Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Preporučite knjigu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 9, 10, 11
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sub 26 Jan - 10:55

Dinko Mihovilović, Krletka od mora
Neočekivano osvježavajući koktel Odiseje, Don Quijota i Moby Dicka koji vraća na scenu istinski avanturizam i romantičnog muškarca neograničene slobode koji kreće u istraživanje vlastitih slutnji i samoga sebe – takav je roman „Krletka od mora“, prvijenac mladog programera Dinka Mihovilovića, koji kaže da mu je od svih uzora najdraži Mukarami. Jer avantura koju poduzima Mihovilovićev Josip prelazi granice realnosti i roni u dubinu spoznaje u pratnji dva vodiča koji nisu s ovog svijeta.

Sasvim atipično za domaćeg autora, ne pristajući na okvire kroničnih hrvatskih trauma, besparice i sveprisutne krize, Dinko Mihovilović pripovjedački superiorno roman o 28-godišnjem Josipu koji na pragu zrelosti ostavlja posao i strogog šefa i otiskuje se na put do Indije u namjeri da istraži priču iz dnevnika svog susjeda Martina , u kojem je opisana avantura u oceanskom podmorju. Na prvi pogled to je pravi muški roman, koji započinje opisom igara iz djetinjstva u novozagrebačkom naselju, a nakon odrastanja nastavlja se dalekim putovanjem i istraživanjem vlastitih granica. Josip ne zna postoji li mjesto koje traži, ali slušajući svoj unutarnji glas kreće za njim, uvjeren da je svoj dotadašnji život potpuno istražio i da mu svakodnevne navike ne nude ništa nepoznato. Predvidivi uredski svijet zamjenjuje grubim mornarskim životom na prekooceanskom brodu u kojem ne može izbjeći brodske tuče, svjedoči noćnom ribolovu letećih riba i jede ljutu indijsku hranu. Josip želi iskusiti život, a vezu sa životom koji je ostavio iza sebe održava povremenim razgovorima sa sestrom preko mobitela i u preispitivanju površne ljubavne avanture za koju pokušava otkriti koliko mu je značila.

U iznenađujućem kraju, otrežnjenje nastupa naglo i tu se tek otkriva koliko je muška grubost skrivala nježnih osjećaja koji nisu smjeli biti priznati iz razloga koji su Josipu cijelo vrijeme preispitivanja zapravo izmicali. „Krletka od mora“ je hrabar roman o muškom suočavanju s vlastitim nježnim osjećajima, kojim se sagledava cijeli život i mogućnosti koje su na raspolaganju suvremenom mladom čovjeku. Muški roman ne postaje tek na kraju ljubavni roman, već nas Mihovilović navodi na otkriće da je cijelo vrijeme to zapravo bio.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sub 26 Jan - 10:57


S ovom sam knjigom od početka na poseban način vezana. S Damjanom sam se upoznala upravo preko facebooka i zajedničkih interesa. Naime i ona je negdje prije tri godine pokrenula stranicu za knjigoljupce imena „Berem“ (na slovenskom čitam). Tada mi se javila putem poruke jer je bila oduševljena mojom stranicom Čitaj knjigu i željela je više informacija o meni i mom „novom životnom putu“.

I Damjana je nastojala poticati ljude na čitanje i ukazivati koliko knjige mogu utjecati na izliječenje i promjene kod ljudi kad imaju problema i kad traže mnoge odgovore. Predstavila mi je tada svoj prvijenac „Na tesnobi“ (slovenski naziv knjige) koji mi se svidio na prvu i moja promptna reakcija je bila: „Pa to se mora prevesti i izdati u Hrvatskoj. Takvih knjiga nedostaje“. Tada mi je djelovala prilično utučeno i umorno dok smo telefonski razgovarale Osjećala sam njezino nezadovoljstvo tadašnjim životom, poslom kojeg više nije željela raditi i vrlo brzo smo našle zajednički jezik i prepoznale slične prijelomne točke u našim životima. Naime i ja sam nakon što sam godinama radila posao koji nisam voljela i nakon što sam bila sistematski mobingirana u svim velikim kompanijama gdje sam mislila da mi je mjesto i da će tako ostati do kraja života, doživjela svojevrsni „burn out“. Tada mi se činilo da za mene nema izlaza. Nisam doduše imala napade panike, ali sam doživjela svojevrsni psihički pa i fizički slom. Već prilikom mog prvog dolaska u Ljubljanu vezano uz promociju knjige Ingrid Divković upoznala sam Damjanu. I tada mi je djelovala umorno i nekako odsutno. Vidjelo se da tada svoj život još nije do kraja posložila. Tražila je i dalje odgovore, a duša nije samo tako i brzo mogla biti izliječena. Osjetila se svojevrsna tuga i depresija u njezinom govoru i obraćanju.

U međuvremenu je u Sloveniji izašla i njena druga knjiga – „Na boljše“, a vesela vijest me dočekala početkom listopada kad sam od izdavačke kuće čula da je hrvatski prijevod „Na tesnobi“ spreman za izlazak.

Knjigu sam pročitala s guštom. Damjana je zaista napisala odlično svjedočanstvo koje se čita u jednome dahu. Tema je goruća i slabo zastupljena u hrvatskom izdavaštvu. Anksioznost, napadi panike, depresija i „burn out“ su problemi o kojima malo tko želi pričati, priznati da ih ima, a kamoli još o tome i javno pričati. A Damjana je napravila upravo to. Iskreno i hrabro. Da bi samu sebe bolje razumjela, da bi si objasnila što joj se to odjednom događa u životu nakon što je imala uspješnu karijeru kao novinarka, nakon što je odgojila svoju kćerkicu kao samohrana majka i nakon što je mislila da je posložila svoj život – Damjana je jednostavno „pukla“ kao kokica. Nije mogla više ostati u prostoriji s ljudima za koje je trebala raditi. Nije se mogla suočiti s bivšim partnerom s kojim ima dijete i teško se nosila sa svim obavezama koje su je svaki dan dočekivale. Tada je odlučila sve te svoje doživljaje i osjećaje „staviti“ na papir i napisati kako se osjeća i kroz što prolazi. Stalno se naglašava koliko su pisanje i biblioterapija zapravo najbolji način i terapija ka boljem osjećanju i ozdravljenju. Vrlo brzo se pokazalo da će njezina knjiga postati hit ne samo u Sloveniji, već i šire. Sve više i više ljudi pati od istih simptoma koje je osjetila i kroz koje je prolazila Damjana. Više nije riječ “samo” o znakovima upozorenja. Riječ je o epidemiji. Stvara se društvo u kojem se ne osjećamo dobro. Nekada smo na takve samo odmahivali rukom i nazivali ih „luđacima“, a danas je onih koji pate od napada panike, anksioznosti i osjećaja kako neće biti dovoljno dobri na svojim poslovima, kao partneri/ice ili kao roditelji… sve više. Da, vrlo često su to visokoobrazovane, dobro plaćene mlade žene koje kombiniraju karijeru i majčinstvo. Pokazuje se da one ne kombiniraju već žongliraju i na kraju nerijetko kolabiraju.

Izloženi smo svemu previše. Preplavljeni smo informacijama i zahtjevima. Sebe ne osluškujemo dovoljno, ne odmaramo se dovoljno i ne znamo sami sebi postaviti granice. Ne znamo reći NE i ne znamo kada je dosta. I onda pregorijevamo.

Upravo o tome piše Damjana. Ljudi najčešće pate od depresije, napadaja panike i drugih emocionalnih poremećaja zbog teških ili poremećenih međuljudskih odnosa. Takvi su ljudi pristojni i dobri prema drugima, ali su to najmanje prema sebi samima. Danas volimo udovoljavati drugima – našim najbližima, ali i onim daljnjima, no ne i sebi. Sebe prvo smoždimo neprekidnim zahtjevima dok se ne možemo više nositi s tom situacijom. Dobro je biti dobar prema drugima, ali ne zaboravite da imate odgovornost najprije biti dobri prema samima sebi. To je tema ove knjige. Damjana je osim svog primjera navela i mnoge primjere njoj poznatih, ali i nepoznatih ljudi u svojoj knjizi. Ostala je sama zatečena brojem prijatelja i ljudi oko nje koji su patili od istih simptoma. Nikada za njih to ne bi pomislila. To ovoj knjizi daje posebnu snagu.

https://www.youtube.com/watch?v=7o6OfcNjlJg

Damjanu sada pratim preko njenog You Tube kanala gdje redovno prenosi svoja iskustva s prepoznavanjem svojeg stanja, s tegobama kroz koje je prolazila i o svojem putu ozdravljenja. Damjana mi se danas čini kao neka, sasvim druga osoba od one koju sam upoznala prije par godina. Vidi se razlika. Vidi se promjena na njoj. U njoj. Njezin entuzijazam i njezino trenutno samopouzdanje je itekako vidljivo. Damjana je našla put ka ozdravljenju. Zato pročitajte i vi ovu knjigu. Sigurna sam da ćete u njoj naći potrebnu snagu i uputu kako dalje kad vam se čini da nema dalje

„Kad se najprije pobrinete za sebe, i svijet će uvidjeti da ste vi vrijedni pozornosti“

„Ne očajavaj nad onim što je u tebi nesavršeno. Umjesto toga, s ljubavlju pogledaj na svoje nedostatke.“

mudre su poruke mog omiljenog Haemina Sunima.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 31 Jan - 10:42

SAVRŠENO SEĆANJE NA SMRT – Radoslav Petković / Okultni triler srpskog Umberta Eka
Savršeno sećanje na smrt je prvi put objavljeno 2008. u izdanju Stubova kulture. Ovo je Lagunino reizdanje. Iako dugo godina ništa nije objavio, reizdavanje Petkovićevog opusa koje je Laguna započela još 2014., dokazuje da je ovaj ninovac i nositelj mnogobrojnih književnih nagrada, i dalje jedan od najznačajnijih domaćih pisaca.

Autor nam Konstantinopolj i Vizantiju dočarava na jedan zaista čaroban način.


Savršeno sećanje na smrtRadoslav Petković se već odavno pretvorio u jednog od najboljih savremenih srpskih pisaca, prirodnog nastavljača i nositelja prozne tradicije čijim su tokovima pripadale i takve veličine kao što su Crnjanski, Kiš i Pekić. Kao i u Vizantijskom internetu, esejističkoj prozi koju je objavio 2007., i u Savršenom sećanju na smrt, povest Vizantije imamo kao glavnu temu i okosnicu romana – samo još dublje i sveobuhvatnije razrađenu. Padu Konstantinopolja 1453., koji je u mnogome odredio sudbinu sadašnje Evrope, pripada najveći pripovedni tok knjige. Manji, uslovno rečeno usputni narativni tokovi se bave sudbinama izmišljenog lika kaluđera Filariona, kao i Plitona, istorijske ličnosti i jednog od najvećih vizantijskih filozofa, zaslužnog za upoznavanjem Zapadne Evrope sa spisima Platona. Kad se sve to spoji u jedan roman, dobijemo tipično Petkovićevsku smešu fikcije, istoriografije, eseistike i filozofije – neobično degutantnu, zabavnu i intelektualno izazovnu za svakog čitaoca.

Petković umnogome podseća na Umberta Eka. Savršeno sećanje na smrt je okultni triler, koji istoriju, religiju, magiju i fikciju objedinjuje kroz zanimljivi zaplet i obrte detektivskog karaktera. Kao što je i Eku u Imenu ruže, rešavanje jednog ubistva samo povod za dublje promišljanje i sveta i života, tako i Petković iste ciljeve ima kroz duhovnu misteriju koju njegovi junaci pokušavaju da reše. Pustolovine kroz koje nas vode Filarion i neoplatoničar Plotin, svojevrsno su i hodočašće, unutrašnji put ka besmrtnosti duše i dosezanju Božanskog.

Autor nam Konstantinopolj i Vizantiju dočarava na jedan zaista čaroban način. Kao čitaoci se susrećemo sa plejadom filozofa, vojskovođa, careva i likova običnih stanovnika hiljadugodišnjeg grada, koji se suočavaju sa turskom opsadom. Sukob Istoka i Zapada, sukob hrišćanstva i nadirućeg islama, aluzije na Platonove dijaloge, pitagorejsko učenje, starozavetne, novozavetne i apokrifne tekstove… Svega toga imamo u ovoj gromadi od romana.

Petković je erudita bez premca, šarmantan kao pisac, mudar kao čovek.

Na stranu to što nam Petković o padu Konstantinopolja pripoveda na uzbudljiv romaneskni način, i što nam svojim živopisnim oslikavanjem jedne civilizacije koja je trajala hiljadu godina, ozbiljno stoji nasuprot tvdrnjama mnogih zapadnjačkih vizantologa o dekadentnosti Vizantije – Petković nam kroz svoju Vizantiju, pruža duboki uvid u samu prirodu istorije, tu temeljnu i neuhvatljivu vremensku kategoriju koja određuje sudbine i ljudi kao pojedinaca i čitavih civilizacija. Savršeno sećanje na smrt i jeste priča o istoriji, o onoj istoriji kakvu su je gledali Špengler i Tojnbi – koja pokatkad, kao nekakvo samostalno živo biće stoji iznad i mimo ljudi. Bilo da nas intelektualno napreže kroz uporedno filtriranje Platonovog i Aristotelovog filozofskog sistema, ili da nas zabavlja ezoterijom kroz relaksirajuća digresivna poglavlja o Jejtsu i Arthuru Edvardu Vajtu – Petković je erudita bez premca, šarmantan kao pisac, mudar kao čovek.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 31 Jan - 10:43

Patrik Li / Akcioni triler u kojem radnja teče sto na sat
Patrik Li. Upamtite ovo ime. Pisac trilera koji je rođen 1976. u Mičigenu, a koji u sebi ima pomalo od Džejmsa Patersona, pomalo od Roberta Ladlama i pomalo od Dejvida Baldačija. Nemojte se začuditi ako u nekoj budućnosti on i sa tiražima počne dostizati ovu trojicu starih majstora. A mislim i da u budućnosti možemo očekivati ekranizaciju nekih njegovih dela. Možda baš knjige koju vam sada predstavljamo. Jer, njegove knjige su rođene za film.

Patrik Li je do sada objavio pet knjiga. Dve su prevedene kod nas: Begunac i Signal. Obe ove knjige čine serijal o Semu Drajdenu, bivšem rendžeru, specijalcu i pripadniku Delta odreda. Radi se o veoma zanimljivom liku. Nepokolebljivom borcu za pravdu. Pravom akcionom junaku koji svoje avanture proživljava sto na sat, kojem je rizik i upadanje u nevolje drugo ime.

To je kao kad biste Stivena Kinga spojili sa Džejmsom Patersonom i Robertom Ladlamom. Ono što ispadne je – Patrik Li.

Sve ovo vam se može učiniti kao kliše. Déjà vu kad su u pitanju američki akcioni trileri. Pa ipak, Patrik Li je sve samo ne dosadni ili predvidljiv pisac. A Signal je otelotvorenje romana sa zanimljivom i konciznom radnjom, uzbudljivim zapletom i nepredvidljivim krajem. U Signalu sve počinje sa misterioznim pozivom Drajdenove bivše koleginice Kler Danam. Njihova vožnja kolima kroz sablasnu kalifornijsku pustinju Mohave, prvobitno će imati za cilj potragu za četiri otete devojčice. Međutim, kada otkriju napuštenu prikolicu sa devojčicama i kada se sukobe sa njihovim otmičarom, Sem Drajden će morati postaviti pitanje zašto Kler nipošto ne želi da o svemu obaveste policiju.

SignalDrajden nije očekivao da će objašnjenje biti strašnije od pakla, zagonetnije od nastanka sveta. Kler će mu otkriti da je njen rad u jednoj kompaniji koja je sarađivala sa Ministarstvom odbrane, doveo do toga da se napravi mašina koja je u stanju da hvata radio signale iz budućnosti. Za mašinu je zainteresovana i misteriozna grupa moćnika, a i policija i FBI su za petama, tako da se istraga njih dvoje brzo pretvara u ljutu borbu za život i smrt. Njihovi potezi biće strogo povezani sa budućnošću koju će da čuju sa misteriozne sprave. Od njihovih pokušaja da preduprede nesreće iz bliske budućnosti, zavisiće i opstanak njih samih, borba sa neidentifikovanim ali nemilosrdnim progoniteljima.

Patrik Li naravno ne piše visoku književnost, ali svi ljubitelji žanra neće ostati razočarani. Jer, ono što on nudi u Signalu, najviše je što nam se može ponuditi kada su akcija i triler u pitanju. U njegovom pisanju nema ničega suvišnog. Samo radnja koja nam se nudi u svoj svojoj kompleksnosti i zapetljanosti. Narativni tok koji se pred našim očima odmotava brzinom voza koji juri šinama.

Signal je otelotvorenje romana sa zanimljivom i konciznom radnjom, uzbudljivim zapletom i nepredvidljivim krajem.

Kao što u Beguncu imamo devojčicu koja je obdarena posebnim sposobnostima i moćima, tako i u Signalu imamo spravu uz pomoć koje može da se manipuliše vremenom. Patrik Li voli te izlete u onostrano i u fantastiku, i to je nešto što svakako daje osobeni pečat, originalnost njegovoj prozi. To je kao kad biste Stivena Kinga spojili sa Džejmsom Patersonom i Robertom Ladlamom. Ono što ispadne je – Patrik Li.

Signal je pravi akcioni triler u kojem napeta radnja teče sto na sat. Pročitaćete ga brzo i lako, a ono što ćete osetiti posle čitanja biće slično uzbuđenju koje se slegne nakon sletanja aviona. A ni mozak vam neće biti zapušten. Sem zabave koja je ipak primarna, Patrik Li iz prikrajka postavlja i neka ozbiljna društvena pitanja koja se tiču prevrtljivosti i nemoralnosti visoke politike.
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3801

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Uto 5 Feb - 18:44



" Mogu da mislim šta god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svetu ostaju
nam samo dve mogućnosti, prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne možeš,
kad bi i hteo, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj reči i to je samoubistvo,
bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomena. Nemaš mogućnosti da kažes ono
što ti je na srcu, pa da posle i stradaš! Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe
ostane sramota ili ćutanje. "

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 7 Feb - 8:48

Godine vrana – Siniša Kovačević

Kao što postoje događaji koji se u svakoj nacionalnoj istoriji skrivaju i stavljaju pod onaj poslovični tepih zbog svoje neugodnosti, isto tako su prisutni i događaji koji zbog svoje istinske veličine, podjednako i mitomanije, postaju osnov, ajde da iskoristimo ovu pomalo naivnu frazu, nacionalnog duha. Naravno, ti događaji su podložni izmeni, neretko i potpunom gubljenju. Da vidimo kako to izgleda na primeru naše istorije. Za vreme vladavine Obrenovića taj događaj je bio Takovski ustanak i slavljenje Miloša Obrenovića (tada je ovaj vladar nazivan Miloš Veliki, što se i dan-danas može videti na ulazima vremešnih zgrada u beogradskoj ulici Kneza Miloša). Kada su posle Majskog prevrata na vlast došli Karađorđevići primat preuzima Karađorđe i ustanak u Orašcu. Tako, recimo, najveći orden umesto Takovskog krsta postaje Karađorđeva zvezda. Stvaranje nove države, prvobitne kraljevine SHS i kasnije Jugoslavije, fokus prebacuje na Prvi svetski rat, delom zbog prirode nove države (multietničnosti kojoj nikako simbol ne može biti samo jedna nacionalna istorija), a još više zbog potrebe da se pronađe događaj koji će simbolisati veliku cenu kojom je plaćena nova država. Nakon Drugog svetskog rata fokus je na zajedničkoj borbi, koja je dovela do stvaranja novog sistema. Tako se za centralni događaj jugoslovenske istorije tokom socijalizma posmatra narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu. Sa padom komunizma stari simboli se odbacuju ako ne ideološkim nasiljem, tipa brisanjem ulica narodnih heroja i partizanskih boraca, onda njihovim stavljanjem u drugi plan. Rehabilitacija poraženih strana u ratu (podjednako u svim državama nastalim na zgarištu Jugoslavije) prati traženje novog centralnog događaja nacionalne istorije tokom devedesetih. U Srbiji je to Prvi svetski rat koji postaje predmet opšte zloupotrebe. Koriste ga nemilice političari kao sredstvo manipulacije javnim mnjenjem, što ponekad zadobija monstruozne razmere. Novi komandanti, što zvanični što samozvani, se oblače u vojne uniforme iz Prvog svetskog rata u isto vreme čineći zločine, kakav je bio masakr u Srebrenice. Sa druge strane, Prvi svetski rat postaje neiscrpna tema za istoričare i publiciste. Ipak, čini se da to obnovljeno interesovanje ne dotiče literaturu. Sa retkim izuzecima, kao što je „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, Prvi svetski rat ne postaje književna tema. Sve dok se ove godine nije pojavio roman „Godine vrana“.
U središtu romana „Godine vrana“ nalazi se beogradska porodica Rajić. Na samom početku se upoznajemo sa Ljubinkom Rajić koja u odsustvu muža Bogdana, ratnog lekara, mora nekako da prehrani porodicu tokom austrijske okupacije. Sitna krađa uglja, učinjena u krajnjoj nuždi, odvodi život ove porodice do krajnje propasti. To će posebno osetiti Bogdan po povratku iz Velikog rata. Smrt žene i deca koju sam mora da podiže ništa su spram silnih nedaća i nesporazuma doživljenih u miru.
Romaneskni prvenac Siniše Kovačevića po svom zamahu i kvalitetu napisanog predstavlja delo kakvo se retko sreće u našoj literaturi. Za Kovačevića je priča svetinja. Nalik onim starinskim pripovedačima, Siniša Kovačević uspeva da zaintrigira i održi pažnju sjajno izatkanom pričom i zapletima, terajući svakog čitaoca da „guta“ stranicu za stranicom knjige. Na sjajnu fabulu nadovezuje se odlično pripovedanje, fokusirano na svaki detalj, bili to opisi izgleda starog Beograda, tadašnjeg mentaliteta ili ratne slike. To prati i stil. Sočne i bogate rečenice krcate su epitetima, poređenjima i aforističkim sentencama. Izdvojićemo samo neke: „Bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke“ ili „Tako je sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo“. Iako bi ovo u kontekstu modernih literarnih trendova verovatno delovalo otrcano i nepotrebno, u slučaju ovog romana predstavlja savršeni izbor narativne i stilske strategije.
Siniša Kovačević, jedan od najznačajnijih savremenih srpskih dramskih stvaralaca, je rođen u sremskom selu Šuljam. Posle završenih studija dramaturgije posvećuje se umetničkom stvaralaštvu. Autor je niza pozorišnih drama („Sveti Sava“, „Janez“, „Srpska drama“…) i filmskih scenarija („Država mrtvih“, „Bolje od bekstva“…). Režirao je film „Sinovci“ i televizijsku seriju „Gorki plodovi“. Za svoj rad je zadobio najveća srpska priznanja za dramsko stvaralaštvo.
Koristeći dobro oprobanu i gotovo uvek uspešnu literarnu matricu da se kroz sudbinu jedne porodice (kao što su Manovi Budenbrokovi ili Pekićevi Njegovani) ispriča istorije jedne zemlje ili vremenskog perioda, Siniša Kovačević stvara sjajnu knjigu. Najbitnije od svega, ta slika istorije je daleka od bilo kakvih političkih manipulacija. Čak i kad su prisutni politički elementi, čije prihvatanje ili neprihvatanje ponajviše zavisi od svetonazora svakog čitaoca, oni ne predstavljaju vodenični kamen na romanesknom vratu. To najviše proizilazi iz fokusiranosti na priču koja po svom kvalitetu zavređuje istinsko divljenje. Pred našim očima se ukazuje nenadmašna slika Velikog rata i njegovih posledica. A u njemu je sve veliko. I ljubavi, i porazi, i mržnje, i ponori, i uspesi. Prava je to i velika priča, istinski književni trijumf. Sa romanom „Godine vrana“ savremena srpska literatura je konačno zadobila delo koje dostojno predstavlja epopeju Prvog svetskog rata.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 7 Feb - 8:50

Gospodari vremena – Petar Grujičić
Postoje događaji koji su za istoriju nepoželjni. Mogu to biti veliki porazi – mada to kod nas nije slučaj, pošto su takvi porazi neprestana tema – ali isto tako i periodi koji su u magli, nešto se zna o njima, ali oni ipak ostaju enigma. Možda ih je najbolje nazvati smutnim vremenima, kako se označava istorijski period koji se odigrao u Rusiji na razmeđi šesnaestog i sedamnaestog veka. Ali da krenemo od početka, barem što se tiče srpske istorije. Za njen prvi, mada je bolje reći najamblematičniji, trenutak istorijskog razvoja smatra se ustoličenje Stefana Nemanje. Svi prethodni događaji, a bilo ih je poprilično, su zbog nedostatka istorijskih izvora, a još više zbog potrebe da se nova dinastija označi kao pokretač svega, bačeni u potpuni zaborav. Čak i ono što se govori o njima najčešće je plod bujne mašte, pa se period nekakve srpske državnosti, iako nacionalne države nastaju znatno kasnije, smešta u duboku prošlost, pa čak i u vizijama ludaka, tipa Deretića i njegovih istomišljenika, vezuje za praistorijsku vinčansku ili kulturu Lepenskog Vira. Istu takvu nepoznanicu predstavlja period turske vladavine na Balkanu. I ono malo podataka koje ćete susresti u istorijskim udžbenicima uglavnom se svodi na poslednje godine turskog prisustva na Balkanu, još tačnije na period dekadencije u kojem lokalne glavešine, kao što su po zlu čuvene beogradske dahije, sprovode strahovladu. A turska vlast na Balkanu je trajala vekovima. Da li je baš tokom čitave turske vladavine bilo toliko loše i dalje predstavlja veliku zagonetku, pogotovo u svetlu otkrića otomanskih dokumenata koji slikovito predstavljaju život pokorenih pokrajina? Da ta smutna i maglovita vremena nisu smeštena samo u daleku prošlost govore nam dva perioda tokom dvadesetog veka. Još tačnije, dve okupacije. Velike bitke iz Prvog svetskog rata, povlačenje kroz Albaniju i oslobođenje, sve je to opšte poznato, ali šta je sa onim trogodišnjim periodom okupacije? Kako je nova vlast delovala, ko je ostao u Srbiji i kako se odbijao svakodnevni život, sve je to potpuna nepoznanica. Čak i oni retki spisi, kao što su članci i priče Borisava Stankovića, sabrani u knjizi „Iz Beograda“, su delom zaboravljeni, a još češće prokaženi zbog poprilično neugodnog predstavljanja okupacijskog života. Ništa bolje nije ni sa Drugim svetskim ratom. Šta zaista znamo o svakodnevnom životu pod okupacijom, a da to nisu stripovski prikazi nalik onima iz „Otpisanih“? Pa, gotovo ništa. Da nije nekoliko romana Aleksandra Tišme (ponajviše „Upotrebe čoveka“), pripovetke „Zeko“ Ive Andrića i dela Borislava Pekića naša literatura gotovo ne bi ni dotakla okupacijski period. Zato je i toliko bitna pojava romana kao što su „Gospodari vremena“.
Mart je 1941. godine. Mladi Dobrica Lukić osvaja milionski dobitak na lutriji, koji treba da podigne. Jedini je problem što su baš tog dana održane velike demonstracije, u kojima Dobrica gubi dobitni loz. Ali, on ne odustaje od potrage za njim. Bombardovanje Beograda, docnija okupacija, kao i niz događaja u koje ni kriv ni dužan Dobrica upada ne uništavaju mu nadu da će kad-tad podići svoju premiju. Ipak, sudbina ima neke druge planove sa Dobricom. Upoznavanje sa Dragutinom, šarlatanom koji se predstavlja kao Gospodar vremena, odvešće ga tamo gde se najmanje nadao.
Da krenemo od dobrih strana romana. Priča u prva dva dela romana predstavlja sjajni prikaz aprilskog meteža i kasnije okupacije. Sa istorijskog stanovišta, Petar Grujičić je obavio dobar posao. Prilježno proučavanje dokumenata i istorijskih izvora sjedinjeno je sa sjajnom slikom dogodovština u koje upada glavni junak. Baš zbog toga treći i četvrti deo predstavljaju neprijatno iznenađenje. Priča odlazi na sasvim drugi kolosek, što i ne bi bio tako veliki problem, ali se menja i žanr romana. On od prikaza jedne ljudske sudbine postaje brevijar nesuvislosti. Nacistički okultizam, žene – valjda veštice – koje lete, vremenske mašine, leteći brodovi, sve to odjednom, i bez ikakvog književnog opravdanja, saleće čitaoca i pretvara se u opštu papazjaniju u četvrtom delu knjige, gde pisac pokušava da priču iz prva dva dela sastavi sa ovim „dodacima“, što rezultira krajnjim neuspehom.
Petar Grujičić je rođen u Beogradu, gde završava dramaturgiju na FDU, kao i studije književnosti na Filološkom fakultetu. Napisao je nekoliko drama, od kojih je jedna dobila Sterijinu nagradu. Po njegovom scenariju je snimljen film „Pun mesec nad Beogradom“. Za roman „Beovavilon“ je dobio nagradu „Miroslav Dereta“. Nekoliko godina je pisao pozorišnu kritiku, a trenutno predaje na Akademiji lepih umetnosti.
„Na sopstveno čuđenje, Dobrica se tu prvi put uverio u neobičnu zakonitost ovdašnjeg života, nasleđe vanrednih stanja koja su u Beogradu svesno i nesvesno pamtile čitave generacije, pa tako i ova na koju je poslednju došao red: da je iza svake nevolje i smrtne opasnosti, ma koliko velike bile, u Beogradu vrebao život, još intenzivniji i luđi od onog koji mu je prethodio, i to na načine koje pre niko nije ni slutio.“, tako Petar Grujičić opisuje kako je izgledao okupacijski život Beograda. Kafane, trgovine, pozorišta i kupleraji, sve to vri i funkcioniše kao da je uobičajeno, iako ulicama patroliraju okupatori. U središtu te rašomonijade je lik Dobrice, običnog čoveka koji se po prvi u životu ponadao da je pronašao svoju sreću. I zaista bi ovaj roman bio maestralna slike jedinke u ludilu rata, nalik Pekićevom junaku u „Odbrani i poslednjim danima“, da nije bilo čudne odluke da se ovaj roman pretvori u bizarni žanrovski eksperiment. Otprilike, zamislite Andrićevu „Gospođicu“ u kojoj se na sredini romana pojavljuje leteći tanjir. E, to je ova knjiga. I pored brojnih nedostataka, „Gospodari vremena“ zbog prva dva dela knjiga predstavljaju zanimljiv roman o temi o kojoj se gotovo ništa ne zna. Ostaje žal što je ta tema kao i početni potencijal knjige osakaćen čudnim izborom autora.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 7 Feb - 8:51

Vreme je siledžija – Egan Dženifer
Na ovom mestu je već pisano o dijametralno suprotnim pogledima na vreme, i to iz ugla istorije. Ali ako se vreme pokuša sagledati u onom svakodnevnom i običnom smislu, čini se da je situacija znatno jednostavnija i lakša. Jedino šta postoji je sadašnji trenutak. Ili još tačnije, jedino nad čim imamo potpunu, mada je i to daleko od istine, kontrolu je ovaj momenat. Onaj prošli je apsolutno nepovratan. Primera radi, vreme koje ste potrošili na čitanje ovih rečenica više ne možete vratiti i izmeniti. Ostaje vam samo sećanje na njih. Samo i tu nastupa problem. Sećanje je varljivo, i kako vreme prolazi ono postaje sve mutnije i mutnije, dok u potpunosti ne nestane. Računajte tu i neminovne greške koje nam donose naša predubeđenja, stereotipi i želje, suštinski neobjektivnost našeg pamćenja i rasuđivanja. Dokaz tome je različito posmatranje jednog događaja koji u vizurama različitih ljudi zadobija ne samo potpuno drugačiji kontekst, već i suštinu. Situacija sa događajima koji slede takođe je nesigurna. Koliko god mislili da stvari u budućnosti, a samim tim i vreme, držimo pod kontrolom, to je tek daleko od istine. Pre ili kasnije, čeka nas neminovna smrt, koja stavlja tačku na sve pređašnje događaje i trenutke. Najbolje se to izražava u biblijskoj knjizi Propovednika: „Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se sadi, i vreme kad se čupa posađeno. Vreme kad se ubija, i vreme kad se isceljuje; vreme kad se razvaljuje, i vreme kad se gradi (…) Kakva je korist onome koji radi od onog oko čega se trudi?“ Iako će ove rečenice ličiti na otkrivanje rupe na saksiji, one su značajne ne samo zbog našeg odnosa prema vremenu, već pre svega zbog smisla našeg postojanja, jer onaj ko ima kontrolu nad vremenom ima i kontrolu nad čitavim životom. Upravo to je i uloga boga, sile koja daje smisao našem postojanju, toj silnoj bujici događaja koja bez „nadzornika“ gubi smisao. Ako ostavimo po strani boga, njegove „ingerencije“ poseduje i umetnost, ponajviše književnost. U srži literature leži sveobuhvatnost, njena moć da vreme drži pod potpunom kontrolom. Prošlost, sadašnjost i budućnost za literaturu, uspelu razume se, ništa ne znači. Najbolje nam to pokazuje Prustova „Potraga za izgubljenim vremenom“. Ili savremena prustovska predstava vremena u „Mojoj borbi“ Karl Uvea Knausgora. Još jedan veliki roman o vremenu dolazi iz pera Egan Dženifer.
Sastavljen iz trinaest različitih epizoda, roman „Vreme je siledžija“ donosi isto tako trinaest različitih priča. U središtu romana je muzički producent Beni Salazar i njegova pomoćnica Saša. Prateći njihove živote, kao i živote njihovih prijatelja i poznanika, od šezdesetih godina dvadesetog veka pa sve do sadašnjice, Egan Dženifer sastavlja maestralnu sliku ljudskih sudbina koje se prepliću i u finalu tvore sjajni mozaik.
Zbog svoje neuobičajene kompozicije, knjiga „Vreme je siledžija“ je izazvala oprečna mišljenja književnih kritičara o njenom žanrovskom određenju. I sama autorka je tome doprinela izjavom da ovu knjigu ne smatra ni romanom ni zbirkom priča. Pored eksperimenta sa formom, Egan Dženifer se poigrava i u svakom segmentu romana. Pripovedanje je čas u trećom, čas u prvom i drugom licu. Pojedina poglavlja su u formi novinskog teksta, autobiografskih zapisa, neretko i toka svesti. Vrhunac je deo romana koji je dat u obliku PowerPoint prezentacija. U rukama nekog manje talentovanog pisca, to bi bila katastrofa, ali u ovom slučaju predstavlja istinski literarni trijumf. Još bitnije, suština ovog romana nije samo u stilskom i kompozicionom poigravanju, naprotiv, on pokreće velika pitanja, kakvo je, recimo, ono o našem iskustvu: „Kao i svi neuspeli eksperimenti, i mene je taj naučio nešto neočekivano: jedan od ključnih sastojaka takozvanog iskustva je iluzorna vera da je ono jedinstveno i posebno, da su oni koji ga imaju privilegovani, a da su oni koji ga nemaju zakinuti, da su isključeni iz njega.“
Egan Dženifer spada u red najznačajnijih savremenih američkih književnih stvaralaca. Završava studije engleskog jezika na Univerzitetu Pensilvanija, koje nastavlja na Kembridžu. Debituje sa romanom „Nevidljivi cirkus“ (1995). Napisala je još tri romana i jednu zbirku priču. Za knjigu „Vreme je siledžija“ dobila je Pulicerovu nagradu, kao i niz drugih književnih priznanja. Trenutno je na čelu američkog PEN centra. „Vreme je siledžija“ je jedino njeno delo prevedeno na srpski jezik.
„Ali sad mu se vratilo – o, kako se vratilo, zapljuskujući ga tako velikim talasima srama, da se činilo da će progutati cele delove života i isprati ih: sva postignuća, uspehe, trenutke ponosa; ogoliti sve do tačke gde više nema ničega – gde on više nije niko (…)“, tako Egan Dženifer opisuje ogoljavanje glavnog junaka ovog romana, i u isto vreme na najbolji način izražava suštinu svog dela. A ona je ništa drugo nego suočavanje sa najvećim ljudskim slabostima. Slike preljuba, bolesti, razvoda, padova, sitnih pakosti, zavisnosti, laganog, ali i ubrzanog, propadanja, sve je to zadobilo mesto u ovoj knjizi. Još fascinantnije je što se ta slika proteže decenijama zahvatajući ne samo sudbine glavnih junaka knjige, već i ljudi koji ih poznaju. I kad se malo bolje razmisli, glavni junak ovog romana nije jedna ili više ljudskih sudbina. Naprotiv. To je vreme. Još tačnije, ono što vreme čini od nas. Egan Dženifer je nenadmašni majstor koji uspeva da silne krhotine vremena spoji (kako jedna od junakinja romana kaže: „Nije to smeće (…) To su sićušni delovi naših života“) i sastavi sjajnu sliku ljudskog uspona, podjednako i posrtanja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 7 Feb - 8:52

Otvoreni grad – Tedžu Kol

Prvo delo u istoriji književnosti, „Ep o Gilgamešu“, čiji je sadržaj poznat čak i onim školarcima koji su svoje obrazovanje „prespavali“, pokreće veliku temu putovanja. I to ne putovanja koje je samo po sebi cilj, već putovanja koje nam omogućuje da pronađemo smisao. Prvo književno putešestvije zadobija dostojne naslednike u kasnijoj literaturi. Suštinski, ukoliko napravite presek literature tražeći dela koja određuju epohe i velike umetničke preokrete, to će skoro uvek biti dela o putovanju. Da krenemo od antičke Grčke. I od velikog Homera. Može li se današnja civilizacija zamisliti bez „Odiseje“? Ili moderna književnost bez Servantesovog „Don Kihota“? A i jedno i drugo delo govore o putovanju, naravno, u potpuno drugačijem kontekstu. Razlika između ova dva dela je najbolji pokazatelj promene književne i civilizacijske paradigme. Najtačnije, puta od heroja do zamlate. Arhetipska priča o putovanju, razume se, ne prestaje sa Servantesom. Najznačajniji roman u epohi prosvetiteljstva, Volterov „Kandid“, je takođe priča o putovanju. I ovoga puta putovanje predstavlja prekretnicu. Samo je to sada traženje mesta u svetu u kojem živimo. Kao roman o putovanju, doslovnom i metaforičnom, može se uzeti i čuveni roman Dostojevskog „Zločin i kazna“. Poslednje rečenice u knjizi: „Ali ovde počinje nova povest, povest postupnog obnavljanja čovekovog, povest njegovog postupnog preporoda, postupnog prelaza iz jednog sveta u drugi, upoznavanje sa novom, dosad potpunom nepoznatom stvarnošću“, najava su novog putovanja i druge šanse. Još jednu prekretnicu, i to onu koju određuje književnost dvadesetog veka, donosi putovanje Stivena Dedalusa ulicama Dablina 16. juna 1904. Reč je o čuvenom Džojsovom romanu „Uliks“. Heroizam sa kojim se Servantes poigrao u „Don Kihotu“ sada je u potpunosti uništen. I možda je to najbolja slika savremene književnosti, vremena poniženih ljudi koji posrću pod prevelikim teretom. To slikovito pokazuju dva čuvena romana. Prvi je Selinovo „Putovanje nakraj noći“, koje kroz krajnji pesimizam opisuje život glavnog junaka. Još dalje odlazi Sartr u romanu „Mučnina“. Isprazni život Antoana Rokantana, čoveka progonjenog osećajem mučnine, slika je novog putovanja. Onog u kojem avanture, tek ne heroizma, nema. Samo straha od postojanja. Na početku dvadesetog i prvog veka literatura je dobila još jedan veliki roman o putovanju, koji će sasvim sigurno predstavljati još jednu prekretnicu.
U središtu romana „Otvoreni grad“ nalazi se tridesetogodišnji Džulijus, stažista u jednoj njujorškoj psihijatrijskoj bolnici. Na početku zime on odlučuje da prekrati vreme šetnjama Njujorkom. „Putovanje“ kroz njujorške ulice, galerije, pabove, parkove, muzeje, prodavnice, koncertne dvorane i druge gradske toponime, prate brojne junakove reminiscencije i razmišljanja. Jedna po jedna kockica u velikom mozaiku se sastavlja i pred nama se ukazuje maestralna slika jednog ljudskog života i metropole.
Pisan u obliku dnevničkih zapisa glavnog junaka, roman „Otvoreni grad“ nas od prvog trenutka furiozno ubacuje u koloplet njujorških ulica, podjednako i u unutrašnji svet glavnog junaka. Pred očima čitaoca se, samo naizgled, nižu epizode bez ikakvog sleda i kohezije. I upravo u tome je najveća literarna veština Tedžua Kola. On uspeva da haos unutrašnjeg života junaka, sjedinjen sa predstavom besciljnog lutanja gradom, pretvori u savršenu literarnu slagalicu, praćenu sjajnim opservacijama o svetu u kojem živimo: „(…) u našem društvu vlada izvesno raspoloženje koje podstiče ljude na prenagljene sudove i neproverena mišljenja, jedno protivnaučno raspoloženje; imao sam utisak da je starom problemu matematičke nepismenosti pridodata i mnogo opštija nesposobnost da se proceni dokaz. Otuda cveta posao onima čija je specijalnost obećavanje trenutnih rešenja: političarima ili sveštenicima raznih religija. To naročito odgovara onima koji žele da okupe ljude oko neke ideje. Sama ideja, ma kakva bila, uopšte nije važna. Važna je samo privrženost ideji.“
Tedžu Kol, po mnogima jedan od najznačajnijih američkih stvaralaca mlađe generacije, je rođen u Sjedinjenim Američkim Državama u mešovitoj porodici. Odrastao je u Nigeriji, a u Ameriku se vraća tokom studija. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija. Debitovao je sa novelom „Svaki je dan za lopova“ (2007), koja je prvobitno obavljena na internetu. Njegov roman-prvenac „Otvoreni grad“ je doživeo pohvale kritike i proglašen za knjigu godine od strane nekoliko uglednih časopisa. Za „Otvoreni grad“ je dobio Nagradu Hemingvejeve zadužbine, a ovaj roman je dosad preveden na preko deset jezika. Pored literarnog stvaralaštva, Kol je i istaknuti fotografski kritičar. Trenutno piše za „Njujork tajms magazin“.
Slika putnika u književnosti u romanu „Otvoreni grad“ doživljava transformaciju. Ako je u prvobitnoj književnosti to bila predstava heroja, kasnije zamlate, i na kraju žrtve i patnika, ona je u savremenosti slika čoveka koji se nalazi negde između potpune zasićenosti (ideologijom, nasiljem, politikom, informacijama…) i ironije. Baš takav je glavni junak ovoga romana, što najbolje potvrđuje sledeća njegova misao: „Izgleda da je jedini način da se izbegne zamka nasilja bilo da se nema ciljeva, da se čovek gospodski ogradi od privrženosti bilo čemu.“ Naravno, „Otvoreni grad“ se može čitati i kao sjajni bedeker kroz Njujork čemu ponajviše doprinosi bogata erudicija autora romana. Ipak, „Otvoreni grad“ je u svojoj biti priča o sadašnjem čoveku, izgubljenom u mnoštvu, individui koje mora da ponovo pronađe svoj put. A ima li boljeg načina za to od putovanja, pa makar i po ulicama grada u kojem se živi? Najbolje to izražava sam autor: „Generacije su nadirale kroz ove ušice igle i ja, jedan od pripadnika još uvek čitke gomile (…) želeo sam da pronađem nit koja me povezuje sa vlastitom ulogom u ovim pričama.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 7 Feb - 8:52

Kaldrma i asfalt – Dubravka Stojanović

Pisano je na ovom mestu poprilično o srpskom, i uopšte balkanskom, odnosu prema prošlosti, ali neke stvari, pogotovo one koje se čine nepopravljivim, nije na odmet ponoviti. A ono što je najveći problem u tom odnosu je apsolutni nedostatak kritičke svesti i racionalnog sagledavanja stvarnosti. Posebno ako je u pitanju proučavanje prošlosti. Kao što neki, pa čak i u današnjici, osnovnu funkciju umetnosti vide u travestiranoj estetici, još tačnije potrebi da se stvarnost kroz umetnost ulepša i „oplemeni“ (o kojoj je možda najbolje „progovorila“ Marina Abramovič u performansu „Umetnost mora biti lepa“), tako se i istorija posmatra kao sredstvo pomoću kojeg se može napraviti lepša slika prošlosti, a onda preko nje i sadašnjosti. Može to biti slavljenje velikih, često izmišljenih, događaja iz prošlosti (setite se onih grotesknih priča o zlatnim kašikama i viljuškama na srpskom srednjovekovnom dvoru), ali i pravljenje slike istorije u kojoj se određena nacija proglašava za večitu žrtvu. U prevodu: eh šta smo sve mogli, da nije bilo tog i tog. Problem postaje još veći kada se u sve to umeša ideološka i politička partikularnost. Rezultat je opšta zbrka u kojoj svako po svom nahođenju, tu činjenice apsolutno nisu bitne, pravi svoju sliku istorije. Za jedne je vrhunac istorije Dušanovo carstvo, za druge Karađorđev ustanak, onima, pak, trećim kraljevina Jugoslavija, četvrtim Titova vladavina… Spisak je predugačak, pa ga možete i sami nastaviti. Da je ovo samo pogled na prošlost bilo bi lako, ali ne, poenta je da svako na svoj način, i to preko pogleda na prošlost, pokušava da uredi i sadašnjost. Tako je na jednoj strani uverenje da jedino jaka nacionalna država može da reši sve, na drugoj strani je mešavina verskog fanatizma i tradicionalizma, treći spas vide u Rusiji, četvrti u Evropi, peti u Americi, šesti govore o ljudskim pravima, sedmi o besklasnom društvu… I ovaj spisak je, kako se čini, beskonačan. A dok se snivaju veliki snovi, te savršene slike državnog uređenja, prolazi stvarni život. Bedan i jadan, kakav je na ovim prostorima već dugo, bez ikakvog pokušaja, a ni želje, da se on popravi. Jer, zaboga, ko će da se bavi takvim tričarijama, kakav je recimo stvarni život, kad postoje mnogo bitnije stvari? A o baš takvim „tričarijama“ Dubravka Stojanović je napisala sjajnu studiju.
Kako joj i podnaslov govori, tema studije „Kaldrma i asfalt“ je pitanje urbanizacije i evropeizacije Beograda u periodu od 1890. do 1914. godine. U prvom delu „Grad“ analizirane su urbanističke i arhitektonske teme. Kako je izgledao grad na razmeđu dva veka, dokle je dopirao i kako se širio, od kojeg su materijala pravljene ulice i kako su dobijale svoja imena, autorka otkriva u ovoj studiji. Nisu zaobiđena ni pitanja stanovanja, kvaliteta života, gradnje, saobraćaja, vodovoda, higijenskih prilika i kanalizacije. U drugom delu knjige „Građani“ saznajemo kakva je bila socijalna struktura žitelja grada, čime su se oni bavili, kako su izgledale zabave i proslave, koje su pozorišne predstave naši preci gledali i koje knjige čitali, gde su išli na odmore, kao i kojim su se sportovima bavili.
O istoriji Beograda je pisano mnogo, i to sa najčešćim fokusom na političku istoriju, ali retko se kada govorilo o istoriji običnog i svakodnevnog života. Dubravka Stojanović ispravlja tu grešku. Ona u prvom delu knjige sastavlja sliku grada i, ajde da upotrebimo možda pomalo neadekvatnu reč, njegovih kulisa, dajući nam pogled na ono o čemu se gotovo nikad ne piše. Na tu sjajnu sliku nadovezuje se analiza svakodnevnice. Likovi iz prošlosti prestaju da budu samo apstrakcije i seni. Oni su živi ljudi, i mi vidimo kako izgledaju njihovi dani, čime se zabavljaju, koje filmove gledaju, šta ih raduje ili žalosti… A sve to je ispisano sjajnim stilom, zanimljivim i uzbudljivim za čitanje, koji nas u isto vreme podučava i obogaćuje.
Dubravka Stojanović spada u red najznačajnijih savremenih srpskih istoričara. Završila je studije istorije na Filozofskom fakultetu, gde je i doktorirala. Profesor je na katedri za Opštu savremenu istoriju. Autorka je nekoliko istorijskih studija (posebno se ističu „Srbija i demokratija 1904-1914“, „Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914“, „Rađanje globalnog sveta 1880-1915“) Uređuje „Godišnjak za društvenu istoriju“. Oblasti njenog naučnog istraživanja su pitanje demokratije u Srbiji, evropski uticaji, modernizacijski procesi, položaj žene, kao i interpretacija istorije u novim srpskim udžbenicima. Za svoje stvaralaštvo i društveni angažman je dobila niz priznanja, među kojima je i Nagrada grada Beograda.
„Istoričar je dobio novi zadatak: da ponudi odgovore na pitanje koja sebi postavlja o svom vremenu; da dođe do saznanja o uzrocima savremenih pojava i o njihovom poreklu, do saznanja koja će mu pomoći da lakše racionalizuje vreme u kom živi“, ovako Dubravka Stojanović vidi ulogu istoričara u sadašnjosti. I uspeva da to u praksi pokaže u ovoj knjizi. Silni istorijski podaci (koji su u „Kaldrmi i asfaltu“ maestralno prikupljeni i predstavljeni) nisu sami po sebi cilj, naprotiv. Ono što Dubravka Stojanović u ovoj studiji želi da predoči, a u čemu i uspeva, je prikaz nepromenjenog mentalnog i životnog sklopa. Političke malverzacije i jalove rasprave, urbanistički haos, javašluk (paradigmatičan je primer gradnja kanalizacije u Beogradu punih trideset godina), malicioznost (protivnici elektrifikacije su kao argument protiv novog osvetljenja navodili da se oko električne centrale skuplja „sumnjivo ženskinje“) nedostatak bilo kakvog cilja i šire slike, sve je to slika Srbije sa početka dvadesetog veka. Ona je i danas ista. I ništa se ne popravlja. Za to vreme se sanjaju veliki snovi i pričaju „velike“ priče. One sa početka teksta, koje će izgleda na ovim prostorima imati još dugo svoju vernu publiku.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sub 16 Feb - 9:02

„Emocionalni vampiri“, Albert Dž. Bernstin

Možda vrebaju u vašoj kancelariji, vašoj kući ili na internetu. Možda su članovi vaše porodice, kruga prijatelja ili kolega na poslu… Dr Albert Dž. Bernstin, autor bestselera i ubica emocionalnih vampira, otkriva vam tajne koje će vas zaštititi od ovih mračnih stvorenja. Bernstin vam ukazuje na to kako da uočite vampire u svom životu i obezbjeđuje vam široku lepezu odbrambenih strategija.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sub 16 Feb - 9:02

„Što nas ne ubije“ (nastavak Milenijum sage), David Lagerkranc

U nastavku svjetski slavnog serijala Millennium, koji potpisuje novi autor, jedan od najboljih savremenih švedskih pisaca David Lagerkranc, oživljava se svijet koji je stvorio Stig Larson. Što nas ne ubije triler je koji su obožavatelji Larsonova djela dugo iščekivali, roman koji kao i prethodni zadire u aktualne i bolne teme. Lizbet Salander i Mikael Blomkvist ponovno su zajedno u avanturi od koje zastaje dah.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sub 16 Feb - 9:02

„Purity“, Džonatan Frenzen

Glavni lik u romanu je pametna, zabavna i neobična Pip Tajler koja ne zna mnogo o svom porijeklu. Ali zna da joj je pravo ime Purity. Mlada djevojka ne zna zbog čega je njen život obavijen velom tajni. Sasvim slučajno u njen život ulazi njemački mirovni aktivista, koji je na čelu organizacije “The Sunlight Project” koja veoma liči na WikiLeaks. Preko te organizacije Pip odlazi u Južnu Ameriku i otkriva tajne porijekla…
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Ned 17 Feb - 18:24

Pored onih večitih sukoba starih i mladih, liberala i konzervativaca, južnjaka i severnjaka, četnika i partizana, inteligencije i „običnog sveta“, jedan od sukoba koji, kako se čini, u Srbiji nikada ne prestaje je borba između urbanog i ruralnog. Razume se, to nije srpski izum. U čitavom svetu, uzmimo samo na primer Ameriku, je prisutan antagonizam između ruralnog i urbanogGotovo su poslovične predstave „seljaka“ u popularnoj kulturi koji dolaze u veliki grad, najčešće Njujork, sa svim posledicama promene sredine, podjednako i kada neko iz velikog grada pređe u manju varoš. Ali, opet, taj antagonizam se završava na vicu, što ne predstavlja slučaj kod nas. Zašto je to tako nije teško prokljuviti, jer koliko god to možda nekima zvučalo preterano ili uvredljivo, Srbija je seljačka zemlja. Zanemarite sadašnje stanje, u kojem je četvrtina Srbije naseljena u Beogradu, i vratite se u prošlost. I to ne tako daleku. Početkom dvadesetog veka Beograd, a da se ne priča tek o ostalim gradovima, je varoš sa nekoliko desetina hiljada stanovnika. Gro stanovništva, procentualno preko devedeset posto, živi po selima. U to vreme velike metropole u svetu broje i po nekoliko miliona stanovnika. Naprosto, civilizacijska, mada je možda bolje reći demografska, paradigma je drugačija. Dok je u svetu industrijalizacija na vrhuncu, ona je kod nas tek na začetku.o postaje još značajnije kada se uzme u obzir da industrijalizacija gotovo uvek stvara građansku klasu, koja opet, kao po pravilu, stvara novu kulturu i način života. A kod nas to izostaje, ili ako se pokrene takav pokušaj, kakav je bio slučaj između dva svetska rata, ta građanska klasa ubrzo biva uništena instaliranjem novog društvenog sistema. Reč je, naravno, o jugoslovenskom socijalizmu. Proklamovane ideje hvatanja koraka sa svetom, tačnije rečeno zakasnele industrijalizacije, dovode do masovne selidbe ljudi iz sela u gradove, što rezultira današnjom demografskom slikom. U kojoj bi, jelte, urbanost trebala da bude preovlađujuća, što svakako nije slučaj. A to je pre svega posledica nedostatka kontinuiteta, podjednako i „prisilne“ urbanizacije seoskog stanovništva. U prevodu, popriličan broj ljudi živi u gradovima, ali mentalno zadržava odlike ruralnog. I tu dolazi ona borba sa početka, koja je posebno vidljiva u umetnosti i popularnoj kulturi.. Seljak, kao i stanovnik nekog manjeg mesta ili varoši, je postao groteskno čudovište, podjednako u predstavama zagriženih „građana“, ali i onih koji pišu panegirike selu. Da to ne mora da bude tako svedoči naš veliki prozaista Dragoslav Mihailović.
U središtu romana „Gori Morava“ nalazi se lik mladog Stevana (piščevog alter ega), žitelja jedne varošice na Moravi. U prva dva dela knjige, „Bajanje od glave“ i „Divizijska muzika u glavnoj ulici“ Dragoslav Mihailović opisuje Stevanovo teško, ali dečačkom vedrinom obojeno, odrastanje u poslednjim godinama treće decenije dvadesetog veka. U trećem delu romana, „Čija to duša ovde tumara“, Stevan je odrastao. Iluzije su nestale i pred njim se ukazuje slika mračne varošice, porodičnih tajni i potpunog životnog sloma.
Literarna magija, koliko god to možda zvučalo otrcano, Dragoslava Mihailovića je pre svega posledica njegovog spisateljskog dara da obično i svakodnevno pretvori u veličanstveno. Stevanova životna priča, samo naizgled, je jedna u nizu od tužnih pripovesti o odrastanju, ali u rukama ovog istinskog književnog genija ta priča postaje veličanstvena. To proizlazi ponajviše iz jedinstvenog stila dovedenog do najdubljeg lirizma, u kojem se čiste emocije, daleke od bilo kakve patetike, mešaju sa surovom predstavom sveta. Svedok tome je maestralno slikanje bolesti u ovom romanu: „Moja mama se grčevito okrene prema prozoru iznad štednjaka kao da je otud neko zovnuo. Iz očiju su joj iskakale sitne suze poput onih žabica iz bara posle letnje kiše, i krajevima marame hvatala ih je kao u klopku. (…) Prilazila je dedi i naslanjala glavu na njegov gunj na povijenom ramenu. ‘Ovak’i čovek. Ovak’a lepota.’ Deda muklo ponovi kao da govori leđima: ‘Ovak’i čovek.’ Okretao se i on ka prozoru i oboje su gledali pod otrcanu ilinjaču. Tamo, moj ujka Dragi je, nMučio ga je kašalj i, keseći se, podizao je glavu nekud ka granju, izgledajući kao da hoće da zalaje.“
Dragoslav Mihailović, sasvim sigurno najznačajniji savremeni srpski književni stvaralac, je rođen u Ćupriji. Rano ostaje bez roditelja, ali uz pomoć tetke uspeva da završi školovanje. Uhapšen je kao gimnazijalac i poslat na Goli otok. Tamo provodi dve godine. Iako je docnije završio studije književnosti, zbog golootačke stigme se izdržava kao fizički radnik. Slavu zadobija prvim romanima („Kad su cvetale tikve“ i „Petrijin venac“), ali novo stradanje sledi. Zbog pominjanja Golog otoka, njegova predstava „Kad su cvetale tikve“ je na intervenciju Josipa Broza Tita skinuta sa repertoara, a autor biva izložen progonu. Posle gotovo desetogodišnje pauze 1983. objavljuje roman „Čizmaši“ za koji dobija NIN-ovu nagradu. Njegova dela su adaptirana u pozorišne predstave, igrane filmove i televizijske serije. Dobitnik je gotovo svih većih jugoslovenskih i srpskih književnih priznanja.aslanjajući se na crnkasto stablo, polagao belu ruku na grudi i prstima ispravljao upredeno šalče. Žanrovsko određenje knjige „Gori Morava“ je bildungsroman, ali ona je daleko od klasičnih romana o odrastanju. Dileme mladog junaka koji otkriva svet su tu, ali mnogo bitnije je ono što se odigrava u svetu koji okružuje junaka. Upravo u tome i leži najveća draž pripovedanja Dragoslava Mihailovića. On je nenadmašni svedok vremena i prilika, draži i lepota, podjednako i nasilja i zla. Što je još bitnije, ta predstava je ispričana sočnim i bravuroznim jezikom, po kojem je ovaj prozaista i poznat: „Šta ja tebe, slinčo, imam da pokvarim kad nisi za ništa! Ti si sve pokvario – kad si se rodio! Ispred nosa ga ne vidiš: pa ‘di su ti, ćorče, oči! Ti na Mikićevu ćupriju da ideš, dvajes’ petparci da skupljaš! Tebe mater nije rodila no pobacila! Ima da umreš nesposoban za život, kod ‘leba bez ‘leba.“ Priča o maloj varoši na Moravi je jedna od najdubljih i literarno najvrednijih predstava ruralnog u srpskoj literaturi. Opor i gorak, emotivno uzvišen, stilski doveden do savršenstva, roman „Gori Morava“ je bez preterivanja istinsko remek-delo, koje već danas zadobija status klasika.

Naslov: Gori Morava
Autor: Dragoslav Mihailović
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3801

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Uto 26 Feb - 11:44




Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Elita
Elita

Lilith

Ženski
Poruka : 2082

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Uto 26 Feb - 11:46

Kom žanru pripada ta knjiga?

Zanimljivo deluje.
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3801

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Ned 10 Mar - 9:02



Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

Salome

Ženski
Poruka : 3801

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Pon 11 Mar - 5:03



Negde tačno u Beogradu, i nekako otprilike sada, živi čovek, ne više mlad,
a ne baš ni zreo, u gluvom i pustom porodičnom stanu koji deli još samo
s psom, za razliku od života, koji ne deli ni sa kim, mada mu je prevelik
tako samom. Osim starih fotografija jednog iščezlog detinjstva i porodice
kakve je jednom bilo ili moglo biti, ima još samo bagaž starih grehova i
sporednih ogrešenja o zakon, koja će ga dovesti do Pravnice, žene njegovih
snova i možda, samo možda, njegovog života. Ako se život ne pokaže
pretesnim za oboje.

A tu su negde, u fokusu junakovog pogleda, jedan grad i dve reke, jedna
kafana na vodi gde se dobro jede i još bolje troše ljubavne iluzije, jedan
taksista i jedna devojčica, jedna policijska plavuša koja liči na Kim Gordon,
i šta biste još hteli?

Roman Ivana Tokina je diskretno nežan, elegantan, s oporom završnicom.
Odlično ide uz vino, sir i Majlsa Dejvisa. Čuvati na suvom mestu zaklonjenom
od sunca, uživati ga u samoći misleći na nekog dragog, dostižnog ili ne.

Delfi

Zanimljiva knjiga, razlikuje se od ostalih jer je originalna.
Glavni junak se kroz fotografije priseca svoga odrastanja
dok su mu roditelji bili zivi, uz svakonevnicu sadasnjosti.
Duhovito, tuzno, ljubavno, emotivno, iskreno delo.
Misli jednog Najnormalnijeg coveka na svetu.
Uzmite ovu knjigu u ruke...


Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Elita
Elita

Lilith

Ženski
Poruka : 2082

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sre 13 Mar - 20:53




Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući mu sadašnje znanje, iskustvo i osećajnost. Zato priču o prošlom (a svaki trenutak je već prošlost; prokletstvo vremena je upravo u tome što retko uspevamo da uhvatimo i proživimo trenutak, neponovljivost i punoću sadašnjosti, bez tereta prošlosti i neizvesnosti budućnosti), dakle govor o bilo čemu, treba uzeti sasvim uslovno, kao mešavinu malo nehotičnih laži, malo stvarnog zaborava, malo dodvoravanja vlastitoj taštini, i sasvim malo iskrenosti, sve stopljeno u pitku cafe creme, u koju umesto šećera sipamo gomilu spletki.

„Autorka, filozofski obrazovana, primenila je nov književni postupak: poglavlja romana počinju definicijom i analizama nekog ključnog filozofskog stava, pa nas pisac iz tog esejističkog razmatranja neposredno uvodi u aktuleni životni tok, ostvarujući tako prirodnu i ubedljivu vezu između mudrosti i iskustva... Junakinja romana traga za pravom i istinskom ljubavlju, odričući se iluzorne sreće da bi postala slobodna i integralna ličnost.“ 


*Izvod iz obrazloženja žirija povodom dodele nagrade Žensko pero
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Elita
Elita

Lilith

Ženski
Poruka : 2082

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Sre 13 Mar - 21:02






Hari Silver ima sve što može da poželi: prelepu ženu, divnog sina, odličan posao na medijima, ali jedne noći, on sve to odbacuje. Potom Hari mora da počne da uči šta je suština ljubavi i života. 
Neke situacije koje treba da izbegnete tokom priprema za svoj najvažniji rođendan, onaj koji označava da ste sasvim odrasli - trideseti.
Avantura s koleginicom s posla.
Grozničavo kupovanje luksuznih stavri koje sebi ne možete da priuštite.
Da vas ostavi žena.
Da ostanete bez posla.
Da odjednom postanete samohrani roditelj.
Ako se primičete tridesetoj, šta god radili, izbegnite sve gorenavedeno. 





O piscu:


Toni Parsons je rođen u činovničkoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Parsons se oženio koleginicom, a kada su se razveli dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom.
Toni Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – čine okosnicu i srž romana Čovek i dečak.
Toni Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. U devedesetim je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u BBC-jevoj emisiji Late Review.

Njegov prvi roman "Čovek i dečak" doživeo je ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka.
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 493

Učlanjen : 28.01.2019


PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   Čet 14 Mar - 21:22



Majstorija.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Preporučite knjigu   

Nazad na vrh Ići dole
 
Preporučite knjigu
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 11 od 11Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... 9, 10, 11

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-