Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Aleksandar Sergejević Puškin

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 14 Nov 2015 - 10:20

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi...
Da, doći će .. . Al' noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.
No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
»Evo me, oče«, ona zbori,
»Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.«








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 14 Nov 2015 - 10:20

POSVEĆENO...

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 14 Nov 2015 - 10:21

PREPOROD

Umetnik-varvar tromim kistom
Sliku genija crni, eno,
I crtež svoj nezakoniti
Preko nje crta besmisleno.

Al' boje tuđe s godinama
S ljuskom trošnom spadaju s nje:
I delo genija pred nama
Sja od lepote negdašnje.

I zablude se tako smiču
Sa duše moje, pune rana,
I snovne slike u njoj niču
Prvobitnih čistih dana.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 14 Nov 2015 - 10:21

POSETIO SAM OPET
...Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta proñe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila -
A na meñi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treći
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini proñe pored vas
I pomisli na mene.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 14 Nov 2015 - 10:21

Ancar


U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.
Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.
Kroz koru otrov stalno tece,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne vece
U smolu gustu on se stvara.
To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež' dalje.
A kad oblak daždom mije
Njegov ucmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, cist.
Al' gle, coveku covek rece,
Drveta toga da se lati,
I covek pode kad padne vece
A s otrovom se zorom vrati.
On smrtonosnu smolu nosi,
S ucmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo celo rosi,
Kad zadihan u šator banu.
Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko macem posecen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.
A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih ude,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tude.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 14 Nov 2015 - 10:23

Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine -
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao -
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave -
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine -
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:16

@haklberi ::




ТАТЈАНИНО ПИСМО ОЊЕГИНУ
 
Пишем вам - шта бих знала боље?  
И шта вам више могу рећи?  
Сад зависи од ваше воље  
Презрење ваше да л' ћу стећи.  
Ал' ако вас мој удес худи  
Бар мало троне ил' узбуди,  
Ви ме се нећете одрећи.  
Да ћутим ја сам прво хтела,  
И за срамоту мојих јада  
Не бисте знали ви ни сада,  
Бар да се надам да сам смела  
Да ћете опет к нама доћи  
И да ћу ма и ретко моћи  
У селу да вас видим нашем,  
Да се веселим гласу вашем,  
Да вам што кажем, па да затим  
О истом мислим и да патим  
Дане и ноћи дуге сама  
Док не дођете опет к нама.  
Ал' особењак ви сте, знамо,  
И тешка вам је селска чама,  
А ми... Ми ничим не блистамо,  
Но искрено смо ради вама.  
 
Што дођосте у наше село?  
У степи, где мој живот траје,  
Ја не бих срела вас зацело  
И не бих знала патња шта је.  
Смиривши бурне осећаје,  
Можда бих једном (ко ће знати?)  
По срцу нашла друга верна  
И била бих му жена смерна,  
А својој деци добра мати.  
 
Други!... Ал' не, ја ником не би'  
На свету дала срце своје!  
Одувек тако писано је...  
Небо је мене дало теби;  
МОј живот сав је јемство био  
Да ћу те срести измеђ' људи;  
Знам, Бог је тебе упутио,  
Мој заштитник до гроба буди...  
У снове си ми долазио,  
И невиђен си био мио,  
Твој поглед ме је свуд прогањ'о  
У души давно глас одзвањ'о...  
Не, није ми се сан то снио,  
Јер чим си уш'о, ја сам знала,  
Сва премрла и успламсала,  
И рекла:он је ово био!  
Ја тебе често слушах сама;  
Говорио си са мном једном  
Кад просјаку помагах бедном  
И када блажих молитвама  
Буру и јад у срцу чедном.  
Зар ниси ти и оног трена,  
О, привиђење моје драго,  
Промак'о кроз ноћ као сена,  
Над узглавље се моје саг'о  
И шапнуо ми речи наде  
Љубави пуне и искрене?  
Ко си ти? Чувар душе младе  
Ил' кобни дух што куша мене?  
Утишај сумње што ме гуше.  
Можда су све то сање моје  
Заблуде једне младе душе,  
А сасвим друго суђено је...  
Нек' буде тако! Што да кријем?  
Милости својој дајем себе,  
Пред тобом сузе бола лијем  
И молим заштиту од тебе...  
Замисли: ја сам овде сама  
И никог нема да ме схвати;  
Сустајем и мој ум се слама,  
А немо моје срце пати.  
Чекам те: наде глас у мени  
Бар погледом оживи једним,  
Или из тешког сна ме прени  
Прекором горким и праведним!  
 
Заврших! Да прочитам, стрепим...  
Од стида више немам даха...  
Ал' ваша част ми јамчи лепим  
И предајем се њој без страха...

ПИСЬМО ТАТЬЯНЫ К ОНЕГИНУ
 
Я к вам пишу -- чего же боле?  
Что я могу еще сказать?  
Теперь, я знаю, в вашей воле  
Меня презреньем наказать.  
Но вы, к моей несчастной доле  
Хоть каплю жалости храня,  
Вы не оставите меня.  
Сначала я молчать хотела;  
Поверьте: моего стыда  
Вы не узнали б никогда,  
Когда б надежду я имела  
Хоть редко, хоть в неделю раз  
В деревне нашей видеть вас,  
Чтоб только слышать ваши речи,  
Вам слово молвить, и потом  
Все думать, думать об одном  
И день и ночь до новой встречи.  
Но говорят, вы нелюдим;  
В глуши, в деревне всё вам скучно,  
А мы... ничем мы не блестим,  
Хоть вам и рады простодушно.  
 
Зачем вы посетили нас?  
В глуши забытого селенья  
Я никогда не знала б вас,  
Не знала б горького мученья.  
Души неопытной волненья  
Смирив со временем (как знать?),  
По сердцу я нашла бы друга,  
Была бы верная супруга  
И добродетельная мать.  
 
Другой!.. Нет, никому на свете  
Не отдала бы сердца я!  
То в вышнем суждено совете...  
То воля неба: я твоя;  
Вся жизнь моя была залогом  
Свиданья верного с тобой;  
Я знаю, ты мне послан богом,  
До гроба ты хранитель мой...  
Ты в сновиденьях мне являлся,  
Незримый, ты мне был уж мил,  
Твой чудный взгляд меня томил,  
В душе твой голос раздавался  
Давно... нет, это был не сон!  
Ты чуть вошел, я вмиг узнала,  
Вся обомлела, запылала  
И в мыслях молвила: вот он!  
Не правда ль? я тебя слыхала:  
Ты говорил со мной в тиши,  
Когда я бедным помогала  
Или молитвой услаждала  
Тоску волнуемой души?  
И в это самое мгновенье  
Не ты ли, милое виденье,  
В прозрачной темноте мелькнул,  
Приникнул тихо к изголовью?  
Не ты ль, с отрадой и любовью,  
Слова надежды мне шепнул?  
Кто ты, мой ангел ли хранитель,  
Или коварный искуситель:  
Мои сомненья разреши.  
Быть может, это всё пустое,  
Обман неопытной души!  
И суждено совсем иное...  
Но так и быть! Судьбу мою  
Отныне я тебе вручаю,  
Перед тобою слезы лью,  
Твоей защиты умоляю...  
Вообрази: я здесь одна,  
Никто меня не понимает,  
Рассудок мой изнемогает,  
И молча гибнуть я должна.  
Я жду тебя: единым взором  
Надежды сердца оживи,  
Иль сон тяжелый перерви,  
Увы, заслуженным укором!  
 
Кончаю! Страшно перечесть...  
Стыдом и страхом замираю...  
Но мне порукой ваша честь,  
И смело ей себя вверяю...  

Prelep ti je post Haklberi happy
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:19

U pustinji, sred peska vrela,
Jedini u svoj vaseljeni
Ko strašni stražar Ancar na sten
Stoji od sunca što je svela.

Rodi ga stepa u žedne dane,
u ljutome ga gnevu goji,
Pa zelene i mrtve grane
I koren otrovom mu poji.

Kroz koru otrov stalno teče,
U podne topi se od žara,
A kad prohladno padne veče
U smolu gustu on se stvara.

To drvo odmor ptici nije,
Tigar ne oštri uza nj ralje,
Tek vihor što se pustom vije
Dirne ga krilom pa bež’ dalje.

A kad oblak daždom mije
Njegov učmali, tužni list,
Otrovana se kiše slije
I truje pesak nevin, čist.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:20

U dalekoj
zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora
koliba je bila jedna
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ručak kuva
i kolibu ona čuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba čami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reče: -Ručak kuvaj,
kuću čuvaj,
a ja odoh po svoj čamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neću kriti,
da će danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu-praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zañe, već se smrači
i nebo se naoblači,
ali ribe nigde nema
i deda se kući sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa čela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobična riba neka,
gleda u nju s čudom deka.
Velika je pola hvata,
a sjaji se kao od zlata.
Da bi čudo bilo veće,
riba ljudskim glasom reče:
– Šta god tražiš, ja ću dati,
samo me u more vrati.
Ispuniću želju tvoju
– bilo koju…
…Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reče.
Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
– Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
– Od muke ću sad pući.
tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi:
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.
I u tmini crnoj, gustoj,
na obali morskoj pustoj,
u pučine beskraj gleda
i poziva ribu deda.
– Oj, ribice, gde si da si,
doñi sada, mene spasi.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Morske vale repom seče,
ljudskim glasom ona reče:
– Kaži, deda, svoju želju,
pa se vrati u postelju.
I deda joj onda reče
kakva želja babu peče.
– Idi kući, deda, samo,
korito će biti tamo.
Obećanje riba dade
i u trenu već nestade.
Čim se deda kući vrati,
do korita odmah svrati,
a korito lepo, novo.
No, baba mu reče ovo:
– Imam sada želju vruću,
hoću sutra novu kuću.
Ne bude li kuća nova,
ovde više nemaš krova,
već odavde ti se seli,
čuješ šta ti baba veli…
…I ujutru deda poñe,
na obalu morsku doñe
pa povika ribu glasno
i reče joj sasvim jasno
tu babinu želju novu.
– Ispuniću želju ovu –
riba reče
i – uteče.
Kada kući doñe deda,
on u čudu samo gleda:
od kolibe sve od pruća
stvorila se nova kuća.
Kraj prozora baba sedi
i strogo mu sad besedi:
– Neću više kuću ovu,
imam opet želju novu.
Hoću sada kuću drugu!
Hoću u njoj bezbroj slugu.
Ode deda, ribu zove
da joj želje kaže noove.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Čula riba šta ga mori,
pa ovako njemu zbori:
– Idi odmah babi kaži,
ispuniću to što traži.
Sazidaću kuću drugu,
biće u njoj bezbroj slugu.
Riba reče
i – uteče.
Vesela je baba bila,
želja joj se ispunila.
Dobila je kuću drugu,
a služe je bezbroj slugu.
Ali deda baš zlo proñe.
Čim on natrag kući doñe,
zlobna baba viknu samo:
– Sluge moje, hajte amo!
odvedite ovog starca
sad u štalu kod magarca.
Živi deda i u štali,
na sudbu se on ne žali.
To je bilo u nedelju
kad ispuni babi želju,
ali, eto, već u sredu
sluge opet zovu dedu:
– Hajde, deda, baba zove,
ima, kaže, želje nove.
Mal od čuda nije pao
kad je babu saslušao:
– Smesta idi, ribu traži
i želju joj moju kaži.
Sad carica ja ću biti,
to mi mora ispuniti…
…Ode deda, ribu zove
i govori reči ove:
– Aoj, ribo, muke velje,
baba ima nove želje.
Postala je sasvim luda,
traži opet svaka čuda.
A ja, eto, nemam kuda,
moram da te zovem, molim,
da joj čudi udovoljim.
Čula riba šta on želi,
pa ovako njemu veli:
– I to će se ostvariti,
carica će baba biti.
Tako reče
i – uteče.
Carica je baba bila,
na njoj samo čista svila.
I biseri oko vrata
i prstenje sve od zlata.
Blaga silnog ona ima,
zapoveda sada svima.
Kad u petak pade veče,
tad slugama baba reče:
– Dovedite onog starca,
u štali je kod magarca.
A kad deda pred nju kleče,
strogo ona njemu reče:
– Idi sada ribu traži,
pa joj carsku želju kaži.
Dosadno mi carstvo ovo,
hoću opet carstvo novo.
Na dnu mora hoću sada
da mi bude nova vlada.
Zlatna riba, a ne druga,
da mi lično bude sluga.
Hajde, starče, ne prkosi,
carsku želju ribi nosi…
…Kada ribu dozva deda,
on ponizno u nju gleda,
pa joj veli:
– Mene, ribo, ne veseli
što sad opet tebi hodim,
moram babi da ugodim.
Snašla su me grdna čuda.
Jeste moja baba luda,
ali ne smem da se gložim,
moram s njome da se složim.
Željama joj nikad kraja.
Dva dana joj carstvo traja,
a već neće carstvo ovo,
traži, veli, carstvo novo.
Na dnu mora hoće sada
bezumnica da zavlada.
Ovo carstvo da joj pružiš
i ti lično da je služiš.
Kada ovo kaza deda,
riba njega samo gleda.
Ćuti riba, reč ne reče,
pracaknu se i uteče.
Čeka deda, čeka tamo
sve dok nije danak svano,
ali ribe nema više,
dedu nade napustiše.
On umoran poñe kući
kraj obale posrćući.
Kad se blizu kuće nañe,
ne mogade da se snañe.
Dvora sjajnog više nema,
pred kolibom baba drema.
Gleda deda čudo ovo
– ni korito nije novo.
Neskromne su želje bile,
pa se nisu ispunile.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:20

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, –
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine –
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao –
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave –
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, –
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine –
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

Aleksandar Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:21

Ciganski tabor spor i šuman
Po Besarabiji se seli.
Kod reke su, kraj starog druma
Uboge čerge razapeli.
San ko sloboda im je vedar
I spokojan pod nebom snenim.
Pod arnjem poluzastrvenim
Kraj točkova se oganj štedar
Svetluca. .. Obed svud se sprema,
U ravnom polju konji pasu,
Za šatorom na svome tasu
Nevezan medved mirno drema.
Celom se stepom živost rasu:
Posluju mirni poslenici
Pred novi put do bliskih stepa;
Čuju se pesme, deca, krici,
I s nakovanja putnih klepa.
No neće moći da se opre
Tabor spokojstvu noći sane;
Sad samo još u stepu dopre
Kad konj zanjišti, pas kad lane.
Zgasnule vatre, mirno sve je,
Samo s visine neba plava
Svetlošću svojom mesec veje
I tihi logor ozarava.
Starac pod jednom čergom starom
Pred ugljevljem još budan leži;
Greje ga vatra zadnjom jarom,
A pogled mu u stepu beži
Zaogrnutu noćnom parom.
Njegove mlade kćeri nema;
Svikla divljini i slobodi
Po pustoj stepi sama hodi…
Da, doći će .. . Al’ noć se sprema
I ubrzo će mesec mladi
Iz oblaka izaći bledog .. .
Zemfire nema .. . vetar hladi
Ubogi obed starca sedog.
No evo je. Sakriven senom
Za njom se žurno mladić stvori
Nepoznat sasvim ocu njenom.
»Evo me, oče«, ona zbori,
»Dovodim gosta, nisam sama;
U stepi me je putnik sreo;
Na noćište ga pozvah k nama;
Da bude čergar, on bi hteo.
Zakon mu preti. Biću s njime,
Brigu o njemu ti povedi.
Aleko mu je, oče, ime,
I svud je gotov da me sledi.«
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:21

Preživio sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.

Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.

Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:22

Trenutka ja se sjecam sjajna,
kada preda mnom se ti pojavi
ko prividjenje, kao tajna,
i ko ljepote genij pravi.

Kad tuga sve mi skrha nade,
a kinjile me strepnje taste,
tvoj njezni glas mi pjevat stade
i lik tvoj sanjah na dnu maste.

No, doba minu.Vihor njezni
rasprsio mi sne i stravu.
I predadoh ja glas tvoj njezni
i lik nebeski zaboravu.

Polako su se vukli dani
u zabiti, u zatocenju,
bez zanosa, bez suza ranih,
bez nadahnuca, nalik mrenju.

Al stize dusi probudjenje.
I opet mi se ti pojavi
ko nenadano prividjenje
i ko ljepote genij pravi.

I kucat stade srce vruce,
nov zivot u njem maha uze.
I opet plamti nadahnuce,
i ljubav sja, i teku suze.

Ja volim samoubilacki-krvnicki nemilosrdno i brutalno.
Necu drugacije. Ko to moze da izdrzi, a upoznah samo jednog.
‘Moja je krv moj put do tebe’

Aleksandar Sergejevič Puškin

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:22

Ja pamtim divno magnovenje,
Kad sretoh tebe na svom putu,
Ko svetlih snova ostvarenje,
Ko neba dah u zemnom putu.
Kroz burni život hitrobežni,
Kroz strasti, iskušenja mnoga
Ja dugo slušah glas tvoj nežni
O sanjah crte lica tvoga.
Al´ korak leta neizbežni
Pogasio je mašte tajne,
Zaglušio je glas tvoj nežni
I otro lika crte sjajne.
Teko je život, pun čeznuća,
Pun mraka, zla i ropskih uza,
Bez rajskog sna,bez nadahnuća,
I bez božanstva i bez suza.
Al´ opet nasta otkovenje,
I sad si opet na mom putu
Ko svetlih snova ostvarenja,
Ko neba dah u zemnom kutu.
I srce puno je pregnuća:
Ti vraćaš sve što vreme uze,
I rajske sne i nadahnuća.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:23

Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim…

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:23

Vreme je, druže moj, spokojstva srce prosi,
Za danom leti dan i svaki časak nosi
Života delić svoj, života delić krt;
Tek spremaš se da živiš, a gle, najednom, smrt!
Ne svetu mesto sreće sloboda, mir postoje,
Već davno udes nov privlači srce moje,
Već davno sanjam beg, rob klonuo i hud,
Daleku obitelj i nasladu uz trud.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:24

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Celom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug –
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi –
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:25

Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
To krov od nje ostarjeli
slamom nama zašumi,
to ko putnik zakašnjeli
u okna nam udari.
Naša stara kolibica tužna,
tamna samo spi.
A što li mi, o starice,
uz okance šutiš ti?
Il od bure zavijanja
umorna si, druže moj,
il vretena tvog zujanja
opio te tihi poj?
Pijmo, dobra drugo naša,
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.
Poj mi pjesmu kako j’ ptica
preko mora živjela.
Poj kako je djevojčica
zorom vodu nosila.
Bura maglom nebo krije,
vihor snježni fijuče,
to ko zvijer ona zavija
i ko dijete zaplače.
Pijmo, dobra drugo naša
za mladosti moje jad,
pij od boli, gdje je čaša?
Srcu bit će lakše tad.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:25

O, ako zbilja, dok je mrak
Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,

O, ako zbilja u taj čas
Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.

O, dođi mi, kroz noć, kroz san,
Onakva kao zadnjeg časa;
Ko led i sva ko zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa . . .

O, dođi mi što pre, što pre
Ko vetra dah, ko zvuk, il’ tajna.
Ko strašna sen, ko zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!

Ne zovem tebe ja zbog tog
Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,

I ne zbog tog što sumnji roj
U duši nosim: da prebolim,
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja ko nekad tvoj.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sre 15 Nov 2017 - 17:25

…Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Već deset leta prođe od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju sećanja me živo;
I čini mi se: još sam sinoć luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne čujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kuću. Evo
Šumovitog huma gde sam često
Sedeo nepokretan, gledajući
Na jezero i sećao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukući za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjača naherena, na vetru,
Okreće jedva krila –
A na međi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje – dva zajedno – treći
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesečini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao čeljad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Neću ja
Tvoj moćni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek čuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraća sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrčini prođe pored vas
I pomisli na mene.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Nazad na vrh Ići dole
Unforgettable

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 7457

Godina : 31

Lokacija : Na Dlanu.

Učlanjen : 12.09.2017

Raspoloženje : Do Srži.


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 13 Jan 2018 - 14:09

Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promako kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti?Čuvar duše mlade
Il´kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše,
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je...
Nek bude tako!Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe...
(Tatjanino pismo Onjeginu)


Al´ nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja,Tatjana.
Verujte(savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze
Al´ mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće,takve uze
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo,dugo vreme?


Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il´ rumena...
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći.Barem htede
Razgovor s njom da povede
I-ne uspe!Upitala ga
Kad,i iz kog je došo kraja?
Ide l` iz njenog zavičaja
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla...I on k`o kip osta.


Udala sam se.Sada treba
Da odete,jar ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem?Još vas volim,
Al` drugom ja sam poverena
O ostaću mu verna žena.

"Evgenije Onjegin"
Nazad na vrh Ići dole
Unforgettable

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 7457

Godina : 31

Lokacija : Na Dlanu.

Učlanjen : 12.09.2017

Raspoloženje : Do Srži.


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Sub 19 Maj 2018 - 8:57

.Volio sam Vas; i ljubav jos, mozda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine vise,
Ja necu da Vas rastuzujem njom.
Volio sam Vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam Vas iskreno i njezno,
Volio Vas tako drugi, dao Bog.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 18061

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Čet 21 Jun 2018 - 12:59

Evgenije Onjegin: nenadmašni Puškinov roman u stihovima

Onako kako se Puškinova junakinja Tatjana izdvaja svojom pojavom među moskovskim lepoticama (tako i ona koju ne sme /da uzbuni zvuk moje pesme,/ ko uzvišena luna čista/ sred mladih žena sama blista), tako Puškinov roman u stihu Evgenije Onjegin blista na zvezdanom nebu ruske književnosti.



Aleksandar Puškin je svoje remek-delo pisao od 1823. do 1832. godine. Prvu i drugu glavu Evgenija Onjegina napisao je dok je bio u izgnanstvu na jugu Rusije, poslednju osmu dok je boravio u Petrogradu. Evgenije Onjegin je objavljivan u delovima, po glavama romana kako bi koja bila dovršena, a celovito izdanje prvi put je izašlo 1833.

Čudesno lepi, jednostavni i laki Puškinovi stihovi, brzi prelazi, česta promena tona i intonacije, neodoljiva ljupkost pisca u direktnim obraćanjima čitaocima kojima delo obiluje, privlačnost likova Evgenija, Tatjane i Lenskog, osvajaju čitalačku publiku podjednako silno u svim vremenima.
Roman u stihovima
U pismu prijatelju knezu Vjazemskom Puškin ovako opisuje početak svog rada na Evgeniju Onjeginu: „Što se tiče mojih poslova, sada ne pišem roman, nego roman u stihovima – đavolska razlika! Tipa Don Žuana – nema razloga da pomišljam na objavlljivanje, pišem nemarno.“

Evgenije Onjegin napisan je u četvorostopnom jambu, u takozvanim onjeginskim strofama, koje imaju po 14 stihova sa šemom rimovanja ababccddeffegg:

Razmišljah već o formi plana, a
Junaku kako da dam ime, b
I prvu glavu svog romana a
Završio sam srećno time. b
Sve to sam pregledao strogo; c
Znam, protivrečnog ima mnogo, c
Al’ neću na to da se vratim; d
Cenzuri dug ću svoj da platim, d
Pa ću na gozbe novinarske e
Da pošaljem svoj plod i muku. f
Sad putuj, delo mojih ruku, f
Ka obalama Neve carske! e
Zasluži slavu za moj trud; g
Nepravdu, grdnje i loš sud! g

Ruski formalista Tinjanov smatra da upravo književni postupci koji su karakteristični za prozu, za žanr romana primenjeni na stih, glavno obeležje Evgenija Onjegina, i da se jedinstvena i veoma izrazita govorna dinamika Puškinovog romana u stihovima gradi protivstavljanjem i preplitanjem proznih tehnika i stihovnog oblika.1

Autorovo obraćanje čitaocima, njegove primedbe, podizanje pisca na ravan aktera ili pasivnog učesnika u događajima sastavni su deo poetike romana. U Puškinovom stihu međutim, kako Tinjanov zaključuje, ovaj postupak je veoma izrazito naglašen time što se sve te piščeve primedbe, u intonacijskom smislu pojavljuju kao osamostaljene rečenice, narušavaju intonacionu konstrukciju stihova – postaju intonaciona igra, kao u sledećim stihovima, na primer:

Sad latinski u modi nije,
Na znanje ću vam ipak dati,
Znao je dosta Evgenije (I,6)

Radnja i sižejne linije poeme Evgenije Onjegin
Radnja Evgenija Onjegina veoma je jednostavna. Najkraće se može prepričati ovako:

Mladi peterburški plemić Evgenije dolazi na selo kao naslednik imanja njegovog strica. Tamo upoznaje susede, spahijsku porodicu Larinih, kao i drugog mladog plemića, bivšeg nemačkog đaka i pesnika idealistu Lenskog.

Lenski je zaljubljen u mlađu ćerku Larinih Olgu, dok se Tatjana starija Olgina sestra, zaljubljuje u Onjegina. Tatjana pismom izjavljuje ljubav Onjeginu koji je odbija.

Da bi se osvetio Lenskom koji mu je pričinio neprijatnost ubedivši ga da odu zajedno na Tanjin imendan, Onjegin to veče namerno koketira sa Olgom. Uvređeni Lenski ga poziva na dvoboj, Onjegin prihvata poziv, i u dvoboju nehotice postaje ubica svog prijatelja.

Prošlo je nekoliko godina i sada Puškinove junake zatičemo na peterburškom balu. Onjegin se zaljubljuje u Tatjanu, udatu za važnog generala. Posle bezuspešnih pokušaja da joj priđe, piše joj pisma na koja ona isto tako ne odgovara. Kreće do njene kuće i najzad dolazi do konačnog razrešenja drame, u razgovoru Tatjane i Onjegina.

Pored glavne, najrazvijenije fabularne linije koja prati razvoj odnosa Evgenija i Tatjane, postoje i dve sporedne: Evgenije – Lenski, i Lenski – Olga.

Evgenije Onjegin nije bio dobro primljen od kritike Puškinovog doba, što naravno ne čudi jer je slavni pesnik bio ispred svog vremena. Jedan njen deo zamerao je Puškinu labavo povezane priče, takozvana nezavršenost plana, a bilo je zamerki i na „negativnost“ Onjeginovog lika.

Međutim, ove primedbe Puškina nisu mnogo brinule i čak se i u samoj poemi šaljivo prema njima odnosi.

Poznato je da je Puškinov pesnički uzor bio Bajron i ono što je on smatrao Bajronovom najboljom odlikom, njegovim majstorstvom, važi i za Puškinov postupak: „Bajron nije mnogo brinuo o planovima svojih dela ili čak uopšte o tome nije ni razmišljao: nekoliko scena, uzajamno slabo povezanih, bili su mu dovoljni za svu dubinu misli, osećanja i slika.“
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 18061

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Čet 21 Jun 2018 - 12:59

Karakterizacija likova Onjegina, Tatjane i Lenskog
Evgenije Onjegin je okarakterisan u prvoj glavi romana, tako što Puškin, ne bez ironije, prikazuje jedan dan iz njegovog života u Sankt Peterburgu, kao i njegovo okruženje. Onjegin ima dobro obrazovanje, inteligentan je i živi dokonim i pomodnim životom visokog društva.

Tako je Onjeginov radni kabinet zapravo mesto gde se on uređuje više sati dnevno:

O, da l’ ću dati crtež verni
Odaje gde je čudak učen,
Pitomac mode besprimerni
Obučen, svučen, pa obučen?

Međutim, Onjegin je izvan svoje sredine po tome što mu je takav život već dosadio i tu se po svojim osobinama i tipu približuje Bajronovom Čajldu Haroldu, odnosno tipu junaka koji je u književnosti poznat kao suvišni čovek.

I bolest, čije su poreklo
Morali naći već lekari,
Splin, kako bi se negde reklo, –
Naša čamotinja u stvari,
Ovladala je njim pomalo.

Lajtmotiv junakovog prezasićenja, čamotinje, duhovne praznine, „hladne duše“ varira se tokom celog romana. Onjegin kao odgovor na Tatjanino pismo sam o sebi govori:

Povratka nema godinama,
I dušu neću obnoviti.

Nove boje u karakterizaciji svog junaka Puškin dodaje kroz Tanjine pokušaje da sazna ko je onaj za kojim mora da uzdiše. Inače, jedan od omiljenih postupaka Aleksandra Puškina u poeziji je postavljanje pitanja:



I Tanja je pomalo stala,
Svakoga dana i sve više,
Da shvata oonog, bogu hvala,
Za kime mora da uzdiše
Po volji moćne sudbe svoje.
Taj tmurni, kobni čudak – ko je?
Nebeski stvor il’ ada trag?
Taj anđeo, taj nadmen vrag,
Šta je on? Eho drugih ljudi?
Je l´ Moskov s praznom dušom taštom
Pod Haroldovim crnim plaštom,
Il´ prazni tumač tuđih ćudi?
Da l´ rečnik modnih reči nije?
Je l´ parodija Evgenije?

Tatjanin lik pisac uvodi napomenom o njenom imenu ruskog porekla – po prvi put junakinja nekog romana se tako zove. Opisuje je kao divlju i ćutljivu sanjalicu koja nije sklona društvu, već radije sanjari, čita knjige ili usamljeno šeta po prirodi.

Prirodnost njenog lika i neizveštačenost njenih osećanja Puškin gradi tako što uzima poređenja iz prirode kada opisuje njena duševna stanja:


Zaljubila se – vreme dođe.
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo. (III,7)

Trepere grudi, strah je mori,
A lici joj sve jače gori…
Tako u ruci tužno trepti
I lupa krilom leptir slabi
Kad ga nestaško kakav zgrabi;
Tako i zec u polju cepti
Kad naglo spazi izdaleka
Da ga u grmu lovac čeka. (III, 40)

I ljupke Tanje tamni mladost:
Tako na nebu bura siva
Zek rođen dan u tamu skriva. (IV, 23)

Aleksandar Puškin kao sredstvo karakterizacije svojih junaka ističe njihovu lektiru, s obzirom da se oni na nju prilično ugledaju u životu. Onjegin se poredi sa Čajldom Haroldom i Bajronov portret se nalazi u Onjeginovoj sobi, a Tatjana odrasta čitajući Rusoove i Ričardsonove sentimentalne romane, koje je pre nje u svom devojaštvu čitala njena majka, spahinica Larina.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 18061

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    Čet 21 Jun 2018 - 13:00

Vladimir Lenski je treći lik koji je, pored Evgenija i Tatjane, potpunije oblikovan u Puškinovom romanu. Kao i Evgenije Onjegin, on je mlad i obrazovan plemić, s tim što je suprotnost Onjeginu po svojoj naivnosti, veri u život i ljude i svežini osećanja. O njihovom prijateljstvu Puškin kaže da se „steklo iz dosade”, ali i da je Onjegin imao puno razumevanja i simpatije prema mladom Lenskom, jer je u njemu video svoje nekadašnje snove i iluzije:

S osmehom on je slušô Lenskog,
Nadahnut pogled, govor buran
Pesnika mladog getingenskog
I um u sudu nesiguran –
Mom Evgeniju sve je ovo
Izgledalo još sasvim novo
I trudio se on da spreči
Hladnoću svojih oštrih reči,
Jer što da tuđoj sreći smeta?
Doći će vreme; neka živi
I nek’ se pesnik malo divi
Svem savršenstvu ovog sveta!
Oprostimo mu varke ove
I mladih dana žar i snove. (II, 15)

Nakon što Lenski strada u dvoboju od Onjeginove ruke, Puškin se duhovito poigrava predviđanjima šta bi Lenski da je poživeo dovoljno dugo mogao postati, slavan pesnik, ili:

A možda je i mog poeta
Običan udes jednom čekô;
Prohujala bi mlada leta,
Ohladnelo bi srce meko;
Promenio bi narav mnogo,
Mahnuo muze, ženu smogô,
U selu svome srećan, rogat
Nosio halat sit i bogat
I poznao života zbilju…
S kostoboljom bi starost sreo,
Mršao, debljô, pio, jeo
I najzad bi u izobilju
Skončao svoje dane stare
Uz decu, babe i lekare. (VI, 38, 39)

Ljubavna priča Tatjane i Onjegina
Kao što je već rečeno, ljubavna drama između Tatjane i Onjegina predstavlja glavnu fabularnu liniju, glavni zaplet Puškinovog romana u stihovima.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Aleksandar Sergejević Puškin    

Nazad na vrh Ići dole
 
Aleksandar Sergejević Puškin
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Aleksandar Sergejevič Puškin
» Evgenije Onjegin - Aleksandar Sergejevič Puškin
» Protoprezbiter Aleksandar Smeman
» Aleksandar Šmeman: Evharistijsko bogoslovlje
» Alfred Aleksandar Gockel
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-