Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Prvi balkanski rat

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8126

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Prvi balkanski rat   Uto 6 Nov - 19:54

Век од Првог балканског рата






Када се магла мало подигла почела је крвава битка.
Положаји Прве армије засути су изненадном јаком
артиљеријском ватром… Српским војницима
преостало једа крену прса у прса…



Pрви балкански рат почео је 30. септембра 1912. године. Краљ Петар I Карађорђевић наредио је мобилизацију I, II и III позива народне војске и последње одбране. Добошари су се размилели сеоским путевима, пуцале су прангије, ватре су гореле на узвишењима изнад села. Дугим месецима ишчекивања дошао је крај. Почињао је рат са Турцима о коме је штампа месецима брујала. Народ се у колонама сливао ка центрима за мобилизацију и, најчешће пешке, одлазио у своје јединице. Море људи, коња и стоке закрчило је малобројне путеве. Изгледало је као да се цела Србија креће.
Новине су из недеље у недељу подгревале ратну атмосферу. Народ је читао текстове о страдању Срба под Турцима и са сетом се сећао дана Душановог царства. Свима је на уснама била „освета Косова”. Млади су у рат одлази са песмом, насмејани, заветујући се друговима на јуначке подвиге. Старији, ветерани из ратова 1876–1878, били су много тиши, озбиљнији. Они су добро знали какву погибију носи рат, да јунаштво не зауставља куршум ни артиљеријску гранату. У рат су одлазили као на тежак, озбиљан посао који мора да се обави. За њих је рат са Турцима био дуг прецима и отаџбини који је коначно дошао на наплату.
Србија, површине мало преко 48.000 квадратних километара, са 2.900.000 становника, за само неколико дана мобилисала је 402.000 војника. Статистика је забележила да се тек сваки стоти није одазвао позиву. Српска јавност је пуну деценију припремана за рат против Османског царства. У рат су желели и они ретки чије се име није нашло на списковима војних обвезника. Песник Милан Ракић као добровољац пријавио се у четнички одред војводе Вука. Осмог октобра Црна Гора је објавила рат Османској царевини. Ускоро су то учиниле и остале савезнице, Србија, Бугарска и Грчка. Почео је велики рат за слободу Балкана.



Врховни командант српске војске био је краљ Петар а начелник штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник, са помоћником Живојином Мишићем. Детаљан план усаглашених операција са војскама држава савезница није постојао. Сви су своје операције усмерили ка територијама које су требало да им припадну након окончања рата. Српски ратни циљ било је ослобођење Косова и Метохије, простора данашње Албаније и Вардарске Македоније. Генералштаб је предвидео да ће турска Вардарска армија пружити одсудан отпор на стратешки важном Овчем пољу изнад Скопља. Да би се то спречило, наређен је покрет на југ. Прва српска армија, под командом престолонаследника Александра, избила је на положаје око Куманова током вечери 22. октобра. Ту су застали чекајући долазак Треће армије ђенерала Боже Јанковића, која је напредовала преко Косова. На левом крилу налазила се Друга армија ђенерала Степе Степановића.
Војници Прве армије ноћ су дочекали у добром расположењу. Од старешина су чули да се битка очекује тек надомак Скопља. Извиђачи су јављали да нема ни трага од Турака. Водник Бранислав Пантић у својим сећањима бележи атмосферу која је владала на положајима. Један митраљезац је у шали захваљивао „добром краљу Петру јер да није било рата он не би видео иностранство”. Водник Пантић даље бележи:
„То вече 22. октобра у нашем биваку проведено је у пуном задовољству, са смехом, који су изазивале разне шале на рачун Турака. Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало нити предсказивало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућности пораза који је био тако близу, а који нам се чинио немогућим.”


Након лепе и ведре вечери свануло је мрачно, облачно јутро. Густа магла отежавала је извиђање. Српске трупе нису биле свесне да се на само неколико стотина метара од њих, у долинама Пчиње и Кумановке, окупљају и размештају бројне турске јединице. Командант Вардарске армије Зеки-паша сазнао је од немачких и аустроугарских обавештајаца за српски ратни план и одлучио да први нападне. Уместо да сачека напад на Овчем пољу, кренуо је напред са намером да потуче Прву српску армију надомак Куманова.



Када се магла мало подигла, почела је крвава битка. Положаји Прве армије засути су јаком артиљеријском ватром. Шрапнели су летели око глава изненађених војника. Кроз дим су се видели турски војници на само неколико десетина корака. На српском левом крилу, вишеструко слабијем од турских трупа, одлучивала се судбина битке, иако у том тренутку нико од учесника није био свестан важности боја.
У борби за положај на стратешки важном узвишењу Сртевцу битка је добила прве хероје, потпуковника Александра Глишића и мајора Војислава Николајевића. У борби прса у прса, потпуковник Александар Глишић, командант 18. пука Дунавске дивизије, исукао је сабљу и јурнуо у легенду речима: „Напред, браћо, изгибосмо!” Турски метак погодио га је у чело. Француски дописник Анри Барби, који је са српском војском прошао кроз читав рат, овако је у својој књизи описао ове критичне тренутке:
„Мајор Николајевић виде када је потпуковник пао. Он полете, извади своју сабљу: петнаест официра, то је све што је било остало, учинише то исто. Један крик одјекну: Јуриш! Тада, у једној врсти заноса, остаци 7. пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен.”
Мајор Николајевић је у јуришу добио пет рана. Војници су га нашли без свести у ноћи после битке. Његово херојство помогло је да турски напад буде одбијен. Зеки-паша одлучио је да прекине напад и сачека појачање. Колико је ова одлука била погрешна Турци су сазнали тек касније, када је рат био решен. На преговорима у Албанији један турски генералштабни официр, парламентарац, дошавши у везу с нашим официрима, питао је колико је српских јединица у том тренутку било распоређено на левом крилу битке. Када је сазнао да је наспрам тринаест турских батаљона стајао само један српски, лупио се шаком по колену и дуго од запрепашћења није могао да проговори.
Сутрадан, 24. октобра, нови турски напад је почео у 5.30. Српски војници дочекали су га спремни. Током битке у помоћ су стигле заостале јединице из позадине. Турско лево крило почело је да се осипа. Међу војнике су стигле вести да су Срби ушли у Приштину. Настало је опште расуло. Повлачење се претворило у неконтролисано бежање. Зеки-паша покушавао је да заведе ред али војска му је отказала послушност. Била је то прилика за српску војску да брзим нападима дејством потпуно разбије турске јединице у Македонији. Прилика је пропуштена јер српски војни врх још није био свестан да је ово била битка са главнином турских снага. У Генералштабу су и даље очекивали отпор на Овчем пољу. Права величина победе постала је јасна тек наредних дана.

Победом на Куманову сломљена је ударна снага турске војске у Македонији. Зеки-паша је свом начелнику генералштаба послао кратку поруку: „Наша велика битка је изгубљена!” Битке код Прилепа и Битоља само су потврдиле српску победу и ослобођење Вардарске Македоније. Наши су без отпора ушли у Скопље. Војници су с одушевљењем поздравили улазак у град у коме је пре скоро пет векова Душан Силни крунисан за цара. За то време Трећа армија ослободила је Косово и Метохију. Литургије су служене у свим манастирима поред којих би прошла војска ослободилаца. У Приштину је први ушао Милан Ракић, у оделу српских четника, са реденицима преко груди и бомбама за појасом. О осећању које га је обузело говоре речи из писма Милану Ћуричину:
„Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.”
Крај Муратовог турбета, на Косову пољу, пред одушевљеном војском рецитована је његова песма „На Газиместану”. У писму пријатељу песник је рекао и да је био толико узбуђен да је заплакао.
Вести о победи с одушевљењем су дочекане и у Београду. Људи су изашли на улице, свима су у рукама биле новине, препричавале су се вести са фронта, славило јунаштво официра и војника. Наравно, било је и оних који су вести из рата дочекали ћутке и у сузама. С првим гласовима о победи, почеле су да пристижу и тужне вести о палима за слободу. Смрт није бирала. Гинули су сељаци, синови занатлија и угледних грађана. Док се на трговима славило, њихови најближи у тишини су у црквама палили свеће. Сахране палих младића биле су друга, тужна страна приче о победоносном рату за слободу. Један од неутешних родитеља био је и секретар Српске краљевске академије Љуба Ковачевић, чувени историчар и професор Велике школе. Његов јединац Владета погинуо је у првом налету Турака у Кумановској бици. Крај његовог ковчега је, може се рећи, исписана последња страница ове херојске епопеје.
Ујутро, 1. новембра, на београдско Ново гробље у тишини се слила непрегледна маса. Тихе прилике у црним оделима сакупиле су се око свеже ископане раке. У првим редовима стајали су најугледнији људи Краљевине Србије. Први до ископаног гроба стајао је од туге занемели отац. Иза њега се окупила Владетина најближа породица: мајка и сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера. Ту је био и кум Стојан Новаковић, академик, бивши министар просвете и председник владе. Милан Ракић стајао је поред жене Милице, Владетине сестре. Недалеко од њега, у групи, стајали су остали породични пријатељи: Божа Марковић, Станоје Станојевић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Јован Вучковић... Све сами прваци странака, академици, професори, политички и интелектуални крем Србије.
Жамор је утихнуо кад је пред окупљени народ, уздигнуте главе, испред отвореног гроба, ступио отац Љуба. Сабласну тишину прекинуо је звонки одјек његових речи. Кратак говор пренела је „Политика”:

„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој
дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим
тобом јер ти си био са витезима
који су после векова страдања
дошли да својом смрћу спасу
животе милионима других.
Иди спокојно пред престо
Вечнога и кажи радосно
Душану и Лазару, кажи свима
косовским мученицима:
да је Косово освећено!”

Милан Јовановић Стоимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.

БАЛКАНСКИ САВЕЗ

Почетком 20. века на простору Балканског полуострва сукобљавали су се интереси великих сила. Посрнуло Османско царство опстајало је највише захваљујући помоћи Енглеске која је захтевала очување постојећег стања како би се очувала равнотежа сила у Европи. Прилику за коначан обрачун са Турском балкански народи добили су 1912. године. Користећи повољне међународне прилике, успели су да превазиђу међусобне несугласице и склопе низ уговора који су били основа Балканског савеза. Заједнички циљ Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке био је протеривање Турске с Балкана и проширење националних држава.
У Први балкански рат Бугарска је ушла као прва војна сила. До краја рата мобилисала је око 600.000 војника без обзира на то што је имала само 4.300.000 становника. Србија је до краја рата мобилисала око 400.000 војника, 14 одсто укупног становништва. Грчка је у рат увела око 120.000 војника али њена главна снага лежала је у јакој морнарици. Коначно, Црна Гора је у рат ушла са око 35.000 војника. Турска царевина је савезницима могла да супротстави знатно бројнију војску, али су њене трупе биле разбацане по читавом царству.
Први балкански рат завршен је Уговором о миру, потписаном у Лондону 30. маја 1913. године. Турска је морала да напусти све своје балканске поседе западно од линије Енос – Мидија. Новопазарски санџак подељен је између Србије и Црне Горе… На почетку рата располагала је са око 350.000 војника.
Izvor Politikin Zabavnik
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55670

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   Ned 2 Dec - 12:50

Први балкански рат

Карта из првог српског устанка

[You must be registered and logged in to see this image.]

Први балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканске земље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османлијског царства. Комбиноване армије балканских држава успеле су да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османлијског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османлијско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих преосталих територија на Европском континенту (Балканском полуострву) које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова независна албанска држава. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османлијско царство и незадовољство мировним уговором подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултирати Другим балканским ратом.

Предуслови за рат

Тензије међу балканским државама (углавном између Србије и Бугарске) због претензија према територијама Османлијског царства као што је била Румелија (Источна Румелија), Тракија и Македонија су се спласле интервенцијом великих сила средином 19-ог века. Циљ интервенције био је да се осигура већа заштита хришћана у османским провинцијама са већинским хришћанским становништвом које је што се криза царства све више продубљивала било изложено све већим притисцима и прогонима. До 1867. године, Грчка, Србија и Црна Гора су осигурале своју независност, која је и потврђена на Берлинском конгресу деценију касније.

Крајем 19-ог и почетком 20-ог века Османлијско царство се налазило у великој кризи и стално су га потресали како унутрашњи тако и спољашњи удари тако да његова дипломатија и армија нису биле у ситуацији да бране интересе и интегритет царства. Италијанска победа у Турско-италијанском рату је имала велики утицај на Балканске државе да се припреме за рат против Османлијског царства тако да су Балканске државе под покровитељством Русије, у пролеће 1912. године почеле са преговорима а почетком јесени 1912. године и створиле Балкански савез. Чланице Балканског савеза су напале Османлијско царство, мало пре завршетка Турско-италијанског рата.

И пре почетка рата неке од чланица Балканског Савеза (посебно Србија и Бугарска) су имале планове за ширење својих граница. Крајем 19-ог и почетком 20-ог века појављивале су се у одређеним српским круговима жеље за територијалним ширењем, а један од потенцијалних праваца је био запад или Босна и Херцеговина. Међутим и у Бечу су већ дуго постојали планови који су се тицали Босне и Херцеговине и њеног припајања монархији што је и учињено Аустро-Угарском окупацијом (1878) па онда и анексијом Босне и Херцеговине (у октобру 1908). Аустро-Угарском анексијом Босне и Херцеговине Србији је ускраћена прилика да се шири према западу, зато се Космет и југ Србије наметао као логични и једини правац према коме је Србија могла да шири своје границе. Бугарска, која је у априлу 1909. осигурала потврду о својој независности и од Османлијског царства, уживала је уједно и пријатељство и подршку Русије, такође је имала претензије на Тракију и Македонију као могуће правце за ширење својих граница.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Почетак рата

Реагујући на стварање Савеза, велике силе, нарочито Француска и Аустро-Угарска, су покушале да одговоре чланице савеза да иду у рат али им то није успело. Крајем септембра и чланице Балканског савеза и Османлијско царство су мобилисали своје армије и спремили се за рат. Црна Гора је била прва чланица савеза која је 8. октобра, објавила рат Османлијском царству. Остале три чланице су, 13. октобра послале ултиматум Порти који је она није могла да прихвати тако да су се 17. и 18. октобра у рат укључиле и остале чланице.

План рата

Савезници нису разрадили заједнички план наступања нити су начинили било какав покушај координације међу собом. Тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Бугари су се суочили са већином Османлијских снага, које су штитиле путеве до Цариграда, у Тракији, са секундарним операцијама према Македонији; Срби и Црногорци су оперисали на према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна као и према Епиру и Јонији (Јањинама).

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55670

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   Ned 2 Dec - 12:52

(Краљевина) Царевина Бугарска

Бугарска, често називана „Пруска Балкана“, је била војнички најјача од све четири државе савезнице, са великом, добро обученом и добро опремљеном армијом. У периоду мира армија је бројила 60.000 војника, у току рата тај број је повећан на 370.000 војника, а до краја рата мобилисано је скоро 600.000 војника, што је био огроман број војника за једну државу која је тада имала 4.300.000 становника. Бугарске снаге бројиле су; 9 пешадијских дивизија, 1 коњичку дивизију и 1.116 артиљеријских цеви. Званично врховни командант бугарских снага је био цар Фердинанд, мада је заправо команда била у рукама његовог заменика, генерала Михајла Савова. Бугари су такође поседовали малу морнарицу од шест торпедних чамаца, који су углавном патролирали бугарском обалом Црног мора.

Главни бугарски циљеви су били освајање Тракије и Македоније. Међутим, Македонија је требала бити подељена између Бугарске, Србије и Грчке, али Бугари су се и даље надали да ће њима припасти највећи део Македоније заједно са важним лучким градом Солуном. Бугари су развили већину снага у Тракији, формирајући три армије; Прва армија, под командом генерала Васила Кутинчева, имала је у свом саставу 3 пешадијске дивизије и била је развијена јужно од Јамбола, са задатком да оперише низ реку Тунџу. Друга армија, под командом генерала Николе Иванова, имала је у свом саставу 2 пешадијске дивизије и 1 пешадијску бригаду, била је развијена западно од Прве армије са задатком да заузме јаку град-тврђаву Једрене (Адријанопољ). Трећа армија, под командом генерала Радка Димитриева, била је развијена источно и иза Прве армије, и била је ојачана коњичком дивизијом која је била скривена од Османлијске команде. Трећа армија је у свом саставу имала 3 пешадијске дивизије и имала је задатак да пређе преко планине Страње и заузме тврђаву (Лозенград) Кирк Килиссе. Друга и 7-ма дивизија добиле су засебне улоге, и оперисале су у Западној Тракији и источној Македонији.

Краљевина Србија

Србија је успела да сазове 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника. Српска висока команда, је према предратно формираним стратегијама закључила да ће се одлучујућа битка против Турске Вардарске армије највероватније одиграти у висоравни Овче Поље, испред Скопља. У ту сврху су основане три армије чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.

Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, састојала се од једне српске и једне бугарске дивизије. Чинила је лево крило снага и имала је наређење да напредује према Страцину. Укључење бугарске дивизије у другу армију, је био чин предратног договора између српских и бугарских команданата, али је одмах по почетку рата бугарска дивизија одбила да слуша и поштује наређења генерала Степе Степановића, и само је поштовала наређења која су стигла из бугарске високе команде. Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној Бици код Овче Поља.

Краљевина Грчка

Оклопна крстарица Авероф, командни брод грчке флоте. У време рата, била је најмодернији ратни брод у грчкој морнарици и уједно модернији од свих бродова у осталим морнарицама које су учествовале у рату, и играла је кључну улогу у операцијама грчке морнарице у Егејском мору.

Грчка је сматрана најслабијом од три главна савезника, због тога што је претрпела пораз од Османлијског царства у Грчко-турском рату (1897. године), и од ње се није очекивало да одлучно допринесе у борбама против османлијске армије. Успела је да сазове око 120.000 војника, од којих је 80.000 имало учешће у рату. Међутим, Грчка је имала јаку морнарицу, која је била од виталног значаја за Савез, зато што је могла да спречи брза турска појачања из Азије у Европу. Како је грчки амбасадор у Софији изјавио током преговора који су претходили грчком уласку у савез: „Грчка може да обезбеди 600.000 војника за рат. 200.000 војника за борбу на ратишту, а наша флота ће спречити турска појачања од отприлике 400.000 војника која би иначе била превезена од Галипоља до Солуна.“

Када је рат почео војска је још увек била под реорганизацијом Француске војне мисије. Након мобилизације, основане су две армије. Тесалијска армија, под командом престолонаследника Константина, са генерал-поручником Панагиотисом Данглисом као његовим шефом генералштаба, састојала се од 7 пешадијских дивизија, једне коњичке бригаде и 4 независна Евзони батаљона, и бројила је око 100.000 војника. Од ње се очекивало да савлада утврђене пограничне турске положаје и напредује према западној и централној Македонији, са циљем да заузме Солун. Осталих 10.000 до 13.000 војника, су били додељени Епирској армији, под командом генерал-поручника Константиноса Сапоунтзакиса, чији је задатак био да напредује према Епиру. Пошто није постојала шанса да ће моћи да заузме главни град Епира и јаку град-тврђаву Јањину, њена мисија је се сводила на то да држи турске снаге у региону заузетим све док Тесалијска армија не заврши своје операције и пошаље појачања.

Од грчке морнарице, се у међувремену очекивало, да заузме острва у Егејском мору која су још увек била под османлијском влашћу и да осигура превласт на мору. Овај задатак је био поверен Егејској флоти, под командом контра-адмирала Павлоса Кудуриотиса, и у ту сврху флоти су додељена 3 бојна брода, 7 разарача, и најновијија крстарица Авероф, на којој су у почетку лежале све грчке наде за превласт на Егејском мору. Такође су основане мале групе разарача и торпедних чамаца са задатком да очисте Егејско и Јонско море од малих Османлијских пловила. Грчка војска се касније спојила са српским трупама.


Краљевина Црна Гора

Црногорци су имали репутацију очврснутих и искусних бораца, али њихова војска је била и мала а и застарела. По завршетку мобилизације у првој седмици октобра, Црна Гора је сакупила 35.600 војника са 126 топова, и били су организовани у четири дивизије, свака од три бригаде. Врховни командант је био краљ Никола, мада се права команда налазила у рукама његовог шефа генералштаба, генерала Лазаровића. Главни циљ црногорске војске је био да освоји важан град Скадар, док су се секундарне операције требале спроводити у околини Новог Пазара.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55670

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   Ned 2 Dec - 12:52

Османлијско царство

Османлије су се 1912. године, налазиле у тешкој позицији. Још увек су били у већ одуженом рату са италијанима у Либији, који је трајао до 15 (18) октобра, неколико дана по почетку Балканског рата. То је био један од разлога што нису били у могућности да значајније појачају своје положаје на Балкану, како су се односи са балканским државама погоршавали.

Османлијске војне способности су биле увелико ометене нестабилностима у царству које је проузроковала Младотурска револуција и неколико против револуционалних побуна у следећим месецима (против револуционарна побуна (1909) и 31. мартовски инцидент). Начињени су покушаји да се војска реорганизује под Немачком војном мисијом, али ефекти реорганизације су били дискутабилни. Регуларна војска (низам) је била добро опремљена и обучена, али јединице које су служиле као допуне и резерве регуларној војсци (редифи) су биле састављене од не муслиманског становништва нису показале задовољавајуће борбене способности.

Османлије су могле да сакупе и пошаљу далеко већи број војника у рату против Балканског савеза, али пошто је грчка морнарица контролисала Егејско море, трупе су морале да буду пребачене из Азије у Европу копненим путем и то само једном железничком пругом. На Балкану, османлије нису припремиле ниједан једини план одбране, тако да су се њихове снаге бориле свака за себе и без икакве међусобне координације и договора.

Операције

Црна Гора је 8. октобра 1912. године, објавила рат Османлијском Царству и тиме започела Први балкански рат.

Бугарске операције

Прве велике битке у Првом балканском рату су биле, на одбраменој линији Адријанопољ - Кирк Килисе (Лозенград), где су бугарска Прва и Трећа армија (заједно 110.000 војника) поразиле османлијску источну армију (130.000 војника) близу Гечкенлија, Селиолуа и Петре. Тврђава Једрене (данас Едирне у Турској) је опседнута а Кирк Килисе (Лозенград) је заузет без отпора под притиском Бугарске Треће армије. Бугарска висока команда је одлучила да сачека неколико дана, што је дало османлијама времена да заузму одбрамбене положаје на линији Лулебургаз-Караагач-Бунархисар. Упркос томе, Бугарска Прва и Трећа армија су поразиле османлијске снаге које су бројиле неких 130.000 војника, и стигле до Мраморног мора. Османлије су уз помоћ нових појачања из Азије, успели да успоставе трећи и најјачи одбрамбени положај на линији Чаталџа, одмах преко пута полуострва на коме се налазио Истанбул (Константинопољ). Бугари су 17. новембра, отпочели са нападима на линију Чаталџа, али су овога пута били одбијени.
Османлије и Бугари су се 3. децембра, сложили да се склопи примирје којем су присуствовали представници Србије и Црне Горе. После потписаног примирја почели су мировни преговори у Лондону, на којима су учествовали и представници Грчке иако су они одбили да се склопе мир јер је Грчка планирала да настави војне операције у Епиру са циљем заузимања Јањине. Мировни преговори су прекинути 9. фебруара, када је Младотурски пуч у Цариграду под вођством Енвер Паше збацио владу Киамил Паше. По истеку примирја 16. фебруара, настављена су ратна дејства.

Нове османлијске снаге су стигле у Булаир и Саркој (Шаркој), али су после тешких борби биле смрвљене и одбачене од ново настале Четврте бугарске армије, под командом генерала Стилиана Ковачева. Османлијска офанзива на Чаталџи је такође пропала.

Бугари су 11. марта, отпочели са последњим нападом на Једрене (Адријанопољ). Бугарске снаге, под командом генерала Николе Иванова, појачане са српском другом армијом (тачније две српске дивизије и нешто помоћних јединица) генерала Степе Степановића и српском тешком артиљеријом (38 опсадних топова и хаубице промера од 120 и 150 mm), заузеле су „неосвојиви“ град. Истовремено, Срби и Црногорци су успели да освоје Скадар а Грци су заузели Јањине пошто су савладали османлијске положаје код Бизанија. Мир између Османлијског царства и Балканског Савеза је закључен 30. маја 1913. године.

Српско-црногорске операције

Све веће битке које је краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.
Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље. Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом (генерал Радомир Путник је после битке унапређен у чин војводе). После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део вардарске долине уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу. Битка код Прилепа, била је друга битка у Првом балканском рату која се одиграла 3. новембра 1912. године. Српска војска се борила против османлијске војске близу града Прилепа. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење. Битка код Битоља, је била трећа велика битка коју је водила српска војска против османлијског царства и одиграла се близу Битоља и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године. Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са симболички важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана. Српска Прва армија је била највећа по броју и снази и водила већину битака у Првом балканском рату, тако да су неки Срби желели да Прва армија настави да напредује низ вардарску долину до Солуна. Војвода Путник је то одбио, пошто је био свесан да Аустро-Угарска неће прихватити Српски излазак на море а посебно не на Јадранско море, а пошто су Бугари и Грци већ били у Солуну, појављивање српских снага у Солуну би само још више замрсило већ сложену ситуацију. Мање српске јединице су послате у Санџак да координишу са Црногорцима. Врховни командант српске војске је био генерал Радомир Путник.
Снаге Црне Горе су дејствовале у три смера ка: Рашкој, Метохији, Скадру.

На прва два фронта снаге Црне Горе са једне и трупе Србије са друге стране ослободиле су Рашку, Метохију и Косово и тако успоставиле заједничку границу. Након чега се већи део војске Црне Горе окренуо опсади Скадра, који је представљао најјаче турско упориште у том делу Балкана.
Грчке операције

Тесалијска армија, под командом престолонаследника Константина напредовала је према Солуну из правца југа, и успешно је савладала османлијски отпор код Сарантапора. После још једне грчке победе код Пазара (Ениџе Вардар) (Јаница, Грчка), град Солун и његов гарнизон су се предали Грцима 9. новембра. У исто време Бугари су послали своју Седму дивизију са севера у правцу града али је она стигла дан после предаје града Грцима. До 10. новембра, грчка окупациона зона се проширила од Дојранског језера до реке Струме. Међутим у Западној Македонији, грци су 15. новембра претрпели пораз у бици код Банице.

У Епиру, епирска армија је заузела Превезу, али није била довољно снажна да освоји одбрамбене положаје код Бизанија (одбрамбене положаје су дизајнирали немачки стручњаци), који су чували прилаз Јанини. Када је Тесалијска армија завршила своје операције у Македонији, велики део њених снага је био послат у Епир, тако да је Грчка војска успела да прегази османлијске положаје у бици код Бизанија и коначно заузме Јанину 6. марта 1913. године.

Грчка морнарица је почела да делује од првог дана рата. Од 6. октобра до 20. децембра 1912, грчки морнарички и војни одреди су освојили скоро сва острва у источном и северном Егејском мору, и успоставили секундарну базу у заливу Мудрос на острву Лемнос, и тако контролисали излаз из Дарданела. Морал грчким морнарима је још више подигао поручник Николаос Вотсис када је 8. новембра, под покровитељством ноћи са својим торпедним чамцом упловио у Солунску луку и потопио стару османлијску оклопњачу Фет-и-Буленд.

Османлијска флота је у почетку рата остала унутар Дарданела, начињени су покушаји да она изађе на Егејско море али ју је у два наврата поразила грчка морнарица у поморским биткама код Дарданела (Ели) и Лемноса, и то захваљујући тактичкој иницијативи контра-адмирала Павлоса Кудуриотиса. Једини успех османлијској морнарици је постигла лака крстарица Хамидије. Неколико дана пре поморске битке код Лемноса, лака крстарица Хамидије је добила задатак да напада грчке трговачке бродове, и тако створи диверзију за коју су се османлијски команданти надали да ће одвући грчки командни брод Авероф у потеру за њим и тако ослабити остатак флоте. Османлијски план је пропао али је лака крстарица Хамидије постигла неколико успеха, потопивши неколико грчких бродова и бомбардујући неке грчке луке.

Srpska majka








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55670

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   Ned 2 Dec - 12:54

Мир и последице рата



Лондонски уговор o миру закључен је 30. маја 1913. године уз посредство великих сила и окончао је Први балкански рат. Овим уговором Османлијско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос - Мидија. Иако су чланице Балканског савеза као победнице Првог балканског рата требале саме да диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умешале и велике силе. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напусте Албанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после протеривања Турака са Балкана.

Овим уговором је:

* настала је нова држава - Албанија
* Грчкој је додељен Крит.
* Санџак је подељен између Србије и Црне Горе
* Бугарска је добила део Тракије западно од линије Енос - Мидија.
* Није била донесена дефинитивна одлука о Македонији, која је остала предмет неслагања међу савезницама.

Незадовољство Лондонским уговором o миру који је створен уз утицај великих сила и неслагања међу савезницама око освојених територија у Македонији, довешће до избијања Другог балканског рата у јуну 1913. године који ће између себе водити дојучерашње савезнице. Коначан мир је постигнут Букурештанским споразумом 12. августа 1913. године.

Srpska majka








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   Pon 21 Maj - 10:23

Мало је фалило да се српска и црногорска војска поубија!

Први балкански рат (1912 – 1913) био је ослободилачки рат, који су водиле, уједињене у четворни савез, балканске државе Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка с циљем ослобођења својих националних територија од турске власти. Црна Гора је 9. октобра објавила рат Турској, док су Србија, Бугарска и Грчка то учиниле 17. октобра 1912. године. Рат је трајао до 30. маја 1913, када је у Лондону закључен уговор о миру.

Према Старој Србији и Вардарској Македонији српска и црногорска војска су наступале у шест борбених групација. Ударну снагу чинила је Прва армија под командом регента Александра Карађорђевића, која је однела одлучујућу победу у Кумановској бици 23. и 24. октобра 1912. На левом крилу Прве армије налазила се Друга армија под командом генерала Степе Степановића, а на десном крилу Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића која је ослободила Косово. Ибарска војска под командом генерала Михаила Живковића ослободила је Нови Пазар и Косовску Митровицу и наступала даље према Метохији. Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе наступала је према Сјеници, Пријепољу и Пљевљима.

Источни одред црногорске војске под командом генерала Јанка Вукотића наступао је, са својом главнином, из Горњег Полимља према Метохији, док су мањи делови наступали у правцу Пљеваља и Бијелог Поља. Овај одред је 30. октобра ослободио Пећ, а у садејству с деловима Дринске дивизије другог позива 4. новембра заузета је и Ђаковица. Источни одред су чиниле колашинска, дурмиторска, доњовасојевићка и горњовасојевићка бригада.

Горњовасојевићком бригадом је командовао потпуковник Радомир Вешовић. Бригада је у свом саставу имала шест пешадијских батаљона: љеворечки, краљски, требачко – шекуларски, полимски, андријевички и велички. Бригада је имала и коморски батаљон и батерију од четири спорометна топа италијанског порекла, калибра 75мм. Бројно стање бригаде било је око 3.000 војника.

balkanski_rat2

Фронт напада Горњовасојевићке бригаде протезао се од планина Гребена и Виситора преко Чакора до Мокре. Бригада је отпочела напад 9. октобра. Вођене су жестоке борбе на целом фронту напада, а нарочито на Мокрој, где су 16. октобра у поподневним часовима освојене све отпорне тачке и турске карауле, да би наредних дана наставила офанзивна дејства према Плаву и Гусињу, који су ослобођени 18., односно 19. октобра. Тако је Горњовасојевићка бригада за само десет дана, од 9. до 19. октобра 1912. ослободила сва места која су Црној Гори припала још на Берлинском конгресу, али су касније отпором Албанске лиге 1879. и поразом црногорске војске на Новшићу остали под турском влашћу све до 1912. године.

начајан допринос у оствареним успесима Горњовасојевићке бригаде у првој фази операција дао је и Велички батаљон, којим је командовао мајор Костадин Микић. Овај батаљон је имао укупно 300 бораца, са три чете:

-чакорска, командир потпоручник Милић Радуловић;

– ваганичка, командир потпоручник Милован Гојковић, а после његове погибије 16. октобра 1912. – поручник Михаило Јанковић; и,

– иванпољска, командир потпоручник Радосав Вучетић.

Батаљонски барјактар је био Радуле Гојковић, а четни барјактари Милован Микић, Филип Кнежевић и Зарија Радевић. У борбама на Мокрој, Ваганици и Богићевици погинуло је или умрло од последица рањавања 20 бораца Величког батаљона, а рањено 27 бораца. Погинули су: ,водник Арсеније Живаљевић,Шпиро Микић,редов Спасоје Живаљевић,редов Мило Стешевић,редов Никола Лакићевић,редов Вучета Вучетић,официр Бацо Јокић,командир ваганичке чете потпоручник Милован Гојковић,редов Милутин Поповић,редов Милован Живаљевић,редов Васо Огњановић,редов Лало Булевић,редов Лука Бошковић,водник Никола Радевић,редов Радосав Вуковић,редов Ратко Јокић, и барјактар ваганичке чете Милован Микић.

Официр Јањо Поповић, батаљонски свештеник Саво Поповић и редов Миливоје Брковић умрли су од последица болести у рату.

Прва фаза операција Источног одреда завршена је ослобађањем Берана, Плава и Гусиња, чиме су створени оперативни услови да Одред настави планиране операције према Метохији. Избијањем Треће српске армије у рејону Приштине и Источног одреда црногорске војске на линији Мокра – Чакор – Богићевица, турске снаге у рејону Пећи су биле непосредно угрожене. У тако неповољној ситуацији, командант турске војске Џевад – паша кренуо је 22. октобра у противнапад према црногорском Источном одреду, на фронту од планине Смиљевице до Бабиног поља.

У таквој ситуацији, командант Источног одреда одлучио је да 23. октобра пређе у противнапад, разбије непријатељске снаге и одбаци их низ Ругову. У овом противнападу Источног одреда, Велички батаљон је добио задатак да са Краљским батаљоном држе линију Старац – Бјелуха – Јеленак, ради обезбеђења бока главним снагама Источног одреда које су наступале преко Ругове.

srpska_vojska_u_albaniji_1912

Јединице Источног одреда ослободиле су Пећ 30. октобра, а командант Горњовасојевићке бригаде је 1. новембра организовао даља нападна дејства из три правца према Дечанима, који су ослобоћени 2. новембра у поподневним часовима. Следећег дана, Горњовасојевићка бригада и делови Колашинске бригаде наставили су дејства према Ђаковици. Водиле су се жестоке борбе на брду Чабрат изнад Ђаковице, у којима је у предњим деловима нападао Велички батаљон, чији су борци први изашли на косе Чабрата. Ђаковица је ослобођена 4. новембра у садејству са деловима јединице Дринске дивизије другог позива. Околност да су српске и црногорске снаге једновремено ушле у Ђаковицу била је повод за размирице, ко је од две војске први ушао у Ђаковицу и коме она треба да припадне, те ко је надлежан да у њој успостави власт.

Ове размирице је прекинуо генерал Јанко Вукотић и наредио команданту Горњовасојевићке бригаде Радомиру Вешовићу и команданту Друге дринске дивизије пуковнику Павлу Пауновићу:

„Ко је шта до овог часа заузео, то и нека задржи, док писмено наређење не изађе“, те да ће их узети на строгу одговорност ако се око тога и даље буду расправљали.

Прекорио их је речима :

„Ово је господо срамота! Док се српски војници из Србије и Црне Горе од радости и плачући грле и вадећи залогаје из уста, те га један другоме дава, њихови се официри препиру о томе ко је Ђаковицу освојио и отимају се о мизерном плијену!“

Истог дана увече, стигао је у Ђаковицу командант Ибарске војске генерал Михајло Живковић, коме је Јанко Вукотић предао команду места.

У новембру и децембру 1912. водила се велика дипломатска активност о томе коме треба да припадне Скадар. Пошто је отпала свака могућност да Црна Гора добије Скадар дипломатским путем, краљ Никола је одлучио да га заузме на силу. За извршење тог задатка ангажована је и Горњовасојевићка бригада, у чијем саставу је био и Велички батаљон.

Горњовасојевићка бригада је кренула из Пећи према Скадру 13. јануара 1913, маршујући у тешким временским и теренским условима. По доласку у месту Груде 23. јануара, бригада је прикључена Зетском одреду, а добила је задатак да овлада брдом Велики Брдањолт на коме се налазило јако турско утврђење. Све јединице бригаде су 7. фебруара биле на полазном положају, а требало је да пређу пут по неприступачном и тешком терену од око 3,5 километара да би изашле на јуришно одстојање. У борбама за Велики Брдањолт, које су се водиле три дана (7. 8. и 9. фебруара), бригада је претрпела огромне губитке. Само првог дана, према казивању команданта Радомира Вешовића, погинуло је 107 бораца, а рањено 39. А из Величког батаљона тога дана је погинуло 16, а рањено 36 бораца.

Јединице Горњовасојевићке бригаде су после три дана жестоке борбе освојиле Велики Брдањолт, али је та победа плаћена огромним жртвама. У седам јуриша на Велики Брдањолт погинуло је „50% нижих чинова и редова и 36% официра“.

Према подацима команданта Величког батаљона мајора Костадина Микића, у борбама на Великом Брдањолту из овог батаљона погинуло је 20 бораца, а рањен 61 борац. Погинули су: редов Миливоје Брковић,редов Милош Лакићевић,редов Милан Јокић,редов Обрад Раденовић,Јевто Радевић,Богдан Радевић,Дико Радевић,редов Аксо Радевић,редов Ратко Радевић,редов Иван Радевић, редов Јован Пауновић,редов Лека Вучетић,редов Миљан Вучетић,редов Симо Гојковић,редов Жујо Гојковић,редов Перо Брковић,редов Милић Живаљевић,редов Новица Пауновић,водник Милош Кнежевић,редов Андро Јокић, и Редов Мијајло Јокић.

У Првом балканском рату из Горњовасојевићке бригаде погинуло је 11 официра и 276 подофицира и војника, умрло од задобијених рана 37 подофицира и војника, а рањено 25 официра и 764 подофицира и војника. Укупно је избачено из борбеног строја 1.113 бораца.

У току овог рата, из Величког батаљона су погинула два официра, пет подофицира и 32 редова, а један официр је умро од последица рањавања, што је укупно 40 погинулих. Рањена су три официра, четири подофицира и 81 редов, што је укупно 88 бораца. Укупно је избачено из строја (погинулих, рањених и умрлих од последица рањавања) 128 бораца, што је чинило 42% од бројног стања батаљона.

nbs-fotodokumenta-razglednice-prvibalkanskirat-rg-1158-079

Положене жртве црногорске и српске војске у борбама за Скадар биле су узалудне, јер велике силе, нарочито Аустро – Угарска, нису дозвољавале да Скадар припадне Црној Гори. Аустро – Угарска је била енергично против такве идеје и радила је на конституисању аутономне Албаније. Црногорске трупе су освојиле Скадар 25. априла 1913, али је под притиском великих сила и демарша Аустро – Угарске главнина црногорских снага 14. маја евакуисана из Скадра. На конференцији амбасадора у Лондону прихваћена је резолуција којом је Скадар додељен Албанији. Тиме је завршена скадарска драма, у којој је на бедемима овог древног града пало око 5.000 црногорских и српских војника.

Победе у Првом Балканском рату за Србију и Црну Гору и српски народ у целини, биле су вишеструко значајне. Ослобођен је српски народ у Старој Србији, и тиме омогућен његов напредак у наредним деценијама. Области Старе Србије које су поново ушле у састав Србије и једним делом у састав Црне Горе, биле су области за које су најјаче везани српска национална свест и национално осећање. Било је то време непомућеног родољубља, великих нада и снажне вере у себе и своје националне циљеве. Црна Гора је после Првог балканског рата увећала своју територију за 14.443 км2 и значајно повећала број становника.

Из ослободилачких операција које су у Првом балканском рату водиле мале, али морално – политички снажне армије, могу се наћи ванредни примери херојства, пожртвовања, самопрегора и упорности војника и старешина, на којима се данашњи нараштаји могу васпитавати у духу патриотизма и јунаштва.

Према догађајима и биткама у том рату садашње и будуће генерације треба да се односе са дужним поштовањем, да правилно вреднују велике историјске подухвате својих предака и духовне темеље своје прошлости. И овај чланак је мали допринос обележавању догађаја који је био сан многих генерација Срба пре 1912. године.

Аутор – Милош Гојковић
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   Pon 21 Maj - 10:27

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sve u svoje vreme. Pravoslavni balkanski narodi su od 14. i 15. stoleća čekali priliku da se isprse pred osvajačem koji ih je vekovima držao pokorenim, drugorazrednom kategorijom koja je morala da se sklanja sa puta kada aga naiđe, da saginje glavu, da sapinje svoj ponos, ime i uverenja.
Početkom 19. veka Grci su pokušali da nagovore knjaza Miloša Obrenovića na zajednički rat protiv Turaka, ali je mudri i pragmatični "gospodar serbski" shvatio da su resursi i jednih i drugih premali da pariraju bosforskoj carevini. Šezdesetih godina knjaz Mihailo je planirao savez sa Crnom Gorom, Bugarskom i Grčkom, ali je isti propao njegovom smrću.

Dva srpsko-turska rata od 1876. do 1878. godina i Srpsko-bugarski rat iz 1885. bili su krunski dokaz nespremnosti Srbije za ozbiljno sučeljavanje sa ikojom zemljom u susedstvu. Reforma vojske koju je Milan Obrenović, kao ministar vojni, započeo za vlade svog sina Aleksandra, krajem 19. veka bila je početni momenat koji je od Srbije imao da stvori respektabilnu regionalnu silu, kadru da brani svoje tlo, ali i da dosanja slobodu one braće koja su i dalje čamila u trulećoj Osmanskoj imperiji.

Višegodišnji pokušaji da se stvori balkanski savez uperen protiv imperijalne sile sa razmeđa Evrope i Azije urodili su plodom 1912. godine. Dogovorom je formirana alijansa koju su činili Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka, sa ciljem da se sa Balkana za svagda isteraju Turci.

VOJNA SNAGA SAVEZNICA
Bugarska: 370.000 ratnika
Srbija: 220-230.000 ratnika
Grčka: 120.000 ratnika, ali i mornarica
Crna Gora: 35.000 ratnika

Druga najveća briga zemalja bila je kako podeliti teritorije. Crna Gora je ciljala Skadar i prodor ka dolini Lima, što joj nije sporeno. No, preostale tri članice nezajažljivo su gledale kako da uzmu što veći deo geografske Makedonije i Trakije.

Srbija je, računajući da će joj pripasti već deo Albanije (južni bi pripao Grčkoj), uspela da se dogovori sa Bugarskom, najjačom članicom saveza na sledeći način: sve severno od Šar-planine sigurno će biti srpsko, sve istočno od Strumice bugarsko dok će za ono što je danas Republika Makedonija biti ispoštovan princip dijagonale Kriva Palanka-Ohrid, gde bi sve severno trebalo da uzme Srbija, a južno Bugarska. Grčka i Bugarska su obe ciljale Trakiju, ali i Solun, što je na duže staze značilo mogućnost njihovog konflikta.

RAT:

Crna Gora je prva objavila rat, 8. oktobra, posle čega je usledio napad ka Skadru. Rusija i Austro-ugarska su bile protiv promene granica, pa su Srbija, Grčka i Bugarska formalno uputile zahtev Turskoj za reforme na Balkanu i autonomijom za hrišćanske narode. Kako je Turska odbila traženo, Srbija i Bugarska su objavile rat 17, a Grčka 18. oktobra.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Srpska vojska je krenula u tri pravca. Najmanji broj snaga upućen je ka Polimlju, Treća armija je poslata ka Kosovu (Metohija je prepuštena Crnoj Gori), dok su Prva i Druga pošle izravno ka Makedoniji. Od 23. do 24. oktobra Srbi su pobedili kod Kumanova, a 3. novembra izvojevana je pobeda kod Prilepa.

Uspehom u Bitoljskoj bici, 19. novembra 1912, Srbija je ispunila svoje ciljeve u Makedoniji, a zauzimanjem albanskog primorja u novembru i sve ratne ciljeve uopšte.

Bugarska je zauzela Zapadnu Trakiju, a Solun joj je izmakao za par časova - Grci su stigli prvi. Bugari su zapeli kod Jedrena, pa im je u pomoć otišla Druga armija Stepe Stepanovića sa artiljerijom, nakon čega je grad pao.

Konačni mir sklopljen je 30. maja 1913. u Londonu.

KRAJ RATA I DIPLOMATSKE IGRE POSLE NJEGA:

Da bi sprečile izlazak Srbije na more, a time njenu nezavisniju ekonomsku i političku delatnost, Austro-ugarska i Italija su najviše insistirale na formiranju nezavisne Albanije, koja je proglašena 28. novembra 1912. Isti princip primenjen je i nad Crnom Gorom, kojom je zaprećeno silom ako ne napusti teško osvojeni Skadar. Kralj Nikola se na kraju povinovao i crnogorske snage su se povukle iz grada.

Razočarana i potisnuta za mora, Srbija je tražila kompenzaciju, kako ekonomsku i teritorijalnu, tako i onu kojom bi ublažila gorak ukus zbog Albanije. Prilika se ukazala: pošto Bugarska nije poslala predviđene snage na vardarsko ratište, niti je sama uspela da osvoji Jedrene, već uz srpsku pomoć, Srbija je smatrala da joj pripada sve što je oslobođeo južno od dijagonale Kriva Palanka-Ohrid.

Bugarska je zahtevala da se ispoštuje predratni dogovor. U celu se priču umešala Austro-ugarska koja je obećala Ferdinandu Prvom podršku u sukobu sa Srbijom, pa je zvanična Sofija odbila arbitražu ruskog cara Nikolaja Drugog, predviđenu dogovorom sa Srbijom.

Ohrabrena podrškom iz Beča, Bugarska je nenadano napala Srbiju 29. juna 1913, a zatim i Grčku. Zatečene, vojske napadnutih su se brzo pribrale i porazile protivnika, ali to je priča za neko drugo vreme.
UKUPNE POSLEDICE RATA:

1) Sve članice saveza dobile su teritorijalno proširenje. Srbija je oslobodila deo Polimlja i Rašku oblast, Kosovo i Vardarsku Makedoniju, a Crna Gora deo Polimlja i Metohiju.

2) Velike sile osujetile su širenje srpskih država na prostor Albanije.

3) Posejano je seme razdora između Srbije, Bugarske i Grčke koje će kulminirati u dva svetska rata.

4) Albansko pitanje dobilo je realno, državno uporište, nasuprot teorijskom iz 1878. godine.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Prvi balkanski rat   

Nazad na vrh Ići dole
 
Prvi balkanski rat
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Prvi balkanski rat
» Prvi Balkanski rat
» Ljubav na prvi pogled?
» DUŠAN KOVAČEVIĆ - BALKANSKI ŠPIJUN
» Sta utice na prvi utisak o nekome
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-