Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Indijanci

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pon 2 Apr - 20:48

IROQUOIS


Iroquois (Irokezi) - Labavi plemenski savez (liga plemena ili konfederacija) američkih Indijanaca iz Severoistočnih šuma Severne Amerike, većinom u području današnjeg New Yorka. U vreme osnivanja saveza neka ova plemena bila su ljudožderska (uglavnom Mohawk), što su njezini utemeljitelji Deganawida i Hiawatha ukinuli. Svojom ekspanzivnom politikom i borbenošću savladali su sve okolne susede, kako druga irokeška plemena, tako i razne grupe Algonquian-Indijanaca. Na sever njihovu kontrolu zaustavila su tek plemena borbenih Indijanaca Abenaki i Sokoki, na zapad su se širili sve do zemlje Ojibwa, i na jugu do zemlje Cherokee i Catawba Indijanaca. -Prema Lee Sultzmanu (1600.) ih je bilo oko 20,000, uključujući svih pet plemena. Mooney je njihov broj srezao na svega 5,000, što je svakako preterano malo. Potomci Irokeza danas žive po rezervatima u New Yorku, Ontariju, Wisconsinu i Oklahomi. Danas su poznati kao radnici na velikim visinama, radeći na sklapanju čeličnih konstrukcija oblakodera. 1990. godine ima ih oko 50,000.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tachnechdorus (Logan) 1725 - 1780

Ime

Irokezi sami sebe (kao konfederaciju) nazivaju Haudenosaunee, ili 'narod dugačke kuće' ("people of the long house."). Algonquin Indijanci nazivali su ih Irinakhoiw ili 'prave zmije' (verovatno čegrtuše). Francuzi kasnije na algonkinski naziv dodaju sufiks čois, što ispada Iroquois. Česti naziv kod anglofonskih naseljenika je Five Nations ili 'Pet naroda' , kasnije kada su 1722. Tuscarore pristupili savezu kao šesti narod nazivani su 'Six Nations'. Postojali su i drugi nazivi, pleme Ottawa nazivalo ih je Matchenawtowaig ili 'zle zmije' (eng. 'bad snakes'), Indijanci Ojibwe 'Nautowa' ili 'zmije', 'guje', (eng. 'adders'). Poznat je i Powhatan naziv Massawomeck.

Konfederacija Iroquois -Iroquois League

Savez Irokeza nastao je oko 1570 godine verovatno u kraju oko reke St. Lawrence. U ovom formativnom periodu oni su proterali celi niz plemena koja su kasnije stvorila saveza Hurona. Savez je prema predaji nastao govorom koji je započeo Dekanawida (ili Deganawida; po nekima bio je Huron) 'I am Dekanawidah and with the Five Nations' Confederate Lords I plant the Tree of Great Peace. ' Savez se kasnije posvetio ratovima protiv svojih suseda. U prvoj polovini sedamnaestog veka oterali su Conestoge s reke Susquehanna, njihovih bliskih rođaka. U daljnjim napadima (1648-50) porazili su (uz pomoć pušaka i boginja) plemena saveza Huron. Duvanski Narod (Tobacco Nation) zbrisali su 1649.; Neutralni Narod (Neutral Nation; 1650-51); Erie (1653-56). Kasnije su stradali i Indijanci Illinois i Delaware u prvoj polovini 18. veka. Poharali su i čitavu Virginiju. Na jugu su ih ipak zaustavili Cherokee i Catawba, te Ojibwe na zapadu. Irokezi su bili gorki neprijatelji Francuza, klasičnih saveznika i prijatelja kanadskih Hurona i Abenaka. Oni su bili saveznici Holanđana i kasnije Engleza. Od njih su dobijali vatreno oružje i artikle za trgovinu. U vreme Američke revolucije većina Irokeza bila je na engleskoj strani, no Amerikanci su dobili rat pa su morali otići u Ontarijo, gdje još mnogi žive. Mnogi Onondaga i Seneca ostali su na rezervatima u New Yorku, dok su Oneide kasnije preseljeni u Wisconsin.

Plemena

   Cayuga. "Goioguen-aga" (Locusts-coming-out-of-place people), držali su područje između Seneca na zapadu i središnjih Onondaga. U savezu označavani su imenom "those of the great pipe." '(čuvarima) Velike lule', to jest kalumeta ('calumet').
   Mohawk. - najistočniji, isprva zvani Ganienge-haga, danas sebe zovu Kanienkehaka, novija varijanta, značenje je 'Flint place people '. Oni su čuvari 'Istočnih vrata' ili "keepers of the eastern door."
   Oneida. "Oneniote-aga" , drugo pleme s istoka, odnosno zapadni susedi Mohawka (Standing stone people)
   Onondaga. Središnja grupa, selo Onondaga imalo je funkciju današnjeg glavnog grada. Oni su ranije nazivani Onondage-ga" (Mountain place people). Onondage su u konfederaciji nazivani kao 'čuvari vatre' "keepers of the fire" ili 'čuvari 'wampuma' "wampum keepers."
   Seneca, čuvari su 'Zapadnih vrata' "keepers of the western door." , "Tsonontowaga" ili "Tsonnontouan", ('Big mountain people'). Oni su bili zapadna predstraža Irokeza.

Lokacija

Irokezi su kontrolisali područje između Schoharie Creeka do rijeke Genesee, i od St. Lawrence do Susquehanne, današnje Sjedinjene Države i Kanada. Njihovo područje bilo je okruženo Algonquianskim plemenima kamo su često prodirali, vršili pljačkaške pohode, otimali žene, decu i druge ratne zarobljenike. Svojom ekspanzijom Irokezi su širili područje svoje dominacije ali su istovremeno adoptirali mnoge druge narode i gubili čistokrvnost.

Iroquois tomahawk pipe

Jezik

Jezik, odnosno jezici Irokeza pripadaju porodici Iroquoian, porodici koja je dobila ime po njima. Najveću srodnost postoji između jezika mohawk i oneida i cayuga i seneca. Ostali jezici porodice su huron, ili wyandot, susquehanna, erie, cherokee, tuscarora, meherrin, nottaway i dijalekti drugih manjih plemena.

Organizacijska struktura društva

Irokezi su bili labavi savez plemena, možda slično kao Asteci. Svako pleme odlučivalo je o samo o sebi. O stvarima koje su se ticale čitave zajednice odlučivali su 'sachemi' (sachem = poglavica) svih plemena. Svako pleme u Irokeza bilo je podijeljeno na klanove (prema Morganu, na rodove). Klanovi su kod svih Irokeza bili egzogamni, a nasleđe matrilinearno, boravište je bilo matrilokalno. Muž se nakon rođenja prvog deteta selio u ženin dom. Senece su imali 8 ovakvih klanova (to su bili vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, čaplja i jastreb); Indijanci Cayuga imali su klanove (vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, jegulja i jastreb); Onondaga (vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, jegulja i klupko); Indijanci Oneida i Mohawk (vuk medved i kornjača). Osim kod Oneida i Mohawka, svako pleme bilo je podeljeno i na dve fratrije, odnosno bratstva (neki kažu ženidbene klase). Kod Seneca svaka fratrija imala je četiri klana, kod Cayuga i Oneida bilo je po 5 klanova u jednoj fratriji i po 3 u drugoj. Ženidba unutar fratrije bila je zabranjena, to jest, bile su egzogamne. Fratrije ili bratstva bile su naravno rivali u raznim aktivnostima, sportskim igrama i drugom. Poglavice je svako pleme biralo za sebe. Svako pleme biralo je i poglavicu koji će ih zastupati u konfederaciji, o njemu su kasnije odlučivali poglavice koje su već izabrane na tom mestu. On je mogao biti, ali i nije morao biti i prihvaćen. Ako bi bio odbijen, dotično pleme slalo je drugog kandidata, i tako sve dok jedan ne bude prihvaćen. Bilo je uvek važno da bude pripadnik klana koji je određen za tu plemensku titulu. Poglavica automatski gubi svoje staro ime i dobija novo, ono mu je i titula i ime. Važno je napomenuti da su 'matrifokalni' Irokezi za poglavice prihvatali i žene. Ona je jako često primana na te položaje. Veoma srodni Tuscarora takođe su imali klanove slične Irokezima, medved, dabar, šljuka, jegulja, ali su imali dva vuka (žuti i sivi, u istoj fratriji), imali su i dve kornjače (veliku i malu), ali je klan jelena kod njih bio istrijebljen još u Morganovo vrijeme.

Svako pleme u savezu zastupano je od određenog broja poglavica. Mohawki su imali 9 poglavica, Oneida (9), Onondaga (14), Cayuga (10) i Seneca (8 ). Pridošli Tuscarore, nisu imali prava prisustvovati većima iako su bili primljeni u savez. Naziv svakog položaja istovremeno postaje i ime poglavice u toku vršenja njegove službe. Bilo je 50 'sachema' , ustvari biralo se samo 48 jer na mjestu Hiawathe i Deganawide nije biran niko, ponašalo se međutim, kao da tamo sede. Ovi sachemi pripadali su različitim klasama, i uvek su bili iz istog klana.

   Običaji

   Irokezi su šumski narod, kretali su se pešice šumom i uvek su bili u lovu ili ratu.

   Muškarac je često veoma dugo bio na takvim putovanjima. Popularne kokice ili 'pop corn' njihov je proizvod, Irokez ga je nosio sa sobom na svojim dugačkim putovanjima.

   Obrada polja i uzgoj kukuruza glavno je zanimanje žena, njen posao je i domaćinstvo, čuvanje dece, sakupljanje drva, nošenje vode i drugi poslovi. Irokeška polja zasađena kukuruzima, njihovom glavnom kulturom, bila su ogromna za ono vreme.

   Prema jednom izveštaju iz 1667. godine (prema Evi Lips), vojnici francuskog guvernera sedam su dana uništavala polja kukuruza samo četiri irokeška sela, prema Charlevoixu, bilo ga je oko 1,000,000 bušela.

   Za zaštitu svojih polja od ptica Irokezi su imali organizovanu zašititu. U poljima su podizali platforme s kojih su žene mogle plašiti i terati ptice. Scenu ovakvog čuvanja kukuruza ovekovječio je Eastman na svojoj slici.

   Pasulj, druga značajna kultura Irokeza sađen je uz kukuruz uz koji se mogao ovijati i rasti. Ovakav običaj danas uobičajen u Europi primili smo od Indijanaca.

   Sela su kod Irokeza bila opasana palisadama radi zaštite od napada drugih plemena, posebno njihovih krvnih neprijatelja Hurona.

   Kultura Irokeza je tipa Istočnih šuma. Muškarci su se bavili lovom na jelene i drugu manju divljač.

   Naziv naroda "narod dugačke kuće" nije slučajan. Oni su, za razliku od nekih drugih indijanskih plemena, stanovali u "dugim kućama", a ne u wigwamima ili u pueblima. Kuće u kojima su živeli, poznate kao 'long houses' , postale su im simbol kao što je to i 'irokeška frizura'. Ove kuće bile su kolektivne i svaka porodica imala je svoje mesto u takvoj kući.


   Sela su radili uz reku, ali na mestima gde je činila "zavoje", odnosno u užem "delu" kojeg su činili ti zavoji. Ali, pre svega, sela su bila na nekakvoj uzvisini, odnosno na malo višem položaju od okolnog zemljišta.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pon 2 Apr - 20:57

TWO STRIKE

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ovu, i još pregršt fotografija Indijanaca napravio je čovek koji se zvao Edward Sherrif Curtis. Između 1901-ve i 1930-te godine E. Curtis je fotografisao više od 80 plemena američkih Indijanaca. Napravio je 40 000 negativa, a zaslužio je da uđe u istoriju zbog toga što je ostavio neizbrisiv trag na kulturu starosedelaca Amerike. Kombinacijom talenta kojim je bio blagoslovljen i nizom srećnih okolnosti i povoljnih prilika Curtisu je pošlo za rukom da uradi ono što nijedan drugi čovek nije uradio, a kako stvari stoje, niti će On je umetnik koji ih je posmatrao izbliza, koji je posedovao kvalitete sa kojima je mogao da se uklopi u svako pleme i da bude deo divljine kojoj se divio. Znao je kako love, kako putuju, kako obavljaju svoja zaduženja u logoru, znao im je vračeve i čarobnjake, poglavice i ratnike, mladiće i devojke. On nije video samo njihovo snažno spoljašnje prisustvo, već je uspeo da uhvati bljesak, koji je retko kom belom čoveku pošao za rukom u tom njihovom čudnom spiritualnom i mentalnom svetu i životu.

Nijedna knjiga o istoriji starosedelaca Amerike ne može da prođe bez njegovih fotografija, a da ne pričamo o tome da dosta nas ne bi ni znalo kako je koji od njih izgledao. Jedna od njegovih poslednjih, najopasnijih i najiscrpljujućih ekspedicija ga je koštala i zdravlja, jer se kao gotovo šezdesetogodišnjak zaputio na Aljasku, mada je doživeo duboku starost.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pon 2 Apr - 21:05

Crveni oblak

[You must be registered and logged in to see this image.]

Crveni oblak je bio nepokolebljivi protivnik potčinjavanja belom čoveku. Održao je mnoge značajne i zapažene govore u kojima se zalagao za svoj stav. Jedan od njih ponovio mi je starac koji ga je čuo i zapamtio zahvaljujući poznatoj sposobnosti Indijanaca da izuzetno dobro upamte izgovorene reči.

"Prijatelji", rekao je Crveni Oblak, "velika je nesreća što smo belog čoveka dočekali sa dobrodošlicom. Prevareni smo. Sa sobom je doneo svetlucave stvari koje su godile našem oku; doneo je oružje daleko ubojitije od našeg i iznad svega, doneo je vatrenu vodu koja omogućava da se na trenutak zaborave starost, slabost i tuga. Ali, ukoliko želite da posedujete stvari koje je doneo beli čovek, moraćete da započnete potpuno drugačiji život i odreknete se mudrosti svojih očeva. Postavljaćete svoj sto i zaboravljati na gladne. Podizaćete kuće i puniti ostave a onda se osvrtati oko sebe i tražiti suseda od koga ćete moći da otmete sve što ima! Odricaćete se samo onoga što vam ne treba ili bolje rečeno, nećete se odvajati ni od čega što posedujete, ukoliko to ne zamenite za posed nekog drugog čoveka.
Sunarodnici moji, razmislite o svetlucavim drangulijama toga bogatog čoveka i o njegovom opakom piću koje muti razum! Da li će nas te stvari dovesti u iskušenje da se odreknemo svoga doma ili svojih lovišta i časnog učenja naših predaka? Da li ćemo sebi dozvoliti da budemo povlačeni tamo-amo kao stoka? Da li ćemo sebi dopustiti da postanemo krdo belog čoveka?

Sledeći upamćen govor Crveni Oblak je održao 1866. godine, neposredno pred napad na tvrđavu Fil Kerni. Napetost koju su izazivala jaka osećanja protiv osvajača dostigla je najvišu tačku. Na većanju kod Barutne reke, na kome je odlučivano o pružanju otpora do poslednjeg čoveka očiglednim namerama vlade, nije bilo podeljenog mišljenja. Crveni Oblak je bio sasvim svestan brojčane nadmoćnosti i bolje opremljenosti belog čoveka, ali je i pored toga doneo čvrstu odluku da se upusti u neravnopravnu borbu; smatrao je da je i neravnopravna borba bolja od potčinjavanja.

"Čujte Dakote!" uzviknuo je, "Kada nam je Veliki Otac iz Vašingtona poslao svog prvog vojnika (generala Harnija) da od nas traži prolaz kroz naša lovišta duž koga bi beli ljudi izgradili gvozdeni put do planina i zapadnog mora, rekao nam je da njegovi sunarodnici žele samo da prođu kroz našu teritoriju a ne da se zadrže među nama - da žele samo da dođu do krajnjeg zapada na kome će tražiti zlato. Naše stare poglavice bile su uverene da pokazuju znake prijateljstva i dobru volju kada su toj opasnoj zmiji dozvolile da se nastani mežu nama. Obećali su da će štititi putnike.
Pa ipak, još pre nego što se pepeo vatre koja je gorela na tom veću ohladio Veliki Otac je počeo da gradi tvrđave na našoj zemlji. Čuli ste zvuke sekira belih vojnika kod Malog Bora; njihovo prisustvo među nama predstavlja kršenje sporazuma i vređanje duhova naših predaka. Da li ćemo dozvoliti da njihovi sveti grobovi budu preorani da bi na njima bio posađen kukuruz? Dakote, ja sam za rat!"

Crveni oblak je u starosti gotovo sasvim oslepeo, a umro je 1909. u devedesetoj godini.
Njegov privatni život bio je uzoran. Jednoj ženi ostao je veran celog života a svojoj deci bio je dobar i potpuno posvećen otac. Gajio je velike ambicije za svoga sina jedinca, koji je među Indijancima bio poznat kao Džek Crveni Oblak i želeo da od njega stvori velikog ratnika. Na ratnu stazu ga je izveo kada je dečak imao samo petnaest godina jer u to vreme nije mogao da zna da će doba međuplemenskih ratova biti okončano.
Među poglavicama iz kasnijeg doba Crveni Oblak se isticao kao smiren i jednostavan čovek, neposredan u govoru i hrabar u borbi. U svojim najboljim godinama ovaj vatreni zaštitnik domovine posedovao je sve muževne kvalitete karakteristične za američke Indijance toga vremena.


Vojvodina kafe








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pon 2 Apr - 21:06

Smrt i pogrebni običaji

Stav Indijanca prema smrti - koju je smatrao proverom snage samog života - u potpunosti je bio u skladu sa njegovim karakterom i filozofijom. Prema njegovom dubokom uverenju smrt nije bila ništa strašno. Dočekivao ju je sasvim mirno i jedino težio da skonča časno jer je verovao da je to njegov poslednji poklon porodici i potomstvu. Samim tim žudeo je da umre u bici. Sa druge strane, smatrao je da je nečasno biti ubijen u svađi sa saplemenikom. Ako je čovek umirao u svom šatoru, bio je običaj da se njegov krevet iznese napolje da bi njegova duša mogla da napusti telo pod otvorenim nebom.
Ako se zanemari način na koji će umreti, najznačajnije mu je bilo da se oprosti od svojih najdražih, posebno ako je imao malu decu koju je morao da ostavi za sobom da trpe oskudicu. Ljubav koju je Indijanac osećao prema porodici bila je toliko jaka da je duboko žalio za svakim izgubljenim članom iako je bezgranično verovao u duhovnu vezu sa mrtvima.
Spoljašnji znaci žalosti za preminulim bili su daleko prirodniji i uverljiviji od primerene i dobro skrojene crnine karakteristične za civilizaciju belog čoveka. Raspuštali su kosu i sekli je u skladu sa stepenom srodstva sa čovekom koga su oplakivali. Dosledni ideji žrtvovanja lične lepote i ukrasa, odsecali su rese sa odeće i skidali nakit dok su ogrtače i ćebad ponekad skraćivali ili sekli na dva dela. Muškarci su bojili lica u crno a udovice i očajni roditelji preminulog imali su običaj da nanose povrede sami sebi sve dok im ruke i noge ne bi bile prekrivene krvlju. Pošto su se potpuno prepuštali bolu, nisu marili za ovozemaljska dobra i često se događalo da prvom prolazniku poklone svu svoju imovinu - uključujući i krevete na kojima su spavali i šatore u kojima su živeli. Za pokojnikom su naricali bez prestanka sve dok ne bi promukli ili ostali bez glasa. Ovaj melodični i zastrašujući zvuk od koga se cepa srce najviše je ličio na "naricanje" iz keltskih obreda.
U stara vremena Indijanci iz ravnica sahranjivali su svoje mrtve na drvenim skelama ili na platformama koje su postavljali visoko na drveće. Pošto nisu imali oruđa kojima bi mogli da kopaju primerene grobove, to je bio jedini način da tela preminulih zaštite od divljih životinja. Pokojnike su oblačili u najbolju odeću i zajedno sa nešto malo ličnih stvari i ukrasa uvijali u nekoliko ogrtača, a zatim i u pokrov od neštavljene kože. Kao znak posebnog poštovanja, telo mlade žene ili ratnika ponekad su sahranjivali u novom šatoru zajedno sa stvarima za svakodnevnu upotrebu. Pored ovakvog šatora ostavljali su i činiju sa hranom - ne zbog toga što su verovali da duša može da jede i pije ili koristi ono što je koristila u ovozemaljskom životu, već da bi joj ponudili skromne poklone i na taj način odali poslednju počast. Odmah posle sahrane Indijanci su rasturali logor i odlazili na neko drugo mesto da bi mrtvog čoveka ostavili u dostojanstvenoj tišini i samoći.
Indijanci nisu imali neki poseban pogrebni ritual koji su prihvatala i poštovala sva plemena iako su pogrebnu nosiljku uvek nosili odabrani mladi ljudi, a ukoliko je na njoj ležalo telo istaknutog čoveka i najhrabriji ratnici. Bilo je uobičajeno da se za poslednje boravište preminulog odabere uzvišenje koje dominira okolinom jer se sa takvog uzvišenja pružao veličanstven pogled. Ako je pokojnik poginuo u borbi, Indijanci su po veoma starom običaju prislanjali njegovo telo uz stenu ili drvo; prislanjali su ga u sedećem položaju i to tako da bude okrenuto neprijatelju da bi na taj način istakli neustrašivost svog saplemenika čak i u smrti.
Postoji dirljiv običaj koji je najverovatnije nastao da bi se sećanje na preminulog održalo živim i bliskim u ožalošćenom domaćinstvu. Pramen kose voljenog pokojnika uvijan je u neku lepu tkaninu za koju se pretpostavljalo da bi on ili ona voleli da je nose da su ostali u životu. Ovakav "duhovni zavežljaj", kako su ga Indijanci nazivali, kačen je o tronožno postolje koje je postavljano na određeno mesto u šatoru - ono koje je smatrano počasnim. U vreme obroka posuda sa hranom stavljana je ispod postolja, a neka osoba pokojnikovog pola i starosti morala je da bude pozvana posle toga da tu hranu pojede. Na godišnjicu pokojnikove smrti porodica je pozivala saplemenike i delila im odeću i druge poklone i tom prilikom pramen je sahranjivan uz odgovarajuće ceremonije.
Iako su Indijanci verovali u besmrtnost čovekove duše, nisu razmišljali o uslovima pod kojima ona najverovatnije živi u narednom životu. Ideja o "Večnim lovištima" je novijeg datuma i starosedeoci Amerike su je najverovatnije preuzeli od belog čoveka koji je gotovo sasvim sigurno njen tvorac. Primitivni Indijanac je bio sasvim zadovoljan da živi u uverenju da se duša koju je "Velika tajna" udahnula u čoveka vraća onome koji ju je stvorio. Pošto bi se oslobodila okova tela, duša se nalazi svugde; prožimala je celu prirodu, ali se i pored toga često zadrđžavala u blizini groba ili "duhovnog zavežljaja" da bi ostala u vezi sa svojim prijateljima čije je molitve mogla da čuje. Indijanci su smatrali da duša koja se odvojila od tela zaslužuje tako veliko poštovanje da čak ni ime pokojnika nisu izgovarali glasno.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Eddie Plenty Holes, Sioux
1899
Fotograf: Heyn Herman








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 18 Maj - 22:27

[You must be registered and logged in to see this image.]

Molitva američkog indjanca

O Veliki Spirituse, čiji se glas čuje u vetrovom dahu, a ovaj dah celome svetu život daje, SASLUŠAJ ME!

Evo me pred tobom, tvoj sam među tolikim tvojim sinovima... Mali sam i slabašan; potrebna mi je snaga i mudrost tvoja.

Dozvoli mi da hodam među lepim stvarima, i daj da se moje oči dive zalasku crveno-zlaćanog sunca...

Omogući da moje ruke poštuju sve što si ti stvorio i da moje uši tvoj glas čuju, neprestano.

Učini me mudrim, kako bi spoznao stvari, koje si ti mom narodu dao, učenje koje ti kriješ u svakom listu i u kamenu svakom...

Tražim ti snagu, ne zbog toga da nadjačam braću svoju, već da u borbi pobedim najvećeg neprijatelja svoga: sopstveno JA...

Učini da stalno budem spreman da prema tebi idem sa čistim rukama i pogledom pravim; tako, kad bude trebalo život da se gasi kao svetlost zalaska, moj Duh da spreman bude, k tebi da krene bez ikakvog stida.


Vopus








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Sre 1 Avg - 11:44

Pokahontas - "razigrana" princeza

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tokom svog kratkog života američka indijanska princeza Pokahontas postala je slavna u novoj koloniji Virdžiniji i u engleskom društvu.

Iako priča o njoj predstavlja u izvjesnoj mjeri mit, Pokahontas (oko 1595 - 1617) bila je stvarna ličnost koja je imala ključnu ulogu u životima prvih britanskih doseljenika u Sjevernoj Americi. Rodjenjem je postala indijanska princeza, kćerka Pouhatana, poglavice plemenskog saveza Pouhatan u Virdžiniji. Svi su je poznavali kao Pokahontas, odnosno "ona koja je razigrana" jer je odbijala da engleski doseljenici saznaju njeno pravo ime, u strahu da bi onda mogli da je ureknu. Britanci u novom naselju Džejmstaun, osnovanom 1606.godine, nejverovatnije ne bi preživjeli prvu zimu da im plemena Pouhatan nisu dali hranu i pokazala kako se gaji krompir i kukuruz. Međutim, Englezi su uzimali i ono što starosjedioci nisu htjeli da daju, pa je često dolazilo do žestokih sukoba.
Bivši vojnik, kapetan Džon Smit, bio je među onima koji su tjerali doseljenike da siju žitarice i da odustanu od potrage za zlatom.(Kasnije će se ispostaviti da je "virdžinijsko" zlato u stvari duvan.) Godine 1607, dok je istraživao koloniju, Smit je upao u ruke ratnicima plemena Pouhatan i bio bi ubijen da se za njega nije založila sama princeza Pokahontas. Ova mlada djevojka već se borila za mir između doseljenika i starosjedilačkog stanovništva: igrala se sa engleskom djecom i posredovala je između dva naroda. Smit je trebalo da bude pogubljen, ali je Pokahontas, koja je tada imala 12 ili 13 godina, stavila svoju glavu na njegovu, kako bi spriječila pogubljenje.To nije bio jedini put da mu je pritekla u pomoć, "Blagoslovena Pokahontas", zabilježio je Smit u svojoj Opštoj istoriji Virdžinije (1624), "velika kćer kralja Virdžinije, često je spašavala moj život". Smit je takođe dodao:"Bog ju je poslao da čuva ovu koloniju od smrti, gladi i totalne zbrke."
Kada je Smit otišao kući, Pokahontas se udala za indijanskog ratnika Kokuma. O njenom životu iz tog perioda postoji malo podataka, dok je Kokumova sudbina potpuno nepoznata. Engleski kapetan ser Semjuel Argol držao je Pokahontas kao "počasnog zarobljenika" kako bi spriječio ubistvo engleskih zarobljenika. Godine 1613. ona je bila pod zaštitom tadašnjeg guvernera Džejmstauna, ser Tomasa Dejla i krštena je engleskim imenom: Rebeka. Džon Rolf, prvi sekretar i bilježnik u Džejmstaunu, zaljubio se u Pokahontas i obezbjedio je ne samo guvernerovu dozvolu da se njome oženi već i blagoslov poglavice Pouhatana. Vjenčali su se aprila 1614.godine, što je doprinijelo uspostavljanju osmogodišnjeg mira za doseljenike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pokahontas je 1616.godine otišla u Englesku. Stanovnicima Londona ona mora da je izgledala kao egzotično stvorenje. S njom su postupali kao sa princezom i predstavili je na dvoru Džejmsa I. Zadivila je Engleze svojim finim manirima, što je promijenilo njihove ustaljene predrasude o američkim Indijancima. Ben Džonson je čak ubacio lik Pokahontas u jedan od svojih komada.
Slijedeće godine Pokahontas se sa svojim mužem pripremala za povratak u Virdžiniju, ali je umrla od boginja prije plovidbe. Sahranjena je u crkvi SvĐorđa, u Grejvsendu. Njihov sin Tomas kasnije se nastanio u Virdžiniji. Preko njega ona ima brojne potomke koji žive u toj američkoj državi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izvor: "Ilustrovana istorija sveta"








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Čet 13 Dec - 11:00

SLAVNE INDIJANSKE POGLAVICE

"Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku, belac će shvatiti da ne može da jede pare."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Starosedeoci Severne Amerike greškom su dobili ime Indijanci jer su Evropljani verovali da su stigli u Indiju. Da ironija bude veća, kolonizacija ne bi ni uspela da "divljaci" nisu pomogli doseljenicima da prebrode prvu zimu. Američke urođenike, kojih je bilo oko 10 miliona, belci su proglasili životinjama vodeći rasprave da li uopšte imaju dušu! Rat doseljenika i starosedelaca je trajao sve do kraja 19. veka, do kada su bili istrebljeni, pobeđeni ili utopljeni u novu američku naciju. Iako ih je danas manje od tri miliona, njihov duh je preživeo i dan-danas se prepričavaju pobede poslednjih ratnika koji su pokušali da sačuvaju način života svog naroda.


1. LUDI KONJ (1840-1877)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tri žene umesto odlikovanja


Najslavniji indijanski vojskovođa poglavica Oglala Lakote bio je strah i trepet među vojnicima američke vojske. Postao je pravi gerilac koji je navlačio bataljona u klance, često glumeći povredu ili beg koji bi osilio vojnike da pojure za njim. Još u mladosti se pokazao kao vešt ratnik. Dok je bio u lovu, savezničko selo je napao neprijatelj. Uspeo je da ga odbrani sa šakom ratnika zasluživši čak tri žene! Tada je još bio poznat kao Čaoha (U Divljini), ali njegova sposobnost vojskovođe stavila ga je na čelo ujedinjenih plemena, ispunivši predskazanje koje je sam prorekao u viziji još kao mladić. Američka vojska je pretrpela seriju gubitaka, svaki put dotučeni do nogu. Najpoznatija pobeda je bila nad generalom Kasterom.

2. DŽERONIMO (1829-1909)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lobanja umesto pehara

Poznat kao Gojale (Onaj Koji Zeva), najpoznatiji je poglavica plemena Apači. Više od 30 godina se uspešno borio protiv meksičke i američke vojske. Kad je meksička vlast ponudila pare za skalpove Apača, Džeronimo je otpočeo surove napade. Iako uhapšen 1886. i smešten u rezervat, doživeo je 80 godina. Čak je prešao na hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve. Preživljavao je prodajući razglednice i suvenire. Harlin Džeronimo, direktan potomak Džeronima, tužila je neslavnu organizaciju "Lobanja i kosti" da su ukrali lobanju i nekoliko kostiju iz Džeronimove iz grobnice. Priča se da je među članovima i Džordž Buš, a da im lobanja služi kao pehar. Vođe Apača su 2000. imale dogovor da povrate mošti velikog ratnika u razmenu za kompromitujuće fotografije ceremonija ovog tajnog društva. Na kraju su dobili lobanju indijanskog deteta!



3. BIK KOJI SEDI (1831-1890)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Završio u cirkusu

U detinjstvu se zvao Slonhe (Spori), da bi zaslužio drugo ime kao duhovni vođa i poglavica Sijuksa. U najslavnijoj bici indijanskih ratova kod Litl Big Horna pobedio je pukovnika Kastera. Ipak su ubrzo morali da pobegnu u Kanadu. Bik Koji Sedi vratio se nekoliko godina kasnije, dobivši pomilovanje od američke vlade. Ostatak života je proveo u cirkusu Bafalo Bila, gde je glumio sebe za šaku dolara i, kako se priča, psovao posetioce na svom jeziku. Ubijen je u rezervatu kada je vlada pokušala da ga uhapsi, verujući da je povezan s ustaničkim pokretom Ples duhova. Ipak je umro kao ratnik i ubio 12 vojnika pre nego što je poginuo. Dve nedelje kasnije američki vojnici su kod mesta Vunded Ni (Ranjeno Koleno) popalili čitava sela Sijuksa, pobivši i žene i decu. To je bio jedan od najokrutnijih pokolja u istoriji Amerike koji je konačno ugušio svaki otpor ratnika.

4. ONAJ KOJI KOCKA NA DVA ULOGA (1743-1807)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Divljak s fakultetom

Tajendenega (Onaj koji kocka na dva uloga) ili Džozef Brant, engleska varijanta imena koje je prihvatio, bio je najpoznatiji poglavica Mohoka i svog vremena. Prozvali su ga monstrumom zbog pokolja doseljenika na teritoriji koja je pripadala njegovom plemenu. Od 15. godine borio se u francusko-indijanskom ratu zaradivši srebrnu medalju za uslugu od Britanaca, koji su tada zastupali prava Indijanaca. Čak je završio fakultet u Dartmutu gde se oženio sa belkinjom. Diplomatski je koristio neslogu između Francuza i Britanaca da osigura koncesije za svoj narod. Želeo je da obezbedi miran i bezbolan prelazak iz jedne kulture u drugu. Nije doživeo da njegovim sunarodnicima bude zabranjeno da pričaju svoj jezik u školama gde su prisiljeni da postanu hrišćani.

5. TUPI NOŽ (1820-1879)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Celo pleme istrebljeno

Tupi Nož je ime koje je dobio kao mlad ratnik kad je uspeo nožem da ubije grizlija. Čejeni su poticali iz hladnih i suvih predela Montane i severne Dakote, a smestili su ih u rezervat u ravnici gde su vladali vlaga i vrelina. Našli su se u predelima u kojim su divlje životinje gotovo istrebljene. Malarija je desetkovala pleme, a vlada im je obezbeđivala samo kosti, i to nedovoljno. Jednog dana Tupi Nož je odlučio da se vrate u zavičaj, ali su ih usput opkolili vojnici i sproveli u tvrđavu Robinson. Muškarci su bačeni u zatvor, a žene su držane u logoru. Očajne Indijanke pozvale su muškarce da umru u borbi jer je pleme ionako umiralo. Doturile su im nešto pušaka i noževa. Borili su se dok im je nestalo municije, a onda su ustali i ponosno poginuli. Majke su čak podizale svoju decu u vazduh da bi bila ubijena. Tako su izginuli Čejeni.



6. MALA VRANA (1810-1863)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Skalp u muzeju

Poglavica Mala Vrana bio je poznat kao jedan od najboljih lovaca u svom plemenu. Veoma mlad je postao vođa plemena, ali je već imao veliko ratno iskustvo. Ipak, načinio je najveću grešku u životu kao diplomata (mada je imao samo 21 godinu), kad je potpisao sporazum o ustupanju teritorije belcima. Mala Vrana je već neko vreme optuživan za sve nesreće svog plemena i nadao se da će povratiti ugled i bar deo teritorije ukoliko ih bude lično predvodio u ratu protiv belaca. U to vreme vodio se građanski rat, pa je borba bila bespoštedna. Poginuo je u pokušaju da se ušunja u Sent Pol i sa gradonačelnikom Remsijem sklopi primirje. Telo poglavice, kome je navodno puška opalila sama, identifikovano je zahvaljujući dva puta polomljenoj ruci. Ta ruka i poglavičin skalp i danas se mogu videti u zbirci Istorijskog društva Minesote.

7. CRNI JASTREB (1767 - 1838)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kosti na izložbi

Ubio je čoveka pre svog 15. rođendana. Kada je napunio 18, već je predvodio više ratnih pohoda. Iako nije bio sin poglavice Sauk plemena, postao je vođa zahvaljujući sposobnosti da predvodi ratnike. Njegovo pleme je po zakonu imalo pravo na teritoriju u Ilinoisu, ali su belci nisu poštovali dogovor i nastavili su da naseljavaju njihovu zemlju s prećutnom podrškom države. Ubrzo je planuo rat. Abraham Linkoln se proslavio upravo hapšenjem Crnog Jastreba, ali tek posle ujedinjenog podviga milicije Ilinoisa , teritorijalne vojske i rečne mornarice. Posle njegove smrti, mošti su ukradene i postavljene na izložbi.


8. CRVENI OBLAK (1822-1909)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Krvav trag belog čoveka

Kao jedan od najuspešnijih indijanskih vojskovođa, Crveni Oblak je predvodio više od 2.000 Arapaho, Sijuks i Čejena. Rat koji je trajao dve godine završio se povlačenjem američke vojske sa Lakota teritorije (današnji Vajoming i Montana). Crveni Oblak ih je potukao da su vlasti molile za primirje uz obećanje da će se povući i da se nikada neće vratiti na njihovu teritoriju. Naravno, čim su se ratnici vratili u sela, dogovor je prekršen. Crveni Oblak je otišao da pregovara sa generalom Grantom, ali je morao da prihvati život u rezervatu. Ipak, do kraja života se borio za prava Indijanaca. Jednom je rekao: "Kada je beli čovek došao u moju zemlju, ostavio je iza sebe krvav trag."



9. KINTPUAŠ (1837-1873)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ubio američkog generala

Poglavica Modok plemena na teritoriji današnje Kalifornije i Oregona, Kintapuaš ili, kako je nazvan, Kapetan Džek, koristio je gerilsku taktiku! Kad su proterani sa svoje zemlje i smešteni u Klamat rezervat, Kapetan Džek je shvatio da se njegovom narodu loše piše i organizovao je vojni pohod da povrati zemlju svojih predaka. Kad se vojska pojavila 1872, Modok je predvodio napad i izašao iz bitke bez i jednog izgubljenog ratnika. Na dan potpisivanja mirnog sporazuma, belci su pokušali da ga prevare, međutim, Kintpuaša je poput revolveraša potegao pištolj i ustrelio generala Kanbija lično. U indijanskim ratovima ovo je bio jedini slučaj u kome je ubijen general američke vojske.



10. AHAJA (1710-1783)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sto Španaca za večna lovišta

Ahaja, poznat po nadimku Čuvar Krava, bio je jedan od najratobornijih vođa Indijanaca koji je svoju ratničku energiju usmerio na Špance koji su tada vladali Floridom, njegovom domovinom. Kao mladi poglavica Seminola naselio je Pejns preriju bogatu stokom, tako zaradivši nadimak. Još u detinjstvu je doživeo svirepost konkvistadora koja je rasplamsala njegovu mržnju. Toliko ih je prezirao, da je proglasio ubistvo 100 Španaca kao uslov za ulazak u večna lovišta. Na samrti je priznao da je ubio njih 86, moleći sinove da ubiju još 15 u njegovo ime i obezbede mu zagrobni život.

Vestionline.








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Enigma dana Čet 13 Dec - 11:37, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Čet 13 Dec - 11:27

Mudrosti starih Indijanaca

[You must be registered and logged in to see this image.]

Indijanci izazivaju poštovanje svojom mudrošću i posebnim odnosom prema životinjama i prirodi. Priče su im uvijek neobične, toliko različite od zapadnjačkih, i tko zna, možda će te njihova mudrost nadahnuti ili potaknuti na neko dobro djelo


O ŽIVOTU...

Sve stvari na svijetu imaju svoju svrhu, svaka bolest i biljka koja je liječi, i svaki čovjek sa svojim pozivom. Ovo je indijanska teorija postojanja.

Žalosni Golub, Salish (1888-1936)

Što je život? To je treptaj svisca u noći. To je dah bufala na zimskoj hladnoći. To je mala sjenka koja juri preko trave i nestaje u zalasku sunca.

Crno stopalo

Sve na svijetu je u paru. U našim mislima mi smo dvoje, dobri i zli. Svojim očima vidimo dvoje, ono što je lijepo, i ono što je ružno. Imamo desnu ruku koja udara i čini zlo, i lijevu koja je bliže srcu, punu dobrote. Jedna noga može nas voditi lošim putem, a druga dobrim. Dakle, sve na svijetu je u paru.

Eagle

Sve što Indijanac radi je u krugu, a to je zato što snaga svijeta uvijek djeluje u krugovima, i sve pokušava biti okruglo. Nebo je okruglo, čuo sam da je i Zemlja okrugla, a takve su i sve zvijezde. Vjetar, kad je najmoćniji, vitla. Ptice grade gnijezda u krugovima, jer njihova je vjera ista kao i naša. Čak i godišnja doba u svojoj izmjeni čine veliki krug i uvijek se ponovo vraćaju tamo gdje su bila. Čovjekov život je krug od djetinjstva do djetinjstva. I tako je u svemu u čemu se kreće snaga.

Crni Los, Oglala Sioux

O ZEMLJI...

Moramo zaštititi šume za našu djecu, unuke i djecu koja će se tek roditi. Moramo zaštititi šume za one koji ne mogu govoriti za sebe, za ptice, životinje, ribe i drveće.

Qwatsinas

Ako razgovaraš sa životinjama, i one će razgovarati s tobom, i poznavat ćete jedni druge. Ako ne razgovaraš s njima, nećeš ih poznavati. Ono što ne poznaješ, to te plaši. Kad se netko boji, on uništava.

Poglavica Dan George

U srcima svih nas postoji skrivena cesta kojom se rijetko putuje, a koja vodi do nepoznatog, tajnog mjesta. Stari su ljudi zaista voljeli Zemlju i na njoj su sjedili i počivali s osjećajem da su blizu majčinske snage. Svoje su šatore gradili na Zemlji, a svoje žrtvenike od Zemlje. Zemlja je umirivala, jačala, pročišćavala i liječila. Zbog toga stari Indijanac još uvijek sjedi na Zemlji, ne ustaje i ne odvaja se od njenih snaga koje život daju. Za njega sjediti ili ležati na Zemlji znači moći razmišljati dublje i osjećati snažnije. On može jasnije proniknuti u tajne života i doći u bliži odnos sa životom oko sebe.

Poglavica Medvjed Koji Stoji, Oglala Sioux

Veliki Duh je u svim stvarima, on je u zraku koji dišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani, i sve što stavimo u nju ona nam vraća.

Veliki Grom

Indijanci vide dva puta s kojima se suočava bijeli čovjek kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osjećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj Zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti predstavlja sporiji put kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže? Zemlja nije spržena na tim tragovima. Trava tamo još uvijek raste.




William Commanda, Kanada


Bijele ljude nikad nije bilo briga ni za zemlju, ni za jelena, ni za medvjeda. Kad mi Indijanci ubijamo zbog mesa, pojedemo sve. Kad vadimo korijenje, pravimo male rupe. Kad gradimo kuće, radimo male rupe. Mi istresamo s drveća žirove i češere. Mi ne siječemo živo drveće. Koristimo samo suho drvo. A bijelci razaraju tlo, sijeku drveće, ubijaju sve... Drvo kaže: 'Nemoj. Boli me. Nemoj me ozlijediti.' A oni ga sasijeku i razrežu. Zbog toga ih Duh zemlje mrzi.

Wintu

Ponašajte se dobro prema Zemlji, ona vam nije dana od vaših roditelja, nego je posuđena od vaše djece. Ne nasljeđujemo Zemlju od naših predaka, posuđujemo je od naše djece.

Stara indijanska poslovica

O DARIVANJU

Naše je vjerovanje da je ljubav prema posjedovanju slabost koju treba nadvladati. Ona privlači materijalni dio, a ako joj se dozvoli, s vremenom će poremetiti čovjekovu duhovnu ravnotežu. Zbog toga djeca zarana moraju naučiti ljepotu darivanja. Treba ih učiti da daju ono što najviše vole kako bi mogla osjetiti radost davanja.

Ohiyesa, Wahpeton Santee Sioux

Jednom sam bio u Victoriji i vidio sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da bijeli ljudi tu stavljaju svoj novac na čuvanje i da vremenom dobivaju korist. Mi Indijanci nemamo takve banke, ali kada imamo mnogo novca ili pokrivača, mi ih dajemo drugim Indijancima, i s vremenom to im donosi korist i naša srca se osjećaju dobro. Naš način davanja je naša banka.

Poglavica Maquinna, Nootka

MUDRA PRIČA ZA KRAJ:

Nekada davno je stari Cherokee svome unuku ispričao jednu životnu istinu:
'U nutrini svakog čovjeka se vodi bitka, kao borba između dva vuka, u nutrini svakoga od nas. Jedan vuk predstavlja zlo: predstavlja bijes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivnju, grijeh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam... Drugi vuk predstavlja dobro: predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrohotnost, srdačnost, darežljivost, istinu, suosjećanje i vjeru.

Mali Indijanac se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vrijedno usmjeri u dubinu djedovih riječi te ga zapita: 'Koji vuk na kraju pobijedi?'

Stari Cherokee odgovori sa smiješkom na svojem starom licu: 'Pobjeđuje uvijek onaj kojega.

(Teen)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Čet 13 Dec - 11:49

Priprema ratnika

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da bi bio primljen među ratnike, mladić mora četiri puta da krene u ratni pohod uz ratnike svog plemena.
Prvi put dobija samo malo hrane. To mora da prihvati bez gunđanja. Ni na jednom od ovih putovanja nije mu dozvoljeno da bira hranu kao što to mogu drugi ratnici, već mora da jede hranu koja mu je propisana.
Na svakom od ovih pohoda on je u ulozi sluge, stara se za konje, kuva i slično. On sam zna šta treba da se uradi, ne čeka da mu neko to kaže. Nije mu dozvoljeno da govori sa drugim ratnicima osim da odgovara na pitanja ili kada mu je tako rečeno.
Tokom četiri rata, on mora da nauči sveta imena svih stvari koje se koriste u ratu, jer se, kada pleme krene ratnom stazom, obična imena ne koriste za stvari koje se na bilo koji način odnose na rat. Rat je isuviše ozbiljna stvar za to.
Ukoliko su posle ova četiri pohoda ratnici uvereni da je mladić vredan, da je odmeren u svakom pogledu, da je u borbi ispoljio hrabrost, da je bez vajkanja podneo sve teškoće i da nije pokazao nimalo kukavičluka ili bilo kakve slabosti, on glasanjem može da bude primljen u veće ratnika; ali ako neki ratnik na njega ima bilo kakvih primedbi, on se podvrgava daljim probama. Ako ih hrabro izdrži, njegovo ime ponovo može da bude predloženo. Kada pouzdano dokaže da može da podnosi teškoće bez vajkanja i da ne zna za strah, prima se u veće ratnika u najnižem rangu. Posle toga nema formalnih ispita ili unapređenja, ali on zajedničkom odlukom zauzima mesto na bojnom polju, i ako časno obavi zadatak, može da ostane na tom položaju, a od njega može da se traži da pređe na viši položaj, ili on to može sam da ponudi, ali nijedan ratnik ne bi predložio da pređe na viši položaj osim ako vođe plemena nisu uverene da je njegovo držanje na tom položaju vredno hvale.
Od ove tačke naviše, jedini izbor koji veće formalno vrši je izbor poglavice.
Starcima nije dozvoljeno da predvode ratnike u bitkama, ali se njihov savet uvek poštuje. Fizička snaga se gubi sa starošću, a to je kobno za aktivno vođstvo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Čet 13 Dec - 11:55

Plesovi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svi plesovi se smatraju religioznim ceremonijama i njih vode poglavica i vrač. Oni mogu biti društvene ili vojne prirode, ali nikad bez izvesnih verskih karakteristika.

Ples zahvalnosti

Svakog leta brali smo plod juke, mrvili ga i mleli i oblikovali ga kao kolač; pleme se tada okupljalo da bi se gostilo, pevalo i veličalo Usena. Svi su izgovarali molitve zahvalnosti. Kada ples počne, poglavice su nosile te kolače i rečima hvale dopunjavali uobičajene tonove muzike.

Ratni ples

Kada ratno veće donese odluku i počne da se priprema za ratnu stazu, počinje ples. Ovaj ples se sastoji od uobičajene pesme koju pevaju ratnici praćene udaranjem u esadedene, ali je igranje živje a usklici i ratni poklicči često skoro nadjačaju muziku. U ovom plesu učestvuju samo ratnici.

Skalpni ples

Kada se ratnici vrate iz borbe, priređuje se druga vrsta ratnog plesa. Ratnici koji su doneli skalpove iz bitke pokazuju ih plemenu; kada ples počne, ovi skalpovi se stavljaju na koplja ili motke i u toku plesa se nose oko logorskih vatri. Ovaj ples ima nešto više svečanog duha od ratnog plesa. I ovde ima ratnih usklika i pokliča, koji su često praćeni pucanjem iz oružja, ali je sve uvek uzvišenije nego u ratnom plesu. Kada se sklpni ples završi, skalpovi se bacaju. Apači ih nikada ne čuvaju jer se smatraju nečistim.

Društveni ples

Početkom septembra 1905. godine, objavio sam Apačima da moja ćerka Eva, koja se zadevojčila, treba da odbaci dečje stvari i preuzme svoj položaj mlade žene. Trebalo je da bude predstavljena na plemenskom plesu, i tada, ili od tada, ratnici imaju pravo da traže njenu ruku. Svi Apači, kao i mnogi Komanči i Kiove, pozvani su da se prve noći punog meseca u septembru okupe na velikom plesu na poljani na južnoj obali Medisin Krika, u blizini sela u kome se nalazio Naiče, bivši poglavica Čokonen Apača. Trebalo je da svečanosti traju dva dana i dve noći. Tokom priprema nije propušteno ništa što bi moglo doprineti zadovoljstvu gostiju ili savršenstvu verskog obreda.
Da bi zemlja bila pripremljena za ples, trava je pokošena sa velike površine kružnog oblika.
Pesmu je poveo poglavica Naiče a ja sam uz pomoć naših vračeva vodio igru.
Prvo je Eva istupila i odigrala krug oko logorske vatre; a tada je, praćena jednom drugom devojkom, ponovo istupila i odigrala dva kruga oko logorske vatre; pa je sledeći put sa tri devojke odigrala četiri kruga oko vatre; ovaj obred trajao je oko sat vremena. Tada su nastupili vračevi koji su se skinuli do pojasa; tela su im bila čudesno ukrašena; posle njih pojavili su se plesači-lakrdijaši koji su silno zabavljali publiku.
Onda su se članovi plemena uhvatili za ruke i dugo igrali u krugu oko logorske vatre. Svi prijatelji plemena pozvani su da uzmu učešća u ovom plesu; kada se on završio, mnogi stariji ljudi su se povukli i tada je počeo „ljubavni ples“.
Ratnici su stajali u sredini kruga, a žene, dve po dve, igrale su naspram njih i određivale ratnike koji će igrati sa njima. Igralo se unapred i unazad po liniji od sredine do spoljne ivice kruga. Ratnici su stajali licem u lice sa po dve devojke, i kada su one igrale unapred ka sredini oni su išli unazad; zatim su igrale unazad prema spoljnoj ivici, a oni su ih pratili. To je trajalo dva ili tri sata, a onda se muzika promenila. Ratnici su se odmah ponovo okupili u sredini kruga, i ovoga puta svaka dama je birala ratnika za partnera. Ples je bio isti kao i prethodni, samo je sada igralo po dvoje, a ne troje. Tokom ovog plesa, koji je trajao do jutra, ratnik, ako je žena sa kojom igra bila devojka, mogao je da je zaprosi i ako se ona složi, posetio bi njenog oca ubrzo posle plesa i sklopio bi pogodbu za nju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U prilikama poput ove, kada se ples završi, svaki ratnik daje poklon dami koja ga je odabrala za partnera i igrala sa njim. Ukoliko je ona zadovoljna poklonom, on se oprosti od nje, ali ako nije, pitanje se pokreće pred nekim ko je za to nadlležan (vrač ili poglavica) koji određuje odgovarajući poklon.
Za udate žene vrednost poklona treba da bude dva do tri dolara; poklon za devojku treba da vredi najmanje pet dolara. Međutim, devojke često dobijaju veoma vredne poklone.
Za vreme „ljubavnog plesa“, vrač je prisutan među igračima da bi terao zle duhove.
Možda više nikada neću imati priliku da okupim naš narod na plesu, ali ovi društveni plesovi na mesečini bili su u prošlosti veliki izvor naše radosti i verujem da neće biti zaboravljeni, ili se bar tako nadam.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Diktirao Geronimo (1829-1909) tokom 1905. i 1906. godine, tada ratni zarobljenik u Fort Silu








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Kayser Soze

  

avatar

Muški
Poruka : 13290

Lokacija : Tamo gde Dunav ljubi nebo

Učlanjen : 01.10.2012

Raspoloženje : Priđi da ti šapnem ...


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Čet 13 Dec - 12:00

Pobjeda koja je ih je odvela u uništenje

Na kraju bitke, ne računajući civile i izviđače broj mrtvih je bio ogroman: pukovnik Kaster i njegovih 197 konjanika - svi mrtvi, konjica majora Rinoa od 134 vojnika - 36 mrtvih i 26 ranjenih, konjica kapetana Bentina koja je brojila 125 ljudi - 11 mrtvih i 29 ranjenih. Iako ova bitka predstavlja najveći poraz američke vojske protiv Indijanaca iz Velike ravnice ujedno označava i početak kraja samih Indijanaca jer se raspoloženje u Vašingtonu znatno promijenilo. Nova misija je glasila: uništenje Indijanaca i osveta za poginule u bici kod Litl Big Horna


Čejeni, pleme koje spada u jezičku grupu Algonkian Indijanaca, čije ime znači: crveni govornik ili ljudi koji govore drugačijim jezikom, živjeli su i lovili na brdima i prerijama pored Crvene rijeke i Misurija. U XVII vijeku, nakon što su savladali vještinu jahanja konja, pomalo inertni Čejeni postali su eksperti za lov na bizone. Pleme se obično selilo prateći tragove bizona. Poput drugih Indijanaca iz Velike ravnice, i život Čejena je zavisio od bizona, koji su im bili osnovna hrana, od kože su pravili odjeću, alat, nakit. Srce bizona, mozak, jetru i bubrege, pojeli, bi prijesne odmah po završetku lova. Na taj način Čejeni su proslavljali uspješan lov.
Prema jednoj od legendi ovog plemena, nekada davno bizoni su jeli ljude. Tada je dogovorena trka između ljudi i životinja. Ako bizoni pobijede, nastavili bi da se hrane ljudima, u suprotnom bizoni bi postali hrana. Svraka i orao bili su tada na strani ljudi i pobijedili su u toj trci. Nakon toga bizoni su postali hrana i kroz vjekove se sakrivali od ljudi. Takođe, bizoni su rekli svojim mladima da, kao određenu proviziju, sa sobom ponesu dio ljudskog mesa koji će nositi ispred grudi. Prema toj legendi Čejeni, kada bi ulovili bizona, nisu jeli dio ispod vrata bizona, jer su vjerovali da je taj dio napravljen od ljudskog mesa.

Mitovi i legende: Mit o nastanku Čejena jednako je zanimljiv, prije svega zbog toga što podsjeća na hrišćanski Stari zavjet i način na koji je prema hrišćanstvu Bog stvorio Adama i Evu. Prema čejenskom mitu, vrhovni bog Hemavehio stvorio je muškarca od svog desnog rebra, a ženu od lijevog. Ženu je poslao na sjever da kontroliše Hoimaha, koji je imao kontrolu nad olujama, snijegom i hladnoćom a bio je odgovoran i za bolest i smrt. Hemavehio je muškarca poslao na jug da kontroliše vrućinu i gromove. Dva puta godišnje odvija se borba između ta dva pola za prevlast na zemlji, usljed čega nastaju godišnja doba.
Čejeni su, vjerovatno, kulturno najbogatije nomadsko pleme i to zahvaljujući tome što su prije nego što su počeli da koriste konje dugo vremena bili stacionirani na jednom mjestu. Pored navedenih legendi imaju na stotine legendi i priča koje se prenose sa generacije na generaciju. Ništa u tim legendama ne govori o njihovoj migraciji na tlo sjevernoameričkog kontinenta. Prema jednom od vjerovanja prvi Čejeni živjeli su ispod zemlje a na površinu ih je poveo jedan član plemena koji je istražujući podzemlje pratio mali zrak svjetlosti.
Interesantno je i to da su, iako nomadsko pleme, i dalje uzgajali pojedine vrste povrća oko svojih privremenih domova.
Prvi put su se na istorijskoj mapi pojavili 1673. godine, ali prvi evidentirani susret s njima desio se u februaru 1673. godine kada su posjetili Fort Krevekur u Ilinoisu, koji je tada još bio u izgradnji.
Kada se čuvena ekspedicija koju su predvodili Luis i Klark susrela sa Čejenima 1804. godine, zapisali su da je riječ o dobro organizovanom plemenu na socijalnom nivou te da su izuzetno bogati "psima i konjima".
Ta ekspedicija procijenila je da je riječ o plemenu koje broji 300 do 400 ratnika, međutim, Luis i Klark se nisu susreli sa cijelim plemenom koje je brojalo između 1.400 i 1.600 ljudi.
Ti Indijanci su bili dobro organizovani i na sociopolitičkom nivou: unutar plemena muškarci su bili podijeljeni u ratničke kaste, zavisno od starosti. Čejeni su tim ratničkim kastama davali imena: grmljavina, vučji vojnici, lisičji vojnici i bikovi vojnici, a kada nisu aktivno učestvovali u borbama, red su održavali ratnici sa najvišim činovima. Učestvovali su u tradicionalnoj ceremoniji "Ples sunca", koji je bio veoma važan događaj za sva indijanska plemena koja su naseljavala Velike ravnice. Drugi važan događaj je ceremonija obnavljanja strijele, tokom koje su četiri svete strijele stavljane u sredinu kruga. Na toj ceremoniji pleme se molilo bogovima za dobru sreću u lovu i borbama koje će uslijediti.
Jedna od najvažnijih kasti unutar plemena Čejena jesu "ljudi psi": ratnici ujedinjeni u društvo koje je s vremenom toliko ojačalo da je kontrolisalo cjelokupnu naciju Čejena. "Ljudi psi" su služili kao svojevrsne mirovne snage tokom mnogih sukoba, braneći pleme od napadača. Kad god bi bitka pošla u krivom smjeru za Čejene, oni koji su bili izabrani da nose konopce od pseće kože - "ljudi psi", kretali su u gotovo samoubilački napad da bi sačuvali logor ili pak pomogli ostalim ratnicima da se povuku. Od njih se očekivalo da poginu a ne da se povlače.
Ta kasta s vremenom je toliko narasla da je postala grupa za sebe, naseljavajući plato Nebraske. "Ljudi psi" zarobili su mnogo neprijatelja koji su im služili kao robovi. I "ljudi psi" su takođe izvodili mnogo ritualnih ceremonija i plesova. Vjeruje se da su upravo oni autori skoro 600 pjesama i legendi.
Moglo bi se reći da su Čejeni prvi koji su pribjegavali diplomatiji u pregovorima ili trgovini sa susjednim plemenima. Kada su postali moćno i ekonomski jako pleme, pojavilo se rivalstvo unutar njih među istaknutijim članovima, što je dovelo do cijepanja plemena na dva dijela: Sjeverne i Južne Čejene.

Ratovi Sijuksa: Čejeni nisu bili osvajačko pleme poput Komanči ili Sijuksa, ali su ipak bili dovoljno dobro organizovani da se uspješno odbrane od napadača. Tokom godina, rivalitet i neslaganja između njih i drugih plemena, naročito Ponija, nerijetko bi eskaliralo u pravi rat. Čejeni bi tada, pomoću prijateljskih plemena: Kijova, Arapaho Indijanaca i Vrana, zajedno započeli borbu.
Rat između Čejena i Ponija iz 1853. godine završio je tragično jer bez obzira na to kako dobro su se Čejeni i njihovi saveznici borili, nikako nisu mogli da poraze Ponije, koji su doveli svoje saveznike, Potovatomi Indijance naoružane vatrenim oružjem. Čejeni su se povukli uz mnoge žrtve, međutim, godinu dana kasnije, u iznenadnom napadu ubili su onoliko Ponija koliko su izgubili ratnika u prvoj bici.
Iako je većina sukoba u kojima su učestvovali Čejeni bila protiv drugih plemena, uskoro će bijelci postati ti koji će predstavljati najveću prijetnju ovom plemenu jer ih je sve više i više naseljavalo teritoriju Čejena. Tokom "zlatne groznice" 1848. godine bijelci su prekršili dogovor sa Indijancima preuzevši sve više i više njihove teritorije i gurajući plemena u sve nepristupačnija mjesta, bez gotovo ikakvih uslova za normalan život. Čejeni i Arapahosi, 1862. godine, uvidjevši da sve više i više bijelaca odlazi u borbu jer je tada trajao Američki građanski rat, odlučili su da je vrijeme za naplatu dugova. Izveli su serije napada, tačnije pljački na doseljenička naselja i vozove. Sve to je samo doprinijelo eskalaciji nasilja koje je u istoriji poznato kao "Ratovi Sijuksa". U borbama koje su trajale decenijama, Sijuksi, Arapahosi, Čejeni i ostala indijanska plemena iz Velike ravnice borila su se protiv bijelih doseljenika.
Jedan od najtragičnijih događaja u istoriji Čejena je masakr kod Send Krika 1864. godine. Dok su se u drugim dijelovima zemlje odvijali pregovori između Čejena i bijelaca, pukovnik Džon M. Šivington predvodeći grupu od 700 dobrovoljaca napalo je selo Čejena i Arapahosa u Send Kriku, na jugoistoku Kolorada, ubivši skoro dvije stotine muškaraca, žena i djece. Dvije trećine ubijenih bili su upravo žene i djeca.
Vjerujući u sporazum koji su postigli dva mjeseca ranije u Fort Veldu sa majorom Edvardom V. Vinkupom, Čejeni su se povukli u Send Krik rezervat. Iako je poglavica, Crni Kotao, podigao dvije zastave i američku i bijelu, to nije pokolebalo pukovnika Šivingtona da ujaše u selo. Da stvar bude još gora, pojedini vojnici se nisu zadovoljili samo ubijanjem, već su naknadno uzeli skalpove i ostale morbidne trofeje sa ubijenih Indijanaca.
Masakr kod Send Krika predstavlja tamnu mrlju u istoriji Amerike jer je pokolj izazvan pohlepom za još više zemlje gdje bi se smjestili doseljenici iz Evrope. Pukovnik Šivington, nazvan još i mesar iz Send Krika, nikada nije kažnjen za ono što je uradio. Nešto kasnije bio je prisiljen da da otkaz iz sastava Kolorado milicije. Prije tog povlačenja Šivington je nastavio da progoni Čejene gdje god se oni nalazili. Ubio je devet njihovih poglavica ali nije bio jedini njihov neprijatelj: pukovnik Džordž A. Kaster takođe je napadao njihova naselja 1868. godine, kada je i ubijen Crni Kotao. Njegovo pleme bilo je primorano da se povuče ali je i Kasterova Sedma konjica pretrpjela značajne gubitke kada su se ratnici vratili da brane selo.
I Južni i Sjeverni Čejeni preseljeni su u Oklahomu, područje gdje je ostalo veoma malo životinja koje bi se mogle loviti a zemlja je bila neplodna za uzgajanje bilo kakvih usjeva. Vlada je obećala Čejenima redovno snabdijevanje namirnicama, ali kao i mnoga druga obećanja, ni to nije održano. Tupi Nož, takođe poznat i pod imenom poglavica Jutarnja Zvijezda, lider Sjevernih Čejena i nekoliko njegovih ljudi napustilo je rezervat i otišlo u lov u planine. Ubrzo su ubijeni.

Bitka kod Litl Big Horna: Južni Čejeni, koji su uspijevali da održe kakav-takav mir sa bijelcima, pridružili su se ostalim ratnicima u borbi protiv bijelaca 1874. godine.
Nešto kasnije Sjeverni Čejeni udružili su se i učestvovali u borbi, koja će ujedno biti i posljednja bitka pukovnika Kastera - vjerovatno najpoznatija bitka iz američko-indijanskog rata, bitka kod Litl Big Horna 1876. godine.
Bitka se odigrala 25. juna 1876. a istoričari i vojni analitičari se slažu da je pukovnik Kaster napravio veliku grešku, ne poslušavši naređenje nadređenog oficira generala Alfreda Terija i podijelivši svoju Sedmu konjicu, koja je brojala 650 ljudi na tri dijela. Ujedno je ignorisao i izvještaje svojih izviđača koji su govorili da su Indijanci brojniji nego što se pretpostavljalo. Tog dana na obalama rijeke Litl Big Horn nalazilo se više Indijanaca iz šest plemena nego ikada prije ili poslije toga: Čejeni, Sans Arksi, Minikonhou Sijuksi, Oglala Sijuksi, Crna Stopala i Hunkpapa Sijuksi. Prema procjenama tu je kampovalo između 10 i 15 hiljada Indijanaca sa preko 2.500 ratnika.
Kapetan Bentin sa svojom konjičkom jedinicom poslan je na zapad da zavara Indijance, major Rino je trebalo da pređe rijeku i napadne južni dio logora a pukovnik Kaster je prvobitno trebalo da bude podrška Rinou, ali je odlučio da sa svojom konjicom napadne sredinu logora.
Major Rino nije uspio da napadne selo uopšte jer su Indijanci njemu spremali klopku, stoga je odmah naredio povlačenje u defanzivnu formaciju umjesto u ofanzivnu što je pukovnik Kaster tražio od njega. Rino je i prije početka bitke izgubio trećinu svojih vojnika i tek kasnije je uspio da se pregrupiše. Kapetan Bentin shvativši konačno da su Indijanci napravili budalu od njega vratio se i pronašao Rina i njegove vojnike u očajnom stanju. Nakon što su se pribrali shvatili su da je Rinov pokušaj propao jer mu Kaster nije pružio podršku. Odlučili su da se povuku i sačekaju noć.
Niko sa sigurnošću ne zna šta se desilo sa Kasterom i njegovom konjicom. Šest kilometara od Rinovog položaja pukovnik Kaster je natjerao svoje ljude da pređu rijeku gdje je bila najšira i tu napadnu selo. Indijanci su počeli napadati sa svih strana. Kaster nije pošteno ni došao do rijeke a već je bio primoran na povlačenje. Poglavica Sijuksa Ranjivo Mjesto napao je i pregazio odstupnicu dok je Ludi Konj napao prednji dio Kasterove konjice i samog Kastera. Na kraju, 197 njegovih vojnika, uključujući i njega poginulo je u bici koja je trajala manje od 20 minuta.
Narednog dana kapetan Bentin i major Rino ponovo su bili pod udarom Indijanaca. Oko podneva napadi su prestali i Indijanci su odjednom netragom nestali. General Teri i njegova konjica pronašli su 27. juna, pukovnika Kastera i njegove ljude na uzvišenju nedaleko od rijeke. Jedini preživjeli bio je konj Kasterovog potčinjenog, kapetana Koea, pod imenom Komanči.
Na kraju bitke, ne računajući civile i izviđače broj mrtvih bio je ogroman: pukovnik Kaster i njegovih 197 konjanika - svi mrtvi, konjica majora Rinoa od 134 vojnika - 36 mrtvih i 26 ranjenih, konjica kapetana Bentina koja je brojila 125 ljudi - 11 mrtvih i 29 ranjenih. Broj mrtvih Indijanaca nikada nije ustanovljen jer su oni svoje mrtve i ranjene odnijeli prije napuštanja logora.
Iako ova bitka predstavlja najveći poraz američke vojske protiv Indijanaca iz Velike ravnice ujedno označava i početak kraja samih Indijanaca jer se raspoloženje u Vašingtonu znatno promijenilo. Nova misija je glasila: uništenje Indijanaca i osveta za poginule u bici kod Litl Big Horna. Već nekoliko mjeseci kasnije, vojska je ponovo napala, ovaj put potpuno porazivši Indijance.
Polako, tokom godina praćenih mnogim bitkama, populacija Čejena je desetkovana. Mnogi su umrli od bolesti i gladi, dok su drugi poginuli u borbama. Preostali Čejeni, nedovoljno snažni i malobrojni za nastavak ratovanja, polako su se asimilirali u bjelačko društvo prihvativši čak i hrišćansku vjeru.
Neki od Južnih Čejena koji su odbijali da se odsele sa svoje zemlje konstantno su se borili da bi ih na kraju američka Vlada ipak "pomilovala" ali to se desilo tek kada je Amerika bila duboko u XX vijeku.
Danas je populacija Čejena, izrasla iz svega oko stotinu preživjelih, u pleme koje broji skoro 500 ljudi koji posjeduju dva rezervata. Južni Čejeni i Arapahosi trenutno žive u Oklahomi, dok Sjeverni Čejeni žive u rezervatu u jugoistočnoj Montani.
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 14 Dec - 11:57

Totemi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stanley Park, Vancouver, Kanada

Totem riječ indijanskog je podrijetla, nastala od Chippewskog ototeman (kod Cree Indijanaca ototema) u bukvalnom značenju 'rodbina po maternici' (eng. uterine kin), često puta iskrivljeno prevađano kao 'njegovi rođaci', i slično, a označava klanski odnos među ljudima, rodovsku i krvnu srodnost. Ona označava i simbol kultne naravi, prije svega životinjske, koji su većinom skupno vezani i prema svojim štovateljima stoje u funkcionalnom odnosu.

Totemizam

Totemizam (nastalo od totem) je skup vjerovanja vezanih uz totem, koja se po najistaknutijem teoretičaru totemizma, W. H. R. Riversu, sastoje od društvenog, psihološkog i obrednog elementa vjerovanja i poštovanja totema. E. B. Tyler se protivi pridavanju tako velike važnosti totemizma, držeći ga nusproizvodom teorije prava, proisteklom iz širokog konteksta primitivne religije. Rivers smatra da je totemizam vezivanje nekog društva (društveni element) uz neku životinju, biljku ili neživu materiju, to društvo je u pravilu neka egzogamna grupa ili klan. Psihološki element, nadalje, predstavlja vjerovanje u rodbinsku vezu iz koje je potekao takav klan, i na koncu obredni element se izražava kroz poštovanje ukazano životinji, biljci ili predmetu. Ovoj se Riversovoj definiciji suprotstavljaju neki suvremeni etnolozi. Sigurno je pak da se totemska biljka ili životinja ne smiju koristiti za hranu, niti pripadnici totema nekog predmeta smiju da se koriste tim predmetom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Wikipedija)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 14 Dec - 18:55

Legenda sjeverno-američkih Indijanaca


[You must be registered and logged in to see this image.]


Kada svijet bude umirao podignut će se novo pleme svih boja i svih vjera. To pleme će se zvati Ratnici Duge i stavit će svoju vjeru u akciju, a ne riječi.


U prošlom stoljeću jedna stara mudra žena iz Kri Indijanske nacije, zvana "Oči od Vatre" imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe bijelog čovjeka, doći vrijeme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnjele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovječanstvo kakvo znamo prestat će da postoji. Doći će vrijeme kada će čuvari legendi, priča, kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebni da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovječanstva za opstanak, oni su "Dugini ratnici".

Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svijet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha.

"Dugini ratnici" će širiti ove poruke i učiti sve ljude Svijeta. Učit će ih kako da žive na
"Način Velikog Duha". Reći će im kako se današnji svijet odaljio od Velikog Duha i da je zato Zemlja "Bolesna".

"Dugini ratnici" će pokazati ljudima da je Veliki Duh pun ljubavi i razumijevanja i kako da načine Zemlju ponovo lijepom. Ti ratnici će dati ljudima principe ili pravila da slijede da bi učinili svoju stazu od svjetlosti u svijetu. Ti principi će biti od Drevnih Plemena.
"Dugini ratnici" će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumijevanju.
Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta.

Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelijepi planinski potok i utiče stazom u ocean života. Još jedanput, oni će biti sposobni da osjete radost u osamljenosti i društvu. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voljeti čovječanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu ili religiju.
Osjetit će kako im sreća ulazi u srca i postat će jedno sa čitavom ljudskom vrstom.
Njihova srca bit će čista i zračit će toplinom, razumijevanjem i poštovanjem za čitavo čovječanstvo, Prirodu i Velikog Duha.

Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dijela najčistijim mislima.
Tragat će za ljepotom Oca Života - Velikog Duha!
Naći će snagu i ljepotu u molitvama i usamljenosti života.

Siromašni, bolesni i sa potrebama bit će paženi od braće i sestara sa Zemlje.
Ova praksa postat će ponovo dio njihovih svakodnevnih života.

Onaj koji će voditi ljude bit će odabran na stari način - ne po političkoj struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvali najviše, ili po imenu ili po blaćenju, već prema tome čija dijela govore najviše. Oni koji pokažu svoju ljubav, mudrost i hrabrost i oni koji pokažu da mogu i koji su radili za dobro svih, bit će izabrani za lidere ili Poglavice. Bit će izabrani po svojim "kvalitetama" a ne po sumi novca koju koriste. Kao brižne i odane "Drevne Poglavice" razumjet će ljude sa ljubavlju i gledati da se djeca obrazuju sa ljubavlju i mudrošću svojih bližnjih. Pokazat će im da čuda mogu biti ostvarena, da se izliječi svet od bolesti i povrate njegovo zdravlje i ljepota.

Zadataka ovih "Duginih ratnika" će biti mnogo i velikih. Bit će zastrašujućih planina ignoriranja da se osvoje i naići će na predrasude i mržnju. Oni moraju biti odani, nepokolebljivi u njihovoj snazi i snažna srca. Oni će naći voljna srca i umove koji će ih slijediti na ovom putu povratka "Majke Zemlje" ljepoti i izobilju - ponovo.









[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Sre 13 Feb - 17:38

Скалп - Индијански трофеј?

Скалпирање, за које се сматра да је обичај типичан за северноамеричке Индијанце, заправо је постојао много раније и био је веома распрострањен међу многим варварским племенима старога века, о чему сведоче многи антички извори…

Скалпирање непријатеља као врста трофеја је обичај који се приписује углавном северноамеричким Индијанцима, међутим, занимљиво је да су они тај обичај преузели управо од белих досељеника из Европе, где је тај обичај постојао још од најдавнијих времена. Херодот бележи да су још Скити у 5. веку пре н. е. ценили скалп непријатеља као веома вредан трофеј, а такође постоје белешке да је исти обичај постојао међу Персијанцима, Визиготима, Англосаксонцима и Францима.

Карл Маркс у свом Капиталу пише како су 1703. године енглески пуританци на својој законодавној скупштини донели одлуку да се скалп сваког одраслог Индијанца плаћа 40 фунти стерлинга. Касније је цена порасла, а у ценовник су били укључени такође и женски и дечији скалпови. Британски краљ, Џорџ II је 1755. године потврдио је ову праксу прогласом у ком је тражио од својих поданика да искористе сваку прилику да прогањају, убијају и уништавају Индијанаце.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Слика показује Роберта Макгија, човека кога је, још као малог, скалпирао поглавица Сијукса 1884. године.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Sub 23 Feb - 14:03

Snaga Velikog Duha u – kosi



Kada razmišljamo o Indijancima uvek se nameće ista slika: duga kosa, perjanice, ratničke boje i tomahavk. Ali, ovaj ponosni narod je mnogo više od toga, magično privlačan i duboko duhovan.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Američka vojska je Indijance regrutovala kao ”tragače” od vremena kolonijalnih ratova, a potom su korišćeni za pronalaženje naseobina i zimovnika sopstvenog naroda zbog čega su smatrani izdajnicima, jer rezultat je bio hiljade ubijenih i masakriranih žena, dece i staraca. Za vreme građanskog rata su učestvovali na obe strane, a tokom II svetskog rata jezik Navaho Indijanaca korišćen je za šifrovanje poruka između komandi američke armije jer neprijatelj nije mogao da ih protumači, te su se Indijanci u tom ratu našli u ulozi telegrafista.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Opšte je poznato da indijanski ratnici svojim neprijateljima ”skidaju skalp”, ali razlog je malo poznat. Oni, naime, smatraju da je kosa izvor snage i moći, i da je njen gubitak znak da je Veliki Duh (Manitu) napustio dotičnog pojedinca. Kada su se pripremali za bitke, Indijanci su delove kose oko lica, ili svu kosu, uplitali u pletenice koje su umotavali kožnim trakama i u njih uplitali pero sokola da neprijatelj ne bi mogao da ih uhvati za kosu i tako im oduzme moć. Osvojeni skalpovi su označavali pobedu, kako nad telom, tako i nad duhom protivnika koga bi skalpiranjem obeščastili.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Američkoj vojsci, kada ih je regrutovala, nije smetala duga kosa indijanskih pitomaca, ali se to, nakratko, promenilo tokom rata u Vijetnamu, zbog pokušaja vojske da ”uniformiše” izgled američkih vojnika. Od toga se odustalo bez zvaničnog objašnjenja, a razlog se držao u tajnosti. Tek nedavno se u javnosti pojavila informacija koja baca novo svetlo na ove događaje.

Nakon smrti svog supruga, koji je bio vojni psihijatar u ustanovama za brigu o vijetnamskim veteranima i radio sa bivšim vojnicima koji su lečeni od PTS-a (posttraumatskog sindroma), sada već devedesetogodišnja žena, iznela je u javnost studije na kojima je radila američka vojno-medicinska služba, pa tako i njen suprug. Kada je pregledala muževljev materijal i beleške, ova hrabra žena je procenila da te informacije treba da budu dostupne javnosti. ”Sećam se večeri kada je moj suprug došao kući noseći debelu fasciklu sa oznakom ”poverljivo”. Unutra su su bile stotine strana poverljivih studija sa vladinim pečatima. Bio je šokiran sadržajem, a ono što je pročitao zauvek mu je promenilo život. Od tog dana, moj konzervativni, razumni suprug, pustio je kosu i bradu i više ih nikada nije sekao. Od vojnog vrha je tražio, i dobio, odobrenje za sebe i svoje saradnike da im se dozvoli da zadrže dugu kosu i bradu.”

O čemu je zapravo reč?

Naime, tokom rata u Vijetnamu, specijalne jedinice su poslale posebno obučene ljude da pretraže indijanske rezervate i sakupe mlade ljude koji pokazuju sposobnosti da se lako i brzo kreću po nepoznatom i neprijateljskom terenu. Pre nego što su im se obratili, pažljivo su ih popisali i zaveli u registar kao ”eksperte u traganju i preživljavanju”. Jednom kada su popisani, počela je njihova regrutacija, a onda se dogodilo nešto neverovatno. Nakon što su, po pravilima vojne službe, ošišani, svi do jednog su izgubili sposobnosti zbog kojih su, na prvom mestu, regrutovani. Skupi i mukotrpni treninzi i obuka pokazali su se uzaludni.

Kada su pitani da objasne zašto ne mogu da ispune zahteve, stariji regruti su odgovorili da nakon šišanja više ne mogu da ”osete” neprijatelja, da više ne mogu da pristupe svom ”šestom čulu” i da im je intuicija nepouzdana, a oni ne mogu da čitaju znake, niti da vladaju duhovnim čulima.
Tako je institut za testiranje regrutovao nove Indijance tragače, dozvolio im da zadrže dugu kosu i upario ih po dvojicu sa istim rezultatima testova, a zatim bi jednom bilo dozvoljeno da zadrži kosu, dok je drugi ošišan. Tada bi testovi bili ponovljeni. Pokazalo se da su oni koji su zadržali dugu kosu uspešno ponovili test, a da su, baš svaki put, oni sa ošišanom kosom potpuno zakazali.
Evo kako je tipičan test izgledao: dugokosi regruti spavaju u šumi dok im se prikrada naoružani neprijatelj. Ubrzo ih budi jak osećaj da se primiče opasnost, oni ustaju i nestaju u šumi mnogo pre nego što naprijatelj stigne na njihovu lokaciju. Nakon toga jedan od dvojice regruta dobija vojničko šišanje i identičan test se ponavlja. Rezultat je pokazao da je dugokosi regrut na isti način ustao i izbegao neprijatelja, dok drugi uopšte nije osetio opasnost i bio je savladan.
U dokumentima instituta za istraživanje i testiranje tragača stoji preporuka da se svim indijanskim tragačima OBAVEZNO ostavi duga kosa.
Ono što studija američke vojno-medicinske istraživačke službe zaključuje je sledeće: ”Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih ’antena’ koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu. Ne samo kosa, već i brada ili brkovi takođe emituju energiju iz mozga u spoljašnje okruženje. Odsecanje kose je faktor koji doprinosi poremećaju ravnoteže u lokalnom eko-sistemu. Takođe, šišanje je faktor koji izaziva tenzije u međuljudskim odnosima svih vrsta, kao što dovodi i do seksualne frustracije.”
Kada tražimo razloge za poremećaje sveta u kome živimo i kada se zapitamo gde to grešimo, možda nam odgovor svakog jutra daje naš odraz u ogledalu. Indijanci to oduvek znaju, kao i sve stare kulture i civilizacije… pa i ova naša.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 29 Mar - 21:19

[You must be registered and logged in to see this image.]


Џеронимо , кад се предао четврти и последњи пут 5. септембра 1886, са собом je имао 16 ратника, 14 жена и шесторо деце. У потеру за њим влада САД је послала ни мање ни више него 5.000 војника.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 5 Apr - 13:55

NAROD SLAVNIH POGLAVICA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je američka Vlada naredila da se sve Lakote zatvore u rezervat 1876. godine, Ludi Konj je postao simbol njihovog otpora. Usko povezan sa Čejenima preko svog prvog braka sa ženom iz tog plemena, okupio je oko 1.200 Oglala i Čejena u svom selu odbivši tako napad generala Džordža Kruka 1876. godine. Nakon te pobjede Ludi Konj se pridružio grupi ratnika koje je predvodio Bik Koji Sjedi i u junu iste godine uništio Kasterovu Sedmu konjicu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sijuksi, narod legendarnog poglavice Bika Koji Sjedi, vjerovatno su najpoznatiji po tome što su, uz Čejene, porazili Sedmu konjicu u bici kod Litl Big Horna. Sijuksi su narod bogatog nasljeđa i obično se misli na njih kada se prikazuju idilični prizori Indijanaca.
Ime Sijuksi francuska je verzija riječi "nadewisou" Odžibva (Čipava) Indijanaca i u prevodu znači "izdajnička zmija", što je pogrdna riječ za neprijatelja. Ime nikada i nije trebalo da bude kompliment jer su Francuzi tada bili u ratu sa Sijuksima a saveznici su im bili ti isti Odžibve, dugogodišnji neprijatelji Sijuksa. Tek odnedavno i sami Sijuksi su prihvatili taj naziv. Prije toga nazivali su se "Savez Prijatelja", što se na njihovom santi dijalektu kaže Dakota, na jankton dijalektu Nakota i na tetonskom dijalektu Lakota.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sijuksi se, prema dijalektu dijele u tri grupe, od kojih svaka broji po nekoliko različitih podgrupa. Lakota Sijuksi imaju sedam podgrupa: Oglala (razbacana prašina), Sikangu (spaljeni but), Hunkpapa (kraj kruga), Minikonhus (plantažeri pored rijeke), Sihasapa (ili Crna Stopala - nemaju ništa zajedničko sa posebnim plemenom istog imena), Itazipakola (bez pramaca) i Uhenupa (dva kotla). Dakota Sijuksi se dijele u četiri podgrupe: Mdevakantonuon, Vapeton, Vapekute i Siseton. Nakote imaju tri podgrupe: Jankon, Gornji Janktonai i Donji Janktonai.

Tradicija:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednim imenom, Lakote, Dakote i Nakote nazivaju se Velika nacija Sijuksa. Bijeli doseljenici prvi put su sreli Sijukse 1640. godine kada su živjeli na teritoriji koju pokriva sadašnja američka savezna država Minesota. Njihova tradicija upućuje na to da su došli sa sjeveroistoka. Živjeli su uglavnom od lova na jelene ali su i uzgajali nešto od povrća. Sukobi sa Čipavama natjerali su ih da se presele na Velike ravnice. Sredinom XVIII vijeka, nakon što su protjerali Čejene i Kijove sa Crnih brda, Sijuksi su naseljavali skoro cijeli sjeverni dio Velikih ravnica kao i zapadne prerije u Viskonsinu, Ajovi, Minesoti, Sjevernoj i Južnoj Dakoti, sve do granice sa Kanadom.

Iako su Sijuksi poznati kao veliki ratnici, porodica je bila osnova njihovog života. Djeca, koju su nazivali "vakaniša" (vaka u prevodu znači sveto) bila su od velike važnosti za te Indijance i uvijek su se nalazila u centru pažnje. Iako je u njihovom društvu vladala monogamija, muškarac je mogao da ima više žena. Uloga muškarca i žene u porodici i plemenu bila je jasno definisana. Od muškarca se očekivalo da obezbijedi hranu i zaštitu, žena je bila ta koja je vodila glavnu riječ unutar porodice. Od muškarca se očekivalo, kada se oženi, da se preseli u ženin dom.

Sijuksi su veoma religiozan narod koji kroz muziku i ples komuniciraju sa duhovima. "Ples sunca" smatra se jednom od najreligioznijih ceremonija ovih Indijanaca. Taj dvanaestodnevni ljetni ritual samopožrtvovanja ujedno je i svjedočanstvo individualne hrabrosti.

Ići u rat, ili na ratnu stazu, kako su to još zvali, za muškarce je predstavljalo princip i čast jer su kroz rat ratnici sticali poštovanje unutar plemena.
Za Sijukse, titula poglavice sticala se zahvaljujući izvanrednim sposobnostima tokom perioda rata ili mira. To ujedno nije značilo da poglavica ima apsolutnu moć u plemenu, već je više djelovalo kao čin. Unutar ovog plemena sve odluke su se donosile glasanjem u savjetu plemena koji je bio sačinjen od nekoliko poglavica.








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Enigma dana Uto 23 Jul - 18:30, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 5 Apr - 14:03

Rat sa bijelcima:

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na početku Američke revolucije 1812. godine Sijuksi su bili na strani Britanaca, međutim, 1815. godine, istočne grupe plemena potpisale su savezništvo sa Amerikancima a sporazumom iz 1825. potvrđeno je njihovo vlasništvo nad teritorijom koja danas obuhvata veći dio Minesote, obje Dakote, Viskonsin, Ajovu, Misuri i Vajoming. Međutim, 1837. i 1851. godine Sijuksi su prodali sve svoje teritorije koje su se nalazile istočno od rijeke Misisipi.

U to vrijeme počeli su napadi i kontranapadi između Sijuksa i bijelih doseljenika, jer su ovi sve više protjeravali Indijance sa njihovih teritorija. Prvi ozbiljniji sukob desio se 1854. godine nedaleko od Fort Laramija, u Vajomingu kada je poginulo 19 američkih vojnika. Kao odmazdu, godinu dana kasnije vojnici su pobili oko 100 Indijanaca u Nebraski.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Ono što se desilo mojoj zemlji ja to nisam želio. Nisam tražio da bijeli ljudi prolaze kroz moju zemlju. Kada je bijeli čovjek došao u moju zemlju ostavio je iza sebe krvav trag", rekao je svojevremeno Crveni Oblak.
Ovaj poglavica Sijuksa iz grupe Oglala, zavjetovao se da napada sve bijelce koji su prolazili kroz njihovu teritoriju. Kada su ovi napadi postali sve češći i opasniji, Crveni Oblak je pozvan u Fort Larami u Vajoming 1863. godine, da bi se pokušali zaustaviti napadi. Uz njega, u Fort Larami je došlo još nekoliko poglavica koji su pristali potpisati primirje, ali ne i Crveni Oblak.

U to vrijeme Crveni Oblak je ipak potpisao primirje kojim mu je obećana zemlja u Pouder Ridžu, gdje je trebalo da bude rezervat. Prvobitno, obećana zemlja prostirala se kroz cijelu zapadnu Južnu Dakotu, uključujući i, za Sijukse sveta Crna brda. Međutim, s vremenom veličina rezervata je drastično smanjena sve većim naseljavanjem bijelih doseljenika iako je u sporazumu doslovno bilo napisano: "Nijednoj bijeloj osobi ili osobama neće biti dozvoljeno da se nasele ili okupiraju teritoriju bez dozvole Indijanaca".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je otkriveno zlato na Crnim brdima, teritoriji koja je pripadala Dakotama, američka Vlada je poslala pukovnika Džordža Kastera da ispita o čemu je riječ. On je ujahao sa Sedmom konjicom duboko u brda dovlačeći sa sobom puna kola namirnica, obavještavajući Vladu da su brda prepuna zlata. Kopači zlata doslovno su nagrnuli na Crna brda koja su Indijanci i dalje smatrali svetim: "Mi Indijanci brda vidimo kao prelijepo mjesto gdje možemo otići i moliti se i steći nešto, vjerovatno, što je bolje od zlata. Mnoge naše priče o stvaranju i mnogo naše medicine potiče iz Crnih brda", pojasnio je poglavica Orao Pas.

S obzirom na to da se broj bizona drastično smanjivao u Velikim ravnicama, Crna brda i njihova okolina ostala su posljednje utočište za Sijukse. Međutim, 1875. godine komesar za indijanska pitanja donio je uredbu da se svaki Indijanac koji se ne nalazi u granicama rezervata odmah mora uhapsiti.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Pet 5 Apr - 14:10

Sahranite mi srce kod Ranjenog koljena

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na zemlji više nije bilo nade,Bog kao da je bio zaboravio na nas.
Jedni su govorili da su vidjeli Sina Božjega,a drugi da ga nisu vidjeli.Da je
uistinu sišao na zemlju,On bi učinio velike stvari kao što je činio i nekad.
Sumnjali smo da je Bog došao, jer nismo vidjeli ni Njega ni Njegova djela.
Indijanci nisu znali što je istina,a nisu ni marili za istinu.Njima je bila
potrebna nada i oni su se za nadu hvatali kao utopljenik za slamku.Urlali su
kao ludi moleći Boga za milost i vjerovali u spasenje koje im je obećao.
Bijeli ljudi su se uplašili i pozvali vojnike.Mi smo molili za svoje živote,a oni
su mislili da prijetimo njihovim životima.Čuli smo da dolaze vojnici.I nismo
se bojali.Htjeli smo im ispričati svoje jade i nadali se da će nam oni pomoći.
Jedan je bijeli čovjek rekao da će nas vojnici pobiti.Nismo mu vjerovali,
ali su se neki naši ljudi na kraju uplašili i iz straha pobjegli u Pustolovine.

Crveni Oblak

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ranjeno koljeno (Wounded Knee) je mjesto u Južnoj Dakoti na kojem su
29.prosinca 1890. pripadnici slavne i hrabre američke vojske poubijali 370
Dakota indijanaca poznatijih kao Siouxi (čita se Su),uglavnom žena i djece,
čija su tijela bačena u zajednički grob.

[You must be registered and logged in to see this image.]

gore,smrznuto tijelo poglavice Big Foot, jednog od lidera plemena Dakota


Godine 1973. oko 200 Dakota predvođeni članovima AIM-a (American
Indian Movement,Američki Indijanski Pokret) željeli su obilježiti sjećanja na
taj događaj ali u tome ih je spriječila američka soldateska i policija,kako
savezna tako i lokalna te ih opkolila i držala tako 70 dana dok se
Dakote nisu predali.I ovaj je put bilo žrtava na obje strane.



Bio je četvrti dan nakon Božića,ljeta Gospodnjeg 1890.A kad su prvi
izrešetani i krvavi Indijanci unijeti u svijećama osvijetljenu crkvu,oni koji
su još bili pri svijesti mogli su da vide grančice božićnih drvaca kojima je
bio okićen drveni svod.Iznad propovjedaonice,na razapetom platnu,pisalo je:

MIR NA ZEMLJI,DOBRA VOLJA MEĐU LJUDIMA.



Tada još nisam znao čemu je sve došao kraj.Ali kad danas sa ovog visokog
brda moje starosti gledam unazad,vidim pobijene žene i djecu:leže na gomili
ili razbacani po rubovima vijugave jaruge;vidim ih isto tako jasno kao
što sam ih vidio i onda kada su moje oči bile mlade.I vidim kako je u
krvavom blatu umrlo još nešto,kako je još nešto sahranjeno u mećavi.Kod
Ranjenog koljena umro je i san,lijep san, jednog naroda...Mi više nemamo
svoje središte,mrtvo je sveto drvo.

Crni Los

SAMO JE ZEMLJA VJEČNA

Starci kažu
Samo je zemlja vječna.
istinu rekoste.
Samo je zemlja vječna


dnevnik.hr








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Uto 23 Jul - 18:34

Dani i noći

(Legenda naroda Kititas)

[You must be registered and logged in to see this image.]


U davna vremena, pre nego što je Veliki Duh doveo ljude na Zemlju, životinje su raspravljale o dužini dana i noći. Životinje koje su smatrale da svi dani u godini treba podjednako da traju izabrale su Žabu za svog predstavnika. Druga grupa je želela da dan bude duži od noći čitave godine. Njih je zastupao Medved. Rasprava je trajala mesecima dok se obe strane nisu dogovorile da bi to pitanje trebalo staviti na glasanje i jednom zasvagda odlučiti o trajanju dana i noći.
Sve životinje su se okupile i počela je žučna rasprava koja je prerasla u veliku svađu. Najglasnija i najtvrdoglavija bila je Žaba tako da je Medved izgubio strpljenje i besno se izdrao na nju:
„Poješću te živu!”
„Prvo me uhvati!”, nadmeno je odgovorila Žaba.
Medved je cepteo od besa. Pokušao je da je zgnječi svojom ogromnom šapom, ali Žaba se hitro izmigoljila i skočila u obližnju baru. Uvukla se u mulj, pa Medved nije mogao da je nađe. Tražio ju je satima dok se nije umorio i dok ga nije prošao bes. Predložio je Žabi da se dogovore. Pristao je da dan i noć traju po 12 sati naizmenično cele godine pod uslovom da on i njegovi sledbenici mogu da prespavaju hladnu zimu i, ukoliko Žaba pristane, da ih na proleće probudi. Žaba se složila i izašla iz mulja.
Od tada se mesec ranog proleća kada se medvedi bude iz zimskog sna zove Vauk Vaukus po zvuku žabljeg kreketanja. Do današnjih dana nijedan medved neće otići na spavanje u pećinu koja je daleko od bare. Da ne bi propustio buđenje i dolazak toplih dana.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Uto 23 Jul - 18:37

Sunce i Mesec

(legenda naroda Snokualni)

[You must be registered and logged in to see this image.]


U pradavna vremena dve mlade devojke ležale su u travi i posmatrale noćno nebo. Ugledale su dve zvezde padalice koje su zaparale nebo. Bila su to dvojica ratnika sa Neba koja su se spustila na zemlju da nađu sebi neveste. Videvši mlade devojke u travi, odlučiše da ih uzmu sa sobom i ožene se njima. Kad su devojke zaspale, mladoženje su ih usnule prebacile na Nebo svome Zvezdanom narodu. Ujutru su ih uzeli za žene.
Devojke su mirno živele sa svojim muževima među Zvezdanim narodom. Svaki dan išle su da kopaju korenje za ručak. Muževi su ih upozorili da ne kopaju previše duboko jer mogu da probuše rupu kroz koju će pasti na Zemlju.
Vreme je prolazilo, a mlade žene počele su da tuguju za svojim plemenom. Kopajući korenje, slučajno su otvorile rupu kroz koju se videla Zemlja i odlučile da pobegnu. U tajnosti su isplele dovoljno duge konopce od konoplje. Jednog jutra iskrale su se iz postelja svojih muževa i konopcima se spustile na Zemlju. Vratile su se svom narodu koji im se veoma obradovao.
Posle nekoliko meseci obe mlade žene rodile su sinove. Dečaci su rasli zajedno kao braća. Dok su još bili bebe, majke su morale da odu u šumu da sakupljaju bobice, a decu su ostavile rođacima na čuvanje. Njihovo odsustvo iskoristili su njihovi zvezdani muževi koji su iz osvete ukrali dečake i sakrili ih u duboku pećinu. Po povratku kući, očajne majke plakale su i zapomagale iz sveg glasa. Njihov vapaj čuo je Soko koji je video kuda su očevi odveli decu. Sažalio se na tugu majki, odleteo je do pećine i vratio dečake. Od tada je celo pleme budno pazilo na decu.
Godine su prolazile, deca su porasla i postala nerazdvojni prijatelji. Kad su se zamomčili, jedan od njih odlučio je da potraži oca. Dugo je lutao nebom, ali nije našao ni traga od oca. Ljutit i razočaran, pretvorio se u Sunce i ostao na nebu. Njegov prijatelj osećao se usamljeno, te je odlučio da mu se pridruži i pretvorio se u Mesec. I danas ova dvojica hrabrih mladića svakodnevno zajedno kruže oko Zemlje.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Uto 23 Jul - 18:41

Карактер и особине Индијанаца сигурно представљају њихове поглавцице...
Има доста познатих имена... Индијанци их памте, приче се препричавају... чува се легенда и успомена на храбре, одважне, паметне људе, људе који су схватили свој положај и положај свог народа у борби против "белог човека"... без обзира којем су племену припадали.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dva Udarca

Chief Two Strike
1832 - 1923

- Većinu Indijanskih imena Amerikanci su preveli pogrešno, što je prava šteta. Takav je slučaj i sa Dva Udarca. Ime Dva Udarca govori o podvigu. U bici sa Jutama ovaj čovek oborio je dva neprijatelja sa njihovog bojnog konja. Pravo značenje imena Nomkahapa bilo bi „Oborio Je Dvojicu“.
Rođen je u blizini Republičke reke oko 1832. godine. Prvi beli ljudi koje je video bili su trgovci koji su posetili njegovo pleme dok je on bio sasvim mali dečak. Taj događaj je pamtio veoma dugo, jer je govorio „bili su odgovorni što je moj otac poludeo“ (napio se). To je ostavilo dubok utisak na njega, tako da je celog života zazirao od „tajanstvene vode“ belog čoveka.
Dva udarca nije bio krupan čovek, ali se kretao gipko i okretno, hitro kao antilopa. Iako mu je lice bilo izražajno najčešće se krio iza uobičajene indijanske maske ozbiljnog i strogog čoveka. Ali sasvim bi se razvedrio kada bi pričao. Na neki način bio je prepreden i snalažljiv, ali ne i zlonameran i prevrtljiv. Imao je veoma razvijeno osećanje za dužnost i čast. Patriotizam je bio njegov ideal i osnovni cilj u životu.

Kao mlad čovek bio je veoma skroman, čak i stidljiv, iako su mu otac i deda bili dobro poznate poglavice. Imao je burno detinjstvo. Naročito se isticao kao izuzetan jahač i kao vrstan strelac. Kao osamnaestogodišnjak često je sa svojim ocem igrao igru „ubistvo jednom strelom.
“ Odlazili su u lov samo sa po jednom strelom. Cilj je bio da ulove bizona jednim pogotkom. Uspeli su da izdvoje dva bizona iz krda. Dva udarca je odmah oborio ženku bizona, dok njegov otac nije uspeo da nacilja tako dobro, već je bizon bio samo ranjen. Na njegovu nesreću njegov konj se sapleo o jarak i zbacio svog jahača. Dva udarca je pokušao da odvuče pažnju ranjenog bizona al mu to nije polazilo za rukom. Kako više nije imao strele, hitro je odjahao do bizona kojeg je prethodno ubio, izvukao je svoju strelu, razapeo je luk i ubio i drugog bizona. Te večeri članovi plemenskog veća proglasili su Dva Udarca za junaka.
Dva udarca nije bio tako poznat među belcima kao među pripadnicima svoga naroda, jer je u daleko većoj meri bio strah i trepet kao ratnik nego kao vođa.
Umro je u ispostavi Ružin potok kao veoma star čovek 1923. godine.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Uto 23 Jul - 18:43

Čemer

[You must be registered and logged in to see this image.]

Chief Gall
1840 - 1894

Poglavica Čemer bio je jedan od najagresivnijih vođa Sijuksa u njihovom poslednjem pokušaju da sačuvaju slobodu.

Pritisak koji je u protekla tri veka civilizacija vršila na zapadu bio je ogroman. Kada je „naša“ zemlja otkrivena, straosedeoci su je nastanjivali već veoma dugo., ali je smatrana neotkrivenom pošto je prvobitni vlasnici nisu ucrtavali u mape, ili na neki sličan način ozvaničili. Pa ipak, oni su stvorili ideale koji su se pozivali na stvarnu slobodu i jednakost svih ljudi. Lično vlasništvo nad zemljom i imovinom poznavali su samo u meri u kojoj je to bilo neophodno. Prema njihovom uverenju samo je razvoj duha vodio prema prvoj muževnosti. Uz ovakav sistem vrednosti vremenom su stekli zapanjujuće karakteristike.

I Indijanci i belci smatrali su da je Čemer oličenje najimpresivnije fizičke muževnosti. Njegove osobine o kojima se je govorilo: nije bio naivan. Za sebe nije tražio neke posebne udobnosti. Igru je uvek igrao po pravilima do samog kraja. Naravno činio je i greške kao i svaki drugi čovek, ali je bio Indijanac i nikada nije postupao kukavički. Priče koje govore o najranijem periodu njegovog života ukazuju da je Čemer imao duh muškarca još dok je bio dečak. Borio se u mnogim bitkama u nekim je bio uspešan u nekim ne, ali je uvek bio vatreni borac i uz to je umeo da prihvati poraz.
Iako je Čemer bio srdačan i ljubazan po prirodi , odmah je ustajao protiv svake uvrede ili nepravde, što mu je često donosilo nevolje. Međutim retko kada se je borio bez dobrog razloga, što ga je činilo omiljenim među njegovim drugovima. Bio je dobar i sposoban organizator. Ova njegova osobina pokazala se veoma značajnom kada je porastao i postao vođa svog plemena. Iskušavan je na mnoge načine, ali nije poznato da je ikada oklevao kada je trebalo da pokaže fizičku snagu, hrabrost i izdržljivost. Svom narodu počeo je da služi veoma rano., ali tek pošto je prošao sve provere i pokazao da je sposoban i dostojan ratnik.

Dok je bio dečak pokušao je jednom prilikom da usred zime ode u izviđanje, trebalo je otkrije divljač za svoje saplemenike. U toj potrazi otišao je predaleko od logora u koji nije mogo da se vrati pošto ga je iznenadila snežna oluja koja je trajala tri dana. Bio je primoran da ostavi svoga konja i sve vreme leži pod snegom. Kasnije je pričao da nije bio previše gladan i da su ga najviše mučile ukočenost i žeđ. Indijanci vole svoje konje i pse zbog toga što uvek u teškim trenucima ostaju uz njih kao braća. Kada se oluja umirila i ustupila mesto suncu, Čemerov poni je bio udaljen samo nekoliko desetina metara od njega. Osim toga u blizini je bilo stado bizona pa je Čemer pripremio sebi ukusan obrok.
Čemerovi savremenici su dugo pamtili njegov rvački meč sa isto tako snažnim dečakom iz plemena Čajena, Rimskim Nosem, koji je kasnije postao poglavica dobro poznat u američkoj istoriji.
Severozapadni Indijanci su imali običaj da organizuju sportska takmičenja uvek kada bi dva prijateljska plemena logorovala zajedno. Tako su mogli da utvrde koje pleme ima fizički spremnije i jače mladiće.
„Če-hu-hu“ je vrsta rvanja u kojoj broj učesnika sa obe strane mora da bude jednak. Dečake iz svakog plemena poziva i okuplja vođa izabran samo u tu svrhu a oni se potom postroje u borbeni stroj. Na dati znak svaki od njih napada svoga protivnika.
U nezaboravnom takmičenju Matohinšde ili Čemer stajao je naspram Rimskog Nosa. Pripadnici oba plemena okupili su se da gledaju bitku a bojno polje bila je visoravan između dva logora podignuta u živopisnim Pustolinama. U borbi je učestvovalo mnogo mladića, ali su samo dvojica bili pravi Apoloni svojih plemena. Oči svih prisutnih bile su uperene u ova dva mladića. Posle dugotrajne i iscrpljujuće borbe Čemeru je pošlo za rukom da obori protivnika i da ga drži pritisnutog uz zemlju čitav minut. Pokliči Sijua odjekivali su dolinom. Majka Rimskog Nosa istupila je prva i prebacila izuzetno urađen ogrtač od bivolje kože preko ramena ponositog Čemera., čija je majka na ovaj izraz poštovanja uzvratila tako što je mladog Čejena darivala lepim ćebetom.
Bez svake sumnje takmičenja na kojima je učestvovao Čemer kao sasvim mlad uticala su na njegov život i na karijeru vođe svog plemena. Imao je običaj da se pojavi u najvećim krizama i na dramatičan način preuzme kontrolu.
Bik Koji Sedi imao je poverenja u svoje ljude sve dok je Čemer planirao i vodio napade. Čemer je bio strateg sposoban da u trenutku iskoristi povoljnu priliku i da je odmah iskoristi. Biku Koji Sedi bio je glavni oslonac u poslednjem efikasnom pružanju otpora belcima. Takođe se dosledno zalagao za pravo svog naroda na ravnice po kojima su lutala krda bizona i verovao je da vlada mora da se pridržava sporazuma koji je potpisala sa Indijancima. Kada je sporazum iz 1868 godine bio prekršen, složio se sa Bikom Koji Sedi da moraju da brane ono što je preostalo od nekada ogromne teritorije. Posle bitke sa Kasterom otišao je u Kanadu sa svojim poglavicom pošto se kao i on nadao da će ovaj slučaj moći da iznesu Engleskoj vladi, međutim doživeli su veliko razočarenje pošto su bili zamoljeni da se vrate u SAD. Čemer se na kraju predao u tvrđavi Pek u Montani, to se dogodilo 1881 godine i sa sobom je doveo polovinu plemena Hunkpapa. Iako im je bilo obećano da neće biti kažnjeni kada su vođeni pregovori da se vrate iz Kanade, bili su napadnuti čim su ušli u tvrđavu. U proleće su svi odvedeni u tvrđavu Rendel, u kojoj su držani kao ratni zarobljenici da bi zatim bili vraćeni u ispostavu Kamenje koje stoji. Umro je nekoliko godina kasnije.
Bio je pravi junak slobodnog naroda koji je živeo u bliskoj vezi sa prirodom, tip čoveka kakav nikada više neće biti viđen.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Sub 19 Apr - 2:18

Mitovi Apača

[You must be registered and logged in to see this image.]

Devojčica bez roditelja

U početku ne postojaše ništa - ni Zemlja, ni Nebo, ni Sunce, ni Mesec; jedino tama beše svuda. Iznenada, poput zmije, iz večne tmine iskoči tanki disk, sa jedne strane žut a sa druge beo, i zaustavi se u svom kretanju. U disku je sedeo mali bradati čovek, Tvorac, Onaj koji živi iznad. Kao da se budi iz dugog sna, on protrlja svoje oči i lice obema rukama. Kada je pogledao u beskrajnu tamu, odozgo se pomoli svetlost. On pogleda nadole, i postade more svetlosti. Na istoku on stvori žute trake zore; na zapadu, pojaviše se veliki oblaci raznih boja.

Iz oblaka

Tvorac obrisa svoje oznojeno lice i protrlja ruke. Odnekud se stvori sjajni oblak na kojem je sedela devojčica.
- Ustani, i reci mi kuda si se uputila - reče Tvorac.
No ona ostade nema.
Tvorac protrlja oči još jednom i ponudi ruku Devojčici.
- Odakle si došao? - upita ona pružajući ruku Tvorcu.
- Sa istoka, gde je sada svetlost - odgovori on.
- Gde je Zemlja? - upita ona.
- A gde je Nebo? - upita on, i zapeva: - Razmišljam, razmišljam, razmišljam, šta da stvorim sledeće. I on to otpeva četiri puta, jer četiri beše magijski broj.

Tvorac protrlja svoje oči rukama, a onda ih otvori širom. I gle: pred njima je stojao Bog-Sunce. Tvorac opet protrlja rukama i iz njih ispade Mali dečak.

Stvorenja

Sada svi bogovi sedeše na oblacima baveći se dubokim mislima.
- Šta da stvorimo sledeće? Ovaj oblak je premali - govoraše Tvorac. I on stvori Velikog pauka, Medveda, Vetar, Tvorca munja i neke zapadne oblake u kojima su se krili gromovi.

Tvorac onda zapeva:
- Hajde da stvorimo Zemlju! Razmišljam o Zemlji, Zemlji, Zemlji! Ja razmišljam o Zemlji!

Bogovi se rukovaše, i njihov znoj se pomeša. Tvorac protrlja ruke, i iz njih ispade mala smeđa lopta. Tvorac je udari, i ona se raširi. Devojčica bez roditelja je udari, i ona se još uveća. Svi je stadoše udarati, a onda Tvorac naredi Vetru da uđe unutra i ispuni je. Tako i bi. Onda Veliki pauk isplete crnu nit kojom zakači loptu i povuče je silno na istok; potom na zapad, pa na jug, pa na sever. A loptica se silno raširi na sve strane, i postade Zemlja.

Ljudi

Tvorac pogleda na Zemlju; radost mu obli srce. Sada se okrenu ka horizontu novog sveta i posla Tvorca munja da obiđe svaki kutak Zemlje. Ne prođe dugo i ovaj se vrati sa tri neoblikovana stvorenja, dve devojčice i dečakom. Stvorovi nisu imali oči, uši, kosu, usta, noseve niti zube. Tvorcu se to ne svidi, pa protrlja rukama i svakom od njih dade oči, uši, kosu, usta, noseve i zube. Tako postadoše prvi ljudi - Apači.

- Ti, dečače, nosićeš ime Dečak-nebo, i bićeš poglavica Nebo-ljudi. Ti, devojčice, zvaćeš se Kćer Zemlje, i brinućeš se za Zemlju i njeno žito. A ti ćeš učiniti da svi ljudi budu zdravi; zvaćeš se Polen-devojčica - govorio je prvim ljudima Tvorac.
Onda se okrenu bogovima, i reče:
- Neka ljudi vladaju Zemljom. Mi ćemo pronaći novi dom u oblacima.


[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Indijanci   Sub 5 Jul - 22:16

Nova teorija o nevidljivim Komančima, misterioznim "najstrašnijim ratnicima u istoriji"

Zvali su sebe Numunu "narod" i vekovima su bili lovci koji su živeli u malim naseobinama u Stenovitim planinama, potom su napustili planine, otkrili konje i do sredine 18. veka bili poznati kao Komanči. Zahvaljujući konjaničkim veštinama bili su najdominantnija indijanska nacija američkog zapada.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Komanči poglavica: Najdominantnija indijanska nacija američkog zapada

Francuzi o njima prvi put pisali 1701. godine, ali pre toga Numunu su već napustili planine, otkrili konje i do sredine 18. veka bili su poznati kao Komanči.

Komanči, koji su ime dobili po Ute reči za "svakoga ko želi da se bori samnom stalno" bili su najstrašniji ratnici u istoriji i formirali su nomadsku kulturu koja je poslužila kao model za druge indijance sa velke ravnice.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nomadski život neustrašivih ratnika Komanča

Njihova zemlja, koju danas zovu Komančerija, obuhvatala je veći deo današnjeg Teksasa, Nju Meksika, Oklahome, Kanzasa i Kolorada i potrajala je do sredine 19. veka.

Sve do sada, i pored činjenice da su dva veka kontrolisali ogromnu teritoriju sa oko 40.000 stanovnika, arheolozi gotovo da nisu ni priznavali postojanje Komanča.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Mislili smo da su Komanči imali kulturu koja je zamišljena kao nevidljiva", rekao je listu "Arheologija" Severni Fauels, arheolog sa Bernard koledža.

"Ako su i podizali logore, to su radili tako da američka konjica nije mogla da pronađe nikakav trag o njima posle svega nekoliko dana. Šta su onda arheolozi mogli da urade posle dva veka?", dodao je on.

Ali crteži na stenama otkriveni poslednjih godina u kanjonu Rio Grandea u Nju Meksiku pokazuju da su Komanči ipak iza sebe ostavili neke dokaze o postojanju, a nova generacija arheologa, zajedno sa samim Komančima, ponovo iščitava kolonijalna dokumenta i slika drugačiju sliku Komanča.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Indijanci   

Nazad na vrh Ići dole
 
Indijanci
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-