[You must be registered and logged in to see this image.]Poslednji časovi AtlantideOsmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio
i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa
je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni
ljudi, uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše
planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u
kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva
civilizacija koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe
je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca
dospeo u gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk
(Otto Muck), iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije
delove.
Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa
iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na
sićušnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na
blještavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo
položenom trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.
Pir razularene stihijeIz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala
severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine,
gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.
Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere,
temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni
koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna
toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.
Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine
Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se
obrušili na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.
Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od
Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one
su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine
Zemlje i pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne
količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.
Prasak eksplozije čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u
dan 2.000 km unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su
se sa pučine ka kopnu i uništavali sve pred sobom...
U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo
Atlantida.
Platon o AtlantidiNajveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se
čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki
filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije
to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i
"Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov
tragičan kraj.
Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini "Herkulesovih stubova" -
kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i
Južne Afrike zajedno, odlikovala se plodnošću i davala po dve žetve
godišnje. Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile,
pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku
zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska
Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka, 120.000 konjanika, 160.000
bornih kola, 240.000 mornara.
Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se
zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o
Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a
ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih
podataka došao na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je
otkrio prilikom svojih putovanja.
Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je
objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila našu
planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i
šarlatani pisali su o Atlantidi.
Tragom potonulih gradovaDa li, osim Platonove Atlantide, postoje bilo kakvi naučni dokazi o
propasti nekog velikog dela kopna ili velikog ostrva u istoriji
čovečanstva?
"Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno
čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i
stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi
( Casey ) još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo
pojaviti Atlantida" - piše Oto Muk.
Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima
svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n.
ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti
Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nižim
primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo
stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog
mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko
poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.
Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim
područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila
daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo otploviti do drugih
ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".
Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a
"nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.
Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas
nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove
ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema
jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura
proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se
danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe
strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada
predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene
propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.
Dokazi Ota MukaKada su 1921. godine izvršena prva vazdušna foto-snimanja Južne
Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera zagonetnog porekla.
Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava
oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2
. Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog
većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame
na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva džinovska dela
asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po
desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se
ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je
strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je
nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo
zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz
katastrofa.
Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od
30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema
istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i
uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za
apokaliptične kiše i provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju.
Prema Bibliji kiše su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala
nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno
verodostojne.
Mamutska groblja u SibiruIstovremeno sa ovim nepogodama, nad planetom se širio ogroman oblak
otrovnih gasova koji su prodirali iz dubine Zemlje. Muk smatra da je
upravo tom pojavom rešio i jednu od najstarijih zagonetki : problem
mamutskih grobova u Sibiru. Tamo, u večito zamrznutom tlu, otkriveni su
ostaci desetina hiljada mamuta i to u takvom stanju kao da su uginuli
juče, a ne pre deset hiljada godina.
Njihove leševe naučnici su detaljno ispitivali. Dijagnoza je bila: nagla
smrt, bez spoljnih povreda izazvana gušenjem. U želucima mamuta
otkriveni su i njihovi poslednji obroci - lišće četinara. Međutim, takvo
drveće ne raste tamo gde su pronađeni mamuti. Ono raste pod mnogo
blažom klimom, u oblastima koje se nalaze i do 3.500 km južnije. Da su
mamuti tamo uginuli, njihovi leševi bi ubrzo istrulili i ostali bi samo
skeleti. Sve to nameće pretpostavku da je gotovo trenutnu promenu klime
prouzrokovalo kosmičko dešavanje.
Muk objašnjava da je sudar Zemlje i asteroida pomerio osu Zemlje za
čitavih 3.500 km. To je izazvalo trenutnu promenu klime. Mamuti, ugušeni
u otrovnom dimu, su i trenutno konzervisani u džinovskom prirodnom
zamrzivaču. Inače, pre katastrofe u tim predelima su rasli četinari i
svo ostalo drveće.
Golfska struja kao dokazČinjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj
okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju
temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj
širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska
struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.
Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo
dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre
n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva
nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo
objašnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do
Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope
nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko
ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i
jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u
Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.
Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod
povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom
ostrvu počeo je da popušta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama
godina i nije završen do danas.