Preporučite knjigu

O Katedrali je već ponešto zabeleženo, pa da zapišemo nešto i o Zimskoj nesanici, relativno novom izboru zaostavštine Rejmonda Karvera prevedene na srpski (korektno preveo Flavio Rigonat). Iz ove knjige saznaje se zašto je sam slavljeni američki pisac tražio da mu na epitafu stoji "pesnik, pisac kratkih priča i eseja".
Zimska nesanica ima strukturu u kojoj njen pretežni deo čine pesme. Kako se čini, Karverove pesme su ključ za njegovu prozu. U njoj stižemo do pomalo iznenađujućeg obrta - sve ono što je u prozi majstorski depersonalizovano, grubo i žestoko u poeziji ima svoj lični, nežan i ljudski eho. Zapisujući svoje ogromno životno iskustvo koje je skupljao (prva žena zatrudnela sa 16. godina), Karver je prošao kroz brojne preduzimačke poslove družeći se sve više sa flašom, što je razlog zbog čega mu je i propao prvi brak. Živeo je samo 50 godina, od čega poslednjih nekoliko sa drugom ženom, priznat i trezan.
Uvek mi se nekako činilo da muška emocija sa sobom nosi veću težinu od ženske. Možda sam seksista (rekao bih ipak ne), ali Karver mi daje za pravo. Njegovo srce, koliko god trovano, čuva svoju čistotu predajući se u potpunosti bliskim ljudima i dečačkim fascinacijama. Od sopstvenog oca, koji je živeo sličan nadničarski život poput njega preko obe supruge (uz pomalo neuravnoteženu majku, pesnik bez majke nije pesnik!), Karver zabacuje udicu i u pravcu još jedne pasije - pecanja. Tim sastojcima ispunjene pesme daju prilično precizan portret čoveka koji se rve sa svojom sudbinom za glavni trofej (vredan tog bacakanja) - malo mira i spokoja.
E sad, čest problem koji se javlja pri čitanju poetskih dela se ogleda u tome što je unutar korica jedne zbirke uvek spakovano previše pesama, te se preletanjem sa strane na stranu brzo doživi zasićenje (malo suprotnih slučajeva mogu da se setim - eto recimo Srečko Kosovel "Čovek iza brda", tu je pesama (ali u prozi) moglo biti i više). Možda nije loša ideja (to mi je tokom čitanja palo napamet) da se u sličnim svaštarskim situacijama proba sa tehnikom mešanog mesa - jedna priča pa desetak pesama itd. - čisto da se malo dobije na dinamici. Na ličnom planu, Karveru je sa jasnim razlogom bilo bitnije da bude percipiran kao pesnik, no na ovom drugom, koji uključuje i čitaoce, njegove priče su apsolutno ono što predstavlja pravu čitalačku zadovoljštinu.
U Zimskoj nesanici ih je tek nekoliko i one se, očekivano, gutaju svetlosnom brzinom, razmećući se nehajno svojim sjajno iznijansiranim životnim tempom. Iz Katedrale je preštampana ona jedna o bračnom paru sa paunom i "najružnijom bebom na svetu", a izgleda da je izbor pravljen tako što je iz svake zbirke odabrana po jedna. Čak i u ovoj minimalnoj ponudi, "insajder među autsajderima" lako demonstrira zašto se žagor o "kultnosti" ovog pisca ne zaustavlja ni više od dve decenije nakon njegove smrti (umro je 1988.).

John Maxwell Coetzee:
" Sramota "

Konj i njegov djecak od C.S. Lewisa

Priča o ljubavi, hrani i nesporazumima.

Iskrena, topla, duhovita i dirljiva priča o tome sa čime sve moraš da se izboriš kad se usudiš da ostvariš svoje snove.

Recite bonjour jednom potpuno novom načinu života!

Uzmite udovca Francuza, njegovo dvoje dece i dodajte gradsku devojku iz Čikaga u gradić na jugozapadu Francuske. Snažno protresite... i voilà: dobili smo mešanu frankoameričku porodicu čijim će se članovima život drastično promeniti.

Lebdeći na oblaku mladenačkog blaženstva, Samanta nije mogla da sačeka da se preseli u Francusku i započne život sa svojim novim mužem, Žan-Likom, i njegovom decom. Međutim, skoro od trenutka kad je avion dodirnuo zemlju, Samanta shvata da će u njenom novom domu biti mnogo toga na šta nije računala, uključujući mačke pune buva, osorne tinejdžere i jezičke barijere.

U borbi i nastojanjima da se oseća kao kod kuće, i pitajući se kada će već jednom početi njena francuska bajka, Samanta nije sigurna da li zaista ima ono što je potrebno da bi uspela u la belle Francuskoj. Ali kad ti se u životu pruži druga šansa za ljubav, odustajanje nije opcija. Moja francuska porodica je topla i urnebesno zabavna priča o sukobu kultura i smešnim nesporazumima koji na kraju ipak usrećuju porodicu.

Scenaristkinja istoimene TV serije i autorka bestselera Poslednja vojvotkinja i Lovac na bogatstvo.

Roman o mladoj kraljici.

Ime Aleksandrina nije mi drago. Sad kad sam kraljica, odlučila sam da nosim svoje drugo ime, Viktorija. Ono je samo moje.

Godine 1837. Aleksandrina Viktorija postaje kraljica nedugo posle svog osamnaestog rođendana i biva bačena na pozornicu sveta pravo iz svog prezaštićenog detinjstva. Za svega nekoliko dana, sastaje se s predstavnicima Parlamenta i seli se u Bakingemsku palatu. Započela je vladavina kraljice Viktorije.

A svakoj kraljici potreban je bračni drug. Viktorijina majka i spletkar ser Džon Konroj žele da se ona uda za svoga rođaka princa Alberta, ali Viktorija nema nameru da se uda za bilo koga, sem možda za svog premijera, mudrog i obudovelog (uz to i neporecivo naočitog) lorda Melburna. Drugi su uredili da joj Albert dođe u goste, no ona je odlučna u nameri da Alberta doživi kao dosadnog i nepodnošljivog kao što je bio u detinjstvu. Uostalom, ona zna šta želi…

„Intiman portret nesvakidašnje inteligentne ali i bolno usamljene devojke kojoj jednoga dana društvo prave samo ljubimci i lutke, a već sledećeg je kraljica Engleske. “New York Post

„Dejzi Gudvin piše predivno; njen lagan stil krije u sebi istovremeno i erudiciju i emocionalni naboj.“ Daily Mail

„Zabavna, romantična, namenjena i starijem i mlađem čitaocu.“ Kirkus Reviews

„Razigrana knjiga bogata raskošnim detaljima i spletkama visokog društva. Odličan roman samouverenog, veštog pripovedača.“ Sunday Express

Krajem devetnaestog veka, „pozlaćeno doba“ u Americi iznedrilo je brojne milionere čije su se kćeri po obrazovanju, ukusu i otmenosti mogle ravnati s pripadnicama najvećih plemićkih kuća u Evropi, ali kojima roditelji nisu mogli podariti ono ključno – titulu. U isto vreme, mnoge evropske aristokratske porodice grcaju u dugovima i posmatraju svoja imanja i zamkove kako propadaju: idealna prilika za obe strane, za jedne mogućnost da se američki novac iskoristi za obnovu nekadašnjeg sjaja, za druge šansa da drečavi sjaj skorojevićkog bogatstva priguše patinom nekog vekovima starog prezimena. Jedna od takvih milionerskih kćeri jeste i Kora Keš.

Srčana, lepa, svojeglava, pomalo sebična ali puna života, Kora je devojka koja zapravo žudi za slobodom. Svesna da je naslednica možda i najvećeg bogatstva u Americi, ona zna i to da uzdahe oko nje ne izaziva njena lepota, već novac njenih roditelja.

Kada je majka pošalje u Englesku ne bi li joj obezbedila aristokratski brak, Kora biva iznenađena dobrodošlicom na koju nailazi. Velike engleske kuće u koje će odlaziti na prijeme imaju hladnu i odbojnu atmosferu prožetu intrigama gospode i šaputanjem posluge. Tek kada preda svoje srce čoveku koga jedva i da poznaje, Kora će shvatiti da ne razume pravila igre u kojoj se našla a da će pobednik odlučivati o njenoj budućnosti.

„Izvanredno samopouzdana knjiga o izvanredno samopouzdanoj američkoj naslednici Kori Keš. Mesto joj je među najvećim hitovima književnosti: tu su tajanstveni vojvoda, žena s velom i tajnama, preplet sitnih detalja koji dočaravaju to doba… Gudvinova divno piše, njen lagani stil razotkriva i erudiciju i duševne istine.“ Daily Mail

„Prvorazredna poslastica. Prefinjeno uživanje, prepuno izuzetnih pojedinosti o vremenu s kraja devetnaestog veka.“ Kejt Mos

Godine 1875. austrijska carica Sisi je žena koju želi svaki muškarac a kojoj svaka žena zavidi.

Šarlot Berd je bogata naslednica koju tek uvode u društvo. Ne snalazi se najbolje u tesnim stegama puritanskih strogih pravila i odušak pronalazi u novom hobiju – fotografiji, umetnosti koja još uvek izaziva sumnjičavost u visokim krugovima.

Kapetan Bej Midlton je privlačan, mlad i najbolji konjanik u Engleskoj. Pošto mu je porodica osiromašila, ostao je bez nade da će moći da kupi konja koji mu je potreban da bi pobedio u Velikoj nacionalnoj trci. No, kada Šarlot upozna Beja, stiče utisak da je on u potpunosti razume i ne vidi u njoj samo bogatu naslednicu.

U Englesku ubrzo dolazi austrijska carica Elizabeta, slavna lepotica Sisi, da bi pobegla od uštogljenog austrijskog dvora koji je guši i da bi tu provela lovnu sezonu. I sama izvanredna u sedlu, Sisi zahteva da joj obezbede najboljeg putovođu u Engleskoj. U pratnju joj je dodeljen kapetan Midlton. Slab na žensku lepotu i neodlučan u svojim ambicijama – izuzev u jednoj, da pobedi na Velikoj nacionalnoj trci – Midlton započinje romansu sa caricom.

Zapleten u mrežu osećanja, između otresite ali neugledne engleske devojke i ohole i zanosne carice, Bej nas vodi kroz neodoljivu priču o javnom životu i tajnim čežnjama velikih istorijskih ličnosti edvardijanskog doba.

„Izuzetni portreti likova i fantastična preciznost prenošenja atmosfere ovog raskošnog perioda oživeli su u potpunosti ovaj roman pun strasti, uzbuđenja i političkih intriga.“ The Lady

„Veliki talenat Gudvinove bogato se ogleda u ovom istorijskom kalamburu u kojem ćete sasvim sigurno uživati.“ Sunday Express

......
Šta se dobija kada spojite troje ljudi, različitih po svemu osim sklonosti prema kršenju konvencija strogog, visokog društva dve najmoćnije evropske imperije druge polovine XIX veka? Šarlot Berd je bogata naslednica, koju više od dosadnih prijema zanima tada pionirska oblast fotografije. Bej Midlton, privlačni kapetan i najveštiji britanski konjanik, sanja o pobedi na prestižnoj Nacionalnoj trci, a prezire stege i etikeciju. Austrijska carica Elizabeta "Sisi", najlepša i najnesrećnija vladarka svog vremena, iz krutih i licemernih dvorskih krugova neprestano beži u svoje omiljene aktivnosti - putovanja i lov, te upoznavanje novih kultura, istovremeno marljivo radeći na očuvanju mladosti i nadaleko čuvene lepote. Svaka od ove tri osobe poseduje želju za bekstvom od utvrđenih društvenih uloga, ali će ih splet neobičnih okolnosti smestiti u okvire neobičnog ljubavnog trougla. Roman odlikuje filmična, uzbudljiva radnja, veoma autentičan prikaz epohe i istorijskih ličnosti koje su je krasile

Od autorke bestselera Kuća orhideja.

Snažna priča o ljubavi, ratu i, nadasve, o oproštaju.

SADAŠNJOST: Emili de la Martinijer se oduvek opirala svom aristokratskom poreklu. Posle smrti njene glamurozne, rezervisane majke, obrela se sama na svetu, kao jedina naslednica velikog porodičnog doma na jugu Francuske. Jedna stara sveska pesama vodi je u potragu za misterioznom i lepom Sofijom, čija je tragična ljubav promenila kurs porodične istorije.

PROŠLOST: London 1943. Mlada službenica Konstans Karuters mobilisana je u kontraobaveštajnu službu i u jeku rata stiže u okupirani Pariz. Pošto u prvih nekoliko sati u Francuskoj ne uspe da ostvari agentske veze, slučajno će se naći u jednoj bogatoj porodici upletenoj u smrtonosnu igru tajni i laži. Primorana da odustane od svog identiteta i svih veza s domovinom i voljenim mužem, Konstans biva uvučena u zapetljanu mrežu obmane, čije će posledice uticati na buduće generacije.

Kada Emili otkrije skrivenu odaju u vinskom podrumu porodične kuće, shvatiće da su njeni aristokratski preci bili povezani sa Francuskim pokretom otpora za vreme Drugog svetskog rata. Dok otkriva porodične tajne, Emili se upušta i u lično putovanje kroz vreme, shvativši da joj zamak može pružiti tumačenje sopstvene teške prošlosti i konačno otključati budućnost.

„Roman koji potvrđuje zašto je Lusinda Rajli toliko cenjena autorka. Priča je kompleksna i promišljena a opet veoma uzbudljiva, emotivna, čak i duhovita. Stil je jasan i u pravoj meri dramatičan, a Rajlijeva majstorski vodi likove tako da ne možete ni u jednom trenutku predvideti šta će se sledeće dogoditi. Knjiga koju ćete čitati sa uživanjem.“ WeLoveThisBook.co.uk

Robin Šarma - ,,Spoznajte svoju sudbinu''..probudite se iz sna, zivot je uvek bio u Vasim rukama..zanimljiva knjiga o samospiznaji, snazi licnosti I unutrasnjem miru koji se postize tek kada spoznamo sebe..prava poslastica za sve ljubitelje popularne psihologije

“Putnikov dar” je mnogo više od sveprisutnih vodiča ka poimanju i prevazilaženju životnih problema; to je put ka mudrosti koju svi nosimo u sebi i koja počiva u nama. Endrjuz nudi novu i drugačiju percepciju životnog puta i onog što bi on trebalo da predstavlja. Sagledavanjem problema iz drugog ugla, pisac nastoji da u čitaocima probudi potrebu i svest o kvalitetnijoj i boljoj sadašnjosti na kojoj gradimo svoju viziju budućnosti.
Snovi rađaju ideale; ideali grade svet. Vera i snaga kao temelj, nude i pomažu čoveku da dosegne ono najbolje u životu, uzdajući se u principe i bogastvo duha koje u sebi nosi. Otključajte svoj um i bićete spremni za plodove svojih napora. Nema velikih dela bez velikih žrtvi, pa makar ta žrtva bila naša sopstvena sujeta i ograničenost, nesposobnost da osetimo i od života uzmemo samo ono najbolje. Zadirući u sopstvenu podsvest, čovek pokreće snagu i sposobnosti i predaje se svetlijoj i boljoj ideji sutrašnjice.
Istina je data svima, ali je priznaju samo oni hrabri. I zato, budimo jaki i nosioci istine. Živimo životom kakav zaslužujemo, a ne pukim odbrojavanjem promašaja koje ne možemo popraviti.
Čovek je čovek sve dok zna i ume da odvoji život od neživota i istinu od neistine; čovek je čovek sve dok u sebi prepoznaje makar zrnce nade i vere da svoje potencijale može da produbi i samim tim, pređe na neki viši nivo u kome je osnovna ljudska potreba i težnja upravljena ka spoznaji i razviću sopstvenih ideja, kao ideala koji će sa ljubavlju učiniti ovaj svet mnogo boljim mestom za život.
Budimo spremni da prihvatimo odgovornost za posledice svojih postupaka i istupimo odvažno i smelo, oslanjajuči se na vlastitu moć. Moć razumevanja, praštanja i istrajnosti. Dozvolimo da sunce obasja naše živote i svetlost zameni tamu u kojoj živimo. Oslobodimo svoje potencijale i život će nam to višestruko vratiti. Verujmo u budućnost i ona če doći. Lepša, bolja, ispunjenija.
Jer tako smo mi odlučili.

Obeležen dodirom rata, Hemingway je preteča generacije nihilističkih pisaca ranog modernizma; bez vizije i nade, ugušenih iluzija i oduzetog prava na svetlu budućnost lišenu senki krvi, posrnulog morala i smrti.
Na ivici beznađa, u začaranom krugu i kolotečini života, bez cilja, Hemingvejovi junaci su posledica i odraz posttraumatskog perioda, svedoci užasa i stradanja i vinovnici sopstvenih sudbina. Poput Beketovih junaka i oni čekaju na Godoa, provodeći vreme u pokušajima ispravljanja već urezanih grešaka, svesni svoje promašenosti i svakodnevne predaje u borbi za osmišljeniju stvarnost. Stilski škrt i nadasve objektivan Hemingway, bez ustručavanja i nepotrebnih stilskih formi, uz mnogo detaljisanja, donosi slike svakodnevnih situacija u životima svojih junaka pokušavajući da stvori opsenu o njihovom mogućem delovanju i kretanju u smeru života. Nasupot tome, svi su oni samo okamenjeni u vremenu koje prolazi mimo njih, dotičući ih na momente i probudivši na taj način, njihovu svest o sopstvenom postojanju. Život za trenutak ili Carpe Diem, svojevrstan je epitet i Hemingvejeve osobenosti koji je, skupljajući životna iskustva na prostorima Afrike, u koridama Španije i vodama Kariba, nastojao da ih pretoči i ovekoveči u besu Cohna, raskalašnosti lady Ashley ili rezignaciji Jakoba.
“Svi ste vi izgubljena generacija” rekla je Getruda Stein, osećajući tragiku i besciljnost koja je isticala iz Hemingvejovog pera; kao da je slutila taj neminovni susret sa smrti koji ovog puta nije bio tako dalek poput susreta Romera i bikova u koridi. Bio je i ostao mnogo više. Jer Hemingway je nosilac novog poretka i veliki aficionado, neshvaćen, neprihvaćen a nesputan. Stranac sa prošlošću koja ga je pratila u stopu i na kraju, obeležila njegovo celokupno stvaralaštvo. Dodir rata.

Priča za putnike u potrazi za skrivenim odgovorima.

Refren predstavlja istinitu priču o NN-u, osobi nepoznatog imena, koja poput većine stanovnika planete ne živi, već samo proživljava svoje dane na planeti. Jednoga dana, ispred ulaznih vrata, NN pronalazi misteriozno pismo koje sadrži kratku poruku: "Čekaj me u parku crvenog cveća, ne znam kada…” NN svakoga dana odlazi u park čekajući nepoznatu osobu u nepoznato vreme. Ubrzo nakon toga dobija ponudu da krene na putovanje tokom koga će otkriti sve tajne sveta uključujući i one o ljubavi. Ono što je NN-a najviše privuklo bilo je i obećanje da će saznati najveću tajnu sakrivenu od sveta..

Njeno ime je simbol. Njena hrabrost neizmerna. Njena priča čudesna.

Mladoj tirskoj princezi, Jezavelj, suđeno je da se uda za izraelskog kralja Ahava. Ona nevoljno pristaje na brak, ali odlučna da upravlja sopstvenim životom, započinje tajnu vezu s Jujem, princem koji je gost na njenom dvoru.



Godine prolaze a Juj, ne mogavši da preboli što Jezavelj pripada drugom, postaje ogorčen i zajedljiv.

Ali on ne zna za najveću Jezaveljinu tajnu – da je on otac njenog najstarijeg sina Ohazije, naslednika izraelskog prestola.

Zbog narušenog kraljevog zdravlja, Jezavelj postepeno preuzima vlast nad Izraelom. Međutim, po celoj zemlji širi se mržnja prema njoj koju podstiču prorok Ilija i njegov pomagač, opasni Jelisije.

Dok oni pripremaju njen pad, Jezavelj je prinuđena da se po svaku cenu bori za svoja uverenja.

U raskošnom pejzažu Svete zemlje odigrava se epska priča o jednoj od najhrabrijih i najkontroverznijih žena svih vremena. „Jezavelj“ će oduševiti sve ljubitelje romana „Crveni šator“.

Podnaslov romana „Karikatura“ ukazuje na satirični prikaz, kratak i eksplozivan, nas i našeg društva dat kroz dijalog dva glavna lika, Mandarića i Masleše, koji raspravljaju o,, po njima zaludnom, naumu Zorana Đinđića da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red…

Autor u „takozvanoj izjavi“ kaže da glavni junaci romana Gnusobe nisu, kako će se mnogima na prvi pogled učiniti, ličnosti koje se u njemu pojavljuju i koje u njemu govore. „Glavni junak romana je nesputano preterivanje. Mnogima će se, takođe, učiniti da sam u Gnusobi baš preterao sa preterivanjem, ali mislim da nisam dovoljno preterao, jer je – kada je reč o stvarima, ljudima i pojavama o kojima pišem – nemoguće preterati. Novica Milić je, povodom Dugovečnosti rekao da proza ima obavezu da kaže apsolutno sve, pa čak i ono što se ne sme reći. U romanu Gnusoba sam to pokušao, ali nisam rekao ni trećinu“.

Svetislav Basara je za Uspon i pad Parkinsove bolesti dobio Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen 2006. godine. Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Borislav Pekić. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski, španski i makedonski jezik.

Omiljena autorka na ovim prostorima, Jelena Bačić Alimpić donosi čitaocima još jednu nesvakidašnju ljubavnu priču u romanu „Kofer iz Berlina“, koji će se od 30. marta naći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari www.delfi.rs, na sajtu www.laguna.rs i na kioscima.
 
Bila je potrebna hrabrost da se ostane. Još veća – da se ode. Ona je znala šta mora da učini.


 
U romanu „Kofer iz Berlina“ kroz paralelne priče Jelena prati sudbinu dve hrabre žene u različitim društvenim okolnostima koje će učiniti sve za svoju porodicu.
 
Vera Miler je uspešan advokat, poznata po rešavanju i najzamršenijih slučajeva nestanka ljudi pre i nakon pada Berlinskog zida. Ipak, ona nikako ne uspeva da uđe u trag svojim biološkim roditeljima.
 
Valentina Vasiljevna Nečajeva deli tešku sudbinu sa hiljadama svojih sugrađana tokom opsade Lenjingrada i čezne za bezbrižnim danima iz prošlosti koje je provela u gradu Puškinu. Tamo će upoznati Ernesta Gebauera, svoju pravu ali zabranjenu ljubav.
 
Jelena sa velikim nestrpljenjem i uzbuđenjem očekuje objavljivanje svoje nove knjige i prve reakcije čitalaca. „Istraživanja za ovu knjigu radila sam veoma dugo, putovala sam u zemlje i gradove gde se radnja romana odvija, i hrabro se upustila u avanturu kako bih povezala fikciju sa stvarnim istorijskim okolnostima.“
 
Pored predivne ljubavne priče, istančane emotivnosti koji su njen zaštitni znak, Jelena Bačić Alimpić čitaocima daje i uzbuđenje najboljih trilera.
 
„Turbulentno i nadasve emotivno bilo je moje putovanje i stvaranje ove nesvakidašnje priče o dve žene, dva grada i jednom zločinu u različitim periodima. Takođe, mislim da sam pišući ovaj roman lično i profesionalno sazrevala, pomerajući sopstvene granice u onoj meri u kojoj sam mislila da je to nemoguće.“
 
„Kofer iz Berlina“ je hrabra, dirljiva i intrigantna priča o uzvišenoj moći ljubavi.
 
„Ovo je knjiga za one koji umeju da vole, budu zahvalni, i spremni da život uzmu u svoje ruke i suprotstave se sopstvenoj sudbini!“, rekla je Jelena Bačić Alimpić.




Laguna

Kal Juga – Mladen Milosavljević

Nezahvalno je govoriti o karakteru jednog naroda. A opet se dobar deo priča o postojanju jedne nacije, plemena ili naroda kako vam je već volja, svodi na pokušaj da se kroz priču o karakteru izvede i krajnji zaključak o tom narodu. Razume se da to nije samo prisutno kod nas, od te boljke boluju i mnogi drugi, ali briga o nacionalnom karakteru, ili još tačnije kako nas drugi vide i kako mi sami sebe vidimo, kod Srba je itekako prisutna. Od Cvijićevih zaključaka o dinarskom tipu čoveku (koji su danas u ozbiljnim naučnim krugovima skoro u potpunosti odbačeni) pa sve do onih običnih kafanskih razgovora, pokušava se da se razluči ko smo i šta smo. Naravno, slika je idealistična, otprilike kao u onim vicevima u kojima Srbin uvek pobedi i nadmudri sve. Kako stvarnost nije u saglasju sa ovom nacionalnom mitomanijom, ili barem njenim dobrim delom, pokušava se iznaći rešenje. A ono je u uticaju sa strane, preciznije rečeno silnim neprijateljima koji nam ne daju mira. U ovome, baš kao i svemu, ima zrnce istine. Balkan je zbog svog položaja, podjednako i zbog svojih stanovnika, bio često mesto obračuna i ratova. Jedini je problem što se po njima ravna i meri čitava istorija. Ukoliko biste pokušali da pronađete najamblematičniji događaj srpske istorije, i to ne po stvarnom značaju već po uticaju koji je ostavio na stanovništvo, to bi bio boj na Kosovu. Upoređivanje je nezahvalno, ali čisto primera radi centralni događaj američke istorije dijametralno je suprotan. Za njih je to Deklaracija o nezavisnosti. Zašto je ovo bitno? Dok druge nacije svoju mitomaniju zasnivaju na priči o slobodi i građanskim pravima, mi je svodimo na bitku, i to na onu u kojoj smo poraženi. Još gore, kao da oni stvarni porazi nisu dovoljni, u poslednje vreme su učestale priče o tajnoj i skrivenoj istoriji, onoj u kojoj su naši vekovni, a kakvi drugi, neprijatelji umešali prste i porazili nas tako što su nam uskratili pravu istoriju. Od onih nebuloznih priča o Srbima narodu najstarijem, ništa manje silnim zaverama uperenim protiv nas, pa sve do budalaština o vinčanskoj, tobože srpskoj, kulturi, tka se priča o plemenitom narodu koji je večita žrtva. U prevodu, naša istorija je neprestano kukumavčenje o nacionalnim porazima, ponajviše zbog opravdanja sadašnje bede i inertnosti da se bilo šta promeni. Da se o istoriji ovih prostora, i to o onoj manje poznatoj, podjednako i o događajima koji su nas odredili, može pisati na sasvim drugačiji način svedoči Mladen Milosavljević.
Kal Juga, roman-prvenac Mladena Milosavljevića, je smeštena u dve vremenske dimenzije. U jednoj je mladi arheolog Mijat Petrović, koji 1967. godine učestvuje u iskopavanjima na lokalitetu Lepenski Vir. Otkriće neolitske figure, kao i dnevnika iz osamnaestog veka, će u potpunosti promeniti Mijatov život. Upravo taj dnevnik nas odvodi u drugu vremensku dimenziju. Njegov autor, austrijski provizor Frombald, pripoveda o osvajanjima čuvenog princa Eugena Savojskog i o postojanju kraljevine Srbije, periodu od dvadeset godina u kojem su Austrijanci preoteli dobar deo Srbije Turcima. Ova dva vremenska toka se u furioznom zapletu sastavljaju i tvore uzbudljivi roman.
Iako žanrovski okrenut folklornoj fantastici, „Kal Juga“ je u svojoj biti istorijski roman. Naravno, greška bi bila ne pomenuti sjajni zaplet i mnogobrojne reference na narodne običaje i predanja, ali ono što najviše određuje ovaj roman je odlična književna rekonstrukcija pređašnjih vremena. U njoj Mladen Milosavljević briljira. Na prvom mestu, to je plod prilježnog proučavanja istorijskih izvora, ali isto tako i talenta da se ti izvori pretoče u izvanredni književni tekst. Dobro poznati likovi iz prošlosti (kao što su Eugen Savojski ili Nikola Doksat), ali i niz ličnosti koje obeležavaju različite epohe (bili to krvoločni srpski hajduci, službenici austrijske carevine, pripadnici divizije „Princ Eugen“ ili udbaši) u ovom romanu postaju stvarne ličnosti. I ne samo to. Te ličnosti nam donose savršenu sliku života na ovim prostorima: „Ratovalo se i drugde. Ratovi su odnosili žrtve i stvarali pobednike. Ipak, razlika između ovdašnjih i ratova koji su se vodili u drugim zemljama bila je upravo u zemlji. Za razliku od drugih, ova nije pripadala ni istoku ni zapadu, istovremeno pripadajući obema stranama. Večito u sukobu ili u strahu od mogućeg sukoba (…) nalazila se ničija i svačija zemlja (…)“
Mladen Milosavljević je rođen u Smederevskoj Palanci. Posle studija etnologije posvećuje se naučnom i umetničkom radu. Autor je nekoliko dokumentarnih i jednog igranog filma. Glavni je urednik časopisa „Omaja“ posvećenog temama iz folklorne fantastike. Do sada je objavio nekoliko priča u tematskim zbornicima i periodici. Njegov roman-prvenac „Kal Juga“ je začetak planirane trilogije o kulturi i civilizaciji Lepenskog Vira.
„(…) Za ovakve vojnike bi se govorilo da ih je ubijao kal juga, specifični ambijent magle, blata i nekih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda“, ovako Mladen Milosavljević objašnjava šta je to kal juga. Naravno, tu je prisutna i referenca na Kali Jugu, period krajnje dekadencije u hinduističkoj mitologiji, ali i na pokojnu nam Jugoslaviju. Latini bi rekli nomen est omen, i autor se sa njima slaže. Slika neprestanih ratova na Balkanu, a sa njima i ludila koji ih neminovno prate, u ovom romanu doživljaju vernu sliku. Neprestani je to krug vraćanja jednog te istog. Najtačnije rečeno, beskonačnih borbi koje dovode do novih i novih poraza. Najbitnije od svega, Mladen Milosavljević im, za razliku od onih pojava opisanih na početku prikaza, ne pristupa fatalistički i nacionalno samosažaljivo. On suvereno i istinoljubivo tka sliku burnog života na ovim prostorima, što rezultira sjajnim romanom koji pleni svojom erudicijom, uzbudljivom fabulom i literarnim kvalitetom.

Noć bez svitanja – Dženi Erpenbek

Iako smo duboko zašli u dvadeset i prvi vek, čini se da od onog prošlog, dvadesetog, nikako ne možemo da se oprostimo. I to je primetno u svakom segmentu života. Ne prođe puno, pogotovo na našim prostorima, a da ne počne priča o pređašnjem veku, njegovim usponima, zabludama i usudima. Neretko je i prisutan žal starijih generacija za prošlim vremenima. Tada je za njih sve bilo mnogo bolje. Materijalni položaj, način života i njegova brzina, kao i manja zavisnost od modernih tehnologija, sve su to priče koje ćete bezbroj puta čuti. Nekada to prerasta u grotesku, možda je najbolje navesti kao primer Ćosićev dnevnik „U tuđem veku“ u kojem on negira postojanje dvadeset i prvog veka datirajući svoje zapise kao 1999. + 1. I nije jedini koji to čini. Nalik engleskim ludistima ili skupini čudaka iz zbirke priča „Vek“ Aleksandra Gatalice koja je početkom dvadesetog veka osnovala društvo za zaštitu devetnaestog veka odbijajući da bilo šta ima sa dvadesetim, tako i danas imate brojne ljude koji žive u ovom vremenu, ali njihovo stvarno postojanje je ostalo negde duboko u prošlosti. Za čim se to zapravo žudi? I šta to zaista predstavlja dvadeseti vek? Ako bismo pokušali da ga opišemo u jednoj rečenici ona bi sasvim sigurno izgledala ovako: dvadeseti vek je period najvećeg čovekovog uspona, ali isto tako i njegovog najvećeg pada. Da krenemo samo od tehnološkog napretka. U ovom veku je u potpunosti promenjen transport (automobili, autobusi, avioni…). Sredstva telekomunikacije su doživela svoj vrhunac (telefon, mobilni telefon, televizija, internet…). Mnoge bolesti su iskorenjene (od gube pa do tuberkuloze), a životni vek je za manje od sto godina skoro duplo produžen. Komoditet i kvalitet života je višestruko povećan (bolja ishrana, električna energija, razni kućni aparati…). Popravljen je i položaj brojnih društvenih grupa i nacija (kraj klasičnog kolonijalizma i rasne segregacije, veća radnička i ženska prava, prestanak gonjenja LGBT populacije…). Ovo je samo mali deo progresa koji nam je doneo ovaj vek. A sa druge strane stoje dva najveća rata koji je svet ikada doživeo, totalitarni sistemi, ekonomska nejednakost, genocidi i holokaust, nuklearno oružje, ekološka kriza i globalno zagrevanje… I kako se snaći u svemu ovome? Suštinski, kako najbolje ispričati priču o dvadesetom veku? Odgovor nam daje nemačka spisateljica Dženi Erpenbek.
Početak je dvadesetog veka. Mala devojčica je preminula. Smrt te devojčice uzrokuje tektonske poremećaje u životu njenih roditelja. Ali, šta bi se desilo da ta devojčica preživi? Njeni roditelji bi se odselili u Beč, nadajući se boljem životu. Ali, dolazi do kraha Austrougarske i siromaštva. Ta sada već odrasla devojčica gine. Ipak, autorka joj daje mogućnost da preživi. I da postane komunista. Zamislite je kao sredovečnu ženu, Nemicu, u Sovjetskom Savezu. Uhapšena je i poslata u Gulag gde umire. Ali šta ako ne umre? I šta ako završi u Istočnoj Nemačkoj kao zaslužni umetnik? I tek tu premine u šezdesetoj godini. Ali ni to ne mora da bude istina. Kraj je dvadesetog veka. Ta devojčica je prešla devedesetu godinu i umire u staračkom domu.
Dženi Erpenbek je napisala roman kojem se ne može pronaći pandan. I to najpre u kompozicionom smislu. Kroz pet priča o jednom ljudskom životu, a onda i kroz pet varijanti istog tog života, autorka pravi sjajni književni eksperiment. Još bitnije, ovo genijalno kompoziciono rešenje prati odličan stil koji verno dočarava brojne istorijske periode u kojima se dešava radnja romana. Evo samo jednog malog detalja. Junakinja, u periodu kad je komunista, piše svoju biografiju. U prvoj piše da je preporučuje „drugarica U., zaslužna funkcionerka Komunističke internacionale i napredni mislilac“. Kako ta osoba pada u nemilost u sledećoj biografiji je označena samo kao „drugarica U“. Na kraju to izgleda ovako: „Tada sam bila pod uticajem narodnog neprijatelja U.“
Dženi Erpenbek spada u red najznačajnijih savremenih nemačkih književnih stvaralaca. Rođena je u Berlinu, gde pohađa studije operske produkcije i režije. Do 1997. godine radi kao pozorišni producent. Započinje spisateljsku karijeru romanom „Staro dete“ (1999), posle kojeg sledi niz izuzetnih romana, zbirki priča i drama. Dobitnica je najvećih nemačkih književnih priznanja i nagrada. Njena dela su prevedena na više od dvadeset jezika. Pored ove knjige, na srpskom je objavljen i njen roman „Pohođenje“ u izdanju „Geopoetike“.
Zamah Dženi Erpenbek u ovom romanu je neverovatan, kao i ambicija. Izabravši da poreklo glavne junakinje, tek u poslednjem poglavlju saznajemo njeno ime, bude jevrejsko, Dženi Erpenbek ovu pripovedačku strategiju čini još kompleksnijim i većom. Priča o dvadesetom veku, svim njegovim usponima, podjednako i padovima, data je na maestralan način. I pored ove kompozicione složenosti, Dženi Erpenbek je pripovedač koji sve niti čvrsto drži u rukama, tvoreći priču koja svakog čitaoca na podjednak način i uzbuđuje i nagrađuje. U središte te priče je sudbina jedne žene, ali još više usud jednog veka. Pripovest je to o napretku, koliko i o zlu dvadesetog stoleća. I o lepoti koju je ovaj vek neštedimice uništavao: „Pa zar je lepota ikad i imala neki drugi smisao nego da sve one koji bi hteli da je osvoje međusobno zavadi i na kraju učini da je iskidaju između sebe, ili ako im to ne pođe za rukom, umesto toga iskidaju sami sebe?“