Dzejms Dzojs

Kroz Džojsovo „Fineganovo bdenje“ sa Zoranom Paunovićem
Jezička igra u kojoj je sažeta istorija Irske, teorije percepcije i podsvesnog, „knjiga noći“ nasuprot Uliksu koji je roman o jednom danu, knjiga u kojoj je Dablin centralni lik – samo su neki opisi avangardnog romana koji iz decenije u deceniju u isto vreme oduševljava, zbunjuje i inspiriše čitaoce, među kojima su kompozitor Džon Kejdž i konceptualni umetnik Džozef Košut. Finnegans Wake je delo u kojem Šekspir (Shakespeare) postaje „shopkeeper“, a Hamlet „camelot prince of dinmurk“, u kojem 12 apostola postaje 12 apostrofa i u kojem se kriju tehnički opisi prvih filmskih kamera, televizijskog sistema, kinoskopa, ikonoskopa, radara, telegrafskog sistema. Štaviše, to je tekst koji „predviđa“ komunikaciju koju omogućavaju nove tehnologije. Zbog svega ovoga, “Finnegans Wake” je roman koji se ne može pročitati „u jednom dahu“, ali ni u potpunosti zaobići. Zahvaljujući Zoranu Paunoviću, upravniku Katedre za anglistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu, i redovnom profesoru na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Džojsov finalni roman će biti dostupan i na srpskom jeziku.
Džojs je 17 godina u Parizu radio na ovom romanu, koji je bio njegovo poslednje delo, pri tome stvarajući sasvim nov svet leksike. Primera radi, u romanu postoji 10 takozvanih thunder words, munjevitih rečenica, koje ukupno imaju 1001 slovo, a svaka reč po 100 grafema, odnosno poslednja ih ima 101. Godinama su one inspiracija čitaocima da ih što brže izgovore, ali u njima se, između ostalog, kriju imena za grom na mnogim evropskim jezicima (norveškom, češkom, francuskom). Da li ćete u prevodu nastojati da zadržite 1001 slovo i da reči koje nisu anglofone ne prevodite?
.
– Što je veća sloboda koju je u stvaranju dela sebi dao pisac, to je manja ona koju sebi sme da dozvoli prevodilac. Pišući Finegana, Džojs je sam stvarao pravila nastajanja ovog romana, dodatno rasterećen svešću o tome da će ta pravila važiti samo za to, i ni za jedno drugo delo. Prevodilac je, s druge strane, dodatno opterećen činjenicom da najpre mora da pronikne u te stvaralačke principe, da ih detektuje u svakoj rečenici ponaosob, i da tek potom (pošto uspe da odbaci neproduktivnu pomisao da mu je možda deo smisla izvornog teksta promakao) pokuša da ih prenese u jezik prevoda. U vezi s pitanjem koje ste postavili, to konkretno znači da ću: a) svakako nastojati da zadržim 1001 slovo, pošto je tu reč o formalnoj odlici koju je moguće sačuvati, i koju morate da sačuvate ukoliko težite tome da prevod ne bude neobavezni prepev, nego disciplinovani kreativni odraz originala; b) iz istog razloga, reči koje nisu anglofone ostaće neprevedene: čitanje ovog, kao i bilo kog drugog prevedenog romana, ne treba za čitaoca da predstavlja zadatak lakši (ali ni teži, naravno) od onog koji ima čitalac originala.
.
Osim jezičke kompleksnosti koja knjigu Finnegans Wake čini jednim od najsloženijih umetničkih dela, istorijom zapadne kulture, književnosti i tehnologije, kako su neki proučavaoci ukazivali, Džojs je posebnu pažnju obraćao na vizuelni aspekt knjige. U svim izdanjima, knjiga sadrži 628 strana, svaka stranica ima određeni broj redova, svaka fusnota ili margina je na pažljivo odabranom mestu na stranici, slovne figure ALP i HCE se pojavljuju na mnogim mestima u tekstu. Kako ovakva ograničenja deluju na vas kao na prevodioca?
.
– O njima trenutno ne razmišljam previše, osim što ih uredno zapažam i popisujem, da bih tim spiskom, kad za to dođe vreme, obradovao tehničkog urednika. U ovom stadijumu rada, jednostavno, nemam mnogo razloga da brinem o tim detaljima – ali ću džojsovski pedantno zahtevati da se o njima vodi računa prilikom tehničke pripreme knjige. Cilj mi je da našem čitaocu ponudim Finnegans Wake na srpskom jeziku, a ne tek maglovitu, nepreciznu predstavu o tome šta je zapravo ovo delo. Sinestezija smisaonih, zvučnih i vizuelnih aspekata – tako karakteristična za Džojsa i pre ovog romana – svakako spada u utiske koje ću se naročito truditi da prenesem
Kao prevodilac Uliksa, svakako imate dobar uvid u kreativnost Džojsa. Da li je prevođenje knjige Finnegans Wake u potpunosti nezavisno iskustvo?
.
– Nije. Od pomoći je činjenica da sam jednom ranije preveo jedno Džojsovo delo. Zahvaljujući toj činjenici, sada, ne bez zadovoljstva, prepoznajem u Finnegans Wake neke od Džojsovih trikova i zagonetaka pred kojima sam pre desetak godina zastajao, zbunjen. Podseća to pomalo na susret sa starim, lucidnim i ciničnim prijateljem, koji je u međuvremenu postao još više lucidan i ciničan, ali vam to ne otežava komunikaciju; naprotiv, čini je zanimljivijom, pa priču nastavljate tačno tamo gde ste pre dosta godina stali. Ima, naravno, i potpuno novih momenata, potpuno inovativnih i jedinstvenih narativnih strategija i postupaka, ali kad posedujete čvrst i pouzdan okvir u koji ih treba smestiti, onda na kraju i uspete da im pronađete mesto.
.
Za mnoge čitaoce iz anglofonih kultura knjiga je izazov da joj se nanovo i nanovo vraćaju, svaki put se odlučivši za jedno značenje koje prate do kraja knjige. Recimo, „manslaughter“ se čita kao „pokolj/streljanje čoveka“, ali zvuči isto kao „man’s laughter“, to jest „smeh čoveka“. Džojs je naročito voleo da se poigrava jezikom na taj način. Da li se ponekad nalazite u dilemi da li da pratite pisanje ili zvuk reči, a samim tim i značenja?
.
– Tu nema pouzdanog pravila. Naterao sam sebe da poverujem da o ovom delu znam sve što se o njemu unapred može znati, pa se na temeljima te zablude oslanjam na intuiciju: verujem u mistično, metafizičko savezništvo između pisca i prevodioca, i prepuštam piscu da me vodi. Ako osećam da je put kojim sam krenuo dobar, onda je dobar. Dobri i odlični pisci neretko nude prevodiocu samo po jedno istinski dobro rešenje; oni genijalni, otvaraju mu mnoštvo puteva i obilje mogućnosti. Najgore što možete da radite jeste da se pred njima ukopate, zbunjeni kao Buridanov magarac: treba zažmuriti i krenuti onom stazom za koju osećate da je prava. Pa ako se spotaknete i tresnete, znaćete da ste pogrešili: tada se treba vratiti i potražiti neki drugi put do jezičkog i smisaonog sklopa kojim ćete biti zadovoljni.
.
Da li pri prevođenju koristite sekundarnu literaturu ili pretežno uživate direktno u Džojsovom tekstu?
.
– Verujem da prilikom prevođenja, bar kada je reč o „prvoj ruci“, treba da postoje samo tekst originala i bela stranica koju treba ispuniti tekstom prevoda. Rešenja svih, pa i najtežih problema, valja tražiti bez ičije pomoći: na taj način arogantno ostavljate sebi mogućnost da vaše rešenje bude uspešnije od svih koje nudi postojeća sekundarna literatura. Koju, dakako, ne treba ignorisati: po završetku prevoda, dobro je pozabaviti se njome veoma temeljno, da biste izbegli glupe i nepotrebne omaške, nastale iz preterane samouverenosti.

Mislite li da ste kao prevodilac otkrili neke detalje dela koje nikada ne biste primetili kao čitalac?
.
– Ne postoji pažljivije i „dubinskije“ čitanje od prevodilačkog. U to sam se uverio nebrojeno mnogo puta, pošto mi je svaki prevod na kome sam radio, otkrio o piscu i delu ponešto što o njima nisam znao – bez obzira na to koliko su temeljna bila moja prethodna čitanja istog dela. Kad prevodite, svaki red i svaku reč čitate kao da pri tom koristite lupu. Ili rendgen.
.
Godine 1932, kada Džojs još nije objavio niti napisao ceo roman, objavljen je bio češki prevod jednog poglavlja: “Anna Livia Plurabella: fragment Díla v zrodu (Work in Progress)”. Kod nas je do sada Jovan Čekić pisao na temu „Kako otpevati Fineganovo bdenje“ (1997. godine). Da li postoji mogućnost da se prevedena poglavlja zasebno objavljuju ili ćete prevod ostaviti otvorenim za redigovanje do objavljivanja celokupnog romana?
.
– Sve sam više sklon mišljenju da ne bi trebalo objavljivati odlomke, baš zbog organske povezanosti i jedinstva dela kao celine. Objavljivanje fragmenata moglo bi da učini lošu uslugu i prevodu u nastajanju i prevodiocu u pokušaju. A otud, što je najvažnije, i samom delu. Stoga mi se čini da će poneki odlomak pre integralne verzije moći da bude objavljen tek kad dovršim čitav prevod. Ne zato što „svršenom poslu mane nema“, nego zato što tada eventualne reakcije neće moći da utiču na proces prevođenja. Što ne znači da ih neću s nestrpljenjem očekivati i ozbiljno uzimati u obzir – ali tek za neko novo izdanje.
.
Nedavno je kineski prevod knjige Finnegans Wake izazvao veliko interesovanje. Mislite li da će srpski prevod imati veliki broj čitalaca?
.
– Ako je Uliks „najnečitaniji bestseler dvadesetog veka“, onda je Finnegans Wake najnečitaniji bestseler svih vremena. Voleo bih da srpski prevod ovog dela stekne puno čitalaca, voleo bih da što veći broj ljubitelja književnosti poveruje da prevodilački trud nije bio uzaludan i da smo zaista dobili Finegana, voleo bih da što više njih uživa u tekstu makar približno onoliko koliko u njemu uživaju engleski čitalac i srpski prevodilac – voleo bih, a znam, i vidim u knjižarama, da ovo nije vreme za takve knjige. I baš zbog toga mi je još više stalo da posao obavim kako valja.
.
Duga je jedan od lajt-motiva ovog Džojsovog romana, a duga je i shema po kojoj Beograd prilazi 2020. godini za koju je najozbiljniji kandidat da postane evropska prestonica kulture. Naime, svaka godina do 2020. je označena jednom bojom i napravljen je program, dok će sve boje i programi da se sretnu 2020. godine. Da li biste voleli da Džojsovo Fineganovo bdenje bude deo ovog projekta?
.
– Bilo bi mi izuzetno drago. To, pretpostavljam, podrazumeva i da ću morati da malo požurim s radom. Džojs je Finnegans Wake pisao sedamnaest godina: nadam se da ću uspeti da ga prevedem za nešto kraće vreme.

Kada ste počeli da radite na prevodu? Da li se prevođenje nekako neumitno nametalo i tokom samog čitanja ovog Džojsovog dela ili tokom prevođenja Uliksa?
.
– Na prevodu sam, u izvesnom smislu, počeo da radim još prilikom prvog susreta s Fineganom, u nekom trenutku tokom studija. Čini mi se da sam i u vreme dok se još nisam bavio prevođenjem, svaku knjigu na engleskom jeziku prilikom čitanja istovremeno prevodio u sebi (prevođenje se, dakle, nameće, ono se uvek nameće). S tim što “čitanje”, pa možda ni “prevođenje”, nisu reči koje na pravi način opisuju proces koji se odigrava u susretu čitaoca, odnosno prevodioca, s ovim delom. Tom procesu bolje bi pristajala nekakva ratna metaforika, no to bi sigurno zazvučalo patetično. A Džojs je prezirao patetiku.
.
Da li prevod nastaje na inicijativu izdavača?
.
– Ne. Moji prevodi, po pravilu, ne nastaju na takav način. Inicijativa je obično moja, ali rad na prevodu ne počinjem pre no što pronađem izdavača koji će zajedno sa mnom verovati u to da je delo koje sam odabrao (ili koje je odabralo mene), kako se to kaže, potrebno našoj kulturi. Ta kultura – znamo to i izdavač i ja – neće s nama podeliti oduševljenje. Ipak, ne odustajemo: mnogo je toga dobrog na ovom svetu nastalo zahvaljujući silovitoj i plemenitoj energiji zablude – pa zašto ne bi i poneki prevod.
.
Da li je izdavač imao u vidu još nekog prevodioca za Džojsovo poslednje delo?
.
Koliko ja znam, nije. A verujem i da zaista nije, pošto ne bi bilo razloga – nisam sujetan na takav način – da se tako nešto krije od mene. Uliks je, uostalom, pre mene bio nuđen drugom prevodiocu. Do mene, u to vreme relativno mladog i prilično neiskusnog, izdavači su došli tek pošto je kolega ipak odlučio da ne želi da se upusti u taj posao. Povremeno bih, tokom rada na Uliksu, pomislio kako je imao pravo – ali sam mu mnogo češće bio zahvalan zbog toga što mi je prepustio taj zadatak.
.
Koliko bi uopšte bilo pogodno da nekoliko ljudi radi na prevodu Finnegans Wake?
.
Tako nešto bilo bi, po mom mišljenju, moguće samo na jedan način: ne kao kolektivno prevođenje u kome svako od prevodilaca dobije svoj deo teksta kao samostalan zadatak, već kao proces prevođenja u kome više prevodilaca istovremeno radi na tekstu od prve do poslednje rečenice, u zajedničkom nastojanju da se tekst najpre dešifruje, a onda prenese u drugi jezik. Takav bi rad svakako dao bolje rezultate no što će ih dati tegobni trud jednog prevodioca, ali za tu vrstu rada kod nas svakako postoje potencijalni izvođači, odnosno kompetentni prevodioci. Problem je u tome što ne postoje uslovi, tačnije, ne postoji izdavač koji bi sebi mogao da dozvoli da za isti posao angažuje nekoliko prevodilaca. Tako da nam ostaje samo da maštamo o tome.
.
Da li biste bili gostujući profesor ili istraživač na, recimo, Triniti koledžu, preko staff exchange programa ili po nekom drugom konkursu ili pozivu, kako bi ste mogli da radite na prevodu?
.
Naravno da bih voleo da mi se ukaže takva prilika. Uveren sam, na temelju nekih ranijih iskustava, da bi to značajno doprinelo kvalitetu prevoda. Ponekad je dovoljno i samo na kratko osetiti dah i duh sredine kojoj neko delo svojim poreklom pripada, da biste mogli da te neuhvatljive i neiskazive odlike prenesete i u prevod tog dela. Za Džojsovo delo, to važi u velikoj meri, a za Finegana, čini mi se, u najvećoj mogućoj. Što ne znači da prevod sigurno neće valjati ukoliko ne budem išao na put u Dablin. Ni Karl Maj nikad nije bio na Divljem Zapadu.
.
Da li je Fineganovo bdenje zahtevno delo kada je u pitanju proučavanje irske istorije, istorije perioda u kojem je nastajalo, istorije književnosti, kulture, tehnike, umetnosti i svega prema čemu ima reference?
,
Fineganovo bdenje je u tom pogledu izuzetno zahtevno, do te mere da je moguće potpuno se posvetiti tom primamljivom izučavanju i zaboraviti na prevod. Jer, bezmalo svaki segment teksta otvara mnoštvo različitih pravaca mogućih izučavanja, i svaki od tih pravaca, razumljivo, grana se u bezbroj novih rukavaca. Prevodilac, ne samo kad je reč o ovom delu, mora imati osećaj kojim će odrediti minimum znanja neophodnog za uspešan prevod. Taj minimum podrazumeva potpuno razumevanje svih referencijalnih nivoa svakog dela teksta. To uopšte nije malo; tim pre, sve što prelazi te granice zalaženje je u sfere izučavanja koje doprinose erudiciji prevodioca, ali ne čine prevod boljim.

Postoji priča da je, nakon nekih 16 godina rada na ovom delu, sam Džojs odlučio da batali sve i slučajno je naišao na čoveka koji je bio rođen na isti dan kad i on i hteo je njemu da preda sve rukopise kako bi taj čovek završio roman. Do toga ipak nije došlo i Džojs je završio svoje delo pred početak Drugog svetskog rata. Da li mislite da kod prevodilaca njegovih dela može doći do prezasićenja kao i kod njega?
.
Ako vam svremena na vreme ne dosadi pisac čijim se delom bavite, to je pouzdan znak da mu se niste dovoljno duboko posvetili. Jer, s piscem kome ste odlučli da se posvetite morate živeti ne samo dok sedite za računarom ili uz knjigu, već i u svakom drugom trenutku svog svesnog (neretko i nesvesnog) postojanja. Morate biti u stanju (ili makar imati iluziju da je tako) da razmišljate kao on, oblikujete svoje misli kao on – morate se, dakle, u što većoj meri pretvoriti u pisca u čije delo nastojite da proniknete. Kao Borhesov Pjer Menar. Takva mimikrija zna da bude zamorna, ponekad i opasna. Zbog toga su povremeni osećaji prezasićenja dvostruko korisni: najpre kao potvrda da ste se s piscem zaista zbližili, a onda i kao znak da u tom zbližavanju još niste zaboravili ko ste.
.
Neki prevodioci i istraživači dela određenih pisaca u nekom momentu života se okrenu pisanju beletristike inspirisane tim iskustvom i materijalom koji je tada pronađen. Floberov papagaj Džulijana Barnsa je jedan od postmodernističkih romana tog tipa, mada se Barns od početka svoje karijere orijentisao kao pisac beletristike. Da li biste imali vremena za takav vid pisanja i kakav je vaš stav prema tome?
,
Moj je utisak da je takva matrica pisanja uveliko potrošena – najpre u godinama krajem prošlog veka, kada je istoriografska metafikcija (zahvaljujući ponajviše – bar kad je reč o britanskom romanu – upravo Barnsu i njegovim sledbenicima) prolazila kroz svoje zlatno doba, a onda, na jedan bitno drugačiji i u umetničkom pogledu problematičan način, tokom proteklih desetak petnaest godina. U tom periodu, u književne junake pretvoreni su – često bez ikakvog umetničkog opravdanja – Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Niče, Šopenhauer, Albert Ajnštajn, Mileva Ajnštajn, Frojd, Dante… čak i Džejms Džojs. O kome je još pre dve decenije Dragan Velikić napisao odličan roman. Zbog svega toga, ne verujem da ću, čak i ako budem imao vremena, ikada osetiti želju da se oprobam u takvoj vrsti pisanja. Veliki pisci po pravilu se ne snalaze najbolje u ulogama književnih junaka. Oni žive u svojim delima.
.
Da li vidite Fineganovo bdenje kao deo novih studijskih programa?
.
Ne kao delo koje bi trebalo čitati od početka do kraja (studenti, bojim se, i inače sve manje neguju lep običaj čitanja integralnih verzija od početka do kraja – sažeci s interneta za mnoge su ponuda koju nije moguće odbiti), ali svakako kao delo s kojim bi se valjalo upoznati u određenoj meri. Kojoj, to bi trebalo da zavisi od toga da li je reč o studentima anglistike, komparativne književnosti, ili nekim trećim. I jedni i drugi i treći, međutim, valjalo bi da se s ovim delom upozna ju paralelnim čitanjem originala i prevoda – koliko god to bilo opasno iskušenje za prevod.

Da li će uz roman biti štampan i neki dodatni paratekstualni deo koji će imati svrhu „uputstva“ kako da se kreće kroz roman, ili će predgovor, fusnote i beleške biti dovoljne?
.
Nastojaću da takozvani „prateći akademski aparat“ smestim u istu knjigu, zajedno s prevodom. A trudiću se, pre svega, da prevod bude dovoljno prohodan, odnosno da ne primorava čitaoca da prečesto poseže za dodatnim objašnjenjima – bila ona u dnu stranice, ili u dodatnoj knjizi. Oduvek sam bio pomalo podozriv prema beletristici uz koju ide i obavezno „uputstvo za upotrebu“. U slučaju Fineganovog bdenja, priznajem već sada, takvo će uputstvo ipak biti neophodno. Ali ću se makar potruditi da bude što kraće. Za Uliksa sam imao napisanih nekih dve i po hiljade fusnota – u završnoj verziji prevoda ostalo ih je tek nešto više od hiljadu. Prevedenom delu – i čitaocu – treba ostaviti prostor za disanje.
.
Da li vidite delove romana objavljene u audio formatu? Mislite li da bi snimci njegovih delova koje čitaju profesionalni glumci bili zanimljivi ljubiteljima književnosti?
.
Uvek mi je zanimljivo kad imam priliku da čujem kako je glumac, ili neki drugi profesionalni interpretator teksta naglas, doživeo i protumačio moj prevod. Tada obično uočim i pojedine nijanse značenja koje kod mene nisu bile u prvom planu. Koliko bi drugima moglo biti zanimljivo, ne znam, ali mislim da bi dobar usmeni interpretator svakako dosta pomogao tekstu. Mada, iskreno, ne mogu da zamislim mnogo ljubitelja audio-knjiga koji bi predugo izdržali druženje s Fineganom.
.
Hoćete li u prevodu koristiti neknjiževne dijalekte i narečja kako bi ste dočarali bogatstvo originala? Šta se još može pojaviti, osim književnog srpskog jezika, u prevodu?
.
Postojeće, prepoznatljive dijalekte sigurno neću, zbog toga što svaki od njih za čitaoca nosi određene kulturološke konotacije, što bi opštu atmosferu dela, a time i čitalačku recepciju, odvelo u pogrešnom pravcu. Elemente postojećih dijalekata, kao i slenga, svakako nameravam da koristim, ali s namerom da od njih stvorim jezički izraz karakterističan samo za ovaj, i ni za jedan drugi prevod. Ni Džojs, uostalom, nije jezik Fineganovog bdenja stvorio iz ništavila, već od elemenata engleskog, ali ne samo engleskog jezika. Nastojaću da jezik mog prevoda bude u srpskom jeziku i kulturi tačno onoliko nov, originalan i neobičan, koliko je to u engleskom bio jezik romana Finnengans Wake. Taj cilj verovatno nije moguće ostvariti, ali ću nastojati da mu se što više približim. I da srpskom čitaocu budem isto onoliko razumljiv koliko je Džojs bio razumljiv engleskom. Ili podjednako nerazumljiv.
.
Sa Zoranom Paunovićem razgovarala Sonja Jankov

Mrtvi – Džemsa Džojsa

Čvrsto je spavala.

Naslonjen na lakat, Gabrijel je nekoliko trenutaka bez ozlojeđenosti gledao u njenu zamršenu kosu i poluotvorena usta i slušao njeno duboko disanje. Znači da je u životu imala tu romantičnu ljubav: jedan čovek je umro zarad ljubavi prema njoj. Jedva da ga je sada bolela pomislio kakvu je bednu ulogu on, njen muž igrao u njenom životu. Posmatrao ju je dok je spavala kao da on i ona nikada nisu živeli zajedno kao muž i žena. Njegove radoznale oči dugo su počivale na njenom licu i njenoj kosi; i, dok je razmišljao kakva je ona tada bila, u to vreme njene prve devojačke lepote, neko čudno, prijateljsko sažaljenje prema njoj prože njegovu dušu. On čak ni sebi nije hteo da kaže da njeno lice više nije bilo ono lice zbog koga je Majkl Fjuri prkosio smrti.

Možda mu nije ispričala čitavu priču. On pogledom pređe na stolicu preko koje je ona prebacila nešto svoje odeće. Pantljika njene podsuknje dodirivala je pod. Jedna čizma je stajala uspravno dok joj je meki gornji deo bio presavijen; ona druga je ležala postrance. Čudno se pobuni svojih osećanja od pre jednog sata, odakle su ona proistekla? Iz večere njegove tetke, iz njegovog budalastog govora, iz pića i igranja, iz veselja prilikom opraštanja u predvorju, iz zadovoljstva u dugoj šetnji duž reke po snegu. Jadna tetka Džulija! I ona će, takođe, uskoro postati senka uz senku Patrika Morkana i njegovog konja. Primetio je na njenom licu taj izmučeni izgled za trenutak dok je pevala „Doterana za venčanje“. Uskoro će, možda, sedeti u istom salonu, odeven u crno, i držati svoj svileni šešir na kolenima. Roletne će biti spuštene, a tetka Kejt će sedeti pored njega, ušmrkujući se i kroz plač pričati kako je Džulija umrla. On će u glavi tražiti neke reči koje bi joj mogle pružiti utehu, a nalaziće samo neke jadne i beskorisne. Da, da: to će se vrlo brzo dogoditi.

Vazduh u sobi mu prostudeni ramena. Obazrivo se isprući ispod čaršava i leže pored svoje žene. Jedno po jedno, svi su postajali senke. Bolje je hrabro preći u taj drugi svet, u punom sjaju neke strasti, nego izbledeti i uvenuti žalosno sa godinama. Pomisli kako je ona koja je ležala pored njega tolike godine u svom srcu držala sakrivenu sliku očiju svog ljubavnika u trenutku kada joj je rekao da ne želi da živi.

Bujica suza ispuni Gabrijelove oči. On takvih osećanja nije imao ni prema jednoj ženi, ali je znao da je takvo osećanje sigurno bila ljubav. Suze su se sve više skupljale u njegovim očima i u polutami je zamišljao da vidi priliku mladića kako stoji ispod vlažnog drveta. I druge prilike su bile tu. Njegova duša se približavala toj oblasti u kojoj borave ogromne vojske mrtvih. Bio je svestan, ali nije mogao da shvati, njihovo čudno i lepršavo postojanje. Njegova sopstvena ličnost je bledela i pretvarala se u siv neopipljiv svet, koji su ovi mrtvi nekada podizali i u njemu živeli, raspršivao se i iščezavao.

Nekoliko lakih udara u okno nagnaše ga da se okrene prozoru. Sneg je ponovo počeo da pada. Sanjivo je posmatrao pahuljice, srebrne i tamne, kako iskosa veju naspram svetlosti svetiljke. Došlo je vreme da se krene na put na zapad. Da, novine su bile u pravu: sneg je padao u čitavoj Irskoj. Padao je u svim delovima tamne središnje ravnice, po golim brdima, padao meko po močvari Alen i, tamo dalje na zapadu, meko padao po tamnim buntovnim talasima Šenona. Padao je, takođe, po svim delovima usamljenog groblja na brdu gde je Majkl Fjuri ležao sahranjen. Ležao je u velikim nanosima na iskrivljenim krstovima i nadgrobnim spomenicima, na šiljcima malih vrata, na golom trnju. Njegova duša lagano je gubila svest dok je slušao kako sneg tiho pada kroz svemir, i polako pada, kao dolazak njihovog poslednjeg časa, na sve žive i mrtve.

Džojs i Nora – susret na dan Leopolda Bluma
Uliks – Džems Džojs

Najčuveniji, ili makar najčuveniji fiktivni datum u istoriji svetske književnosti, 16. jun 1904. godine, datum je prvog sastanka Džejmsa Džojsa i Nore Barnakl – datum rastanka poklopiće se, kako to već biva u velikim ljubavnim pričama, sa danom piščeve smrti. Ovakav razlog za izbor šesnaestog juna kao dana u kome se odigrava radnja romana Uliks poznat je čak i površnim, usputnim poznavaocima Džojsovog života i dela. Naročito njima. Oni drugi, koji Džojsa poznaju malo bolje, znaju da je mušičavi Irac bio sklon mistifikacijama i netačnim objašnjenjima gotovo svaki put kada je trebalo da progovori o ishodištima svoje umetnosti. Kao svoje uzore isticao je pisce koji to nikada nisu bili, ili su to bili manje od nekih drugih, čija je imena uredno prećutkivao. Ako je tako, zbog čega bismo mu verovali da je 16. jun zaista odabran isključivo kao dirljiva i originalna posveta Nori, kao način da se ljubav i zahvalnost voljenoj ženi iskažu ovekovečenjem datuma od koga je sve počelo? Lepo zvuči, ali pre no što ganuto i bez tračka sumnje poverujemo u tu priču, nije loše podsetiti se ko je zapravo juna 1904. godine bio dvadesetdvogodišnjak koji se odazivao na ime Džejms Džojs, već tada drsko uveren da će to ime u nekoj ne tako dalekoj budućnosti postati jedan od sinonima za Irsku, njegovu napaćenu domovinu koju je tako strastveno voleo i tako duboko prezirao.

Desetog juna 1904. godine, u jednoj blumovski besciljnoj šetnji Dablinom, Džejms Džojs je – prema tvrdnji njegovog najpouzdanijeg biografa Ričarda Elmana – u ulici Nasau ugledao visoku mladu ženu tamnocrvene kose i gorda koraka. Njegovo drsko obraćanje naišlo je na tek nešto manje drzak odgovor, koji je omogućio da se zapodene razgovor. Svojim očigledno ne preterano izraženim detektivskim sposobnostima, Nora je po kapi koju je nosio neznanac zaključila da je ovaj svakako mornar, a po njegovim plavim očima – da je Šveđanin. Džojsovi nalazi bili su nešto pouzdaniji: saznao je da je devojka zaposlena kao sobarica u ne sasvim neuglednom Finovom hotelu, a po pevuckanju u govoru lako je zaključio da mlada dama potiče iz provincije, tačnije iz pokrajine Golvej. Da je tražio celovitije i čistije otelovljenje Irske da ga sa sobom povede u svet koji ga je čekao s druge strane Severnog mora, Džojs bi ga teško uspeo pronaći. Nora je ne samo pojavom već i poreklom nosila u sebi suštinu onog tipičnog, tradicionalnog i arhaičnog irskog duha. Ili je to bar tako izgledalo mladom, pomalo blaziranom Dablincu naprečac zaljubljenom u stasitu provincijalku.

Džojsova Pisma Nori svedoče o ljubavi, strasti i ljubomori kojima je, naročito u prvim godinama, bio obeležen njihov međusobni odnos. Razloge za ljubav i strast nije potrebno objašnjavati; razloga za ljubomoru po svoj prilici nije ni bilo, izuzev u prekomernoj posesivnosti mladog pisca koji je do tada u svojim površnim vezama sa ženama s lakoćom nosio masku muškog šovinizma, tako karakterističnog za Irce njegovog doba, posebno Dablince. “Žena je stvorenje koje masturbira jednom dnevno, prazni creva jednom nedeljno, ima menstruaciju jednom mesečno, i porađa se jednom godišnje”, tipična je ulična mudrost dablinske mačo-romantike, koju je Džojs s odobravanjem prihvatao, potajno sanjajući o susretu sa ženom koja bi osim sposobnosti za obavljanje pobrojanih telesnih funkcija bila u stanju da makar nagovesti da u sebi krije i nešto više. Kada se ona konačno pojavila, namah je zaboravio svoja dotadašnja ubeđenja o ženskom rodu i naglavce uskočio u doživotnu vezu. Nije vredelo ni upozorenje sadržano u Norinom prezimenu – barnacle je kolokvijalni izraz koji označava osobu ili stvar koje se nije lako otarasiti. Nema dokaza da je Džojs ikada istinski i poželeo tako nešto. Sigurno je, međutim, da je tog 10. juna 1904. godine poželeo da se s Norom što pre ponovo sretne. Naravno, nije mu bilo ni na kraj pameti da čeka novi slučajan susret: odvažno je pohitao da joj već nakon prvih nekoliko minuta razgovora zakaže sastanak.

Da nije bilo Norinog početnog kolebanja, datum odigravanja radnje Uliksa mogao je biti 14. jun. Za taj je dan, naime, bio zakazan njihov prvi sastanak, i to ispred kuće ser Vilijema Vajlda, čiji je sin Oskar četiri godine ranije okončao svoj velelepno protraćeni život u bednom pariskom hotelu. Nora se u zakazano vreme nije pojavila, pa stoga možda i nije važno da li je u izboru mesta sastanka trebalo da bude neke simbolike. Teško je, međutim, već i zbog sumatrističke uverenosti u povezanost svega sa svačim koju će Džojs tako ubedljivo demonstrirati u Uliksu, ne primetiti da će poslednja stanica na strmoglavom životnom putu Oskara Vajlda biti prva u Džojsovom i Norinom nomadskom pohodu kroz Evropu. Povrh toga, Džojs je morao imati poštovanja prema Vajldovoj nepokolebljivoj rešenosti da živi i umre u estetističkom poistovećivanju umetnosti i života. Sličan san sanja i Stiven Dedalus u Potretu i Uliksu – i u tome, kao i u svemu ostalom nespreman da ide do kraja, no zato spreman da se nekoliko puta u romanu pozove na Vajldove razmetljive sentence, tražeći u njima spasonosno objašnjenje tajni čiji smisao ne uspeva da dokuči.

No Vajld je, dakle, već četiri godine počivao u Parizu (verovatno ne i u miru) u trenutku kada je Džejms Džojs, 14. juna 1904. godine ojađen stajao na Marion skveru pred kućom Vilijema Vajlda uzalud iščekujući da ugleda Norino tek ovlaš mu poznato lice. U pismu koje joj je sutradan napisao, uvređen i očajan, Džojs je poziva na novi sastanak, “ako ga nije zaboravila”. Do sastanka je konačno došlo 16. juna. Šesnaesti jun 1904. godine, kaže tadašnja štampa, bio je lep dan. Duvao je laki povetarac, a sunce je obasjavalo Dablin čitavih nekoliko sati, najavivši vedru noć. Početak te noći pripao je Džejmsu Džojsu i Nori Barnakl. Te noći je nadobudni Dedalusov dvojnik ušao u svet odraslih, a šesnaesti jun u istoriju. “Ti si me učinila čovekom”, priznaće joj on znatno kasnije. Šesnaestog juna 1904. godine, Džojs se iznenada obreo u svom novom životu.

Nije ni Nora, dakako, pre tog dana i posle njega bila i ostala ista osoba. Ona je zapravo prvi živi dokaz Džojsove sposobnosti da u naizgled sasvim običnom prepozna neobično i čudesno – sposobnosti na kojoj će najvećim delom počivati njegova umetnost. Imala je sasvim malo škole i nimalo zanimanja za književnost, ali je blagodareći prirodnoj pronicljivosti i duhovitosti, kao i verbalnom daru koji joj je omogućavao da te osobine ubedljivo ispolji, od samog početka njihove veze pokazivala da ne prihvata ulogu uboge seljančice u službi genija. Nora je bila visoko samosvesna žena u službi genija. Svoju je samosvest, uostalom, pokazala i time što je, šest meseci pre susreta s Džojsom, svojevoljno napustila rodni Golvej Siti i otišla u Dablin. Pobegla je od rasula u porodici: otac joj je bio pekar po profesiji a pijanac po vokaciji, i to je Džojsu, koji je i sam žestoko propatio neodgovornost jednog sličnog oca, moralo zvučati poznato i blisko, bar onoliko blisko koliko mu je bilo provokativan spoj odvažne koketnosti i autentične bezazlenosti u Norinom ponašanju. Pomalo ga je i zbunilo to što ona pred njim, razmetljivim dablinskim bonvivanom, nije pokazivala nikakvu zbunjenost. Juna 1916. godine Džojs nije mogao znati da će mnogo godina kasnije Nora priznati jednoj prijateljici: “Ne možeš ni da zamisliš kako mi je bilo kad sam se iznenada obrela u životu tog čoveka.” Braneći svoju dedalusovsku nedodirljivost, prvih je nekoliko pisama potpisao punim imenom: Džejms Alojzijus Džojs. Prvi put se potpisao kao Džim tek početkom septembra, da tako najavi konačnu kapitulaciju.

Bila je to, ipak, polagana predaja. Džojs je nastojao da ostane svoj čuvajući dotadašnje navike, sklonosti i ambicije. Pre svega, nije prestao da pije, niti se odrekao egzibicionističkog pokazivanja različitih vidova uticaja alkohola na ljudsku svest. Mnogo je značajnije, međutim, bilo to što je sebe u budućnosti koja je upravo počinjala i dalje mogao da zamisli isključivo kao pisca. Dugo sanjane muze se konačno domogao; sada mu je nedostajao još samo jedan mali podsticaj da se zajedno s njom otisne na gotovo tri decenije dugo putovanje koje će uveliko izmeniti istoriju književnosti. Taj podsticaj stigao je u vidu predloga koji mu je uputio Džordž Rasel, u to vreme jedan od najistaknutijih pregalaca na polju irskog književnog preporoda. Rasel je zamolio Džojsa da za časopis Ajriš Houmsted napiše jednostavnu priču iz svakodnevnog života. Ni jedan ni drugi nisu mogli znati da će ta priča biti tek prva od petnaest pripovedaka okupljenih u zbirku pod naslovom Dablinci, u kojoj je posejano i seme Uliksa. U ovim se pripovetkama, naime, prvi put jasno nagoveštava piščeva sposobnost da ostvari zadatak koji je sebi postavio: “… da ljudima pruži neku vrstu intelektualnog zadovoljstva ili duhovne radosti tako što će pretvarati nasušnu svakodnevicu u nešto što poseduje vlastiti trajni umetnički život.”

Hedonistička svest o značaju svakog trenutka u ljudskom životu dovela je Džojsa do umetničkog stava po kome u jednom svetu koji je uspeo da obesmisli i izvrgne ruglu sve što je nekada bilo dostojanstveno i uzvišeno, za uzvišenošću više i ne treba tragati. Treba je stvoriti, i to upravo na temeljima sasvim obične, banalne, katkad i vulgarne svakidašnjice. Priča o sasvim običnom danu jednog sasvim običnog Dablinca isprva je trebalo da oživi tek kao jedna od pripovedaka u Dablincima; no kada je shvatio kakve mu mogućnosti otvara zamisao o dekonstrukciji homerovskog mita radi stvaranja mita o običnom, banalnom životu takozvanih malih ljudi, Džejms Džojs je odlučio da tu ideju odloži u stranu da bi je jednoga dana razvio u nešto mnogo veće. U roman pod naslovom Uliks.

Zoran Paunović

Jedan od naših najuglednijih i najnagrađivanijih književnih prevodilaca Zoran Paunović preveo je petnaestak romana. A kako sam navodi najdraži mu je „Uliks“.

„Najdraži mi je jer je bio najizazovniji, a baš zbog toga bi, pretpostavljam, trebalo da ga u neku ruku smatram i najmrskijim, pošto posle njega još uvek ne uspevam da pronađem nešto čime bih ponovo „podigao lestvicu“ – što nikako ne znači da sam siguran da sam s Uliksom uspeo da je preskočim. Ali bilo je lepo gledati je tako visoko.“

Preveli ste Džojsovog „Uliksa“ za jednog a potom ste prevod „peglali“za drugog izdavača. Rekli ste da to nije knjiga za jedno čitanje ali ni za jedno prevođenje…

– Iskoristio sam priliku da za drugog izdavača neke stvari, recimo, popravim. Nema toga mnogo, ali nije beznačajno. Evo, odaću jednu malu tajnu. Džojs je u svom manijačkom nastojanju da svakom slovcu u Uliksu podari i neki skriveni smisao, odlučio da svaki od tri dela knjige (prvi čine tri poglavlja, drugi narednih dvanaest, a treći završna tri poglavlja) počne inicijalom jednog od troje glavnih junaka. Prvi počinje sa „S“ – Stiven, drugi sa „M“ – Moli, i treći sa „P“ – Poldi, od Leopold. U radu na prvom izdanju, u jednoj od nebrojenih redaktura teksta, malo sam se zaneo pa sam na početku trećeg dela pronašao bolji red reči i izgubio početno „P“. Sad sam ga vratio. Nije to nešto što će mnogo čitalaca primetiti, ali meni je bilo važno. Kao i neke druge slične „sitnice“.

Iako je evidentno da je „Uliks“ svojevrstan pandan Homerovoj „Odiseji“ on, kako ste i sami rekli, nije samo to. Šta je još?

– Uliks je pre svega savremeni mit: mit o trivijalnom – jedini koji je moguć u nejunačkom svetu lišenom svake uzvišenosti. Umesto da se rasplače ili razljuti nad činjenicom da je Leopold Blum jedini Odisej kojim se može podičiti kukavni dvadeseti vek, Džojs poručuje: mit je mrtav, živeo mit. Završno „da“ Blumove neverne Penelope nije rezignirano mirenje s užasom praznine, već instinktivno, radosno prihvatanje života takvog kakav je. Džejms Džojs, pisac bez doma u životu i književnosti, napisao je bezdomnu knjigu (zato na njenom kraju piše Trst-Cirih-Pariz, 1914-1921) o junacima koji uzalud traže svoj dom, i njome stao na čelo duge povorke raseljenih lica koja je obeležila književnost minulog veka. Mnogi od njih – poput Nabokova ili Kiša – nikada nisu krili da su „izašli iz Džojsovog šinjela“.

Kako tumačite činjenicu da je prvi ovdašnji primerak „Uliksa“ ugledao svetlo dana baš na Džojsov rođendan?

– Nije to bilo slučajno – izdavač je želeo da obraduje Džojsa, i bio je to ne prvi, već nulti primerak, ručni rad. Štampanje prvog tiraža okončano je tek nekoliko dana kasnije. No uprkos tome, gest izdavača nosio je u sebi finu simboliku: Džojsov rođendan postao je, po mnogima, i datum rađanja moderne književnosti.

Ne čini li vam se kao da je Džojsova vizija sveta oličena u sentenci ‘živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iz života stvarati život’ namenjena prevashodno današnjem čoveku?

– Džojs je tu, po mom mišljenju, odredio pre svega svoj put u životu – odbacivanje svih oblika kolektivne svesti i potpuni individualizam, koji neće zazirati ni od stvaralačkog samožrtvovanja s jedne, niti od bilo kog vida učestvovanja u životu s druge strane. Čak ni od onoga što se, po različitim kriterijumima, definiše kao „greh“. Takav neverovatan spoj asketizma i hedonizma dostupan je samo onima koji su istinski jaki, i istinski sigurni u sebe. Trajno nastojanje da se dosegne tako nešto verovatno jeste jedan od plemenitijih načina da se proživi život. Stoga ta čuvena Džojsova sentenca nije recept, ili uputstvo za upotrebu života – već izazov.

Džojs je i kroz svog junaka, Leopolda Bluma, odao svojevrsnu počast trivijalnostima i promovisalo antiherojstvo. Smatrate li da je trivijalnosti neophodna ili smrt ili umetnost da bi dobila smisao, možda i lepotu?

– Plašim se da termin „trivijalno“ danas više i nema onaj smisao koji je imao u Džojsovo vreme, kada je sećanje na uzvišenost još uvek bilo živo, znatno življe no danas, kada možda više i ne postoji nešto što bi bilo antiteza sveprisutne trivijalnosti. U nekom danas napisanom Uliksu, taj maleni i jadni Leopold Blum bio bi herojski antipod nekom savremenom Odiseju. Smrt, ili patnja, mogu – i to tek nakratko – trivijalnosti podariti privid nekog višeg smisla. Pravi smisao, i lepotu, može joj dati jedino umetnost. A i to sve ređe. Zato nam – premda to svakako nije jedini razlog – danas toliko znači taj Uliks.

O Džejms Džojs-u

Dušan STANKOVIĆ
Pisac iz daljine

UTEMELJIVAČ svetske moderne proze i, svakako, najcitiraniji i najuticajniji pisac proteklog veka DŽems DŽojs (1882-1941), uz slavan roman "Uliks" (800 stranica) objavio je još jedno veliko delo "Portret umetnika u mladosti" koji je u svim školskim lektirama sveta. Ovaj roman naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Potpuna posvećenost, koju je smatrao nužnim preduslovom ozbiljnog književnog rada, podrazumevala je i herojsku samoću svojevoljnog izgnanstva. Zbog toga je ovaj Irac zauvek 1904. napustio Dablin i sa svojom dragom Normom Barnakl živeo po gradovima kontinenta, najiše u Trstu, Cirihu i Parizu. Bio je, moglo bi se reći, osnivač književnosti "toka svesti".
Postao je pisac tek kada se iselio iz otadžbine, a u Irskoj su ga dugo ismejavali, da bi tek kasnije, kada je postao slavan, počeli da ga veličaju. Tada su i Dablinci "shvatili neke stvari" i otpočeli da mu priređuju prave "orgije počasti". Kad se dokopao para raskalašno ih je trošio i kelnerima davao velike napojnice. Neki irski kritičari su tvrdili da je mnogo imao sličnih osobina sa ocem, pa su zato i njega proglasili za "genijalnog potomka džabalebaroša". Po osobinama je bio takođe i veliki "pobunjenik među bundžijama", a to se može videti i po romanu "Portret umetnika u mladosti", koji je objavio istovremeno 1914, kad i zbirku pripovedaka "Dablinci", a roman "Uliks" osam godina kasnije.
U podužem eseju posvećen DŽojsu pod nazivom "Mitska uzvišenost trivijalnog", dr Zoran Paunović, vrsni znalac dela ovog pisca, kaže, između ostalog: "Nečastivi o kome govori DŽojs pronašao je u njemu šegrta koji će mnogo puta ozbiljno ugroziti neprikosnovenost svog učitelja. To se moglo prilično jasno da nasluti te iste, za DŽojsa izuzetno značajne 1914, kada je u časopisu 'Egoist', u nastavcima počelo i objavljivanje romana 'Portret umetnika u mladosti'. Junak Stiven bio je odbačen kao 'đačka vežba', a pred čitaocima se pojavilo delo koje je potvrdilo kako DŽojsovu jedinstvenu darovitost, tako i njegovu spremnost za nova preispitivanja mogućnosti proznog izraza."
Naš veliki anglista dr Vida E. Marković, u pogovoru romana "Portret umetnika u mladosti" ("Radova" biblioteka "Reč i misao", prevod Petra Ćurčije, koji i "Novosti" objavljuju) piše: "’Davno jednom, u dobro staro vreme...', počinje DŽems DŽojs svoje najharmoničnije i u celini najuspelije delo 'Portret umetnika u mladosti', 1916. (štampano prvi put kao knjiga) da bi ga završio smelom, da ne kažem, arogantnom izjavom: 'Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda’."
I, zaista, svi se kritičari, čak i cinični Irci, slažu da ovaj roman počinje rečima bajki kakve se detetu pričaju pre nego što postane svesno sebe kao odvojenog bića, dok poslednje reči u romanu su iskazi čoveka koji je u tolikoj meri "svestan svoje individualnosti", samouveren, da mu se čini kako ima snage da postane tumač vremena u kojem živi!
Postoji u romanu "Portret umetnika u mladosti" i ova rečenica: "Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva". Oni koji bolje poznaju političke prilike u nezavisnoj Irskoj, pa i u Severnoj Irskoj, koja je u sastavu Velike Britanije, i gde se već decenijama vodi nemilosrdni rat između katolika i protestanata, ova rečenica je dovoljna da se shvati zašto je DŽems DŽojs napustio svoju otadžbinu. Jer, ma koliko bio okružen irskim nacionalizmom, potpirivanim engleskim tlačenjem, DŽojsa su osećanja vodila prema evropskoj kulturi, jer je dobro poznavao italijanski i francuski jezik.
Na strani 192. "Potreta umetnika" DŽojs piše: "Kad se vraćao kaminu, malo hramljući ali koračajući krepko, Stiven vide kako u njega gleda ćutljiva jezuitska duša iz bledih očiju u kojima ne beše ni trunke ljubavi (...) Činilo se kao da je on upotrebljavao lukavstva i znanje i veštine sveta, kao što mu je rečeno da učini, za što veću slavu Boga, ne radujući se što se služi njima i ne mrzeći ono što je bilo zlo u njima, nego upravljajući ih, odlučnim pokretom poslušnosti, samima sebi, i pored tog tihog služenja on kao da nije nimalo voleo gospodara, a ciljeve kojima je služio kao da je voleo malo, ako mu je uopšte bilo stalo do njih".
Između dva rata, slava DŽojsa bila je na vrhuncu, mnogo se u Evropi raspravljalo o DŽojsovom stavu prema čoveku. Najveći protivnik njegovog dela bio je francuski nobelovac Andre Žid, pisac slavnog romana "Kovači lažnog novca", prokatoličkog usmerenja, koji za života nije dozvolio da se DŽojsova dela pojave u slavnoj "Galimarovoj" biblioteci "Plejada"! I neki drugi su smatrali da se ovaj pisac u toku svog umetničkog stvaranja sve više udaljavao od Čoveka i Boga. Međutim, većina je u njegovom delu videla da on gradi novi vid humanizma, opisuje čoveka ne kao boga sa Olimpa, nego kao obično usamljeno biće...


SAVET MLADIĆU

ZANIMLJIVA je i istinita anegdota o tome kada se DŽojsu obratio mladi Irac, pošto je pročitao "Portret umetnika", s pitanjem šta bi trebalo da uradi da i on postane pisac. DŽojs mu je odgovorio: "Pišite sa onim što je u vašoj krvi, a ne sa onim što vam je u mozgu!" Mada se već slavan pisac i tada držao pravila koje je dao mladiću, DŽojs ipak ništa nije prepuštao slučaju. U "Potretu umetnika" svaki citat, bilo kojeg mislioca da je, uvek je bio u ulozi priče.

Dušan STANKOVIĆ 
Satiruća žudnja

 
 
TAČNO na stogodišnjicu rođenja DŽemsa DŽojsa 1982. godine književnik Entski Bardžes napisao je u londonskom "Obzerveru" poduži tekst o ovom Ircu čiji roman "Portret umetnika u mladosti" naš list objavljuje u sredu u biblioteci "Novosti". Upoređujući dvojicu slavnih književnika sa ovog velikog evropskog ostrva, Čarlsa Dikensa i DŽojsa, Bardžes piše:

"Očigledno je da DŽojs, iako čovek iz naroda, nije nastojao da bude narodski pisac. Pa, ipak, njegova stogodišnjica se slavi s više oduševljenja nego što ga je ovdašnji književni svet imao 1970. za Čarlsa Dikensa, koji je nastojao da bude narodski pisac. Proslava dostiže vrhunac u Dablinu, gde još ima ljudi koji DŽojsa (umro je 1941) nazivaju nitkovom, a njegovog oca duboko poštuju kao velikog gospodina!"

DŽojs u "Portretu umetnika u mladosti" kroz opis junaka piše: "Zastao je na odmorištu pred vratima, pa ih onda, hvatajući porculansku jabučicu na bravi, naglo otvori. Čekao je u strahu, duša je malaksala u njemu, i dok je prelazio preko praga, nemo se molio da mu smrt ne dodirne čelo, da nečastivi koji se nalazi u mraku ne dobije moć nad njim. Nepomično je čekao na pragu kao na ulazu u kakvu mračnu pećinu. Tu su bila neka lica - oči čekahu i vrebahu."

Opisujući DŽojsa, Francuzi u velikoj "Larusovoj" enciklopediji ističu naročito godinu 1920. kada je pisac došao u grad na Seni iz Ciriha, gde je održana velika izložba pokreta dadaizma. Predstavnici ove umetničke branše su bili objavili rat jeziku i razumu (!) osporavali su logiku, rugali se kulturi, tražili neograničenu umetničku slobodu. I DŽems DŽojs se tu umešao, ali odmah potom pokret se raspao, a jedan deo, kao Tristan Cara i drugi, prišao su nadrealizmu, novom pravcu koji je osporavao isto tako svaku vezu sa tradicijom. DŽojsov "Portret umetnika" već je tada "davno" bio objavljen, a sledio je "Uliks".

Pisac se uvlači u sebi, piše ono što on misli da treba. Nora, njegova požrtvovana žena, postaje simbol majke Irske, ona je oživotvorenje principa plodne, ženstvene, materinske otadžbine. Za vreme kratke posete Dablinu, 1909, DŽojs piše Nori koja je ostala u Trstu: "Želim da se vratim svojoj ljubavi, svojoj zvezdi, svojoj čudnookoj Irskoj." Za njega je Nora bila deo Irske uvek prisutan u njegovim lutanjima po belom svetu. Sve ono mitsko, jer DŽojs nije mogao da živi u Irskoj, on je pronašao u Nori. Čak je i njen jezik koristio da bi što vernije u "Portretu umetnika" dočarao otadžbinu koju je napustio.

NJegov junak Stiven izgovoriće u romanu poduži monolog koji upravo objašnjava stanje duha samog pisca. "Tragične emocije ima osoba koja gleda na dve strane, ka strahu i ka sažaljenju, a i jedno i drugo su njene faze. Vidiš da upotrebljavam reč zaustavljati. Ja mislim da je tragična emocija statična. Ili bolje, dramatična emocija je takva. Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost je kinetična, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu. Gađenje nas tera da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktičke, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. (...) Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja."

Zanimljivo je da je veliki američki pisac Ernest Hemigvej, koji je obožavao DŽojsov "Portret umetnika", prokrijumčario nekoliko primeraka njegovog "Uliksa" u SAD gde je bio zabranjen 1933. godine. Irski biografi DŽojsovog života tvrde još da je on kraj kreveta stalno držao olovku i papir i budio se stalno noću da piše. Noru je to dovodilo do ludila, jer nikako nije mogla da shvati zašto se "DŽim" bavi tim budalaštinama (!) koje niko ne razume, "a imao je prilike da ostvari blistavu pevačku karijeru"...
 

NEVOLJNI USAMLJENIK


POŠTO je duže vreme DŽems DŽojs živeo u Cirihu, magazin "Art" iz ovog grada objavio je u decembru 2001. poduži razgovor sa Frederikom Pažakom, koji je već napisao knjige o Ničeu, Cezareu i Apolineru. Na pitanje, zašto i sa DŽojsom, Pažar odgovara:

- Svi ovi pisci su bili usamljenici, nevoljni, bez porodica i bez dece. DŽojs, kao usamljenik, postao je otac, ali veliki usamljenik i pored žene i dece. NJegovi odnosi sa Norom bili su izvanredni, i ljubav koju je gajio prema bolesnoj kćerki Luciji bila je potresna. Ali njegova vizija ljudskih odnosa me dovodi do zaključka da su mnogi muževi ubice svojih supruga i da su roditelji ubice svoje dece! Tu DŽojs nije bio izuzetak. NJegova usamljenost podsvesno je ubijala njegovog sina i ćerku koju je obožavao. Može se surovo reći da je porodica DŽojs bila čudan sastav četvorke u začaranom krugu. DŽojs je bio egocentrik i ravnodušna osoba i za njegovu ličnost nikako se ne bi moglo reći da je posedovao dobre osobine. Imao je osećanje krivice, bio nedruželjubiv, dok ga je alkohol i moralno i fizički uništavao...

Aleksandar Gatalica

Famozna Nora

NIJE lako biti pisac revolucionar. Biografija DŽejmsa DŽojsa to rečito potvrđuje. Onaj koji će se posle 1921. godine smatrati začetnikom novog evropskog romana, rodio se u tradicionalnoj irskoj porodici. Izrazita naklonost prema svešteničkom pozivu, u godinama školovanja snažna religioznim roditeljskim vaspitanjem, počela je ad se kurni već početkom 20. veka. Ključni datum koji je DŽojsa uveo u svet umetnosti i obeležio kao literarnog prevratnika bio je 10. jun 1904. godine.
Toga dana DŽojs nije dobio sjajnu ponudu do velikog izdavaa, nije ni otpočeo svoju najznačajniju knjigu. Tog dana DŽojs je, kao njegovi budući antiheroji, upoznao dablinsku sobaricu Noru, koja će mu postati žena, savetnik i zaštitnik tokom mnogih godina zajedničkog turobnog života. ako gotovo neškolovana, bez mnogo predznanja za život sa umetnikom sklonim eruptivnim reakcijama i svakoj raspusnosti, Nora je ostala DŽojsova nevenčana žena tokom decenija i shvatila da umetnikovo delo bolje od mnogih njegovih ispitivača.
Pa i datum - onaj najvažniji za roman "Uliks" - 16. jun 1904. biće dan kada je Nora pristal na ponudu jednog nepoznatog pisca i sa njim odbegla na Kontinent. Bez novca, bez blagoslova roditelja, ne mareći za malograđanske konvencije (DŽojs će se oženiti tek 1931. godine), par prelazi najpre u Pulu, a potom u Trst, gde DŽojs u Berlicovoj školi stranih jezika dobija mesto profesora engleskog jezika.
U to vreme nastaju ili počinju da se pišu tri najslavnija DŽojsova dela: "Dablinci", "Portret umetnika u mladosti", koji se štampa u ediciji "Novosti", i "Uliks". Ali život, onaj svakodnevni i po pisca veoma targični, nastavlja da se odvija svojim tokom, Sve do 1917. DŽojs je praktično bez stalnih prihoda. Dva puta se tokom Prvog svetskog rata seli: najpre u ratnim godinama u Cirih, potom odmah posle Svetskog rata u Trst, da bi se tek kasnije trajno nastanio u Parizu. U to vreme prvi put primećuje znake slepila i podvrgava se nizu ne odveć uspešnih operacija. Tih godina mlađa kćer Lucija pokazuje prve znake šizofrenije.
Tek posel 1917. DŽojs od Harijete Šo Viver, ispred izdavačke kuće Egoist pres, dobija stalnu mesečnu nadoknadu. U Parizu će se pisac, međutim, nastaniti tek 1920. kada se sa dve knjige, "Dablincima" i "Portretom umetnika u mladosti" već smatra uticajnim piscem. No, biti uticajan ne znači i biti materijalno obezbeđen. DŽojsovi su u Parizu živeli kao boemi: izlazili su o tuđem trošku, gladovali za svoj račun i na svaki prihod gledali kao na naročitu milost.
Jedini oslonac tokom teških godina DŽojsu ostaje Nora, ona Nora kojoj se u pismima obraćao besramnim seksualnim porukama i potpunim opisima njenih 
najintimnijih telesnih osobina prema kojima su današnji video snimci popularnih pevačica dečija pesma. Ali, Nora je bila više od atrakcije i seksualnog objekta. Onome ko je u potrazi za slobodom odbacio potporu crkve, države i porodice, žena se u oskudnom vremenu pojavila kao vodilja i putokaz.
Ostala je Nora tako u oskudnim vremenima odana umetniku u mladosti skoro kao Danteova Beatriče. Ali, DŽojsov život i kasnije ostaje jedna turobna priča. Čak i posle 2. februara 1922, kad izlaze prve kopije "Uliksa", i u piščev život počnu da ulaze redovni obroci, umetnik nije miran niti zadovoljan. Tako ostaje do kraja života, kada poslednji put pokušava da pobegne pred nacistima. Godina je 1941. i za gotovo slepog DŽojsa ovog puta je kasno za bekstvo.

M. KODEMO
Sjajan portret mladog Dablinca



MEĐU romanima, koje smo do sada objavili u ediciji “Novosti” bar polovina predstavlja biografsku prozu, pa i ostvarenje DŽemsa DŽojsa “Portret umetnika u mladosti”, koje će se naći na novinskim kioscima u sredu...
To je bio prvi roman, koji je još 1904. godine počeo da piše tada 22-godišnji Dablinac DŽems DŽojs, da bi ga završio tek deset godina kasnije! Priča o desetogodišnjaku, pa mladom momku Stivenu Dedalusu, koji odrasta u Irskoj početkom 20. veka, tragajući za znanjem i razumevanjem, direktno je DŽojsova životna priča, koju je više od pola veka kasnije, 1977, preneo na ekran irski režiser DŽozef Strik. Taj film, i još desetak koji su bili inspirisani DŽojsovim delima i njegovim životom, uglavnom su i snimili njegovi Irci.
Jedini američki film “Mrtvi”, uradio je po prvoj od petnaest pripovedaka DŽojsove zbirke “Dablinci”, veliki reditelj DŽon Hjuston 1987. godine, nekoliko meseci pre nego što će umreti u 81. godini!
Bilo je to njegovo ljubavno filmsko pismo zemlji predaka, u kojoj je rođen i u kojoj je rastao kao dečak. Ujedno, ispunila mu se želja da na ovom filmu, koji se dešava jedne božićne večeri, sarađuje sa svojom decom: sin Toni je napisao scenario, ćerka Anđelika je igrala glavnu ulogu, kao jedina rođena Amerikanka u čisto irskoj glumačkoj ekipi...
Strik je ujedno bio i prvi režiser koji se prihvatio DŽojsove literature. On je deset godina pre “Portreta” (glavnu ulogu tumači irski glumac Bosko Hogan), ekranizovao DŽojsovo opšte priznato najznačajnije delo od 700 stranica - “Uliksa”. Kritika je složna u opštoj oceni da nijedna od ekranizacija dela velikog irskog pisca nije bila posebne vrednosti, osim možda “Mrtvih” Hjustona, ali da su svi filmovi dostojanstveno ispoštovali DŽojsovo književno delo.
Ekranizovana su skoro sva DŽojsova dela: i “Fineganovo bdenje”, “Uliks”, “Dablinci” i “Izgnanici”... Ovaj poslednji, a to je zabeleženo i na Internetu, dve godine pre Francuza, snimila je 1973. kao TV film za Televiziju Beograd naša rediteljka Mira Trailović! Ona ga je i adaptirala i režirala, a igrali su Vera Čukić, Olga Ivanović, Zoran Radmilović, Zorica Šumadinac, Stevo Žigon i drugi.
Zanimljivo je da je roman “Portret umetnika u mladosti” DŽems DŽojs počeo da piše pod nazivom “Stephen Hero” (što bi u našem prevodu bilo “Stiven heroj”), što je i odgovaralo njegovim mladalačkim godinama, da bi ga kasnije prekrstio u naziv pod kojim je mnogo kasnije objavljen.
Čudna je inače “ptica” bio DŽems DŽojs. Sve svoje romane je pisao dugo, natenane: “Uliksa” - osam godina, “Portret” deset, a “Fineganovo bdenje”, koje je lično smatrao svojim najboljim delom, čak 17!
Skoro ceo život, 36 godina, proveo je sa jednom ženom, svojom životnom saputnicom Norom Barnakl, veselom sobaricom, koju je upoznao u godini kada je počeo da piše “Portret” i čiji mu se smisao za humor dopao više od uštogljenosti gospođica iz visokog društva. Venčao se s Norom tek 26 godina kasnije i ostao s njom sve do smrti 1941, u Cirihu. Nora je po svemu sudeći bila sjajna žena, koja je trpela njegove hirove, pijančenja, fobije, ljubomoru. O njoj je 2000. snimljen i igrani film, baš pod nazivom “Nora”. NJu je igrala irska glumica Sjuzen Linč, a DŽojsa - Ivan Mek Gregor! Ali, u filmografiji književnika nalazimo još jedan zanimljivi film, “Ženu DŽemsa DŽojsa”, snimljen 1985. U njemu je glavna ličnost Harijet Šou Viver, njegov pariski izdavač “Uliksa”, koju tumači Fionula Flenegen, dok je pisca igrao Kris O’Donel. Da li je Harijet još jedna DŽojsova žena?
Bežeći u dvadesetoj godini od porodice i oca koji je bankrotirao pogrešno investirajući, DŽems DŽojs je, oslonjen na Noru, lutao Evropom, seleći se iz Dablina u Pariz, pa u Trst i Pulu, gde je predavao engleski (i bio očajno siromšan), vraćao se ponovo u Dablin, London, odlazio u Cirih gde se neuspešno lečio od glaukoma (na nekim umetničkim portretima nosi crnu povesku preko levog oka), preplovio okean do NJujorka, opet išao u Trst i Pariz, da bi na kraju umro u Švajcarskoj u 59. godini.

DUGOVI

IZA DŽojsa su ostali mnogi dugovi, koje su plaćali njegov mlađi brat i izdavači. Sa Norom je imao ćerku Luciju, koja je rano obolela od šizofrenije i morala da bude hospitalizovana...

Još jedan zanimljiv detalj iz života DŽojsa: Negde dvadesetih sa još nekim drugarima neuspelo je u Dablinu pokrenuo bioskop! Pred smrt izjavio je u intervjuu “NJujork tajmsu” da bi voleo da napiše dramu o grčkim revolucionarima...

Sl. VUČKOVIĆ   
Težak i izazovan

 

JEDINA drama koju je DŽojs objavio (1918) o umetniku i ljubavnom trouglu - "Izbeglištva", bila je oda Ibzenu, njegovom omiljenom piscu. Ričard i Berta, nevenčani roditelji osmogodišnjeg dečaka, svako u još po jednoj čvrstoj ljubavnoj vezi, vraćaju se kući posle devet godina... Bila je napisana potpuno u duhu Ibzena...

Drama je, međutim, istovremeno bila hipotetičko preispitivanje sopstvenog života, jedno "šta bi bilo da je bilo" u odnosu na porodicu i društveni koncept, u kojima je stasavao: "Možemo li da zatvorimo srce za duboka osećanja? Da li bi trebalo da ga zatvorimo?" pitao je, ali se čuvao jasnog odgovora. Ko bi ga, uostalom, dao? Iako malo poznata, ova DŽojsova drama ipak nalazi put do gledalaca - prošle godine, recimo, izvela je Kompanija kamernih pozorišta, u režiji DŽaspera Bega.

Ali, to DŽojsa kao dramskog pisca, ipak nije uvelo u pozorište.

Uveli su ga drugi, zaobilazno, lomeći se na njegovoj teškoj leksičkoj strukturi, odsustvu vizuelnog zapažanja, "nedramskim" dijalozima... Iako su "Mrtvi" danas najpoznatije DŽojsovo delo preneto u pozorišno-muzičku (mjuzikl) zatim i filmsku formu, ustvari, dramatizacija "Dablinaca", s "posebnim osvrtom" na "Uliksa" (2000.godine nagrada "Toni" za najbolji scenario mjuzikla) bilo je raznovrsnih pokušaja, i sa "Uliksom", "Fineganovim buđenjem", "Portretom umetnika u mladosti".

Sa "Portretom" je, zapravo, sve i počelo. U pustolovinu dramatizacije upustio se - danas širom sveta poznati irski pisac i scenarist Hju Leonard (rođen 1926. godine, kao DŽon Kiz Bajrni) - početkom šezdesetih. "Stiven D" zvalo se to delo, u koje su uvršćeni i delovi "Stivena heroja", prve verzije "Portreta". Napisano je za Dablinski pozorišni festival, na kojem je prvi put i izvedeno, 1062. Igralo ga je pozorište Gejt i s tim komadom gostovalo u Belfastu, Cirihu, Parizu, Londonu, NJujorku. Bila je to drama u dva čina, za 24 muška i sedam ženskih likova, reklamirana kao "epizode o odrastanju mladog Irca koji odbacuje porodicu, crkvu i zemlju".

Uspeh je, sudeći po tragovima koji se danas mogu naći, bio zapažen i adaptaciju su, dve godine kasnije, istovremeno štampali izdavači u Engleskoj i SAD. U sezoni 1966/67. "Stivena D" igralo je pozorište Olni na of Brodveju, sa zapaženim uspehom. Imala su ga na repertoaru i druga pozorišta u Americi i Velikoj Britaniji, ali "Portret umetnika" odnosno "Stiven D", ostao je do danas neprivlačan za repertoarsko planiranje. Izvodi se, eventualno, u delovima, kao monodrama, ili u eksperimentalnom teatru.

Kod nas je 1992. godine "Portret umetnika u mladosti" bio na repertoaru KPGT odnosno JU-festa (Subotica-Beograd-Niš). Prema sopstvenoj adaptaciji romana, predstavu je režirao Saša Gabrić i publika je to dobro primila. U proleće iste godine, u njegovoj režiji mogli smo videti i predstavu "DŽojstik", inspirisanu DŽojsovim delom.

Iako nije bio dramski pisac, DŽojsu se ne može osporiti bar delimičan doprinos dobroj irskoj pozorišnoj tradiciji. On je pozorište voleo i ozbiljno razmišljao o njemu. U jednoj polemici, piše: "... Irsko literarno pozorište je poslednji pokret protesta protiv sterilnosti i lažljivosti moderne scene. Pre pola veka, u Norveškoj je objavljena protestna nota i od tada, u više zemalja se vode duge i obeshrabrujuće bitke protiv nosilaca predrasuda i pogrešnog tumačenj ai podsmeha. Pokoji trijumf tu i tamo duguje se čvrstom ubeđenju, a svaki hrabar pokret nešto je postigao. Irsko literarno pozorište izdvajalo se kao šampion napretka i objavilo rat komercijalizmu i vulgarnosti. Ono je delimično povratilo reč i isterivalo je starog đavola kada se posle prvog sukoba prepustilo narodskoj volji. Sada je vaš narodski đavo opasniji d vulgarnog đavola... i on sada spremno može da kiti svoj govor. Još jednom je prevagnuo i na Irsko literarno pozorište sada mora da se računa kao na vlasništvo svetine najmračnije vrste u Evropi".

POZORIŠTE

I danas tačno na stogodišnjicu dana u kojem se događa radnja "Uliksa" u Irskoj je, ceremonijalnim, javnim doručkom, obeležen Bloomsday. Slavi se gotovo kao nacionalni praznik a tim povodom održava se i tromesečni festival svih umetnosti, ReJoyce Dublin. U turističkoj ponudi je i obilazak opzorišta O Rejli, iz drugog poglavlja "Portreta umetnika". Pozorište je danas kulturni i kongresni centar.

" Svet,treperenje ili cvet!?Trepćući i drščući i otkrivajući se,svetlost koja je svitala,cvet koji se otvarao,rasprostirali su se ,beskrajno se ponavljajući zarudevši grimizno..."

Portret umetnika u mladosti ( Moja omiljena )

UMETNIK U MLADOSTI

 
    Slušaj Krenli – reče on. – Pitao si me sta bih učinio i šta ne bih učinio. Rećiću ti šta ću učiniti I šta neću učiniti. Neću služiti onome u što više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva: i pokusacu da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, sluzeći se u svoju odbranu jedinim oružijem koje sebi dozvoljavam – ćutanjem, izgnanstvom i lukavstvom.
  Krenli ga uhvati za ruku i okrenu ga da bi se vratili prema Lizon parku. On se nasmeja skoro lukavo i stisnu Stivenovu ruku nežno, kao da je stariji od njega.
Lukavstvom, pazi molim te! – rece on. – Zar ti? Ti, jadni moj pesniče, zar ti!
A ti si me naveo da ti se ispovedim – reče Stiven, ustreptao od njegovog dodira – kao što sam ti se toliko puta ispovedio, zar ne?
Da, dete moje – reče Krenli, još uvek veselo.
Naveo si me da ti se ispovedim čega se plašim. Ali ja ću ti isto tako reći čega se ne plašim. Ne plašim se da budem sam, ni da budem odgurnut zbog nekog drugog, niti da napustim ono što moram napustiti. I ne plašim se da počinim grešku, čak ni veliku grešku koja može potrajati čitav život, a možda čak i večnost.


Preuzeto sa :Liber Aeternus