Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Halil Dzubran

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:49



Халил Џубран


Рођен је 6. децембра 1883. године у Бшари, стотинак километара од Бејрута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски или арамејски језик којим је говорио и Христос употребљава у богослужењу. Пошто је 1869. године, четрнаест година пре Џубрановог рођења, био отворен Суецки канал, стотине хиљада људи, који су пре тога трговали камилама и коњима, држали свратишта за путнике, водили многобројне караване, остало је без посла и то је изазвало незапамћен егзодус арапскога становништва у Аустралију, Африку, Јужну Америку, САД... Тај велики талас однео је и Џубранову породицу у Бостон, у САД, кад му је било само 12 година. Након кратког школовања у томе граду, враћа се у Бејрут, где се уписује на медицину и усавршава арапски језик.
Из Бејрута, преко Грчке, Италије и Шпаније, одлази у Париз (1901- 1903), где излаже цртеже. Џубран је сам илустровао своје многобројне књиге, цртајући, надахнут Леонардом, људска тела у положајима кад најснажније изражавају душу која тежи јединству са собом и са светом.
Написао је многа дела, међу којима су највреднија: Лудак, Песак и пена, Исус, син човечји, Земаљски богови, Пророков врт, Нимфе из долине, Побуњени духови, Суза и осмех, Сломљена крила, Господарев глас, Аутопортрет, Духовне изреке итд.
Но, спис Пророк донео му је 1923. године међународну славу. То је поема о човеку који се, након повратка из препородне самоће - какву су искусили Буда, Христ и Мухамед, обраћа онима међу којима је живео и који га препознају тек у тренутку кад га губе, као недостатак себе самих, па дакле и као могућност и наду себе самих.
Халил Џубран често је називан мистичким песником, што донекле и јесте тако, јер је тежио интеграцији свих својих духовних аспеката. Његова је теза да је човеку могуће остварити јединство са собом и светом, па је његова визија, у том смислу, мистичка.
Умро је, као 48-годишњак, у петак 10. априла 1931. године, у 23 сата, у Њујорку. Аутопсија је показала да је умро од "цирозе јетре и почетне туберкулозе једнога плућног крила". Сахрањен је у родном месту.



poezijasustine

ЗБОГ ОНОГА ШТО ЈЕСИ

Када твој пријатељ каже оно што мисли,
нећеш се бојати онога НЕ у свом духу,
нити ћеш уздржати своје ДА.

А када ћути – твоје срце и даље
слуша његово срце;

Јер у пријатељству без речи рађају се
и деле све мисли, све жудње и сва очекивања,
уз непризнату радост.

А када се растајете од пријатеља, не тугујте;
Јер оно што у њему највише волите
можда ће бити јасније кад буде далеко,
као што пењач јасније види
планину из долине.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:50

УОБРАЗИЉА И ИСТИНА


Живот нас носи овамо и онамо
И судбина нас води од једног до другог.
Не видимо ништа сем препреке на нашем путу,
Нити чујемо ишта сем гласа који уноси страх у наша срца.

Лепота се пред нама указује
Како седи на свом величанственом престолу
И ми јој се приближавамо и зарад наших жудњи ћемо
Укаљати поруб њене одоре и отети јој круну чистоте.

Љубав пролази крај нас огрнута крхкошћу,
Ми је се плашимо и сакривамо се у мрачне дубине,
Или је пратимо и у њено име чинимо зло.

Мудрост стоји на углу улице
И дозива баш нас од мноштва људи,
Али ми је држимо за нешто безвредно
И презиремо оне који је следе.

Мудрост нас позива да јој приђемо ближе,
Да можемо да уживамо у њеном нектару,
И ми јој прилазимо и пунимо наше стомаке,
И тада њена трпеза постаје прилика за
Испољавање ништавности и место за самопонижење.

Природа нам пружа пријатељску руку
И моли нас да уживамо у њеној лепоти,
Али ми се плашимо њеног спокоја
И тражимо уточиште у граду – и сударамо се једни с другима
Као стадо оваца пред вуком који се прикрада.

Истина нас посећује предвођена дечијим осмехом
И пољупцем љубавника,
Ми затварамо врата наше нежности пред њом
И напуштамо је као они којима нешто лежи на савести.

Срце од нас тражи помоћ, и дух нас зове,
Али ми стојимо као скамењени, нити чујемо нити разумемо.
А кад неки човек чује плач срца свога и дозивање духа,
Кажемо да га је обузело лудило, и удаљавамо се од њега.

Тако мудри проводе ноћи а ми за њих не маримо.
Када нас старост стигне ми се плашимо и дана и ноћи.
Пролазимо покрај хлеба живота, и глад црпи нашу снагу.
Како нам се живот чини слатким, а како смо далеко од живота!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:51

РОДИТЕЉСТВО

Ваша деца нису ваша деца.
Она су синови и кћери чежње живота за самим собом.
Она долазе кроз вас, али не од вас,
И премда су с вама, не припадају вама.
Дајте им љубав, али не и ваше мисли,
Јер они имају своје властите.
Дајте дом њиховим телима,
Али не тражите да ту удоме и душе,
Јер оне бораве у кући сутрашњице
До које ви не стижете ни у сновима.
Можете се трудити да будете као они,
Али не тражите да они буду као ви,
Јер живот не стоји, нити иде уназад.
Ви сте лукови с којих су ваша деца одапета
Као живе стреле.
Нека ваша напетост у Стрелчевој руци
Буде за срећу;
Јер, као што Он љуби стрелу која лети,
Исто тако љуби и лук који мирује.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:52

ИЗМЕЂУ НОЋИ И ЈУТРА

Ослушни, срце моје, и послушај шта говорим:
Душа ми беше моћно стабло
Чије корење сеже у дубине земље,
А гране му се извијају према бескрају.
Душа ми процвета у пролеће, плодове даде у лето,
А када јесен дође сакупих плодове у сребрне посуде
И ставих их на раскрсницу.
Пролазници су их узимали,
Јели и својим путем настављали.

Када јесен мину, када се њени кликтаји
У плач и јадиковку претворише,
У посудама видех само један плод
Који људи мени оставише.
Ја га узех и видех да је несношљиво горак,
Кисео као зелено грожђе, те рекох својој души:
Тешко мени.
Људима сам у уста ставио проклетство
И у утробе непријатељство.
Шта си, душо, учинила са слашћу коју си
Корењем сисала из дубине земље,
Шта си учинила са мирисом
Који су твоје гране упијале из сунчеве светлости?
Потом ишчупах моћно стабло своје душе.

Ишчупах га заједно са кореном из земље
Из које је расло и из које се хранило.
Ишчупах га из прошлости и одузех му
Сећање на хиљаду пролећа и хиљаду јесени.
Затим посадих стабло своје душе на друго место.
Засадих га у поље далеко од стаза времена.
И бдио сам над њим говорећи:
Бдење нас приближава звездама.
Заливао сам га крвљу и сузама говорећи:
У крви има мириса и у сузама сласти.

А када дође пролеће,
Моја душа поново процвета и у лето плодове даде.
У јесен сакупих зреле плодове у златне
Посуде и ставих их на раскрсницу.
Људи су пролазили, сами или у групама,
Али нико не пружи руку да узме из мојих посуда.
Узех и поједох један плод те осетих
Да је сладак попут меда, укусан као рајско врело,
Пријатан као вавилонско вино, мирисан као дах јасмина.
Тада ускликнух:
Људи не желе да кушају благослов, нити истину,
Јер благослов је плод суза , а истина је плод крви!
Затим седох у сенку стабла своје осамљене душе,
У пољу далеко од стаза времена.
Ћути, срце моје, до јутра.
Ћути, јер ваздух засићен одвратним мирисима
Које дах неће да куша.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:53

ПРОРОКОВ ВРТ

(Кад вас љубав позове)


Кад вас љубав позове, пођите за њом,
Премда су стазе њене тегобне и стрме.
А кад вас крила њена обгрле,
Препустите јој се,
Премда вас мач, скривен међу перима њеним,
Може повредити.
А кад вам проговори, верујте јој,
Премда вам глас њен може уништити снове,
Као што северац опустоши врт.
Јер, баш као што вас крунише,
Љубав ће вас и разапети.
Исто као што вас подстиче да растете,
Исто тако ће вас и окресати.
Као што се упиње до висина ваших
И милује вам гранчице најтананије
Што трепере на сунцу,
Тако ће се спустити и до вашег корења
И протрести га у његовом пријањању за земљу.
Попут снопља пшеничног,
Сакупиће вас у наручје своје.
Омлатиће вас, да би вас оголила.
Просејаће вас, да би вас отребила од кукоља.
Самлеће вас, до белине.
Умесиће вас, док не постанете гипки.
А онда ће вас изложити својој светој ватри,
Тако да постанете свети хлеб
За свету Божју светковину.

Све ће вам то љубав учинити,
Не бисте ли спознали тајне свог срца
И у спознаји тој постали део срца живота.

Будете ли, ипак, у страху своме
Тражили само љубавни мир и задовољство,
Боље вам је онда да покријете голотињу своју,
И одете са гумна љубави,
У свет који не познаје годишња доба,
Где ћете се смејати,
Али не пуноћом смеха свог
И плакати,
Али не до последње сузе своје.

Љубав не даје ништа осим себе
И ништа не узима, осим себе.
Љубав не поседује, нити допушта да је поседују;
Јер, љубав је довољна љубави.

Кад волите, не треба да кажете: "Бог ми је у срцу",
Већ: "Ја сам у срцу Божјем."
И немојте мислити:
Да можете усмерити путеве љубави,
Јер љубав, ако јој се учините вреднима,
Усмериће ваше путеве.

Љубав нема других жеља него да се испуни.
Али, ако волите, а морате још и да желите,
Нека вам ово буду жеље:
Да се истопите и будете као поток разиграни
Што пева свој милозвук ноћи.
Да спознате бол превелике нежности.
Да вас рани сопствено поимање љубави;
И да крварите драге воље и радосно.
Да се пробудите у праскозорје
Са срцем крилатим и упутите захвалницу
За још један дан љубави;
Да отпочнете у послеподневном часу
И размишљате о љубавном заносу;
Да се с вечери вратите кући са захвалношћу,
А потом да усните са молитвом за вољено у срцу
И песмом слављеничком на уснама...








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:54

ЧОВЕКОВА ХИМНА

Био сам
и бићу
и такав ћу бити
до краја времена
јер сам без краја.

Мерио сам далеке просторе
бескраја
и успео се у свет снова
до самога извора светла
летех увис.
Али погледај ме
Роб сам материје

Ослушкивао сам учење Конфучија.
и испитивах браманску мудрост
седио сам поред Буде испод дрвета спознаје.
Али погледај ме.
Саплетен сам у невери и незнању

Затекох се на Синају
када се Бог указа Мојсију.
На Јордану доживех чуда Назарећанина
и у Медини слушах учење арапског пророка.
Али погледај ме.
Ја сам жртва сумње.

Сопственим очима гледах
моћ Вавилона.
Славу Египта и величину старе Грчке.
Али моје очи су одговорне
пред бедом њихових дела.

Бејах код чаробњака ендорског
свештеника асирских и пророка палестинских
и не прекидах певати о стварности.

Учих о мудрости индијској.
Стекох мајсторство у песништву
што извире из срца арапскога
слушах музику западних народа
и упркос томе још сам слеп и ништа не видим
моје уши су глуве и не пропуштају глас.

Претрпех тиранију незаситих освајача.
Тлачења деспотска
сужањство разних моћника.
И упркос томе још сам јак
и борим са с данима свога постојања.

Све то чух, видех и трпех
иако сам још у узрасту детињем.
Али кроз скора дела младалачка
остарићу и остварити савршенство
и потом се вратити Богу.

Био сам
и јесам
и такав ћу бити
до краја времена
јер сам без краја.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Čet 15 Jan - 19:55

МИРИСНИ ПЛОДОВИ ДУШЕ


Душо, да не стремим Вечности не бих чуо
мелодију коју само Време пева
већ бих живот прекратио и од тела направио
тајну коју гробље скрива

Кад се не бих, душо, купао сузама
и болом украшавао очи
живео бих слеп, са ноктима у очима
и гледао само лик у тами

Што је живот, душо, него ноћ у походу
а ипак је смењује зора која траје
тако ме и жеђ у срцу упућује рајском извору
и гутљају смрти милосрдне

Ако, душо, незналица каже да и душа и тело нестају
да се не враћа оно што нестане
реци му да цвет нестаје али има семенку
која остаје и тајну вечности крије








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Pet 23 Jan - 11:50

Halil Džubran: Pregršt pijeska sa žala



Kad povjeriš svoju nevolju susjedu,
daruješ mu dio svojega srca.
Ako je u njega velika duša, zahvaljuje ti;
a ako je malena, omalovažava te.



Napredak nije puko popravljanje prošlosti;
on je neprekidno kretanje prema budućnosti.



Gladan, divljak bere plod s drveta i jede ga;
Gladan, uljuđen čovjek kupuje ga od čovjeka
koji ga pak kupuje od čovjeka
koji ga bere.



Čovječje je oko povećalo;
pokazuje mu Zemlju većom nego što jest.



Klonim se ljudi koji misle da je drskost hrabrost, a nježnost kukavnost.
A klonim se i onih koji misle da je brbljanje mudrost, a šutnja neznanje.



Oni vele meni:
Ako vidiš roba gdje spava,
ne budu ga jer možda sanja o slobodi.
Ja velim njima:
Ako vidite roba gdje spava,
probudite ga i objasnite mu slobodu.



Osporavanje je niži stupanj umnosti.
Hrabrost je vulkan;
sjeme neodlučnosti ne klija u njegovom krateru.



Rijeka i dalje teče k moru,
pa bilo mlinsko kolo slomljeno ili ne bilo.



Što ti je veća radost ili žalost, to ti je manji svijet u očima.



Često sam mrzio u samoobrani.
Ali, da sam bio jači, nikad ne bih pribjegao takvom oružju.



Očuvaj me od mudrosti koja ne plače,
filozofije koja se ne smije
i veličine koja se ne klanja pred djecom.



Prijateljstvo je uvijek slatka odgovornost, nikad udobnost.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:13

Dušo

Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva.

Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
Živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami.

Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne.

Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije.
Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva.

Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
Živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami.

Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne.

Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:13

Drži li rumenilo jutra

Drži li rumenilo jutra
srce noći
čvrsto na svojim grudima?
Brine li se more
o mrtvima u svojim dubinama?
Poput zore
uzdiše se moja duša,
neoklopljena i nevezana.
Poput neumornog mora
ponire moje srce
u moje dubine,
u potonule olupine
brodovlja i zemlje.
Ne lijepim se na ono
što se lijepi za moje pete.
Hranim se letom
u nedokučive visine.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:14

Između noći i jutra

Budi tiho, moje srce,
Jer svemir te ne može
Čuti; budi tiho, jer eter je već
Prepun krikova i jauka, i ne može
Prenijeti tvoje pjesme i hvalospjeve.

Budi tiho, jer noćne sablasti
Neće se obazirati na šaputanje o
Tajnama tvojim; niti će povorke iz
Mraka zaustaviti se pred tvojim snovima.

Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane,
Jer onaj ko strpljivo iščekuje jutro
Zasigurno će ga sresti, i onaj ko ljubi
Svjetlost, biti će od svjetlosti voljen.

Budi tiho, moje srce, i poslušaj moju
Priču; U snu vidjeh slavuja
Kako pjeva na ždrijelu užarenog
Vulkana, vidio sam ljiljan kako podiže
Svoju glavu iz snijega, nagu huriju
Kako pleše između grobova, i
Djetešce gdje se igra s lubanjama
Smijući se.

Sve ove slike vidjeh u snu, a
Kada sam otvorio oči i pogledao oko
Sebe, vidio sam vulkan kako još uvijek bijesni,
Više nisam čuo pjesmu slavuja;
Ne vidjeh ga više da leti.

Vidio sam nebo kako raspršuje snijeg
Poljima i dolinama, i kako skriva
Pod bijeli pokrov mrtva tijela
Ljiljana. Vidio sam nizove grobova u
Njihovoj vječnoj tišini, ali niko nije
Plesao niti se molio između
Njih. Vidio sam lubanje na gomili, ali
Nije bilo nikoga tamo da se smije.

Budan, vidjeh samo jad i žalost;
Šta se dogodilo s radošću i ugodom
Iz mojeg sna? Kuda je otišla ljepota
Mog sna, kako li su one slike mogle
Nestati?

Kako duša može strpljiva biti dok joj san
Ne vrati sretne utvare nade i
Žudnje?

Obrati pažnju, moje srce, i čuj moju priču;
Još juče moja duša bila je poput starog
I čvrstog stabla, korijenja uraslog u
Dubine zemlje, i grana što su dosezale do Boga.
Moja duša cvala je
U proljeće, rodila plodovima u ljeto, a
Kada bi jesen došla sakupio bih plodove
Na srebrni pladanj i položio ga na
Put gdje pješaci hode; svi
Koji prolaziše s veseljem bi se ponudili i
Nastavili svojim putem.

Kada je jesen prošla, i utopila
Svoju razdraganost u moru jadikovki i žalosti,
Pogledao sam svoj pladanj; nađoh još
Jedan preostali plod, uzeh ga i stavih
U usta; tada otkrih da je gorak kao žuč,
Kiseo poput nedozrelog grožda, i rekoh
Sebi: “Jao meni, jer stavio sam
Prokletstvo u usta ljudi, i bolest
U njihova tijela. Šta si učinila,
Moja dušo, sa slatkim sokovima koje
Tvoje korijenje crplo iz zemlje, s
Miomirisom kojeg si udisala s
Neba?” U gnjevu sam iščupao snažno
I staro stablo moje duše, zajedno sa
Žilavim korijenjem, iz dubina
Zemlje.

Iščupao sam ga iz prošlosti, oduzeo
Mu sjećanja na tisuću
Proljeća i tisuću jeseni, i
Posadio sam stablo moje duše na drugo
Mjesto. Sada je bilo u polju daleko od
Staze Vremena; njegovao sam ga danju
I noću, govoreći u sebi: “Budnost
će nas dovesti bliže zvijezdama.”
Napajao sam ga krvlju i suzama, govoreći:
“U krvi je začin, a sladilo je u suzama.”
Kada se proljeće vratilo,
Moje drvo ponovno je procvalo, a u ljeto
Rodilo je plodovima. U jesen sam sakupio
Sve dozrele plodove na zlatni pladanj i
Ponudio ga na javnom puteljku; ljudi su
Prolazili ali niko ne poželi moje plodove.

Tad uzeh jedan plod i prinesoh ga
Usnama; bio je sladak kao med,
Krepak kao vino babilonsko i
Mirisan poput jasmina. Uskliknuo sam,
Govoreći: “Ljudi ne žele primiti
Blagoslov u svoja usta, niti istinu u
Svoja srca, jer Blagoslov je sin
Suza, a Istina je kćerka krvi.”

Otišao sam iz tog ogavnog grada da bih sjeo
U sjenu usamljenog stabla moje duše, u
Polje daleko od puteljka života.

Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane;
Budi tiho i prati moju priču;
Još jučer moje misli bijahu barka što
Plovi uzburkanim morem, koju vjetrovi
Bacahu od jedne zemlje do druge.
U mojoj barci nije bilo ničeg osim sedam
Vrčeva napunjenih duginim bojama; i dođe
Trenutak kada postadoh umoran od lutanja
Površinom morskom, i rekoh
Sebi: “Vratit ću se s praznom
barkom mojih misli u luku na
otoku gdje sam rođen.”

Pripremao sam se bojeći svoju barku žuto
Poput zalaska sunca, zelenom poput srca
Proljeća, modro poput neba, crveno
Poput anemone. A na jarbolu i
Na kormilu nacrtao sam čudne figure
Što plijenile su pažnju i zbunjivale
Oko. Kada sam završio svoj posao, barka
Mojih misli doimala se kao proročanska vizija,
Ploveći kroz dva beskraja;
Morem i nebom.

Ušao sam u luku na otoku gdje sam
Rođen, a ljudi su pohrlili meni u susret
Pjevajući i veseleći se. I pozvalo me
Mnoštvo da dođem u grad;
Prebirali su po svojim instrumentima
I udarali u svoje tamburine.
Ovakvu dobrodošlicu doživio sam jer je moja
Barka bila prekrasno ukrašena, ali niko
Nije ušao i vidio unutrašnjost
Barke mojih misli, niti je iko pitao
Što sam donio s dalekih mora. Niti su
Mogli vidjeti da sam doveo nazad svoju
Barku praznu, jer ih je njezin sjaj
Učinio slijepima. Na to
Rekoh u sebi: “Odveo sam
ljude s pravoga puta, i sa sedam vrčeva s
bojama prevario njihove oči.”

Zatim sam se ukrcao na barku
Svojih misli i ponovo otplovio. Posjetio
Sam Istočne otoke i sakupljao
Mirisnu smolu i sandalovinu, pohranio ih
U svoju barku … Lutao sam
Zapadnim otocima i donio bjelokost, rubine,
Smaragde i drugo rijetko kamenje … Putovao
Sam Južnim otocima i donio sa
Sobom krasne štitove, sjajne
Mačeve i koplja i sve
Vrste oružja … Napunio sam
Barku mojih misli najbiranijim i
Najdragocjenijim stvarima na svijetu;
Vratio sam se u luku na otoku gdje sam
Rođen, govoreći: “Ljudi će me opet
veličati, ali ovaj put s pravom, i
ponovo će me pozvati da dođem u njihov
grad, ali sada zasluženo.”

A kada sam pristao u luci, niko mi
Ne dođe u susret … Hodao sam ulicama
Svoje negdašnje slave, ali niko ne podiže
Pogled prema meni … Stajao sam na tržnici
Vičući ljudima o blagu u mojoj
Barci, a oni su me izrugivali ne
Shvativši me ozbiljno.

Vratio sam se u luku malodušan,
Razočaranog i zbunjenog srca.

Kada sam se bolje zagledao u svoju barku,
primijetio sam ono što nisam vidio tokom mojeg
Putovanja, i uskliknuo: “Morski
valovi izbrisali su boje i
figure s moje barke i učinili da izgleda
poput kostura.” Vjetrovi i morska pjena
Zajedno s užarenim suncem izbrisali su
Blistave boje i moja je barka sada izgledala
Kao pohabano odijelo. Nisam mogao
Zamijetiti ove promjene sjedeći sred blaga,
Jer su mi unutrašnje oči oslijepile.
Bio sam sakupio najdragocjenije stvari na
Svijetu i pohranio ih u škrinji što pluta
Na vodenoj površini; vratio sam se
Mojem narodu, ali oni su me odbacili
Ne želeći me vidjeti, jer njihove oči bijahu očarane
Ispraznim, svjetlucavim predmetima.

Ne želeći me vidjeti, jer njihove oči bijahu očarane
Ispraznim, svjetlucavim predmetima.
U tom času napustio sam barku svojih misli i
Krenuo u Grad Mrtvih, sjeo
Između urednih grobova, razmišljajući o
Njihovim tajnama.

Budi tiho, moje srce, dok zora ne svane; budi
Tiho, jer oluja što bjesni ismijava
Tvoje šaputanje, a špilje u
Dolinama ne podaruju jeku treperenju
Tvojih struna.
Budi tiho, moje srce, dok jutro ne svane,
Jer onaj ko strpljivo iščekuje dolazak
Zore bit će čeznutljivim zagrljajem podaren
Od jutra.

Zora sviće. Govori ako možeš,
Moje srce. Evo, dolaze jutarnje
Procesije … Zašto ne govoriš?
Nije li tišina noći ostavila
Pjesmu u tvojim dubinama, s kojom
Možeš dočekati zoru?

Evo jata golubova i
Slavuja uzlijeću u dalekim
Predjelima doline. Možeš li letjeti
S pticama, ili je užasna noć
Oslabila tvoja krila? Pastiri
Odvode ovce iz obora; da li je
Noćna sablast ostavila nešto snage
U tebi da ih možeš slijediti u
Zelene prerije? Mladi muškarci i
Žene hodaju ljupko prema
Vinogradima. Hoćeš li moći stajati
I hodati s njima? Ustani, moje srce, i
Hodaj sa zorom, jer noć je prošla,
A strah od tame minuo je zajedno s
Mračnim snovima, jezovitim mislima i
Suludim putovanjima.

Ustani, moje srce, i podigni svoj glas uz
Muziku, jer onaj ko ne dijeli zoru sa
Svojim pjesmama jedan je od sinova vječite
Tame.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:14

Izreke potoka

Išao sam dolinom dok je zora, rudeći, odavala tajnu vječnosti,
A ondje je potok, tekući, pjevao, zvao i govorio:
život nije samo veselje;
život je čeznja i odlučnost.
Mudrost nije u riječima;
Mudrost je smisao u rijecima.
Veličina nije u visokom položaju;
Veličina je u onih koji odbijaju položaj.

Čovjek nije plemenit po podrijetlu;
Koliko li je plemenitih poteklo od ubojica!

Niti je pokvaren svaki onaj koji je okovan;
Katkad je lanac dragocjeniji od ogrlice!

Raj nije u skrušenosti;
Raj je u čistu srcu.

Pakao nije u muci;
Pakao je u praznu srcu.

Bogatstva nisu samo u novcu;
Kolike li su skitnice bile bogatije od svih ljudi!

Niti su svi siromasi vrijedni prezira;
Bogatstvo je svijeta u glavi kruha i u ogrtaču.

Ljepota nije u licu;
Ljepota je svjetlost u srcu.

Savršenstvo nije u onih koji su čista srca;
Vrline može biti i u grijehu.

To reče potok drvetu na svojoj obali;
Možda je u onome što je pjevao potok
Bilo nesto od tajna mora.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:15

Ljepota smrti

posvećeno M. E. H.

Prvi dio

Zazivanje
Dajte mi da utonem u san, jer moja duša zatrovana je ljubavlju, i
Dajte mi da počivam, jer moj duh proživio je mnogo dana i noći;
Zapalite svijeće i tamjan oko mog kreveta, i
Prospite latice jasmina i ruža po mom tijelu;
Utrljajte balzam u moju kosu i poprskajte moja stopala mirisom;
Pročitajte što je ruka Smrti upisala u moje čelo.
Dajte mi da počivam u zagrljaju Sna, jer moje otvorene Oči umorne su;
Pustite da lira srebrnih struna protrese i umiri moj duh;
Zvucima harfe i lutnje ispletite koprenu oko mog uvelog srca.
Pjevajte o prošlosti kada ugledate tračak nade u mojim očima, jer
Njezin čarobni smisao mekana je postelja u kojoj moje srce počiva.
Obrišite suze, moji prijatelji, i podignite glave poput cvijeća,
Podignite čela i pozdravite zoru.
Pogledajte nevjestu Smrti gdje stoji poput stupa svjetlosti
Između moje postelje i beskraja;
Zadržite dah i poslušajte primamljivo šuštanje
Njezinih bijelih krila.
Priđite bliže i poželite mi zbogom; dotaknite moje oči nasmiješenim usnama.
Pustite djecu neka uhvate moje ruke svojim mekim i ružičastim prstima;
Pustite starce da polože svoje žilave ruke na moje čelo i blagoslove me;
Pustite djevice neka dođu bliže i pogledaju sjenu Boga u mojim očima,
I neka čuju jeku Njegove volje kako se natječe s mojim dahom.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:15

Drugi dio

Uzlazak

Prošao sam vrh planine i moja duša lebdi
Nebeskim svodom, nesputana, potpuno slobodna;
Ja sam daleko, daleko od vas, prijatelji, a oblaci
Skrivaju brežuljke od mojih očiju.
Doline odjednom su preplavljene morem tišine, a
Usta zaborava proždrla su ceste i kuće;
Prerije i polja nestaju iza bijele prikaze
Što nalik je proljetnom oblaku, žuta poput plamena svijeće
I usijana poput sumraka.
Pjesme valova i hvalospjevi rijeka
Raspršeni su, a glasovi mnoštva pretvoreni u tišinu;
Ne mogu čuti ništa osim glazbe Vječnosti
Što u savršenoj harmoniji je sa željama duha.
Prekriven sam potpunom bjelinom;
Utješen sam; našao sam mir.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:15

Treći dio

Mrtvo tijelo

Izvucite me iz ovog bijelog mrtvačkog pokrova i obucite
U latice jasmina i ljiljana;
Izvadite moje tijelo iz ovog sanduka od bjelokosti i dajte mu
Nek’ počiva na jastucima od narančinih cvjetova.
Ne oplakujte me, već pjevajte pjesme o mladosti i veselju;
Ne prolijevajte suze, već pjevajte o žetvi i spravljanju vina;
Ne patite i ne uzdišite, već mi na licu naslikajte svojim
Prstima znamenje Ljubavi i Radosti.
Ne ometajte mir u zraku svojim tužbalicama i opijelom,
Već pustite vaša srca da sa mnom poju o Vječnom Životu;
Ne tugujte za mnom crnom odjećom,
Već odjenite boje i radujte se sa mnom;
Ne govorite o mom odlasku s uzdasima u vašim srcima; približite
Svoje oči i vidjet ćete da s vama sam zauvijek.
Položite me na gomilu lišća i
Ponesite me na vašim ljubaznim ramenima i
Hodajte polako u napuštenu šumu.
Nemojte me odnijeti na prepunjeno groblje da ne bi moj san
Remetio zveket kostiju i lubanja.
Ponesite me u čempresovu šumu i iskopajte mi grob gdje ljubice
I makovi rastu, ni u koju drugu sjenu;
Neka moj grob bude dubok da poplava ne
Odnese moje kosti u otvorenu dolinu;
Neka moj grob bude prostran, tako da sjene sumraka
Mogu doći i sjesti kraj mene.
Svucite s mene svu zemaljsku odjeću i položite me duboko u moju
Majku Zemlju; položite me pažljivo na majčine grudi.
Pokrijte me mekom zemljom, i neka u svakoj grudi budu
Sjemenke jasmina, ljiljana i mirte; a kada narastu
I počnu bujati hranjeni mojim tijelom, oni će
Izdisati miris mog srca u svemir;
I otkrit će suncu tajnu mog mira;
I pratit će s povjetarcem svakog putnika.
Ostavite me stog’ prijatelji – ostavite i otiđite na onemoćalim stopalima,
Kao što tišina hoda pustom dolinom;
Ostavite me Bogu i polako se raziđite, kao što cvjetovi
Badema i jabuke raspršuju svoje latice na povjetarcu nisana.
Vratite se radosti vaših nastambi; tamo ćete naći
Ono što Smrt ne može oduzeti vama ni meni.
Napustite ovo mjesto, jer ono što vidite ovdje daleko je od smisla
Zemaljskog svijeta. Ostavite me.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:16

More
More
U noćnome miru kada za zastorima čovjek usni

Šuma kliče:
Ja sam Sila koju sunce iz zemlje izmami,

A more ostaje mirno
Misleći: Sila pripada meni.

Stijena veli:
Vrijeme me sazdalo kao kamenje za Dan sudnji,

A more je i dalje nemušto
Misleći: Znamenje pripada meni.

Vjetar veli:
Divna je moja samotinja među nebom i maglama,

A more ostaje mirno
Misleći: Vjetar pripada meni.

Rijeka veli:
Pitka li sam tečnost što gasi žeđ poljima,

A more je i dalje nemušto:
Misleći: Rijeka pripada meni.

Gora veli:
Ja sam stasita kao nijedna zvijezda u svemiru,

A more je i dalje mirno
Misleći: Gora pripada meni.

Misao veli:
Ja sam jedini kralj na ovome svijetu,

A more ostaje usnulo
U snu govoreći: Sve pripada meni.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:16

Mirisni plodovi duše

Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva
Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami
Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne
Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije
Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva
Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami
Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene zed u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne
Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije…








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:16

Naša deca

Vaša deca nisu vaša deca.
Oni su sinovi i kceri života
koji žudi za sobom.
Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kuci sutrašnjice do
koje vi ne možete cak ni u snovima.
Možete se truditi da budete kao oni,
ali ne tražite da oni budu kao vi,
jer život ne ide unazad, niti stoji.
Vi ste lukovi sa kojih se vaša deca,
kao žive strele, bacaju u buducnost.
Strelac vidi znak na stazi vecnosti,
i on vas savija svojom moci,
da bi njegova strela otišla daleko i brzo.
Neka vaše savijanje u strelcevoj
ruci bude radost;
jer mada on voli strelu koja leti,
On voli i luk koji je postojan.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:16

O Vremenu

Htjeli biste mjeriti vrijeme, neizmjerno i neizmjerljivo.
Htjeli biste prilagoditi svoje držanje pa čak i upraviti tijek svoga duha po danima i godišnjim dobima.
Od vremena biste učinili rijeku pa sjeli uz obalu i gledali joj tok.

A bezvremeno u vama svjesno je bezvremnosti života i zna da je jučerašnjica samo današnje sjećanje, a sutra je san današnjega dana.
I da je to što u vama pjeva i razmišlja, još i sad u povoju prvoga trenutka kad su bile pobacane zvijezde po svemiru.

Tko među vama ne osjeća da je moć njegove ljubavi bezgranična?
I tko ne osjeća da je ta ljubav, iako bezgranična, u srži njegova bića i da se ne prelijeva iz jedne ljubavne misli u drugu, ni iz jedne ljubavne kretnje u drugu ljubavnu kretnu?
Nije li vrijeme, kao i ljubav, nedjeljivo i nepromjenjivo?

A ako u mislima morate vrijeme mjeriti godišnjim dobima, neka svako godišnje doba obuhvati sva druga godišnja doba i neka današnjica zagrli prošlost sjećanjem, a budućnost čežnjom








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:17

Pesak i pena

Ovom obalom koračam večno između peska i pene.
Plima će izbirisati tragove mojih stopala.
Vetar će razneti penu.
More i obala postojaće večno.
Jednom zahvatih maglu rukama,
Zatim otvorih šaku,
I gle, magla postade crvom.
Stegnuh, pa ponovo otvorih šaku,
I nađoh pticu.
Stegoh, po treći put otvorih šaku,
Na dlanu beše mi čovek
Tužna lika
Zagledan ka zvezdama.
Stegnuh šaku četvrti put,
Kad je otvorih
Ugledah u njoj
Samo maglu;
Ali začuh
Najlepšu pesmu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:17

Pjesma cvijeta

Ja sam ljubazna riječ
Izgovorena i ponavljana
Glasom Prirode;
Ja sam zvijezda što pade s’
Modrog svoda na zelenu prostirku.
Ja sam dijete Zemlje
S kojom je Zima zanijela;
Koju je Proljeće na svijet donijelo; Ja
Uzgojena sam u krilu Ljeta i
Spavam u postelji Jeseni.

Zorom zajedno s lahorom
Navješćujem dolazak svjetlosti,
Uvečer pridružujem se pticama
Da oprostim se od nje.

Ravnice su ukrašene
Mojim prelijepim bojama, a zrak
Prožet je mojim miomirisom.

Kad utonem u san, budno oko
Noći stražari nada mnom, a kada se
Probudim, promatram sunce, koje
Jedino je oko dana.

Ispijam rosu kao vino, prisluškujem
Glasove ptica, i plešem
U ritmu lelujanja travki.

Ja sam dar ljubavnici; ja svadbeni sam vijenac;
Ja sam podsjetnik na trenutak sreće;
Ja posljednji sam dar mrtvima;
Ja sam djelić veselja i djelić žalosti.

Moj je pogled uvijek uperen visoko da bih gledao
Samo u svjetlost,
Nikada ne pogledam dolje da promotrim
Svoju sjenu.
I to mudrost je koju čovjek mora steći.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Ned 25 Jan - 20:18

Pjesma

U dubini moje duše je pjesma koja neće u riječ da se odjene.
To je pjesma što kao kamenje u mome srcu prebiva
i odbija da se mastilom toči na hartiju,
ona mi osjećanja obuhvata poput tananog omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je zrak ne zaprlja?
Kome da je ispjevam kada je navikla da živi u mojoj duši kao u svome domu
te se plašim da se slušanjem ne povrijedi?
Ako mi u oči pogledate, vidjet ćete sjenku njene sjenke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osjetit ćete njeno treperenje.
Svojim djelima je iskazujem kao što jezero odražava sjaj zvijezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ružinog cvijeta.
U meni je pjesma koju tišina objavljuje, a buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pjesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji će je ispjevati,
niti Davida koji će odsvirati.
To je pjesma mirisnija od jasminovog cvijeta,
i nema sječiva koje je može raniti.
Bolje je čuvana od djevojačkih tajni,
i nema strune koja je može prisvojiti.
Ko može sjediniti huku mora i pjesmu slavuja,
ko može spojiti oluje sa dječjim uzdasima?
Koje ljudsko biće
može božansku pjesmu ispjevati?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Pon 26 Jan - 19:59

Zar se ne slažeš sa mnom da ono što otkrivamo perima našim
nije ništa drugo do pena na površini naših života,dok naše tihe
dubine ostaju van njihovog domašaja.

Sećanje je oblik sastajanja.

Zaborav je oblik slobode.

Postoji prostor između čovekove mašte i onoga što ostvaruje,
a koji se može prevaliti jedino čežnjom njegovom.

Značaj čoveka nije u onome što postigne,već u onome što čezne
da postigne.

Naš um je sunđer a naše srce potok.Zar nije čudno što većina
nas radije bira upijanje od jurenja?

Kad mi je čaša prazna,predajem se njenoj praznini.Ali,kada je
dopola puna,mrsko mi je što je takva.

Stvarnost druge osobe nije u onome što ti otkrije već u onome
što ti ne može otkriti.
Polovina onoga što kažem je besmislena,ali je izgovaram da bi
druga polovina do tebe doprla.

Smisao za humor jeste osećaj za meru.

Glas života u meni ne može da dosegne uvo života u tebi,
ali pričajmo da se ne bismo osećali usamljenima.

Većina doktrina je poput prozorskog stakla.Kroz njega vidimo
istinu,ali nas ono od nje deli.

Igrajmo se sada žmurke.Ako se sakriješ u srcu mome,neće biti
teško pronaći te.Ali,sakriješ li se u sopstvenoj ljušturi,uzaludno bi bilo
da te bilo ko traži.

Kako je samo plemenito tužno srce koje učestvuje u veseloj pesmi
radosnih srdaca!
Onaj ko bi razumeo suštinu žene,analizirao genija ili rešio zagonetnost
tišine,upravo je čovek koji želi da se probudi iz divnog sna da bi seo
za jutarnju trpezu.

Često deci svojoj pevamo uspavanke kako bismo i sami mogli spavati.

Sve naše reči nisu ništa drugo do mrvice koje padaju sa gozbe uma.

Nijedna čežnja ne ostaje neispunjena.

Tvoje drugo ja je uvek zbog tebe tužno.Ali tvoje drugo ja na tuzi
odrasta,tako da je sve u redu.

Ukoliko želiš da poseduješ ne smeš iziskivati.
Ljubav je veo između dva ljubavnika.

Svaki muškarac voli dve žene.Jedna je plod njegove mašte a druga
još nije rođena.

Kako će drugačije srce moje otpečaćeno biti osim ako slomljeno
ne bude?

Rob si onome koga voliš zato što ga voliš.
I rob si onoga koji te voli,jer te voli.

Često zajmimo od našeg sutra da bismo izmirili dugove prema
našem juče.

Možda čovek može počiniti samoubistvo u samoodbrani?

Čudno je to što sažaljevaš sporohodnog a ne sporoumnog,
kao i onog slepih očiju a ne slepog srca.

Svi smo mi zatočenici,samo su neki od nas u ćelijama sa prozorima
a neki bez njih.
Kada bismo ispovedali grehe svoje jedni drugima,morali bismo se
zaista smejati koliko smo neoriginalni.

Ne želim da slušam pobednika kako propoveda pobeđenom.

Jednom pričah potoku o moru,a potok mišljaše o meni da sam
obični maštoviti hvalisavac.A jednom pričah moru o potoku,
i more mišljaše o meni da nisam ništa do klevetnik koji voli da
omalovažava.

Kako je samo skučena vizija koja uzdiže marljivost mrava nad
pevanjem skakavca!

Najuzvišenija vrlina ovde mogla bi biti najmanja na drugome svetu.

Može biti da je sahrana kod ljudi svadbeno veselje međ anđelima.

Istini za volju,govorimo samima sebi,ali ponekad govorimo dovoljno
glasno da nas i drugi mogu čuti.

Najbliži srcu mome su kralj bez kraljevstva i siromašni čovek koji
ne zna kako da prosi.

Čoveka čine dvojica ljudi-jedan je budan po tami,a drugi po
svetlosti dana spava.
Velikodušnost je davati više no što možeš,a ponos je uzimati
manje nego što ti je potrebno.

Onaj koji najviše čezne najduže živi.

Um je često maska.Kada bi je mogao pokidati pronašao bi ili razdraženu
genijalnost ili veštinu kako žonglira.

Razuman mi pripisuje razumnost a glup glupost.Smatram da su obojica
u pravu.

Biramo zadovoljstva naša i tuge mnogo pre nego ih iskusimo.

Tuga ne predstavlja ništa drugo do zid između dva vrta.

Vera je oaza u srcu koju karavan razmišljanja nikada neće
dostići.

Ako tajne svoje vetru otkriješ,nemoj ga kriviti što ih otkriva
drveću.

Da sediš na oblaku ne bi video graničnu liniju koja odvaja jednu
zemlju od druge,ni kamen međaš što odvaja imanje od imanja.
Šteta što ne možeš sedeti na oblaku.
Kornjače mogu reći više o putevima no zečevi.

Čudno je da stvorenja bez kičme imaju najtvrđe ljušture.

Tek kada žongler ne uspe da uhvati lopticu počinje da mi
se sviđa.

Zavidljivac me hvali nesvesno.

Neka Bog nahrani prebogate!

Veliki čovek ima dva srca-jedno krvari a drugo podnosi.

Možeš zaboraviti onog sa kime si se smejao ali nikad onog
sa kime si suze prolivao.

Mora biti da postoji nešto strašno sveto u soli.Ona se nalazi
u suzama našim i u moru.
Odista je beda kada ispružim praznu ruku prema ljudima i ne
dobijem ništa.Ali,beznađe je kada ispružim punu ruku,a ne nađem
nikog da to primi.

Naše najsvetije suze nikada ne potraže oči naše.

Svaku misao koju zarobih izrazom moram osloboditi delima svojim.
Preuzeto sa ZZblog








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Pon 26 Jan - 20:32

Drži li rumenilo jutra

Drži li rumenilo jutra
srce noći
čvrsto na svojim grudima?
Brine li se more
o mrtvima u svojim dubinama?
Poput zore
uzdiže se moja duša,
neoklopljena i nevezana.
Poput neumornog mora
ponire moje srce
u moje dubine,
u potonule olupine
brodovlja i zemlje.
Ne lijepim se na ono
što se lijepi za moje pete.
Hranim se letom
u nedokučive visine.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   Sub 31 Jan - 10:58

HALIL DŽUBRAN - BROD U MAGLI

Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - cak duševna bolest?
Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepši, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruži tragom sunceve svetlosti, plovi morima, krece se mesecinom obasjanim no ima, raduje se pesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Život, celi život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrdjujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedn put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši deo života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom lišcu i medju njegovim cvetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih ociju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Ćutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rec;e:
"Secate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleca treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osecanja. Duh poseduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osecanja. Kako da vam to naslikam recima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje caše. Ali, oduvek sam znao da ce uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, išla tamo gde sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih išao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slušajuci zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga casa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nešto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuce: 'Vrati se odakle si došao. Sidji u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo vece, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, žene koju sam zavoleo, žene koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojcica, ciji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u talase koji se prevrcu, ne bih li, možda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoc, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vicuci: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoci? Kuda si otišla? Gde si bila? Dodji bliže, dodji meni i ne ostavljaj me više.'
Nije mi prišla, štaviše nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz nevidjenog bola i tuge. Rece tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomeša se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni vazduh noci.
Ušao sam u kabinu s necim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mešala s opalim cvetovima.
Brod je danonocno plovio izmedju dve pucine, ali ja nisam znao jesam li c;ovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvece ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sišao u gondolu, ladjar me je upitao:
-Kuda želite, gospodine?
Cim sam pomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plašt spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajališta. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsecala na san pesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predelima iz mašte. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Ladjar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruženu baštu.Rec;e: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Ladjar je s torbom na ledjima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošcenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao šta da radim.
Odmah mi pridje jedan sredovecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Ćutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne beše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste culi da je duždova cerka danas umrla?!'
Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se oseca covek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penušave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseca mladic koji se dve nedelje krece izmedju jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nadje pred vratima kuce u kojoj se krecu tužne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas ocekuje.'
Rec;e ovo i podje ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da udjem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svecama. U njoj su sedeli neki uglednici i sveštenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim ledjima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak nece spreciti da obavite ono zbog cega ste došli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lepim recima uz izraze saucesca;a zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih reci.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridružio sam se ostalima koji su cutke sedeli, gledajuci krišom njihova tužna lica, slušajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalocenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s recima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plac.' Postidele su me njegove reci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar deo onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'
Odmah zatim nesrecni starac je pozvonio srebrnim zvonom i udje sobar u brokatnoj odeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluži ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uredj;enu sobu s raskošnim nameštajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srusih na stolicu razmišljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome što se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pic;e i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluškujuci glasove ladjara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmedju vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju secanje i zaborav, kao što se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo poprište na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Išao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svetlom mnoštva sveca na obe strane, okruženim cvecem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova.
Video sam ženu prema kojoj sam osecao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno belo telo u beloj odeci i belom cvecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vecnosti.
Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku cašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju našeg nocnog *****. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od železa koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vecnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tudjine u tudjinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Halil Dzubran   

Nazad na vrh Ići dole
 
Halil Dzubran
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Halil Dzubran
» Halil Dzubran
» Kahlil Gibran
» Fenomen Zla u Filozofiji
» Halil Džubran "Glas Pjesnika"
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-