ИНТЕРВЈУ ПРОФИЛ: ИВАН ИВАНОВИЋ КЊИЖЕВНИК "НИСАМ ЖИВЕО ОД ЛИТЕРАТУРЕ, АЛИ САМ ЖИВЕО У ЛИТЕРАТУРИ"

Иван Ивановић српски савремени писац ушао је у литературу давне 1925 године романом "Црвени краљ" којег је  комунистичка власт забранила као морално и политички неподобно за васпитање омладине.Роман је први пут објављен у приватном власниству након чега почиње велико интересовање за њега.Забрањен је одлуком Окружног суда у Панчеву и Врховног суда Војводине неколико година касније.
 
"Црвени краљ"представљао је прекретницу у каријери овог познатог књижевника због кога је отпуштен са посла где је радио 10 година као професор,а бива осуђен и на две године робије.
У то време изгубити посао је била трајна забрана јавног наступања.Ја сам једино то знао да радим,али након тога професор покушавао нисам да будем више.Опробао сам се као новинар и писао сам за "Дугу" те новине су тада биле изузетно популарне, али нисам могао да се запослим зато што увек стоји та баријера.Прво отерају нас као неподобне.Тако сам ја прихватио да будем професионални писац.
Роман је оштро критикован од стране комунистичке власти и оцењен је као морално и политички неподобно за васпитање младих.
Књига је била забрањена због критике режима, а то васпитавање омладине је којештарија.Увек се нађе нека формула и онда то сви почну да преписују.Временом се то забетонира.Књига није кварила омладину већ је одсликавала реалан живот.Сви наши писци у то време су критиковани.
Књижевну каријеру започео је у Отпору 1968 године, првој години отпора комуниста као свршени студент.
Свим срцем сам подржавао тај отпор и у њему је и настао "Црвени крањ".Мислио сам како да им кажем све на што мање простора ,али да тај систем покажем изнутра.Та 1968 је заправо била борба против тајкуна..Студенти су се побунили из различитих разлога за правду у друштву; за различите услове и главна парола је била борба против буржоазије.То што сам ишао на демонстрације је за мене ствар поштења.
У критици Титовог комунизма пронашао је инспирацију за свој роман 70-их година.Основни проблем тада биле су људске слободе , због чега владавину Тита Иван описује као време не слобода.
Само у уметности човек може да изрази себе.Ја сам ту видео могућност да кажем шта мислим.На први поглед то је једна сасвим обична прича о фудбалеру, али заправо то је само једна метафора.Сам назив "Црвени краљ" је једна алузија,зна се у то време  ко је био краљ,Тито.Постоји једна анегдота везана за то.Тито је био просед као и сваки стар човек и одједном му је коса постала црвена и густа, кад прође чешаљ-таласи.Тада у то време сви су говорили о црвеном краљу.
Иван је рођен  1936 године у Нишу у једној  официрској породици где се отац капетан  Божа борио у четничком одреду под вођством Драже Михајловића, а мајка је била учитељица.Детињства скоро да се и не сећа.
Цела та генерација је била веома оптерећена.Ја сам у школу кренуо 1945 у једном послератном периоду и свакако да је све то оставило дубоке последице.Некако у тим малим годинама нисам био свестан те дискриминације која је касније постајала све јача.Могло би се рећи да сам понео тај четнички комплекс и да то нисам хтео.Читава  моја литература би могла да се сведе на трагањем за оцем.Живео сам у једној грађанској породици.Био сам бистро дете и даровит за математику,али у гимназији почињем да се интересујем за књижевност.
Дипломирао је на Филолишком  факултету одсек за Општу књижевност на коме је како каже научио да мисли.Дошавши у ситуацију да бира између науке и уметности определио се за уметност.Читајући само светске писце формирао је свој карактер.
Светска књижевност била је ненадокнадива у смислу што сам ту научио отпор; не припадање и империјализам.Научио сам да мислим светски.Врло радо с тога цитирам једног Лесковчанина , мали  афоризам али перфектан каже" На малецку столицу седи  у големо небо гледа".То је врхунац сазнања.
У време објављивања романа "Црвени краљ" Иван је имао подршку од Бранка Ћопића;Десанке Максимовић;Борислава Пекића;Драгослава Михајловића и многих других писаца из наше земље и инострнства.
Данас нико никог не подржава  али, онда је међу самим комунистима постојала нека струја која се залагала за слободе и онда је тај случај долазио у центар збивања.Ја сам свакако претрпео велику штету,али  је то од мене направило нешто.Тада је постојало једно принципијално питање да ли човек треба да иде у затвор зато што је написао роман ?Онда је то лево крило настојало не толико да мене спаси колико је био важан принцип.
Овај познати писац сматра да још увек трпи последице иако је прошло много година од објављивања романа, али упркос томе каже да му негативне последице нису битне и да кад се створи једно дело оно није само наше већ и туђе .
Једна од последица је та што не могу да добијем пензију , не дају комунисти.Али оно што је најгоре је разочарење.Сви идеали кад падну у воду.Највећи пораз ми је што од тих студентских идеала из 68 није остало ништа.Како сам живео тада живећу и сада.Можда је у историји то заиста није било тако.Сви идеали у крајњој линији заврше на неком ђубришту историје.Али свака нова идеја покрене напред.
Поред успешне књижевне каријере Иван је био и политички активан.До 2000 године је био члан Демократске странке , а 90их је учествовао у протестима против Милошевића.О политичкој ситуацији у то време каже:
Демократска опозиција је изневерила све наде.Има један дивни стих Бранислава Миљковића који каже :" Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи  певали о њој "Велики број људи се тада разочарао.Грађанско сруштво је очекивало неку промену, али до те промене није дошло.Држава се данас стабилизовала , нешто функционише , али промене нема.
Ако треба да дефинише шта је радио у животу то је да се цео живот борио за људска права, најпре своја а затим и туђа.За њега људко право је највеће право које постоји.
Људско право је универзална ствар.Побуна из 2000 је пропала управо зато што смо се вратили у вулгарни капитализам.Новац је постао све, а то квари оно људско у човеку.Последњих година сам се бавио Дреинцем.То је једна бунтовна фигура.Он је песник крвавих истина и људских права.Ја би управо то хтео да будем,нема лажи, апсолутно без лажи.
Посебно задовољство му представља писање и веома је поносан на своју литературу.Сматра да није битно чак ни кад немаш успеха ако осећаш задовољство.
Уметност изграђује човека.Узмимо на пример калуђере, ми мислимо да су њихови зивоти изгубљени, а они мисле да су наши животи безначајни зато што су они ближи Богу.Бавњеље уметношћу је нека врста религије.Човек живи у томе.Ако осећаш задовољство то је изнад свега.
Након успона и падова Иван данас у својој 74 години још увек пише, иако се пензионисао 2004 након рада на месту помоћника министра културе. У плану му је објављивљње још неке књиге.
Писац никада не иде у пензију.Ја сам написао један оман зове се "Портрет уметника у старости"и мислио сам да ставим тачку на то,али не да живот.Та страница не може никад да се затвори и мени је јасно да морам да пишем до последњег даха.Велике непознанице су шта је то књижевно дело?Књижевност је коментар живота.Живот стално пружа изазове.То је једна велика борба.Сваки писац има своју дефиницију књижевности.Ја сам наближи реализму као рецимо Виктор Иго.

Ovo je vrlo zanimljiv interviju....

Godine 1934, Herbert Džordž Vels je došao u Moskvu da se sastane sa sovjetskim piscima zainteresovanim da se priključe Međunarodnom PEN klubu, na čijem je čelu u to vreme bio on.
Dok je boravio tamo, Staljin mu dao intervju. Njegovo popustljivo držanje kritikovali su Džon Mejnard Kejns i Džordž Bernard Šo, između ostalih, u New Statesmanu. Intervju je prvobitno objavljen kao specijalni dodatak New Statesmana 27. oktobra 1934.
Vels: Veoma sam vam zahvalan, g. Staljin, što ste pristali da se sretnemo. Ja sam nedavno boravio u Sjedinjenim Američkim Državama. Dugo sam razgovarao sa predsednikom Ruzveltom i pokušao da utvrdim njegove osnovne ideje. Sada sam došao kod vas da vas pitam šta radite da promenite svet…
Staljin: Ne mnogo.
Vels: Ja putujem po svetu kao običan čovek i kao običan čovek posmatram šta se oko mene zbiva.
Staljin: Važna javna ličnost poput vas ne može biti „običan čovek“. Naravno, samo će istorija pokazati koliko je neka ličnost značajna; u svakom slučaju, vi ne gledate na svet kao „običan čovek“.
Vels: Ne glumim skromnost. Hoću da kažem da pokušavam da sagledam svet očima običnog čoveka, a ne stranačkog političara ili odgovornog rukovodioca. Poseta Sjedinjenim Državama me je intelektualno uzbudila. Stari finansijski svet se ruši, ekonomski život zemlje se postavlja na nove osnove.
Lenjin je rekao: „Moramo naučiti da poslujemo“, naučiti od kapitalista. Danas kapitalisti moraju da uče od vas, da shvate duh socijalizma. Čini mi se da je u Sjedinjenim Državama u toku duboka reorganizacija, osnivanje planske, odnosno socijalističke privrede. Vi i Ruzvelt ste krenuli sa različitih polaznih tačaka. Ali zar ne postoji bliskost ideja, srodnost ideja između Moskve i Vašingtona?
U Vašingtonu me je zaintrigiralo isto ono što vidim i kod vas: otvaraju se kancelarije, stvaraju se nova regulatorna tela, organizuje se preko potrebna državna služba. Njihova je potreba, kao i vaša, direktivna sposobnost.
Staljin: SAD imaju drugačiji cilj od onoga što mi nastojimo da ostvarimo u SSSR-u. Cilj kojem Amerikanci teže nastao je iz ekonomskih nevolja, iz ekonomske krize. Amerikanci žele da se oslobode krize na osnovu privatne kapitalističke aktivnosti, bez promene ekonomske baze. Pokušavaju da ograniče štetu, gubitke prouzrokovane postojećim ekonomskim sistemom.
Ovde je međutim, kao što znate, umesto stare ekonomske baze stvorena sasvim drugačija, nova ekonomska baza. Čak i da Amerikanci koje pominjente delimično postignu svoj cilj, odnosno smanje gubitke na minimum, neće uništiti klicu anarhije koja je ugrađena u postojeći kapitalistički sistem. Oni čuvaju ekonomski sistem koji neminovno vodi, jer drugačije ne može, do anarhije u proizvodnji. Tako da će to biti, u najboljem slučaju, ne reorganizacija društva, ne ukidanje starog društvenog sistema koji podstiče anarhiju i krize, već ograničavanje nekih njegovih ekscesa. Možda ovi Amerikanci subjektivno misle da reorganizuju društvo, ali objektivno, oni čuvaju postojeću bazu društva. Iz tog razloga, objektivno neće biti nikakve reorganizacije društva.
Niti će tamo biti uvedena planska privreda. Šta je planska privreda? Koje su neke od njenih karakteristika? Planska privreda pokušava da ukine nezaposlenost. Hajde da zamislimo da je moguće, uz očuvanje kapitalističkog sistema, smanjiti nezaposlenost na određeni minimum. Ali nijedan kapitalista sigurno nikada ne bi pristao na potpuno ukidanje nezaposlenosti, na ukidanje rezervne armije nezaposlenih čija je uloga da vrši pritisak na tržište rada, kako bi se obezbedio dotok jeftine radne snage. Nikad kapitalistu nećete naterati da sebi nanese štetu i pristane na nižu stopu profita zarad zadovoljavanja potreba ljudi.
Bez oslobađanja od kapitalista, bez ukidanja principa privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, nemoguće je stvoriti plansku privredu.
Vels: Slažem se sa velikim delom toga što ste rekli. Ali želim da naglasim poentu da ukoliko država u celini usvoji princip planske privrede, ukoliko postepeno, korak po korak, počne dosledno da primenjuje ovaj princip, finansijska oligarhija će na kraju biti ukinuta i socijalizam, u anglosaksonskom smislu, će se ostvariti.
Uticaj Ruzveltovog „nju dila“ je vrlo velik, i po mom mišljenju to su socijalističke ideje. Čini mi se da bi, umesto što naglašavamo antagonizam između dva sveta, u današnjim okolnostima trebalo da težimo uspostavljanju zajedničkog jezika svih konstruktivnih snaga.

Staljin: Kada govorim o nemogućnosti ostvarivanja principa planske privrede uz očuvanje ekonomske baze kapitalizma, ni najmanje ne želim da umanjim Ruzveltove izvanredne lične kvalitete, njegovu preduzimljivost, hrabrost i odlučnost. Ruzvelt se nesumnjivo izdvaja kao jedna od najjačih ličnosti među vođama savremenog kapitalističkog sveta. Zato bih još jednom da istaknem da moje uverenje, kako je planska privreda neostvariva u kapitalističkim uslovima, ne znači da sumnjam u lične sposobnosti, talenat i hrabrost predsednika Ruzvelta.
Ali ako su okolnosti nepovoljne, ni najtalentovaniji vođa ne može da postigne cilj o kojem govorite. Teoretski, naravno, mogućnost postepenog napredovanja, korak po korak, u kapitalističkim uslovima, ka cilju koji vi nazivate socijalizmom u anglosaksonskom smislu reči, nije isključena. Ali kakav će to „socijalizam“ biti? U najboljem slučaju, donekle će ukrotiti najneobuzdanije pojedinačne predstavnike kapitalističkog profita, biće to u određenoj meri jačanje primene principa regulacije u nacionalnoj ekonomiji. To je sve vrlo dobro.
Ali čim Ruzvelt, ili bilo koji drugi vođa savremenog buržoaskog sveta krene da preduzima nešto ozbiljno protiv osnova kapitalizma, neizbežno će doživeti potpuni poraz. Banke, industrija, velika preduzeća, velike farme, nisu u Ruzveltovim rukama. Sve je to u privatnom vlasništvu. Železnica, trgovačka flota, sve to pripada privatnim vlasnicima. I na kraju, armija kvalifikovanih radnika, inženjera, tehničara – ni ona nije pod Ruzveltovom komandom, već pod komandom privatnih vlasnika – svi oni rade za privatne vlasnike.
Ne smemo zaboraviti funkcije države u buržoaskom svetu. Država je institucija koja organizuje odbranu zemlje, organizuje održavanje „reda“, ona je aparat za prikupljanje poreza. Kapitalistička država ne bavi se mnogo privredom u užem smislu, ona nije u rukama države. Naprotiv, država je u rukama kapitalističke privrede. Zato se bojim da i pored svih svojih sposobnosti Ruzvelt neće postići cilj o kome vi govorite, ukoliko je to zaista njegov cilj. Možda će kroz nekoliko generacija biti moguće približiti se ovom cilju, ali lično mislim da čak ni to nije mnogo verovatno.
Vels: Možda ja više verujem u ekonomsko tumačenju politike nego vi. Ogromne sile koje se bore za bolju organizaciju, za bolje funkcionisanje zajednice, to jest za socijalizam, probuđene su izumima i modernom naukom. Organizacija i regulacija individualnog angažmana postale su mehaničke nužnosti, bez obzira na društvene teorije. Ako počnemo od državne kontrole banaka pa zatim pređemo na kontrolu teške industrije, industrije uopšte, trgovine itd, takva sveobuhvatna kontrola biće ekvivalentna državnom vlasništvu nad svim granama nacionalne privrede.
Socijalizam i individualizam nisu kontrastirani kao crno i belo. Postoje mnoge međufaze između njih. Postoji individualizam koji se graniči sa banditizmom, a postoji i disciplina i organizacija koje su ekvivalent socijalizma. Uvođenje planske privrede u velikoj meri zavisi od organizatora privrede, od kvalifikovane tehničke inteligencije koja se, korak po korak, može prevesti u socijalističke principe organizovanja. I to je najvažnija stvar, jer organizovanje dolazi pre socijalizma. To je važna činjenica. Bez organizacije socijalistička ideja je samo ideja.
Staljin: Ne postoji, niti bi trebalo da postoji, nepomirljiva razlika između pojedinca i kolektiva, između interesa pojedinca i interesa kolektiva. Ne bi trebalo da postoji takva razlika, jer kolektivizam, socijalizam, ne negira već kombinuje pojedinačne interese sa interesima kolektiva. Socijalizam ne može da se izdvoji od pojedinačnih interesa.
Jedino socijalističko društvo može najpotpunije zadovoljiti ove lične interese. Štaviše, samo socijalističko društvo može čvrsto zaštititi interese pojedinca.
U tom smislu ne postoji nepomirljiv kontrast između individualizma i socijalizma. Ali, možemo li da negiramo razliku između klasa, između vlasničke klase, kapitalističke klase, i trudbeničke klase, proleterske klase? S jedne strane imamo vlasničku klasu koja poseduje banke, fabrike, rudnike, transport, plantaže u kolonijama. Ovi ljudi ne vide ništa izvan sopstvenog interesa, svoje težnje za profitom. Oni ne podležu volji kolektiva već nastoje da potčine kolektiv svojoj volji. Sa druge strane imamo klasu siromašnih, eksploatisanu klasu, koja ne poseduje ni fabrike ni radnje, ni banke, koja je primorana da živi od prodaje svoje radne snage kapitalistima i koja nema priliku da zadovolji svoje najelementarnije potrebe.
Kako se takvi suprotni interesi i težnje mogu pomiriti? Koliko je meni poznato, Ruzvelt nije uspeo da pronađe način da pomiri ove interese. A to je i nemoguće, kao što je pokazalo iskustvo. Uzgred, vi poznajete situaciju u SAD bolje nego ja, jer ja nikada nisam bio tamo i pratim američke odnose uglavnom iz literature. Ali imam nekog iskustva u borbi za socijalizam, i to iskustvo mi govori da ako Ruzvelt zaista pokuša da zadovolji interese proleterske klase na račun kapitalističke klase, ovi će postaviti drugog predsednika umesto njega. Kapitalisti će reći: predsednici dolaze i prolaze, ali mi ostajemo; ako ovaj predsednik ne štiti naše interese, naći ćemo drugog.

Čime predsednik može da se suprotstavi volji kapitalističke klase?
Vels: Ne slažem se sa ovom pojednostavljenom klasifikacijom čovečanstva na siromašne i bogate. Naravno da postoji kategorija ljudi koji samo idu za profitom. Ali zar se ti ljudi ne doživljavaju kao smetnja na zapadu isto koliko i ovde? Zar na zapadu nema mnogih kojima profit nije konačni cilj, koji imaju izvesno bogatstvo, koji žele da ulože i steknu profit od tog ulaganja, ali koji to ne gledaju kao glavni cilj? Po mom mišljenju postoji velika klasa ljudi koji priznaju da je današnji sistem neodrživ i kojima je namenjena velika uloga u budućem kapitalističkom društvu.
U poslednjih nekoliko godina dosta sam se bavio i razmišljao o potrebi vođenja propagande u korist socijalizma i kosmopolitizma među širokim krugovima inženjera, pilota, vojnih stručnjaka, itd. Besmisleno je prilaziti ovim krugovima dvostranom propagandom klasnog rata. Ovi ljudi razumeju stanje u svetu. Oni razumeju da se radi o potpunoj pometnji, ali vaš jednostavni antagonizam klasnog rata smatraju besmislenim.
Staljin: Ne slažete se pojednostavljenom klasifikacijom na bogate i siromašne. Naravno da postoji srednji sloj, postoji tehnička inteligencija koju ste pomenuli, među kojom ima veoma dobrih i čestitih ljudi. Među njima ima i nepošteni i pokvarenih ljudi, među njima ima svakakvih ljudi. Ali iznad svega, čovečanstvo se deli na bogate i siromašne, na posednike i eksploatisane – a izuzeti sebe iz ove osnovne podele antagonizma između siromašnih i bogatih znači izuzeti se iz jedne fundamentalne činjenice.
Ja ne poričem postojanje srednjih slojeva, koji se svrstavaju uz jednu ili drugu suprotstavljenu klasu, ili zauzimaju neutralan ili poluneutralan stav u ovoj borbi. Ali, ponavljam, izuzeti sebe iz ove osnovne podele društva i fundamentalne borbe dveju glavnih klasa znači ignorisati činjenice. Borba traje i trajaće. A ishod će odrediti proleterska klasa – radnička klasa.
Vels: Ali zar nema mnogo ljudi koji nisu siromašni ali koji rade, i to produktivno?
Staljin: Naravno, postoje mali zemljoposednici, zanatlije, mali trgovci, ali o sudbini zemlje ne odlučuju ovi ljudi, već radničke mase, koje proizvode sve ono što je društvu neophodno.
Vels: Ali ima raznih kapitalista. Postoje kapitalisti koji misle samo na profit, na bogaćenje; ali ima i onih koji su spremni da se žrtvuju. Uzmimo, na primer, starog [Džej Pi] Morgana. On je mislio samo na profit, bio je društveni parazit, jednostavno rečeno, samo je akumulirao bogatstvo. Ali pogledajmo [Džona D] Rokfelera. On je sjajan organizator, dao je primer kako organizovati isporuku nafte koji treba slediti.
Ili uzmimo [Henrija] Forda. Naravno, Ford je sebičan. Ali nije li on strastveni organizator racionalisane proizvodnje od koga vredi učiti? Želim da istaknem činjenicu da se u zemljama engleskog govornog područja u poslednje vreme stav prema SSSR-u menja. Razlozi su pre svega položaj Japana i događaji u Nemačkoj. Ali postoje i drugi razlozi osim onih koji proizlaze iz međunarodne politike.
Postoji i dublji razlog, a to je da mnogi ljudi prepoznaju činjenicu da se sistem zasnovan na privatnom profitu ruši. U takvim okolnostima, čini mi se da ne smemo isticati antagonizam između dva sveta, već treba da težimo kombinovanju svih konstruktivnih pokreta, svih konstruktivnih snaga u jednu liniju, koliko god je moguće. Čini mi se da je moja linija više leva nego vaša, g.
Staljin. Mislim da je stari sistem bliži kraju nego što vi mislite. Kada govorim o kapitalistima koji teže isključivo profitu, isključivo bogaćenju, ne želim da kažem da su to najbezvredniji ljudi koji nisu sposobni ni za šta drugo. Mnogi od njih nesumnjivo imaju veliki organizacioni talenat, koji ni slučajno ne dovodim u pitanje. Mi Sovjeti mnogo učimo od kapitalista. I Morgan, koga vi tako nepovoljno ocenjujete, bio je nesumnjivo dobar, sposoban organizator. Ali ako mislite na ljude spremne da rekonstruišu svet, naravno, nećete ih pronaći u redovima onih koji verno služe profitnom cilju. Mi i oni stojimo na suprotnim stranama.
Pomenuli ste Forda. Naravno, on je sposoban proizvodni organizator. Ali zar vam nije poznat njegov stav prema radničkoj klasi? Zar ne znate koliko je radnika izbacio na ulicu? Kapitalista je vezan za profit i nikakva ga sila od njega ne može otrgnuti. Kapitalizam će biti ukinut, ali ga neće ukinuti „organizatori“ proizvodnje ili tehnička inteligencija, nego radnička klasa, jer pomenuti slojevi ne igraju nezavisnu ulogu. Inženjer, organizator proizvodnje ne radi onako kako bi hteo, nego kako mu se kaže, tako da služi interesima svojih poslodavaca. Naravno, ima izuzetaka, ima ljudi iz tog sloja koji su se otreznili od pijanstva kapitalizma. Tehnička inteligencija može, pod određenim uslovima, da napravi čuda i pruži veliki doprinos čovečanstvu. Ali može i da napravi veliku štetu.
Mi Sovjeti imamo dosta iskustva sa tehničkom inteligencijom. Posle Oktobarske revolucije, jedan deo tehničke inteligencije odbio je da učestvuje u izgradnji novog društva; oni su se usprotivili ovoj izgradnji i sabotirali je. Uradili smo sve što smo mogli da uvedemo tehničku inteligenciju u ovaj posao izgradnje, pokušali smo na sve moguće načine. Dosta je vremena trebalo da naša tehnička inteligencija odluči da aktivno pomogne novom sistemu. Danas je najbolji deo ove tehničke inteligencije u prvim redovima graditelja socijalističkog društva. Sa ovakvim iskustvom, ni slučajno ne potcenjujemo ni dobre ni loše strane tehničke inteligencije, jer znamo da s jedne strane ona može da napravi štetu, dok s druge strane može da napravi „čuda“.
Naravno, sve bi bilo drugačije kad bi se čitava tehnička inteligencija mogla jednim potezom duhovno odvojiti od kapitalističkog sveta. Ali to je utopija. Da li bi se mnogi iz redova tehničke inteligencije usudili da se odvoje od buržoaskog sveta i prionu na posao rekonstrukcije društva? Da li mislite da ima mnogo takvih ljudi, recimo, u Engleskoj ili Francuskoj? Nema. Malo je onih koji bi bili spremni da se odvoje od svojih poslodavaca i počnu da rekonstruišu svet.
Pored toga, možemo li zanemariti činjenicu da je za promenu sveta neophodno imati političku vlast? Čini mi se, gospodine Vels, da mnogo potcenjujete pitanje političke vlasti, da vam ona uopšte nije u vidokrugu.
Šta mogu da učine ljudi, čak i oni sa najboljim mogućim namerama, ako nisu u stanju da pokrenu pitanje preuzimanja vlasti? U najboljem slučaju mogu da pomognu klasi koja preuzima vlast, ali ne mogu sami da promene svet. To može da učini samo velika klasa koja će zauzeti mesto kapitalističke klase i postati suvereni gospodar poput ove pre nje. Ta klasa je radnička klasa. Naravno, pomoć tehničke inteligencije se mora prihvatiti, a njoj se zauzvrat mora pomoći. Ali ne sme se misliti da tehnička inteligencija može da odigra nezavisnu istorijsku ulogu.
Transformacija sveta je veliki, komplikovan i bolan proces. Za takav zadatak je potrebna velika klasa. Na duga putovanja idu veliki brodovi.

Vels: Da, ali za duga putovanja potrebni su kapetan i navigator.
Staljin: To je tačno, ali prvenstveno je potreban veliki brod. Šta je moreplovac bez broda? Besposlen čovek.
Vels: Veliki brod je čovečanstvo, a ne jedna klasa.
Staljin: Vi, gospodine Vels, očigledno polazite od pretpostavke da su svi ljudi dobri. Ja, međutim, ne gubim iz vida da ima mnogo pokvarenih ljudi. Ja ne verujem u dobrotu buržoazije.
Vels: Sećam se situacije sa tehničkom inteligencijom od pre nekoliko decenija. U to vreme je tehnička inteligencija bila brojčano mala, ali bilo je mnogo posla i svaki inženjer, tehničar i intelektualac našao je svoju priliku. Zato je tehnička inteligencija bila najmanje revolucionarna klasa. Sada, međutim, postoji preobilje tehničkih intelektualaca i njihov mentalitet se znatno izmenio. Kvalifikovan čovek koji ranije nikada ne bi slušao revolucionarne priče, sada je za njih vrlo zainteresovan.
Nedavno sam prisustvovao večeri Kraljevskog društva – to je naše čuveno englesko naučno društvo. Govor predsednika bio je posvećen socijalnom planiranju i naučnoj kontroli. Pre trideset godina, oni ne bi hteli ni da čuju to što im danas govorim. Danas, čovek na čelu Kraljevskog društva ima revolucionarne stavove i insistira na naučnoj reorganizaciji ljudskog društva. Vaša propaganda klasnog rata nije držala korak sa ovim činjenicama. Mentalitet se menja.
Staljin: Da, znam to, i to se može objasniti činjenicom da je kapitalističko društvo sada u ćorsokaku. Kapitalisti traže, ali ne mogu da pronađu izlaz iz tog ćorsokaka koji neće povrediti dostojanstvo ove klase, koji će biti u skladu s njenim interesima. Mogli bi da, u izvesnoj meri, ispuze na kolenima, ali ne mogu da pronađu izlaz koji bi im omogućio da iz nje izađu podignute glave, izlaz koji ne bi suštinski uzdrmao interese kapitalizma.
To naravno razumeju široki krugovi tehničke inteligencije. Veliki deo ove inteligencije počinje da prepoznaje zajedničke crte svojih interesa sa interesima klase koja je u stanju da pokaže put iz ćorsokaka.
Vels: Ako neko zna nešto o revolucijama onda ste to vi, g Staljin, sa praktične strane. Da li mase ikada ustaju? Nije li poznata činjenica da svaku revoluciju podiže manjina?
Staljin: Da bi došlo do revolucije potrebna je predvodnička revolucionarna manjina, ali i najtalentovanijija, najvernija i najenergičnija manjina bila bi bespomoćna kad ne bi mogla da se osloni makar na pasivnu podršku miliona.
Vels: Makar na pasivnu? Možda podsvesnu?
Staljin: Delimično i poluinstinkivnu i polusvesnu, ali bez podrške miliona i najbolja manjina je nemoćna.
Vels: Gledam komunističku propagandu na zapadu, i čini mi se da u današnjim uslovima ova propaganda zvuči vrlo staromodno, jer u pitanju je ustanička propaganda.
Propaganda za nasilno rušenje društvenog sistema je u redu kada je usmerena protiv tiranije. Ali u savremenim uslovima, kada sistem svakako propada, trebalo bi staviti akcenat na efikasnost, umešnost, produktivnost, ne na pobunu.
Čini mi se da je ustanički ton zastareo. Komunistička propaganda na zapadu nanosi štetu konstruktivno orijentisanim ljudima.
Staljin: Naravno da se stari sistem ruši, raspada. To je tačno. Ali takođe je tačno da se čine novi napori drugim metodama, svim sredstvima, da se ovaj umirući sistem zaštiti i spasi. Vi izvlačite pogrešan zaključak iz pravilnog postulata. U pravu ste kada tvrdite da se stari sistem raspada. Ali grešite ako mislite da se ruši sam od sebe. Ne, zamena jednog društvenog sistema drugim predstavlja komplikovan i dugotrajan revolucionarni proces. To nije prosto spontani proces, nego borba: to je proces povezan sa sukobom klasa.
Kapitalizam truli, ali ne smemo ga porediti sa drvetom koje je toliko istrulelo da će samo od sebe pasti na zemlju. Ne, revolucija – zamena jednog društvenog sistema drugim – oduvek je bila borba, bolna i okrutna borba, borba na život i smrt. I svaki put kad su ljudi novog sveta došli na vlast morali su da se brane od pokušaja starog sveta da silom obnovi staru vlast; ovi ljudi novog sveta uvek su morali da budu na oprezu, uvek su morali da budu spremni da odbiju napade starog sveta na novi sistem.
Da, u pravu ste kada kažete da se stari društveni sistem raspada, ali ne raspada se sam od sebe. Pogledajte, na primer, fašizam. Fašizam je reakcionarna sila koja pokušava da sačuva stari sistem putem nasilja. Šta da radite sa fašistima? Da raspravljate sa njima? Da pokušate da ih ubedite? To na njih uopšte neće delovati. Komunisti ni najmanje ne idealizuju nasilne metoda. Ali oni, komunisti, ne dozvoljavaju da budu zatečeni, ne mogu da računaju da će se stari svet dobrovoljno povući sa scene, vide da se stari sistem nasilno brani. Zato komunisti poručuju radničkoj klasi: na nasilje odgovarajte nasiljem, učinite sve što možete da sprečite da se stari umirući poredak sruči na vas, ne dozvolite da vam stavi okove na ruke, na ruke kojima ćete rušiti stari sistem.
Kao što vidite, komunisti smatraju da zamena jednog društvenog drugim nije spontan i miran proces, već komplikovan, dug i nasilan procesa. Komunisti ne mogu da ignorišu činjenice.
Vels: Ali pogledajte šta se sada dešava u kapitalističkom svetu. Rušenje nije jednostavno, dolazi do izliva reakcionarnog nasilja koje se degeneriše u banditstvo. Meni se čini kada je u pitanju sukob sa reakcionarnim i neinteligentnim nasiljem, socijalisti se mogu pozvati na zakon, i umesto da policiju vide kao neprijatelja treba da je podrže u borbi protiv reakcionara. Mislim da je besmisleno služiti se metodama starog ustaničkog socijalizma.
Staljin: Komunisti se oslanjaju na bogato istorijsko iskustvo koje nas uči da prevaziđene klase ne napuštaju istorijsku pozornicu dobrovoljno.
Setimo se istorije Engleske u 17. veku. Zar nisu mnogi govorili da se stari društveni sistem raspada? Ali zar ipak nije bio neophodan jedan Kromvel da ga uguši silom?
Vels: Kromvel je postupao na osnovu ustava i u ime ustavnog poretka.
Staljin: U ime ustava je pribegao nasilju, odsekao kralju glavu, raspustio parlament, pohapsio i pobio druge!
Ili uzmimo primer iz naše istorije. Zar nije dugo bilo jasno da se carski sistem raspada, da se ruši? Ali koliko krvi je morao biti proliveno da bi se srušio?
A šta je sa Oktobarskom revolucijom? Zar nisu mnogi znali da jedino mi, boljševici, ukazujemo na jedini pravi put? Zar nije bilo jasno da se ruski kapitalizam raspao? Ali vi znate koliko je snažan bio otpor, koliko je krvi moralo da se prolije da bi se Oktobarska revolucija odbranila od svih njenih neprijatelja.
Ili pogledajmo Francusku krajem 18. veka. Mnogo pre 1789. mnogima je bilo jasno koliko je trula kraljevska vlast, feudalni sistem. Ali narodni ustanak, sukob klasa, nije se mogao izbeći. Zašto? Zato što su klase koje moraju da siđu sa istorijske pozornice poslednje koje shvataju da je njihova uloga je završena. Nemoguće ih je u to ubediti. Oni misle da se pukotine na raspadnutim zidovima starog poretka mogu popraviti i spasiti.
Zato umiruće klase posežu za oružjem i pribegavaju svim sredstvima da sačuvaju svoj vladajući položaj.

Intervju: Filip David, književnik
 
Važna je magija priče
 
Beogradska izdavačka kuća "Laguna" objavila je novi roman Filipa Davida. "San o ljubavi i smrti" zapravo je knjiga sačinjena od dva romana koje poznati književnik Filip David (Kragujevac, 1940) objavljuje nakon dvanaestogodišnje "romaneskne" pauze. Pre ovog romana objavio je kultno delo "Hodošasnici neba i zemlje", zatim tri zbirke pripovedaka: "Bunar u tamnoj šumi", "Zapisi o stvarnom i nestvarnom", "Princ vatre", te knjige eseja "Fragmenti iz mračnih vremena", "Jesmo li čudovišta" i "Svetovi u haosu", a zajedno sa književnikom Mirkom Kovačem objavio je i "Knjigu pisama 1992-1995". Filip David, specijalno za Plastelin i "Feral", govori o svom novom romanu, sudbini jedne književne generacije, o daru pisanja i o daru čitanja...
 
Mića Vujičić (Plastelin): Gospodine David, objavili ste novi roman nakon dvanaest godina. "San o ljubavi i smrti" čine dva dela: "Kratak roman o ljubavi" i "Kratak roman o umiranju". Kritičari su zaključili da smo čekali dvanaest godina, ali da se čekanje isplatilo, jer smo dobili dva romana u jednom. Kako Vam se nametnula ovakva, kako piše i na koricama knjige, orginalna forma?
Filip David: - Dva romana koja se na neki način prožimaju, dopunjuju iako se po mnogo čemu i razlikuju, to je od samoga početka, ne pisanja, nego uobličavanja priče, predstavljalo celinu moje zamisli. Ove dve priče udaljene u vremenu, ispričane na različite načine za mene su nerazdvojna celina, eros i tanatos, jedno se sa drugom prožima i dopunjava. U književnosti najvažnija je stvar pronaći "ugao gledanja", onu perspektivu iz koje pišete, "snimate" priču. Nekada to pronađete brže, nekada sporije. Dva kratka romana iz "Sna o ljubavi i smrti" pisana su iz različitih uglova gledanja a njihova tačka dodira ili prožimanja je upravo u izrastanju iz stvarnosti a potom nadilaženju stvarnosti.
 
U prvom delu pratite put mladića Jakova koji luta svetovima živih i mrtvih ne bi li pronašao ženu koja ga je opčinila u snu - jednom od omogućih svetova...
- Uvek se nađem u problemu kada treba da u nekoliko rečenica saopštim sadržaj knjige, da tumačim njena značenja. Zapravo mislim, kako sam već negde napisao, da je značenje u samome pripovedanju. Dakle, važna je magija priče. Sve što mogu reći jeste da su to u nekom literarnom smislu pikarski romani sa elementima fantastike. Andre Žid je tvrdio da pisac ne treba da se bavi objašnjenjem svojih priča jer one možda imaju i više značenja od onih koje on veruje da saopštava. Stvar je kritike, a još više čitalaca da ta značenja otkrivaju. Posebno mi je važan dobar čitalac koji svojom imaginacijom nadrgrađuje i dopisuje knjigu. To je zapravo poseban dar, dar čitanja, kao i dar pisanja, a čitanje može često da pruži i veće zadovoljstvo od samog pisanja.
 
"Kratak roman o umiranju" prati sudbinu Erika Vajsa, dečaka koji je obeležen već po rođenju. Rađa se u banatskom gradiću 1933. godine, dolazi rat, on, autista, završava kao zamorče u čudovišnih istraživanjima doktora Franca, da bi na kraju postao deo svojevrsne dečije bande koja se odmetnula i ratuje za sebe i protiv svih, izgubljena u vremenu i prostoru...
- Ako je prvi roman "Kratak roman o ljubavi" pisan u duhu jidiš književne tradicije sa pozivanjem na Anskoga i braću Singer, utopljen u mistiku hasidskih priča, drugi roman koji spominjete "Kratak roman o umiranju" bliži je savremenosti, istoriji i paraistoriji. U razbijenom ogledalu sudbine jednog autiste otslikava se čitava epoha, od Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj do etničkih ratova naših dana. To je priča o strancu u jednom stranom, tuđem svetu.
 
Ako dozvolite rekao bih da su obe vaše priče čas u stvarnom, čas u nestvarnom svetu. Ali, baš kao što javu projektujete u san i obrnuto, Vi pripovedajući o autističnom dečaku zapravo pripovedate o društvu koje je takvo...
- Naravno, sudbinu pojedinca ne možete odvojiti od sudbine društva, kolektiva. Pripadanje ili nepripadanje obeležavaju svakoga od nas. U "Kratkom romanu o umiranju" ništa nije izmišljeno. Postojala je tajna nemačka organizacija Anenerbe koja se bavila istraživanjima koja su izlazila izvan naučnih okvira. Njeni straživači su pokušavali da prodru u paralelne svetove, da u dubinama mitskog pronađu tajna oružja koja će pomoći da se ovlada čovečanstvom. Nisam izmislio ni te dečije bande koje su imale svoje maloletne harizmatične vođe. Znate, postoje vremena koja su "izašla iz zgloba" a onda se događaju stvari nezamislive u doba mira.
 
Vaši mali vojnici odbegli iz jezivog doma lutaju po svetu i dolaze do jednog manastira. Tu ih, jedan Vaš sporedni junak, paroh Filaret, uči kako da se mole, kako da se krste sa tri prsta, savija im prste, čak prerušen u đavola dolazi do Erika u toku noći?
- Ni to nisam izmislio. Postojala su takva mesta lovaca na ljudske duše. U jedan takav ambijent, u jednu takvu situaciju uklopio sam doživljaj Erika Vajsa. Svuda gde je tražio utočište i spas nailazio je na manipulaciju, nerazumevanje, licemerje. Pretnja nasiljem i osećanje straha i bespomoćnosti pretvaraju njegov život u golemu fantazmagoriju.
 
Priča o Eriku Vajsu završava se na "Brodu ludaka" 1993. godine. Duševni bolesnici opet su sami usred ratnog pakla. Tu se sve završava. Devedesetih...
- To završno poglavlje izraslo je iz filmskog scenarija koji sam pripremao sa Goranom Paskaljevićem. Taj brod ispunjen izbeglicama, vojskama, stradalnicima raznih vrsta, ali i nasilnicima i švercerima slika je opšteg jada, haosa i beznađa. Mislim da je to bio veoma dobar scenario koji, kako to kod nas često biva nije realizovan jer se nije mogao naći finansijer. Pisanju scenarija prethodilo je ozbiljno istraživanje. Išli smo po po mestima gde smo razgovarali sa gubitnicima ovih naših ratova, izbeglicama, dezerterima, očajnicima. Sretali smo ih u narodnim kuhinjama, po domovima, izbegličkim kampovima. Iz mnoštva tih priča nastao je "brod ludaka" na kojem se na kraju svoga životnog puta našao i moj antijunak Erik Vajs.
 
Da li se za Vaš roman "San o ljubavi i smrti" već zainteresovao neki od hrvatskih izdavača?
- Imao sam sreću i zadovoljstvo da posredstvom Mirka Kovača upoznam Seida Serdarevića, izdavača kavih je malo na ovim našim prostorima. Dogovorili smo se da u prvoj polovini 2008. roman objavi u Hrvatskoj. To me raduje koliko zbog dobrog izdavača, toliko i zbog prijatelja u Hrvatskoj.
 
Ukoliko su novine dobro prenele, u jednom od intervjua rekli ste da više ne možete pisati onako kako ste pisali sedamdesetih. To me je podsetilo na onu poznatu anegdotu sa kongresa pisaca kad Finci kaže da se "danas" ne može pisati kao pre dvadeset godina jer voz do Zagreba stiže tri puta brže. Andrić na to odgovara: "Da, ali žena još uvek dete u stomaku nosi devet meseci". Finci ili Andrić?
- Naravno, i Finci i Andrić. Iste su muke prilikom pisanja, isra kolebanja, nedoumice, pobede i porazi. Ali mnogo toga oko nas se promenilo u načinu mišljenja, našem iskustvu. Tragična iskustva bliske prošlosti obeležila su naše živote. Promenio se način na koji govorimo, kako mislimo. Prošli smo komunizam, nacionalističku euforiju, militarizaciju, krvavi raspad nekada zajedničke domovine, dogurali do ivice fašizma, uplovili u period labilne, nestabilne demokratije opterećene takozvanom tranzicijom što u našem prevodu znači korupcijom i pljačkom društvene imovine. Danas umesto jedne partijske države imamo više partijskih država u jednoj, novi populizam, veliku opštu frustraciju zbog izgubljenih ratova. Srbija je na pragu novih sukoba sa većim delom sveta, posvađana sama sa sobom. Sve je drugačije, i zemlja u kojoj živimo i mi sami. Naravno, tako krupne promene itekako utiču na naš način mišljenja, a svakako i na način pisanja, na jezik kojim se izražavamo.
 
Razgovarajući sa Vama primetio sam da vredno pratite aktuelnu - savremenu - prozu koja se piše na exYU prostorima. Koji su to novi hrvatski, crnogorski, srpski... pisci koje rado čitate?
- Pratim koliko to mogu, a to znači ne baš sistematski tek onoliko koliko mi neko dojavi ili pročitam u Feralu, Zarezu, podgorčkim Vijestima, sarajevskim Danima. Već sam hvalio mladu crongorsku prozu i mlade srpske pisce okupljene oko kulturnog dodatka Beton koji izlazu u dnevnom listu Danas. Bosanska literatura kao i film su dosta kvalitetni. Da spomenem samo tako raznorodne pisce kao što su Ivan Lovrenović, Mile Stojić, Dževad Karahasan, Muharem Bazdulj, Šemezdin Mehmedinovic, Nenad Veličković... Nedovoljno znam o najmlađim piscima. Nedavno sam sa velikim zadovoljstvom pročitao "Rutu Tatenbaum" Miljenka Jergovića. Cenim darovitost Igora Štiksa. Upravo čitam dokumentarni roman Daše Drndić "Sonneschein". A svakako jedan od najznačajnijih romana objavljenih poslednjih godina je čudesan roman moga dugogodišnjeg prijatelja Mirka Kovača "Grad u zrcalu" kojim bi se ponosila svaka evropska književnost. Veoma poštujem osobe koje u sebi objedinjuju raznorodne talente kao što su pisci i izdavači Jovan Nikolaidis, Žarko Paić, Nenad Popović i Ivan Čolović. Oni u svojim sredinama čine zadivljujuće napore da uspostave i ojačaju prekinute kulturne veze što je veoma važno za prevazilaženje provincijalizma i za evropsku perspektivu naših kultura.
 
Kako vidite svoj položaj "u svetu" savremene srpske književnosti?
- Nije mi lako da odgovorim. Mnoge su se stvari iskomplikovale. Jednom sam razgovarao sa Kišom o pojmu "jevrejski pisac". Nije mi bilo jasno zašto nije pristajao na to određenje "jevrejski pisac u srpskoj književnosti". On je zapravo shvatao da je to pokušaj da ga određeni krugovi postepeno uklone iz srpske književnosti što se kasnije pokazalo kao sasvim tačno. "Jevrejski pisac" zvuči sumnjivo u sredini u kojoj se podgrejava antisemitizam. Tako je na toj podlozi izrasla i monstruozna optužba koja se pre godinu-dve pojavila i u jednoj knjizi pamfletu a koja je zapravo bila eho čaršijskih priča, kako je Kiš samo daljinski upravljač preko koga su neke tajne sile (verovatno "sionski mudraci") upravljali srpskom kulturom, da je evropski i svetski uspeh postigao zahvaljujući "jevrejskim vezama" itd. Ne mogu da se oslobodim nelagodnog osećanja da se takva vrsta podzemne kampanje nastavlja. Iako sam za svoj prethodni roman "Hodočasnici neba i zemlje" kao i za "San o ljubavi i smrti" dobio odlične kritike uglavnom mlađih kritičara, javili su se i glasovi, istina za sada samo usmeni iz onih sredina koje neguju nacionalni duh u književnosti kako moji romani nisu dovoljno srpski, kako su previše "jevrejski". Šta iz toga proizilazi, zaključite sami. Ima svakako onih koji bi da me uklone iz srpske književnosti, a ja toj književnosti ipak najpre pripadam, ako ni po čemu drugom onda po jeziku kojim pišem,a zatim i po svom ukupnom životnom i književnom iskustvu.
 
Da li se od 5. oktobra do danas u Srbiji promenilo ono što zovemo kulturnim modelom?
- Tragika srpske situacije upravo jeste u tome što se nije promenio "kulturni model", dakle ukupni način mišljenja. Generalno mi smo još uvek tu negde oko devedesetih. Ista ili slična retorika. Uporedite, recimo, ono što je Milošević govorio o Kosovu sa onim što danas govore vodeći srpski političari. Još uvek postoji podela na "patriote " i "izdajnike". Ljudi bliski bivšem režimu drže ključne pozicije u većini medija, u ekonomiji, pa i kulturi. Sve je manje intelektualne opozicije a javno mnjenje je razbijeno i konfuzno. Istovremeno, opasno narastaju nacionalističke grupe i grupice zasnovane na rasističkim ideologijama. To je velika opasnost za unutrašnju stabilnost Srbije u kojoj još uvek živi blizu trideset procenata stanovništva etničkih i drugih manjina.
 
Kako vidite sudbinu Vaše književne generacije?
- U mojoj generaciji su neki od najznačajnijih srpskih modernih pisaca. Kiš i Pekić su otišli prerano ali su ostavili dubok trag. Mirko Kovač živi u Istri. Njihov književni uticaj je i danas nesumnjiv. No, po svojim proevropskim pogledima mi smo generacija čije nade nisu ispunjene, koja je doživela poraz na civilizacijskom planu. Jer ono protiv čega smo bili: duhovna palanka, populizam i primitivizam, ta vrsta malograđanskog i patrijarhalnog mišljenja, uporno opstaje, dominira. Pisci čija imena spominjem bili su, kako neko reče, poslednji dinosaurusi istinske vere u snagu reči i moć književnosti. Meni je puno značilo, sa ljudske i sa književne strane, što sam pripadao toj neformalnoj književnoj grupi, što sam se sa njima družio i od njih učio. A sa Mirkom Kovačem sam ostao do dana današnjeg prijatelj, naši književni, pa ako hoćete i životni pogledi u mnogome se poklapaju. Uostalom o tome smo ostavili svedočanstvo u "Knjizi pisama 1992-1995" čiji je prvi izdavač bio upravo Feral Tribune.
 
Autor: Mića Vujičić

Miroslav Dimitrijevic, knjizevnik: Kruna spisateljskog rada

Krajem prošle godine poznati paraćinski književnik primio visoko priznanje Internacionalne Akademije „Ivo Andrić” za životno delo, a gotovo u isto vreme iz štampe su mu se pojavile dve izuzetne knjige – pesnička zbirka „Zlatno doba” i istoriografska studija ,,Morava i Moravci – planetarni fenomen”
Šta za Vas znači ovo izuzetno ugledno književno priznanje?
– Sa nimbusom jedinog nobelovca, Ivo Andrić je bio i još dugo će ostati jedini srpski, a svetski književni „svetac”, pa zbog toga nagrada koja nosi njegovo ime čini čast svakom književniku, pa naravno i meni. To internacionalno priznanje za životno delo Akademije „Ivo Andrić” iz Beograda, krajem prošle godine, došlo je kao neka vrsta krune mog dosadašnjeg višedecenijskog spisateljskog i istraživačkog rada. Svaka vrlina, a mislim da je književnost visoka vrlina, ne traži više od javnog priznanja i pohvale, pre svega stručne javnosti. U svakom slučaju, zahvalan sam Internacionalnoj Akademiji „Ivo Andrić”, kao i uvaženim članovima žirija.
Kakav je danas položaj pisca u takozvanoj unutrašnjosti ili ti provinciji?
– Sa aspekta ličnog ega, zadovoljan sam ovom nagradom i vrlo počastvovan, dok s druge strane, sa gledišta kolektivnog spisateljskog ega, ostajem pomalo žalostan. Zašto? Prošle, 2013. godine to priznanje poneo sam samo ja, jedini iz tzv. unutrašnjosti Srbije, dakle iz – provincije. Što nije pravedno. Odmah da se razumemo, ne radi se samo o ovoj nagradi, već je slična i možda još drastičnija situacija kod drugih priznanja. Znam da u provincijskoj Srbiji danas žive velikani srpske književnosti, ne samo ravni, već i mnogo bolji od tzv. beogradskih pisaca, ali, nažalost, nepoznati široj javnosti. Srbija je imala i ima genijalne stvaraoce, koji čekaju revalorizaciju, pravedan književni sud. Nama piscima iz provincije priznanja uglavnom stižu posthumno. I to od najrealnijih sudija – od čitalaca, što istorija književnosti nedvosmisleno pokazuje.
Dakle, mi smo „pisci sa lošom adresom”, kako reče Miloš Crnjanski, jer smo provincijalci, a Beograd je pogorđeni centar, glavna surova arena, nadobudna kulturna prestonica… Tu je „sve i svja”. Što, naravno, nije istina. Srpski Balzak – Dobrilo Nenadić je svojevremeno lepo zaključio: „Moram da budem tri puta bolji od njih, da bih im bio tek ravan”. A zašto je to tako, neka odgovor sačeka neku drugu priliku, odnosno intervju. A da „sve što je veliko dolazi iz provincije, pa čak i Sena”, kako je govorio Žak Prever, može da ilustruje i primer naših pomoravskih pisaca, koji su decenijama bili u vrhu mlade jugoslovenske, a danas zrele srpske književnosti (DŽaković, Žikić, Đorđević, Dimitrijević), koji su samo svojim i isključivo spisateljaskim kvalitetima donosili brojne nagrade pomoravskoj i srpskoj kulturi. Pa ipak, i njih su nepravedno zaobilazile mnoge zvučne prestoničke nagrade, jer se oko njih besomučno trve i bore minorniji i lošiji, ali „bolje povezani pisci”. Što se mene tiče, ja sam zahvalan Gospodu što živim baš tamo gde živim, što sam kao endemska biljka koja u drugom arealu ne bi ovaj rod rodila.

O PISCU
Miroslav Dimitrijević (1950. Raševica) je književnik, publicista, novinar, esejist, istoriograf, književni kritičar, antologičar i sakupljač narodnih umotvorina. Objavio je oko 70 dela: pesama, priča, romana, monodrama, satire, monografija, antropogeografskih i istorijskih studija, eseja, beseda, abtologija, narodnih umotvorina i pesama za decu kod najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih izdavača – od beogradskih ,,Prosvete”, ,,Narodne knjige” i edicije ,,Hronika sela” SANU i drugih do kruševačke ,,Bagdale”, kragujevačke ,,Svetlosti” i KZ UKS-a za Pomoravski okrug sa sedištem u Jagodini. Bio je urednik tri izdavačke kuće, a prevođen je na 12 svetskih jezika. Zastupljen je u više desetina antologija, zbornika i panorama poezije i proze u zemlji i inostranstvu. O njegovom stvaralaštvu pisali su najeminentniji srpski i jugoslovenski književnici i kritičari (Milisav Savić, Branislav Petrović, Srba Ignjatović, Milovan Vitezović, Dragomir Brajković, Radomir Andrić, Gojko Đogo, Predrag Marković, Alek Marjano, Duško Trifunović, Saša Hadži Tančić itd. Dobitnik je i velikog broja nagrada i priznanja (Visoko priznanje Internacionalne Akademije ,,Ivo Andrić” za životno delo, Povelja KZ UKS-a za Pomoravski okrug za životno delo, Plaketa zahvalnosti UKS-a, nagrade ,,Ravaničanin”, ,,Pesnička hrisovulja”, ,,Pomoravski Orfej”, ,,Živojin Pavlović”, ,,Satirično pero”, ,,Naš Glas” Smederevske pesničke jeseni, Oktobarska nagrada Paraćina i mnoge druge.

Takođe, prošle jeseni objavili ste dve raznorodne, ali veoma zapažene knjige. Na kakav su prijem naišle u javnosti?
– Po mišljenju recenzenata, književne kritike i čitalaca, najnovija zbirka pesama „Zlatno doba” je moja najbolja pesnička knjiga. Prvi tiraž „Zlatnog doba” je skoro rasprodat. To je i za mene, kao autora i akvizitera sopstvenih dela, iznenađenje, s obzirom da su danas najtiražnije knjige TV najavljivačica, estradnih „Zvezda”, vrhunskih sportista, domaćica… Ima se utisak da svi pišu (i neka ih), ali je vrlo mali broj onih koji pišu književnost. To me u celom galimatijasu teši i raduje. Prema Gausovoj krivoj, na osam miliona Srba, pravih, talentovanih književnika je samo – 0,08 procenata.
Tek minule, 2013. godine, objavio sam i antropogeografsku knjigu „Morava i Moravci – planetarni fenomen” u izdanju IK „Pešić i sinovi” iz Beograda. To je jedina knjiga, ne samo u srpskoj, već i u evropskoj istoriografiji, samim tim i u svetu, koja je na jednom mestu donela sve najrelevantnije podatke o Moravi, kao hidronimu, etnonimu, oronimu, toponimu, kao i o moravskim carstvima, kraljevstvima, kneževinama, banovini, okrugu… I što je najvažnije prvi put su na jednom mestu sakupljeni svi dostupni podaci o – narodu Morava, koji je oduvek živeo kraj svoje istoimene reke ma gde bio, na prostoru od Indije do Irske, i od Tibeta do Atlantika. Narod Morave je matica srpstva i čini skoro 70 odsto današnjeg stanovništva Srbije, ali ga, nažalost, vrlo perfidno i permanentno zaobilaze u istoriji, jeziku, književnosti, mitologiji… A izreka kaže: „Bez Moravca nema pravca”. Morava je planetarni fenomen, kao i njeni Moravci, koji su stvarali savremenu civilizaciju počev od Lepenskog vira i najrazvijenije vinčanske kulture u Starom svetu – pa sve do danas, uticali i menjali tokove evropske i svetske istorije. Zato je Vesna Pešić, urednica pomenute izdavačke kuće na promociji ove knjige u Beogradu rekla: „Miroslav je prvi autor u našoj istoriografiji koji se setio da popiše i složi sve činjenice o Moravi i Srbima Moravcima i zato sam odmah prihvatila da štampam ovo jedinstveno delo, čim sam ga prelistala. Smatram da ovo delo treba da ima svaki Srbin u matici i rasejanju”.
Vi ste i jedan od osnivača i rukovodilaca Srpske duhovne akademije koja uspeva da izazove sve veći ugled , pa i interesovanje i u široj javnosti. Kako uspevate u tome ?
– Od devedesetih godina prošlog veka širom Srbije počinje da „cveta” takozvana parohijska subliteratura, lokalna kvazi književnost. Svaki grad, varošica, oveće selo, formiraju svoje književne klubove, organizuju pesničke susrete, na kojima se međusobno i nesebično dele nagrade, po sistemu „ja tebi ti meni”, i tako sve u krug. U svakoj „pesničkoj parohiji” zna se ko je prvosveštenik, ko đakon, đakonisa, saslužitelji i klisari. Ima tu strogog reda i „zakona”, ima svega i svačega, ali nema onog najvažnijeg – nema kvaliteta, u ovom slučaju – nema književnosti.
Zato sam, sa grupom istomišljenika (Srba Ignjatović, Radomir Andrić, Predrag Bogdanović Ci, Mićo Cvijetić, Bajo DŽaković, Zoran Trifunović…) 2003. godine došao na ideju da ovde, u srcu Srbije, organizujemo jednom godišnje Srpsku duhovnu akademiju i da na njoj dodeljujemo nagrade i priznanja, sa nacionalnim predznakom, stvarno najboljima i najzaslužnijima za razvoj srpske književnosti, kulture i duhovnosti. A nagrade su „Ravaničanin” i „Pesnička hrisovulja”. Vodimo računa da ne budu zapostavljeni ni oni najznačajniji pisci i stvaraoci „sa lošom adresom”, a koji uprkos tome daju nemerljiv doprinos srpskoj kulturi i baštini. Dakle, Srpska duhovna akademija deluje u okviru Udruženja književnika Srbije. Ovom prilikom zahvaljujemo se Gradskoj biblioteci u Paraćinu, i njenoj direktorki Leposavi Ivanković, na izvanrednoj organizaciji i gostoljublju na književnoj večeri Srpske duhovne akademije 21. decembra 2013.
Uvek ste puni novih ideja. Kakvi su Vam dalji planovi?
– Spremio sam novi roman, novu pesničku knjigu „Srećan kraj”, zbirku kratkih priča, i dve studije iz mitologije, lingvistike i istorije našeg kraja, a koje govore o tajnama i misterijama koje se i danas skrivaju od javnosti. A biće i drugih književnih iznenađenja, ako Bog da. Živi bili, pa čitali, i još mnogo novih knjiga napisali – ističe na kraju razgovora za ,,Novi put” ugledni paraćinski i srpski književnik Miroslav Dimitrijević.
Razgovarao: Bajo Džaković

PUBLICISTA RADOMIR SMILJANIĆ O SEBI, STVARALAŠTVU I SVOM JUBILEJU
 

Kada se osvrnete posle pola veka, i 75 godina života, ako ste nešto uradili, bili kreativni, uporni, onda sve to možete da posmatrate sa spokojnim osmehom. Pogotovo , što je tu negde i zalazak, kao neminovnost. Ono što sam do sada u svetu pisane reči uradio, nije sve. Privodim kraju trilogiju "Pad nacizma" odnosno tri romana: "Pad komunizma", "Lažni trijumf DOS-ove demokratije" i "Zaveštanje" koje je u završnoj fazi. Trilogija vremenski obuhvata našu sadašnjicu, stradanje srpskog naroda i njegovu herojsku borbu za opstanak. A, svetlost u tunelu već se nazire — kaže za "Pravdu" Smiljanić govoreći o svom višedecenijskom stvaralaštvu.

Na proslavi, vaše kolege, književnici, prijatelji su jedinstveni u jednom — da ste išli stazom pravdoljublja i bogoljublja?

■ Mislite na srpski patriotizam? Ono čemu se danas rugaju mondijalisti, koji su, dopustite, iz mog ugla, pokondirene tikve!! Ljudi koji brišu sopstvene korene, ti izrodi, posebno me motivišu da se i pod stare dane latim spisateljskog pera. Zbog toga što im je reč moral — nepoznanica. Za mene kao pisca osnovna moralna kategorija je božja ljubav prema svom narodu. Ne mogu biti rodoljub, ako nisam pravdoljub. Srpski narod u svojoj osnovi voli pravdu, a ja sam deo tog naroda. Ima li šta prirodnije?

Vaša vodilja rodoljublje povela vas je u neke svetove, gde ste se ponekad borili sa veretnjčama?

■ Vrlo rano kao dečak, osetio sam šta je tragedija i težina života, pa ako hoćete i nepravda. Moj otac, a bio je kompozitor, stradao je u Jasenovcu, u Drugom svetskom ratu. Upozao sam vrlo rano u NDH-aziji šta je to borba i strah za goli život. Bio svedok stradanja čitavih srpskih porodica. Od tada počinje moja bitka. I nikad se stvarajući nisam uplašio.

Kada je bilo teže, u vreme kada ste vi zakoračili u književnost, ili danas?

■ Danas je mnogo gore i strašnije vreme, nego, recimo, pre 50 godina. Teže jer, nemamo veliku državu južnih Slovena. Mislim da je šteta što ne postoji država Srba, Hrvata i Slovenaca. U Jugoslaviji smo utopili svoje srpsko ime. A našu državu, razume se, uništili su Vatikan i zapadne sile. To je, ujedno i tema romana "Lažni trijumf DOS-ove demokratije". Sada smo u svetu satanizovani! Uz to im bedno pomažu "jahači srpske apokalipse". Sad je, naravno, mnogo teže mladim stvaraocima, jer moraju svakog dana da se bore, da opstanu. U ovom režimu nisu omiljeni, ako vole istinu i pravdu. Uvek će ih negde, iza nekog ćoška, sačekati zapadnjačke sluge, odevene u razna "ruha". Ponekad ih je teško i prepoznati! Pasja vremena!!

Osnovali ste zajednicu pisaca "Zapis" koja je godinama objavljivala dela disidenata. Kao mlad čovek narsnuli na jednoumlje komunističkog režima, koji nikome nije praštao, ni sopstvenoj deci.

■ Mi koji smo osnovali "Zapis" nismo tada razmišljali o ceni. Uz Ivana Ivanovića, Rastka Zakića, Lazića, Šejića, radilo se neumorno i bez straha. Svaka objavljena knjiga, za nas je bila još jedan dobijena bitka. I Vuka Draškovića smo kroz "Zapis" promovisali kao pisca, autora "Sudije", "Noža" i da ne nabrajam. Nažalost, 1979. godine "Zapis" je ukinut, vladali su veliki pritsici, udari na nas, pogotovo posle objavljivanja knjige Hadži Dragana Antića "Gojko Đogo, za i protiv". U to vreme bila je velika hajka na Đoga, posle njegove čuvene knjige "Vunena veremena". On je tada direktno išao perom protiv Tita — "crvenog faraona". Nekoliko meseci smo u Udruženju književnika organizovali proteste, sve dok ga nisu pustili iz zatvora, a naš rad odmah su obustavili.

Koje delo vam je najdraže?

■ Delo sa kojom sam, u izvesnom smislu, stekao popularnost u Srbiji, posebno u Nemačkoj, pa i Evropi je trilogija o Hegelu, odnosno knjige "Neko je oklevetao Hegela", zatim "U Andima Hegelovo telo" i "Begstvo na Helgolan". Romani u kojim sam se borio protiv jednoumlja, bolesnog, namreškanog, koji je kao mač preteći stajao iznad mnogih slobodoljubivih glava. Svaki sistem mora da ima izraženu slobodnu misao, a ne hapsiti!!! To sam pišući ovu trilogu poručio. I nisam se nikada pokajao, naprotiv, savaka dobijena bitka, uliva piscu još više snage i hrabrosti.

I danas se borite?

■ A ko ne bi. Ne mogu da sedim skrštenih ruku i skrušeno ćitim, kada recimo francuski filozof Anre Levi izjavi da je imeđu Rusije i Evrope, nepremostivi jaz. Kako može Levi da izbacije Rusiju iz Evrope, ko mu daje pravo, kada su se baš na toj evropskoj sceni igrali "Beli labudovi" Čajkovskog, kada 10 izuzetnih evropskih pisaca sada stvaraju drame u Čehovljevom maniru? Kako može, kada se zna da je Majakovski tvorac evrospkog pesničkog futurizma. Podsećam na reči Albera Kamija na dodeli Nobelove nagrade za književnost. U besedi je rekao: "Ne bih danas stajao pred vama, da nije bilo Dostojevskog"!! Uvek ću istupati protiv nepravde!

Jelica Greganović, pisac i novinar: Sitnice koje osmeh znače




19/07/2015

Iako piše u prvom licu, u knjigama Jelice Greganović, hroničarke svakodnevice, čitaoci pronalaze vedre strane sopstvenih života. Veruje da čovek nema alibi da se smeje drugima dok ne pokaže da ume da se smeje sebi. Navikla je na preseljenja i česta putovanja, danas naročito na relaciji Beograd – Ljubljana. Jedini je problem, kaže, što verovatno nikad neće putovati kao normalan svet, polupraznog gepeka. Mada, koji to normalan svet putuje s praznim gepekom?
Za manje od dva meseca otkako je ušla u knjižare, nova knjiga spisateljice i novinarke Jelice Greganović, „Osmeh za svaki dan“, doživela je četvrto izdanje. „To je veliki kompliment u vremenu u kojem vlada mišljenje da se ne čita dovoljno“, kaže autorka i odmah komentariše: „Zapravo, ljudi nikad nisu čitali dovoljno. Kad kreneš nazad, u ’stara dobra vremena’, od kojih su najbolja ona koja nemaju živih svedoka, utvrdiš da je pre sto godina u Srbiji bilo vrlo malo pismenih, a pre dvesta godina da i ne govorimo. Čitanje, literatura i knjige kroz istoriju su bile privilegija bogatih i crkve. Uprkos krizi svuda u svetu, ljudi danas zapravo dosta kupuju knjige. I čitaju. To vidim jer često gostujem po bibliotekama. U beogradskoj biblioteci ’Milutin Bojić’, recimo, svakog petka u sedam uveče održava se tribina na temu književnosti i medija, koja je uvek posećena. Moj muž ne može da veruje da postoje članovi biblioteke, a kamoli članovi koji u petak u sedam uveče sede u biblioteci“.

B&F: To je, ipak, retka slika…

Jelica Greganović: Mi volimo neke stvari da vidimo lošije no što jesu, ali beogradske biblioteke imaju dosta članova. Što je manje para, to se ljudi više okreću bibliotekama. U unutrašnjosti, sve je manje ljudi i sve je manje punktova zabave. Ima eventualno lokalna kafana, možda je neko pored sazidao pumpu, crkva i ništa više. Ako neko takvo mesto ima biblioteku, ona jeste društveni punkt. Tim ljudima je društveni događaj kada dođe pisac.
 
B&F: Izgleda da su ljudi željni i pozitivnih slika svakodnevice koje beležite u svojim knjigama. Da li je to razlog što je najnovija knjiga vrlo brzo postala hit?

J. Greganović: Ljudi su zasićeni tužnim, nesrećnim, sivim. Ljudi vole da kukaju, čak i kad nemaju mnogo razloga za to. Iz njihovog dvorišta komšijsko im se čini mnogo lepšim, iako se nigde u svetu ili EU ne živi lagodno. To što mi odemo negde kao turisti pa vidimo najlepše od tih zemalja, nije ono kako se tamo živi. Slično je i kada turisti dođu u Beograd i vide gostoljubive ljude, zanimljiva mesta, kafiće, a ne vide očajne, nezaposlene ili bolesne koji čekaju red za operaciju. Sigurnost nije odlika ovog vremena, ali kad, opet, krenemo nazad u istoriju shvatimo da sigurnost nikad nije ni postojala. U mojim knjigama ljudi pronalaze vedre strane ne mog, nego svojih života. Pisane su u prvom licu, ali stvari o kojima pišem ne dešvaju se samo mojoj porodici, već u njima mogu da se prepoznaju i druge. Ja ne pišem putopise Timbuktua pa da onaj ko ne krene tamo, ne može da vidi i oseti šta sam ja doživela. Pišem o životnim sitnicama koje, duboko verujem, ljude spajaju kroz prostor i vreme. U prvom licu ostajem i zato što su moje priče humorističke, a verujem da čovek nema alibi da se smeje drugima dok ne pokaže da ume da se smeje sebi. Ljudima je lakše kada vide da se neko smeje samom sebi, jer onda shvate da su i oni bili ko zna koliko puta u situaciji u kojoj bi bilo najbolje da su se sebi nasmejali ili da ono što misle da se samo njima dešava zapravo se dešava i drugima, ali to obično kriju.
 
B&F: U kojoj meri se tržište knjiga u okruženju razlikuje od ovog u Srbiji?

. Greganović: Mojih knjiga nema prevedenih u Sloveniji, ali neke biblioteke ih imaju na srpskom. Što se tiče tržišta, tu je statistika i dalje glavni faktor. Slovenija je malo tržište sa dva miliona stanovnika, a broj onih koji kupuju knjige još manji. U Sloveniji se bestselerom smatra svaka knjiga koja se proda u više od 700 primeraka. Zato mnogi prevodi kasne, jer dok izdavač kupi prava na neko delo, uloži u prevod, lektora, dizajn, prelom, štampu i marketing, veliko je pitanje da li može da vrati novac. Pored toga, u Sloveniji su knjige dramatično skuplje nego u Srbiji i teško je naći neku za manje od 10 evra. I u Hrvatskoj su knjige skuplje nego u Srbiji, ali situacija generalno nije mnogo drugačija. Nikada neće biti kao što bi pisci i izdavači želeli, ali ne fali čitalaca do te mere koliko se kuka.
 
B&F: Slažete li se sa kritikama da je za knjige uvredljivo da se prodaju na kioscima?

J. Greganović: Nemam ništa protiv toga jer knjige jesu roba sve dok se prodaju. Držati knjige u ćoškovima i očekivati da ljudi za njih nekako znaju više nije moguće. Važno je šta je u knjizi, a ne gde se prodaje. Ako je to način da se knjige približe ljudima, sasvim je legitimno.
 
B&F: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Koliko je internet doprineo i olakšao komunikaciju?

J. Greganović: Društvene mreže su evoluirale u društvene medije. Na zapadu se odavno i zovu ’social media’, ali se kod nas uporno i dalje prevode kao socijalne mreže. Ubeđena sam da većina ljudi u tim socijalnim medijima nije svesna da je u mediju, sličnom kao što su novine, radio i televizija, i da sve što objave tamo, makar i zaštitili vidljivošću samo za prijatelje, zapravo je javno. Tamo ne postoji privatno. Ako prihvatiš internet, blog, fejsbuk ili tviter kao društvene medije i počneš da se ponašaš po zakonima medija onda ćeš imati i rezultate, jer to odavno nisu mesta za dogovaranje sastanaka ili slikanje u kupatilu sa bojlerom. Društveni mediji omogućuju interaktivnost i jako ih je teško cenzurisati što, naravno, predstavlja problem režimima kojma se to ne sviđa.Neko na internet dolazi samo zato da bi pronašao ljubav svog života, neko da nešto proda, treći da prevari. U književnosti internet je doneo ozbiljnu novost, a to je mogućnost neposredne komunikacije pisca i čitaoca, pod uslovom da oni to žele. U medijima nikada, ali nikada nije bilo dovoljno mesta za kulturu, niti je u svetu bilo razumevanja za nju. Kultura je uvek nešto što je ispred svog vremena. Internet je ljudima koji se bave kulturom otvorio vrata ka javnosti, ali to treba da shvate i prihvate.
 
B&F: U svojim knjigama, blogovima i postovima javnosti ste izložili i svoju porodicu. Kako su oni to prihvatili?

J. Greganović: „Samo to radi, pa ćeš završiti u knjizi“, šale se međusobno. Oni razumeju i to mi je jako drago, da je jedna od najozbiljnijih stvari u životu humor. Uspela sam u vaspitanju da dosegnem to da umeju da se nasmeju na svoj račun, a dobrim delom to postižem tako što se prvo nasmejem sebi pa onda njima. Kad pišem o njima samo u prvi mah izgleda da pišem o svojoj deci, jer su u većini slučajeva takva i sva ostala deca.
 
B&F: Zašto ste izabrali da da Vaše troje dece studiraju u Beču?

J. Greganović: Kada je najstariji sin upisivao fakultet, pregledali smo mnogo univerziteta, računajući troškove, daljinu, jezik i tada shvatili zbog čega su se generacije sa Balkana odlučivale baš za Beč, pravi univerzitetski grad. Drugo, svi univerziteti na tlu nekadašnje Jugoslavije pate od iste matrice. Bolonja je u tu priču unela prilično pometnje i revolta. Taj revolt smo, doduše, videli samo sa studentske strane, jer profesori nikad nisu sebi dozvolili da izađu i javno demonstriraju na ulici nego sporna pitanja rešavaju unutar zidova fakulteta. Onoliko novosti koliko je Bolonja donela za studente donela je i za profesore. Najbanalnije rečeno, po Bolonji profesori moraju da dođu na nastavu spremni kao i studenti i da na predavanjima razgovaraju. Predavanje je model razmišljanja. Kada je počeo da studira u Beču, sin nam je rekao da prvi put ima osećaj da ide u školu.

B&F: Pre dve godine vratili ste se da živite u Beogradu. Malo neobično u vreme kada većina ljudi uglavnom teži da ode odavde.

J. Greganović: Još kao dete stalno sam se seljakala, jer mi je otac bio elekrotehnički inženjer koji je radio po rudnicima Srbije. Do šestog razreda osnovne promenila sam pet –šest škola po rudarskim kolonijama i ne vidim da mi išta fali zbog toga. Udala sam se neposredno pred ratove i tada smo otišli u Sloveniju i ostali tamo. Kad su deca porasla, muž je prihvatio posao u Austriji. Jedno dete je tad studiralo u Beču, dvoje su bili još u gimnaziji u Ljubljani. Kad smo im rekli „selimo se u Klagenfurt“ oni su odgovorili: „Pravilno se kaže selite se“. Od tada živimo u tri grada. Kada je muž dobio poslovnu ponudu u Beogradu, svi smo zdušno podržali preseljenje. Dvoje dece danas živi u Beču a jedno u Ljubljani, gde se i okupljamo. To je užasno komplikovano za ljude koji manje putuju, ali mi smo navikli. Jedini je problem što verovatno nikad nećemo putovati kao normalan svet polupraznog gepeka, jer smo naučili decu da lepo jedu. Mada, duboko verujem da ne postoj normalan svet koji ima prazan gepek.

Kada javnost ustane, država čučne

B&F: Na humanitarnoj licitaciji koju ste nedavno raspisali na fejsbuku, čitalac iz Južnoafričke republike kupio je jedan
„Osmeh za svaki dan“ za 200 evra, namenjenih lečenju jedne devojčice. Mogu li pojedinci svojim humanitarnim angažovanjem da nadomeste tromost države u ovakvim i sličnim situacijama?

J. Greganović: Pored svih tužnih stvari i tragedija koje nas okružuju, najviše zaboli kad vidimo najslabije članove svakog društva, a to su teško bolesna deca. Civilizovanost svakog društva se meri odnosom prema njegovim najslabijim članovima. Nas nekoliko komentatora blogera se udružilo i trudimo se da pomažemo teško bolesnoj deci. Potpuno je jasno da država nema para za sve u svakom trenutku, ali pokušavamo da pomognemo toj deci jer jedino što državu zaboli je pritisak javnosti. Kada javnost ustane, država čučne i tada pomogne nekom od koga je do tada okretala glavu. Iako sam u tom trenutku svesna da je još ko zna koliko dece kojoj je potrebna pomoć, bolje i jedno no nijedno. Problem je u tome što sistemsko rešenje još uvek ne postoji, kao ni koraci koji vode ka takvom rešenju, jer formiranje fonda ne rešava sve.

Mirjana Knezevic

bif.rs

INTERVJU: Milutin Dedic , istoricar umetnosti, brat arsena Dedica

Telegramov Dragan Markovina u Beogradu je posjetio

 Milutina Dedića. Razgovarali su o uspomenama iz

rodnog Šibenika, siromašnim roditeljima i, kako sam

 kaže, njegovom uspješnom mlađem bratu

Dragan Markovina

Predstaviti Milutina Dedića čitateljima, na način da se izrekne sve bitno, a pritom ne upadne u banalizirajuću glorifikaciju nije nimalo lak zadatak. I to ne samo iz razloga što je riječ o čovjeku koji je promijenio čitav niz zanimanja najrazličitije vrste, nego i stoga jer se radi o vrhunskom intelektualcu, koji istovremeno govori glasom malog čovjeka iz Šibenika.

Naime, unatoč tome što je iz Šibenika, doselivši se u Beograd, otišao 1957. godine, Milutin Dedić govori neiskvarenim šibenskim akcentom, kao da je čitav život proveo u rodnoj Varoši. Po struci diplomirani povjesničar umjetnosti, Dedić je ujedno i čovjek koji je zahvaljujući zalaganju svoje majke, s nepunih 18 godina postao učitelj, preuzevši 1953. službu u Dubravici, da bi preko Primoštena i odsluženja vojnog roka u Zadru, stigao do već spomenutog Beograda. Javnost u Srbiji, posebna ona zainteresirana za kulturne teme, poznaje ga po ciklusu dokumentaraca emitiranih na drugom programu RTS-a, pod nazivom ‘Enciklopedija za radoznale’, kao i po njegovom slikarskom radu. S druge pak strane, Dedić je u hrvatskoj javnosti, izvan Šibenika, nažalost slabo prepoznat.

Umjetnički talentiran

Jednako kao i njegov brat Arsen, Milutin je također svestrano umjetnički talentiran čovjek, s tom razlikom što je primarno usmjeren ka slikanju i pisanju. Ulazak pak u Dedićev beogradski stan na Vračaru predstavlja jednu vrstu nesvakidašnjeg iskustva, budući da je doslovno čitav zid pokriven njegovom velikom slikom, preslikom vedute Šibenika, mletačkog kartografa Vincenza Coronellija iz 17. stoljeća.
Značajan dio životnog iskustva sabrao je u tekstovima i crtežima unutar knjige ‘Trg tišine’, koju je objavio 2013. godine. S obzirom da se već i kroz informativno čitanje spomenute knjige, čitatelju jasno ukazuju dvije ključne Dedićeve umjetničke preokupacije, Šibenik i Hilandar, ne treba čuditi kako upravo čita rijetko dostupnu knjigu Đorđa Boškovića i Vladana Petkovića, posvećenu kosovskom manastiru Dečani, iz 1941. godine, za koju je dao dvije svoje slike.

S obzirom da živite na jedanaestom katu vračarskog nebodera s otvorenim pogledom na Dunav, imate li ponekad dojam da s prozora gledate more?

Ponekad kad je večernja sumaglica, gledam Banat i Zrenjanin i doista imam osjećaj kako promatram pučinu. Koju sam oduvijek više volio od prizora luke. Šibenik je grad na moru, ali kao da nema more, jer je okružen sa svim tim brdima, Mandalina, Martinska, kanal. Stoga me oduvijek privlačio izlazak iz kanala i pogled na Zlarin, Vodice i otoke šibenskog arhipelaga. Pošto sam bio brodski slikar na brodu Jadran sa pitomcima, često sam im pričao stvari koje sam znao o mjestima kroz koja smo plovili. Jednom smo tako išli rutom Tivat, Mesinski prolaz, Lipari, na kojima je bio fašistički logor, nakon čega smo ušli u Tirensko more.
Tri dana i tri noći smo tukli more, ni neba, ni pučine, ni galeba, sve do hridi ispred Toulona. Onda smo došli između Korzike i Srdinicije, do prolaza Bonifacio i arhipelaga Madlena, pusti otoci i hridine. Najveći otok se zove Caprera. Tu su imbarkali Garibaldija, da se ne bi od njega pravio kult. Na taj sam detalj, jednako kao i na onaj da je Garibaldijev grob često posjećivao pukovnik Rajevski po kojem je Tolstoj izmaštao Vronskog skretao pitomcima pažnju. More je za mene jedna kompleksna i važna činjenica, zahvaljujući čemu na kantunalu imam preko 200 školjki iz raznih mora na kojima sam bio te naravno spužve sa Krapnja.

Djetinjstvo u Šibeniku

Vaše šibensko djetinjstvo svakako nije bilo obilježeno obiljem. Kako ste uopće iz takvog ambijenta vi uspjeli završiti u Beogradu i razviti svoje umjetničke talente, a Arsen u Zagrebu?
Ponajprije zahvaljujući našoj majci, koja je, valjda zahvaljujući nekom unutrašnjem instiktu, imala nepogrešivi osjećaj za naše talente. Tako je Arsenu znala govoriti kad bi nešto loše odsvirao, jednako kao što bi ga hvalila kad bi to kvalitetno napravio. Na isti način, moje crteže koje je smatrala bezvrijednim je odmah bacala, a one vrijedne pažnje čuvala. Tako se uostalom sačuvao i moj rani crtež danas nepostojeće česme u Varoši.
Na kraju krajeva, bilo je poželjno da odem, jer nije u kući bilo nekog novca. Živilo se teško. Ćaća je radio kao zidar i pitur, otčepljivao je zahode, a mater je prala robu kod linih šinjora. Nisu oni imali puno povjerenja u mene, nisam pokazivao neke znake zbog kojih bi trebali da investiraju nešto u mene. Za razliku od Arsena koji je od malena čega se god dohvatio, sve je to bilo spektakularno. I onda su govorili, e njega ćemo sada pomoći.

Tijekom života ste promijenili više od dvadeset zanimanja, posvetivši se svojim istinskim interesima, slikanju i pisanju, tek kad ste otišli u mirovinu. Kako je do toga došlo?
Promijenio sam jedno 20 zanimanja. Mater je nastojala samo da nisam na ulici, koja je po njoj bila izvor svega zla. Išla je kod šefa remonta u Mandalini, da me ubaci da učim za neki zanat. Kako sam imao tek 13 godina, nisu me primili. Onda je uhvatila Stanka Protegu, poslovođu u poljoprivrednoj zadruzi, koji je rekao majci da to nije za mene. Išla je zatim kod prof. Marka Marinčića, matematičara, koji joj je rekao da ja nisam za školu. Na koncu sam, zahvaljujući materinoj upornosti upisao učiteljsku školu koju sam završio 1953., s nepunih 18 godina.

Namjestili su me u Dubravice, pa u Primošten, nakon čega sam odslužio vojsku u Zadru i onda sam iz Zadra otišao u Beograd. Po dolasku u Beograd radio sam kao grafički radnik u tadašnjoj Jugoštampi, kasnijem BIGZ-u, nakon čega sam odgajao učenike u domu škole učenika u privredi, pa radio na Radničkom univerzitetu Đuro Salaj i u Centru za kulturu. Mirovina, u koju sam otišao sa 39 godina i 16 dana staža, bez dana bolovanja, me zatekla na mjestu glavnog urednika časopisa ‘Kulturni život’, koji se 1990. godine jednostavno prestao financirati, s obzirom da je bio savezni.
Fali li vam život u Šibeniku?
Čujte, ja sam iz Šibenika otišao davno, međutim sam ostao u strašno bliskom odnosu s rodnim gradom. Dolazio sam stalno dok je mater bila živa, poslije mi je taj motiv oslabio. Onda je došlo do ovih događaja raspada. Ja sam non stop išao za vrijeme rata i to je bilo dosta mučno onim autobusima, no nije meni to smetalo. Međutim, moja generacija više i ne postoji. Malo ih je živih.
Ali mi smo u Beogradu stvorili veliko drustvo Šibenčana i prijatelja Šibenika. Ovi sa školovanja, vojna lica, pa predstavnici šibenskih firmi, vinarije. Mnogo više je bilo prijatelja Šibenika. Meni je strašno bilo krivo što je taj klub ugašen. Često bi u Skadarliji kužinavali na večerima Šibenika, dovodili klape, a na koncu se Šibenik zbratimio s beogradskom opštinom Vračar. Onda su došli neki, koje ne želim spominjat, koji su sve to porazbijali i ugasili. Nakon toga Šibenčani su se povukli i sve ih je manje. Ali smo ostali u kontaktu.
Braća Ježina, Luka i Marko, vlasnici šibenske luke, bili su bogati, imali su kuće po Beogradu. Luka je bio sportski komentator na RTS-u, a Marko je bio predstavnik Transjuga iz Rijeke. Olivera Ježina, glumica mu je kćer. Tu su zatim bili inžinjer Dinko Bujas te Mića Arsenijević, dugogodišnji direktor Beogradske Arene, kojem je mater Šibenčanka, sestra čuvenog profesora matematike, Ive Kujundžića. Družim se i generalom Tomom Kronjom, koji je bio dugogodišnji načelnik vojne akademije. Sin Goran mu je čuveni kirurg. Preko njih držim emotivnu vezu sa Šibenikom. Ali reći ću ti di ja sidim. Ja sidim ovdje, a preko puta na zidu je slika stari Šibenik, po graviri Vicenza Coronellija.

Je li s gašenjem tog društva prestala bilo kakva organizirana povezanost s Dalmacijom?
To ipak nije slučaj, s obzirom da je prije par godina osnovana Udruga Hrvata u Beogradu, nazvana po Tinu Ujeviću, unutar kojeg najveći dio članstva čine Šibenčani i Splićani. Upravo u suradnji s njima radim na projektu prezentacije baštine hrvatskih kipara koji su ostavili značajan trag u Beogradu i Srbiji. Meštrovića izostavljam jer je suviše eksponiran. Mada, kad su klesane karijatide na Avali, jedan šibenski kipar Grgo Antunac je isklesao dvije. On je obnovio šibensku vijećnicu nakon rušenja u Drugom svjetskom ratu.
Međutim, meni smeta što je došlo vrijeme u kojem je ono što je približavalo ove ljude potisnuto. Veliki Antun Augustinčić je još 1940. u Zaječaru napravio spomenik stradalima u Timočkoj buni. Isto kao i spomenik Crvenoarmejcima u Beogradu. Kad god imam prilike stanem barem pet minuta da se divim kako je Rudolf Valdec napravio spomenik Dositeju Obradoviću na Studentskom trgu. Ili Frani Kršiniću koji je napravio Nikolu Teslu.
Najviše me pak oduševio Ivo Rendić, veliki portretista, koji je posjetio manastir Mileševo, te na sugestiju kralja Petra prvog izgradio spomenik borcima Prvog svjetskog rata u Prijeboju. On je sam financirao brački kamen koji se tu donosio. Prije desetak godina su makli spomenik i sad ja vodim akciju da ga vrate. Veliki Vojin Bakić je u Valjevu napravio čuveni spomenik Stevanu Filipoviću. A ta fotografija s njegovog smaknuća krasi Muzej u Aušvicu i UN-u. Ako bi se složili s idejom velikog Bele Hamvasa o tome da je umjetnost maternji jezik čovječanstva, držimo se toga.

Ratna vremena

Kad smo već na ovoj temi, teško je zaobići ratna događanja i njihove posljedice. Vi naravno, sjajno poznajete taj kraj, ali kad se danas čovjek nađe u, primjerice Čistoj Maloj, suoči se s polusrušenim selom, u koje se vratilo tek pedesetak ljudi, dok istovremeno kroz njega prolazi moderna autocesta. Je li išta tijekom vašeg odrastanja i uopće u to doba dalo naslutiti da će doći do toga?
Upravo završavam čitanje sjajne knjige Gligora Stanojevića Dalmacija za Morejskog rata. Tada je došlo do miješanja tog naroda. Tu je vrlo važna uloga crkava. Ima jedan fantastičan čovjek koji živi u Jezerima na Murteru.. Tadija Lapov, čuveni ribar, koji je bio predsjednik Udruženja profesionalnih ribara Jugoslavije. On zna čitav ciklus narodnih pjesama na pamet. No najzanimljivija priča u vezi njega odnosi se na činjenicu da njegova sestra ima najneobičnije ime na svijetu.
Ona se zove Vjerosima. Rekao mi je kako su oni htjeli da se zove Jevrosima, po majci Jevrosimi iz junačke pjesme, ali župnik nije dao. Pa su je nazvali Vjerosima. To je jedan mali detalj koji govori sve. Mene je strah da će to još jako dugo trajati, jer neke grupacije ljudi se teško odriču nekih svojih privilegija i osjećaja moći. Strah me da ulazimo u razdoblje gdje su emocije potisnute, gdje je tradicija, generalno govoreći potisnuta i dolazi do uniformnosti mišljenja i standarda.



Milutin i Arsen u bendu limene glazbe

Ja sam Arsenu dao imena tih lokacija u pjesmi ‘Posljednji tango u Đevrskama’. Moram bit krajnje iskren u tom pogledu. U mom Varošu ni ja, ni moji nismo primijetili ništa što bi ukazivalo na to.
Naprotiv, porodica Bego, naše komšije, su u kritičnim trenucima bili vrlo atenti da se nama nešto ne desi u Drugom svjetskom ratu. No ima tu nešto zanimljivo. Pola te naše ulice, Hrvati, katolici su znali kad su nama bile krsne slave. Ne trebamo zatvarat oči pred procesima unijaćenja. Upravo čitam Đorđa Trifunovića, najboljeg poznavaoca stare srpske književnosti, koji navodi da se par godina nakon velike seobe Srba iz 1690. hiljadu porodica vratilo pod tursku vlast, da ne bi mijenjali vjeru.
Doduše, u vrijeme maspoka je nekakva bomba bačena na našu kuću. Nikad se nije otkrilo tko je i zašto to bacio. Ja imam slutnju da je to uradio netko kome Arsen nije ispunio nešto što je u vezi muzičke karijere netko očekivao da napravi, pa je iskoristio politički moment. To je jedini incident za kojeg znam. Što je bilo za vrijeme Oluje i ratnih događaja, ne znam, jer nisam tamo bio. No kad sam dolazio, ljudi s kojima sam komunicirao, primjerice među njima i predsjednik HDZ-a za Varoš, prema meni su bili krajnje predusretljivi.

.............

telegran.hr

.............

Znači li to da nije istinita ona priča Mome Kapora o tome kako je pas vašeg strica Krste odlazio svakodnevno do kioska po Politiku, često praćen kamenjima i pokušajima da mu se umjesto politike da Vjesnik?
Momo Kapor je znao nadograđivati priče. Stričev pas Beki, koji je inače bježao od moje matere, je doista kad je stricu postalo bit teško svaki dan se uspinjat uz Varoš, odlazio do kioska, oko deset sati, kad bi stigao vlak iz Beograda, da donese Politiku koju bi stric jednom sedmično platio. Onda bi lokalni hajdukovci, s obzirom da je stric bio zvezdaš i stalno je nosio grb Zvezde, psu nudili Slobodnu ili Vjesnik, ali to ne bi htio uzet.

Za koga ste vi navijali?
Ja prezirem nogomet i smatram da ga treba ukinuti. Ni mene, ni Arsena, ni ćaću to nije zanimalo.
Kasnije sam malo pratio atletiku, ali nogomet je jedna prljava rabota. Snimajući Enciklopediju za radoznale, obišao sam skoro cijelu Srbiju i nije bilo mjesta u kojem nisam vidio grafite FSS mafija, Tole vole i slično. To je stvar velikih novaca i tko je lud nek ide.

Imajući u vidu sve izrečeno, jasno je kako je život u Šibeniku primarno bio obilježen normalnim međuljudskim odnosima. To posebno dolazi do izražaja na primjeru vaše obiteljske grobnice?
Da. Ima tu jedan detalj kojeg malo ljudi zna. Siromašni pravoslavni Šibenčani su se sahranjivali u zajedničkoj grobnici na malom Pravoslavnom groblju Sv. Spasa. Dok su naravno oni imućniji imali vlastite grobnice.
Međutim tu je sahranjena Darinka Inchostri. Iz stare talijanske industrijske familije, koja je imala pogone za proizvodnju maništre. I taj stariji Inchiostri se oženio s jednom Srpkinjom, Darinkom, rodom iz Like, koja je umrla relativno mlada 1918., od tuberkuloze. Oni nisu imali djecu i zamolila je muža da je sahrani na pravoslavnom groblju.
Odlučivši da joj ispuni zadnju želju, kupio je malu particelu i sahranio je tu. No najvažniji detalj odnosi se na na nadgrobnu ploču. Na piramidi, na dva jezika piše odgovarajući tekst. Prvo na talijanskome, gdje Darinka piše ćirilicom, dok je donji dio je na staroslavesnkom, na ćirilici, ali je njeno ime na latinici. Zamisli koji je to bio stepen tolerancije u to vrime. Grobnicu je naslijedila porodica Šupuk, od kojih je moja mater kupila tu grobnicu.
Prvi se tu sahranio moj ćaća. Pri čemu ja nisam dozvolio da se taj tekst izbriše. On je ostao tu. Poslije je moj scenograf, Simke iz jednog malog teatra čiji sam bio upravnik napravio font i nacrtao ćirilična slova za obitelj Dedić. Na što mi je rekao: Poštovani gospodine upravniče, to će da vas košta dvije boce viskija. Jedna unaprijed, a druga kasnije. Onda je mater otišla kod klesara Drage iz Dubrave koji je taj natpis isklesao ispod ovih.

Vaš otac Jovan umro je prilikom posjeta Beogradu, kod vas u stanu.

Ćaća je umro u Beogradu, došavši bez najave. Ponio je pršuta, sira iz ulja, salate, vina. Plan mu je bio da se javi prijateljima u Beogradu. On je došao ujutro, obišao prijatelje, kumove, obišao svoju nahiju i parohiju. Pa mu je moja supruga spremila dobar ručak, njoke, koje smo obilato pojeli.
Nakon ručka je legao i više se nije probudio. Očito je osjetio da je došao kraj pa se došao pozdravit. Onda sam ja njega, što bi rekli Šibenčani, torna kupe. Međutim, kad smo ga išli pokopat, nismo mogli otvorit grobnicu od silnog betona. Ispalo je na kraju kako je Krste Kašić, crkvenjak, dijete koje je poginulo u savezničkom bombardiranju gurnuo u ovu grobnicu, znajući da se nitko tu vise neće sahranjivati. Darinka je bila sahranjena u fantastičnoj crnoj haljini od brokata, a u ruci je držala Molitvenik u koži. U tom grobu su danas Darinka, to malo dijete, ćaća, mater i strina.


Milutin i Arsen s roditeljima

Arsen je često spominjao kako mu je čitav život obilježen dvojnošću, spominjući i dvije religije, očito misleći na porijeklo vaše majke.
Mater je djevojačko Mišković iz sela Rupe. Niti ljepšeg kraja, niti goreg imena. Oni su svi imali nadimak Bunjevci. Ja sam s ujcem Josom pričao o tome i saznao da su se tako zvali jer su došli s Bune, kraj Mostara. I svi su morali preći na katoličanstvo. Što su napravili svi, osim jedne porodice. Tada je starješina rekao da ih nema smisla tjerati da prihvate nešto što ne žele, ali neka se onda ne miješaju s ostatkom sela nego nek se nadovežu na kraj sela. Tako je nastalo prezime Nadoveza.
Moja mater je bila sluškinja kod čuvene porodice Štrkalj. Tu je iznutra gledala jedno drustvo u transformiranju. Imala je dosta udvarača, posebno Slavicu s Lozovca. Onda je naišao Jovo Dedić, za kojeg se udala prihvativši muževu vjeru.
Majka vam je umrla u teškom ratnom vremenu 1995. godine.
Kad je mater umrla čitav je stari Šibenik došao na njezinu sahranu. Tad nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa sam ja u suglasnosti s Arsenom otišao kod fra Marka, župnika u Varošu, koji je odmah pristao da održi neku vrstu opijela. Jer mater je bila pobožna, iako nije baš volila popove.
Kad mi je Arsen javio da je umrla, i to na način da je prvo javio pjevaču Lađu Leskovaru u Ljubljanu, koji je to javio mom prijatelju, predstavniku jedne firme u Pragu., da bi on na kraju javio meni, rekao sam da je ne sahranjuju dok ne dođem. Putovao sam okolo-naokolo dva dana. Za to vrijeme ona je ležala na Kvanju, u partizanskoj grobnici. A ona nije volila partizane, iako joj je rođeni brat bio prvoborac i istaknuti komunist. Na ulazu na tu grobnicu piše: ‘Drugovi, mi i sad sanjamo vaš san’.

Pored odra je bio fra Marko, ja i Arsen kao pravoslavci i mrtva mater. Onda smo je prebacili na groblje. Ona je bila jako omiljena u gradu. Ja sam zamolio mog prijatelja koji se razumio malo u bravariju da otvori crkvu i da malo zazvoni, kako zna. Više od 50 katolika je ušlo u tu malu crkvu Sv. Spasa i zapalili su ostatke svijeća za dušu moje matere.

Jeste li ikada tijekom ratnih godina u Beogradu imali problema zbog svog porijekla?
Jesam jednom, i to me jako pogodilo. Jedna izuzetna žena koja je pravila specijalne programe u pozorištu Bogdan Stupica pozvala me da tamo postavim izložbu, nakon koje bi imali razgovor o izložbi. Ja sam uvijek izlagao Šibenik i ovo drugo. Sad prednost dajem manastirima jer su oni ugroženi. Sve smo dogovorili, došlo je dosta ljudi i 15 minuta prije početka dolazi jedan tip koji je zabranio održavanje izložbe, optuživši me da sam Tuđmanov agent. Žena je bila potpuno van sebe.
Ja sam se požalio jednom prijatelju koji je rekao: Rešićemo tu stvar. Zvao me nakon par dana kod jednog visokog funkcionera, gdje je bio prisutan i onaj koji je prekinuo izložbu, izvinjavajući se krajnje neugodno.

Kao što ste i sami rekli, posljednjih godina dosta se bavite slikanjem i izučavanjem Hilandara.
Pokušao sam tragati za onim vrijednostima ljudskog duha koje imaju trajnu vrijednost. Slikao sam dosta toga, od franjevačke katedrale u Havani, preko Izraela, Lisabona, Kavkaza. Sad sam dao prednost Hilandaru. Tamo sam bio dvadeset puta. To je jedno fascinantno mjesto, kao i cijela Sveta gora sa svojih 20 manastira uostalom. Na njoj je bio čak i jedan katolički manastir s kaluđerima iz Amalfija koji se nije održao. Tu je 40 hiljada knjiga. Velika je to vrijednost.

U Beogradu ste od 1957. godine, pa se logičnim nameće pitanje osjećate li jednaku pripadnost tom gradu kao i rodnom Šibeniku?
Ne bi mogao dati dobar odgovor na to pitanje. Ovdje mi je familija, tu su mi prijatelji, čitav sam život izgradio tu. No nedavno sam bio u Kijevu, u kojem sam poželio ostati. Ali kad malo bolje promislim, najradije bi se odselio na neki od šibenskih otoka, Kapri ili Žirje.

telegram.hr

Aleksandar Gatalica – Helenska lirika (intervju)

Aleksandar Gatalica: Ne, mislim da je taj poredak socijalnih prioriteta pre diktiran potpuno različitim saznajnim kosmosom starih Helena. Moraju se tu odmah na početku istaći dve stvari: prva je da stari Grci nisu poznavali napredak u onom pogledu koji mi znamo danas, a nasledili smo ga od, Grcima sasvim različitih, starih Rimljana. Dakle, tek na samom kraju Peloponeskog rata, javlja se u Atini ideja među mlađim svetom da nešto korenito treba promeniti u ustrojstvu atinskog polisa i da bi to trebalo učiniti zato da bi, kako su govorili mladi sofisti tog doba, sledeće generacije živele bolje ili lakše.
Sve dotad Grci su smatrali da žive u nekoj vrsti nepromenljivog društva koje treba da se ispuni sadržajima, ali ne i menjati ga. Tu je i druga stvar koju treba spomenuti. Stari Heleni uopšte nisu shvatali postojanje različitosti i činjenice da može postojati neka vrsta „suživota“ nesličnih socijalnih kategorija društva, suživota u kojem će svaka od tih socijalnih grupacija razvijati „svoj svetonazor“. Moramo da shvatimo da je ova vrsta „tolerancije“ koju negujemo danas plod jednog dubokog osećanja da društvo može biti idejno i socijalno slojevito. I tu smo ideju nasledili iz kasno rimskog perioda, kada je hiršćanstvo poleglo preko svih oblika društva starog Rima kao ono što bismo današnjim kompjuterskim rečnikom nazvali novi „sloj“, kao da ste preko svih građevina, običaja i svakodnevnih navika prebacili jednu providnu foliju koja je pomalo promenila sve te oblike života. Ta folija zvala se hrišćanstvo i tada su se ljudi prvi put susreli sa idejom da neko može biti i valjani Rimljanin i uzoran hrišćanin u isto vreme. Kod Grka je sve bilo jednostavnije, oni su prosto bili društvo iz jednog komada i gledali su samo kako da taj komad svog socijalnog miljea napune sa što više eskapizma, strasti, ali i saznanja, saznanja koja su se sa naše tačke gledišta odista vrtele pomalo u krug, ali kako su to samo zanosni krugovi bili…

Grcki umetnik 6.vek p.n.e.
Pesma je kod Helena pratila sva događanja, od verskih rituala do pisanja zakona. Kao univerzalni način izražavanja, bila je određena strogim pravilima metra i lišena ličnog tona i patetičnosti. Međutim, negde u sedmom veku pre nove ere, desila se promena koju nazivate „tektonskim poremećajem“, kada su pesnici kao što su Sapfa, Alkej i Anakreont uneli elemente slobodnog stiha, lirskog pogleda i intimnog izražavanja i odmah postali popularni i slavljeni. Može li se naslutiti zbog čega je grčko društvo baš u ovom periodu postalo zrelo da iznedri i prihvati ovakvo ispoljavanje osećanja?
Kad god je grčko Društvo činilo nešto takvo to je bio znak da se neke stare forme izražavanja menjaju. Poezija je u Helena bila hibrid I stoga što je morala da zemeni mnoge forme izražavanja: od informisanja, hronike, sportskog izveštaja, pa čak do zakonodavstva. Kako su Grci živeli za, ali i kroz poeziju, razumljivo je da je otud pesma kod njih bila više od pevanja uz liru, iako i u zlatnom vremenu elegije zatičemo nešto što bi danas mogli nazvati l’art pour l’art u elegiji Mimnerma.
Ipak, kada poezija postaje sama sebi dovoljna, to obično znači da se pronalazi u nekoj formi precvetalosti grčkog društva. I zaista: biće da je zlatno vreme palo na početak i u plovinu sedmog veka pre nove ere, a da je prelaz sa sedmog na šesti vek već mogao biti okarakterisan kao neka vrsta ocvalosti.
S naše, moderne tačke gledišta, međutim u to vreme izrasli su najlepši Sapfini, Alkejevi i Anakreontovi stihovi. I oni su, svakako, bili odraz potrebe da se peva ali i da se stihovima da praktični karakter. Tako je za Sapfu pesma bila nastavno sredstvo; za Alkeja hronika njegovih ratničkih podviga, a a za Anakreonta gozbeni spomenar. U ovoj poeziji, međutim, počinju osetnije da prevladavaju introspektivni i intimistički tonovi. Grci ovo ne bi pozdravili, mi ipak mislimo da je to nešto najlepše što je do nas došlo. Biće da smo mnogo više skloni ganuću od starih Helena.
Sa starogrčkog ste prepevali, kako lirsku poeziju, tako i drame Eshila, Sofokla i Euripida. Šta je za Vas predstavljao najveći izazov prilikom prevođenja poezije? U kojoj meri se slažete sa stavom pesnika Roberta Frosta da je poezija ono što je izgubljeno u prevodu? Da li vremenska distanca od preko dva i po milenijuma ograničava današnjeg čitaoca u prihvatanju značenja lirike Helena?
Najteže je bilo uvek prebaciti taj lapidarni jezik u raspričani i pomelo rapsodični „dakački“ srpski. Grci su bili majstori participa i većinu glagola zatičemo kao participe; uz participe išle su uglavnom zamenice. Tipična grčka rečenica, doslovno prevedena na srpski bila bi: „Došavši tu, on je, pregnućima oplemenjen, svršivši ono što je potrebno, rekao samo jedno: sloboda… „ i tako dalje. Ovo divno stoji grčkom jeziku i od njega pravi neku vrstu jezičke arabeske, ali je vraški teško to sve vratiti natrag u subjekat, predikat i objekat po meri savremenog jezika, pogotovo ukoliko morate da ostanete i u metru. Zato sam ne jednom napisao da bih dao kraljevstvo za – jedan slog.

Grcki umetnik 7. vek p.n.e.
Iako nam se čini da je grčka kultura u osnovi savremene civilizacije, kažete da činimo grešku kada Grke posmatramo svojim, a ne njihovim očima i da je ova civilizacija ostala skoro slepa za materijalni napredak. Da li je moguće uporediti hedonizam Grka sa hedonizmom modernog društva, znajući da je savremeni hedonizam usko povezan sa napretkom tehnologije i materijalnog blagostanja?
Ne, reč je o dva sasvim različita lična, javna i društvena osećaja. Hedonizam Grka bio je povezan s činjenicom koju sam već spomenuo a to je da je njihova kultura išla u veličanstvenim ali uvek istim krugovima. Zato su Grci više cenili „tehne“ (veštinu), nego „arete“ (izvrsnost, odnosno originalnost). „Tehne“ je Grcima omogućavalo da se stara tema osvetli na novi način, a to je za njih bio vrhunac originalnosti i pesničke veštine. Mi ne znamo mnogo o tome dokle su sve mogle ići varijacije na iste teme, ali biće da je ta tehnika tokom vremena dosegla neslućene visine. Ista tema, pa novo gledanje, potom još novije, pa najnovije, ali tema i dalje ostaje ista. U tom variranju poznatog materijala, Heleni su se iscrpljivali praktično sedam vekova. Hedonizam nije, dakle, podrazumeviao praznoslovlje ili splin, već je zapravo bio pronalaženje novih svojstava iste materije, novih oblika iste prirode, novih plodova sa istog drveta.
Zato kažem da grešimo kada kažemo da je grčko društvo Evropljanima usadilo ideju progresa. Grčko društvo je Evropljanima usadilo nešto mnogo važnije: ideju usredsređenosti na predmet bavljenja ili kazivanja. Ovo je stvorilo prvo precizno razdvajanje rodova i vrsta. Grci su zaslužni što u nas i danas svako delo ima početak i kraj, i između jasan i pregledan smer bavljenja i htenja koja vode tačno od početka ka svršetku. Ako neko misli da je ovo nešto što je samo sobom dano, treba samo jednom da čuje neki sitarski koncert u Indiji, ili neku kinesku operu, pa da shvati kako jedna veličanstvena umetnost Dalekog istoka počiva na sasvim različitim principima od one greko-evropske. Jedan od osnovnih postulata te, nama ipak strane umetnosti, je da ona postaje razlivena, melizmatična forma koja niti mora na određen način da počne, niti na isto tako određen način da se završi.
Da je, recimo, Evropom između 15. i 12. veka pre nove ere prevladao egipatski uticaj koji je tada bio vrlo snažan, da nije bilo najpre Feničana, pa potom i Grka, evropska umetnost bila bi danas mnogo sličnija onoj u ostatku sveta: arapskoj, indijskoj, indijanskoj, vijetnamskoj, japanskoj, kineskoj. Kad se pogleda rasprostranjenost ovih umetnosti i vremenska i prostorna, dolazimo do zaključka da je, uprkos izvozu našeg umetničkog modela u obe Amerike, evropski umetnički obrazac i dalje daleko manjinski. Ovako, zahvaljujući Grcima, postali smo tačni, određeni, svedeni. Mogu misliti kako grubo, suvo i stesano dalekim istočnjacima zvuči naša, a tako grčka umetnost, naročito kad joj se doda rimska originalnost.-Olga Mihajlović Blagojević

Jelena Đokić – ”Gluma je moj prostor iluzorne slobode, ali slobode”

Gđa Đokić, pre svega, čestitke na osvojenoj Sterijinoj nagradi za ulogu Karoline u predstavi „Kazinir i Karolina“ Vašeg matičnog pozorišta Ateljea 212. Velika je čast za svakog glumca da bude dobitnik iste, Vama je to druga Sterijina nagrada, prvu ste dobili kao jako mlada glumica u diplomskoj predstavi „Bokeški D mol“, da li možete da napravite paralelu između tog trenutka i sadašnjeg?
Jelena Đokić: Kako se vremena menjaju, tako se i značaj Sterijine nagrade promenio. Značajno je uvek kada mladom glumcu dodelite bilo kakvo priznanje jer mu se tako i dodeljuje mogućnost novog posla, neka vrsta preporuke, a najznačajnije je što mu se, bar za kratko, otklone sopstvene sumnje.
Sterijina nagrada je nekada bila najznačajnija glumačka nagrada koja je sa sobom povlačila i one “ne samo glumačke” i sam festival je verovatno odisao drugačijom energijom. Danas se ono svodi na gostovanje sa okruglim stolom ujutro. Volela bih da se onda nekako još više okrene studentima koji su tamo prisutni svo vreme i da im se još više da prostora i propusnica.
Mene je i ovog puta nagrada obradovala jer je cela predstava stvarana nepretenciozno i niko slutio nije gde će nas sve odvesti i šta će nam sve doneti .

Jelena Đokić
Potrajalo bi kada bismo počeli da nabrajmo predstave u kojima ste sve glumili, zaista impozantan broj. Scena je, čini se, Vaša druga kuća… Vi se bezrezervno dajete i to je prepoznato i kod publike i kod reditelja. Radili ste sa izvarendinim Tomažom Pandurom u predstavi „Hazarski rečnik“ kao vrlo mlada glumica, sa makedonskim rediteljem Slobodnom Unkovskim u „Šinama“ JDP, trenutno glumite u i svom matičnom i u drugim beogratskim pozorištima, koja predstava je najviše uticala na Vašu karijeru i da li postoji reditelj koji Vas najbolje razume?
Svakako da je svaka od predstava imala uticaj i ostavila trag i na moju glumu i na moju ličnost. Bokeški d-mol, kao moja diplomska i možda najnagradjivanija je sigurno bila neka otskočna daska, ali s druge strane postoje uloge koje su ostale potpuno neprimećene i od strane kritike i raznoraznih žirija za koje smatram da su neki moji vrhunci. Sve se oko nagrada i kritika svodi na lični utisak, nema tu mernih jedinica koje će jasno ukazati na dostignuće tako da se vodim tudjim mudrostima “Pravi kritičar je onaj koji uspije isprovocirati umetnika,a pravi umetnik je onaj koji se ne da isprovocirati kritikom !”
Što se saradnje sa rediteljima tiče, nikada mi se nije desilo bilo kakvo loše iskustvo. Za mene su reditelji neke “dobre oči” što me gledaju i prate. Ja sam tu da svakodnevno nudim i predlažem, njihovo je da prihvataju ili odbacuju ili pak pokažu kako. Volela bih kad bi se nekako opet desilo i po četvrti put da radim sa Dejanom Mijačem, ovog puta osećam da bi uradili pravu stvar!
Taman kada se pomisli da ste pozorišna glumica i da je, gotovo nemoguće, da imate vremena i za druge projekte, Vi nas demantujete svojim filmskim angažmanom… Od 2003. godine glumite u raznim filmskim projektima, filmovi kao što su „Diši duboko“, „Turneja“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, pa onda,( film za koji ste nagrađeni nagradom FIPRESCI )„Kako su me ukrali Nemci“. Trenutno snimate filmove „Dok su oni leteli na Mesec“ i „Smrdljivu bajku“. Film „Smrdljiva bajka je već medijski jako dobro propraćen, možda, zbog činjenice da pored Vas igra Žarko Laušević (koji je bio odsutan nešto više od jedne decenije) priča tog filma je topla, ljudska i neobična… kakav je osećaj glumiti pored Lauševića? I kakva priča prati film „Dok su oni leteli na mesec“ u kome glavnu mušku ulogu igra Vaš kolega Tihonir Tika Stanić?
To je bio jedan prečudan i predivan april u Beogradu i pamtiću ga zauvek. Jako zanimljiv lik kao zadak i malo je reći, zanimljiv  Žarko kao partner. Verujem da smo sa Miroslavom Momčilovićem, kao rediteljem, bili jedan usvirani trio koji je bezrezervno dao sve od sebe u kadru i maksimalno prostora drugom za svoje Jazz deonice.
Što se tiče kratkometražnog filma “Dok su oni leteli na Mesec”, Borisa Simovića i njegove radnje, ukratko bih to mogla opisati kao ljubavna priča koja se ostvarila jer su svi ostali bili okupirani čuvenim sletanjem na Mesec i njegovim prenosom. Kako stvari danas izgledaju, to sa sletanjem i nije sigurno, ali bar to dvoje ili bar Tika i ja smo te noci bili ” ljubavnici “.
Presudno u mom poslu je da imaš posao. Postoji izreka kako je glumcu teško sve, ali mu je najteže kad ne radi … Što se daljeg pristupa poslu tiče, to nikako ne treba generalizovati jer smo svi različiti i u tome je naša lepota. Meni je gluma moj prostor iluzorne slobode, ali slobode. Mene gluma leči i razboleva i srećna sam što mi je to profesija!
Pored glume i karijere, bitan, i svakako, najvažniji deo Vašeg života jeste Vaša porodica, kako uspevate da nađate balans između porodice i posla? Kako izgleda prosečan dan Jelene Đokić?
S obzirom za mnoga preseljenja i previše puta,čini mi se, spuštanja i dizanja sidra, meni je porodica, ova moja stvorena, itekako bila potrebna. Verujem da sam sa ulogom majke u privatnom životu, sve svoje uloge itekako unapredila. Vreme se mnogo racionalnije troši i nema se vremena za “prazne priče”. Takodje, luft koji mi donese odigrana predstava i druženje u bifeu posle, potpuno mi zadovolje sve potrebe nekog socijanog i društvanog života i eto ga balans.
Prosečan dan ne postoji, jer je svaki posao drugačiji i onda mu se prilagodjavam i to je lepota mog zanimanja, što nema kolotečine i navika. Ovih dana sam slobodna, sezona je gotova. Čekamo Cveleta da izadje sa premijerom ”Petog parka” u reziji Borisa Lijesevica i da idemo na more. U medjuvremenu, palim klimu, idem u nabavku, kuvam ručak, skidam sina sa pelena,dok spava čitam, onda se desi i nekih kao mojih par sati kada ili trčim ili se družim sa prijateljima…čekajući more!
Tanja Petrović Miljković

Nebojša Ilić Cile – Samo je delo važno (intervju)

Gospodine Iliću, od 1998. godine stalni ste član Ateljea 212 gde trenutno igrate u šest predstava, kada ste upisivali glumu da li ste se nadali takvom ishodu? I šta je presudilo da upišete glumu?
Vi ste 2010. godine dobili Sterijinu nagradu za ulogu u „Čekaonici“, predstava „Kazimir i Karolina“ u režiji Snežane Trišić ne tako davno imala je premijeru i jako je dobro  prihvaćena kod publike, sada je izabrana da predstavlja Atelje  na Sterijinom pozorju, da li se, možda, nadate nekoj od nagrada i koliko su Vam nagrade značajne?
Nisam od onih koji nipodaštavaju nagrade. Nagrada mi znači, one jesu potvrda za glumca da to što radi radi dobro. Svi smo mi nesigurni kao bića, a posebno glumci… kada se kvalitet prepozna i kada čovek dobije nagradu lakše kroz profesiju ide dalje. Ali budući da je gluma neka vrsta maratona ne postoji to da se puca na neke nagrade. Naše je da radimo to što radimo, a ako se neko osvrne na to što radimo – mi ćemo biti srećni. Naravno i ocena publike je važna jer mi zbog nje i postojimo. Ali da se vratim na vaše pitanje, nemam prevelika očekivanja, ali imam radost i nadu da će se predstava „Kazimir i Karolina“ prikazati na jednom tako značajnom festivalu a nakon toga – šta bude biće.

Nebojša Ilić Cile sa glumcima Ateljea 212
Osim Sterijine nagrade da li je bilo još nagrada za Vas?
Da, bila je jedna nagrada koju su dodelile Večernje novosti za epizodnu ulogu u predstavi „Pazarni dan“, pa Zoranov brk, nagrada u Crnoj Gori, i nagrada na Niškom festivalu za ulogu Bože Dunstera.
Igrali ste u dvadesetak filmova, ali Vas ljudi nekako najviše pamte iz hit filmova kao što su „Lajanje na zvezde“, „Zona Zamfirova“, „Montevideo, Bog te video“i „Montevideo, vidimo se“. Vaša uloga dobroćudnog selektora Bože Dunstera jako dobro je prihvaćena kod publike, kako ste Vi lično doživeli taj lik?
Meni je to najznačajnija uloga jer sam tu mogao da sviram na najviše žica. To je najkompleksnija uloga koju sam imao. Iako sam imao ogromnu tremu, desila se neka organika, nešto lepo…  reditelj i moj kolega Dragan Bjelogrlić je sve što se dešavalo sa mnom i tom ulogom pažljivo osluškivao… a ja sam pratio svoj impuls. Za par godina koliko je trajalo snimanje tog filma, imao sam priliku da odigram razna stanja, od inertnog čoveka, do čoveka koji je ushićen, pa potom zaljubljen, i na kraju, čoveka koji ima moć da napravi od svog tima jato. Uloga Bože Dunstera je možda nešto najlepše što mi se profesionalno desilo. Inače se sa Montevideom  desila neka magija. To smo osetili svi mi koji smo radili na filmu i na premijeri kada je publika ustala to nije bio samo pozdrav filmu, to je bilo kao da su svi u glas izgovorili “Hvala Vam“. Kao talas koji nosi sve i preplavljuje, pa i mane koje mu se eventualno mogu naći.

Sa premijere filma „Montevideo, vidimo se“
Glumili ste u dvadesetak filmova ali su Vas ova četiri ostvarenja negde izdvojila i po njima ste prepoznatljivi, kako birate uloge? Instiktom , promišljanjem …
Svim zajedno, i instiktom i promišljanjem. Nekada te vodi to u čemu zapravo učestvuješ i oko čega smo se okupili. Takođe, važno je i s kim radiš i to je bio savet starijih kolega kada sam počinjao kao mlad glumac. Naravno, važan je i projekat i poruka koju šaljemo publici.
Kako uspevate da uskladite sve obaveze s obzirom da ste prilično angažovani u ovom trenutku?
Kod glumaca je uvek tako… ili ste zatrpani poslom ili nema ničega. Ali ne žalim se… Trenutno imam šest predstava u Ateljeu, spremam predstavu u Tivtu (”Providenca”, adaptacija ”Ujka Vanje” u režiji Egona Savina), sa koleginicom Paulinom Manov spremam tv dramu „Čorba od kanarinca“ na RTS-u, u Buhi sam deo ekipe za predstavu „Majstori, majstori“ u režiji Milana Karadžića. Da, spremam i novu predstavu u Ateljeu koja će se zvati ”Coffee and Cigarettes”.
S obzirom da ste porodičan čovek i otac troje dece, koju životnu poruku se trudite da im prenesete?
Sa godinama mi je sve jasnije da kako svojim životom svedočite tako će oni učiti. Sve reči su postale šuplje i prazne… ne znače više ništa koliko god da su istinite, ako sve to ne što govorite ne osvedočite svojim životom, sve pada u vodu.
Da li kod njih prepoznajete glumački talenat ili su skloniji drugim stvarima?
Glumu im ne želim. U vremenu koje dolazi glumački poziv je potpuno devastiran. Ono na šta sam skoncentrisan je da otkrijem njihove darove. Da oni kod sebe neguju ono što već imaju i da ako Bog da rade ono što vole.
Koja bi bila Vaša poruka mlađim kolegama?

Scena iz filma „Montevideo, Bog te video“
Desilo se nešto, zaista, čudno. Osećam veliki jaz između sebe i tih mladih ljudi (koji pri tom nisu puno mlađi od mene) ali kao da smo izgubili link. Nama su bili bliži glumci starije generacije koji su nas uvodili u posao kao što su pokojni Petar Kralj, Vlastimir Đuza Stoiljković i drugi bardovi ovog pozorišta… Za desetak godina se sve okrenulo naglavačke. Jer sve što bih im ja rekao oni već znaju. Ja bih im rekao “Ne predajte se, ne očekujte pomoć ni od kog“ – ali oni to znaju bolje od mene. Oni nemaju iluziju da je pozorište romantična sredina. Ono što bih mogao da im kažem je da se obrazuju, da čitaju, da idu na koncerte i u galerije… da neguju tu stranu svoje ličnosti. I to bi bila moja poruka za sve mlade ljude ove zemlje.
Tanja Petrović Miljković

”Kada pesnici plaču” – Jovan S. Mitrović o knjizi posvećenoj Momi Dimiću

Šta ste sve, istakli i zabeležili u knjizi o Momi Dimiću?
Između ostalog u knjizi su i njegova putovanja po svetu, gde je boravio i uvek navraćao do prijatelja u dijaspori. Deo toga sam već pomenuo u pređašnjem odgovoru, ali evo recimo tu njegovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su je i mnogi prijatelji čitajući pomenuti Blog javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra, Šibenika, Knina, Skoplja i Rusije. Bilo je preko 10.000 čitalaca. Zabeležio sam i sećanje na moj prvi  susret sa Momom sedamdesetih i poslednji u maju 2007. godine u Beogradu. Ja ovu knjigu doživljavam i kao monodramu o vremenu koje je prohujalo i ostavilo tragove i  životne boje između korica ove knjige.
Dimić je, zapravo, neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke, kao ja  svoju kozarsku ulicu u Boru i o tome sam pisao u ovoj knjizi. I po ko zna koji put čujem kako Moma govori onaj početni monolog iz priče ’’Osveta’’ ,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin cvet, ozelene leje po  baštama…’’ ja se setim  moje  Kozarske  rudarske kolonije u Boru, koja je puna prašine i kaldrma, ali sam je voleo i zato je ima svuda.
Dimić je bio pre svega čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da na ”Međunarodnim susretima pisaca” okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Šveđana, Francuza, Austrijanaca…
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju, to je jedna potpuna autentičnost, bar za mene. Gde god da je bio držao se svoje doslednosti, bio je van politike. Najradosniji je bio kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo. Nadahnuto je kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,,. Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta’’.
Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno. O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi, o recenzijama, o rođendanima i tortama, o onome šta je radio i voleo njegov Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola Manojlović nije ni  Moma Dimić, o prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju. Posebna priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru , o njegovoj reči koja se  poštovala o njegovoj  pesničkoj  zaostavštini i da ne nabrajam.
Pisac o kome ste pisali je očigledno za Vas po mnogo čemu specifičan, sem Vašeg prijateljstva sa njim šta biste izdvojili za ovaj kratak intervju, a deo je temperamenta Mome Dimića?
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocima i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem. Pripremajući seminarski rad pod nazivom ,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem knjige ,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto zavešta, stavlja na kraju tačku života. Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament između korica oranž boje.
Dok su mnogi pljuvali po Srbiji, svojim tekstovima, dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja Moma je putovao i pisao. I upravo takvog Momu Dimića sam pokušao da predstavim u ovoj knjizi.
Šta biste izdvojili kao najzanimljivije iz čitave knjige na kraju?
Pisac o kome sam pisao je poznavao ljude, jednostavno osećao njihove potrebe, razgovarajući sa njima učio je o životu, možda bih to za kraj naglasio još jedanput. Osećaj za ljude, današnjem čoveku nedostaje, Moma ga je imao. Da ni jedan dan ne prođe da nešto ne naučiš, ili ne uradiš, to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto da pokrene. Jednostavno rečeno on je bio živi dnevnik našeg vremena. Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu. Ali, izgleda vremena se menjaju, opet to naglašavom. Danas, sve mi se čini jesu takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen. I da završim, o ovoj knjizi njegovom rečenicom:
,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi određujemo’’,,Prijatelj je onaj ko je pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe. Ko je s tobom u dobru i zlu i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje’’.
Ivana Mitrović Cvetanović

Miloš Šobajić i ”Radionica duše”

O Vašem bogatom umetničkom radu izašle su 4 monografije, od toga 3 na francuskom i jedna na engleskom jeziku, imali ste preko sto samostalnih izložbi, vaša dela su svuda u svetu od Pariza preko Brisela i Atine do Šenjanga. Profesori su vam bili Radenko Mišević, Mladen Srbinović, Cuca Sokić, danas ste i sami profesor na Megatrend Fakultetu umetnosti i dizajna. Zapravo je, puno toga nužno pomenuti kada ste Vi sagovornik, ali ja bih se ipak, kao ona koja uporno pokušava da u razgovoru sa umetnicima dopre do važnih pojmova u estetici, vezala za pojam stvaralaštva u ovim mojim pitanjima.
Teorija nije u stanju da prodre u ‘’radionicu duše’’ i trenutak specifične moći umetnika koja deluje u njemu dok stvara umetničko delo, uhvati. Da li je, naime, ta moć iracionalna ili racionalna ili neke druge vrste? I dok jedni veruju u nenadmašnost genija i priznaju kao prvenstveni prirodni dar, instikt, nesvesno, dotle drugi ističu učenje, ugledanje na uzore i marljivo negovanje dara. Moje pitanje je šta je za Vas svaralački čin?
Miloš Šobajić: Moj rad mi najviše liči na molitvu. U tišini ateljea tražim one dragocene trenutke koncentracije koji nikako da dođu kad mi trebaju. Tada žalim što mi nedostaje više talenta. Onaj mali plus, odnosno dodatak energije, kako bi slika najzad počela da se pojavljuje na platnu onako kakvu sam je zamislio. Imam potrebu da slikam ili vajam, kao što osećam glad ili žeđ. Radim uvek istu scenu od kad sam prvi put zaželeo da ozbiljno radim ovaj posao. To je uvek bio i ostao čovek, koji pokušava da se spasi od propasti. Bio je nekad deo ogromne gomile, kad sam davno bio fasciniran gomilom sveta u Parizu, koja je prolazila pored mene, a ja sasvim sam izdvojen iz nje, a ujedno njen sastavni deo. Potom sam eliminisao svu tu akumulaciju koju sam gomilao po slikama i čistio sve do slika i skulptura koje predstavljaju samo trag čovekovog prolaska kroz prostor.
Centralno mesto vašeg opusa je, dakle, čovek. Ovaj ontološki pojam se kod Vas, u poslednje vreme, ponajviše prepliće sa zapitanošću nad onim kud stremi savremeni svet? Sve ste svedeniji u ‘’čovekovom’’ predstavljanju, na Vašim slikama ga vidimo samo kroz detalje. Da li je taj ‘’minimalizam’’ zapravo ono što je danas slika našeg sveta?
Miloš Šobajić: Opis prirode i stvari oko nas, nisu moja tema. Čovek jeste. Na veoma klizavom terenu je, sa zamkama svuda po stazi kojom korača. Vidimo mu samo trag, parče tela, šaku ili cipele… U svakom slučaju slika našeg sveta je onakva kakvu je osećamo. Svi ga vidimo posebno i na svoj način. Umetnik ga filtrira kroz njegov filter i tako se upoznajemo sa Pikasom, El Grekom… Oni su ga videli drugačije od Kafke ili Mocarta. Oni koji odlučuju o našim sudbinama logično žele da budemo mirno stado koje misli onako kako mu se kaže. Da nema više takozvanih umetnika, već svi da mislimo i radimo slično ili identično. Ovim baš ništa novo nisam otkrio, ali valja da se podsetimo i da budemo budni.
U stvaralaštvu je sloboda jedno važno pitanje, šta ona za vas znači ? Da li je ona deo koji nužno uključuje ‘’ne-stege’’, ‘’ne-pripadništvo’’?
Miloš Šobajić: Umetnost je podrivačka i subverzivna po definiciji, pa kao nekompatibilna sa zakonima i pravilima, zahteva totalnu slobodu. Svaki naš akt je politički akt, jer od odluke da kupimo hleb u ovoj, a ne u onoj pekari, pa do odluke za koju partiju glasamo, mi se politički određujemo. Moje slike su odraz mog pogleda na društvo, u kojem nas neko konstantno guši, a znamo i ko, a mi se nedamo kako znamo i umemo.
U najnovijim instalacijama, kolažima, objektima i slikama se kroz njihove enigmatične nazive otvaraju mnoga pitanja, ponajviše tom jarko crvenom bojom upozorenja. Koliko je za ekspresiju koju želite da nam iznesete presudno jedinstvo forme i sadržaja?
Miloš Šobajić: Voleo bih to isto da kažem jednim filmom, ili da napišem tekst. Sve ono što osećam mogao bi da kažem na bilo koji drugi način. Izabrao sam ovakav. Možda bi bio performantniji u nekom drugom mediju? Sve je to isto, samo, da li je dobro, pitanje je sad?! Forma i sadržaj za mene puno znače, jer mi se čini da radim sa materijalima koji najviše odgovaraju mojoj priči.
Naša eminentna umetnica Dragana del Monako vam je supruga. Ne bih da zalazimo u sinergiju koja je očigledno prisutna u vašem zajedničkom životu, htela bih da se kroz žensku  lepotu i otmenost dotaknemo pitanja lepote kao takve. Koliko je ”lepo” zapravo izazov u vašem radu i šta lepota za Vas jeste?
Miloš Šobajić: Dragana jeste najlepša žena koju sam sreo. Ima ona još puno drugih kvaliteta. Žensku lepotu u mom poslu ne uzimam u razmatranje. Rekao bih, žene ne igraju u mom filmu i ako njihova lepota pokreće ovaj svet, ali njihova nežnost, senzualnost i majčinski instikt nisu tema koju obrađujem. Odavno smo definisali lepotu ružnog, koja bi mi više odgovarala kao definicija mog izbora lepote. Ipak, sve što je veličanstveno je i lepo. A šta je veličanstveno? Sve što nas ushiti. Mene oduševljavaju Gotičke katedrale, naši manastiri, stare limuzine, dvorčevi na Loari, Karavađo, Rembrant, savremeni dizajn, arhitektura i naravno, Dragana.


Fotografija: Radionica duše – Sava Centar


Ivana Mitrović Cvetanović

Bluz belog čoveka – Intervju Goribor

Muzički kritičari imaju glavobolju kada žele da imenuju pravac muzike kojem pripadate. Valjda je najpreciznija odrednica trip hop bluz. Trip hop zbog prisutne karakteristične ritam i bas linije, ali bluz odrednica je ovde mnogo bitnija. Bluz je u vašoj muzici prisutan ontološki. Šta za tebe predstavlja bluz i koliko je uticao na tebe?
Da, bluz kao životna filozofija. Rob bere pamuk preko dana, dolazi umoran i gladan u svoju šupu, uzima gitaru i počinje da svira i peva. Ostali se okupljaju oko njega, neko vadi usnu harmoniku, neko lupa u ritmu flašama, žene pevuše iza glavnog glasa i ubrzo svi plešu i gibaju se. Ulaze tako  u noć i do jutra su slobodni ljudi.
Pesma „Baš Cunami“  možda najbolje opisuje nadrealnu medijsku pompu i kolektivno stanje svesti za vreme nedavne poplave koja je zadesila Srbiju.  Da li te iznenadi kada neka tvoja pesma inspirisana određenom situacijom ili trenutkom u  tvom životu iznova postaje aktuelna?
To je moć umetnosti. Najintimnije i najdublje stvari u čoveku  postaju univerzalne. Mi smo kao ogromna baza podataka i na svakome od nas je da nauči kako te podatke da isčitava.
Omot (Cover art) za album „Evo je banja“ je umetničko delo samo za sebe. Ovako ozbiljan pristup albumu kao celokupnom audio vizuelnom doživljaju je danas vrlo redak. Posle Idola i Goranke Matić, kod nas  se retko ko time bavio na ozbiljan a opet uspešan način.  Reci nam ko je autor i otkud ideja za ovakav omot.
Milan Stošić. Naš prijatelj iz detinjastva i odrastanja u Boru. Kad dođe vreme za omot, on nam prosledi šta ima i to bude to. Pošto je deo naših života, prirodno se uklapa i u priču o Goriboru.
Da li naziv albuma Evo  je banja ima neke veze sa putem Bor – Borsko jezero via Brestovačka banja?
Da. To je uspomena na jedan period naših života. Znali smo u startu da neće biti ‘lak’naslov ali bez obzira, drago mi je što smo to tako uradili.
Od drugog albuma imate bubnjara za koncertnu podršku. Nisi rigidan po pitanju promena u zvuku i izrazu?
Ako sve bude kako treba, tek nas čekaju inovacije i istraživanja.
 
Jednom prilikom si rekao da je tvoj princip pisanja ustvari razgovor sa samim sobom. O čemu pričaš sa sobom ovih dana?
Trenutno sam u fazi sortiranja. Kako sa preostalim kartama što bolje igru privesti kraju.
Odrastao si u Boru. Šta je tvoj rodni grad utkao u tvoju ličnost?
Da je moguce pobeći iz pakla…
Rambo je davno rekao da je „otiš’o svak’ ko valja“. Da li planiraš da se ikada vratiš u Bor da živiš?
Trenutno ne. Ako dođem do te faze duha da ništa od spolja ne može da me poremeti, onda neće biti ni bitno gde sam…
Hoćemo li videti  u nekom narednom spotu  prizor borskog neba koje gori, tu inspiraciju za ime grupe? Verujem da sve fanove zanima kako to izgleda nebo iznad Bora dok se izliva šljaka iz topionice RTB-a.
Da, bilo bi interesantno da to neko usnimi.
I za kraj, šta slušaš, a šta čitaš trenutno? Preporuka za vrelo leto i hladnu glavu?
Preporucujem da svako nađe za sebe šta mu najviše prija da čita i sluša.

Srbija je nedovršena priča

U našoj tranziciji koja se ne dovršava, u tom vakuumu čuda i čudotvorstva, oblikovao se čovek krize, koji nije gospodar svog života i koji nije kompetentan da odlučuje i o sebi i o društvenim pitanjima.

Kultura, pojedinac, društvo, njihova zamućena međuzavisnost i odgovori na mnoga pitanja kriju se među koricama knjige „Moje simpatije“, najnovijeg dela profesora dr Ratka Božovića.
Naš eminentni sociolog kulture u knjizi portretiše „prestupnike“ koji ne žele da pevaju u horu. Iako oni preovladavaju, tu su i stvaraoci koje je u označio kao svoje simpatije. Svi ti likovi ponikli su pod nebom pod kojim smo i mi. Božović, nekadašnji redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu za predmete Teorija kulture, Sociologija kulture i Javno mnjenje, dugogodišnji šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju, književnik i publicista, u intervjuu za „Akter“ govori o svom viđenju aktuelnog momenta kroz položaj individue, intelektualca, kretanja društvenih vrednosti...

Kako zapravo danas vidite Srbiju? Da li je izgubila nušićevski duh koji ju je pratio, bez obzira na vreme i okolnosti?
Srbija je danas ne samo nedovršena država, nego i nedovršena priča. U njoj se nastavlja dugo putovanje u noć. To tumaranje se odužilo. Traje li traje! Svitanje se ne nazire, što je najgore postoji opasnost da podanici obnevide, otprilike onako kako je Platon video ljude koji su dugo bitisali u pećini, a kad su izašli na svetlost dana oslepeli su. U našoj tranziciji koja se ne dovršava, u tom vakuumu čuda i čudotvorstva, oblikovao se čovek krize, koji nije gospodar svog života i koji nije kompetentan da odlučuje i o sebi i o društvenim pitanjima. Nušićevsko oblikovanje malograđanskog društva ovde i danas deluje kao bleda slika u odnosu na stvarnost, u kojoj je u drastičnosti i ekstremizmu izgubljena i mera i normalnost i moralnost.
Kada pominjete moralnost, šta je s moralnim vrednostima?

U našoj svekolikoj krizi moralna kriza je i najdublja. Naše trajanje već odavno određuje bezgranična energija destrukcije i nemorala. Verovatno ćemo najduže izlaziti iz moralnog kolapsa. Naročito od 90-ih u nas je obezvređeno ljudsko postojanje, uveliko vlada nepoverenje među ljudima, dominira mentalitet podaništva i autokratske frustracije, tako da je dovedena u pitanje individualna i sloboda društva kao preduslova moralnog života. Što je najgore postradala je čovečnost. U moralu našeg bitisanja ni svećom ne možete naći čoveka. Moralna promena nije moguća usled haosa i krize vrednosti. Nezamisliv je moralan način života bez saznanja šta je dobro, a šta zlo. Kad u čoveka utrne empatija, kao emocionalna pismenost, nema smisla ni pitati se o osećanju krivice. U takvoj situaciji nema ni moralne inteligencije – što znači ne činiti drugome ono što ne želiš da drugi rade tebi. Nulta tačka morala svojstvo je opasnih ljudi, a njih nije malo. Oni se najbolje snalaze u noći ljudske savesti. Nema ništa od moralnog života bez ideja o dužnosti i odgovornosti, a moralna inteligencija uslov je za individualno pročišćenje i put do katarze i civilnog oblika života.
Govori se da intelektualci ćute, šta to znači?
Oblikovao sam 90-ih godina spis „Uzaludna knjiga“. To je bila moja individualna reakcija na apsurdnost ubrzane i tragične istorije. On je za mene bio značajan kao čin nepristajanja i forma neravnodušnosti, ali on nikoliko nije uticao na karavan nasilja, koji je bezbedno prolazio i činio zlo i zločin. Pas je lajuckao. I ništa više. Karavan je bio podržan, a efekat moga uticaja bio je jednako bespomoćan, kao da sam i ćutao. To je već reakcija čoveka koji je razočaran ovdašnjom opozicijom intelektualca, a pritom znam da od razočaranih i očajnih nema vajde. Ispada da je reakcija intelektualca jednaka njegovom ćutanju.
Može li ipak sve to i drugačije?

Može, ali da ne zaboravimo da je naša novija istorija obznanila golema posrtanja intelektualca. To mu se dešavalo uvek kad je gubio svoj individualitet, i postao idolopoklonik i apologeta. A to je bilo onda kada je služio svemogućoj partiji i njenoj politici, kad je podržavao šovinistički primitivizam i političko ludilo, kada je postajao plen lažnog patriotizma, i kad se udaljavao od sebe kao kritičara društva. Možda su u pravu oni koji veruju da je intelektualac nestao kada je ukinuta potreba za univerzalnim vrednostima. Sporan je uvek kada prestane da bude snaga kritičkog nepristajanja i skretnica ispred kolektivnih paranoja i idiotizma većinskog mišljenja. Autizmu političke elite ponovo su se pridružili militantni intelektualci koji pokazuju veliku sklonost prema mentalnoj zatvorenosti, samodovoljnosti i nekritičnosti. Uz njih, i s njima, sve ide gore nego bez njih, utoliko pre što je njihovo mišljenje bespolno, interesno, a daleko od toga da bude negacija jednoglasnosti i nekritičnosti. Tako se ponovo potvrđuje da kod intelektualaca nije samo problem znanje i inteligencija, nego mnogo više karakter koji je sporan da sporniji ne može biti.

Šta možete da kažete o karakteru savremene komunikacije?
Naše društvo nije odavno uspostavilo adekvatnu komunikaciju ni sa sobom ni sa drugima. To je razlog tolikog civilizacijskog posrnuća i postradalog zajedništva. Nove tehnologije internet komunikacije vrše dramatičan uticaj sa stanovišta svakodnevlja. Zbog toga zavisnici od internet komunikacija deluju kao autistična bića. Ipak, „Fejsbuk“ je vapaj pretežno dolazećih generacija za drugim bićima i za komunikacijom. On se može posmatrati i kao kritika civilizacije u kojoj protiče gluvonemi, dosadni život savremenog čoveka. U svakom slučaju, za kultivisanje kritičkog mišljenja i stvaralačkog usvajanja znanja i vrednosti, neophodna je promena filozofije komunikacije kao temeljne kulture i postojanja. Neprilagođenost komunikacije je očigledna.
Imate li odgovor na pitanje koje se nameće – odakle početi edukaciju?

To je dobro pitanje, a odgovor je neizvestan. Verujem da je važno tu edukaciju otpočeti od porodice, zabavišta, škole, medija. Zato bi traganje za novim mogućnostima komunikacije moralo postati jedna od najvažnijih preokupacija savremene kulture, utoliko pre što ljudi modernih vremena nisu povezani samo sličnostima, već i različitostima.
Šta je sa zabavom, kakva je njena pojavnost i suština, i koji su problemi?
Velike nevolje zabave vidim u dominaciji komercijalnih medija. U globalnim medijima, čije smo sheme prihvatili rasejano, favorizuje se laka zabava, nasilje i seks. Oni su najviše usmereni na oblikovanje potrošačkog društva, ali ne i slobodnog građanina. Današnji čovek uplovio je u silnu ravnodušnost, plitkost osećanja i neosetljivost. Očigledna je njegova bezvoljnost i dosada. Zato se potrošač opredeljuje za uzbudljivo carstvo spektakla, koje je više u virtuelnom i kič prividu, nego u prostoru stvarnosti i vrednosti. Spektakl uspostavlja zabavljačko društvo u kome dominira razbibriga, te pasivna i uspavljujuća komunikacija. To je dovoljno za nasilje nevrednosti i fatalno zavođenje.
Tu bi se nekako uklopili čuveni rijaliti programi „folkerske kulture“. Kako gledate na njihov fenomen i gledanost?
To je deo belosvetskog uticaja i naše „modernosti“. To je drastični primer novokomponovanog prostaštva. Lišiti se ljudske tajne zbog novca i estradnog potvrđivanja deluje kao individualni nesporazum, a voajeri iz svog trivijalnog sveta, iz sveta neslobode, doživljavaju tu kvaziigru kao drogu i samozaborav. Njima se pričinjava da su slobodni, i da čine ono što je im u realnosti uskraćeno. Voajer je čovek, ili biće, koji ima problem sa identitetom. Zato je opsesivna vezanost za tu vrstu programa i svojevrsna zloupotreba ljudskih ograničenja. Na taj način se oni ispred malog ekrana udaljavaju od sebe kao puki posmatrači koji posmatraju, a ne vide. To nije umno viđenje, već zaluđenje. To može biti forma antidosade, ali zar je to razlog za traćenje najznačajnijeg resursa – vlastitog vremena.
Znači li to da je u svim dimenzijama nestao stil?
Uopšte stil života doživeo je neverovatnu degradaciju i na to nas je uputio još 1991. naš čuveni arhitekta Bogdan Bogdanović. 
Upravo se na njega i pozivate u delu najnovije knjige „Moje simpatije“?
Da, a tu je i odgovor na degradaciju koju pominjem. Bogdanović dešifruje stil post-antibirokratskog vremena kao stil cvetova od hartije, kao stanje prevrnute rukavice, kao vrstu vizuelnog pokliča folklorne erotike, kao teror nad ukusom. On posebno razmišlja o odnosu stila i sudbine. Stil je za mene neka vrsta unutrašnje harmonije, kada smo ja i ja zajedno. Pogrešno odabran stil, već je sama sudbina. A od nje se ne može pobeći. Ako neki narod hoće parodiju, onu s krvavim završetkom, ne može ga spasiti ni Marks ni Njegoš. Koliko je Bogdanović bio u pravu nema smisla dokazivati.
To je bilo ipak pre više od dve decenije, a kako je danas?
Današnja situacija deo je rđave beskonačnosti.

akter.co.rs

RAŠA POPOV

DECA ME VIŠE NE PREPOZNAJU

U novoj knjizi Radivoja Raše Popova mogu se pročitati zanimljive priče o događajima iz života nekih od najpoznatijih sportista svih vremena, kao što su Džesi Ovens, Vilma Rudolf, Airton Sena, a mesto u ovom društvu pronašli su i neki aktuelni sportisti poput Andresa Inijeste, Ane Ivanović ili Novaka Đokovića. Povodom izdavanja “Raša istraživač”, novinar, glumac, književnik, ali pre svega poznato lice u onom “moru”, bio je gost svoje izdavačke kuće i potpisivao je knjige na štandu Buklenda (Bookland) na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.
I kao što svaka generacija odrasta uz neki dečiji program – naši roditelji odrastali uz Miću i Aćima iz serijala „Na slovo na slovo”, naša starija braća i sestre uz Branka Kockicu – tako smo i mi generacija koja je odrasla uz „Šešir bez dna” i „Fazone i fore”, gde se pod “našom generacijom” misli se na sve one koji se (s)klanjaju bolonjskom sistemu, a premladi su da bi se sećali rata. A Raša Popov bio je jedan od idejnih tvoraca i realizatora tih kultnih emisija. I kako ga onda ne nazvati poznatim licem, bez obzira što ga ne poznajete zvanično, kad ovog, sada već veoma starog, ali i dalje dečakolikog čoveka, znamo bolje od mnogih koji nas okružuju svakodnevno. Jer on nas je okruživao od malih nogu. Prepoznali bi mi njega, ali ne i on nas. Tu su ona ista brada i brkovi, tu je onaj isti šešir, ali tu su i oči – ovoga puta zamagljene, umorne i snene, a ne čile. I takvih usahlih očiju Raša Popov započinje razgovor o svojoj novoj knjizi.
– Godine 1936. bila je Olimpijada u Berlinu. U tu čast naš romantični sportski novinar Ljubomir Vukadinović napisao je za nas, tadašnju decu, knjigu o sportu. Meni je otac poklonio tu knjigu kada sam imao 8 godina. Ja sam je pročitao mnogo puta u životu i evo, u svojoj 82. godini rešio sam da napišem svoju knjigu o sportu, jer znam da deca to vole. Ima i odraslih koji idu na sportske utakmice, ali tamo divljaju. Odrasli brukaju sport, a deca su istinski ljubitelji sporta.
Priče u vašoj knjizi nisu o rezultatima, već o zanimljivostima iz života sportista. Postoji li još nešto što ste želeli da kažete u njima, osim da zabavite decu?
– Ove priče pre svega treba da ih zabave, ali ima i poučnih. Na primer, dve priče su o tome kako su deca savladala dečiju paralizu i kasnije postali svetski uspešni sportisti. Prva je o Hirošinu Furuhašiju, japanskom plivaču, a druga je o Vilmi Rudolf, najviđenijoj sportistkinji 20. veka, koja je na Olimpijadi u Rimu osvojila 3. zlatne medalje. To su dve priče kojima sam hteo da ohrabrim decu, da pokažem da u mladoj deci postoji snaga ozdravljenja.
Možemo li uskoro da očekujemo nešto novo od vas?
– U junu sam prestao da pišem, ova knjiga me je mnogo iznurila, pa mi je trebala pauza. Sada se nosim mišlju da napišem jednu vrstu psiholoških istina o deci. Recimo deca vole da jedu retku i neobičnu hranu. To je Ana Frojd, ćerka Sigmunda Frojda, navela u svojoj knjizi Psihoanaliza deteta kao jednu od psiholočkih tajni dečijih ćefova i ćudi, a ja se sad odvažavam da počenm da pišem o takvim stvarima, da napravim popularnu psihologiju za decu.
Ima li u Srbiji kvalitetnih pisaca za decu koji bi mogli da nastave vašim stopama?
– Naravno da ima. Ovog septembra sam upoznao Lava Lukića. On je tek dečak, kovrdžavi plavušan. Napisao je tako originalne pesme za decu da je to novi Ljuba Ršumović. Najlepša i najčudnija pesma Lava Lukića je Skarabudž. To je pesma o tome kako je on imao neki domaći zadatak pa ga je skarabudžio. Nema kraja naviranju talenata u srpskoj književnosti. Lav Lukić, o njemu će se čuti kad ja budem otišao sa ovog sveta.

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ НАРОДНОГ УМЕТНИКА РУСИЈЕ НИКОЛАЈА МУХИНА
Посетом Београда руске делегације на челу са руководиоцем Россотрудничества Љубов Глебовом 12. и 13. новембра ове године отворена је нова страница руско-српске сарадње.
Одлучено је да уметници из Русије раде на осликавању главног храма Србије – Храма Светог Саве. Руководилац оваг озбиљног пројекта биће народни уметник Руске Федерације, академик, члан председништва Руске академије уметности Николај Мухин. Он је такође у саставу делегације посетио Београд.
У ексклузивном интервјуу за Руски дом, познати руски уметник говори о плановима и визији унутрашњег уређења Храма Светог Саве, као и многоме другом:
- Господине Мухин, пре свега желим да Вам честитам и пожелим пуно успеха у раду на новом пројекту – уређењу Храма Светог Саве у Београду. Једном приликом сте рекли да само човек рођен под срећном звездом може добити овако јединствену прилику у животу. Међутим знам да сте већ радили на низу значајних и веома озбиљних пројеката:
- То је тачно. Исто сам размишљао и када ми је била указана част да радим на живописању Храма Христа Спаситеља у Москви. Мислио сам да се таква прилика пружа само једном у животу. Невероватно је да живим управо у време када је донета одлука да се ова хришћанска светиња ,,васкрсне“.
Добио сам позив да учествијем на конкурсу. Победа ми је омогућила да радим на осликавању Храма. Тада ми се чинило да је то нешто најважније у мом животу и да ми се нешто слично не може поново догодити.
Веома се добро сећам сваког тренутка, све оне са којима сам радио. За нас није постојало време, обавезе свакодневнице, потпуно смо се посветили послу. Радили смо од јутра до касно у ноћ. Посао је за нас било задовољство. Покретала нас је јака мотивација да остваримо оно што су многи сматрали да је немогуће, а то је да Храму подаримо нови живот. Све наше мисли и напори су били усмерени ка постизању овог циља. Прошло је већ 15 године, а ја се сећам свега као да је јуче било.
Конкурс је завршен 1996. године, а као победник сам имао право да одлучим о концепцији осликавања Храма. Храм је посвећен рођењу Христовом, па сам за композицију у олтар одабрао сиже Христовог рођења, рад Василија Верешчагина из 19. века. Буквално сам на три године морао да постанем Верешчагин. Проучавао сам архивске материјале о њему, његово уметничко стваралаштво. На почетку пројекта сам имао само једну црно-белу фотографију његове слике Рођење Христово, али сам био сигуран да је то управо оно што требам да сликам. Господ ме је усмеравао на прави пут и некако се све успешно одигравало. На располагању нисам имао никаквог материјала. Због тога сам отишао у музеј Храма где се чувала ауторска копија ове слике коју је Верешчагин насликао за једну московску цркву. Док сам је пажливо гледао пришао ми је човек и упитао шта ме је толико заинтересовало код ове слике. Објаснио сам му да проучавам рад Василија Верешчагина, на шта ми је он одговорио да је потомак овог уметника. У том тренутку је за мене то био прави поклон судбине! Доста ми је помогао. Добио сам могућност да се ближе упознам са радовима Верешчагина. Веома сам детаљно истражио његово стваралаштво. Припреме за приступање радовима су трајале три године, прикупљао сам материјал, скице.
Живописање Храма Христа Спаситеља је завршено за веома кратак временски период. У то је тешко поверовати. Почели смо са радовима 15. априла, а завршили 15. новембра. Осликали смо цео Храм за 8 месеци. Били смо уиграни тим, организација је била на високом нивоу. Остварили смо свој циљ. Храм је осликан на највишем уметничком нивоу и добио највишу оцену државне комисије.
Планирано је да сви радови буду окончани на јубилеј, 2000 – годишњицу Хришћанства, што смо и остварили. Тешко је замислити да би величанствени Храм Христа Спаситеља у Москви могао изгледати другачије.
Када улазим у Храм и гледам своје радове немам осећај да сам ја радио на њима. Присећам се где су биле постављена скеле, етапа пројекта. Све ми је то и дан данас пред очима. Али када видим укупан резултат не напушта ме тај осећај да су фреске настајале саме, без мог учешћа. Друштво је обновљени Храм Христа Спаситеља одмах прихватило као део наше руске историје. Његова појава је тако природна и целовита да се у њему не осећам као уметник који је унео свој допринос његовом обнављању већ као усхићени посматрач.
Било би превише да након оваквог поклона судбине тражим нешто слично. Након окончања радова на Храму Христа Спаситеља наставио са рад на живописању Толског манастира, урадио капелу Александра Невског у Јарослављу. Од старешине Подворја Руске православне цркве у Београду сам 2002. године добио позив да радим на живописању православног храма на Убу. Тако сам почео да радим у Србији. Морам да признам да сам и пре тога већ неколико пута био у Србији, али ме је управо живописање српске цркве снажно повезало са овом православном земљом.
- Сигурно сте током својих посета Србији одлазили у Храм Светог Саве у Београду. Да ли сте из чисто професионалних разлога замишљали како би могао да изгледа главни храм Србије? Шта вам је казивала Ваша уметничка интуиција?
Први пут сам посетио Храм 1994. године у саставу руске делегације коју је предводио Патријарх Алексеј. Затекли смо се управо у тренутку када је у Храму Светог Саве била литургија. Атмосфера је била узвишена и ако Храм није био завршен, свуда око нас су били бетонски зидови. Посматрајући их схватио сам какав грандиозан пројекат овде може да се оствари. Тада нисам ни слутио да ћу радити на осликавању Храма Христа Спаситеља.
Размишљао сам колико треба времена, умећа, знања да би се уредио такав храм. Већ се тада у Србији говорило да ће се у Храму Светог Саве радити мозаик. Ово решење је донео Синод СПЦ.
Рећи ћу вам отворено, сваки уметник који се бави монументалним живописањем сања о оваквом пројекту и посматра све очима потенцијалног извођача радова. Архитектура сама диктира начин унутрашњег уређења храма.
- Које су одлике српско-византијског стила?
- Све традиције осликавања храмова потичу из Византије. Србија је такође улазила у њен састав. Након распада Византијске империје њено културно наслеђе није изгубљено. Следбеници овог стила су наставили његово живописање и у Русији, Србији. Овде су оне добиле своје посебне, карактеристичне црте. То се може објаснити и тиме да су Србима ове традиције пренете раније, док се оне у Русији појављују нешто касније. Познато је да је у Русији следбеник византијског сликарства био Теофан Грк, претеча Андреја Рубљова. Знања и искуста византијског сликарстава су се касније трансформисала у појам ,,руска икона“.
Ово значајно наслеђе које је словенима оставила Византија ни у ком случају не сме бити заборављено. Морамо га користити, промовисати, говорити о њему. То су наши извори, морамо их неговати. Моју дужност као човека и уметника видим управо у томе, то је моја својеврсна мисија. Са тим циљем сам замислио пројекат ,,Византија.ру“ који је већ почео да се реализује. Помоћу њега се трудим да приближим свима нашу историју, да покажем да је непроменљива, вечна, и да она треба да нам буде ослонац.
- Сваки човек, свесно или несвесно, гради у себи свој Храм. Да ли се то и вама дешава?
- Ја заиста градим свој духовни Храм. Постоји појам ,,исцељење“. Многи њен смисао схватају као оздрављење. Међутим њено првобитно значење је бити духовно јединствен. Неко се моли, неко бави доброћинством, а неко слика иконе. Надам се да ће ми ово помоћи стварању свог духовног Храма и величанствене светиње Православља – Храма Светог Саве.

Intervju: Alek Monopol(i), američki street art umetnik protiv kapitalizma



Obožavao sam igru. Uvek sam birao figuricu trkačkih kola. Još uvek je igram.

Srđan Dragojević: Vlast voli "hranljivu" umetnost

Radmila RADOSAVLjEVIĆ | 11. oktobar 2015.
Reditelj i scenatista govori za „Novosti“ o knjizi nesnimljenih scenarija “Pre nego što crvima kažem zdravo”: Mnogi se s realnom nostalgijom danas sećaju svih “užasa totalitarizma”

Dragan Velikić: Pisanje je sloboda koja se plaća

Dragana Matović | 20. decembar 2015. 07:34
Književnik, autor romana “Islednik”, upravo ovenčanog "Vitalovom" nagradom. Sećanje na prisustvo Vuka Karadžića ili Laze Kostića u Beču postoji i danas

Nikita Milivojević: Opasno je biti deo sistema


Pozorišni reditelj Nikita Milivojević organizovao je prvi Šekspirov festival u Srbiji, koji je
u četvrtak počeo u Čortanovcima, na Dunavu. O Šekspiru i festivalu, Glob teatru, stanju
u kulturi i pozorištu iz svog ugla govorio je u Kažiprstu B92, gde je bio gost autorke
Tatjane Aleksić.



U godini kada se obeležavanje 450 godina od rođenja Šekspira, Srbija dobija svoj prvi Šekspirov festival. Vi ste jedan od inicijatora ideje. Odakle ta ideja i zašto mislite da je Srbiji potreban ovakav festival?

Ideja je posledica niza srećnih okolnosti. Mislim da je sve počelo od uzbudljivog i neverovatnog prostora Vile Stanković u Čortanovcima, na Dunavu, gde se dešava festival. Ja sam rođen u Inđiji, a nisam znao da to postoji. Bilo je skrajnuto sa očiju javnosti. Ona deluje kao srednjovekovni zamak s božanstvenim pogledom na Dunav.

Ako ste reditelj, poželite da tu nešto režirate, i tako je sve počelo. Odmah sam radio Šekspira, valjda je to bila prva asocijacija na prostor, radio sam „Nenagrađeni ljubavni trud“. Posle toga smo mi gostovali u Glob teatru u Londonu, sa predstavom „Henri VI“ Narodnog pozorišta, upoznao sam sjajne i divne ljude, a predstava je doživela uspeh. Ostao sam sa njima u kontaktu, a u privatnoj poseti izvršnom producentu Globa, Tomu Birdu, rekao sam tu ideju, a onda sam saznao da na svetu ima dosta Šekspirovih festivala i odveo sam ga u prostor. On je rekao da želi da radi nešto tu i da će oni podržati sve što treba. Tada smo krenuli da planiramo da oni dođu sa Globom i da oni otvore taj naš festival ako se bude desio. Srećno se desilo da to bude "Hamlet". Ako ništa ne znate o pozorištu, sigurno ste čuli za Šekspira i za Hamleta.

Za one koji ne znaju, Festival je sinoć počeo i otvorio ga je Glob teatar sa Hamletom...


Planiralo se godinu dana i to je divna koincidencija i divno je što su došli. Predstava je bila sjajna sinoć. Možda ljudi neće imati prilike da gledaju u Globu neku predstavu. Ali kada vidite kako oni to igraju, najpribližnije je onome kako je to izgledalo od pre 400 godina. Sačuvali su duh tog pozorišta. Ima nešto zdravo u odnosu koji oni naprave između publike i scene. Glob je mitsko mesto za nas koji se bavimo pozorištem. Kada odete tamo, osetite da ste na vrlo posebnom mestu. Meni je drago što je taj duh posebnog bio sinoć na Dunavu. A nije ni tako mala stvar da Glob teatar iz Londona dođe u Čortanovce.

Vrlo je uzbudljiva činjenica da je Glob teatar u Srbiji. Bio je u Narodnom pozorištu i sinoć u Čortanovcima. Kakvi su im utisci o Srbiji, Beogradu i Inđiji?

Od tog prvog susreta u Londonu pa do danas, ja imam najbolje moguće mišljenje o toj trupi. Nekoliko njih, pošto se smenjuju, i čitava trupa je na putovanju tri godine, je izrazilo želju da ako biraju destinacije gde će da idu, da to bude Srbija. Bilo mi je vrlo dragoceno to kao podatak. Sinoć smo otvarali scenu na vrlo simboličan način - lomili smo pogaču. Mislio sam da će im se to dopasti. Njihova skromnost me fascinira. Imate grupu od desetak ljudi koji sve sami rade. Sve sami rasklanjaju, mi smo imali ljude koji nisu imali oko čega da im pomognu. I to je duh tog pozorišta. U to vreme je desetak ljudi igralo 20-30 uloga. Ta neposrednost u kontaktu sa ljudima, publikom i nama je prijatna za videti.

Kako je publika reagovala na ovo što je najbliže izvornom Šekspiru?

Divne su bile reakcije, dosta smeha, publika je bila sjajna. U drugom delu predstave je bilo hladno, ali su svi izdržali do kraja. Pravi lep i veliki događaj, što mi je drago, jer tek počinjemo celu priču. Mislim da nam je jako korisna ova priča - širi vidike. Ako ste deo Šeksipirovih festivala, već ste visoko na internacionalnom nivou.

Da li je bilo teško organizovati ovakav festival? Vidim da imate nameru da on postane tradicionalan i da se održi i naredne godine, u vreme kada u Srbiji nema para i teško je opstati. Da li je bilo teško organizovati ovako nešto novo?

Svaki festival je teško organizovati, naročito internacionalni. U pravu ste, prvo se nema para, onda i gasimo festivale. Postoji opšta tendencija da ih smanjujemo. Ova ideja je naišla na podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu Vojvodine, potpredsednik vlade Slaviša Grujić je reditelj, potom u Inđiji smo naišli na ogromnu podršku koju je dao gradonačelnik Pera Filipović. I Ministarstvo kulture Srbije, ali simbolično, je podržalo ovu priču. Ni Glob ne bi postojao da nije bilo kraljice Elizabete, koja je volela pozorište. Mi imamo ideju i nameru da to nastavimo, mislimo da je dobra stvar. Međutim, da li će i koliko trajati, neizvesno je... Ja samo mogu da imam dobru volju i želju da donesem ideje za sledeći festival. Videćemo...

.............
Radili ste dosta u inostranstvu i kakva su vam iskustva, kada poredite ovo vreme krize, kakvo je pozorište u Grčkoj, a kakvo u Srbiji?

Imate utisak da oni ne daju nikome da im ukine potrebu da rade. Pre dva meseca sam gledao generalnu probu „Hamleta“ u jednom privatnom stanu. Ovi igraju „Romea i Juliju“ samo njih dvoje. Da nam neko ponudi u ovom studiju da igramo Čehova, našli bismo načina. Postoje mogućnosti. Morate da imate ideje i potrebu da to uradite.

Da li toga nedostaje pozorištima u Srbiji, da li je previše institucionalno i ukalupljeno?

Sistem je jako pogrešan, a mi ovo ponavljamo godinama. I mislim da već i čistačice znaju šta je pogrešno, ali sistem se ne menja. Verovao sam da, pošto to toliko košta, da će morati da se uruši samo od sebe, međutim, iako puno košta, i dalje traje. Nije mi jasno kako opstaje, ali znam da je pogrešno.

Iako kažete da ste optimista, da li imate neku vrstu pozitivnih očekivanja od aktuelnog ministra kulture?


mao sam od svih, pa imam i od njega. Naročito po nekim sjajnim potezima koje je napravio sa Filharmonijom. ne možete da ih ne primetite.

Da li ste primetili nešto pozitivno za poslednjih godinu i po, koliko je ministar?

Primećujem da je urađeno nekoliko stvari po tom principu po kom se u Filharmoniji funkcionisalo. Ali uvek na početku, kao i ja, ovaj entuzijazam i energija je vidljiva i mnogo je agresivnija i imate više potrebe da pokažete, a kasnije nekako počne sistem da nas usisava. Plašim se za sve nas, opasno je postati deo sistema. Kada počnete da funkcionišete po pravilima igre koja vam sistem postavlja, u principu gubite slobodu i niste umetnik.

Ima jedna divna priča kada Džima Džarmuša pitaju zašto voli Njujork najviše na svetu. A on kaže - zato što tamo možete da radite šta želite – slobodan ste kao umetnik da radite šta hoćete. Beograd je ugušio potrebu da radite šta želite. Imate vrstu sektaškog mišljenja – ovo podržavam, ovo su naši ili vaši, ovo valja ili ne valja. Iz toga se porađa oportunizam - kako dobiti pare za ovo ili ono... Mislim da je tu problem, ali to je tema za jedan dug razgovor.

Šta još može da se vidi u Šekspir festivalu? Ima tu zanimljivih radionica. Gde mogu da se kupe karte?


Tu su različiti ljudi inspirisani Šekspirom. Naša gošća iz Njujorka Gija Forakis će napraviti radionicu na temu Šekspira, koje su popularne u svetu. Dobro je videti drugo iskustvo, a ona donosi neko novo iskustvo. Studenti Akademije umetnostu u Novom Sadu, moji studenti su na drugoj godini glume i režije i oni igraju svog Šekspira. Od velikih ansambala, nezavisnih trupa, pa do studenata koji tek počinju svoj pozorišni život. Oni nemaju predrasude prema Šekspiru i igraju ga duhovito. Predstava se zove „Muzej Šekspira“ i na početku predstave oni duhovito tvrde da je Šekspir bio Srbin, pa dalje razrađuju tu temu i imaju maštu mladih. Do 25. juna traje ceo festival, a sve informacije možete naći na sajtu Festivala.

b92.net

Bazar - Goran Gocic, knjizevnik, novinar, filmski kriticar:


Najbolji si kad ništa ne pokušavaš

Piše: Ivana Ristić Foto: Stefana Savić

U razgovoru za „Bazar”, ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine, Goran Gocić, otkrio nam je koliko je teško steći prvih hiljadu čitalaca, da li mu prija nova „titula” književnika, ali i na koji način su akumulirane emocije utkane u roman „Tai”.

Povod za roman jeste bio je jedan presudan i inspirativan događaj, putovanje i ljudi koje sam na njemu sreo. Čim sam se vratio s tog putovanja, počeo sam da pišem gotovo manijakalnom gorljivošću
Nisam sanjao o književnoj slavi i sebe zamišljao kao poznatog autora. Nikad nisam napisao kratku priču i vrlo sam malo razmišljao o pisanju fikcije. Mislim da je ovaj roman neka vrsta ekscesa



„Tai” je roman prvenac Gorana Gocića, novinara i filmskog kritičara, koji je pisao za „Start”, NIN, „Borbu”, „Intervju”, „Dnevni telegraf”, „Politiku”, „Indipendent” i još dvadesetak medija među kojima su i javni nacionalni servisi, domaći RTS, engleski „Bi-Bi-Si”, kao i ugledni britanski emiter „Kanal 4”. Za ovaj roman Gocić je nagrađen NIN-ovom nagradom za najbolji roman na srpskom jeziku u 2013. godini, a prethodno je ovenčan prestižnom književnom nagradom „Miloš Crnjanski”. U kratkom roku, „Tai” je doživeo već svoje peto izdanje.

Kako biste predstavili ovaj roman čitaocima?
Mislim da pisac to ne treba da radi jer kritičari i čitaoci imaju svoja, jednako legitimna prava čitanja. Tu sam da potpišem, popričam i odgovorim na pitanja. Ono što mogu da kažem jeste to da je iskorak s prvim romanom apsolutno neplaniran, ali i da mi je vrlo drago što sam ušao u taj žanr. Znate, nisam sanjao o književnoj slavi i sebe zamišljao kao poznatog autora, nikad nisam napisao kratku priču i vrlo sam malo razmišljao o pisanju fikcije. Mislim da je to neka vrsta ekscesa. Ali, sad kad je taj eksces doživeo tako egzaltiranu podršku, čini mi se da ću nastaviti tim putem. Istina, planirao sam za sebe drugu trasu. Sebe sam video kao kritičara, možda čak, pod znacima navoda a i bez njih, sociologa, sociologa kulture ili ne daj bože, što Francuzi kažu, filozofa. I eto, sada sam i ja dobio novu titulu – onu književnika. Najavili su me tako na više mesta: kažu „književnik Gocić”.
 
Da li vam to prija?
Zanimljivo je i neobično kad dobijete novo zvanje. Kao kad vam kraljica dodeli titulu grofa ili sera i onda se navikavate da se ponašate shodno toj tituli. Neko uzvikne „gospodine grofe!” i vi se odmah osvrćete.

Možda se još niste sasvim uživeli u novu ulogu?
Izgleda da nisam. Dugo sam se predstavljao kao novinar, to mi je izgledalo ponajmanje pretenciozno i netačno. Ja sam u novinarstvu još od sredine osamdesetih godina. To je relativno lagodno deklarisanje, svi znaju šta je novinar i nema mnogo potpitanja. S retkim izuzecima, novinar je nameštenik kome neko drugi naručuje gde da ode, koji događaj da pokrije, šta da uradi, kako da misli. Ali, ovo književnik, bogme – to je vrlo zahtevan poziv i čovek mora da ga pravda svojom slobodom, autonomijom i autoritetom u svakom smislu. I ne samo jednim književnim delom.
 
Koliko vam znače ove dve prestižne književne nagrade?
Prva nagrada „Miloš Crnjanski” došla je kao grom iz vedra neba jer se za nju ne konkuriše. Prosto je jednog dana zazvonio telefon i samo što se nisam srušio. To je velika čast, nagrada „Miloš Crnjanski” ima akademsko obeležje, akademsku verifikaciju, u žiriju sede ugledni profesori književnosti, profesor Mikić, profesor Lompar. Ona prosto verifikuje roman i njegov ulazak u visoku književnost. Naravno, to mi je mnogo značilo jer kad se bavite pisanjem, ne možete da se obogatite ili to ide vrlo teško. Retko kad ljudi zarade novac od pisanja, naročito u maloj zemlji Srbiji sa sedam i kusur miliona stanovnika. Ja sam za sve ove godine dospeo do uma i srca nekih hiljadu ljudi, to su otprilike tiraži na koje sam navikao. Tih prvih hiljadu čitalaca najteže je steći. Pojedinci koji prate književne nagrade više od mene – ja to nisam radio, a i zašto bih – rekli su mi: „To je prava mera za tvoju knjigu, odlično su spojeni nagrada i roman”. NIN-ova nagrada je sasvim drugačija. U žiriju su profesionalni kritičari i registar je drugačiji. Kad daju NIN-ovu nagradu nekom romanu, svi su svesni da će od autora – ako on to već nije – napraviti književnu zvezdu i da će nagrađeni roman biti dobro prodavan, jako čitan i samim tim uticajan.
 
I stigli ste do petog izdanja u kratkom periodu, za samo nekoliko meseci.
Beskrajno uživam u tome. To je i moja potajna i javno izrečena želja, da dođem do šire publike od onih pomenutih hiljadu duša. Za NIN-ovu nagradu projekcije su od deset do trideset hiljada prodatih primeraka, prosto je nemoguće da imate tiraž ispod toga. To očekujem od romana „Tai”, što mi zvuči baš dobro jer je moja najprodavanija knjiga imala tiraž od tri hiljade primeraka. Sada „Tai” postaje jako čitan, o njemu se mnogo priča, svi hoće da razgovaraju sa mnom, da vide gde niče taj pelcer, žele da im možda odam neku mudrost i kažem kako se piše roman ili postaje pobednik. Ja se onda setim jednog stiha Džoni Mičel: „Znaš, najbolji si mi onda kad ništa ne pokušavaš”.

Šta vas je navelo da napišete ovaj roman?
Nisam ni sam siguran. Pretpostavljam da je, kako smo učili iz istorije, „povod očigledan, ali su uzroci dublji”. Ipak, povod jeste bio jedan presudan i inspirativan događaj - putovanje i ljudi koje sam na njemu sreo. Čim sam se vratio s tog putovanja, počeo sam da pišem gotovo manijakalnom gorljivošću. Pretpostavljam, kao i sve kratke fermentacije, i ova je sigurno trajala desetke godina. Akumulirane emocije dugo su se kuvale, pušile, sakupljale i pravile eksplozivnu masu, a jedan događaj doveo je do neke vrste erupcije tih emocija. Kada je reč o romanu „Tai”, naveden sam na pisanje u napetom stanju, u povišenom stanju, u ispovednom stanju, u izrazito emotivnom stanju. I nekako se to oseti. Kad se vratim na tekst i vidim zgusnutost tog jezika, naprosto ne znam da li bih umeo da tako nešto reprodukujem. Verovatno neću ni pokušati da to ponovim.

Sada putujete Srbijom i promovišete roman što je, između ostalog, i obaveza dobitnika NIN-ove nagrade. Kako reaguje publika, kakvi su vaši susreti s njom?
To je vrlo prijatna obaveza. Ljudi me zovu, a ja dođem. Ranije sam lično morao da zovem biblioteke i da se nudim, da kažem kako mi je izašla knjiga. „Ko?”, pitali bi me. „Kako ste rekli da je naslov knjige?” Tako je kad nemate agenta, ličnog sekretara, političku zaleđinu ili makar književnu slavu: to ume da bude neprijatan proces.
 
Imate li sada agenta?
Nemam. Tragao sam za njim dok sam bio u Velikoj Britaniji. Ta profesija je u Srbiji nepoznata. Istina, „Geopoetika” je na tom planu mnogo uradila, Vlada Bajac je agilan izdavač koji dobro sarađuje sa svojim autorima. Nema nas mnogo i to je dobro, čak je „Geopoetika” možda neka vrsta idealnog izdavača za mene.
 
Pomenuli ste da je roman nastao posle inspirativnog puta u Tajland, ali i da je u njega utkano mnogo toga što je akumulirano proteklih godina tokom vašeg bavljenja drugim žanrovima, pre svega novinarstvom. Koliko vam je pomoglo to što ste radili na „Bi-Bi-Siju”, za domaće i strane agencije, da li je to sada normalan sled događaja?
Nije taj sled normalan. Mislim da se meni desio tektonski potres, lom, neka vrsta ekscesa. Kao što sam rekao, jedan neplaniran događaj izuzetno me je izmestio i promenio. Imam mnogo primedbi na svoje novinarstvo. Sad kad gledam s velike distance, budući da sam počeo da objavljujem negde 1986. godine, nakupilo se puno toga i mislim da sam mogao da budem bolji novinar i nemam toliko dara za kratke forme. Odatle sam se upustio u pisanje ozbiljnih i teorijski orijentisanih eseja, to je već bilo daleko bolje. Kulminacija su bile monografije i mislio sam da je to moj vrhunac, da ću se tu zaustaviti. Dovoljno je da ste dobar novinar, da imate dovoljno radoznalosti da istražite neku pojavu, temu, čoveka ili zemlju.

Živeli ste u Londonu i radili na „Bi-Bi-Siju”, valjda otud i knjiga o Britaniji koju pišete. Kako ona napreduje, imate li vremena sada za to i čime se bavite u tom romanu?
Silom prilika nemam mnogo vremena, ali neću da se žalim: te prilike su jako prijatne. Upravo je ovo moje vreme za stvaranje, najinspirativnije su mi promene godišnjih doba kada priroda prelazi iz jednog stanja u drugo. Tada sam uvek razularen, pod stvaralačkom tenzijom i onda radim bolje nego inače.
Roman smešten u Britaniju započet je zapravo pre knjige „Tai”. Jedan junak je takođe novinar, dakle podseća na mene i odaziva se na ime Goran. Roman se zove „Poslednja stanica Britanija”.
 
Zvuči kao prilično univerzalna priča, kakvu tu ulogu zapravo ima Velika Britanija?
Živeo sam tamo pet godina, dobro poznajem taj svet i njegov milje je utkan u roman. Junaci su londonski emigranti poput mene. U toj knjizi ima i besa protiv Britanije, protiv Britanaca, protiv egzila koji je neka vrsta prokletstva, on je reakcija na jednu vrstu emigrantskog bluza. Sada pokušavam da sagledam tu zemlju iz više uglova. I, naravno, svoje iskustvo koristim i zlorabim ga bestidno, to s teškom mukom stečeno iskustvo, kao što pisci inače rade.

bazar.co.rs

Intervju iz 1975. godine

Branko Ćopić - Kroz život se ide pomalo zaneseno..

Pročitajte intervju sa Brankom Ćopićem iz 1975. godine. "Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće "

Jedan od najpopularnijih jugoslovenskih pisaca otvorio je dušu novinarki Duge, koja je krajem 1975. od Branka Ćopića između ostalog saznala: kako je završilo njegovo vojevanje u đačkom bataljonu predratne Jugoslavije, koje su to torbe "hranile" partizansku vojsku, koja ga je poznata književnica predložila za prvu značajniju nagradu, te zašto u svojim delima "beži" od savremenih tema?
Sa Brankom Ćopićem o Branku Ćopiću
Jedna žaoka koja čeka
Govorili su ljudi o ratovanju Branka Ćopića, ali još više o njegovom delu u kojemu je zabeleženo to njegovo ratovanje — ne samo njegovo, već čitave Bosanske krajine. On nije izmišljao svoje junake, već ih je otkrivao u svojoj neposrednoj blizini i zato izgleda u njima ima toliko životne neposrednosti i uverljivosti.
Razgovarali smo sa Brankom Ćopićem o Branku Ćopiću. Kako je i kada stvarao? Je li ostalo nešto nenapisano? Da li se nekad uplašio? Nije li postao konformista? . . .

Sada je, naravno, ,,lakše“ pisati o ratu, a kako je bilo onda kad se unapred nije znalo ko će pobediti?
— Pisac se uvijek svojom literaturom bori za pravednu stvar, bez obzira na to da li će ona momentalno pobijediti.

Šta ste sve pisali u ratu?
— Pisao sam pjesme za odrasle, pjesme za decu. Skečeve za partizanske priredbe.

A pripovetke?
— Ne! Nisam imao gdje da ih objavim, a ne znam ni ko bi ih čitao tada! Kada je došao rat, bilo mi je najteže što ne mogu više da pišem. Pre toga sam punih pet i po godina, iz dana u dan, uporno pisao. Od prve priče koja je izišla u ,,Politici“ 8. maja 1936. godine pa nadalje. Od toga sam živio. Bio sam pisac profesionalac. Imao sam naviku da pišem, bar dve priče mjesečno. Imao sam toliko motiva . . . To je meni išlo. Bio je to moj drugi, pravi život.



Branko Ćopić u rodnim Hašanima



Prva proleterska
A onda je došao rat... Bio sam u đačkom bataljonu jugoslovenske vojske. Nemci su nas razbili već sedmog dana rata. Vratio sam se u svoj kraj. Ubrzo, izbi ustanak. I ja sam bio sa ustanicima . . .
Bilo mi je teško što ne pišem, ali, s druge strane, bilo mi je besmisleno da, ako pišem, to ne objavim! Ubrzo sam vidio da ustaničkoj masi treba pjesama. Narod se uvijek okupljao oko pjesme i počeo sam da ih pišem — one su se pjevale, recitovale ...
Dobijao sam pisma — „Druže Branko, pošalji nam jednu pjesmu za recitovanje, a jednu za pjevanje..." Za prve priredbe napisao sam i svoje prve raporte. To se onda zvalo ,,Vrabac“. Jedan od tih prvih raporta imao je i ove stihove:
,,Iako smo bosi, goli i nemamo više soli, ipak ćemo vodit borbu, fašistima pržit čorbu . . .“ Pošto je nesolica bila veliki problem, seoske domaćice bile su oduševljene ,,e, bog mu dao, nek’ se sjetio soli“ — govorile su.
Posle nekoliko dana te su se pjesme već pjevale u cijelom podgrmečkom kraju. Narod prima stihove, naročito one obojene humorom. Mnoge moje pjesme iz tog vremena bile su zapisane kao narodne pjesme. Istina, bio sam inspirisan narodnim lirskim pjesmama koje je zabilježio Vuk Karadžić. Jedna od tih pjesama je i ona „Bolna leži omladinka Mara“. Napisao sam je povodom formiranja Krajiškog proleterskog bataljona, sačinjenog od tri stotine probranih boraca Bosanske krajine, koji je trebalo da ide u sastav Prve proleterske brigade.



Na mostarskoj Ćupriji sa Gustavom Krklecom



Međutim, oni nikad nisu stigli do Prve proleterske, jer su većinom usput izginuli. Kasnije sam imao mnogo muke da tu pjesmu, koja je već postala narodna, ponovo ,,preotmem“ za sebe.

Jeste li ih potpisivali?
— U to vrijeme sam se potpisivao „Branko Ćopić— partizan.“ Pitali su me — „zašto se ti potpisuješ tako?“ Kažem im da sebi spremam sutrašnju publiku i ako živa glava ostane, kad pobijedimo, ja ću nastaviti da pišem. Hoću da svakom našem borcu ostanem ,,u uvu“, pa kad danas-sutra budem izdavao svoje prve knjige oni će reći: „Ovo je onaj naš“ . . .
Prvi motiv za pjesmu sa većim umjetničkim pretenzijama dao mi je doktor Mladen Stojanović, narodni heroj. „Napiši ti, — veli — nešto o seljačkoj torbi.“
Evo zbog čega mi je to rekao. Na Kozari nam je narod donosio hranu u torbama. Bilo ih je raznih —velikih seljačkih torbi sa uprtama, pa đačkih torbica u kojima su nam deca donosila orahe, jagode, voće za ranjenike, pa torbe u kojima su žene donosile pite i pogače, pa bilo je onih lijepih torbi koje se nose u svatove . . . Te torbe su hranile prvu partizansku vojsku.

Pisao sam šaljiva pisma i skečeve za partizanske priredbe. Publika je uživala. Dobro je išlo.



Pokraj vodopada Une u Bihaću

.....................