla puzavicama i hladnom mahovinom, nema nagoveštaja, svetlost trne u sečivo, lišće je pokapano krvlju koja je bezbojna - ili su to suze onoga čija je krv već iscurela u pukotine? U sumrak me zidovi propuštaju kao zvuk orgulja, mislim o daljinama, okamenjenoj tuzi, skupljenoj u so, o nebu koje noću putuje, u mekim talasima, ka jugu. Da bi s jutra prokrvarilo u moru, isparilo otčarano suncem, u zanosu korala. Još jedno godišnje doba, pronalazi te, nesigurno, kao utrnula ruka, među bregovima, u tišini neizgovorenog. Kamenje bi moglo udvojiti tvoj glas, ponoviti srebrnu nit na drugi način - sudarom ploča u tajni krečnjaka, otvaranjem grobnica, kotrljanjem krhotina koje se ne otkrivaju. pa ipak svoj znak ne možeš sakriti: ogledala koja te prepoznaju uvek na drugačiji način, mimikrija su leda po kojem si, razmičući prste, koračao. I kada nasloniš uho uz stakleni zid, saznaćeš: bila je to tek kap vode u peščanom satu i otvor, suviše uzak da propusti osumnjičeni beskraj.
Tata Kada se devojčica probudi, pod jastukom nalazi figure načinjene od voska: glatka, od prstiju topla tela malih ljudi bez lica, žute zmije zaustavljene u lakom krivudanju, konje čiji su repovi visoko izvijeni kao da je vosak sačuvao nešto od neuhvatljivog plamena sveće, oblike koje je prijatno držati u šaci, jer prst ostavi otisak, čudni splet linija zatvorenih u harmoniju krugova. Otac je zauzet nečim što drži između palca i kažiprsta, sedeći za stolom, kraj nakrivljene sveće. Plamičci su palacave zmije iz ponavljanog sna, opipavaju vrhove bušnih papuča. Pred samu zoru, odlazi na obalu reke i tamo dugo posmatra ribe koje uzleću nad vodom kao britki srebrni noževi. Druga strana reke na koju nikada neće stići je svakako, njegova: motor čamca je obavijen zelenim ledom, a voda odveć hladna i neprozirna. I ujutru treba govoriti sasvim tiho, jer se kraj nogu čitav svet obrušava i ponovo niče sa zemlje, u vidu lakih, staklenih tornjeva. Tvoji mali anđeli čija krila umesto svetog praha nose strugotinu, Tvoj gavran - prva crna kap mastila, Tvoja svinja na ružičastoj uzici koja te prati tarući njušku čas o jedno čas o drugo tvoje koleno, Tvoji predmeti za svakodnevnu upotrebu, drveni jastuk za drveni krevet u kome će lažno vreme ogledati svoje dodvoračko, uspijeno lice, vazduh, svakako tvoj, pun ptica kao svetlucave prašine, i naravno, ona prevrtljiva ruža koja ti okreće čas jedno čas drugo svoje imaginarno lice, prolaze kroz ključaonicu tih zatvorenih vrata: svet je odlično smišljen, kažeš, unutrašnjost planina otvara se, vremenom, kao prevrnuta rukavica. A poezija je ukleta jer su reči koje niko nije smeo dodirnuti, nanizane na paukovu nit. I tvoje lice u zgrčenoj šaci je ljuštura za dan: praznici i letnje zabave su od lažnog srebra, treba pribeći rasutoj travi povrh primirene vode, kao metodi. Nadohvat ruke - taj umnoženi, varljivi prostor oproban u mnogostrukom trajanju, nadohvat kovitlavom snegu i tvoji prsti već oprobani u korenju drevnog drveća. Oštrom kao vrh pera, istinita ruža, početna svetlost i prvo izdajstvo pronađene reči. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:06 | |
| Sneg u cipelama
Ne gradi se kuća na zbirkama escajga mada koja kašika više ponekad dobro dođe.
Ne gradi se kuća na novim zavesama mada drugačije poglede s vremena na vreme treba zakloniti novim platnom.
Da bi dom bio dom, između ostalog treba ti i mnogo toga čega bi se unapred odrekao, vrlo rado.
Slušaj šta kažu Eskimi: da bi sagradio dobar iglo godinama moraš da nosiš sneg u cipelama.
I špenadlu, zaboravljenu u okovratniku kaputa, blizu žile kucavice. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:07 | |
| Pesma „Oko nule“ među 50 najboljih na svetu
Oko nule
Nezavisne smo žene. U iščekivanju nove ljubavi dišemo astmatično. Hranimo se pilulama neispunjenih obećanja. Tonemo u mutne snove. Dvadeset i četiri časa bolno vodimo ljubav sa migrenom i opraštamo joj jer je ženskog pola. Nezavisne. Svojim muškarcima kuvamo jela kojima su nas naučili njihovi prethodnici. Makarone u obliku klitorisa. Kečap što klizi kao menstrualna krv i obećava samo lizanje tanjira. Al’ još uvek verujemo u trijumfalne kapije koje rastu između postelje i kuhinjskog stola. Puštamo im muziku koju smo slušale pri gubljenju nevinosti i devojaštva. Među zavodljivim vešom setno čuvamo primerke sa nevidljivim tragom prethodnih spermi. Njišemo bedrima kao da okrećemo mlin: posle izvesnog vremena curi još samo lepljiva žuč. I kažemo, da ne verujemo više u zajednički vazduh koji se može deliti između usta i usta, a sve češće ostajemo bez daha. I kažemo, da centrifugu veš-mašine koristimo samo kada se na njoj može odigrati dobar snošaj. A u program pretpranja i ceđenja sve češće, umesto rublja, ubacujemo parče po parče svoje istanjene kože. Nezavisne žene. Cenzurišemo svoje odveć meke reči. Podupiremo reviziju osećanja i teoriju po kojoj je prvo nastala nedužna Eva, a Adam zagrizao otrovnu jabuku jer je poželeo da mu Bog od zmije stvori još dva falusa: mislio, jadničak, da mu jedan dovoljan neće biti. Nezavisne, kažemo, više no ikad. A u osamljenim noćima, u usku vulvu spuštamo svoj čudesni prstić sve češće kao da ubacujemo metak u puščanu cev koja opaliti neće. I smešimo se, s tugom, u snu bez snova. I ruka je na sigurnom, dok kruži oko meke nule. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:08 | |
| KOLIKO JE SATI (strah od muškarca)
On ima savim lep, mali ručni sat na kome su skazaljke u obliku ženskih bedara spojenih samo u ponoć Ali i tada ih pokosi i razdvoji sekundara, kao samurajski mač i već je veče, ne tvoje Kako da ideš u bioskop itd. kada ne znaš hoćte li se venčati a i prijateljice već seckaju konfete od pripremljenih uzdaha, jer bi htele da se raduju nečemu konkretnom Kako da ideš u bioskop itd. kada bi mu već dala oba svoja bedra da njima zameni te skazaljke ali ne znaš, niti te interesuje ne kako ćeš onda hodati već hoćete li se venčati |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:20 | |
| GLEDAJUĆI U DRVEĆE
(strah od toga da nećeš čuti)
Zdravo, tata. Ovde nema ničega novog pod nebom. Ali, procvetala je ona trešnja koju posadismo pred zgradom. Već dopire do četvrtog sprata, a bila je običan prutić. Nekada, kada bi sleteo
vrabac, težinom bi sasvim povio tananu granu. Sada sleće čitavo jato, i tek ponekad, čuješ, kako tiho zašušti. I s proleća, ujutru, vidiš dva- tri bela cveta, a već predveče, na njih stotine
obaspe krošnju kao iznenadni sneg što svetli, čas belo, čas ružičasto. I ne znaš, šušti li lišće ili perje; a na prozorskom simsu osvane još uvek lepljiva koštica, i pusti za sobom svetlo-crveni
trag. I pita se, svih ovih godina, gde si. A kada želim da povratim mir, setim se jednog jedinog trenutka; ti i ja, na dunavskom keju, u letnje popodne, napola u hladu, napola na suncu,
jedemo sendviče, i čitamo, svako svoje. Ti Seneku, ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji čuda. I svetlost pada okomito na otvorene knjige, čije strane, u pauzi između čitanja, obeležavamo travkama
koje pamte, više od nas: kao i drveće, pod kojim se protrči, samo jednom. I to, tako dobro znamo, i ti, negde tamo, kao i ja, još uvek negde ovde. Čuješ li kako šušti? Samo sam to htela da ti kažem. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:20 | |
| POPODNEVNA ZABAVA ZA DOKONE KĆERI
Satima razgovaram sa majkom koja priča u snu. Njene ruke obuhvataju krevet kao da ga vraćaju natrag, u stablo. Njena pitanja zidaju oko mene kapije sasvim čudnog sveta.
"Gde je onaj konj koji je dolazio?" "Otišao u komšiluk po zob", kažem. "Ako se vrati, pazi da ne raznosi po stanu — usisavati se ne može svaki dan."
Kroz njen san, zagledam male kopite. Kroz njen san, timarim leđa kentaura. Kroz njen san primam odgovornost za vidljivo i postajem čuvar onog što samo u iščezavanju raste.
Dok iznad krovova, čujem: bruje avioni što nose municiju na zapad rasuti po svetlom, junskom nebu kao pijavice iz tegle na kožu što se tanji i bledi... Od vojevanja, danas, toliko.
U majčinom snu, možda se dalek zvuk motora preobražava u rzanje konja što kaskaju kroz sobe, a nebo, tako lako seli u prostor između tavanice i poda
Pred mojim dokonim okom, svedokom čarobne promene i unapred prihvaćenog gubitka.
"Gde je taj konj i što ga tako dugo nema?"
|
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:21 | |
| NEUPOTREBLJIVI DAROVI
U vreme najave rata doputova belgijski prijatelj: njegov brod, danima oklevajući slani dlanovi propuštahu kao popino prase.
Sa njim stigoše i neupotrebljivi darovi: baštovanske makaze za nepostojeći vrt, skijaško odelo za nepostojećeg skijaša, planinarski ranac za nepostojeća putovanja, mapa flandrijskog grada, kao paučina pod staklom za prazan zid koga nema.
I tanke, turske muštikle od ružinog drveta koje sâm izdelja, tako dugačke da su se pušači u maloj sobi sudarali ukrštajući ih kao zapaljena koplja.
„Predviđene su za veća rastojanja – dobra bi bila prostrana terasa, salon ili piknik u polju. I dim treba ispuštati polako, jer ovo je drvo koje ga upija: gajeći sićušne larve što dimom se hrane.“
Reče dok mu je velika muštikla štrčala kroz pustinjačku bradu i kosu kao kljun pupavca koji pretražuje nepostojeće gnezdo u vazduhu.
U vreme najava, i njegovi darovi najavljivači drugačijih upotreba:
Nužnih rastojanja, jer sve manje beše onih između kojih bi se moglo provući;
Zapaljenih stabala, prezasićenih dimom što rastu na nepostojećoj zemlji;
Odsutnih primalaca. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:22 | |
| O KORISNOSTI MUZIKE
Tek što poče prevratničko doba kad upravnik opere odabra ironiju zatvorivši se u koncertni klavir na kojem „beretom“ izbuši za vazduh četiri rupe.
Tih godina samo zidovi prazne hale ponavljahu njegov solilokvij kroz muzičko bure propušten u etar –
O korisnosti muzike u prevratničko doba –
Oboriti gong u polje umesto kazana, spustiti zvona na vreće sa brašnom i solju, zlatnike i dugmad u zevove truba a tegle s pekmezom i mašću u klavire postrojene u predvorjima kao crne kornjače ukočene pri uvlačenju glave pod oklop;
Tajne cedulje nanizati na violinske žice smotane u klupko, ćušnute u pribor za pecanje;
Dete što nema krevetac moglo bi u preuređeni kontrabas
I vojska će srećnija biti ako joj se sledovanje deli otvorenim tamburicama umesto malom kutlačom
Bubnjarske palice ponuditi lokalnoj policiji jer uvek postoji koža zategnutija od kože
Radi kontrole melodije praporce sa sanki preseliti na kape uostalom, i muzika evoluira seobom iz donjeg u gornje
Što više tišine, to više i zvučnika magnetofona da zabeleže nepriznat titraj
Rasturiti tržište prigušivača O gudala okačiti zastavice
A povlašćen prostor prenosnika zvuka umnožitelja već iščezlog tona ostaviti samo ćutljivim stenama: između njihovih amnezija dovoljna rastojanja nikada narušena neće biti
Muzika lako odustaje od instrumenata u prevratničko doba, njen celi je svet zaboravi li na oruđa –
Tako je kloparao, suva semenka u klaviru: upravnik opustele bine i zavesa zauvek podignutih kao smotana jedra ...
Tek što odabra ironiju, kad spustiše ga u podrum ložačka leđa, domarske ruke jer polirano drvo dobro je za potpalu kad halu treba zagrejati za dolazak hora
A dirke – do domine – strpati u vreću: uz njih neko već smisliće pravila nove društvene igre. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:23 | |
| LEPA MRTVA MORA
Iz dana u dan dajem ti samo isparljive stvari: maglu nad asfaltom, maglu u džepovima i polja koja su pojele strvine od reči. Umesto karte za put u dvoje nudim ti prolaze kroz iglene uši. Iz dana u dan, prosipam pred noge lepa mrtva mora.
Živimo od krivotvorenja hronične slobode: adresa je znana. Između glavnog zatvora i stare šećerane gde nekad završavahu pesnici, a sad drugi klošari skupljaju iščezlu slast.
A mislim, dovoljan mi je samo jedan grad: splet ulica koji čine tvoje vene. Šator i sklonište stvoreni od tvoje kože. I da je tvoja kosa, Birnamska šuma što će mi prići i onda kad stojim ukopana, poput sveće: prejako sagorevanje ponekad me prilepi za tle. Varam samu sebe da je dovoljna voda koja se presipa sa usta na usta, čak i onda kad se pretvori u led.
U tvojoj zemlji mladih sa prezrelim umom sam nedorasla cura koju treba voditi za ruku. U mojoj, gde je vreme odavno već stalo nosim dušu starca i nazore mudre kuje.
Govoriš mi, da se moram navići na novo agregatno stanje: ono što isparava tamo, na uzavrelom jugu ovde radom ruku pretvaraš u vodu koju možeš prodati za blago.
Saginješ se, na dlan spuštaš otežalu glavu: tvoj uzdah poveća daljinu između naše dve poluprazne čaše, moj ih potera do ruba zajedničkog stola.
„Kupujem odmah, ali u naturi plaćam“, kažem i poližem ti kap znoja sa čela: učinilo mi se da svetli kao žar cigarete.
„Od previše poređenja bankrotira i pesma“, čujem te i vidim, u plamenu su ti već cela kosa i lice: no ne znam, da li od ushićenosti ili od očajanja. |
| | | lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Ana Ristović Sre 11 Sep - 15:24 | |
| Posmatrati planinu kroz prozor voza i misliti da je baš ta planina ona koja nosi tvoje tragove. Onda prisloniti kažiprst na maglinu stakla, potom do njega drugi prst, priključiti im i treći: prekriti prstima sliku udaljene planine, koju vidiš kroz prozor, kao što bi dlanovima prekrio sićušnog insekta na stolu, pre no što ćeš ga poklopiti čašom. Onda posmatrati vrh planine, čudno uhvaćen u razmaku između dva prsta prislonjena na staklo, nežno i sa puno pažnje, kao prepoznato lice neke žene dok ga otkrivaš vrhom kasnog leda. Planine neprimetno podrhtavaju dok putuješ kraj njih i zamišljaš da ih loviš jednostavnim pokretima ruke. Potom sići na stanici do koje te ni jedan od nekadašnjih puteva nije mogao dovesti, držati za ruku onu zbog koje se glasovi voza slepo podupiru jedan o drugi i dok vreme i predeo sa pažnjom ostavljaju senke na njenom licu, prijemčivom kao da je od peska, pevušiti ili pričati kako postoji jedna planina koja te uvek prati ma gde putovao, ona koja nosi tužnu sličnost zvezda uklesanu u kamenu - kroz sve prozore ovog sveta i kroz sve svetove nastale na varljivom staklu lutajućih prozora. Biti toliko blizu stvarima za koje bi želeo da ti se otkrivaju kao kamenje u pesku, nakon povlačenja vode, ne verovati u ponore između prstiju kroz koje vetar zviždi iluziju, tamnu kao srebro, na svoj način. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Ana Ristović | |
| |
| | | |
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 34 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 34 Gosta :: 3 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|