Monografija o Mići Popoviću u pariskim knjižarama
Iz studije Milice Živadinović, Francuzi će saznati da je našem slikaru zabraljena
izložba 1974, da mu je „Politikina" nagrada uručena osamnaest godina kasnije
nakon što ju je dobio, da je režirao filmove, pisao putopise.
[You must be registered and logged in to see this image.]Mića Popović, 1951 (Foto Iz monografije „Mića Popović”)
Posle deset godina bavljenja slikarskim opusom Miodraga Miće Popovića (1923–1996), Milica Živadinović je nedavno odbranila doktorat na Univerzitetu Pariz 8, a pohvale članova komisije omogućile su da dobije podršku francuskog Instituta za knjigu za objavljivanje ove monografije.
Izdavač knjige na francuskom jeziku je „Laž dom” iz Lozane, a na srpskom će se pojaviti u septembru kod beogradskog „Orion arta”.
– Francuzi su zainteresovani za umetnost, a poznavaoci znaju da naši
umetnici mogu da im prirede „posebno iznenađenje”. Moj mentor, profesor Paskal Bonafu, pokazao je veliko interesovanje za Miću Popovića i njegov„Autoportret s maskom” iz 1947. godine uvrstio je u izložbu „Ja! Autoportret u 20. veku”, čiji je bio kustos, a koja je predstavljena u Luksemburškom muzeju i, potom, u galeriji „Ufici” u Firenci. U svojoj knjizi „Autoportret u 20. veku”reprodukovao je sliku „Urbanizam”, intrigantan autoportret Miće Popovića
koji je okrenuo leđa posmatraču. U kratkom roku moja monografija je već našla kupce u poznatim knjižarama, kao što je „La Hune” u Parizu – kaže slikarka Milica Živadinović, koja je 2001. diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Versaju. U Kulturnom centru Srbije u Parizu bila je asistent za likovne programe od 2002. do juna 2014, a od pre mesec dana radi za belgijski
Kulturni centar Valonija – Brisel u Parizu. Milica Živadinović podseća nas na Zadarsku grupu i Popovićeve studentske
dane, kada je, u dogovoru s profesorom Ivanom Tabakovićem, s kolegama otišao u Zadar kako bi slikali „po prirodi”, daleko od pritiska vlasti koje su u to vreme zahtevale da umetnici poštuju principe socrealizma. Po povratku u Beograd, izbačeni su s Akademije zbog nediscipline, ali su brzo vraćeni – svi osim Popovića, koji je bio žrtvovan za primer.
– Ne čudi da je izbor pao upravo na njega, zbog pisma u kojem je izneo
razočaranje prema drugovima komunistima koji svoje odnose baziraju na privilegijama hijerarhijskog položaja. Popović je izbačen iz Komunističke partije i osuđen na dve godine zatvora, a posle četiri meseca u zatvoru, oslobođen zahvaljujući Titovoj amnestiji–ističe Milica Živadinović.
Godine 1974. zabranjena mu je izložba pred samo otvaranje, dok je pet godina kasnije druga postavka u medijima osuđena kao „pamflet u slikarstvu”. Žiri je jednoglasno proglasio Miću Popovića za dobitnika „Politikine” nagrade 1971, da bi ubrzo bilo objavljeno da nagrada te godine ipak neće biti dodeljena, i ovo priznanje biće mu uručeno tek 1989. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.]Milica Zivadinovic
Prošao je kroz više faza–pedesetih godina 20. veka nastaju ciklusi „Selo Nepričava” i „Od magle od kostiju”, šezdesetih enformel, a deceniju kasnije figuracija i najznačajniji ciklus „Slikarstvo prizora”. Režirao je i nekolikofilmova u kojima neguje estetiku „crnog talasa”:
– Radnja filma „Čovek iz hrastove šume” iz 1963. smeštena je u doba
okupacije. Autoru je zamereno što nije jasno osudio četništvo i što nije glorifikovao partizane i NOB. Maksim, glavni junak, koga u filmu igra Mija Aleksić, bliži je četnicima, ali je uglavnom usamljen u planini. Ubija ljude i urezuje u stub novi zarez, koji znači jednog komunistu manje. Film nosi ne samo političku, već i mirovnu poruku, što vlasti nisu htele da prihvate i zabranile su film – kaže naša sagovornica.
Široj publici, kako dodaje, verovatno je manje poznato da je 1985. započeo pisanje četiri ilustrovane knjige pod naslovom „Istorija KPJ”. Prvi tom čini ljubavno-špijunski roman „Velika ljubav Anice Huber”, čiji je glavni junak
Josip Broz. Knjiga je umnožena u 30 primeraka, čitala se u potaji i postala jedna od najvećih tajni bibliofila u Beogradu. Objavljena je u izdanju „Triptiha” 1999.
– U romanu, Popović je „Njega” (pošto nije hteo Titu ni ime da izgovori, a u ovoj knjizi čak ni da ga napiše), kroz pisma Anice Huber upućena ljubavniku, predstavio kao hladnokrvnog ubicu. Navodi da Onaj nije ništa drugo do špijun, sa seksualnim ambicijama, koji radi za dve suprotne sile, i to samo da bi udovoljio vlastitim ambicijama...
Pored kamere, slikar je svet video i očima putnika. Putopisni dnevnici, u izdanju „Geopoetike”, opisuju detalje iz Kine, Indije, Tajlanda, Irana, Meksika, Španije, gde piše o likovnoj umetnosti, religiji, politici, istoriji, sportu, saobraćaju.
– U jednom hotelu u Kini, naš slikar primećuje da u jelovniku ima više od 500 jela i da sva ta jela postoje u kuhinji! Navodi da osoblje ne prima napojnice, a ako neki gost ipak ostavi novac, biće mu vraćeno ono što je „slučajno zaboravio”. Zapisao je da kolektivno poštenje u Kini nije policijska posledica, nije čak ni vojnički ili partijski gajena svest, već životni stil – ističe Milica Živadinović.
Beleške pravi i u Americi.
– Platno „Žuti taksi je otišao, mi smo ostali” izražava osećanje
uznemirenosti i nade, klonulosti i poleta u Americi, kao i nedoumicu da li je ovamo trebalo doći ili ne. Slika je dobra. Čak, vrlo dobra! Kao da sam, najzad, pokoravajući se uslovima skučenog prostora, uspeo da napravim „veliku sliku malog formata”.
Iako mu nije bilo dozvoljeno da završi Akademiju, Popović je nastavio da crta i slika. Prvi je posleratni slikar u Beogradu koji je priredio samostalnu izložbu na kojoj je predstavio čak 160 slika i crteža, a zbog uspeha postavke dobija stipendiju naše države i 1951. odlazi u Pariz. Njegovih 5.000 slika nalaze se u privatnim kolekcijama širom sveta, a većideo nasledio je sin Jovan Popović, dramaturg. Pojedine su u Narodnom i Muzeju savremene umetnosti, SANU, Narodnoj biblioteci, zbirci u rodnoj Loznici.
Često zvanično osporavan, nezvanično omiljen od publike, za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1989.
Odlazak u pejzaž– Saznala sam i da je kod mog pradede Radojka Vilimanovića, koji je rodom iz Priličkog Kiseljaka, sela kod Ivanjice, gde je držao hotel „Pariz”, gost bio dečak Mića Popović s roditeljima i bratom. Tu je upoznao slikara Svetolika Lukića s kojim je svako jutro „odlazio u pejzaž” da crtaju i slikaju. Sa svojim ocem, koji je bio učitelj, na sceni u dvorištu hotela Mića Popović je praviopozorišne predstave za decu.
Mirjana Sretenovicobjavljeno: 14.08.2014politika.rs 
Pon 15 Okt - 16:25
