Dzejms Dzojs

Pomisli da će morati sve vreme da stoji u tramvaju za Dramkondru, jer se činilo da je nijedan od mladića ne primećuje, ali joj jedan stariji gospodin ipak ustupi mesto. Bio je krupan i nosio krut, smeđ šešir. Imao je četvrtasto crveno lice i posede brkove. Ona pomisli da taj gospodin izgleda kao pukovnik, te koliko je učtiviji od mladih ljudi koji su samo zurili preda se. Gospodin zapodenu razgovor s njom, o Svim Svetima i o kišnom vremenu. Reče kako pretpostavlja da je njena torba puna lepih stvari za dečicu i da je pravo da uživaju dok su mlada. Marija se složi s njim smernim klimanjem glave i kašljucanjem. Ljubazan je bio prema njoj pa mu se zahvali i nakloni kada je izlazila na stanici kod mosta na kanalu, a on joj uzvrati naklonom, skinu šešir i ljubazno se osmehnu. I dok je išla uzbrdo pognuvši glavicu zbog kiše, pomisli kako je lako poznati džentlmena, čak i kad popije koju čašicu.


Džems Džojs, mesto iz pripovetke PRAH

Džejms Džojs — život obojen Irskom


Irac. Utemeljivač modernog romana. Kultni pisac koji je inspirisao i nadahnuo generacije čitalaca. Džejms Džojs.
Rođen je 2. februara u predgrađu Dablina, u Irskoj. Jedan je od najcenjenijih pisaca XX veka. Njegovo eksperimentisanje sa jezikom i novim literarnim formama ukazalo je na njegov spisateljski genije, a napravio je i potpuno nov pristup pisanju svojom tehnikom romana toka svesti i preispitivanju velikih događaja kroz mala svakodnevna dešavanja.
Džojs dolazi iz velike porodice. Bio je najstarije od desetoro dece. Kako njegov otac, koji je bio talentovani pevač (jedan od najboljih tenora u celoj Irskoj, kako su govorili), nije stvorio stabilan dom, a bio je sklon alkoholu i zanemarivanju porodice, Džojsovi su često bili bez novca. Uprkos tome, od najranijeg doba Džejms je pokazivao ne samo izuzetnu inteligenciju nego i dar za pisanje kao i strast prema knjigama. Zbog toga se njegova porodica potrudila da mu priušti dobro obrazovanje. Diplomirao je na koledžu u Dablinu, a kako je njegov odnos sa domovinom bio kompleksan, posle diplomiranja napustio je Irsku da bi započeo novi život u Parizu. Nadao se da će tamo studirati medicinu. Međutim, već posle kraćeg vremena se vratio u Irsku zbog bolesti majke koja je umrla 1903.
Džojs je ostao u Irskoj kratko, ali dovoljno dugo da upozna i zaljubi se u Noru Barnakl, koja će kasnije postati njegova žena. Za to kratko vreme, Džojsu je prvi put objavljena priča u jednom irskom magazinu. Izdavač je bio zainteresovan za još dve njegove priče, ali ovakav početak spisateljske karijere nije bio dovoljno dobar da zadrži Džojsa u Irskoj. On i Nora Barnakl su se preselili u italijansku luku Trst. Džojs je podučavao engleski i učio italijanski, jedan od sedamnaest jezika koje je govorio, pored arapskog, sanskrita i grčkog. Njih dvoje su putovali i pokušavali da stvore dom u gradovima kao što su Rim i Pariz. Iako nisu bili formalno venčani , stvorili su porodicu, dobili su sina i ćerku. Da bi omogućio kakvu-takvu egzistenciju svojoj porodici, Džejms je nastavljao da radi kao nastavnik. Ali nastavljao je i da piše.
Svoju prvu knjigu “Dablinci” objavio je 1914. godine. Bila je to zbirka od petnaest kratkih priča. Dve godine kasnije objavio je svoju drugu knjigu, “Portret umetnika u mladosti.” Iako nije postigla značajniji komercijalni uspeh ona je skrenula pažnju Ezri Paundu, američkom pesniku koji je hvalio Džojsa zbog svog nekonvencionalnog stila. Onda je usledilo objavljivanje “Uliksa” koji će biti prekretnica u njegovoj karijeri i koji će uticati, posredno ili neposredno, na celokupnu svetsku književnost.
U “Uliksu” se evocira sećanje na jedan dan u Dablinu, 16. jun 1904, dan kada su se Džejms i Nora upoznali. Čitalac prati priče tri centralna lika, Stivena Dedalusa, Leopolda Bluma i njegove žene Moli Blum, kao i celokupnu gradsku atmosferu u kojoj se odvija radnja. “Uliks” je takođe i moderno prepričavanje Homerove “Odiseje” sa tri glavna karaktera koji služe kao moderne verzije Telemaha, Odiseja i Penelope. Sa svojim izuzetno snažnim unutrašnjim monologom roman dovodi čitaoca u najmračnije uglove Blumovog uma. Upravo to je od Džojsa stvorilo pionira romana toka svesti i otvorilo put za potpuno novu vrstu romana. T. S. Eliot je rekao da je “Uliks” roman koji je moderni svet učinio mogućim za umetnost. Ali “Uliks” nije lak za čitanje. Kada je objavljen u Parizu 1922. godine naišao je kako na oduševljenje tako i na oštru kritiku. Džojsa je napadala kritika koja je govorila da je njegovo delo nepristojno, optuživan je za širenje nemorala, delovi knjige su bili zabranjivani. Iako je doživeo žestoku cenzuru, “Uliks” je na nimalo lak način našao put do svojih čitaoca. Konačno, sa cenzurom je završeno 1934. u Americi a 1936. u Britaniji.
Iako mu je “Uliks” doneo veliku slavu, Džojs je sebe i dalje video kao pisca koji se bori sa preprekama i izdavačima. Nikada nije bilo lako. Tokom Prvog svetskog rata Džojs se sa porodicom preselio u Cirih, potom su pokušali da započnu novi život u Parizu, gradu u kom su živeli kad je “Uliks” objavljen. Ali uspeh ga nije mogao zaštititi od zdravstvenih problema. Imao je velikih problema sa vidom, imao je niz operacija i tokom godina postao je gotovo potpuno slep. U to vreme trudio se da piše bojicom na papirima velikog formata.
Konačno se 1939.godine pojavila njegova sledeća, dugo očekivana knjiga posle “Uliksa”, “Fineganovo bdenje.” Ona je bila puna novih reči i kovanica, pisana Džojsovim prepoznatljivim stilom. Postigla je neverovatan uspeh — nedugo posle objavljivanja bila je proglašena jednom od najboljih knjiga u Americi i Britaniji.
Godinu dana posle objavljivanja “Fineganovog bdenja” Džojs i njegova porodica su se opet selili, ovog puta na jug Francuske, strahujući od moguće invazije nacista na Pariz. Posle izvesnog vremena vratili su se u Cirih. Džojs nije doživeo kraj Drugog svetskog rata. Posle još jedne operacije kojoj je morao da se podvrgne, umro je u pedeset devetoj godini, 13. januara 1941. Sahranjen je u Cirihu.
Iako je kratko živeo u Irskoj i imao vrlo specifičan odnos prema svojoj domovini, on je zauvek ostao irski pisac. I danas se 16. jun obeležava kao Blumov dan (Bloomsday), dan kada i turisti i Dablinci šetaju rutom Leopolda Bluma, posećuju kafane u koje je on tog dana zalazio i organizuju javna čitanja “Uliksa”, iznova ga analizirajući. Odavno je poznato da i kada bi Dablin nestao sa lica zemlje mogao bi biti rekonstruisan prema Džojsovim opisima. Koliko je Džojs bio daleko od Irske toliko joj je i pripadao, koliko je mrzeo toliko je i voleo, a svoja najdublja i najintimnija osećanja za svoju zemlju izrazio je jednom jednostavnom rečenicom: “Kada umrem i otvore mi telo naći će Dablin istetoviran na mom srcu.”

Ovoga puta nije mu bilo spasa: bio je to treci udar. Iz noci u noc sam prolazio pored te kuce (bio je raspust) i pazljivo promatrao osvetljeno prozorsko okno: a iz noci u noc sam ga zaticao osvetljenog na isti nacin, slabo i ravnomerno. Da je umro, mislio sam, video bih odsjaj sveca na zatamnjenim zastorima, jer sam znao da dve svece moraju biti postavljene pored glave pokojnika. Cesto mi je govorio:"Necu ja jos dugo na ovome svetu", a ja sam mislio da tek tako prica. Sada znam da je govorio istinu. Svake noci, kada bih pogledao u prozor, tiho bih sam sebi izgovorio rec - paraliza. Uvek mi je cudno zvucala u usima, kao i rec gnomon kod Euklida i rec simonija u katehezisu. Sada mi je zvucala kao ime nekog zlog i gresnog bica. Ispunjavala me je strahom, a ipak sam ceznuo da joj se priblizim i posmatram njeno razorno dejstvo...

...Zeleo sam da udjem i da ga pogledam, ali nisam imao hrabrosti da zakucam. Otisao sam lagano suncanom stranom ulice, citajuci u prolazu pozorisne oglase po izlozima. Izgledalo mi je cudno da ni ja ni taj dan nismo bili raspolozeni za zalost, pa sam se cak i naljutio kada sam u sebi otkrio osecanje slobode - kao da sam se njegovom smrcu necega oslobodio. Studirao je na Irskom seminaru u Rimu i ucio me da pravilno izgovaram latinski. Pricao mi je price o katakombama i Napoleonu i objasnio mi znacenje raznih obreda Sluzbe i odezdi koje su svestenici nosili. Ponekad se zabavljao postavljajuci mi teska pitanja, pitajuci me sta bi covek trebalo da ucini u ovoj ili onoj prilici, ili da li je tamo neki greh smrtan ili oprostiv, ili su to samo nedostaci. Njegova pitanja su mi pokazivala koliko su slozene i tajanstvene bile pojedine institucije Crkve, za koje sam ja smatrao uvek da su najprostije cinjenice. Duznosti svestenika prema tajnosti ispovesti i pricescu izgledale su mi tako ozbiljne da sam se pitao kako uopste bilo ko moze da smogne toliko hrabrosti u sebi te da ih se prihvati; a nisam se ni iznenadio kada mi je rekao da su pojedine knjige, koje objasnjavaju sva ta komplikovana pitanja i koje su napisali crkveni oci, debele kao Postanski Imenik i stampane tako gusto kao sudski oglasi po novinama. Kada sam mislio o tome, cesto nisam mogao da pronadjem nikakav odgovor, ili tek neki glupav i manjkav, na sta bi se se on osmehnuo i dva-tri puta klimnuo glavom. Ponekad bi me preslisao sva otpevavanja na Sluzbu, koja me je treao da ucim napamet, i dok sam ih mrmljao, zamisljeno se osmehivao i klimao glavom; povremeno bi uguravao gomilice duvana u obe nozdrve naizmenicno. Kada bi se osmehnuo, otkrivao je velike pozutele zube, dok mu je jezik lezao na donjoj usni - navika zbog koje sam se osecao nelagodno u pocetku naseg poznanstva, pre nego sto sam ga dobro upoznao.
Nazad na vrh Ići dole

Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku.Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. “Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje”, tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastana.
Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnjeUliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, “ako ga nije zaboravila”. Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. “Ti si me učinila čovekom”, priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.
Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: “Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka.” Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.
Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: “… da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život.”Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Irski pisac i brkajlija Džejms Džojs jedan je od najvećih klasika svetske književnosti, poznat naročito po svom monumentalnom romanu Uliks. Ovo složeno delo koje se s pravom smatra vrhuncom modernizma steklo je vremenom kultni status među poštovaocima književnosti, zavređujući i sopstveni praznik: Blumzdej, po protagonisti Leopoldu Blumu. On se u celom svetu obeležava 16. juna, na datum kada se dešava radnja romana.

Uprkos tome, većina ljudi se nikad neće iscimati da pročita Uliksa – ozloglašen je kao toliko naporna knjižurina da je čak i Virdžinija Vulf, i sama autorka složenih modernističkih dela, pisala prijatelju:

Za Uliksa se vezujem kao mučenik za kolac, i sad kad sam ga završila, zahvaljujem Bogu – mom mučeništvu je došao kraj. Nadam se da ću ga prodati za 4.10 funti.
Kad je već tako, nije zgoreg da makar imate u vidu da je Uliks zahtevno i zbunjujuće, ali nipošto i dosadno štivo. Izokola, uvijeno u vrhunsku stilsku igrariju koja izbegava svaki eksplicitni termin, Džojs uspeva da, osim inovativnih tehnika za beleženje toka svesti i istančanog poigravanja sa Odisejom, u svoje remek-delo uključi masturbaciju, svakovrsnu jebačinu, i čak jedan rim job – ako ne znate šta je ovo poslednje, nemojte ni guglati, a naročito izbegavajte pretragu slika. Danas, na ono što je šokiralo publiku 1920-ih, verovatno niko ne bi ni trepnuo. Međutim, romansa i prepiska koje su nadahnule ove detalje su daleko šokantniji.
Lične arhive su zeznuta stvar kada ste svetski poznati pisac; tako su, sticajem okolnosti, ostala dostupna Džojsova pisma životnoj saputnici Nori Barnakl, iz kojih pouzdano znamo da je eminentni autor, koji javno nikada nije izgovorio psovku, u krevetu bio entuzijastični perverznjak. Koliko je Nora uticala na njegovo stvaralaštvo, uključujući tu i samog Uliksa, očigledno je već iz činjenice da je za datum radnje romana odabrao dan kada su njih dvoje prvi put izašli u zajedničku šetnju; a, u vreme kada se dešavala prepiska o kojoj govorimo, tada još mlad i nepriznat Džojs pokušavao je da objavi Dablince, zbirku priča od kojih je nekolicina zasnovana na događajima iz Norinog života.

U ovom turbulentnom periodu, Džojs je kuburio sa novcem: zarađivao ga je predajući engleski jezik, zajmio ga od prijatelja, a neretko bi ga i propio po kafanama nekolicine evropskih gradova po kojima se seljakao između 1904. do 1915. Zbog toga je često bio razdvojen od svoje nevenčane žene i njihovo dvoje dece – i upravo u takvim okolnostima, 1909. godine, u pauzama između šljemanja i očajavanja, nastaju pisma Nori, ispunjena slatkom mešavinom predane ljubavi, bolne čežnje i šokantne pornografije.

Učenje iz primera: sekstujte kao Džojs!
Naravno, ova uzbudljiva pisma na vazda aktuelnu temu a iz pera jednog od najvećih pera dvadesetog veka najbolje je čitati i u celosti, i u originalu; ali, uz to, !Kokoška ovde predstavlja voljenje i pisanije po Džojsu, u dvanaest grešnih erotomanskih lekcija. Proučite ih dobro: ako je Džojs o nečemu imao pojma, to je pisanje; a kad vas već drma pohota, vešto sročene poruke svakako neće škoditi postizanju obostranog razumevanja.

1. Volite se
Oni koji tvrde da „vođenje ljubavi” nužno mora biti dosadna laganica u misionarki u stvari su ljudi koji nikad nisu doživeli ili valjanu ljubav, ili bilo šta sem misionarke. Ako ne verujete nama, verujte Džejmsu Džojsu: on je svoju životnu saputnicu voleo ovako.

Svakako, prasoliko ******** se da prirediti i bez plemenitih emocija, no tvrdimo, odgovorno i potkrepljeni Džojsovim eminentnim autoritetom – sa njima je bolje.

2. Zagonetajte
Nije uvek neophodno reći sve najgrubljim, najdirektnijim mogućim rečnikom; misterija, pa makar bila i mala, često samo dodaje na škakljivosti.
Imajte u vidu da rešenje zagonetke ne sme biti previše zakukuljeno: ovo, kanda, nije samo Nora odgonetnula.

3. Igrajte uloge
Igranje uloga, poznato i kao roleplay, nije zabadava među najpopularnijim fantazijama svih vremena. Ovo starije pismo – iz 1904. godine – pokazuje da su Džim i Nora imali potencijala za sjajno kresanje još od samog početka veze.
Više od veka kasnije, uloga pohotljivog sveštenog lica i dalje može biti zabavna – samo pazite da slučajno ne završite raspravljajući o pedofiliji u redovima katoličkih zvaničnika, ili pak voznom parku SPC-a. Ovakva diskusija će vam poterati krvni pritisak u potpuno pogrešne organe, i sa mnogo štetnijim posledicama.

4. Istražujte fetiše
Nije bitno koji su – oprezno ih podelite, i držite si palčeve.

Budite detaljni. Budite živopisni. Erotsko pismo je žanr skoro u potpunosti zasnovan na opisima.

6. Upoznajte se
Ako ste skupili hrabrosti da podelite fetiše, možda ste zainteresovani da podelite i mračne prošlosti. Činite to oprezno, promišljeno, i, što je najbitnije – ne navaljujte.
Obratite pažnju na poslednju rečenicu – ako je bolećiv i ljubomoran Džojs mogao da je napiše, možete i vi. Najzad, imajte i emotivne zrelosti da, ako već pitate, svaki odgovor prihvatite bez padanja u fras.

7. Mali znaci pažnje
Svi volimo poklone.
A kada volimo seks, volimo i seksi poklone.
Kada ne možete poslati seksi poklon iz ma kog razloga, u redu je poslati i donaciju za njega – samo, kako biste izbegli uvredu, pobrinite se da temeljno opišete tačno čemu je novac namenjen.
Ovaj odlomak svedoči, između ostalog, i o dramatičnoj promeni koja je u poslednjih stotinu godina uzdrmala industriju donjeg veša: danas, kanda, nemamo dovoljno tkanine za ovoliko dugačak opis. Jedna se stvar, ipak, ne menja: najseksi donji veš je onaj koji biva skidan.

8. Molite lepo i slušajte kad vas se moli
U svakoj vezi, pa tako i erotskoj, najbitnija je komunikacija među partnerima. Dakle, kada vas ljubavnik nešto lepo zamoli, pobrinite se da želju ispunite.
Naravno, pravo na lepe želje je obostrano, a bezobrazno pismo je jedna od boljih prilika da ih iskažete nedvosmisleno i temeljno. Kao i uvek, važi pravilo: ne libite se detalja i obilja prideva.

Jedno još valja napomenuti glede brojnih nadimaka koje Džojs daje svojoj ljubavi: ako su umešno sročeni i umesno upotrebljeni, umeju da raspale maštu. Ali, ako lupite štogod banalno, realno, u sosu ste – teško da ikome od nas smrtnika može da prođe “ptica jebalica” (fuckbird).