Slobodan Markovic-Libero Markoni

SVOJ PROROK

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim,
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani Dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
zaboraviće o r e o l!

Završio je život, baš kao u pesmi: pao je silazeći niz stepenice iz svog ateljea. Tog 30. januara 1990. zatekao sam se na selu, u Crnoj Gori, bolestan. Nije bilo dvoumljenja hoću li ići na njegovu sahranu. Morao sam ići. Na tome me je obavezivalo iskreno prijateljstvo. Pesnik Tasa Mladenović, naš zajednički prijatelj, bio je nemalo iznenađen da sam bolestan zapucao sa dalekog puta na Liberovu sahranu.

Nisam verovao u prizor njegove smrti. Venci, cveće, krst opominjali su me da je to istina. Dragi prijatelj nestao je iz života, ali ne iz pamćenja i iz zajedničkih uspomena koje, evo, zamenjuju zaustavljenu plovidbu svetom.

ŽIVETI S LIBEROM

Slobodan Marković, poznati pesnik, književnik, slikar, putopisac, scenarista i boem, umirao je u više navrata: poslednji put se to dogodilo 30. januara 1990. Postoji bojazan da, ovih dana, umre još jednom, kad bude rasparčana njegova obimna ostavština. Priča o Liberu Markoniju, ljubavi i vremenu provedenom zajedno nastala je na osnovu kazivanja njegove supruge




Nedirnut deo
Liberovog ateljea

Ksenija Šukuljević-Marković je muzejski savetnik: ceo svoj radni vek je provela u Muzeju pozorišne umetnosti u Gospodar-Jevremovoj ulici, u Beogradu. Magistarsku titulu, koju je još onomad stekla na Filološkom fakultetu, na književnosti, spominje samo u službenom saobraćanju. Objavila je više stručnih radova među kojima su i neka veoma važna dela: "Stvaralaštvo Huga Klajna", "Drame Đure Jakšića na beogradskim scenama", "Nataša Bošković, primabalerina, koreograf i pedagog", "Stvaralaštvo Milana Ajvaza", "Nina Kirsanova, primabalerina, koreograf i pedagog", "Pedeset godina Muzeja pozorišne umetnosti Srbije", zbornike "Bojan Stupica" i "Mata Milošević"…

Mnoge izložbe u Beogradu, Jugoslaviji i inostranstvu nose njen potpis.

Priredila je i dve knjige Slobodana Markovića: "Južni bulevar" i "Zapiši to, Libero". Objavila je njegovu biografiju i bibliografiju svih štampanih dela. Pripremila je za štampu zbirku Slobodanovih izabranih pesama i crteža pod naslovom "Čubura među golubovima". Autor je izložbe "Život i rad Slobodana Markovića (1928—1990)" koja je priređena u Narodnoj biblioteci Srbije 2000. godine povodom Međunarodnog susreta pisaca.

Prezime Marković je dodala svom devojačkom početkom osamdesetih. "Mojoj Kseniji" — glasi posveta u Slobodanovoj zbirci pesama "Južni bulevar", objavljenoj posmrtno.

Živi na Čuburi, u Ulici Filipa Kljajića, odmah iza "Pejtona".

(Neka mi predani čitalac ne zameri na suvoparnosti ove "službene biografije" moje drage sagovornice; ona je, naime, samo kratak prilog istinskom životu i njegov kontrapunkt, što će i sam primetiti ako ga ovde ne izda strpljenje.)

BEŽ'TE DECO

Možda još samo po neki Čuburac pamti da se nekad, na uglu Njegoševe i Baba-Višnjine ulice, nalazila fabrika za izradu plutanih čepova. Kada je prestala da radi, zaposeli su je stanari i prekrojili po sopstvenoj meri. Na to šta se u toj zgradi nekad nalazilo podsećali su samo pampuri rasuti svuda po prostranom dvorištu.

Tu, na tom uglu, počinje Ksenijina neobična povest satkana od čednih uspomena i strasne ljubavi. Jer, u tom čudnom zdanju je, u vreme najranijih sećanja, živeo čovek koji će obeležiti i njen život.

Malo ko je u kraju znao da se iza boemske razbarušenosti mladog pesnika, sina gospođa Jelene, skrivalo strogo vaspitanje stare građanske porodice. Slobodan je rođen u Skoplju 1928. godine, gde mu je otac Dimitrije P. Marković, tada oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, bio na službi. On nije upamtio da su živeli i u Ljubljani, gde je prestala očeva vojna služba. Onda su došli u Beograd, gde je bivši oficir postao novinar lista "Pravda", u kojem je radio do kraja života. Dimitrije je pisao pesme, pripovetke i romane, a objavio je knjigu pripovedaka "Kaplar Tima" 1938. Iste godine je objavio i prvi udžbenik iz novinarstva "Veština biti novinar" i — umro. Poluvojni dril i očevo cepidlačenje na tačnosti ostavili su trag: Slobodan je celog svog života bio u zavadi s vremenom i vazda kasnio, makar da je nešto započeo ili nekud pošao na vreme.

Detinjstvo je proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu, u uglednoj i staroj srpskoj porodici po kojoj se (valjda i danas?) jedan kraj grada naziva — Protina mahala. Kada su u Peć ušli balisti i Italijani, izbegao je majci u Beograd, ali je, svejedno, 1943. bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, onoj što se nalazila na mestu gde danas nastaju ove novine, pa studirao južnoslovensku književnost u Beogradu i Zagrebu.

Ali tada, kada ga je Ksenija kao desetogodišnja curica prvi put videla, njegovo lice je već bilo osenčeno tugom, a hod poduprt vinom. Pamti, kada je prolazio Baba-Višnjinom, neka starica je s prozora opominjala decu: "Bež’te, evo ide onaj pesnik!"

Jednom je neko dete zaneto igrom zaostalo nasred ulice a ostali su s užasom iz sigurnih skrovišta posmatrali kakvo će se zverstvo zbiti. "Onaj pesnik" je uzeo dete, podigao ga uvis kao da će ga vinuti u nebo, poljubio ga u kosicu i nežno spustio na tle. Posle tog otkrića Ksenija je, lično, kamenom razbila prozor babi i s dečjim prkosom izdržala prekore svoje dobre majke. Mnogo godina kasnije saznala je da je on tada, sa dvadeset dve godine, za sobom već imao jedan nesrećan brak iz kojeg je izašao uskraćen za ljubav i sina.

■ Onda je moja starija sestra, već studentkinja književnosti, donela kući njegovu knjigu pesama "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu" — seća se Ksenija živo. — Upozorila me je da to nije literature za mene; bila je to bačena rukavica i ja sam iz inata, dok je ona bila na predavanjima, naučila jednu njegovu poemu naizust. Za mene on više nije bio mladić što zamiče našom ulicom, već pesnik. Viđala sam ga tada često u najrazličitijim prilikama…

SUSRET I RASTANAK



 
■ Mislim da je on mene prvi put primetio kada sam imala devetnaest godina. Bilo je to jednom prilikom kada sam se bukvalno sudarila s njim. Događaj se zbio na uglu Makenzijeve i Ulice Koče kapetana, na ulazu u staru kafanu "Novi Beograd": prolazila sam tuda, Slobodan je upravo izlazio. "Gle ti male", izustio je i odmerio me od glave do pete. "Izađi Ričarde, da vidiš čudo", doviknuo je nekom unutra, a ja sam mnogo godina docnije saznala da je Ričard zapravo njegov sabrat, slikar Slava Bogojević. Mislim da sam bila crvena kao bulka, dok sam žurno odmicala ulicom plašeći se da se osvrnem. Bio je tako lep…

Prošle su dve decenije od tog slučajnog susreta, Slobodan je već uveliko ušao u istoriju srpske književnosti, antologije i udžbenike, dok je ona bila kustos od karijere u Muzeju pozorišne umetnosti.

■ Došao je nenajavljen, banuo oko jedanaest, kao "advokat" slikara Dragana Savića, kome je Muzej dugovao neki novac na ime honorara. Ostao je do pola tri, a da Dragana nije ni spomenuo. Kad je ušao, ponovo me je odmerio, onako, i pitao odakle sam? "Sa Čubure", promucala sam. "Sa moje Čubure?!", upitao je zgranuto, kao da ne veruje da sam mu ipak promakla. Nisam znala kako da ga oslovim a da ne pokažem da ga poznajem odavno. Odlučila sam se na — pesniče! "Pesniče, moramo da zaključamo muzej", promucala sam i raspršila magiju njegove priče. A poveravao nam je šta je doživeo za vreme sopstvene kliničke smrti. Čudesna priča, ali i velika čast; jer on to nije pričao u kafani, već nama, zbunjenim a zadivljenim ženicama, kustosima… Valjda nas je procenio? Bio je april, mutilo se na kišu, a toplo, kao usred leta. On u beloj uniformi. Pružio je dlan, pa rekao: "Pale su dve kapi. Ja ću opet doći!" Uzdrhtala, vratila sam se u sobu Vere Petrović i rekla joj s uzdahom: "Ja bih ovog čoveka mogla da volim". "I ja", odgovorila mi je.

Viđala ga je, potom, kad god je dolazio u Trnsku ulicu, u kuću neke ruske porodice u kojoj je pronalazio utočište od života kad mu dođe. Tu je živeo njegov advokat, a on je stalno bio u nekakvim razvodima.

■ Ponovo smo se sreli licem u lice tek aprila 1980. godine, ispred "Beograđanke". Opet sam se zbunila. Bilo je neočekivano. Hteo je tada da mi pokloni knjigu "Jednom u gradu ko zna kom", koja je upravo objavljena, ali je "Prosvetina" knjižara preko puta već bila zatvorena. Odveo me je na kasato i kafu u beli salon hotela "Park", koji se nalazi na mestu gde je nekad bila njegova omiljena kafana "Složna braća". Bio je bled i govorio mi je neke stihove; uznemirila sam se toliko da sam samu sebe štipala za nogu da se ne bih odala. Nikada mi nije poverio šta je to, koji su to stihovi, uvek se zagonetno smeškao. Danas pomišljam da su to oni koje je, mnogo kasnije, posvetio meni? Posle me je ispratio do vrata, a moja mama je rekla: "Oh, imamo goste!" Od tada smo bili zajedno, sve do 30. januara 1990. kada me je prevario i otišao predskazavši u jednoj svojoj tek napisanoj pesmi sopstvenu smrt. Ostavila sam ga tog dana samog nakratko, otišla na sahranu Todi Čolaku…

BOEM SA LEPTIR-MAŠNOM

Priča da njegovo udvaranje nipošto nije bilo trivijalno: godilo je i rastapalo led. Do tog susreta pred "Beograđankom" je, priznaje, svako udvaranje doživljavala kao laž. I, odjednom, pojavio se Slobodan sa ogromnim iskustvom koji nije primenio nijedan muški trik da bi je osvojio.

■ Ne samo mene već i moju majku. Ona je oduvek želela sina, a sa Slobodanom je dobila i zeta i sina. On je u našu kuću i naše živote uneo nov duh, a moja mama je za njega, čak i kad bi zgrešio, govorila: "Božji stvor". Štitila ga je od mene, čak i od njega samog, a on joj je to uzvraćao iskrenošću i poštovanjem. Govorio je: "Kad pređem ovaj sveti prag, znam da sam na sigurnom" i time bespotrebno kupovao indulgencije. On je, zapravo, osvojio svakog ko ga je upoznao.

Osvajao je svojim šarmom akademike i alase, kneževe i konduktere, sveštenike i umetnike, političare i polusvet… Pa, iako je oduvek strogo vodio računa o svojoj spoljašnosti, o svom odevanju, na primer (pesnik mora poštovati formu), umeće s ljudima mu je donelo zvanje boema: poslednjeg pravog beogradskog boema s leptir-mašnom. Ponekad i u uniformi admirala!

Iza razbarušenog ponašanja i mondenskog izgleda i života natopljenog vinom krilo se ono što je zbunjivalo mnoge, a čime su zabrinute majke s manje ili više uspeha pokušavale da zabludele sinove vrate na pravi put. Slobodan je, naime, za sobom imao — delo. Ogromno, izuzetno vredno i neponovljivo. Bio je novinar, pesnik, prozni pisac, scenarista, slikar, prevodilac, svetski putnik i ko zna šta još. Objavio je šezdeset dve knjige, još dve su štampane posle njegove, ipak, prerane smrti, a slike, koje je stvarao strasno kao i pesme, danas krase domove prijatelja i kelnera širom sveta.

OSTAVŠTINA

Da je preživeo taj 30. januar 1990, Slobodan bi danas imao sedamdeset pet. Možda bi ga život zaskočio već na sledećoj krivini, možda ne bi preživeo sve ono što se događalo njegovoj voljenoj zemlji, možda bi plovio svetskim morima tražeći negde sigurnu luku, ko zna, ali njegova Ksenija, njegovi prijatelji, veruju da bi danas bio tu, među njima.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, kraj Miloša Crnjanskog. Pričalo se da su tada, u času ukopa, zvonila zvona sa Visokih Dečana, a da su kaluđeri sa tugom podsećali na amanet da njihov grešni brat Elefterio bude sahranjen upravo tu, kod njih, u njihovoj lavri.

Dan pre smrti Libero Markoni je napisao pesmu u kojoj je opisao blisku budućnost: "Biće to divan pad. /Obožavani mrtvac. I u ime svega, /poneće me na rukama grad /kao kneza poslednjega". A zatim još: "I u moj obožavani Dvor /uleteće da raznesu /oružje, riznicu, al' u besu /zaboraviće o r e o l!"

Takoreći odmah posle sahrane, dok mnogi koji su ga znali nisu mogli da poveruju da Slobodana zaista nema, izvesna poetesa koja nikad neće ući u čitanke, sa rešenjem u rukama je uletela u njegov atelje na ćuviku solitera u Ulici Franca Rozmana, poviše Južnog bulevara. Oni koji su joj izdali rešenje su, kao i ona sama, poverovali da je njen "stambeni problem" veći od ostavštine velikog pisca?!

■ Sve dok nisam upoznala Slobodana, verovala sam da je čoveka moguće proceniti po onome što čita. Ali, u njegovom slučaju, to je bilo nemoguće. Jer, u svojoj biblioteci je pohranio gotovo četiri hiljade knjiga sa delima iz najrazličitijih oblasti. Kako proceniti takvog? Pa, za to je nedovoljan ceo ljudski vek…

Odmah sam, još slomljena bolom, pokrenula postupak ocenjivanja njegovog umetničkog dela i ostavštine!

Tako je pokojni Slobodan "komisijski" postao velikan: delo mu je ocenjeno, a ostavština proglašena za izuzetnu kulturnu i umetničku vrednost.

Danas je ta ostavština, smeštena u ogromne drvene sanduke, pohranjena u Skupštini opštine Vračar (Čubura) i u Arhivu Srbije. Ali, to nipošto ne znači da je na sigurnom. Jer, ona je, kako se to kaže, predmet ostavinskog spora. Na nju, po zakonu, pravo polažu Ksenija i troje Slobodanove dece. Deca ne žele da ona ostane celovita, u komadu, svako bi svoj deo, svoju četvrtinu rukopisa, dokumenata, slika, knjiga, polica, autorskih prava…

■ Neposredno posle njegovog odlaska formiran je odbor za izgradnju Muzeja Libera Markonija. Opština Vračar je, čak, namenski izdvojila jedan plac iza "Pejtona", na uglu Mačvanske i Makenzijeve ulice, kao investitori su se pojavila braća Karić, ali je potonja vlast SPO-a to zemljište prodala nekoj banci. Po njemu je prozvan skver na kraju Makenzijeve, a tu je i tesna "Prosvetina" knjižara koja je dobila ime "Libero". To je sve, to je, uostalom, predskazao. Bliži se dan kada će njegova ostavština biti podeljena, raskomadana. Uplašena da će sve to netragom nestati u lavirintu vremena, podnela sam Sekretarijatu za kulturu Skupštine Beograda predlog projekta kompakt-diska Slobodan Marković. To je nova tehnologija koja zaista omogućuje da se nečije delo sačuva, još i da bude pristupačno svakom. Tako je pohranjeno i delo Danila Kiša, sa zadovoljstvom sam pregledala taj ce-de, bio mi je uzor kada sam pripremala projekat za mog Slobodana. To nije skupo, ako se uzme u obzir značaj njegovog dela. Neko mi je rekao da, zbog skeniranja, cena može da bude oko dvesta pedeset hiljada dinara?! Čekala sam odgovor tri meseca.

Onda je lično otišla u Sekretarijat za kulturu i dobila nezvaničnu informaciju da projekat o Slobodanu Markoviću, pesniku, književniku, slikaru, scenaristi, novinaru, putopiscu i ko zna šta još — "nema osnova"!

■ Sahranjuju ga ponovo, bespovratno. Time sahranjuju i deo mene, delić svakog iz te njegove danas zaboravljene generacije.
  
Miloš Lazić, 2003.

UMILJATI APOSTOL

Kum Kant i zabrinuti domaćin pretražili su celo dvorište u potrazi za Liberom. Igličasto svitanje iznad Boleča kovitlalo je crne oblake. I baš kada su se spremali da probude celo selo, Libero se pojavi iza kuće, pomodreo od zime, poput aveti, šaputao je nešto nerazgovetno, a iz ruku nije ispuštao stolnjak na kome je vascelu antologijsku noć posvetio svom "umiljatom apostolu"

Kada je u Skoplju davne 1928. godine rođen Slobodan Marković, planeta je za trenutak prestala da se okreće oko svoje ose u očiglednoj nedoumici — šta dalje i kuda dalje?

Tako je, naravno u šali, u danu rođenja jednog od značajnijih srpskih pesnika govorio njegov kolega, Ličanin, Branko Uzelac koji ga je iz "Male astronomije", gde je Slobodan Marković u jednom na brzinom sklepanom orkestru udario u bubanj — odveo pravo u redakciju jednog omladinskog književnog lista.

Od tada, od tog vremena muze su ga često bombardovale, a on je, ne ispuštajući pero iz ruku, bombardovao redakcije časopisa i izdavačkih kuća.

A, kada je u jednoj čuburskoj kafani zajedno sa tada proslavljenim bokserom Sikijem Gakovićem popio prvu čašu špricera i čuo na radiju pesmu "Ne zaboravi majčice mila misli tužne dušu što bole", setio se svojih sumornih palanačkih dana, gde je zajedno sa nekolicinom drugara bio sklonjen od strahota prohujalog rata.

Uhvaćen u klopku posleratnih, mirnodopskih trzavica, predao se bogu Bahusu, pretočio poeziju u vino, a potom je iz toga, do zla boga inspirativnog ali kontrolisanog haosa, potekla nabujala reka, čije je obale zapljuskivala "Pesma o dečaku Izvoru" — knjižica stihova za decu, a za odrasle je ukoričio "Vedrog utopljenika", "Sedam ponosnih kazivanja u ključaonicu" i tako redom.

Ne bih više o tome. Ima puno upućenih izletnika u raskošna polja njegove sveukupne duhovne zaostavštine.

Vreme se otimalo ispod božjeg suncobrana, neopaženo promicalo pored nas, a mi se jednako gubili i nalazili u razuđenim oblacima vremena.

I onda, jedne godine, kada su kosti pucale od zime, ne znam kako me je put naveo u Boleč, gde na moje veliko iznenađenje, u kući kod Mite Sibirca pored domaćina za stolom ispod zamagljenog prozora zatekoh Slobodana Markovića i odmah mi zape za oko njegov plavi mornarski žaket sa dva reda bleštavih dugmadi. Na stolnjaku je crtao "umiljatog apostola" a njegovi kratki zadebljani prsti bili su umrljani pastelnim bojama. Tu je bio i njegov venčani kum Miodrag Mijović Kant, čovek sa najgušćim brkovima na svetu. Bar mi se tako učinilo. Pilo se domaće vino iz obližnjeg podruma, nadaleko čuvenog ugostitelja Race.




Libero Markoni: 12. januar 1980. Beograd (Čubura)
Foto: Branko Belić

Tom prilikom, raspoložen kao i uvek, Slobodan Marković pričao je nevelikom društvu kako je od najranijeg detinjstva imao običaj da se noću iskrada iz kuće i da satima šeta po okolnim livadama zbog čega su mu njegovi školski drugovi dali nadimak "Vampir".

Okrećući među prstima ispražnjenu čašu, zateže stolnjak i gledajući negde iznad naših glava, upita.

— Kako vam se dopada ovaj moj umiljati apostol?

— Nije loš — promrsi kroz brkove njegov kum. — Zaista je dobro urađen... kao da je sa ikone pobegao.

Mita Sibirac, sa prekrštenim rukama na prsima, kružeći značajno oko stola i razgledajući crtež iz svih uglova poput nekog muzejskog znalca umetnina, najednom se ukuca u mestu.

— A senka... gde je ovde senka?

— Lako ćemo za senku — nasmeja se Sloba. — Nego, nedostaje mi crvena, pastelna crvena.

— Ima vina! Ima vina! — kliknu kum, dodajući mu svoju čašu.

— E, pa kume, da znaš da si u pravu — reče Sloba, prskajući vino po stolnjaku. — To sam naučio još od moje Emilije. Jednom je sasvim slučajno u nekom bircuzu prosula po stolnjaku celu flašu "ružice" i bila je očajna, ali kada smo pogledali stolnjak, odjedared se pred nama ukaza čitavo polje kosovskih božura. Tada mi je poklonila krupnu crvenu jabuku na kojoj je jedva vidljivim slovima pisalo "Maštovitom vampirčetu". Tu jabuku sam slatko pojeo, a neposredno posle tog događaja mi smo se venčali. Međutim, kada smo se razišli ja više nisam bio ni Slobodan ni "Vampir". Bio sam Libero. Dopalo mi se to i ja sam stao ispred sebe i ostao iza sebe — Libero Markoni.

Izgovarao je to sa nekom patetikom, sa nakvašenim očima, što je duboko potreslo Mitu Sibirca i on dade ćerki znak da ode kod Race i da ponovo napuni flaše.

Ta katarzična noć u kući Mite Sibirca bila se pretvorila u pravu ispovedaonicu, ispred koje je Libero Markoni svečano izjavio da će jednoga dana preplivati Jesenjinovu raku — Oku.

Potom je, valjda pod uticajem velike količine popijenog vina naočigled svih ukućana izuo svoje čizme, istrčao iz kuće u mrak, u noć, u čopor divljih pasa, čije je žestoko lajanje najednom utihnulo.

Njegov kum Kant i zabrinuti domaćin pretražili su celo dvorište u potrazi za Liberom. Igličasto svitanje iznad Boleča kovitlalo je crne oblake. I baš. kada su se spremali da probude celo selo. Libero se pojavi iza kuće, pomodreo od zime, poput aveti, šaputao je nešto nerazgovetno, a iz ruku nije ispuštao stolnjak na kome je vascelu antologijsku noć posvetio svom "umiljatom apostolu". ■

Jakov Grobarov

BARD MALIH STVARI

Da je poživeo, pesnik Slobodan Marković (1928—1990) danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan




Slobodan Marković
(Fotodokumentacija Ksenije Šukuljević-Marković)

Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni, novinar, pesnik i slikar, autor više od šezdeset knjiga, rođen je u Skoplju 26. oktobra 1928. Sin je Dimitrija P. Markovića, oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, na dužnosti u Skoplju, i majke Jelene, rođene Protić. Zatim je 1929. živeo u Ljubljani do prestanka očeve vojne službe. Dimitrije P. Marković (1901—1938) postao je novinar beogradskog lista "Pravda" i prvi je pisac udžbenika iz novinarstva "Veština biti novinar" (1938). Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavio knjigu pripovedaka "Kaplar Tima" (1938). Očevim stopama krenuo je i Slobodan Marković. Da je poživeo danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan.

Rano detinjstvo i dečaštvo, posle razvoda roditelja, proveo je u Peći (1930—1941), kod bake Milice Protić, u kući ugledne porodice Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu. Rastao je između dva manastira, Pećke patrijaršije i Visokih Dečana. U Peći je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije, a po ulasku albanskih fašista i italijanske okupacione vojske 1941. deportovan je u logor u Kavaji. Pobegao je iz transporta i u Peći se skrivao do prebacivanja kod majke u Beograd. U Beogradu je pohađao Četvrtu mušku gimnaziju iz koje je odveden u logor u Smederevskoj Palanci (1943/44). Sa svega petnaest godina robovao je sa srpskom i beogradskom omladinom koja se borila protiv nemačkog okupatora. Od 1945. školovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji. Maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. Studirao je na grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prve literarne radove piše još kao školarac, a u novinarstvo je stupio kao maturant.

Objavio je više od šezdeset knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), prepevi (12), proza (9), putopisi (3), reportaže (2), drame (4), filmski scenario (1), TV scenario (2), antologije (2), eseji, predgovori, pogovori. Prvu zbirku pesama "Posle snegova", objavio je 1949, a poslednju "Južni bulevar" 1990. Prevođen je na mnoge strane jezike. Posle smrti objavljene su tri njegove knjige: "Izabrana poezija", u izboru Borislava Radovića, u izdanju Srpske književne zadruge (1996), knjiga reportaža "Zapiši to, Libero", u izdanju lista "Borba", gde je proveo novinarski vek (1998), u izboru Ksenije Šukuljević-Marković i "Moji bulevari", u izboru Milisava Krsmanovića, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda (2001).

Bio je svetski putnik. S ponosom je govorio da je "oplovio četrnaest mora". Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po Metohiji i njenim manastirima. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima.

Umro je 30. januara 1990. godine. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u grobnici sa Milošem Crnjanskim. Slobodan Marković i Miloš Crnjanski rođeni su istog dana — 26. oktobra. Kao mlad novinar, urednik u nedeljniku "Naš vesnik", Slobodan Marković je objavio, 1954. godine, poemu Miloša Crnjanskog "Stražilovo", u to vreme narodnog neprijatelja broj jedan. Kada je Crnjanski došao u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada počivaju u istoj grobnici.

Zaostavština Slobodana Markovića proglašena je za "pokretno kulturno dobro". Prema zapisniku Muzeja grada Beograda ona sadrži: 472 crteža (zajedno sa slikama), 59 predmeta domaćinstva i ličnih stvari, 103 fascikle rukopisa, 33 fascikle i kutije arhivske građe, 2754 knjige iz lične biblioteke. Zaostavština je smeštena u prostorijama opštine Vračar i Arhivu Srbije. Iako je više puta pokretana inicijativa da se na Čuburi podigne Spomen-muzej Slobodana Markovića, u kome bi se nalazila njegova vredna i zanimljiva umetnička zaostavština, još ništa nije učinjeno. Doduše, na Čuburi, jedna "Prosvetina" knjižara, jedan skver, između ulica Makenzijeve, Sokolske i Mačvanske, i jedna biblioteka — nose ime velikog pesnika. Na kući u Ulici patrijarha Varnave 10 (nekadašnja Filipa Kljajića), postavljena je spomen-ploča na kojoj piše: "U ovoj kući živeo je i radio od 1980. do 1990. srpski pesnik Slobodan Marković (1928-1990)". I to je sve.

Rođeni pesnik, Slobodan Marković, zapisao je Borislav Radović, učio je od onih koji su mu bili bliski po shvatanju poezije, ali i po njenoj neodvojivosti i zavisnosti od života. Na širokoj lestvici od Vijona, E. A. Poa, Bodlera i Ljermontova do Bloka, Majakovskog i Jesenjina, pa onda od Disa, Ujevića i Crnjanskog do Drainca i ranog Daviča, on je tražio i nalazio duhovne srodnike svojoj mladosti, izoštravao osetljivost, izgrađivao postupak, usavršavao izraz.

Slobodan Marković je bio jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema. O alkoholu kaže: "Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, a po krovovima Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se s njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan! On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta".

Njegova životna saputnica Ksenija Šukuljević-Marković nam kaže da se Slobodan Marković uvek predstavljao kao novinar, nikada kao pesnik i slikar. Draža mu je bila nagrada "Svetozar Marković" za novinarstvo od nekih važnih književnih nagrada. Poetska žica, zabeležio je Ljubiša Manojlović, novinara je uzdigla do barda malih stvari, a novinar je poeti dao oko da vidi čitav reljef i da to zabeleži, opiše, nacrta, naslika.

Markovićeva Metohija, govorio je Slavko Vukosavljević, to je Metohija njegovog detinjstva. Markovićeva Čubura, to je Čubura njegovog dečaštva koje već gleda, misli, pamti, želi, to je Čubura vila i udžerica, promukle pesme i kafana. Metohija se više odražava u Slobodanovoj poeziji, veseloj i tužnoj, melodičnoj, a Čubura više u njegovom životu, temperamentnom, nemirnom, boemskom...

Da li su se Čubura i Beograd odužili svom pesniku?

Zoran Radisavljević

ОЗДРАВИЋЕМО

Разболесмо се свесни своје таме.
Криви су слутим разни Паганини.
Голуби огња слећу јој на раме,
а ја се купам ходећ по тишини.

И ништа нису кажем саркофази
Кад цвеће вене у најлепшој вази.

И ништа нису старе пирамиде
кад смрт зелена свима исто иде.

И ништа вина, ништа ресторани
кроз које лудо провитлаше дани.

Оздравићемо свесни свога зрака
захвални можда некој малој птици...
И слушаћемо сваког срећног мрака
како гудало умире на жици.

У МАЛИ ДАН

На прозор слеће лишће с крова.
На кров је пало с јабланова.

Све је зелено и све нуди
лепоту од које се луди.

Узимам само што је моје,
а то су две-три рпосте боје.

Црвена боја старога крова
и црна као моја слова.

* * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.

ОДЛАЗАК

Не дај ме никоме. Узми све моје:
и пртљаг
и капут искрзан
и све светиње.
Тужно шуме гробља, још тужније хвоје.
Ипак љубим ведар
очи детиње.

Дошло је време деобе, девојчице.
Поделићемо имање наше:
улицу ову и порушен зид Музеја...
Ја ћу ти дати као приде сребро света
и неухватљиво злато.
Добићеш и ограду: филарете зелене.
И комад сулуде шуме.
Добићеш и мој одлазак неминовни.
Дошло је време деобе, девојчице.

За себе ћу задржати нејака рамена твоја.
И ставићу ти преко лица своју велику шаку
као маску посмртну.
Заиста, све облике твога лица
задржаћу на чувању до краја.
Колена ћу занемарити. Отићи ћу. То је све.

Дошло је време деобе, девојчице.

VODENI CVET

Nećemo se naći. Otišla si. Kuda...
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.

Nećemo se naći, a mogli smo sniti
bar još malo o svemu što nije
čak ni na mom stolu gde se ludo pije
u dane tkane od neznanih niti.

Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze.
Na skromnom stolu dnevno malu juhu,
a sad već eto i to nam se uze,
pa smo k'o ptice blage u vazduhu.

Gle, žive ptice, žive snovi, šume,
livade male što u oko stanu...
Zvezde što gasnu i zvezde što planu
i pođu putem u tebe i u me.

Nećemo se naći, ali nešto ide
pored nas tako nejasno, bez tela
i sve je samo pustoš, magla bela,
kojoj se nigde oaze ne vide.

Ja pijem, ali ne zbog rasnog sveta...
Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim.
Ja se tugo stara neumorno borim,
a dani teku, jeseni i leta.

SMRT

Ulazi smrt. Njen hod je kao hod ljubavi.
Ne čuje se i ne vidi se, tek
lice porumeni. Potamne ogledala.
Kane u predsoblju kap. To je slutnja
nekoga koji žali.
Ulazi smrt plava kao vetar s večeri
onda još kad smo nestajali iza šume,
onda još, davno, pre deset godina i
ko zna koliko dana.
Ulazi smrt da reši sve što je nerešivo.
Ona se okupana uvlači i leže u postelju.
Ja osuđen na nju kao na poslednju ljubavnicu
skidam mirno svoje iznošeno odelo
i kao da ću ga još kad obući
slažem ga preko stolice
na kojoj sam sedeo i mislio na život.
Onda se uvaljam u prekrivač
čiji su krajevi iskrzani. Pomislim
na dužnosti kojih se i neću dotaći
i onda se onesvešćujem i ne sluteći
da ja to poslednji put spavam.
Tražim ruku koja je bila prisutna,
ali ruke nema. Pogledam u prozor,
u krov susedne kuće, i slučajno
u jednu zabačenu zvezdu, ali,
nikog nema.
Prolaznici najkasniji, umorni od bdenja
zavide pod mojim prozorom mome snu,
ali sutra zahvaljuju danu
kad na povratku ugledaju posmrtnicu pod prozorom
sa crnim, masnim slovima i imenima
potpisanih rođaka,
koji me najsrdačnije ispraćaju.
Rođaci, koji su te noći
poumirali u meni svi do jednog
i koje će smrt zateći isto tako
i posle kojih ja neću biti ožalošćen.

NEĆU VIŠE DA SE SEĆAM BELOG ZLA

Ne mogu i neću više da se sećam belog zla.
Bio je sneg dubok. Ni senke. Ni ptice. Pusta plaža.
Učinilo joj se da se neko sunča. To je bilo detinjstvo,
mramorni dvorac što je iz vode izranjao.
Skinula je kaput sa repom veverice. Kaput je odskakutao.
Neki zaboravljeni brod, kojim su putovala leta
kao zeleni mrtvac neprimetno se javljao.
Izgubljen kao i sve lepe zveri
dotakao sam joj kolena.
Sunce smešno i žalosno, u isto vreme
silazilo je stepeiidama
niz jednu nedovršenu zgradu.
Ona nije imala briga koje ljudi trpe. Bežala je
sve više u sebe i javljala se žalosnim kricima.
Bilo je to podne zimsko. Podne kakvih nema nigde.
Ona je od tad rešila da se drukčije češlja. Posle je plakala ...
Ne mogu i neću više da se sećam belog zla.

BOLNICA SV. MAGDALENE

Još koji čas izneće me u miru. Ko zna šta mi je bilo. Jadransko more
i njene oči su jedno. Ja se sa njima spajam u nepoznato. Drugo je
jutro tek. Trieste gori raznobojno.
Neka udovica skida sa zida sliku venčanog mrtvaca i kači novo
oduševljenje pored blage Madone.
Ko sam ja sad, ovog jutra u decembru. Zašto sam pošao iz Rima tako
rano. Izgleda da sam pošao na svoje groblje, u Dečane. Ali, gle, izneše
me iz voza. Smrt je putovala sa mnom u istom kupeu.
Kakva luda vožnja belim kolima na nosilima. Sa praznim džepovima
i glavom punom zlatnih riba.
Devojke Italije nisu ni slutile kakav knez je pio lambrusko albama
i pevušio za šankom putujući za ĆINEĆITA.
Još koji čas, izneće me u miru. Pošto sam bez vere ni kap molitve
neće dati. Nikoga nemam da mu javim kako se spremam na put.
Oblačim dugu košulju svog diviziona, bolnički, crni ogrtač, a po
krevetu se kotrljaju mandarine i na stočiću pod lukom prozora
caklećih vitraža čami kuglof slobodne braće crkve sv. Pavla. Ali,
i zvona zlatna da mi dadu, ne bih se utešio.
Meni treba med i lipa u zavičaju. Riba u skoku. Vuk u bunilu. Bistro
oko bunara. Meni treba BULEVAR nesrazmeran kao i moja duša. Meni
treba reč s kojom sam se probudio na svetu. Ja utehu ne tražim.

Treći put već u godini 1958. umirem na raznim mestima. Hogelima. Svratištima.
Vozovima. Bolnicama. A nikako me ne nose.
Posetalac tamnog čela poslao mi je već po drugi put, zvanično,
vizit-kartu.
Časna sestra zna kad će on naići, ali je nema pred tajnama ovoga sveta.
Još koji čas ... O, samo da se prethodno uredim. Decembar je beli mesec.
Treba na odru biti lep.
Jer, proći će pored moga mira povorke žena u žalosti.
I svaka će po jednu suzu da ostavi u malom vencu.

SVIRAČ U LIŠĆU

U lišću koje treperi kraj žita
u zalazak se blagom svirkom javi
i konjaniku što već dugo hita
kao da veli:
počini u travi!

I deci što se celog dana penju
po šumi gustoj, po visokom stenju
on opet kaže:
počinite malo,
uštap će moje
da spremi gudalo.

U lišću njemu dobro je i ne bi
nikuda dalje otiš'o od trave...
On je ko vitak svirac rek'o sebi:
sviraj uprkos
žuljevite jave!

A svet je mali njega da razume
i u dan letnji kadikad ne pazi
da je idući kroz hlad vedre šume
mogao baš
svirača da zgazi.

OZDRAVIĆEMO

Razbolesmo se svesni svoje tame.
Krivi su slutim razni Paganini.
Golubi ognja sleću joj na rame,
a ja se kupam hodeć po tišini.

I ništa nisu kažem sarkofazi
Kad cveće vene u najlepšoj vazi.

I ništa nisu stare piramide
kad smrt zelena svima isto ide.

I ništa vina, ništa restorani
kroz koje ludo provitlaše dani.

Ozdravićemo svesni svoga zraka
zahvalni možda nekoj maloj ptici...
I slušaćemo svakog srećnog mraka
kako gudalo umire na žici.

U JESEN

Možda sam i lud, al', eto, meni se čini
da jesen dolazi u crnoj pelerini.

Ta jesen zla bez slave i bez zdravlja
niti za koga haje, niti se kome javlja.

Nad njom k'o nad tornjem zviždi vetar pun zime,
a ona prolazeć' tako ponavlja moje ime.

I smeje se k'o niko jadno i crno naga,
a sreo sam je na bregu kad beše krv i snaga.

Odneli su joj gvožđe u kace, u krčme, u sobe...
I sad bez krvi burne njene su ruke zlobe.

Ja se ne bojim, majko, ni noža, ni ognja, ni vode,
ali budi uz mene dok ova jesen ne ode.

U vinu koje pijem kao da ona traje
stalno me nekud zove, stalno mi nešto daje.

Majko, ne idi od mene, jer, eto, meni se čini
da jesen prolazi u crnoj pelerini.

VELIKA KAFANSKA POZORNICA

Najveći deo života taj nezasiti putnik proveo je na svojoj Čuburi, koja se bezbroj puta našla u njegovim stihovima, reportažama, na slikama i crtežima, uvek na novi a nekako isti način. Ispisujući sasvim nenamerno sopstvenu legendu, na prostoru ljudske dobrote i maštovitosti, po beogradskim kafanama, gde se osim vina točila tuga ili radost, već po želji, bio je jedan od onih za koje kafana nikada nije bila mesto gde se samo jede ili pije i neumereno dangubi. Za tu vrstu ljudi to su uvek bila otvorena pozorišta na čijim scenama su izvođena najnovija, ili baš tog časa stvorena dela, tu i ocenjivana, a tek potom, nakon te premijere, neka od njih bi eventualno bila upisana u našu kulturnu baštinu.

Na Čuburi njegovo ime nose jedna knjižara i jedan skver Makenzijeve ulice, gde se dolazi i odakle se odlazi u izazov i neizvesnost. Ali, ni jedna kafana, što je nepravda.

Veseo ili tužan, uvek je bio lak, nikada površan. Dan pre svoje smrti, dakle uoči 30. januara 1990, napisao je:

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
Zaboraviće oreol!

Sasvim nehotična legenda

Slobodan Marković rođen je 1928. u Skoplju, gde je njegov otac Dimitrije službovao kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Njegov otac je službovanje u vojsci završio u Ljubljani, potom sa porodicom prelazi u Beograd, gde će do kraja života raditi kao novinar lista Pravda. Zabeleženo je da je pisao pesme, pripovetke i romane, te da je u godini svoje smrti, 1938, objavio i udžbenik novinarstva Veština biti novinar.

Slobodan je detinjstvo proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Jugoslavije u Carigradu. U Beograd, kod majke, došao je u toku Drugog svetskog rata, kada su u Peć ušli Italijani i balisti. Godine 1943. bio je zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle rata maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, jugoslovensku književnost studirao u Beogradu i Zagrebu. Za života je objavio 62 knjige, a dve, koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković, kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, objavljene su posthumno (Južni bulevar i Zapiši to, Libero). Mnoge od njegovih knjiga spadaju u poetsku klasiku. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar i slikar, boem.

Za knjigu Luka dobio je 1975. Zmajevu nagradu.

SVOJ PROROK

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim,
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani Dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
zaboraviće o r e o l!

Završio je život, baš kao u pesmi: pao je silazeći niz stepenice iz svog ateljea. Tog 30. januara 1990. zatekao sam se na selu, u Crnoj Gori, bolestan. Nije bilo dvoumljenja hoću li ići na njegovu sahranu. Morao sam ići. Na tome me je obavezivalo iskreno prijateljstvo. Pesnik Tasa Mladenović, naš zajednički prijatelj, bio je nemalo iznenađen da sam bolestan zapucao sa dalekog puta na Liberovu sahranu.

Nisam verovao u prizor njegove smrti. Venci, cveće, krst opominjali su me da je to istina. Dragi prijatelj nestao je iz života, ali ne iz pamćenja i iz zajedničkih uspomena koje, evo, zamenjuju zaustavljenu plovidbu svetom.