Povodom izlaska knjige " Putopisni dnevnici " "Politika "
je 2006.god objavila ovaj tekst:
Da me je Mihiz video...[You must be registered and logged in to see this image.]Na proteklom Sajmu knjiga na štandu "Geopoetike" izdvojila se i knjiga "Putopisni dnevnici" slikara Miće Popovića, preminulog pre deset godina. Reč je o delu koji je priredio umetnikov sin Jovan Popović i sam, kao što kaže, učesnik događaja o kojima svedoče ove dnevničke zabeleške. Mića Popović nikada nije insistirao da putopisni dnevnici budu objavljeni i nije ih nudio izdavačima, ali porodica je procenila da bi povodom desetogodišnjice njegove smrti ovakav gest bio dragoceno obnavljanje uspomene na svestranu autorsku ličnost.
U knjizi su na oko 400 stranica sabrani dnevnici sa putovanja, vođeni od 1971. do 1981. godine, uz crteže, skice (izbor Jovana Čekića) koji su tom prilikom nastajali, a koji su, takođe, do sada bili nepoznati javnosti. Zapisi sa putovanja u Kinu, Indiju, Tajland, Iran, Meksiko i Španiju čitaju se kao putopisi, dok su pričice vezane za jednogodišnji boravak u Americi dnevničkog karaktera. Na naslovnoj strani reprodukovana je slika "Žuti taksi odlazi, mi smo ostali".
– Prevedeno na likovni jezik, to bi značilo, da tamo gde je samo mogao da crta, slikar je pisao putopise. Onde gde je mogao i da crta i da slika Mića Popović je vodio dnevnik, kaže Jovan Popović.
Dnevnik iz SAD vođen je iz dana u dan. Radoznalost ga je vodila na raznorazne likovne događaje, ali i u upoznavanje religije određenog mesta, lokalne kulture, saobraćaja, kuhinje...
Tako Mića piše: "... Na koncert Alberta Markova u Karnegi Holu pošli smo kasno jer se Vera zadržala izdavanjem večere deci. Kad smo istrčali na ulicu, kao za pakost, nigde slobodnog taksija, prijatelji su nas čekali s kartama ispred ulaza u dvoranu, a ja od ovakvih nesporazuma rizikujem infarkt. Kada je izgledalo da na koncert nećemo ni otići, zaustavi se pored nas jedna ogromna limuzina, od onih nadluksuznih čudovišta kojima Amerikanci rado pred celim svetom demonstriraju svoju (novčanu, što za njih znači i životnu) uspešnost. Ono nešto veličine autobusa za dvoje što sam viđao na ulicama i uopšte nisam mogao da zamislim kako izgleda unutra. Šofer pita gde želimo, mi kažemo adresu, šofer kaže deset dolara, mi pristanemo. Običnim taksijem to ne bi koštalo ni dva dolara. Posle sam doznao da šoferi bankara i drugih vrhovnih žreca ovog sveta, da bi (i oni!) povećali zaradu, u pauzama službe gospodaru, vozaju nepoznate ljude koji su se našli u našoj večerašnjoj situaciji. Nije mi žao deset dolara. Video sam kako izgleda ovaj vozajući salon. Žao mi je samo što me Mihiz nije video kad sam iz "naprave" izlazio... (Njujork, 27. januar, 1981)."
Mića Popović putovao je u Aziju, u Meksiko je išao sa pozorištem Atelje 212 do Meksiko Sitija, a potom "za svoju dušu" na Jukatan. Zanimala ga je umetnost prekolumbijske Amerike. Španija je bila rezultat davnašnje želje, budući da je bio pod uticajem španskog slikarstva. Goja mu je dugi godina bio uzor, a kasnije i El Greko, pa je španski putopis najviše fokusiran na uskostručnu tematiku.
Svoje dnevnike koji su sada prvi put objavljeni, Mića Popović čitao je u krugu svojih prijatelja na sedeljkama, tako da oni nisu sasvim nepoznati. Pisani su relaksirano, iako je, kao što kaže Jovan Popović, Mića u Americi imao stalno sekiraciju u vezi sa jednim art dilerom.
Tekstovi sabrani u knjizi "Putopisni dnevnici" zanimljivi su sa nekoliko aspekata. Pre svega, to su beleške o savremenim prostorima i društvima nama bliskim, sećanja na situaciju 70-ih godina prošlog veka kod nas i u svetu, budući da se spominju neki ljudi koji pripadaju kulturi i istoriji naše zemlje, spominju se i glavni protagonisti pop-arta...
"Lik i delo (da upotrebim ovu izanđalu, od silne upotrebe za ironičan kontekst priraslu sintagmu) našeg autora bili su tema mnogih, raznorodnih i različitih ocena, procena i tumačenja. Pojedina su dolazila od ljudi koji su Miću veoma slabo ili površno poznavali. Neka od njih nisu bila posebno pohvalna. Neka su bila čak i činjenično netačna. U načelu, ni na jedan od tih sudova nisam želeo javno da odgovaram. Izgledalo mi je, i još uvek mi izgleda, da je moj otac bio čovek sa zavidnom sposobnošću da se od sebe "odmakne", da svoje stavove i delo racionalno objasni i analizira. Šta je želeo da kaže, on je za života iskazao...", napisao je u uvodu knjige Jovan Popović.
politika.rs
Sre 5 Sep - 8:05
