Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Dzejms Dzojs

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26416

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 14:04

Џејмс Џојс (енгл. James Augustine Aloysius Joyce; Даблин, 2. фебруар 1882 — Цирих, 13. јануар 1941), ирски књижевник. Родио се у Ратгарду, близу Даблина у необичној породици. Отац је био пословни фанатик, који није марио ни за какав интелектуални напор, док је веома религиозна мајка често обитавала у свету музике. Васпитаван у строгом католичком духу, млади Џејмс, под мајчиним утицајем, умало није изабрао свештенички позив. Али, у једној младалачкој кризи направио је драстичан рез: отргао се и од религије и од породице, изабравши Одисеја за свог јунака и духовног водича. Иако је једно време студирао медицину у Даблину, већ 1902. године напустио је Ирску, да јој се више никад не врати, сем на кратко у два наврата. Своју Итаку тражио је у Трсту, Паризу, Цириху, у коме је и умро 1941. године. Од Ирске је уз себе само иамо Нору Бранакл, девојку која је пошла с њим и ускоро му постала супруга.
Џојс се у књижевности јавио још као студент, 1899. године, једном занимљивом есејистичком анализом Ибзена. Он је експериментима у наративној техници и структури романа и примени тока свести дао нов правац модерној књижевности. Прва збирка песама Камерна музика изишла му је 1907. (једно време припадао је групи имажиниста, са Паундом и Елиотом), а затим је пред сам Први светски рат објавио једину књигу приповедака Даблинце. Портрет уметника у младости појавио се 1916, драма Изгнанци 1918, 1922. светска књижевност добила је његово ремек-дело роман Уликс, на коме је радио још од 1914. То дело сматра се библијом европског прозног модернизма и упркос врло оштрој полемици око Џојсовог књижевног дела, изван сваке сумње је његов огроман утицај на развој књижевне прозе XX века. После Уликса, Џојс је написао још само Финеганово бдење (1939), дело на коме је радио више од петнаест година.


Најважнија дела

Даблинци (1914.)
Уликс (1922.)
Портет уметника у младости (1926.)
Финеганово бдење (1939.)








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26416

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 14:10

Pismo Nori Barnakl

10. septembra 1904.




Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26416

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 14:13

Uliks

Džejms Džojs

Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914. do 1921. godine, roman Uliks postao je ne samo kruna Džojsove asketski dosledne umetničke misije, već i jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči. Krajnje svedena i jednostavna fabula ovog dela obuhvata život tri glavna lika u toku jednog jedinog dana, 16. juna 1904. godine, u Dablinu. No ispod površinskog sloja radnje – satkanog mahom od trivijalnih sitnica koje prelomljene kroz svest junaka dobijaju neslućeno veliki značaj – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa Homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Ipak, ono “da” na kraju čuvenog monologa Moli Blum kojim se roman završava, ne mora značiti tek rezignirano mirenje s užasom praznine, već možda i radosno prihvatanje života koji, iako lišen mitske uzvišenosti, nije ostao lišen svakog smisla. Stari mitovi su mrtvi – valja izmišljati nove. Džejmsu Džojsu je to u Uliksu mnogostruko pošlo za rukom: uostalom, stvorio je roman koji je i sam prerastao u mit, trajno otvoren za nova čitanja i tumačenja.




Džejms Džojs (1882-1941), jedan od utemeljivača moderne književnosti, rođen je i odrastao u Dablinu. U mladosti mučen dilemom izbora između svešteničkog poziva i književnosti, u poslednjem trenutku odabrao je ovo drugo. Potpuna posvećenost koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva: zbog toga će Džojs 1904. godine zauvek napustiti Dablin i Irsku, da bi ostatak života proveo – zajedno sa svojom odanom saputnicom Norom Barnakl – na bezbroj različitih adresa u Italiji, Francuskoj i Švajcarskoj.

Dela: pesnička zbirka Kamerna muzika (Chamber Music, 1907); zbirka pripovedaka Dablinci (Dubliners, 1914); drama Izgnanici (Exiles, 1918); romani Portret umetnika u mladosti (A Portrait of an Artist as a Young Man (1914), Uliks (Ulysses, 1922) i Fineganovo bdenje (Finnegans Wake, 1939).








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:23

O Džejms Džojs-u




Vladimir Nabokov: 

Jednom je nazvao “Fineganovo bdenje”, Džojsov roman iz 1939 “Punningans Wake” (pun – eng. igra reči, prim. prev.), i opisao ga kao “kancerogena izraslina od kitnjaste reči-tkiva”, navodeći da se ta knjiga “jedva iskupljuje za jezivu žovijalnost folklora i slabu, preslabu, alegoriju.” Poznato je da je Nabokov imao podvojena osećanja spram Džojsovog kanona, ali je pojedina njegova dela, na prvom mestu “Uliksa”, smatrao briljantnim. “Uživaćete u sjajnim umetničkim stranicama koje je taj čovek ispisao, to su jedni od najboljih pasusa u celokupnoj književnosti; recimo, kada Blum donese Moli doručak. Kako predivno taj čovek piše!”, pisao je, sa ogromnim oduševljenjem, u “Lekcijama o književnosti”. Čak je i nacrtao mapu, prateći kretanje Stefana Dedalusa i Leopolda Bluma kroz Dablin 16. juna 1904. Za one koji predaju književnost, imao je iskren savet: “Umesto što nastavljaju sa besmislenim homerovskim, hromatskim i visceralnim naslovnjavanjima poglavlja, nastavnici bi trebalo da pripreme mapu Dablina gde se Blumove i Stefanove ispresecane maršute mogu lako pratiti.”

Martin Amis: 

Britanski pisac i bukerovac Martin Amis je verovao da je Džojs “blagosloven izuzetnom sposobnošću, sa raskošnim osećajem, kao siloviti skraćeni udarac koji se strmoglavljuje i umire u dodiru sa šljakom”, ali Amis je istovremeno bio i kritičan prema njemu. “Džojs ima veliki genij i nikakav talenat”, rekao je kada je posetio Paškovljevu kuću u Moskvi. Pojasnio je to piščevim pomanjkanjem ljubavi prema čitaocu: “Kada odete u Nabokovljevu kuću, u metaforičkom smislu, ponudiće vam njegovu najbolju stolicu, ispred vatre, i njegovo najbolje vino. Ako odete u Džojsovu kuću, ulazite u njegovo zdanje puno promaje gde nema žive duše. Onda ga zateknete kako se vrzma oko sudopere. Zatim vas ponudi morskom jeguljom između dva komada treseta i čašom medovače.”


Semjuel Beket:
 


Irski književnik i dramski pisac upoznao je Džojsa kada je držao predavanja u Parizu. Smatrao je Džojsa svojim mentorom. Beket je prepisivao delove “Fineganovog bdenja” kada je Džojs počeo da gubi vid, a njegov prvi objavljen rad je bio esej u kojem je branio Džojsovo pisanje. Beket je mnogo pričao o svom odnosu sa Džojsom u intervjuu koji je dao Džejmsu Noulsonu, dotakavši se njihovog prvog susreta, Džojsovog odnosa sa svojim ocem, i kako ga je negovao u bolnici: “Kada sam prvi put sreo Džojsa, nisam nameravao da postanem pisac. To se javilo kasnije, kada sam otkrio da uopšte nisam dobar u profesuri. Kada sam otkrio da jednostavno ne znam da predajem. Ali se sećam kako sam pričao o Džojsovom herojskom dostignuću. Mnogo sam mu se divio. To je bilo to: epsko, herojsko, to što je postigao. Shvatio sam da ja ne mogu poći tim putem.”

Džojs Kerol Outs: 

O “Uliksu”, koji smatra najvećim romanom u engleskoj književnosti: ”Mnogo glasova, mnogo intonacija; mnogo naratora koji se bore da svetu nametnu svoje interpretacije; delo nalik operi koje će se najviše ceniti ako se iznova i iznova iščitava, naglas po mogućnosti, sa svešću o “veseloj ozbiljnosti” koja je osnova svakog pasusa. Šta Uliks znači? Fenomenalna smisalica. Lukavstvo. Roman za dovršavanje tradicije romana. Dok se Stefan samo-podučava,  pokušavajući da impresionira njegovu skeptičnu publiku u Narodnoj biblioteci, kaže: “Lokalni kolorit. Ubaci sve što znaš. Načini od njih saučesnike.” Veličanstven u svojoj strukturi, živi u svojim pasusima, svojim govorima, svojim momentima harmonije i sukoba. Možda je to i remek-delo ogovaranja; Džojsu bi možda bilo veoma drago da čuje svoje čitaoce, decenijama kasnije, kako se raspituju o njegovim junacima. Tamo, kroz galamu tolikih glasova pomalja se, neodoljivo, smisao za urnebesnu prirodu univerzuma. Mnogo toga je sugerisano, malo toga je zapravo izrečeno. Mi se sklanjamo od ovog romana kao što se sklanjamo od života samog, sa brojnim zadirkivanjima, jarostima, neodgonetljivim pitanjima.”


Salman Ruždi: 

Godine 2001. Ruždija je intervjuisala holandska književna kritičarka Margo Dejkraf u vezi sa tim koja knjiga je najviše uticala na njega. S velikim zadovoljstvom je veličao lepotu Džojsovog “Uliksa”. “Džojs mi je uvek na umu, svugde ga nosim sa sobom”, rekao je Dejkarfovoj. “Ukratko, izgradio je univerzum od zrna peska. To mi je bilo otkrovenje: dakle i na taj način se može pisati! Nekome ko je želeo da postane pisac, kao ja što sam hteo, to je bilo savršeno, tako inspirativno, da je trebalo vremena oporaviti se. Jedno vreme sam mislio: ostaviću pisanje, postaću advokat. Kasnije sam pomislio da možda i dalje postoje male stvari koje još treba da se urade.”


Kormak Makarti:
 


Ukoliko vas izluđuje Makartijeva averzija prema interpunkciji, okrivite Džojsa. Kada je gostovao kod Opre 2008, Makarti je njemu pripisao svoj minimalistički pristup “čudnim malim znacima”. “Džojs je dobar primer za interpunkciju. Drži je na apsolutnom minimumu. Nema razloga da izmrljate stranicu čudnim malim znacima. Mislim, ako pišete kako treba ne morati ni da koristite znake interpunkcije.”


Zejdi Smit: 

U intervjuu za Fojls, Smitova je pričala o Džojsu kao ultimativnom realisti i kako se to odrazilo na njen rad – naročito na njen roman iz 2012. “NW”, koji je kritičar Džejms Vud opisao kao delo “čistog, realističnog genija.” “Sve što radim je pokušaj da se približim stvarnom, onako kako ga ja doživljavam, i što se više približavaš realnosti iskustva, toliko bizarnije bi ono trebalo da izgleda na papiru i zvuči u ustima, jer naše pravo realno iskustvo ne dolazi upakovano u prikladnu tročlanu strukturu. Za mene, Džojs je ultimativni realista, jer pokušava da prenese kako iskustvo zaista izgleda. I za njega je ono toliko idiosinkratično da je morao da izmisli novi jezik za njega. Sve što sam pokušala u “NW” je da ispričam manje laži nego prošli put, i ispalo je onako kako je ispalo.”


Žak Derida: 

Francuski filozof, koji je godine proveo čitajući i proučavajući Džojsovog “Uliksa” na Harvardu, diskutovao je o “paradoksalnoj osobenosti Džojsovog efekta”: “Ovde je u pitanju takav zaplet i prostor da nadalje imate samo jedan izlaz: da postojite u sećanju na njega. Niste samo obuzeti njime, znali to ili ne, već ste i obavezani njime, prinuđeni da merite sebe spram ovog prevazilaženja. Postojati u sećanju na njega: ne neophodno sećati ga se, ne, nego da budete u njegovom sećanju, da nastanjujete njegovo sećanje, koje je od tog momenta veće nego što sve vaše konačne uspomene mogu da, u jednom slučaju ili u jednoj reči, skupe iz kultura, jezika, mitologija, religija, filozofija, nauka, istorija misli i literature.”


T.S. Eliot: 

“Smatram da je “Uliks” najvažniji izraz koje je sadašnje doba iznašlo; to je knjiga koja nas je sve zadužila i kojoj niko od nas ne može pobeći.”



Vilijam Fokner: 

Dok je bio student univerziteta u Misisipiju, ovaj nobelovac je upoznao Džojsa preko svog mentora, Filipa Stouna. Džojs je izvršio veliki uticaj na Foknerov rad, možda najprimetnije u njegovom visokomodernističkom epu “Buka i bes”. U jednom od svojih ranih intervjua, Fokner se stidljivo usprotivio opasci da je Džojsov rad uticao na njega. Kasnije u svojoj karijeri, Fokner se odužio ocu moderne književnosti: “Džejms Džojs je bio jedan od velikih ljudi mog vremena. Bio je naelektrisan božanskom vatrom.”




Tekst: Alison Nastasi








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:24

Dušan STANKOVIĆ
Pisac iz daljine

UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
U podužem eseju posvećen DŽojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori DŽojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za DŽojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako DŽojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti proznog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje DŽems DŽojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je DŽems DŽojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, DŽojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
Na strani 192. "Potreta umetnika" DŽojs piše: "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".
Između dva rata, slava DŽojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o DŽojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se DŽojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće...


SAVET MLADIĆU

ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se DŽojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. DŽojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, DŽojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče.

__________________________________ 

 
Dušan STANKOVIĆ 
Satiruća žudnja

 
 
TAČNO na stogodišnjicu rođenja DŽemsa DŽojsa 1982. godine književnik Entski Bardžes napisao je u londonskom "Obzerveru" poduži tekst o ovom Ircu čiji roman "Portret umetnika u mladosti" naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Upoređujući dvojicu slavnih književnika sa ovog velikog evropskog ostrva, Čarlsa Dikensa i DŽojsa, Bardžes piše:

"Očigledno je da DŽojs, iako čovek iz naroda, nije nastojao da bude narodski pisac. Pa, ipak, njegova stogodišnjica se slavi s više oduševljenja nego što ga je ovdašnji književni svet imao 1970. za Čarlsa Dikensa, koji je nastojao da bude narodski pisac. Proslava dostiže vrhunac u Dablinu, gde još ima ljudi koji DŽojsa (umro je 1941) nazivaju nitkovom, a njegovog oca duboko poštuju kao velikog gospodina!"

DŽojs u "Portretu umetnika u mladosti" kroz opis junaka piše: "Zastao je na odmorištu pred vratima, pa ih onda, hvatajući porculansku jabučicu na bravi, naglo otvori. Čekao je u strahu, duša je malaksala u njemu, i dok je prelazio preko praga, nemo se molio da mu smrt ne dodirne čelo, da nečastivi koji se nalazi u mraku ne dobije moć nad njim. Nepomično je čekao na pragu kao na ulazu u kakvu mračnu pećinu. Tu su bila neka lica - oči čekahu i vrebahu."

Opisujući DŽojsa, Francuzi u velikoj "Larusovoj" enciklopediji ističu naročito godinu 1920. kada je pisac došao u grad na Seni iz Ciriha, gde je održana velika izložba pokreta dadaizma. Predstavnici ove umetničke branše su bili objavili rat jeziku i razumu (!) osporavali su logiku, rugali se kulturi, tražili neograničenu umetničku slobodu. I DŽems DŽojs se tu umešao, ali odmah potom pokret se raspao, a jedan deo, kao Tristan Cara i drugi, prišao su nadrealizmu, novom pravcu koji je osporavao isto tako svaku vezu sa tradicijom. DŽojsov "Portret umetnika" već je tada "davno" bio objavljen, a sledio je "Uliks".

Pisac se uvlači u sebi, piše ono što on misli da treba. Nora, njegova požrtvovana žena, postaje simbol majke Irske, ona je oživotvorenje principa plodne, ženstvene, materinske otadžbine. Za vreme kratke posete Dablinu, 1909, DŽojs piše Nori koja je ostala u Trstu: "Želim da se vratim svojoj ljubavi, svojoj zvezdi, svojoj čudnookoj Irskoj." Za njega je Nora bila deo Irske uvek prisutan u njegovim lutanjima po belom svetu. Sve ono mitsko, jer DŽojs nije mogao da živi u Irskoj, on je pronašao u Nori. Čak je i njen jezik koristio da bi što vernije u "Portretu umetnika" dočarao otadžbinu koju je napustio.

NJegov junak Stiven izgovoriće u romanu poduži monolog koji upravo objašnjava stanje duha samog pisca. "Tragične emocije ima osoba koja gleda na dve strane, ka strahu i ka sažaljenju, a i jedno i drugo su njene faze. Vidiš da upotrebljavam reč zaustavljati. Ja mislim da je tragična emocija statična. Ili bolje, dramatična emocija je takva. Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost je kinetična, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu. Gađenje nas tera da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktičke, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. (...) Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja."

Zanimljivo je da je veliki američki pisac Ernest Hemigvej, koji je obožavao DŽojsov "Portret umetnika", prokrijumčario nekoliko primeraka njegovog "Uliksa" u SAD gde je bio zabranjen 1933. godine. Irski biografi DŽojsovog života tvrde još da je on kraj kreveta stalno držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila, jer nikako nije mogla da shvati zašto se "DŽim" bavi tim budalaštinama (!) koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru"...
 

NEVOLJNI USAMLJENIK


POŠTO je duže vreme DŽems DŽojs živeo u Cirihu, magazin "Art" iz ovog grada objavio je u decembru 2001. poduži razgovor sa Frederikom Pažakom, koji je već napisao knjige o Ničeu, Cezareu i Apolineru. Na pitanje, zašto i sa DŽojsom, Pažar odgovara:

- Svi ovi pisci su bili usamljenici, nevoljni, bez porodica i bez dece. DŽojs, kao usamljenik, postao je otac, ali veliki usamljenik i pored žene i dece. NJegovi odnosi sa Norom bili su izvanredni, i ljubav koju je gajio prema bolesnoj kćerki Luciji bila je potresna. Ali njegova vizija ljudskih odnosa me dovodi do zaključka da su mnogi muževi ubice svojih supruga i da su roditelji ubice svoje dece! Tu DŽojs nije bio izuzetak. NJegova usamljenost podsvesno je ubijala njegovog sina i ćerku koju je obožavao. Može se surovo reći da je porodica DŽojs bila čudan sastav četvorke u začaranom krugu. DŽojs je bio egocentrik i ravnodušna osoba i za njegovu ličnost nikako se ne bi moglo reći da je posedovao dobre osobine. Imao je osećanje krivice, bio nedruželjubiv, dok ga je alkohol i moralno i fizički uništavao...








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:26

Aleksandar Gatalica

Famozna Nora

NIJE lako biti pisac revolucionar. Biografija DŽejmsa DŽojsa to rečito potvrđuje. Onaj koji će se posle 1921. godine smatrati začetnikom novog evropskog romana, rodio se u tradicionalnoj irskoj porodici. Izrazita naklonost prema svešteničkom pozivu, u godinama školovanja snažna religioznim roditeljskim vaspitanjem, počela je ad se kurni već početkom 20. veka. Ključni datum koji je DŽojsa uveo u svet umetnosti i obeležio kao literarnog prevratnika bio je 10. jun 1904. godine.
Toga dana DŽojs nije dobio sjajnu ponudu do velikog izdavaa, nije ni otpočeo svoju najznačajniju knjigu. Tog dana DŽojs je, kao njegovi budući antiheroji, upoznao dablinsku sobaricu Noru, koja će mu postati žena, savetnik i zaštitnik tokom mnogih godina zajedničkog turobnog života. ako gotovo neškolovana, bez mnogo predznanja za život sa umetnikom sklonim eruptivnim reakcijama i svakoj raspusnosti, Nora je ostala DŽojsova nevenčana žena tokom decenija i shvatila da umetnikovo delo bolje od mnogih njegovih ispitivača.
Pa i datum - onaj najvažniji za roman "Uliks" - 16. jun 1904. biće dan kada je Nora pristal na ponudu jednog nepoznatog pisca i sa njim odbegla na Kontinent. Bez novca, bez blagoslova roditelja, ne mareći za malograđanske konvencije (DŽojs će se oženiti tek 1931. godine), par prelazi najpre u Pulu, a potom u Trst, gde DŽojs u Berlicovoj školi stranih jezika dobija mesto profesora engleskog jezika.
U to vreme nastaju ili počinju da se pišu tri najslavnija DŽojsova dela: "Dablinci", "Portret umetnika u mladosti", koji se štampa u ediciji "Novosti", i "Uliks". Ali život, onaj svakodnevni i po pisca veoma targični, nastavlja da se odvija svojim tokom, Sve do 1917. DŽojs je praktično bez stalnih prihoda. Dva puta se tokom Prvog svetskog rata seli: najpre u ratnim godinama u Cirih, potom odmah posle Svetskog rata u Trst, da bi se tek kasnije trajno nastanio u Parizu. U to vreme prvi put primećuje znake slepila i podvrgava se nizu ne odveć uspešnih operacija. Tih godina mlađa kćer Lucija pokazuje prve znake šizofrenije.
Tek posel 1917. DŽojs od Harijete Šo Viver, ispred izdavačke kuće Egoist pres, dobija stalnu mesečnu nadoknadu. U Parizu će se pisac, međutim, nastaniti tek 1920. kada se sa dve knjige, "Dablincima" i "Portretom umetnika u mladosti" već smatra uticajnim piscem. No, biti uticajan ne znači i biti materijalno obezbeđen. DŽojsovi su u Parizu živeli kao boemi: izlazili su o tuđem trošku, gladovali za svoj račun i na svaki prihod gledali kao na naročitu milost.
Jedini oslonac tokom teških godina DŽojsu ostaje Nora, ona Nora kojoj se u pismima obraćao besramnim seksualnim porukama i potpunim opisima njenih 
najintimnijih telesnih osobina prema kojima su današnji video snimci popularnih pevačica dečija pesma. Ali, Nora je bila više od atrakcije i seksualnog objekta. Onome ko je u potrazi za slobodom odbacio potporu crkve, države i porodice, žena se u oskudnom vremenu pojavila kao vodilja i putokaz.
Ostala je Nora tako u oskudnim vremenima odana umetniku u mladosti skoro kao Danteova Beatriče. Ali, DŽojsov život i kasnije ostaje jedna turobna priča. Čak i posle 2. februara 1922, kad izlaze prve kopije "Uliksa", i u piščev život počnu da ulaze redovni obroci, umetnik nije miran niti zadovoljan. Tako ostaje do kraja života, kada poslednji put pokušava da pobegne pred nacistima. Godina je 1941. i za gotovo slepog DŽojsa ovog puta je kasno za bekstvo.










“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:26

M. KODEMO 
Sjajan portret mladog Dablinca

 
 
MEĐU romanima, koje smo do sada objavili u ediciji “Novosti” bar polovina predstavlja biografsku prozu, pa i ostvarenje DŽemsa DŽojsa “Portret umetnika u mladosti”, koje će se naći na novinskim kioscima u sredu...
To je bio prvi roman, koji je još 1904. godine počeo da piše tada 22-godišnji Dablinac DŽems DŽojs, da bi ga završio tek deset godina kasnije! Priča o desetogodišnjaku, pa mladom momku Stivenu Dedalusu, koji odrasta u Irskoj početkom 20. veka, tragajući za znanjem i razumevanjem, direktno je DŽojsova životna priča, koju je više od pola veka kasnije, 1977, preneo na ekran irski režiser DŽozef Strik. Taj film, i još desetak koji su bili inspirisani DŽojsovim delima i njegovim životom, uglavnom su i snimili njegovi Irci.
Jedini američki film “Mrtvi”, uradio je po prvoj od petnaest pripovedaka DŽojsove zbirke “Dablinci”, veliki reditelj DŽon Hjuston 1987. godine, nekoliko meseci pre nego što će umreti u 81. godini!
Bilo je to njegovo ljubavno filmsko pismo zemlji predaka, u kojoj je rođen i u kojoj je rastao kao dečak. Ujedno, ispunila mu se želja da na ovom filmu, koji se dešava jedne božićne večeri, sarađuje sa svojom decom: sin Toni je napisao scenario, ćerka Anđelika je igrala glavnu ulogu, kao jedina rođena Amerikanka u čisto irskoj glumačkoj ekipi...
Strik je ujedno bio i prvi režiser koji se prihvatio DŽojsove literature. On je deset godina pre “Portreta” (glavnu ulogu tumači irski glumac Bosko Hogan), ekranizovao DŽojsovo opšte priznato najznačajnije delo od 700 stranica - “Uliksa”. Kritika je složna u opštoj oceni da nijedna od ekranizacija dela velikog irskog pisca nije bila posebne vrednosti, osim možda “Mrtvih” Hjustona, ali da su svi filmovi dostojanstveno ispoštovali DŽojsovo književno delo.
Ekranizovana su skoro sva DŽojsova dela: i “Fineganovo bdenje”, “Uliks”, “Dablinci” i “Izgnanici”... Ovaj poslednji, a to je zabeleženo i na Internetu, dve godine pre Francuza, snimila je 1973. kao TV film za Televiziju Beograd naša rediteljka Mira Trailović! Ona ga je i adaptirala i režirala, a igrali su Vera Čukić, Olga Ivanović, Zoran Radmilović, Zorica Šumadinac, Stevo Žigon i drugi.
Zanimljivo je da je roman “Portret umetnika u mladosti” DŽems DŽojs počeo da piše pod nazivom “Stephen Hero” (što bi u našem prevodu bilo “Stiven heroj”), što je i odgovaralo njegovim mladalačkim godinama, da bi ga kasnije prekrstio u naziv pod kojim je mnogo kasnije objavljen.
Čudna je inače “ptica” bio DŽems DŽojs. Sve svoje romane je pisao dugo, natenane: “Uliksa” - osam godina, “Portret” deset, a “Fineganovo bdenje”, koje je lično smatrao svojim najboljim delom, čak 17!
Skoro ceo život, 36 godina, proveo je sa jednom ženom, svojom životnom saputnicom Norom Barnakl, veselom sobaricom, koju je upoznao u godini kada je počeo da piše “Portret” i čiji mu se smisao za humor dopao više od uštogljenosti gospođica iz visokog društva. Venčao se s Norom tek 26 godina kasnije i ostao s njom sve do smrti 1941, u Cirihu. Nora je po svemu sudeći bila sjajna žena, koja je trpela njegove hirove, pijančenja, fobije, ljubomoru. O njoj je 2000. snimljen i igrani film, baš pod nazivom “Nora”. NJu je igrala irska glumica Sjuzen Linč, a DŽojsa - Ivan Mek Gregor! Ali, u filmografiji književnika nalazimo još jedan zanimljivi film, “Ženu DŽemsa DŽojsa”, snimljen 1985. U njemu je glavna ličnost Harijet Šou Viver, njegov pariski izdavač “Uliksa”, koju tumači Fionula Flenegen, dok je pisca igrao Kris O’Donel. Da li je Harijet još jedna DŽojsova žena?
Bežeći u dvadesetoj godini od porodice i oca koji je bankrotirao pogrešno investirajući, DŽems DŽojs je, oslonjen na Noru, lutao Evropom, seleći se iz Dablina u Pariz, pa u Trst i Pulu, gde je predavao engleski (i bio očajno siromšan), vraćao se ponovo u Dablin, London, odlazio u Cirih gde se neuspešno lečio od glaukoma (na nekim umetničkim portretima nosi crnu povesku preko levog oka), preplovio okean do NJujorka, opet išao u Trst i Pariz, da bi na kraju umro u Švajcarskoj u 59. godini.

DUGOVI
 
IZA DŽojsa su ostali mnogi dugovi, koje su plaćali njegov mlađi brat i izdavači. Sa Norom je imao ćerku Luciju, koja je rano obolela od šizofrenije i morala da bude hospitalizovana...

Još jedan zanimljiv detalj iz života DŽojsa: Negde dvadesetih sa još nekim drugarima neuspelo je u Dablinu pokrenuo bioskop! Pred smrt izjavio je u intervjuu “NJujork tajmsu” da bi voleo da napiše dramu o grčkim revolucionarima...








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:28

Sl. VUČKOVIĆ   
Težak i izazovan

 

JEDINA drama koju je DŽojs objavio (1918) o umetniku i ljubavnom trouglu - "Izbeglištva", bila je oda Ibzenu, njegovom omiljenom piscu. Ričard i Berta, nevenčani roditelji osmogodišnjeg dečaka, svako u još po jednoj čvrstoj ljubavnoj vezi, vraćaju se kući posle devet godina... Bila je napisana potpuno u duhu Ibzena...

Drama je, međutim, istovremeno bila hipotetičko preispitivanje sopstvenog života, jedno "šta bi bilo da je bilo" u odnosu na porodicu i društveni koncept, u kojima je stasavao: "Možemo li da zatvorimo srce za duboka osećanja? Da li bi trebalo da ga zatvorimo?" pitao je, ali se čuvao jasnog odgovora. Ko bi ga, uostalom, dao? Iako malo poznata, ova DŽojsova drama ipak nalazi put do gledalaca - prošle godine, recimo, izvela je Kompanija kamernih pozorišta, u režiji DŽaspera Bega.

Ali, to DŽojsa kao dramskog pisca, ipak nije uvelo u pozorište.

Uveli su ga drugi, zaobilazno, lomeći se na njegovoj teškoj leksičkoj strukturi, odsustvu vizuelnog zapažanja, "nedramskim" dijalozima... Iako su "Mrtvi" danas najpoznatije DŽojsovo delo preneto u pozorišno-muzičku (mjuzikl) zatim i filmsku formu, ustvari, dramatizacija "Dablinaca", s "posebnim osvrtom" na "Uliksa" (2000.godine nagrada "Toni" za najbolji scenario mjuzikla) bilo je raznovrsnih pokušaja, i sa "Uliksom", "Fineganovim buđenjem", "Portretom umetnika u mladosti".

Sa "Portretom" je, zapravo, sve i počelo. U pustolovinu dramatizacije upustio se - danas širom sveta poznati irski pisac i scenarist Hju Leonard (rođen 1926. godine, kao DŽon Kiz Bajrni) - početkom šezdesetih. "Stiven D" zvalo se to delo, u koje su uvršćeni i delovi "Stivena heroja", prve verzije "Portreta". Napisano je za Dablinski pozorišni festival, na kojem je prvi put i izvedeno, 1062. Igralo ga je pozorište Gejt i s tim komadom gostovalo u Belfastu, Cirihu, Parizu, Londonu, NJujorku. Bila je to drama u dva čina, za 24 muška i sedam ženskih likova, reklamirana kao "epizode o odrastanju mladog Irca koji odbacuje porodicu, crkvu i zemlju".

Uspeh je, sudeći po tragovima koji se danas mogu naći, bio zapažen i adaptaciju su, dve godine kasnije, istovremeno štampali izdavači u Engleskoj i SAD. U sezoni 1966/67. "Stivena D" igralo je pozorište Olni na of Brodveju, sa zapaženim uspehom. Imala su ga na repertoaru i druga pozorišta u Americi i Velikoj Britaniji, ali "Portret umetnika" odnosno "Stiven D", ostao je do danas neprivlačan za repertoarsko planiranje. Izvodi se, eventualno, u delovima, kao monodrama, ili u eksperimentalnom teatru.

Kod nas je 1992. godine "Portret umetnika u mladosti" bio na repertoaru KPGT odnosno JU-festa (Subotica-Beograd-Niš). Prema sopstvenoj adaptaciji romana, predstavu je režirao Saša Gabrić i publika je to dobro primila. U proleće iste godine, u njegovoj režiji mogli smo videti i predstavu "DŽojstik", inspirisanu DŽojsovim delom.

Iako nije bio dramski pisac, DŽojsu se ne može osporiti bar delimičan doprinos dobroj irskoj pozorišnoj tradiciji. On je pozorište voleo i ozbiljno razmišljao o njemu. U jednoj polemici, piše: "... Irsko literarno pozorište je poslednji pokret protesta protiv sterilnosti i lažljivosti moderne scene. Pre pola veka, u Norveškoj je objavljena protestna nota i od tada, u više zemalja se vode duge i obeshrabrujuće bitke protiv nosilaca predrasuda i pogrešnog tumačenj ai podsmeha. Pokoji trijumf tu i tamo duguje se čvrstom ubeđenju, a svaki hrabar pokret nešto je postigao. Irsko literarno pozorište izdvajalo se kao šampion napretka i objavilo rat komercijalizmu i vulgarnosti. Ono je delimično povratilo reč i isterivalo je starog đavola kada se posle prvog sukoba prepustilo narodskoj volji. Sada je vaš narodski đavo opasniji d vulgarnog đavola... i on sada spremno može da kiti svoj govor. Još jednom je prevagnuo i na Irsko literarno pozorište sada mora da se računa kao na vlasništvo svetine najmračnije vrste u Evropi".

POZORIŠTE

I danas tačno na stogodišnjicu dana u kojem se događa radnja "Uliksa" u Irskoj je, ceremonijalnim, javnim doručkom, obeležen Bloomsday. Slavi se gotovo kao nacionalni praznik a tim povodom održava se i tromesečni festival svih umetnosti, ReJoyce Dublin. U turističkoj ponudi je i obilazak opzorišta O Rejli, iz drugog poglavlja "Portreta umetnika". Pozorište je danas kulturni i kongresni centar.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:32

PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI: ODLOMAK





„Očni kapci su mu drhtali kao da su osećali beskonačna ciklična kretanja zemlje i njenih satelita, drhtali kao da su osetili čudesnu svetlost nekog novog sveta. Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući , dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.“








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:33

 „Sam je. Predan zaboravu, srećan i blizu razuzdanog srca života. Sam i mlad i svojevoljan, i razuzdanog srca, i usred pustinjskog pomamnog vazduha i slanih voda i nanosa morskih školjki, i morske trave, i sive sunčeve svetlosti što se probija kroz izmaglicu … „

„Njeno rađanje je sporo i mračno, tajanstvenije od rođenja tela. Kada se duša jednog čoveka rodi u ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže.“

„Da pronađeš način života ili umetnosti u kome bi se tvoj duh mogao potpuno slobodno izraziti. Sloboda! Ali ti još nisi dovoljno slobodan da bi počinio svetogrđe.“

„Nejasne reči za nejasnu emociju. Da li bi ona to volela? Mislim da bi.“
 


„Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini. Izgledalo je kao da se ona čarolijom pretvorila u čudnu i divnu morsku pticu. Njene duge nežne nage noge vitke kao u ždrala i bele sem na mestu gde je jedan smaragdno zeleni trak morske trave stajao kao beleg na koži. Njena bedra, obla, boje blage kao slonova kost, bila su obnažena gotovo do bokova, gde su bele rese njenih gaćica bile meke kao belo paperje. Njena suknja plava poput škriljaca bila joj je smelo zavrnuta za pojas i straga je ličila na rep golubice. Prsa su joj bila kao ptičja, nežna i mala, mala i nežna kao grudi kakve golubice tamnog perja. Ali njena duga plava kosa bila je devojačka: i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote.
Bila je sama i tiha, gledala je u pučinu; i kad je osetila njegovo prisustvo i obožavanje u njegovim očima, okrenu svoje oči prema njemu, mirno podnoseći njegov pogled, bez stida ili razuzdanosti. Dugo, dugo je podnosila njegov pogled, a onda je mirno spustila svoje oči sa njegovih i uprla ih u potok, blago brčkajući svojim stopalom po vodi..
– Bože nebeski! zaklikta Stivenova duša. dajući oduška profanoj radosti…
Pred njim se pojavio razuzdani anđeo, anđeo smrtne mladosti i lepote, poslanih divnih dvorova života, da mu u trenutku ekstaze otvori vrata svih puteva greha i slave. Dalje i dalje i dalje i dalje!“
Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“, prevod: Petar Ćurčija.
Slike:
Erik Olson, „Autoportret“, 1922.
Otto Mueller, „Par“, 1919.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:38

" Svet,treperenje ili cvet!?Trepćući i drščući  i otkrivajući se,svetlost koja je svitala,cvet koji se otvarao,rasprostirali su se ,beskrajno se ponavljajući zarudevši grimizno..."

Portret umetnika u mladosti ( Moja omiljena )








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:40

UMETNIK U MLADOSTI


 
   Na današnji dan rođen je jedan od najznačajnih, najoriginalnih i najuticajnih pisaca dvadesetog veka – Džems Džojs.
    Iskrena mi je želja da u neko skorije vreme napišem astrološku priču o ovome nadasve osobenom čoveku i piscu koji je svojim književnim delima, pre svega romanima Portret umetnika u mladosti, Uliks i Fineganovo bdenje, izvršio jedan od najvećih prevrata u istoriji pisane reči, smelo pokazujući da se pričanje priče tj. pripovedanje u romanima ne mora uvek odigravati na jedan isti način, odnosno iz perspekitve pripovedača, već da postoje i drugi unutrašnji zakoni, druge percepcije, gde se zbivanja u romanu posmatraju iz perspektive nekog od junaka kroz kratke, haotične i nesavršene opažaje unutar njegovog mentalnog sklopa. (Stream of consciousnessodnosno „roman toka svesti“).
  Svakako da je i Džojs bio jedan od onih retkih duša koje se bile itekako svesne dualnosti puta umetničke misije: jedan je uvek vodio ka kompromisu sa savremenim stremljenjima, društvenim prohtevima, publicitetu… Takav umetnički kompromis je omogućavao da nastanu prosečna (ali nikad vrhunska) umetnička dela koja su svom tvorcu obezbeđivala udobnost fotelje i priliv veoma pristojnih sredstva za život. Drugi (okomiti) puteljak je bio pristupačan samo onima koji su – svesni svojevrsne asketske misije –  stremili ka nadljudskim zadacima težeći da pomere postojeće granice zarad čega se neminovno plaćala visoka cena. Džojs je samovoljnim izganstvom iz rodne Irske, čvrsto odan askteskoj književnoj misiji, izabrao bas taj strmiti  put, da bi, kao sto kaže njegov junak Stiven Dedalus …u kovačnici svoje duše iskovao svest svog naroda… Platio je umetničku cenu kroz neimaštinu, bolesti, nomadski život, slepilo; satirući fizičko telo, ali istovremeno snažeći duh kao i rešenost da na putu istraje do kraja. U tome je uspeo utiskajući svoj kniževni žig na stranicu kosmičke knjige da nas podseća na nezaobilaznu figuru kad je reč o književnosti 20. veka. Džojsov uticaj se oseća  u delima mnogih velikih  pisaca među kojima su bili (ili još uvek jesu) i: Vilijam Fokner, Vladimir Nabokov, Salman Ruždi, Umberto Eko, Orhan Pamuk…  
Ovoga puta kao jedan mali tribute čuvenom piscu na sajt postavljam odlomak iz njegovog čuvenog romana „Portret umetnika u mladosti“
 
    Slušaj Krenli – reče on. – Pitao si me sta bih učinio i šta ne bih učinio. Rećiću ti šta ću učiniti I šta neću učiniti. Neću služiti onome u što više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva: i pokusacu da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, sluzeći se u svoju odbranu jedinim oružijem koje sebi dozvoljavam – ćutanjem, izgnanstvom i lukavstvom.
  Krenli ga uhvati za ruku i okrenu ga da bi se vratili prema Lizon parku. On se nasmeja skoro lukavo i stisnu Stivenovu ruku nežno, kao da je stariji od njega.
Lukavstvom, pazi molim te! – rece on. – Zar ti? Ti, jadni moj pesniče, zar ti!
A ti si me naveo da ti se ispovedim – reče Stiven, ustreptao od njegovog dodira – kao što sam ti se toliko puta ispovedio, zar ne?
Da, dete moje – reče Krenli, još uvek veselo.
Naveo si me da ti se ispovedim čega se plašim. Ali ja ću ti isto tako reći čega se ne plašim. Ne plašim se da budem sam, ni da budem odgurnut zbog nekog drugog, niti da napustim ono što moram napustiti. I ne plašim se da počinim grešku, čak ni veliku grešku koja može potrajati čitav život, a možda čak i večnost.


Preuzeto sa :Liber Aeternus








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:44

Ne dopusti da ikada izgubim ljubav koju sada osećam prema tebi. Kako bismo srećni bili kada bismo tako mogli zajedno nastaviti kroz život!

—  Pisma Nori; Džejms Džojs








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:44

“Ti mi značiš više nego čitav svet.”
—  Pisma Nori; Džejms Džojs








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Uto 28 Apr - 16:46

Sećaš li se onog dana kad sam te ravnodušno upitao: “Gde ćemo se naći večeras?”, a ti bez razmišljanja rekla: “Gde ćemo se naći, je li? Pa valjda u krevetu.”
Voleo bih da je tako!”

—  Pisma nori; Džejms Džojs








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:15

ULIKS

Pisan u Cirihu, Trstu i Parizu u periodu od 1914. do 1921. godine, roman Uliks postao je ne samo kruna Džojsove asketski dosledne umetničke misije, već i jedan od najznačajnijih romana u istoriji pisane reči. Krajnje svedena i jednostavna fabula ovog dela obuhvata život tri glavna lika u toku jednog jedinog dana, 16. juna 1904. godine, u Dablinu. No ispod površinskog sloja radnje – satkanog mahom od trivijalnih sitnica koje prelomljene kroz svest junaka dobijaju neslućeno veliki značaj – krije se nesagledivo obilje nivoa kazivanja i značenja. Najznačajniji i najraskošniji među tim nivoima verovatno je onaj koji je sagrađen kroz preplitanje, paralelizme i kontraste sa Homerovom Odisejom. Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog junaka isto onoliko koliko su dablinske zagušljive krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Džojsova dekonstrukcija mita odvija se na beskompromisan i umetnički plodan način: svaka od Blumovih mahom banalnih dogodovština ima svoj pandan u nekoj od veličanstvenih Odisejevih avantura, i time Džojs ubedljivo pokazuje u šta je mit pretvoren u savremenom svetu. Nema više heroja, nema više podviga koji pomeraju granice čovekovih sposobnosti i dosega njegovog saznanja. Ipak, ono “da” na kraju čuvenog monologa Moli Blum kojim se roman završava, ne mora značiti tek rezignirano mirenje s užasom praznine, već možda i radosno prihvatanje života koji, iako lišen mitske uzvišenosti, nije ostao lišen svakog smisla. Stari mitovi su mrtvi – valja izmišljati nove. Džejmsu Džojsu je to u Uliksu mnogostruko pošlo za rukom: uostalom, stvorio je roman koji je i sam prerastao u mit, trajno otvoren za nova čitanja i tumačenja.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:17


  • Greške su kapije otkrića.

  • Muškarci se rukovode linijama intelekta, a žene krivinama emocija.

  • Čovekova dela su najbolji tumač njegovih misli.

  • Misliš da bežiš, a ustvari naletiš na samog sebe. Najduži put okolo je, zapravo, najkraći put kući.

  • Bojim se tih velikih reči koje su nas načinile tako nesrećnima.

  • Kada umrem, Dablin će biti ispisan u mom srcu. Nacije imaju svoj ego, baš kao i ličnosti.

  • Moj jedini zahtev koji mogu uputiti svom čitaocu, jeste da celi svoj život mora posvetiti čitanju mojih knjiga.

  • Tvoje bitke su me inspirisale. Ne one materijalne, nego one koje su izborene i pobeđene iza tvog čela.

  • Ja sam sutra, ili neki drugi budući dan, ono što sam spremio danas. Ja sam danas ono što sam spremio juče, ili neki prethodni dan.

  • Nacija predstavlja iste ljude koji žive na istom mestu.

  • Kristofer Kolumbo je, kao što svi znaju, nepravedno slavljen, jer je on poslednji otkrio Ameriku.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:20


Poetska svita

„Malo je velikih pisaca koji se mogu pohvaliti da u svojoj bibliografiji imaju zbirku poezije kakva je Kamerna muzika" - piše Bojan Belić - „i verovatno je još manje pesničkih knjiga koje su imale takvu sudbinu i oko kojih su se lomila koplja književnog života. Odbijana je i poricana pre nego što je objavljena, a kritičari i tumači, sa retkim izuzecima, čitali su je sa nerazumevanjem i grubim previdima ili sasvim pogrešno, iako su je hvalili najveći anglosaksonski pesnici dvadesetog veka. S druge strane, oduševljeno su je prihvatili Euterpini sledbenici, kompozitori i muzičari, što je san svakog ozbiljnog pesnika. Kako je vreme prolazilo, došle su generacije novih kritičara i čitalaca koji su ispravili nepravdu prethodnika svrstavši zbirku u sam vrh engleskog pesništva. Sam autor je nerado i retko govorio o knjizi, a i tada sa ironijom i potcenjivanjem - više od svega bilo mu je važno da se knjiga dopada jednoj ženi. Kamerna muzikaobjavljena je 1907. kod izdavača Elkin Metjua, koji je iste godine odbio rukopis Dablinaca. Prvobitno je trebalo da ima 34 pesme, ali je Džojs pre štampanja dodao još dve, tako da se integralni tekst zbirke pojavio sa 36 nenaslovljenih pesama, označenih samo rimskim brojevima. Pesme su nastale između 1901. i 1904, pre nego što je Džojs upoznao svoju suprugu Noru, kada je po sopstvenim rečima iz pisma, koje je Nori poslao 21. avgusta 1903, bio samo čudan, usamljeni dečak, koji je noću lutao unaokolo i zamišljao da će ga jednoga dana neka devojka voleti".








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:24


Џејмс Џојс, музикални писац


ПАНК НА КЊИЖЕВНИ НАЧИН
Отац чувеног романа "Уликс" толико је волео музику да је неуморно уткивао у свако своје дело.

У једном језуитском колеџу, године 1893, млади Џејмс Џојс позван је на разговор с управником у четири ока. Разговор се тицао његовог будућег позива. Нудили су му да постане свештеник. За сиромашног дечака из нестабилне породице, каква је Џојсова била, овакав позив требало је да значи велику част. Част коју ни у ком случају није ваљало одбити. Управник је говорио да ниједан владар на свету нема моћ коју има свештеник, а младићу је читава прича деловала примамљиво. Све док изненада није угледао следећу сцену. 
„Према Финдлетеровој цркви корачала су четири младића, ухвативши се под руке, њихали су главом и ишли у ритму полетне мелодије коју је њихов вођа свирао на хармоници. Та музика за тренутак пролете сањарским ткивом његове свести, као што је то увек бивало с првим тактовима неочекиване музике, и растопи га безболно и бешумно као што изненадни талас растапа дечије куглице направљене од песка. Осмехујући се због те отрцане мелодије, он диже поглед на свештениково лице и, видећи на њему невесели одсев смираја дана, полако повуче своју руку која се неодлучно предавала том братству.”
Овај кратак опис сасвим неочекиваног обрта који ће променити Џојсов живот и дати му нови правац, писац је дао у свом готово аутобиографском роману „Портрет уметника у младости”. Стивен Дедалус (јунак романа а истовремено и Џојсов псеудоним у време објављивања „Даблинаца”), збуњени је дечак који је до тада сањао само о свештеничком позиву и о повластицама које доноси. Али, како то обично бива с најјачим жељама и чврстим одлукама, живот се на неки начин поигра и укаже на море других могућности које дотада нисмо видели. Тако је и сам Џојс, изненада подстакнут неочекиваном музиком, схватио шта је његов прави позив. Да то није оно што пружа хладна свештеникова рука, већ зов музе Еутерпе у облику отрцане мелодије с хармонике. 

Шест и по или пола седам?

Сви, наравно, знају колики је утицај Џејмса Џојса на модерну књижевност и колико су његова дела омиљена чак и данас. Али није толико познато да је Џојс поред своје неспорне књижевне обдарености, гајио још једну велику љубав (не само ону познату према Нори Барнакл): гајио је љубав према музици. Зато ће је неуморно уткивати у срж сваког свог дела, а повремено ће се њоме и бавити.
Млади Џејмс потекао је из велике али по приходима скромне ирске породице. Како је време одмицало, Џојсови су се селили у све сиромашније квартове Даблина носећи све мање ствари са собом. Неколико пута били су на ивици гладовања. Џејмс је био најстарији од својих десеторо браће и сестара. Ишао је у отмене школе, иако је породица била прилично сиромашна и уписан је и у језуитски колеџ. Ту се одиграла горе наведена догодовштина. Био је најмлађи ђак у разреду и још се препричава анегдота о томе да је на питање старијих у школи колико има година, збуњени дечак одговорио: „Пола седам”, вероватно правећи аналогију између протицања времена на часовнику и година које је проживео. Тај одговор остао му је као надимак током целог школовања.
Пошто је избегао прилику да постане свештеник, Џојс је уписао модерне језике 1898. и понајвише се бавио италијанским, енглеским и француским. Постао је запажен у књижевним и позоришним круговима у Даблину. 

Тенор и ред у реченици 

Али зашто је баш тајанствена музика успела да младог Стивена (односно Џејмса) одвоји од бога и приволи га уметности? Изгледа да је за Џојса музика најчистија форма уметности која успева да, чак и кад је спакована у неколико прозаичних тактова, оживи и разгали душу човека и потпуно га уведе у животнију стварност. Сам Џојс био је велики љубитељ музике. Младић који се плашио паса и грмљавине, после смрти мајке и очевог пропијања издржавао је себе и своју сиромашну породицу држећи часове језика и певања. Био је обдарени тенор, чак је освојио бронзану медаљу на годишњем музичком фестивалу „Феис Цеоил”. У двадесет другој наступио је заједно с познатим оперским певачем Џоном Мекормаком, а кад се већ остварио као књижевник, помагао је и промовисао младог ирског тенора Џона Саливана. Једном је на крају Саливановог наступа, устао у препуној сали и одушевљено тапшући узвикнуо: „Хвала ти, Боже, за ово чудо. Након двадесет година поново видим светлост.”
Поред Ирске и Ираца, у Џојсовим делима као мисао водиља провлачи се музика најразличитијих жанрова. Прва збирка песама коју је објавио зове се, нимало случајно, „Камерна музика”. Све песме врло су певљиве и звучне па је неретко за већину њих компонована и музичка пратња. 
„Финеганово бдење”, последња Дзојсова књига, пуна је лирских музикалних делова. Пошто је крајње нејасна и тешко разумљива, савет који сам аутор даје за тумачење дела је: „Кад ниси сигуран, читај наглас... и то с даблинским акцентом!”, показујући на овај начин колико полаже на звучност самог језика.
Ликови из збирке прича „Даблинц„и често расправјају о тадашњој музичкој сцени и о операма. А једно цело поглавље у „Уликсу”, смишљено названо „Сирене”, компоновано је као фуга и посвећено музици. У том поглављу чак и главни јунак, Леополд Блум, на комичан начин постаје музички инструмент!
Једна животна прилика добро описује Џојсову опседнутост музикалношћу и звуком саме реченице. Наиме, док је једном у Цириху шетао парком са вишегодишњим пријатељем Френком Баџеном повео се разговор о „Уликсу” на којем је писац у то време радио. Френк је питао Џејмса како напредује роман, а овај је одвратио како је врло задовољан данашњим радним учинком, пошто је провео цео дан у раду. Френка је даље занимало колико је написао страна, на шта је Џојс одговорио: „Две реченице!” Забезекнути пријатељ даље је испитивао да ли је то због тога што није могао да нађе праве речи. „Не, речи већ имам”, одвратио је аутор. „Оно за чим трагам јесте савршен ред речи у реченици. Мислим да сам га нашао.” 
Још као дечак Џојс је открио благотворна дејства музике и особину да и најгори страх може да преобрати у фину мелодију и тако га отера. У „Портрету”, писац се сећа догађаја из раног детињства кад је као врло мали дечак изјавио да се заљубио у комшијску кћи, али, авај, она је била протестанткиња и зато неприхватљива за његову католичку породицу. Тада му је тетка Данте (како се зове у роману) запретила да мора да се извини због такве љубави! У супротном доћи ће орлови и ископаће му очи! Ову епизоду књижевник Џојс претвара у песмицу, како би дечачки одагнао страх од сурове казне: 
„Очи ће му ископати, он се мора извинити, он се мора извинити, очи ће му ископати.” Али потоње честе операције очију и, на крају, готово потпун губитак вида, као да показују да се луцидни писац никада заиста није извинио за све своје преступе против конзервативног и саблажњивог ирског друштва. 

Опеван и после смрти

Сада Џојсово дело служи као надахнуће многим савременим уметницима. А то није ни чудо пошто је, како у књижевности тако и у музици, био визионар: још 1915, вођен уметничким нагоном, пред једним блиским пријатељем, на акустичној гитари одсвирао је нешто што ће седамдесетак година касније бити познато као панк-рок. Шокирани пријатељ није имао појма да је жустра мелодија пророчки показивала у будућност, па ју је само презрео. 
Бери Мур, Џојсов земљак и кантри-рок певач, преузео је презиме од Леополда Блума и назвао се Лука Блум. „Џеферсон Еирплејн”, који су наступали још на Вудстоку и лансирали и данас познати сингл „СомебодÚ то лове”, као надахнуће користили су Уликса за своју песму „Рејоуце”. Лу Рид у својој песми „МÚ хоусе” директно упућује на „Уликса” користећи имена главних ликова. Ван Морисон, још један Џојсов земљак, поистовећује се са књижевником у песми „Тоо Лонг Ин ЕØиле” где пореди себе и писца који је више од пола живота провео ван Ирске 
Многи мјузикли обрађују теме из његових прича или живота. Чак се продају и дискови с музиком коју је Џојс спомињао у својим делима или која је настала препевавањем збирке песама. Један од најпознатијих мјузикла је „Мртви”, названом по причи из „Даблинаца”. У њему играју познати Кристофер Волкен и Габријела Конрој. Сценарио је написао Ричард Нилсон, чувен по адаптацијама класика, и 2000. године био је награђен за ово дело. 
Изгледа да невероватни таленат ирског тенора-књижевника побуђује и даље срца не само љубитеља књижевности, већ и оних који воле и стварају музику. Вероватно због тога што се генијалност не може зауздати у оквирима једног медија, већ сама као вода тражи сопствене чудне путеве. Па тако је и музикалност или музикална генијалност Џојсовог дела у својим чудним стазама покренула нове токове неочекиване музике за неке нове Дедалусе. 

Аутор: 
 Ана Ђорић








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:27

Sasvim običan dan


Božidar Đondović



    Nije neobično da je trebalo da se sretnu, ali je prisutno čuđenje - kako je tada ta visoka, crvenokosa sobarica odoljela i time samo potvrdila postojanje velike privlačnosti kojom je nanovo kasnije birana, kada je 4 dana ranije rekla pa porekla da bi mogla da se vidi sa onim koji je drsko presreo na sred ulice, tog propalog 14. juna ispred kuće oca Oskara Vajlda čiji sin bješe par godina mrtav - jer i tad su bili Venera, Mars i Pluton zajedno sa mladinom od svjetala u tako silnom zagrljaju, da to ni mnogo umjerenije i normalnije strasti od njihovih ne bi mogle kontrolisati.
    Mi bi se na osnovu tog časa mogli, možda prvi put sa lakoćom opkladiti da je njihov susret sudbinski fenomen koji se mora nastaviti živjeti, i da će se oni svakako opet vidjeti a vrlo vjerovatno – kako je već i bilo na kraju – ostati da žive zajedno do kraja njegovog živopisnog puta.
    

Džejms Džojs i Nora


Nesvakidašnje se primilo i u nastavku sve više podrazumjevalo, te je on, iako beznadežan i možda tek iz očajanja uporan, napisao joj pismo sa zamolbom, ako ga se uopšte sjeća, da se konačno sastanu za 2 dana, u četvrtak, kasnije već najslavnijeg fiktivnog dana u istoriji književnosti - 16. juna 1904. godine. Kao da ga je neki astrolog savjetovao, jer sve to prostorno uspaljeno i varljivo u Blizancima nije moglo vrdati i brzo se potrošiti pošto je bilo skoro egzaktno u 120 od vremena - Saturna iz Vodolije - podržano i učvršćeno, dok je Mjesecu ipak mudro dozvoljeno da pređe u romantični znak Rak, a Merkuru da uđe u znak Blizanaca kao vladar svega i svačega a nadasve literarnog dara koji slika dablinsku uličnu dokolicu do banalnosti i natrag do suštine života, kao nikad niko prije a ni kasnije.
Svjedoci i više nego olaki kazivači njihove intime, koju nisu nimalo čuvali rizikujući da će i sami biti više radoznala svjetina nego istoričari književnosti, otkrivaju nam da je Nora najslavnijoj irskoj Vodoliji poručila - čekam te u krevetu - i da je on te noći, kako im je navodno govorio - postao muškarac, postao zreo.
Nas to ne zanima toliko, ali je interesantno da njegov Mars se nalazi na kraju Blizanaca 120 Merkur na početku Riba, i da je bio u konjukturnoj poplavi od pošašavjelih planeta sa tranzitnim Marsom i Suncem, a još bitnije sa Venerom i Plutonom, pa je sve to ostalo ne samo izgovoreno no i trajno zabilježeno. Obzirom da on ima i Mjesec u Lavu u 7 polju 180 Venera 0 Sunce u Vodoliji u 1 i sve 90 Neptun 0 vladar Saturn 0 Jupiter u sladostrasnom Biku u 3 polju, dobro je da je bio vanredni umjetnik ipak sa nekom minimalnom mjerom zbog Asc Jarac, iako je bio i neosporan buntovnik i pijanica, jer bi običan čovjek na njegovom mjestu pod takvom konstelacijom vrištao na sav glas svima okolo trubeći od radosti šta se sa njim dešava, koliko je to uskovitlana strastima kombinacija na vrhu svjetskog blizanačkog razglasa.
Ali kao što se zna, a na sreću čitalačke publike, nije izdržao dugo kao što pretpostavljaju mnogi ni u Norinoj sobi taj dan, pa je na svojstven način sve to sa zadrškom kasnije smjestio u svoje dijelo ili svejedno obnarodovao u radnji Uliksa koja se događa u jednom danu, od 8 ujutro do 3 poslije ponoći, baš tog 16. juna.

Horoskop unutra: natalna karta slavnog pisca, Džejmsa Džojsa. Horoskop spolja: tranzit planeta najslavnijeg fiktivnog dana u istoriji književnosti - 16. juna 1904. godine
    
    

Blumov dan


   Koliko je jaka ova tranzitna blizanačka energija na njegovom Marsu, pa 120 Merkur, svjedoči nam današnje sjećanje nazvano po junaku romana od preko 800 strana, pisanog preko 20 hiljada sati, Leopoldu Blumu, pa se zove Blumov dan i slavi se od 1954. svake godine 16. juna u Irskoj i svugdje gdje vole pisca i njegovog Uliksa, kada se organizuju javna čitanja dijelova romana, ulične, književne, pozorišne manifestacije pored rijeke Lifi u Dablinu i naravno ide se maršutom Blumovom iz romana, uz obavezno svraćanje u istorijsku kafanu O'Konel koja ima na meniju istovjetni doručak koji je imao i junak Uliksa tog jutra u 8h.
   Kako i ne bi bilo kulturnog karnevala, kada pisac ima Mjesec u Lavu u 7, pa se svi vesele, opijaju, raduju i zaboravljaju na svakodnevne muke i ma koliko je sve više lažno nego moguće ostvarivo zbog 90 Saturn 0 Neptun u Biku u 3, 90 Venera 0 Sunce u Vodoliji, to postaje kod naroda potreba opšteprihvaćena. A koliko god da je pisac prezirao svaki sistem, autoritet i red u Irskoj od vlasti do crkve, od kojih je i pobjegao stranstvujući dugo po alpskim zemljama, sigurno je volio svoj narod, i još više njegovu prvu predstavnicu, pravu Irkinju, svoju muzu, svoju Noru, koja nam se čini negdje i nespoznatljivija od njega, a ako ne, onda mu je ravnopravna kao druga polovina njegovog dara koji se ostvario kao što je i njihova ekscentrična ljubav.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:30

Ljubavni preobražaj u romanu Uliks Džejmsa Džojsa - 

Piše: Dejan Mujanović


Slika Stivena Dedalusa s početka Uliksa poražavajuće je drugačija od onog herojskog obećanja bekstva i umetničkog stvaralaštva kojim se završava Portret umetnika u mladosti. Vrativši se u Dablin, nakon neuspelog eksperimenta u Parizu, Stiven se gradom kreće „malaksalo“, a glas mu je „sumoran“, „zajedljiv” i „hladan“, dok tone sve dublje u očaj i alkoholizam kako dan odmiče. Usamljen je, a povrh svega: izgubio je sposobnost izražavanja, kako umetničkog tako i emotivnog.

Džejms Džojs nas obaveštava da se Stiven oblači samo u crno, poput Hamleta, i da ne obraća pažnju na higijenu i zdravlje, te smrdljiv luta Dablinom, trpeći zubobolju. On pije već od podne, a do ponoći završava onesvešćen u slivniku. Odeću je pozajmio od Baka Maligana, prijatelja koji ne prestaje da ga maltretira, zbog čega Stiven odlučuje da se više ne vraća u kulu Martelo gde zajedno stanuju. Takođe je nagovešteno da će napustiti profesorski posao u Disijevoj školi u Dalkiju. Jedini cilj mu je pisanje, ali nije u stanju ništa da napiše. Premda je nesumnjivo inteligentan, nadaren i ambiciozan, što se sve jasno vidi u njegovim oštrim kritikama irskog društva („Ja sam sluga dva gospodara… engleskog i italijanskog“), književne scene („napuklo ogledalo sluškinje“) i istorije („komšar iz koga pokušavam da se probudim“), nedostaje mu produktivniji pristup obračunavanja sa sredinom i sopstvenom krizom.

Ta kriza podrazumeva više različitih problema koje mora da razreši. Pored osećanja krivice zbog majčine smrti, Stiven takođe, nije u stanju da voli, budući da i dalje čeka na svoju verziju Nore Barnakl. Takođe je razočaran prijateljima, a neposredna okolina uporno odbija da prepozna u njemu sve one kvalitete koji odgovaraju njegovoj slici o samom sebi. Stiven je obuzet „bodljikavom ogorčenošću“, ali Džojs uprkos svemu ovome Stivena ne prikazuje bez određene doze saosećanja. Tomas Petruso ističe sledeće: „Nije potrebno da usvojimo u potpunosti ironično čitanje Portreta, ili Stivena iz Uliksa, da bismo shvatili da Džojs u određenoj meri održava distancu između sebe i svog junaka.“1 Ono što u suštini čini glavnu razliku između autora i književnog lika jeste činjenica da je Džojs već rešio probleme koji more njegovog protagonistu, stoga on nije imao razloga da bude ogorčen prema Stivenu dok je gradio njegov lik. Ključ je u Stivenovoj ogorčenosti prema samom sebi, pod pritiskom onegriže savesti, agenbite of inwit, a do ozdravljenja se može stići jedino prevladavanjem simbola krivice, u epizodi „Kirka“, kao i putem postepene asimilacije Blumove ljudskosti.

U tom smislu, Stivenu je potrebno nešto što može da dođe jedino spolja. Ovo predstavlja jedan od najzanimljivijih paradoksa njegovog lika, kao i samog života Džejmsa Džojsa. Koliko god da je Stiven zastupao ideju usamljenog umetnika koji sedi na vrhu planine, izolovan od svih, on u isto vreme ne može da funkcioniše bez svih tih ljudi od kojih pokušava da pobegne. Drugi su potrebni kako bi uopšte došlo do konflikta koji hrani Stivenovu (kao i Džojsovu) umetnost, a s druge strane oni istovremeno formiraju obrasce neophodne za dalje napredovanje, ne samo društveno (otac Džon/Sajmon, Parnel, Đordano Bruno), već i estetsko (Ibzen, Mangan, Jejts, Hauptman). Najzad, Džojsu i Stivenu drugi su potrebni takođe i psihološki, seksualno, kao i jednobitno, kroz egzistencijalno pričešće sa likovima Leopolda i Moli Blum, ili kroz interakciju sa stvarnim ličnostima njegovog oca Džona Džojsa i ljubavnice Nore Barnakl.


Za razumevanje ovog zamršenog sistema međuljudskih odnosa koji ne uključuje samo književne likove, već i stvarne ličnosti, važna je Stivenova teorija o Šekspiru. U epizodi „Scila i Haribda“, on tvrdi da je duh Hamletovog oca u stvari sam Šekspir. Zaplet Hamleta blisko je povezan sa temom izdajstva koja opseda Stivena, kao i samog Džojsa, imajući u vidu da je mrtvog kralja izdao rođeni brat tako što ga je otrovao, a zatim mu oženio suprugu. Drugim rečima, pokretačka sila koja stoji iza ove drame takođe je povezana sa višeslojnim odnosom između Džojsovog života i njegove umetnosti. Po Stivenovom tumačenju, Šekspir je kroz fikciju izražavao sopstvenu ozlojeđenost nastalu kada ga je En Hatavej (navodno) varala flertujući sa njegovom braćom. Pišući o svom bolu, on je nesumnjivo ponovo ranjavao samog sebe, ali Pol Švaber je u pravu kada kaže da ovaj proces donosi „izvesnu vrstu nade. Uzevši u obzir da Šekspir preobražava gubitak u besmrtnu dobit, ovime Stiven čuje, vidi, oseća, i izražava osećanje povezanosti sa Šekspirom, književnim ocem koji je kroz samopovređivanje, putem reči, stvarao kako potomke, tako i predake.“2 Ovde igra ulogu i Stivenovo osećanje povređenosti u vezi sa smrću njegove majke koja se, poput Hamletovog oca ili samog Šekspira, isto pojavljuje pred njim u obličju duha.

Međutim, Stiven kao da mazohistički uživa u svemu ovome. On marljivo sakuplja svaku vrstu uvrede ili nesporazuma koje često čak i sam namerno izaziva, a zatim preuveličava. Ovo radi ne bi li prizvao patnju, izolaciju i izgnanstvo—što sve zajedno sačinjava spisak odlika koje takođe pripisuje Šekspiru: „Ideja o progonstvu, progonstvu iz srca, progonstvu iz doma, bez prestanka odzvanja počev od Dva viteza iz Verone pa sve dok Prospero ne slomi svoju palicu, zakopa je nekoliko hvati u zemlju i baci knjigu u more.“3 Šekspirov bol i osećanje izgnanstva izviru iz izdajstva njegove supruge, dok Stiven sve ovo samostalno izaziva. Još jedna, daleko bitnija razlika između njih dvojice jeste u tome što je Šekspir mogao da stvara umetnost, naposletku se vrativši En. Stivenovo izgnanstvo, s druge strane, daleko je trajnije i zloćudnije:

Ako je Vil izgubio idiličnu mladost, svoju zavodnicu En, braću, kao i samouverenost i zadovoljstvo bračne muževnosti do koje nikada nije dospeo, a sve u korist umetnosti, Stiven je pretrpeo još veći gubitak—bez ikakve umetnosti na vidiku—jer on je izgubio nadu u irsku kulturu i politiku, englesku vladavinu, Rimokatoličku crkvu, Boga, i (kao što ćemo videti) u sve svoje prijatelje i porodicu. Njegova namera da piše i dalje je slabašno prisutna, ali on ništa nije napisao, jer njime vlada očaj otkad mu je majka umrla. Njegova „ideja o progonstvu iz srca, progonstvu iz doma“ oglašava se neprekidno i sve glasnije, kao što možemo da pretpostavimo, što se godišnjica majčine smrti sve više približava.4

Stiven proteruje sve svoje prijatelje i poznanike čim mu više nisu od koristi, žrtvujući tako međuljudske odnose zarad izgnanstva. Krenli, njegov bivši najbolji prijatelj, trajno je izbačen iz njegovog života, a Maligan, sa kojim deli kulu Martelo, sada je neprijatelj i uzurpator. On takođe izaziva žučnu raspravu sa književnicima u biblioteci, čak maštajući kako im sipa otrov u uši, želeći da ih ubije na isti način kao Klaudije Hamletovog oca.

Svojom teorijom o Šekspiru, Stiven ne samo što daje legitimitet ovakvom proterivanju, već i pronalazi rešenje za svoj problem u Uliksu: lek za neproduktivnost, pasivnost i depresiju koji pronalazi u duhovnom očinstvu. Njegova složena maštarija podrazumeva samodovoljnost, odnosno samo njega i njegovu svest, tako čineći sve druge—majku, oca, braću i sestre, prijatelje, poznanike, ljubavnice—u velikoj meri suvišnim. U ovom stadijumu, Stiven odbacuje biološko očinstvo, a akcenat prebacuje na „mistično stanje“ koje se nalazi u srži Šekspirove kreativnosti:

Očinstvo, u smislu svesnog začinjanja, čoveku je nepoznato. To je mistično stanje, apostolsko prenošenje od jedinog začetnika do jedinog koji je začet. Na toj je tajni, a ne na madoni koju su lukavi Italijani bacili evropskolj rulji, utemeljena crkva, a utemeljena je zanavek zbog toga što je, kao i svet, kao i makro i mikrokosmos, utemeljena na praznini. Na neizvesnosti, na neverovatnom, Amor matris, subjektivni i objektivni genitiv, možda je jedino što je istinito u životu. Očinstvo se može smatrati zakonskom fikcijom. Ko je taj koji je bilo kom sinu otac tako da ga ovaj mora voleti ili da on mora voleti njega?5

Stivenova egzegeza oslanja se na katoličanstvo i pojam jednobitnosti kojim se tvrdi da Sina i Svetoga duha nije stvorio Bog, pošto su Oni od iste božanske suštine kao i On. Dakle, oni nisu „stvoreni [od strane Boga], već začeti iz jedne iste suštine konsupstancijalne6 sa Ocem.“ Stiven ovo primenjuje na Šekspira, budući da su pisac i njegov duh iz drame Bog, dok je Sin princ Hamlet. Šekspir, ili duh mrtvog kralja, obraća se Hamletu, „sinu svoje duše“, i on se „čuje samo u srcu njegovom, u njemu koji je supstanca vlastite senke, sina konsupstancijalnog sa svojim ocem.“7 Time Stiven čudesno rešenje svog problema pronalazi u Šekspirovom stvaralačkom „začeću“ likova, ili reči, koji su od iste suštine kao i on—autor, otac, Bog.

Nažalost, Stivenova teorija je previše hermetična. Ona ga udaljava od onog herojskog, svakodnevnog života, presecajući mu vezu sa okolnim svetom. Stiven više ne može da funkcioniše samostalno, što postaje sve očiglednije dok dan odmiče. Na određenom nivou, on počinje da shvata ovo. Kada ga Magi pita da li stvarno veruje u svoju teoriju, on mu odmah odgovara: „Ne“. Stiven u tom trenutku najzad postaje spreman da prihvati činjenicu da mu je pomoć neophodna. Vreme mu je da upozna Leopolda Bluma.

Klajv Hart tvrdi da Džojs u Uliksu podvrgava Stivena i Bluma „okruženju koje je stvoreno pod istim onim političkim i religioznim pritiscima od kojih je on pobegao“, i da time pretače u fikciju „tenzije između lične i društvene svesti koje je i sam iskusio.“8 Štaviše, obojica se osećaju usamljeno unutar svojih društvenih grupa, uglavnom zbog toga što su međuljudski odnosi u tim kružocima u neku ruku površni. Oni će morati da upoznaju jedan drugoga ne bi li došlo do dubljeg kontakta.

Upoznavanje Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma ima ishodište ne samo u njihovoj egzistencijalnoj konsolidaciji, već i u preobražaju koji konačno stvara umetnika. Estetska priroda njihovog ujedinjenja najavljuje se nekoliko puta, brojnim simbolima koji je nedvosmisleno potcrtavaju, kao što je odraz Šekspirovog lica u ogledalu javne kuće. Stapanje Stivena i Bluma takođe funkcioniše i kao fiktivna obrada stvarnog događaja iz života Džejmsa Džojsa koji je ovekovečen u Uliksu: prvi ljubavni sastanak sa Norom Barnakl, 16. juna 1904. godine, istog dana kada se odvija i radnja romana. Ova povezanost između umetnika i njegovog dela predstavlja izvesnu vrstu jednobitnosti, slične katoličkoj doktrini, a koja je nagoveštena Stivenovom teorijom o Šekspiru, kao i njegovim estetskim teorijama u Portretu.


Džejms Džojs, u ulozi Stivena, ne može da dosegne puni umetnički potencijal sve dok ne upozna Noru koja mu omogućava da se poveže sa blumovskim (više „prizemnim“, životnim) aspektom sopstvene ličnosti. Drugim rečima, Džojs, izgubljen u „Stivenštini (nesposoban da izađe na kraj sa stvarnošću svoje društveno-istorijske situacije)“ otkriva Noru, i ona mu omogućava da stvori jednog Bluma koji je u većoj meri povezan sa stvarnim svetom. Džojs je čak jednom prilikom i eksplicitno rekao da ga je Nora „načinila čovekom“. Kroz nju, Džojs „ne samo što 'postaje čovekom', već istovremeno postaje sposoban da začne čoveka: u stanju je da se predstavi kao otac, da začne lik Bluma kao 'oca' Stivenu, i takođe da postane otac u bukvalnom smislu te reči.“9Kontradiktorni aspekti Džojsove ličnosti time su spojeni pojavom Nore. Pomenuto ujedinjenje, kao i jednobitnost, izvanredno su simbolizovani prizorom pri kraju knjige, u epizodi „Itaka“. Stojeći jedan pored drugog, i svako držeći svoj reproduktivni organ u šaci, Stiven i Blum gledaju nagore ka Molinim obrisima u prozoru, dok uriniraju u bašti, tačno pre nego što se priča prebaci u njen tok svesti u epizodi „Penelopa“.

Reproduktivni aspekt ovog sistema jednobitnosti najavljen je još ranije u Uliksu, u epizodi „Volovi sunca“, kada ujedinjenje Stivena i Bluma započinje. Čak je i sam Džojs svojevremeno rekao Frenku Badženu da je Blum spermatozoid, a Stiven embrion u ovom poglavlju koje imitira stadijume trudnoće (i istorije engleske književnosti), završavajući se rođenjem Pjurifojevog sina. Leopold Blum izbija iz „umetničke potencije Džojsa kako bi aktivirao do sada neplodnog Stivena“. Prema tome, umetnik se „'rađa' uz prasak groma, i 'zakmečavši' ('Idemo Berku!') ustremljuje se pravo na sisu (pab), kao svako novorođenče.“10 Simbolično i bukvalno rođenje time su isprepletani u ovom poglavlju:

Vazduh je napolju prepun vlage od kiše, nebeskog životnog soka koji se cakli na dablinskom kamenju ispod zvezdanog coeluma. Božji vazduh, vazduh Svevišnjeg, iskričavi sveobuhvatni podantni vazduh. Udahni ga duboko. Tako mi Boga, Teodore Pjurifoj, dobro si obavio posao, nisi ti to tek tako smandrljao.11

Kao što Petruso objašnjava, Stiven je taj koji iskoračuje napolje, na „dablinsko kamenje“, ali primedba se prebacuje na novorođenče pominjanjem Teodora Pjurifoja, time aludirajući rečenicom „Udahni ga duboko“ kako na Stivena tako i na bebu. Dok prinova dolazi na svet, Stiven napušta bolnicu.

Asimilacijom blumovske strane ličnosti, Stivenov proces umetničkog rađanja, međutim, nije do kraja završen. Viki Mahafi ispravno tvrdi da on mora da ode još korak dalje: „Onakav Stiven kakvog ga Džojs prikazuje je nedovršen. Ova necelovitost je posledica njegove identifikacije sa autoritetom nalik Janusu čija su oba lica muška.“12 Stoga Stiven takođe mora da usvoji, putem Bluma, određene aspekte Moli. Od suštinskog je značaja za umetnika da upije i žensku stranu, ne samo da bi stvarao uverljive ženske likove, već i da bi dosegao složenost potpuno sazrelog ljudskog bića, tako što će poprimiti odlike „novog ženskog muškarca“, kako u epizodi „Kirka“ doktor Dikson naziva Bluma, koji mu potom odgovara: „Oh, tako bih želeo da postanem majka.“13 Moli dominira i kontroliše Bluma kroz čitav Uliks, pohodeći mu svest, a putem njega—ona takođe utiče i na Stivena. Nadopunjujući Oca i Sina, ona postaje Sveti duh njihove lične varijante Svetog trojstva.

Njihov konsupstancijalni odnos na izvestan način parodira katoličko shvatanje Svetog trojstva. Pridržavajući se principa izloženog u Džojsovom ranom eseju, „Drama i život“, Moli, Blum i Stiven dekonstruišu doktrinu, zamenjujući rigidne i zastarele kategorije „muškarcima i ženama kakve ih srećemo u stvarnom svetu, za razliku od onih koje vidimo u svetu mašte.“14Njih troje zajedno predstavljaju „moderno trojstvo koje ne odiše pobožnim, sramežljivim i ustajalim poštovanjem prema blesavoj egzistenciji lišenoj duha koju, prema Džojsu, promoviše rulja, a naročito crkva.“15 Džojsovo trojstvo slavi „komediju pometnji“, a ono što nam poručuje jeste: „Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života“16

Pri kraju svoje izmaštane odiseje, Stiven Dedalus ipak uspeva da sagleda izopštenost iz društva u svetlu svih protivrečnosti i „pometnji“. Na najosnovnijem nivou, Uliks je „samo jedna priča, i to jednostavna. To je priča o potrebi ljudi jedni za drugima.“17 Drugi nisu bitni samo da bi njihove vrednosti mogle da se ispitaju, razotkriju i opovrgnu. Kako bi napredovali, i time izbegli umetničku i životnu paralizu, određenom broju, ako ne i svim Džojsovima i Stivenima potrebni su njihovi Leopoldi i Moli – u kojem god obliku da se ukažu. Svi oni bi trebalo da upoznaju svoju Noru Barnakl.

Možda baš tada, 16. juna,
na Dan zaljubljenih.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:38

Džems Džojs – Kamerna muzika
Engleska književnost obiluje primerima pisaca koji su svoj ulazak u literaturu obeležili poezijom, da bi kasnije postali veliki romansijeri a zaboravljeni pesnici. Pri tom su neki, kao Vilijam Golding i Gream Grin, posle prve i jedine zbirke i sami nastojali da zaborave zakržljale plodove svog preambicioznog mladalačkog egzibicionizma, dok su drugi, poput Dejvida Herberta Lorensa ili Tomasa Hardija, poeziju pisali čitavog života i sve vreme se pomalo srdito čudili tome što im na pesnička dela pada preteška senka njihovog vlastitog proznog opusa. Slučaj Džejmsa Džojsa među njima sasvim je poseban. Premda činjenice govore da i njega treba ubrojati u grupu onih koji su počeli kao pesnici a potom krenuli drugim putevima, za Džojsa bi se sa podjednako dobrim argumentima moglo reći i da nikada nije bio pesnik i da nikada nije prestao da bude pesnik. Ili, nešto preciznije, da je u svojoj poeziji više muzičar i prozni pisac, a da je pravi pesnik postao tek u svojim proznim delima. Za dokazivanje ove klimave hipoteze jedino pravo polazište može predstavljati Džojsova zbirka pesama Kamerna muzika.
Kamerna muzika (Chamber Music) objavljena je 1907. godine, kao prva knjiga potpisana imenom Džejmsa Džojsa. Zbirka predstavlja prilično strogi izbor pesama nastalih između 1902. i 1904. godine, dakle u piščeve poslednje dve dablinske godine. Otuda se u njima lako razaznaje lik mladog, načitanog i beskarajno ambicioznog literate, pomalo već i uznemirenog zbog izostanka pravih spoljašnjih potvrda za opravdanost te ambicioznosti: dvadesetogodišnji Džojs – vidljivo je to u pesmama koje čine Kamernu muziku – sanja veliku umetnost koju će stvarati i veliku ljubav koja će mu u tome pomoći. Istovremeno, dovoljno je inteligentan da makar pokuša da to prikrije, pa u svojoj prvoj knjizi poezije nastoji da umesto o ljubavi i umetnosti govori ponajpre o muzici.
Naslov stoga neće izneveriti čitaočeva očekivanja (tu vrstu poigravanja sa svojim čitaocima Džojs, uostalom, nikada i nije nešto naročito upražnjavao.) Muzika jeste osnovni motiv i okosnica ovih pesama, pisanih sa namerom da, pored ostalog, posluže i kao predložak za muzičku pratnju. One su, međutim, muzikalne i bez pratnje, prožete unutrašnjim melodijama koje će – u najboljem modernističkom duhu, karakterističnom i za Džojsovu prozu – za svakog slušaoca biti različite. Zbog toga ih svakako treba čitati bez unapred zadatih partitura i pri tom osluškivati unutrašnju muziku koju stvaraju: razmišljanje o muzici često zna da pruži potpuniji i bogatiji doživljaj od same muzike, ili kako to reče jedan romantičar čija je poezija očito po mnogo čemu bliska mladom Džojsu: heard melodies are sweet, but those unheard are sweeter („lepe su melodije koje uho sluša, još lepše one koje nismo čuli”).
O muzici je, dakle, a ne toliko o ljubavi, reč u ovim Džojsovim na prvi pogled tako ljubavnim pesmama. Ljubav je, međutim, sasvim u elizabetanskom duhu kakav karakte riše atmosferu i ton čitave zbirke, sapeta u okove tradicije i otud prilično predvidljiva i nezanimljiva, sazdana od ne sasvim bastardno ukrštenih konvencija trubadurske ljubavi, platonizma i petrarkizma, u ne preterano dramatično promenljivom međusobnom odnosu. Setna i sumorna poza u ljubav zaljubljenog Džojsa priziva melanholični petrarkistički zanos koji i dobronamernog čitaoca podstiče na blago zevanje. Dobronamerni bi čitalac možda ubrzo i zadremao, kad ne bi već negde oko sredine prve pesme (od ukupno trideset šest) shvatio da ono što oduzima ljubavi, pesnik daruje muzici. Muzika se, uostalom, lepše i snažnije doživljava u trenucima srećne ili nesrećne zaljubljenosti (ove druge verovatno još i više), što Džojsu ovde služi kao dodatni razlog da ljubav otvoreno instrumentalizuje u službi muzike: ljubav je ovde tek povod, katalizator za dodatno uživanje u muzici, pojačalo vrhunskog kvaliteta.
A muzika je u ovoj zbirci prisutna i na onaj mnogo doslovniji, opet konvencionalan poetski način – ne samo u tematici, već i kroz brižljivo negovani spori ritam, česte refrene i još češće rime, a onda i kroz zvučne ukrase poput aliteracije i asonance. O čvrstini i doslednosti pesničkog koncepta dodatno svedoči činjenica da je najčešće korišćena reč u zbirci – glagol sing (pevati), a odmah za njomplay (svirati) i dance (igrati). Muzikalnost pesama naglašena je vrlo originalno i posredstvom atmosfere, a ova je opet ostvarena ponajpre posredstvom pesničkih slika. Tu dolazimo do imažizma kao lucidno uočene odlike ovih pesama, koja je njihovom autoru obezbedila mesto u Antologiji imažista a time i u pesničkom krugu čije su jezgro činili Tomas Sterns Eliot i Ezra Paund. Pronicljivost pojedinih Džojsovih savremenika koji su iza arhaične fasade prepoznavali modernistički senzibilitet dobija na značaju ako imamo u vidu da su mnogi potonji kritičari ovu zbirku sagledavali kao neobično konvencionalnu i anahronu spram onoga što će uskoro početi da obeležava svet Džojsove proze. Ovde se modernistički izraz neretko ostvaruje posezanjem za retro efektima, pre svega za prenaglašenom elizabetanskom elegancijom, i zbog toga ove pesme površnom čitaocu ostavljaju utisak arhaičnosti. Arhaičnost je ovde svesno, džojsovski lukavo ostvaren privid.
Džojs dakle i ovde čini ono što će kasnije tako rado činiti u prozi: spaja tradiciju i individualni talenat, propušta raniju književnu, u ovom slučaju pesničku tradiciju, kroz gusti filter svog umetničkog habitusa zadržavajući ono što oseća kao svoje, i potom na tim temeljima gradi nov, samo svoj izraz. Tako će činiti u Portretu umetnika u mladosti i, naročito, Uliksu – tako čini već u Kamernoj muzici. Prepoznaje se, osim toga, u ovim pesmama, još ponešto što će odlikovati Džojsovu prozu. U zbirci, na primer, veoma značajnu ulogu igra kontrast svetlo/tama, noć/dan, što je dihotomija na kojoj su dobrim delom utemeljeni i Uliks Fineganovo bdenje. U gotovo svakoj pesmi nagovešteno nam je, ili eksplicitno rečeno, koje je doba dana. (Kao što – kad smo već kod modernističke proze – kroz Gospođu Dalovej Virdžinije Vulf odzvanja Big Ben da razlivenom toku svesti glavne junakinje dâ konkretnu vremensku uokvirenost, tako i ovde imamo podsećanja na takozvano objektivno vreme. Jer, ovde je na vlasti subjektivno vreme, ono najsubjektivnije, ljubavno.) Iznad svega, međutim, upravo je sama muzika ono što povezuje ovu zbirku sa svetom Džojsovih proznih dela. Prvo što pada na um, verovatno, jesu pesme i melodije koje nas zasipaju sa stranica Uliksa– od religioznog pojanja što prožima misli krivicom opterećenog Stivena Dedalusa do Molinog neodoljivo džeziranog monologa, od Blumovih slutnji nedohvatne uzvišenosti muzike, do bogohulnog urlanja pijanih studenata medicine. Primera ima i drugde: u pesmama koje u Portretu umetnika od prve stranice opsedaju malog Stivena, kao i u Fineganovom bdenju gde se više i ne govori o muzici, već je čitav iskaz pretvoren u muziku. Najdirljiviji je, međutim, a i Kamernoj muzici najbliži (ne samo hronološki) slučaj Majkla Fjurija iz pripovetke „Mrtvi”. Bolešljiv i nejak, on umire od tuberkuloze zato što je pod prozorom Grete Konroj (oboma je tada bilo po sedamnaest godina, što nije beznačajan podatak) po kiši pevao serenadu. Majkl Fjuri umro je zbog muzike, bar isto onoliko koliko zbog Grete – umro je zbog toga što je osetio, što je odnekud znao da se takva serenada, pesma posvećena prvoj ljubavi, i to na kiši koja svemu daruje dodatnu dramatičnost i ontološku dubinu, može pevati najviše jednom u životu, pa je odlučio da svoju priliku iskoristi ne pitajući za cenu.
Džejms Džojs je nešto oprezniji; zato je njegova muzika kamerna, zaštićena od hirova klime. Romantičarski (preciznije, šelijevski) utemeljena na sjedinjavanju nebeskog i zemaljskog, muzika je u ovim tako stidljivim (ko bi rekao da je u to isto vreme pisao i ona poznata pisma Nori?) pesmama najvažniji, ako ne i jedini način udvaranja. U tom udvaranju, valjda i zato da bi bio komunikativniji, pesnik često ne zazire ni od klišea (His song is softer than the dew/ „Pesma mu je nežnija od rose”, IV) i to ovde najverovatnije nije uvek svesno eliotovsko ruganje romantici, već počesto i sasvim naivno iskren ljubavni zanos koji ponekad traži prečice da bi u kovačnici sopstvene duše po hiljaditi put skovao naizgled novu, a uvek jednu te istu poruku svojoj u ovim pesmama najpre sanjanoj, a onda i doživljenoj ljubavi.
A ta ljubav, dakle, nije lepa zbog svoje zlatne kose, nego pre svega zato što lepo peva: Come out of the window, / Goldenhair, / I heard you singing /A merry air („Izađi na prozor, / Zlatokosa, / Čuo sam kako pevaš / veselu pesmu”, V). Ovde je, opet vrlo romantičarski, muzika trajnija od fizičke lepote, kao i od ovozemaljske ljubavi. No dok je tu, ta ljubav je moćna sila koja gotovo sve drugo čini neznatnim i nevažnim, čak i knjige (My book is closed, /I read no more; „Knjiga mi je zatvorena, /I ne čitam više”, V). Sve izuzev, naravno, muzike, jer se i pesnik teško opredeljuje šta je to što ga jače vuče: ljubav ili pesma. Što god to bilo, on kreće u svet: I have left my book:/ I have left my room („Ostavljam knjigu, napuštam sobu”, V).1 I tu počinjemo da uočavamo još jednu odliku ove zbirke: u njoj postoji nešto veoma nalik na linearni razvoj radnje, veoma nalik na priču, i to čak u mnogo konkretnijem i tradicionalnijem vidu no što će to biti slučaj u velikom delu Džojsove proze. U prozi avangardni pesnik, Džojs je u svojoj mladalačkoj poeziji prilično konvencionalni pripovedač.
Ali to ponajpre zbog toga što je izuzetno samosvestan pesnik, koji u ovim pesmama otkriva još neke aspekte svog osobenog umetničkog postupka u nastajanju. Konkretno, kao u Portretu umetnika u mladosti, on ovde, rekosmo, povezuje tradiciju i avangardu, i to vrlo elegantno i prefinjeno, da ne povredi avangardiste i ne zbuni tradicionaliste. I slično kao u Uliksu, gde ispisuje svojevrsnu istoriju engleske proze, on ovde piše malu istoriju engleske poezije. Tako, kada se privučen lepotom muzike i obećanjem ljubavi pesnik obre na goloj ledini života, shvatiće da je trenutak ljubavi možda i dragoceniji od večnosti pesme. I reći će, tražeći samo ljubav kao utočište, I would in that sweet bosom be („Voleo bih da otpočinem na tim grudima”, VI), baš kao Džon Kits, koji se u sonetu „Sjajna zvezda” pred sam kraj života odriče besmrtnosti ostvarene posredstvom poezije tražeći samo časak običnog, ovozemaljskog i smrtnog (ponekad smrtonosnog) ljubavnog zanosa. Romantizmu je, dalje, bliska i česta sprega dva osnovna motiva ove zbirke sa prirodom: My love is in a light attire/ Among the appletrees („Moja ljubav u halji lakoj/ Međ’ jabukovim drvećem”, VII). A ti nas stihovi vode dalje kroz istoriju poezije, do Jejtsa i njemu tako dragih slika jabukovih pupoljaka kojima je opervažena haljina mitske lepotice Mod Gon, do plamičaka koji plešu na podu mameći ga da velelepno protraći svoj život u potrazi za onom koja mu se ukazala samo jednom i nikad više, kao u njegovoj „Pesmi Angasa lutalice”. Jejts je, dabome, pesnik duboko ukorenjen u irsku folklornu tradiciju, što je za Džojsa povod za vrtoglav skok u prošlost vila i vilenjaka, prvih junaka i, ko zna, možda prvih tvoraca irske narodne poezije: Who goes amid the green wood / With springtide all adorning her? („Ko to korača zelenom šumom/ Prolećem ukrašen?”, VIII), Pretvarajući svoju dragu u šumsku nimfu, pesnik se ovde približava i Vilijamu Blejku, tačnije njegovoj ideji nevinosti kao prirodnog, no nažalost kratkotrajnog stanja ljudske duše (ostvarenog, pored ostalog, i u srećnoj simbiozi s prirodom), da bi kroz takvo pročišćenje ponovo stigao do motiva ljubavi: kod Jejtsa, kao i kod Blejka, taj je motiv po pravilu čist i čedan, bar onda kada je reč o ljubavi u njenom najkonvencionalnijem smislu. Od njih nije daleko ni Vilijam Vordsvort, naprotiv; stihovi iz osme pesme: O, it is for my true love/ The woods their rich apparel wear („Znam, to zbog ljubavi moje/ šuma raskošnu odoru nosi”) sasvim bi lako i elegantno mogli biti uklopljeni u Vordsvortove „Pesme o Lusi”, u kojima je njegova mitska Lusi istinski sjedinjena s prirodom – do te mere da više i ne postoji u konkretnom, opipljivom i uočljivom fizičkom obličju.
Tim se romantičarskim kreščendom i završava prvi segment Džojsovog kratkog kursa istorije poezije. Već u sledećoj, devetoj pesmi, on se upadljivo približava vlastitom vremenu. Dominatni motiv je isti, sprega ljubavi i muzike, ali se osetno menja ritam: sada je moderniji, urbaniji, bogatiji sinkopama i cezurama i opkoračenjima, i kao takav bliži simbolističkom diskursu koji će ovaj pesnik uskoro umeti da primeni i u svojim proznim delima. Promenjeni ritam uvodi i jedan novi motiv, onaj koji „priču” ove zbirke odvodi korak dalje. Pesnik, naime, kao da je odlučio da krene na put, pa poziva i svoju dragu. Već nas i sasvim površno poznavanje Džojsove biografije ponovo upućuje na duboko ličan karakter njegove lirike: nekoliko ranih pesama nastalo je pre susreta s Norom, a veći deo napisan je posle tog sudbonosnog trenutka – i to se u zbirci i te kako vidi. Da li zbog toga što ju je pozvao pesmom, ili i iz nekih drugih razloga, tek Nora će ubrzo zaista poći s njim na poduže putovanje, verovatno duže no što je pretpostavljala i želela – jer, najduže putuju oni koji nemaju kuda da se vrate.
Džojs se, kao što znamo, svog doma svesno odrekao. Njegov odlazak iz Irske zapravo je konačno stupanje u zrelost, onu u koju poziva i Noru: Happy Love is come to woo / Thee and woo thy girlish ways („Srećna je ljubav došla da te mami/ Tebe i tvoje devojačke dane”, XI). Muzika, dabome, nije proterana iz te zrelosti – samo se malčice promenila. Ako smo do sada povremeno imali dilemu, da li je Džojs u ovim pesmama sasvim ozbiljan ili se šali, onda s priličnom pouzdanošću možemo reći da se u dvanaestoj pesmi prvi put pojavljuje nedvosmislena ironija: No more be tears in moon or mist / For thee, sweet sentimentalist („Plakati više neću po magli i mesečini/ Zbog tebe, sentimentalna moja”). Zbog toga je, da bi ironični kontrast bio jači, početak ove pesme naglašeno tradicionalan, ispevan u renesansnom duhu (kao kada nam Eliot u Pustoj zemlji pojačava gadost pejzaž a oko Temze interpolacijom stiha Edmunda Spensera.) Pesničko ja, dakle, ovde sasvim džojsovski sazreva i kroz formu, ne samo kroz motive. Od sada pa nadalje biće češće i dramatičnije amplitude između arhaičnog i modernog, biće češće i smelije smenjivanje originalnih (go / window) i otrcanih rima (noon / soon) – jer, važna je muzika, a nju – eksperimentom je utvrdio Džojs – čak ni ironija ne može da ubije.
O toj novoosvojenoj zrelosti svedoči i četrnaesta pesma, koja počinje piscu toliko dragim motivom buđenja, što priziva ono velelepno, rapsodično, produženo buđenje iz završnog dela Portreta umetnika u mladosti. Za one kojima taj početak nije prizvao ništa, tu je i još jedan dedalusovski motiv: White breast of the dove („Bele grudi golubice”), grudi su one devojke koju Dedalus potkraj romana susreće ili izmaštava u dablinskom zalivu, pretvarajući je instantno u svoju muzu, devojke ili priviđenja čija je erotizovana, ali i do ezoteričnosti estetizovana pojava, pored ostalog i potvrda zrelosti Stivena Dedalusa, pošto u njemu ne izaziva ni požudu, ni naivni romantični zanos, niti kajanje zbog jednog ili drugog. Zato u prvim pesmama zbirke preovladava suton, a oko sredine jutro. Jutro je to novog života pesnika, koji se iz sasvim mladalački jalovog ljubavnog sanjarenja budi u pravu ljubav. I pravi život. Muzika je i dalje kamerna, sobna, ali je neprekidno prisutno obećanje putovanja: O cool and pleasant is the valley/ And there, love, will we stay („Prozračna je i prijatna dolina / I tamo ćemo ostati, mila”, XVI).
Kao pomalo bolno podsećanje da smo odista zašli u nešto što se može nazvati pravi život, tu je i mali interlud u sedamnaestoj pesmi, tihi ali ogorčeni ispad koji pomalo iskače iz sve uočljivije linearnosti pesničke priče. Motiv ljubomore u ovoj pesmi i formalno narušava skladni i nežni ritam i harmoniju dosadašnjeg toka zbirke; ta će se disonantnost osetiti i u narednoj, osamnaestoj pesmi. Neko je pesnika očito gadno povredio, pa on dopušta sebi da se malo (ne poslednji put) igra Šekspira. U Šekspirovim sonetima, međutim, motiv ljubomore nema pravog razrešenja, i ostaje da gorčinom boji završne tonove njegove zbirke. Jer, Šekspir nije bio estetista: bio je glumac koji je pisao tekstove za pozornicu, a usput je bio još i istinski mudrac i genijalan pesnik. Džojs jeste estetista. Zbog toga kod njega lek protiv ljubomore jeste ljubav, ali mnogo više od nje – lepota: pevaj, ukoliko želiš da se izdigneš iznad poročne mase onih kojima je jedini cilj da sve u životu, naročito tuđem, obezvrede. I tu se ponovo vraćamo muzici, onoj koja u Džojsovom stvaralaštvu neće izumreti sa okončanjem ove zbirke pesama. Ona je njome, dakle, samo najavljena. Suptilni, katkad i nešto očigledniji nagoveštaji, granaju se u raznim pravcima, naročito u završnom delu zbirke.
Tako u dvadesetoj pesmi razaznajemo i najave romantičnih sanjarija, tako muzikalnih romantičnih sanjarija pevačice Moli Blum, ili njenog ne manje muzikalnog muža Leopolda: In the dark pinewood / I would we lay. / In deep cool shadow / At noon of day („Bilo bi lepo leći / U tamnoj šumi borovoj. / U dubokoj senci što / U podne stvara hlad”). U dvadeset prvoj, nazire se ničeovski motiv natčoveka sasvim nalik onom iz Portreta umetnika, ovde ostvaren posredstvom ljubavi koja oplemenjuje i daruje uzvišenost: tako Džojs spaja dve svoje mladalačke fascinacije i osavremenjuje srednjovekovno-renesansne ljubavne motive kojima je prožeta njegova poezija. Motiv zatočeništva (istina, prijatnog: sweet imprisonment) prisutan u dvadeset drugoj pesmi, u velikoj meri upućuje na teskobu života Leopolda Bluma. Ironija njegovog braka ogleda se ponajpre u tome što i on i Moli još sanjaju, svako za sebe, romantičnu ljubav, i što njen uzor i on i ona vide u njihovoj zajedničkoj negdanjoj ljubavi.
Znatno manje sklon ironiji nego u svojim potonjim delima, Džojs od sumornih motiva ponovo beži u svojevrsni romantizam. Reference na poeziju Džona Kitsa uočljive su i u nekim ranijim pesmama zbirke: u dvadeset trećoj, međutim, Džojs više ne ostavlja nikakvu dilemu o tome ko mu je od romantičara najbliži.2 Ova je pesma, dakle, potpuno kitsovska – ne samo zbog motiva prolaznosti, već i zbog karakterističnog odnosa prema njoj, posebno kada je reč o prolaznosti ljubavi. Pesnik je ovde happy between kiss and kiss („srećan između dva poljupca”), što tako podseća na Kitsovu „Odu o grčkoj vazi” i onaj „ne, nemoj mi prići” motiv koji dominira u njoj. U toj pesmi, ono što važi za ljubav, dabome, važi i za umetnost, konkretno muziku; o tome i govori već pominjani, čuveni stih: heard melodies are sweet, but those unheard are sweeter. Tog se principa najvećma drži i Džejms Džojs, te valjda zato ovu pesmu završava bezmalo doslovnim citatom, koji pojačava utisak njene itertekstualnosti. Though love live but a day („Mada ljubav živi tek jedan dan”), zvuči sasvim slično Kitsovom Life is but a day („Život je tek jedan dan”) ali i asocira na njegovu „Odu slavuju”, pesmu posvećenu pre svega prolaznosti.
I tu je negde kraj romantizma i romantike u ovoj zbirci: poslednjih desetak pesama obeleženo je znatno uočljivijom, prepoznatljivom džojsovskom ironijom. Najpre na planu forme, u kojoj pesnik više nimalo ne zazire od klišea, a pri tom deluje kao da je sasvim oslobođen straha da bi mogao da zazvuči banalno.3 Promeni tona doprinose i drugačiji motivi: sve češće se govori o neverstvu, neiskrenosti i nepostojanosti, izdaji. Džojs tako svoju zbirku, opet kao Šekspir u Sonetima, privodi kraju melanholično-ogorčenim tonom višestruko razočaranog ljubavnika. Gotovo bez upozorenja, ljubav prelazi u prošlost i sećanje. Love is past („ljubav je prošla”), kaže se u tridesetoj pesmi, a već u narednoj ta ljubav u potpunosti pripada sećanju. Ojađeni će ljubavnik, istina, nastaviti da doziva svoju dragu, no sada to čini kao da su razdvojeni različitim vremenskim dimenzijama: ona je negde u bolno lepoj prošlosti, on u brutalnoj sadašnjosti. U tu sadašnjost poziva i nju, da se u njoj druže kao bivši ljubavnici, setno. Ta sadašnjost i dalje je ispunjena moćnim slikama i zvucima iz prirode, ali pravog saglasja s prirodom više nema – pa zato nema ni muzike. Snažna tutnjava prirodnih elemenata dodatno naglašava njen izostanak: All day I hear the noise of waters / Making moan („Čitav dan slušam bučne talase / Što jauču”, XXXV). Ostaje, dakle, samo depoetizovani, surovi život, ispunjen nekom drugačijom muzikom. Najružnije su pesme koje slušamo zato što smo na to prisiljeni – mogla bi da glasi dopuna onog čuvenog Kitsovog stiha. Pitanje postavljeno na samom kraju poslednje pesme u zbirci – My love, my love, why have you left me alone? („Ljubavi moja, zašto si me ostavila”) – nije više vapaj upućen konkretnoj osobi, već egzistencijalni, univerzalni krik beznađa, čiji biblijski prizvuk nije nimalo slučajan.
Posle takvog krika, i nije neobično što je Džojs odlučio da zaboravi na poeziju, makar u njenom najprepoznatljivijem obličju. U nekim drugim, manje eksplicitnim vidovima, ona će nastaviti da živi u njegovoj prozi – ponajviše, upravo zahvaljujući muzici kojom je ta proza mnogostruko prožeta. Muzika, dakle, u njegovoj zbirci pesama nije (kako bi se to u prvi mah moglo učiniti) potisnula i ugušila poeziju, već ju je sačuvala i pomogla joj da u jednom izrazito nepesničkom vremenu ipak nekako preživi. Preživela je u svetu Džojsove proze koji je počeo da se rađa upravo u vreme kada je utihnula kamerna muzika. Džojs je bio i ostao pesnik, i to izrazito muzikalni pesnik; onaj ko u to ne veruje možda će promeniti mišljenje ukoliko pročita, na primer, poslednji pasus pripovetke „Mrtvi”, ili jedanaesto poglavlje Uliksa – onaj kome ni to nije dovoljno, neka makar zaviri u Fineganovo bdenje.

Zoran Paunović








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Sre 29 Apr - 19:51

Neno@1,ovo je već tvoja druga tema,koja me obara.Mogla bih satima da se zadržavam na njoj.Bravo,bravo Care








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Čet 7 Maj - 14:38

Pomisli da će morati sve vreme da stoji u tramvaju za Dramkondru, jer se činilo da je nijedan od mladića ne primećuje, ali joj jedan stariji gospodin ipak ustupi mesto. Bio je krupan i nosio krut, smeđ šešir. Imao je četvrtasto crveno lice i posede brkove. Ona pomisli da taj gospodin izgleda kao pukovnik, te koliko je učtiviji od mladih ljudi koji su samo zurili preda se. Gospodin zapodenu razgovor s njom, o Svim Svetima i o kišnom vremenu. Reče kako pretpostavlja da je njena torba puna lepih stvari za dečicu i da je pravo da uživaju dok su mlada. Marija se složi s njim smernim klimanjem glave i kašljucanjem. Ljubazan je bio prema njoj pa mu se zahvali i nakloni kada je izlazila na stanici kod mosta na kanalu, a on joj uzvrati naklonom, skinu šešir i ljubazno se osmehnu. I dok je išla uzbrdo pognuvši glavicu zbog kiše, pomisli kako je lako poznati džentlmena, čak i kad popije koju čašicu.


Džems Džojs, mesto iz pripovetke PRAH








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 29830

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    Pet 8 Maj - 20:03

Džejms Džojs — život obojen Irskom


Irac. Utemeljivač modernog romana. Kultni pisac koji je inspirisao i nadahnuo generacije čitalaca. Džejms Džojs.
Rođen je 2. februara u predgrađu Dablina, u Irskoj. Jedan je od najcenjenijih pisaca XX veka. Njegovo eksperimentisanje sa jezikom i novim literarnim formama ukazalo je na njegov spisateljski genije, a napravio je i potpuno nov pristup pisanju svojom tehnikom romana toka svesti i preispitivanju velikih događaja kroz mala svakodnevna dešavanja.
Džojs dolazi iz velike porodice. Bio je najstarije od desetoro dece. Kako njegov otac, koji je bio talentovani pevač (jedan od najboljih tenora u celoj Irskoj, kako su govorili), nije stvorio stabilan dom, a bio je sklon alkoholu i zanemarivanju porodice, Džojsovi su često bili bez novca. Uprkos tome, od najranijeg doba Džejms je pokazivao ne samo izuzetnu inteligenciju nego i dar za pisanje kao i strast prema knjigama. Zbog toga se njegova porodica potrudila da mu priušti dobro obrazovanje. Diplomirao je na koledžu u Dablinu, a kako je njegov odnos sa domovinom bio kompleksan, posle diplomiranja napustio je Irsku da bi započeo novi život u Parizu. Nadao se da će tamo studirati medicinu. Međutim, već posle kraćeg vremena se vratio u Irsku zbog bolesti majke koja je umrla 1903.
Džojs je ostao u Irskoj kratko, ali dovoljno dugo da upozna i zaljubi se u Noru Barnakl, koja će kasnije postati njegova žena. Za to kratko vreme, Džojsu je prvi put objavljena priča u jednom irskom magazinu. Izdavač je bio zainteresovan za još dve njegove priče, ali ovakav početak spisateljske karijere nije bio dovoljno dobar da zadrži Džojsa u Irskoj. On i Nora Barnakl su se preselili u italijansku luku Trst. Džojs je podučavao engleski i učio italijanski, jedan od sedamnaest jezika koje je govorio, pored arapskog, sanskrita i grčkog. Njih dvoje su putovali i pokušavali da stvore dom u gradovima kao što su Rim i Pariz. Iako nisu bili formalno venčani , stvorili su porodicu, dobili su sina i ćerku. Da bi omogućio kakvu-takvu egzistenciju svojoj porodici, Džejms je nastavljao da radi kao nastavnik. Ali nastavljao je i da piše.
Svoju prvu knjigu “Dablinci” objavio je 1914. godine. Bila je to zbirka od petnaest kratkih priča. Dve godine kasnije objavio je svoju drugu knjigu, “Portret umetnika u mladosti.” Iako nije postigla značajniji komercijalni uspeh ona je skrenula pažnju Ezri Paundu, američkom pesniku koji je hvalio Džojsa zbog svog nekonvencionalnog stila. Onda je usledilo objavljivanje “Uliksa” koji će biti prekretnica u njegovoj karijeri i koji će uticati, posredno ili neposredno, na celokupnu svetsku književnost.
U “Uliksu” se evocira sećanje na jedan dan u Dablinu, 16. jun 1904, dan kada su se Džejms i Nora upoznali. Čitalac prati priče tri centralna lika, Stivena Dedalusa, Leopolda Bluma i njegove žene Moli Blum, kao i celokupnu gradsku atmosferu u kojoj se odvija radnja. “Uliks” je takođe i moderno prepričavanje Homerove “Odiseje” sa tri glavna karaktera koji služe kao moderne verzije Telemaha, Odiseja i Penelope. Sa svojim izuzetno snažnim unutrašnjim monologom roman dovodi čitaoca u najmračnije uglove Blumovog uma. Upravo to je od Džojsa stvorilo pionira romana toka svesti i otvorilo put za potpuno novu vrstu romana. T. S. Eliot je rekao da je “Uliks” roman koji je moderni svet učinio mogućim za umetnost. Ali “Uliks” nije lak za čitanje. Kada je objavljen u Parizu 1922. godine naišao je kako na oduševljenje tako i na oštru kritiku. Džojsa je napadala kritika koja je govorila da je njegovo delo nepristojno, optuživan je za širenje nemorala, delovi knjige su bili zabranjivani. Iako je doživeo žestoku cenzuru, “Uliks” je na nimalo lak način našao put do svojih čitaoca. Konačno, sa cenzurom je završeno 1934. u Americi a 1936. u Britaniji.
Iako mu je “Uliks” doneo veliku slavu, Džojs je sebe i dalje video kao pisca koji se bori sa preprekama i izdavačima. Nikada nije bilo lako. Tokom Prvog svetskog rata Džojs se sa porodicom preselio u Cirih, potom su pokušali da započnu novi život u Parizu, gradu u kom su živeli kad je “Uliks” objavljen. Ali uspeh ga nije mogao zaštititi od zdravstvenih problema. Imao je velikih problema sa vidom, imao je niz operacija i tokom godina postao je gotovo potpuno slep. U to vreme trudio se da piše bojicom na papirima velikog formata.
Konačno se 1939.godine pojavila njegova sledeća, dugo očekivana knjiga posle “Uliksa”, “Fineganovo bdenje.” Ona je bila puna novih reči i kovanica, pisana Džojsovim prepoznatljivim stilom. Postigla je neverovatan uspeh — nedugo posle objavljivanja bila je proglašena jednom od najboljih knjiga u Americi i Britaniji.
Godinu dana posle objavljivanja “Fineganovog bdenja” Džojs i njegova porodica su se opet selili, ovog puta na jug Francuske, strahujući od moguće invazije nacista na Pariz. Posle izvesnog vremena vratili su se u Cirih. Džojs nije doživeo kraj Drugog svetskog rata. Posle još jedne operacije kojoj je morao da se podvrgne, umro je u pedeset devetoj godini, 13. januara 1941. Sahranjen je u Cirihu.
Iako je kratko živeo u Irskoj i imao vrlo specifičan odnos prema svojoj domovini, on je zauvek ostao irski pisac. I danas se 16. jun obeležava kao Blumov dan (Bloomsday), dan kada i turisti i Dablinci šetaju rutom Leopolda Bluma, posećuju kafane u koje je on tog dana zalazio i organizuju javna čitanja “Uliksa”, iznova ga analizirajući. Odavno je poznato da i kada bi Dablin nestao sa lica zemlje mogao bi biti rekonstruisan prema Džojsovim opisima. Koliko je Džojs bio daleko od Irske toliko joj je i pripadao, koliko je mrzeo toliko je i voleo, a svoja najdublja i najintimnija osećanja za svoju zemlju izrazio je jednom jednostavnom rečenicom: “Kada umrem i otvore mi telo naći će Dablin istetoviran na mom srcu.”








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Dzejms Dzojs    

Nazad na vrh Ići dole
 
Dzejms Dzojs
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Tajni agent 007 - Dzejms Bond
» Ptice u srcu - Dzon Dzejms Odubon
» Metallica
» Robert Džejms Voler- Mostovi okruga Medison
» Vino - piće bogova
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-