Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Književnost

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:57


Epopeja – narodni ep

Epopeja je prvo bila priča o detinjstvu jednog naroda i nastajala je u uslovima primitivnog mentaliteta u trenucima početka civlizacije. Razume se, nastajala je i kasnije, kada su narodi već uveliko bili ušli u epohu civilizacije, ali mentalitet koji je sličan primitivnom mentalitetu mogao se javiti i u tim vremenima. Ono što karakteriše taj primitivni mentalitet je ono stanje u kome se ljudi nađu pred nepoznatim koje rađa neizvesnost i strah, kao i oduševljenje za borbu i savlađivanje nepoznatog.

Epopeja, dakle, nastaje onda kada se čovek i društvo nalaze u situaciji da problemi nadrastaju njihove snage, kada se ljudi osećaju slabi i nemoćni. Zato je epska poezija nastajala u periodima kada je narodu i društvu pretila neka unutrašnja opasnost, a nije negovana u epohama sigurnosti, optimizma i snage. Tako se naša narodna poezija snažno razvila u epohi ropstva pod Turcima. U skladu s tim i ličnosti epske poezije su ogromnih dimenzija, polubogovi-poluljudi, a najčešća figura za opisivanje predmeta i ličnosti bila je hiperbola. Takođe je u primitivnom epskom mentalitetu snažno razvijen domen mašte i osećanja (strah i divljenje). Epski svet je čudesan i poetičan svet u kome čovek stvara najfantastičnije slike i predstave koje posmatra naivnim, zadivljenim i prestrašenim očima.

U takvom poretku stvari čovek se oseća nemoćan kada je sam, i zato pribegava snazi kolektiva. Epopeja opeva najčešće kolektivne događaje (ratove, pohode, ekspedicije), jedan kolektivan napor u borbi protiv prirodnih, božanskih i ljudskih sila. Junak epopeje bori se za kolektivne interese (kod nas lik Kraljevića Marka), a borba kolektivna je usmerena na budućnost. Iako opeva prošle događaje, epski pesnik vidi u njima herojske primere koji nadahnjuju za budućnost. Zato je i naša narodna epika oduševljavala naše romantičarske pesnike prvenstveno svojim heroizmom, primerima nekadašnje slave i veličine, što je predstavljalo zalogu za ponovnu slavnu i veliku budućnost. Da bi kolektiv uspeo u svojoj borbi, potreban mu je vođa, junak, heroj, koji je bio otac, zaštitnik i branilac, pa onda i predvodnik kolektiva u kome su idealizovane najbolje osobine kolektiva.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:57


Umetnički ep

To su tvorevine pesnika koji su živeli u razvijenom društvu. Oni su nastali i razvijali se uporedno sa razvijanjem umetničke književnosti. Pesnik umetničkog epa bira građu za svoje slobodno delo i nezavisno od tradicije, rukovođen svojim idealima i shvatanjem. I u umetničkom epu postoje pojedninosti uzete iz oblasti fantastičnog i čudesnog kao i u narodnom. I u njima postoje vitezovi i likovi sa nadprirodnim moćima. U umetničkom epu ima manje digresija, radnja je usresređena na izgradnju ličnosti glavnog junaka. Razvitak umetničkog epa tekao je uporedno s društvenim i kulturnim razvitkom pojedinih naroda. Ukoliko je jedan narod na višem stepanu kulturnog i društvenog razvitka, umetnički ep je u tim narodima i razvijeniji po tematici i po broju dela i savršeniji po umetničkoj formi. Nasa književnost ne sadrži tako brojne i razvijene epske forme u stihu u umetničkom epu.

Delo je jednog autora. U odnosu na narodni ep menja se način stvaranja, primanja i percepcije dela. Pesnik je tvorac i ima slobodu da iznese svoj stav ili naruši pravila. Počiva na podlozi narodnog epa i preuzima od njega teme i motive. Tehnike se takođe usvajaju, ali i menjaju, nadograđuju književnim postupcima. Umetnički ep karakteriše mnogo šira tematika od borbe za opstanak. Ima čvrstu kompoziciju i nastaje za kratko vreme. Odnos umetničkog epa prema tradiciji je višestruk. To je tradicija koja se selektivno koristi. Sa jedne strane je uslovljen pesnik književnim konvencijama njemu dostupne, s druge strane njegova selekcija biće uslovljena i njegovim individualnim izborom.

Čvrsto je uklopljen u žanrovski sistem epohe u kojoj nastaje i sa njima interaguje. Iz tog odnosa izdvajaju se različite vrste epova:

Junački ep – Najbliži epopeji po tematici i motivima. Predmet se najčešće uzima iz nacionalne ili opšte istorije. Događaji i junaci su uzvišeni i značajni (Gundulićev „Osman“, Mažuranićeva „Smrt Smail age Čengića“).
Religiozni ep – Motivi se uzimaju iz religije, Svetog pisma ili istorije crkve. Predmet je najčešće neka religiozna ili moralna tema kojom je pisac nadahnut. Stih je dostojanstven i uzvišen (Danteova „Božanstvena komedija“).
Idilični ep – Građa se uzima iz ličnog svakodnevnog života običnih ljudi. Nema složenu građu i karakteristike. Stih je odmeren. Nema većih sukoba, i ako se jave posledice nisu dragocene, sve se završava srećno. Glavni junaci su mladi ljudi, a osnovni motiv je ljubav.
Didaktički ep – Slon je davanju moralne poruke. Teme su uzimane iz najrazličitjih izvora: zemljoradnje, filozofije, medicine, astronomije, geografije, lova, ribolova…
Životinjski ep – Glavni akteri su životinje, te su i teme i radnje usko vezane za njih („Medvjed Brundo“ Vladimira Nazora).








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:58


Epsko-lirske vrste

Kako im i samo ime kaže, to su pesme sa elementima i epskog i lirskog. Vuk Karadžić ih je nazvao „pesme na međi“. Iako zasnovane na priči, razlikuju se od epskih, jer su snažno prožete emocijama i najčešće se tiču individue. U najvećem broju njih tema je ljubav od koje se može i umreti:

Balada – Prostor pesme svodi se u granice lične i porodične sreće i nesreće, a njen „junak“ postaje osamljena individua je izložena milosti i nemilosti svoje najbliže okoline. Ovo je tip narativne pesme u kojem se događaji ne vide sa stanovištva celog kolektiva, već se uobličavaju iz porodičnog i ličnog ugla. Prepoznaje se po onom žalosnom, tragičnom („Hasanaginica“, „Omer i Merima“). Baladska priča uglavnom govori o nesreći u krugu porodice jer su u patrijahatu zakoni tradicije i društveni obziri jači od volje jedinke i njenog prava na sreću. Govori o tome da je pojedinac uvek na gubitku, pa su junaci po pravilu lako ranjive i krhke jedinke (često upravo žene), čija je lomljivost u njihovoj osećajnosti (što je preduslov za stradanje). Priča je najčešće svedena na jedan, prelomni momenat, u kojem su osećanja najintenzivnija, a nesreća najdublja. Ako se razvija radnja, onda se to čini skokovito, vremenski razmak nije bitan. Zbog toga se često nalazi na neka tamna mesta koja doprinose tome da ljudski postupci deluju pomalo tajanstveno i nejasno. Na našim prostorima izdvojene su dve podvrste: sevdalinke (nastale u muslimanskoj sredini) i bugaršice (nastale na jadranskom primorju).
Romansa – Ovaj termin je ranije u Francuskoj upotrebljavan kao oznaka za tekstove koji nisu pisani na latinskom jeziku (književnom jeziku srednjovekovne Evrope), već na narodnom „romanskom“ jeziku. Odnosila se i na priče koje su na viteškim dvorovima govorili žongleri. Međutim, kao lirsko-epska vrsta odnosi se na pesme čije je poreklo vezano za španke narodne pesme koje su, uglavnom, pevale o junacima koji se bore i ginu za veru, čast, domovinu ili ljubav. Kasnije je ljubav postala dominantna tema, a kao junaci su se sve više pojavljivale žene. U mnogo čemu su slične baladama. Osnovna razlika je u tome što se za razliku od njih romanse završvaju znatno vedrije od njih.
Poema – Ovaj termin je latinski naziv za svaku pesmu. No, ovim nazivom se označavaju i naročito veće pesme kakve su na osnovu balada i romansi stvorili romantički pesnici. Zasnovane su na fabuli, natopljene lirskim raspoloženjem i lirskim izrazima. Unutrašnja dinamika poeme uveliko podseća na tehniku toka svesti uronjenu u more razlivenih emocija.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:58

Nastanak proze i opšte osobine

Umetnička proza razvila se znatno kasnije od poezije. Dugo se smatralo da je proza suviše niska, prosta i da ne odgovara visokom kvalitetu književnosti. Poreklo umetničke proze treba tražiti u mitskim tvorevinama usmene književnosti u kojima se vrlo rano oblikovao jezički izraz koji nije stihovan. Grčka filozofska proza (Platonovi dijalozi) je bila uzor za prozno izražavanje u evropkoj književnosti sve do renesanse. Ranije je shvatana kao niža književna vrsta, štivo koje služi zabavi. Širenje pismenosti i otkriće štamparstva, koje je omogućilo veću pristupačnost književnog dela širokoj publici, imalo je nesumnjivo veliku ulogu u razvoju i formiranju proze.

Za razliku od poezije čije telo čine reči, za prozu su one samo kostur, ostale delove tela čine tema, građa, izvori inspiracije koji su znatno kompleksniji nego kod poezije. Ono ima maksimalnu slobodu u korišćenju jezičkih sredstava. Kompozicija je najjednostavnija kada pripovedač priča događaje od početka do kraja tako da prethodnim objašnjava iduće. Pripovedanje kao postupak kojim se motivi povezuju najvažniji je postpuak u proznom književnom delu ali važnu ulogu imaju i opis, razgovor i monolog. Osnova obeležja proze su: događaj, pripovedač i slušalac. Narativno i prozno nisu sinonimi. Narativno delo može biti i u stihovima. Tako je esej prozno delo koje nije narativno.

Proza je način izražavanja koji nije umetnički čvrsto određen. U početku proza, kao način kazivanja, nije povezivana sa umetničkim stvaralaštvom. Postoje različite mogućnosti odnosa pripovedača prema fabuli pa možemo razlikovati: objektivno pripovedanje (u kojima pripovedač ne nastoji da njegova ličnost dođe do izražaja i zadržava nepristrasan stav prema svemu ispričanom) i subjektivno pripovedanje ( u kojem se pripovedač izjednačuje sa nekim likom iz romana i nastupa kao fiktivni pripovedač ili se njegovo pripovedačko gledište pomera s jednog na drugi lik).

Prozni funkcionalni stilovi koji su se izdvojili u prozi su: novinarsko-publicistički, konjiževno-umetnički, administrativni i kolokvijalni. S druge strane prema upotebi književnog jezika još u antici izdvojile su se određene prozne vrste: rasprave, traktati, epistole…

Iako se kasno razvila, proza je danas veoma dominantna. Dostigla je takav stalež da imenuje čitav jedan rod. Centralni prozni žanrovi su: roman, pripovetka, priča i novela. Jednostavne oblike predstavljau: poslovica, legenda, basna, bajka, vic i izreka.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:59


Kratke prozne vrste

Jedan od najznačajnijih vidova jezičke aktivnosti oduvek je bilo pričanje, a priča je oduvek bila najpopularnija vrsta književnog diskursa. Njena struktura se najviše menjala kroz vreme. Bila je najmanje podložna čvrstom žanrovskom struktuiranju. Zato danas možemo govoriti o velikom broju različitih kratkih pripovednih vrsta. Mogu biti i jako slične i jako različite pa ih nije moguće ni grupisati u jedno, ni međusobno sasvim razdvojiti. U književnu teoriju ušle su sa ulaskom pripovetke i novele u žanrovski sistem književnosti. Sve do tada obitavale su na marginama književnosti. To se desilo tek onda kada su pokrenuti časopisi koji su na svojim stranicama osigurali dovolan prostor za redovno objavljivanje raznih vrsta priča i kada im je na taj način otvoren put do najširih krugova čitalaca. U kratke prozne vrste spadaju:

Pripovetka (vidi to pitanje)
Novela (vidi to pitanje)
Bajka – Odvija se u nestvarnom i čudesnom svetu koji nije ni vremenski ni prostorno konkretizovan i kojem su čak i glavne ličnosti lišene konkretizacije (carević, najmlađi sin). Kada jednom krene od svoje kuće sve postaje moguće. U bajci se čuda neprestano dešavaju, ali im se niko ne čudi. Prirodno i natprirodno dovodi se na istu ravan. Neki kažu da ne postoje bajke, već samo bajka jer je uočeno postojanje određenih formula koje se kombinuju u svakoj od njih.
Legenda –Priče bez oblika iz riznice kolektivne memorije naroda u kojima je zbijen smisao naše sudbine (Ivo Andrić „Na Drini ćuprija“). U legendi je samo sadržaj. U činu pripovedanja ona se može preneti sažeto, kao saopštenje, ali i razviti u kraću ili dužu priču. Legende imaju različite teme: jedne održavaju spomen na nešto što se u davno vreme dogodilo (ili se veruje da se dogodilo) na određenom mestu – lokalne legende; druge čuvaju sećanje na nekog narodonog junaka i neki njegov neobičan podvig – junačke legende; treće objašnjavaju postanak brda, stene, vode, pećine i slično, ili poreklo neke biljke ili životinje, nekog običaja ili društvene ustanove – etiološke legende. Često imaju demonološki karakter jer sadrže „sećanja“ na susrete sa tajanstvenim bićima. Zasnivaju se na veri u istinitost onoga što se pamti. Sadrže formule tipa „pričaju ljudi“. Vrsta su parcijalnog tumačenja sveta.
Anegdota – Govori se o jednoj zgodi iz života neke istorijske ličnosti koja je malo poznata, a vredna da se pamti i prepričava, jer je neobična, smešna ili poučna. Za nju se već na početku pretpostavlja da je istinita.
Parabola – Vrsta figurativnog govora, koja u osnovi ima poređenje. Jedan krug pojava predstavlja se pomoću drugog kruga pojava. Ima skriveno prenešeno značenje. Predstavalja potpunu, zaokruženu priču. Slična je alegoriji, zagonetki i metafori, a opet, sagledana kao celina različita od njih. Parabola pomoću priče izražava neku moralnu, filozofsku ili religijsku pouku (pripovedanja Isusa Hrista).
Basna – Kratka priča sa moralnom poukom u kojoj se ljudsko ponašanje predstavlja na alegorijski način sa životinjama u glavnim ulogama. Ljudske osobine se projektuju na određene životinje, pa tako lisica predstavlja lukavsto, lav moć, vuk pohlepu… Često su ironične i satirične sa moralnim sudom i poukom u vidu poslovice na kraju. U Evropi se basna razvila na tradiciji koju je zasnovao Ezop (grčki rob koji je živeo u Maloj Aziji). Džorž Orvel je iskoristio taj narativni model u satiričkom prikazu totalitističke države u romanu „Životinjska Farma“.
Skaz – Predstavlja način na koji se priča priča. Tehnika pričanja, takva da se pisani govor oblikuje prema zakonima usmenog govora i vraćanje usmenom, živom jeziku. To je iluzija stvarnog, usmenog prpovedanja koja se prenosi na pisanu reč. Koristeći se stilizacijom narodnog govora, pričanje se pripisuje pripovedaču iz naroda, malom čoveku koji svojim načinom govorenja i mišljenja baca neobično svetlo na stvari o kojima govori.
Crtica – Kratka prozna vrsta koja je više usmerena na oslikavanje neke osobe ili nekog predela, nego na priču. Naglasak je na to kakvo je neko mesto, neka osoba ili neka pojava, pa narativni element slabi u korist deskriptivnog.
Pripovest – Duže novele koje prikazuju ceo život junaka. Po svom sadržaju liči na životopis. Svoju fabulu razija kao biografiju junaka. Iznosi sudbinu pojedinca kroz vreme. Sugeriše se neshvatljiva složenost života i krajnja nepredvidljivost čovekove sudbine.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:59

Pripovetka i novela

U evropskoj književnosti „priča“ kao književna vrsta afirmisala se tek tokom 19.veka, kada je pripovetka (ili novela) stala uz roman kao jedan od glavnih žanrova moderne književnosti. To se dogodilo onda kada su pokrenuti časopisi koji su na svojim stranicama osigurali dovoljno stalnog prostora za redovno objavljivanje raznih vrsta priča i kada im je na taj način otvoren put do najširih krugova čitalaca:

Pripovetka – Moderna pripovetka se u svom razvoju stalno inspirisala različitim starijim narativnim oblicima i građu crpela iz njih ili iz priča iz života i onih koje je pisac čuo, pa čak i u novinskim izveštajima. Teško ju je definisati. Stoji između narodne pripovetke sa jedne i novele i romana sa druge strane. Radnja je zasnovana na nekom događaju u kojem nastupa više likova, ali je piščeva pažnja usresređena na jednog ili dvoje. Unutrašnjst likova se najčešće ne produbljuje. Pripovedanje teče usmereno i jednostavno. Vreme koje zahvata radnja obično je kraćeg trajanja. Čitalac iz usputnih napomena ili piščevih komentara saznaje šta se zbilo ranije ukoliko je to važno za samu priču. Pripovetka je razvila mnogo tipova: seoska, građanska, domovinska, hajdučko-turska, društvena, psihološka, povesna, za omladinu, ona koja se koristi duhovima i sabalstima, short story i short short story.

Pripovedanje može biti: Priča sa okvirom – to je ono u kojem autor nekome poverava pripovedanje (Šeherezada) ili hronikalna pripovetka – koja je po svom sadržaju istorijskog karaktera, oslanja se na lice koje izveštava o nekom zbivanju, proizašlo iz nekog dokumenta. Prpovedač može preuzeti svaku poziciju pripovedanja (1LJ, 3LJ).

Novela – Vuk Karadžić je novelu definisao kao priču u kojoj se pripoveda o stvarima koje su se zaista mogle zbiti. Gete definiše novelu kao događaj koji se dogodio neočekivano. Naglašena je vrednost novog, neočekivanog, zanimljivog. Teorija književnosti novelu definiše kao sažeto zbivanje u trenutku kada je došlo do krizne situacije, koja koristi se sličnom tehnikom kao drama, predstavlja grub, uglavnom kratak, vremenski isečak, kratak je i zatvoreni prozni oblik koji upravo zbog te kratkoće ima čvršću i postojaniju strukturu od romana („Dekameron“). Već sam termin nam kazuje da se radi o nečemu što se još nije čulo. Kratak oblik ne daje mesto za opširne opise i retardacije. Jedan nemački teoretičar je isticao da novela zahteva brzu intervenciju, skokovitu, ali zanimljivu, uverljiv unutrašnji razvitak i sažet, ali značajan završetak. Uglavno se bavi pojedinačnom ljudskom sudbinom, te je zatvorena za društvenu analizu.

Postoji podela novele na: povesnu, romantičku, realističku, impresionističko-naturalističku, psihološku, pustolovnu, detektivsku, utopijsku, satiričnu, egzotičnu… Mogu se ciklizirati u romane, te je to neke teoretičare navelo na pomisao da su oni upravo od njih i nastali. Zbog svoje težnje ka neobičnom, čak i fantastičnom može se smatrati jako bliskom bajci.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:59


Roman – opšte odlike

Roman je velika, prozna fikcionalna književna vrsta. Ova definicija ima mane ali se brani time što je veiku fikcionalnu književnu vrstu samu po sebi teško definisati. Ne bismo pogrešili ni kada bismo rekli da je roman velika epska umesto prozna vrta, jer je roman zaista u dobroj meri naslednik epa. To da je roman prozna vrsta diskutabilno je jer postoje i romani u stihu. Bahtin objašnjava da roman nije ep, ali sa da njim ima velike sličnosti.

Veći prozni žanr od romana ne postoji. Termin roman potiče iz 12.veka iz francuske narodne književnosti. U to vreme postojala su dela koja su pisana kao latina lingva i lingva romana, odnostno na latinskom i na narodnom jeziku. U engleskoj se koristi termin novel koji označava roman u globalu. Pisana narodna književnost bila je za šire mase, a ne za obrazovnani sloj tako da se roman odnosio na niže žanrove. Tek se u 19.veku roman priznaje kao punopravna književna vrsta i to kao naslednik epa. Boalo je napisao značajnu studiju o književnim žanrovima i on je proklamovao kakav koji žanr treba da bude. On je za roman rekao da je neozbiljan i da ne zaslužuje da ima ozbiljan status u književnosti. Hegel roman naziva modernom građanskom epopejom. On ukazuje na jednu važnu karakteristiku romana, a to je da je on bio okvir nekoj realnoj stvarnosti, nekoj uslovno rečeno sadašnjosti. Moderno i građansko je ukazivalo na tu orijentaciju romana, na tu razliku od epopeje koja je bila usmerena na prošlost, na događaje koju su se davno završili.

Roman je jedini žanr koji nastaje i još nije završen. Danas je definicija romana pred određenim problemom koji se odnosi na njegovu raznovrsnost jer postoji mnogo različitih tipova romana a smatra se da se roman opire nekom čvstom žanrovskom određenju jer nema kanon. U romanu se događaj prenosi na junaka. On je u prvom planu. Prvi romani su ljubavni, viteški (svojevrsna asimilacija epa) i pikarski (roman putovanja). Vekovima kasnije javlja se roman lika, prvi vaspitni roman i ciklični porodični. Često se pišu u nastavcima.

Bahtin je primetio tri strukturne odlike romana:

Stilska trodimenzionalnost i višejezična svest – Roman nije pokazatelj samo jedne stilske varijante, on pokazuje više stilskih postupaka, postoje različiti jezici u jednom romanu.
Izmena vremenskih koordinata književne slike – Jedna slika sveta na početku romana neće biti ista na kraju.
Zona maksimalnog kontakta sa stvarnošću – Aktuelnost, pogled na svet, ideologija savremenog trenutka.

Po Bahtinu u osnovi postoje dve stilske linije po kojima se roman razvijao:

Sofistički – jednodimenzionalnost i dominacija autorske reči (didaktički roman).
Roman u kojem dolazi do govorne raznolikosti (pikarski)

Do 19.veka ove dve linije se suprotstavljaju, a onda, nadalje, prepliću.

Savremeni roman odlikuje otpor prema fabuli. Umesto interesovanja za događaj i njihov tok javljaju se refleksije. Postoji mogućnost da se sa pripovedačem ostvari komunikacija. Javlja se interesovanje za fantastiku i povratak mita. Vreme može da se posmatra izrazito subjektivno ili da se javi simultonost vremena i prostora. Umesto važnih i krupnih tema jednog klasičnog romana 19.veka (ljubavi, rodoljublje, rat) javljaju se i teme iz svakodnevnice koje na prvi pogled izgledaju beznačajno i isnistira se na poetici beznačajnih detalja. Jedan od ključnih karakteristika modernog romana je interes za druge tekstove, pisac se ne stidi da koristi druge tekstove bilo tako što će da ih citira, da ih unese u roman kao dokument, kao deo neke prepiske, iz novina ili nekog drugog dokumentarne literature ili iz nekog drugog književnog dela. To je opšta igra.

Ovakve karakteristike savremenog romana dovele su do najnovijeg stanja, do postmodernističkog romana. Ovaj roman je nemoguće pisati, čitati i razumeti bez nekog čitalačkog iskustva i razumevanja opšte literature. Nemoguće je razumeti brojne aluzije, citate i pozivanje na druge autore i dela. Razumeti roman postmoderne ne znači samo imati dobru literaturnu građu u glavi, nego i posedovati obimnu opštu kulturu, razumeti metode socio-kulturne antropologije i korespondirati sa filozofijom.

Kada bismo hronološki predstavljali tipove romana kroz vreme i razvoj mogli bismo reći da vreme do 19.veka pripada klasičnom romanu, da u 18.veku imamo prosvetiteljski roman, da do kraja 20.veka vlada savremeni roman, a potom prevlast preuzima postmodernisitički roman.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:00


Ep i roman

Karakteristike romana:

On ne treba da bude poetičan u smislu u kojem su poetični ostali žanrovi umetničke književnosti.

Junak mora biti prikazan kroz njegove promene kao vaspitanik života, a ne kao gotov i nepromenljiv lik.

Roman za savremeni svet mora da bude ono što je ep bio za drevni svet.

Junak romana ne treba da bude heroj ni u epskom ni u tragičnom smislu te reči. On u sebi mora objediniti kako pozitivne, tako i negativne crte, kako trivijalne, tako uzvišene, tako smešne, tako i ozbiljne.

Veza između epa i romana opisana u Bahtinovoj istoimenoj studiji:

Stuktura epa je zatvorena i završena, a forma romana je otvorena.

U romanu postoji kategorija individualnog, a u epu totalnog, ono što je karakteristično za kolektiv.

U romanu postoji kategorija intimnog, a u epu kategorija opteg.

Roman sadrži pečat autora ili pripovedača, a epu se javlja narodni pevač kao posrednik.

Junak u romanu sukobljava se sa različitim društvenim okolnostima i sa samim sobom, dok se u epu sukobljava sa nekim uzvišenim sistemom.

Predmet epa je nacionalna verska prošlost, „apsolutna prošlost“, dok roman govori o nekoj realnoj stvarnostim, uslovno rečeno sadašnjosti.

Izvor epa je neko nacionalno predanje, a ne lično iskustvo i slobodna mašta kao u romanu.

Epski svet je odvojen od savremenosti, to jest vremena pevača (autora i njhovih slušalaca) apsolutnom epskom distancom, dok se roman odvija u relativno skoroj prošlosti, često bliskoj.

Pamćenje je, a ne spoznaja kao u romanu, osnovna stvaralačka sposobnost i snaga epske književnosti. Roman oređuje iskustvo, spoznaja i praksa.

U epskom svetu nema mesta ni za kakvu nezavršenost, nerešenost i problematičnost, dok se roman sudara sa stihijom nezavršene sadašnjosti.

Pripovedač epa je objektivan, sveznajući, dok u romanu pripovedač može biti i jedan od junaka. Ovo je jedan od najznačajnijih znaka savladavanja epske distance.

Za ep je karakteristično proročanstvo, a za roman predskazanje. Epsko proročanstvo se potpuno ostvaruje u granicama apsolutne prošlosti (ako ne u datom epu, onda u predanju koje ga obavija). To je ono što se ne tiče slušaoca i njegovog realnog vremena, a roman hoće da predskazuje činjenice, da predviđa i utiče na realnu budućnost, budućnost autora i čitalaca.

Epski čovek je lišen svake ideološke inicijative, dok je romanski čovek ideološki obojen.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:00

Klasifikacija i tipologija romana

Podela romana nije dovoljno transparentna i jasna. Javlja se:

Prema autorovim namerama i tonalitetu:

1)       Senitimenalistički (o ljubavi, o rastavljanju dvoje mladih),

2)       Humoristički (komički efekti, ima cilj da nasmeje),

3)       Satirilčni (podsmeh, sarkastičan odnos prema svetu i junacima),

4)       Didaktički (teži podučavanju),

5)       Roman ideja,

6)       Tendenciozni (ima određenu nameru, blizak je romanu ideja, manje je zbivanja, a više refleksija).

Prema meri oslanjanja na vanliteralni sadržaj:

1)       Epistolarni

2)       Roman dnevnik

3)       Roman hronika

4)       Biografksi

5)       Memoarski

6)       Putopisni

7)       Eseistički

Prema tematici:

1)       Ispovedni

2)       Viteški

3)       Detektivski

4)       Društveni

5)       Psihološki

6)       Naučno fantastički

7)       Epsko fantastički

8.      Pustolovni

9)       Roman o umetnicima

10)   Istorijski

11)   Seoski

12)   Porodični

Prema estetskoj vrednosti i vrsti publikacije:

1)       Trivijalni

2)       Zabavni

3)       Dečiji

4)       Omladinski

Prema formalnim tipološkim karakteristikama:

1)       Prstenast (Ivo Andrić „Prokleta avlija“)

2)       Paralelan (Lav Tolstoj „Ana Karenjina“)

3)       Stepenast (Dobrica Ćosić „Koreni“)

Prema strukturnim distancama:

1)       Roman zbivanja (istorijski)

2)       Roman lika (psihološki)

3)       Roman vremena i prostora (hronološki)

Prema tipu pripovedača:

1)       Pripovedač u prvom licu

2)       Autorsko pripovedanje (pripovedač o sebi )

3)       Personalni roman (pripovedač je skoro nevidljiv)

Prema epohi u kojoj nastaje:

1)       Klasicizam

2)       Prosvetiteljstvo

3)       Romantizam

4)       Realizam

5)       Modernizam

6)       Avangarda

7)       Postmodernizam








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:01


Poreklo drame

Sama reč drama grčkog je porekla. Kod nas se ne prevodi. U samom njenom značenju sadržane su bitne odlike ovog književnog roda. Ono po čemu se ona razlikuje kao književni rod od ostalih književnih rodova jeste radnja koja se pred gledaocima razvija na sceni i u kojoj gledalac neosredno doživljava dramske junake, njihov život i sudbinu.

Ne zna se tačno kada je nastalo prvo dramsko delo. Razvila se iz horskih pesama koje su pevane za vreme religioznih obreda, prilikom svečanosti posvećene bogu Dionisu. Obred se sastojao iz tri dela: horskih pesama, igre i priče o životu i stradanju Dionisovom. Članovi hora bili su odeveni i maskirani kao jarci (tragos na grčkom znači jarac, pa otuda i naziv tragedija za jednu vrstu drame). To su bili satiri. Oni su uz ples pevali bogu koga su slavili. U njima se tumačio stari mit o Dionisu. Smenjivala se vesela i tužna dimenzija. Tu mitološku priču u početku je kazivao hor kojim je rukovodio horovođa. Kasnije je pesnik Tespis prema horu postavio jednog glumca koji je započinjao razgovor sa horom ili horovođom. Time je stvoren dijalog. Čim je religiozni obred u svom razvitku došao do tog stepena stvorena je mogućnost za složeniju radnju, a time i prva drama. Zato se Tespis naziva ocem tragedije. Sa razvitkom drame i stvaranjem novih mogućnosti razvijala se i pozornica.

Rana antička tragedija sa kraja 6.veka pre nove ere nije drama u punom smislu te reči, već pre jedna od grana horske lirike, od koje se razlikovala po dvema bitnim osobenostima: pored hora pojavljivao se i glumac zbog čega nastaje razgovor i radnja, i druga osobenost je hor koji je učestvovao u igri prikazivajući grupu lica koja stoje u sižejnoj vezi sa onim koga predstavlja glumac.

O nastanku i razvoju antičke tragedije piše Aristotel. On u četvrtoj glavi svoje „Poetike“ govori o mnogim izmenama koje je tragedija pretrpela pre nego što je zadobila svoj konačan oblik.

Porast socijalnog značaja individue u životu i povećano interesovanje za njeno umetničko prikazivanje dovode do toga da se u daljem razvitku uloga hora se sve više smanjuje, a raste značaj glumaca i povećava se njihov broj. Međutim, ostaje neizmenjen sam dvojaki sastav: postojanje horskih partija i partija glumaca. U grčkim tragedijama je postojalo „jedinstvo mesta“ i „jednistvo vremena“, što je podrazumevalo da se tragedija odigra na jednom mestu u toku jednog dana.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:01


Opšte odlike drame

Drama je književnost problema, književnost sukoba, bilo unutrašnjeg ili spoljašnjeg. Kod nje je uvek prisutna potreba za aktuelnošću. Ima specifičan tekst u kome se javlja razgovor određenog broja ljudi i u kojem je važno ne samo šta se kaže, već i kako se kaže (gest, mimika, kretanje). Za dramu je karakterističan dijalog. Cela njena radnja se odigrava pred nama. Odlike drame su:

Dramski dijalog – Osnovni je oblik dramskog izražavanja. Onog momenta kada je Tespis uveo glumca koji je započeo razgovor sa horom začela se drama. Karakterizacija govornika i sagovornika vrši se pomoću dramskog dijaloga. Njime se stvara junak, prikazuje nam se sam i prikazuje nam sagovornika. Dramskim dijalogom može se okarakterisati i neki treći lik, lik o kojem se govori i koji nije na sceni. Dramskim dijalogom se podstiče zaplet, a samim tim ima važnu ulogu u razvoju radnje, preokreta i obaveštenja. Jezik, stil i ton kojim će biti izveden dijalog zavisi od poetike (vladajuće konvencije toga doba) a vezane su i za sami žanr. Sve antičke drame bile su u stihu. Šekspir je uveo dijalog u prozi. Danas se replike ne rimuju.
Dramski monolog – Njime se junak obraća samom sebi ili publici. Predstavlja oblik napregnutog dijaloga u kojem se replike sagovornika izostavljaju. On je najčešće poetično iskazan. U antičkoj drami jedino monološki karakter ima hor. U srednjem veku i periodu elizabetanske drame u Engleskoj javiće se ispovedni monolog. Putem njega se može iskazati ona nevidljiva radnja u smom junaku. Monolog koji nije upućen drugima, već predstavlja „govor za sebe“ naziva se solilokvij. Monolog može biti: epski (kojim se pripoveda nešto što se desilo), lirski (izražava osećanja junaka), dramski (izražava sukobljene ideje) ili refleksivni (predstavlja junakovo razmišljanje, predstavljanje života).
Govor u stranu – Ili apar, predstavlja napomenu ili upadicu koju lica na sceni kazuju publici, zanemarujući druge junake, prekidajući dramsku radnju na trenutak. Često se koristi kako bi se uspostavio kontakt sa publikom, ili kako bi se ismejao neki junak na sceni. Javlja se u vidu songa (pesme) ili kao scenski šapat (u vidu tihog obraćanja).
Dramsko jedinstvo – Čine ga jedinstvo: radnje, vremena i mesta. Od renesanse do prosvetiteljstva isticanli su ta jednistva. Pripisivana su Aristotelu, ali nisu njegova (on je govorio samo o jednistvu radnje). U renesansi se uvodi jedinstvo vremena i mesta. U 18.veku se javlja veliki otpor prema njima. Javlja se potreba da se obuhvati više vremenskih perioda koja se dešavaju na različitim mestima.
Dramska radnja – Po Aristotelu dramska radnja je suština drame. Dramsku radnju čine: priča, narator, govor, misli, scenski aparat, govorna kompozicija. Radnja je koncentrisana na dramsko zbivanje koje je uz junaka jedno od najvažnijih elementa drame. Jedna o najvažnijih karakteristika radnje je centripetalnost, odnosno, neprestana usmerenost na problem, ne trpi nikakva razvođenja, nema digresija. Etape su preuzete iz antičke tragedije, gde je smatrano da svaki čin predstavlja jednu etapu. Etape dramske radnje su: ekspozicija (uvod u dramsku radnju, obično u vidu prologa, javlja se glasnik), zaplet (kada, kako Aristotel kaže, dolazi iz sreće u nesreću, odnosno kada se dogodi nešto što postaje uzrok radnje koja sledi), kulminacija (vrhunac zapleta), peripetija (radnja se ne razrešava, dolazi do preokreta) i rasplet. Posle raspleta nekada se javlja i epilog.
Dramski junak – U drami je karakterizovan, a u tragediji tipiziran. To je junak koji se sukobljava sa okolinom, sa drugim junacima, a od doba renesanse i sa samim sobom. Karakteriše se dijalogom i mnologom, ali i neverbalnim postupcima (mimikom, pokretima i gestovima).

Tipologiju likova odlikuje: prisustvo ili odsustvo replike, ljudsko-neljudsko, živo-neživo, prisutnost ili odsutnost glumca, učestvovanje ili neučestvovanje u radnji, prihvatanje gledaočevog ugla posmatranja ili ugla posmatranja svog lica, stalnost ili promenljivost statusa lica, dramski značaj, način percepcije, način shvatanja pozornice i individualna svojstva lica ili prihvatanje kolektiva.

Junaci drame su:

Protagonisti – dramski junak,
Antagonisti – njihovi protivnici,
Glasnici – ne učestvuju u radnji, javljaju se pre početka radnje ili između činova,
Povernik – osoba kojoj se dramski junak poverava,
Rezoner – junak koji daje svoj sud, ocenu, komentare…









Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:02


Drama i pozorište

Od drugih književnih žanrova drama se razlikuje po tome što se ne završava tekstom, već zahteva realizaciju u glumačkom izvođenju na pozorišnoj sceni, radiju ili filmu. Njeno izražajno sredstvo nije samo jezik, već sve ono što stoji na raspolaganju umetnosti glumca u različitim medijima.

U strukturi drame presudna je njena namena: da li autor piše za pozorište, za radio ili za televiziju. Autor koji piše za pozorište mora imati na umu i veličinu pozorišta, kao i oblik, za koji piše. Tu su i drugi faktori drame: organizacije vremena i prostora, koncipiranje likova, prezentacije fabularnih zbivanja… Posle autora ulogu u izvođenju drame ima njen reditelj, glumac, scenograf, kostimograf… To dovodi do zaključka da drama nastaje u saradnji autora i pozorišnih umetnika, u saradnji koja teksta pretvara u predstavu. U Šekspirovo vreme dramski pisac se nalazio u nezavidnom položaju. Naime, jednom kada bi završio i predao tekst gubio je svu vlast nad njim. Taj odnos je do danas nije bitnije izmenjen, samo je zbog zakona o autorskim pravima današnji autor u povoljnijem položaju.

Zbog njene kompleksnosti mnogi smatraju da se teorija drame mora i može posmatrati isključivo unutar teorije teatra. U tom slučaju autore bismo posmatrali samo iz perspektive teatrologije, to jest kao saradnike teatra. Međutim, sve dok su drame tekstovi mi ih možemo posmatrati i u njihovoj tekstualnosti, kao i druga književna dela, bez obzira na pozorišnu uslovljenost strukture teksta jer u krajnjoj liniji dramski tekst nije samo sastojak pozorišne predstave.

Dramski tekst karakteriše to što se sastoji iz dva funkcionalno različita dela: didaskalija (Predstavljaju kratka objašnjenja upućena pozorišnim glumcima, ali i čitaocima u kojima se opisuje ambijent, atmosfera, vizuelni i akustički aspekti dramske radnje ili pak glumačke igre.) i dijaloga (Čini glavni deo dramskog teksta i njegovo osnovno žanrovsko obeležje). Zbog toga drama ima izrazitiji mimetički karakter nego druga književna dela (Dijalozima koje piše autor, a govore glumci, te „podražavaju“ tuđi govor i tako kreiraju dramske likove).

Dramska poezija postala je značajan književni rod za čovekovo moralno vaspitanje i izgrađivanje njegovog karaktera. Udružena sa pozornicom, koja omogućava velikom broju ljudi da istovremeno posmatra dramu, dramska poezija i pozorište dobili su zasluženi naziv škola za narod. Scena koja je uokvirena sa tri umesto sa četiri zida i koja je svojim četvrtom stranom okrenuta prema publici, kao i svi ostali dramski elementi bili bi neprirodni i neuverljivi kada mi ne bismo odlazili u pozorište sa svesnom pripremljenošću za dramske i scenske uslovljenosti i s navikom da umetničku iluziju života u drami doživljavamo kao stvarni život. Ova takozvana „pozorišna obmana“ tumači se psihološki time što nam pozornica omogućuje da dramsku stilizaciju života čulno doživljavamo kao konkretni predmetni svet.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:02


Tragedija

Grčki tragičari su za predmete svojih drama uzimali isključivo sadržaje herojskih legendi i mitoloških predanja. Aristotel je rekao da je tragedija podražavanje ozbiljne radnje, tako je većina antičkih tragedija bilo ispunjeno propašću i bolom sa ciljem da se izazove strah i sažaljenje. Zbog toga je grčka tragedija zadobila jednu meru univerzalnosti i misaone dubine. Prvi pesnici tragedije govore o legendarnim ljudima iz mitologije koji su iz gordosti prekoračili granice koje su im kao ljudima date i zbog toga su morali da budu kažnjeni od bogova. Aristotelov pojam „tragične krivice“ je ključan u njegovom tumačenju tragedije. On nije bio zasnovan na etičkom pitanju, već na pitanju čovekove odgovornosti prema utvrđenim poretkom sveta. Tragični pesnici su u mitskom predanju nalazili ne samo građu za svoje dramske priče, već i duhovrno jezgro sveta koje su izvodili na pozornici: čovekovo suočavanje s okolnostima kojima ne upravlja njegova volja već volja bogova, ili sama sudbina kao sila jača i od njih, zbog čega ljudska neposlušnost postaje njegova „tragična krivica“, a on sam svoja sopstvena žrtva, osuđena na patnju i stradanje. U grčkoj tragediji tragično je uvek na neki način uzvišeno, jer junak svojim dostojanstvom zadivljuje i onda kada strada. Čini nam se da tim svojim stradanjem uzvišuje ljudskost do jedne mere kada o njemu s poštovanjem moramo reći: „To je Čovek“.

Tragedija je pojam koji je menjao svoje značenje kroz istoriju. Tako danas neke od dramskih dela samo uslovno možemo nazvati tragedijama, pošto, na primer, njihova radnja za naše osećanje nije dovoljno tragična. Isto tako, ako imamo na umu da i roman može biti tragičan možemo zaključiti da je pojam tragedije danas višeznačan.

Dok je antička tragedija imala priču koja je bila uzvišena, savremena drama je izgubila tu uzvišenost preko likova koji su predstavljali sami sebe i sebi slične individue. Ma koliko tragičan bio lik moderne drame on ne dobija status heroja kakav je obezbeđivala klasična tragedija. Pri tome se misli na duhovni, a ne na društveni status. Na taj način tragedija nije izgubila svoje dostojanstvo prilagođavajući se uslovima u kojima većina ljudi živi, već se samo približila publici. Tako je nastala građanska tragedija. Današnja tragedija govori o običnom čoveku. On je postao osetljiv na tragično oko sebe više od predhodnih generacija, tako da je moguće rečima izraziti više nego nekim događajima.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:02


Komedija

Platon je tvrdio da je tragediji vrlo bliska komedija i da svaki tragični pesnik može pisati i komedije jer je forma ista, kao što je i polazna tačka ista. On kaže da svaka započeta radnja može voditi u jednom ili drugom smeru (izbeći pretnje sudbine ili završiti patnjom i stradanjem). Od tada su se u književnoistorijskom mišljenju tragedija i komedija postavljale jedna uz drugu, kao antiteze ili kao dve krajnjosti iste celine. Tragedija i komedija su se razvijale nezavisno jedna od druge. Tako je tragedija ostala klasična vrsta poezije, a komedija i danas živi onakva kakva je bila.

Komedija se razvila kao pozorišna i književna vrsta u staroj Grčkoj, u vidu uličnih svetkovina. Ona je bila popularna među svim slojevima društva. Dok je tragedija težila kanonizaciji, zakoni komedije nisu strogo postavljeni. Zajednička karakteristika svih komedija je komika, pa je zato komedija dramsko delo koje izaziva smeh. Aristotel je u svojoj „Poetici“ i definisao komediju kao smešno koje je i ružno i ne nanosi bol i nije pogubno. Komedija se bavi realnim, to jest onim što je prosečno i obično u stvarnom životu. Njeni su junaci obični ljudi sa svojim slabostima, porocima i manama. Likovi komedije su tipizirani, naglašene su njihove karakteristike, te one na taj način izazivaju smeh. Susrećemo lika tvrdice, lažnog učenjaka ili hvalisavog vojnika. Karakteristični tipovi, ili maske, su Alazon i Bomolohos. Alazon je lik s apsurdom ili ekstravagantnim pretenzijama, koji je glavni predmet komičnog ismejavanja, a Bomolohos je ličnost koja tera šalu sa Alazonom i iskorišćava njegove slabosti.

Komedija se po tri strukturalne komponente komedijske dramske forme deli na:

Komediju naravi – Predstavlja komediju u kojoj se ismejavaju negativne pojave u društvu ili u pojedinim slojevima društva („Rodoljupci“).
Komediju karaktera – Ona u kojoj se ismejavaju poroci pojedinca, i to obično oni koji predstavljaju opšte ljudske mane i koji od pojedinca prave tipičan komičan lik. Javlja se nesklad između pretenzija i stvarnosti („Tvrdica“).
Komediju intrige – Naziv je za komediju u kojoj se radnja zasniva na zamršenom zapletu punom neočekivanih obrta. Konstruisana je na neočekivanosti besmislenih situacija u koje dospevaju njene ličnosti („Ljubavno pismo“).








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:03


Drama u užem smislu

Drama u užem smislu je spoj dve koncepcije života koje se ispolajvaju u tragediji i komediji. Javlja se početkom prošlog veka. Ona život shvata ozbiljno. U njoj se postavljaju na rešavanje značajni problemi čovekovog postojanja u društvu i svetu. Nema tragične patetike idealizovanih junaka, ali postoji patnja i borba realnih ličnosti. U pogledu tematike ova drama se približava tematici društvenih i psiholoških romana i pripovetaka, prikazujući moralnu borbu čovekovu (dorbo i zlo, savest i podlost, časnost i poštenje).

Njena rešenja često imaju tragičan karakter, te se zato drama sve više približava tragediji nego komediji. Za razliku od tragedije ona ne ostavlja čoveka u uverenju da je zlo neminovno u svetu i neodvojivo od čovekove prirode, već ima aktivistički karakter da se zlu treba suprostavljati i da ga je moguće savladati. U modernim dramama napetost i dinamičnost se postižu prikazivanjem unutrašnje podvojenosti ličnosti. Dramska radnja u njima je prilično statična: spolja se ništa ne dešava, ali zato u glavi junaka dolazi do velikih promena, koje vode do nekih tragičnih rešenja (drama Smjuela Beketa).

Emanuel Žakar tradicionalnu antičku dramu vezuje za tradicionaln pozorište, dok savremenu dramu vezuje za takozvano pozorište poruge. On u svojoj studiji „Kompozicija savremene drame i njene tehnike“ ukazuje na neke sličnosti i razlike između tradicionalnog pozorišta i pozorišta poruge. Za dela iz prošlosti kaže da su imala jasnu kompoziciju (sa uvodom, zapletom i raspletom, podelu na činove i scene koje su pratile etape radnje). On brani savremene dramske pisce koji ne poštuju principe svojih predhodnika rečima da oni to ne čine jer su manje vešti od njih, već zbog toga što im se ti principi čine zastarelim. Dekor, kostim, rekviziti, osvetljenje, zvuci i dijalozi ne postoje više nezavisno; njihovim ukrštanjem, dopunjavanjem ili suprotstavljanjem objedinjuje se smisao. Svi oni čine jednu jedinstvenu formu umetničkog izražavanja, takozvani „scenski govor“.

Pozorište poruge odbacuje „aristotelovski princip uzročnosti“. Ne postoje u pravom smislu reči zaplet i razvoj. Sve što se događa u izvesnom je smislu nemotivisano, a završna slika često nema veze sa uvodnom slikom. Ono je u zvesnom smislu „antipozorište“ što se može zaključiti kada se napravi paralela između njega i tradicionalnog. Tradicionalno pozorište karakteriše razvoj radnje koji najčešće počiva na principu uzročnosti, dok se u pozorištu poruge odbacuje radnja u kojoj su događaji uzročno-posledično povezani. Nju zamenjuju drugi kriterijumi (na primer kompozicija koja podržava strukturu sna). U tradicionalnom pozorištu se traga za harmoničnim poretkom, dok u savremenom ima rascepljenosti i protivrečnosti. Svet u tradicionalnom pozorištu je svet koji možemo shvattiti razumom i u kojem ima malo mesta za nepoznato i neodredivo, a u pozorištu poruge nam ne izgleda sasvim racionalno, ponešto čak i nelogično. (Na primer, dramski razvoj u komadu „Čekajući Godoa“ zavisi od tri činioca: zagonetnosti, razvoja likova i preobražaja situacija. Ono što Beket odbacuje je princip uzročnosti. Publika vidi samo razultate, ali ne i objašnjenja preobražaja.)

Novi dramatičari smatraju da je tragično samo ugao posmatranja. Oni uvode distancu: načelo sažaljenja biva korigovano načelom odstojanja (načelom koje je istovremeno i estetsko i filozofsko). Pozorište poruge odbacuje razvojni sukob, no on ipak svakako postoji u nekom izmenjenom obliku jer ga bez sukoba ne bi bilo.

Pozorište poruge se koristim brdom novih otkirća: tehnološkim (radio, film), psihoanalitička (onirizam – psihičko stanje slično snu) i romanesknim novinama (unutrašnji monolog, mešanje vremena i svesti). Tehnološke novine podrazumevaju upotrebu zvučnih, svetlosnih i vizuelnih efekata. Takođe srećemo i prilagođavanje romanesknih postupaka. Takođe, savremena drama iz romana preuzima korišćenje toka svesti. Služe se snovima. Odbacuju logične sekvence. Dopušta se rascep dramske strukture, a upravo to struktura sna omogućava. Koriste se i sredstva moderne muzičke kompozicije: ritam, tempo, takt… Poigravaju se osvetljenjem koje je nekada imalo čisto tehničku ili dekorativnu ulogu. Karakteristika savremene drame je kružna struktura. To potiče od shvatanja života kao večno apsurdno vraćanje iz kojeg nema izlaza, pa tako u drami „Čekajući Godoa“ stalno se ponavljaju određene grupe motiva. Pozorište poruge se ne obraća samo intelektu, već, i pre svega, čulima. Menja se ugao posmatranja i prikazivanja određenih problema. Oni se materijalizuju u prostoru (problem usamljenosti biće simbolično rešen postavljanjem praznih stolica).

Na kraju dolazimo do zaključka da komadi nastali u okrilju pozorišta poruge nisu tako bezoblični kao što su tvrdili neki kritičari. Oni imaju vrlo tananu i teško uočljivu konstrukciju, vrlo zamršenu, isprepletenu različitim temama, sastavljenju iz materijalizovanih simbola, romanesknih elemenata, od ostataka aristotelovskog dramskog razvoja i naizad od ritmičkih struktura gde kružno vraćanje, smenjivanje napetosti i kontrapunkt igraju odlučujuću ulogu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:03


Biografija i autobiografija

Biografija – U umetničkoj biografiji se opisuje život nekog velikog čoveka čija je ličnost značajna za jednu epohu ili tipična za izvestan red ljudi. Naučno biografska studija odlikuje se naučnim izlaganjem glavnih događaja iz života ličnosti. Više se interesuje za javni (umetnički, naučni, politički) rad te ličnosti nego za njen privatni život, duševna preživljavanja, radost, uzbuđenja, snove, čežnje, unutrašnje dijaloge, intimna osećanja, što sve čini glavni predmet interesovanja umetničkog biografa. Poseban vid biografije predstavlja žitije koje predstavlja izlaganje o životi kakve svete ličnosti, opisuje tipove svetosti ili put do dramatičnog preobražavanja grešnika, a manje o stvarnim okolnostima i pojedinostima života svog junaka. Drugi naziv za ovakvu vrstu biografije je hagiografija koja je definisana kao životopis sa glavnom temom svetog preobražaja čovekove ličnosti. U njoj se prepliću elementi natprirodnog sa prirodnim zbivanjima, sve ima svoje duhovno tumačenje, ljudska dela dobijaju natprirodnu dimenziju i postaju čuda, čiji je opis redovno jedan od najvažnijih delova srednjovekovne biografije.
Autobiografija – Slučaj kada izvesni istaknuti ljudi sami opisuju svoj život (Dositej obradović, „Život i priključenija“). Može biti opis sopstvenog života od rođenja do trenutka pisanja ili samo određenih etapa. Kao vrsta ima dugu tradiciju. U najstarijim autorbiografijama težište je bilo na vaspitnoj ulozi, a kasnije se unose i pustolovni elementi, u poslednjim vekovima njenu sadržinu čini i određen deo filozofksih i pedagoških misli. Najveći problem autobiografije je pitanje verodostojnosti napisanog. Vremenska udaljenost trenutaka o kojima autor piše, subjektivan odnos prema događajima i ličnostima i problem sagledavanja sopstvene ličnosti mogu umnogome da izmene objektivnu sliku o ljudima i vremenu čije bi svedočanstvo trebalo da bude. Većina pisaca svesna ovih mogućih nedostataka prilikom pripremanja građe i pisanja koristi svoje memoare, dnevnike, beleške, pisma, zapise, dokumenta kako bi to sveli na prihvatljiv minimum (Gete je tome jako ozbiljno prišao te je skupljao sve podatke koji imaju i najmanje veze sa njim kako bi što manje izneverio istinu). Razlikuju se dva tipa autobiografije. Prvom pripadaju one čiji je cilj da predstave autorov život što šire i obuhvatnije naslikaju istorijske i političke događaje, da imaju dokumentarno-istorijski značaj. Drugom tipu pak pripadaju autobiografije ličnog tona, u kojima je pažnja usresređena na samu piščevu ličnost.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:03


Dnevnik i memoari

Dnevnik – Predstavlja specijalnu vrstu autobiografije. Dnevnik čine beleške koje su zapisivane iz dana u dan, a cilj im je isti kao i memoarima. Piše se pod svežim utiscima dnevnih događaja. Predstavlja hronološki opis događaja u kojima je autor učestvovao u određenom periodu života. U 19. veku uobičajan je epistolarni oblik dnevnika, preko pisama upućenih jednoj ličnosti. Forma dnevnika, datiranje i oznaka mesta, obavezuje autora na tačnost i verodostojnost. Ti podaci mogu da posluže kao pouzdana građa prilikom naknadnog pisanja autobiografije, memoara… Dokumentarno-istorijaka i društvena vrednost dnevnika može biti velika ako je nastao kao neposredni pratilac svakodnevnog života i stvaralačkog procesa značajnog istraživača, književnika, političara… Mnogobrojni su intimni dnevnici koji sadrže podatke iz ličnog autorovog života pretežno sentimentalne prirode. Oni predstavljaju autorevu ispovest i nisu namenjeni objavljivanju. Kod darovitih autora može biti pripovedački uobličen i predstavljati zanimljivu literaturu.
Memoari – Predstavlja specijalnu vrstu autobiografije. U memoarima piscu je stalo koliko da ispriča svoj život toliko da opiše vreme i sredinu u kojoj je živeo i radio. Memoari se pišu po sećanju, obično pri kraju života pisca („Memoari“ Prote Matije Nenadovića). To je pripovedno delo u kome se izlažu uspomene autora na neka značajnija društvena ili kulturna zbivanja u kojima je pisac učestvovao ili bio njihov očevidac. Slika vremena, portreti i zaključci prelamaju se kroz prizmu ličnih preživljavanja i sudbine autora u doba o kome se govori, ali su i pod vidnim uticajem posledica koje je ono donelo. Uz hronično izlaganje često su prisutne ocene i objašnjenja autora. Mnoga ostvarenja koja se svrstavaju u memoare nalaze se na granici između dnevnika, zapisa, izveštaja i autobiografije. Njima se oživljava i razotkriva jedno minulo doba. Pored literarnog svojstva može da sadrže i obilje građe i činjenica koje su zanimljivi književnim istoricarima, kritičarima i piscima društvene istorije. Subjektivni izbor životnih činjenica, njihova interpretacija i slika prošlosti kakvu je video ili kakvu je želeo da pruži pisac memoara često su prožeti tendencijom da se prikažu dobre strane ideja za koje se on sam zalagao.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 22:04

Putopis i esej

   Putopis – Piščev opis neke zemlje i sredine onako kako ih je on video putujući kroz njih. Sastoji se od opisa prirode, naselja i istorije te zemlje, opisa ljudi i načina njihovog života, opisa događaja koji su se desili piscu u toj zemlji i razmišljanja koja je pisac povodom toga imao. Prema cilju koji je putopisac sebi postavio putopis može biti geografski, kulturno-istorijski, etonografski… Najčešći je slučaj da putopisac ima interesa za sve te strane života jedne zemlje i naroda i da nam u svome putopisu daje podatke i o geografiji, prošlosti i kulturi, i o sadašnjem načinu života njenih ljudi i njihovom karakteru. Ukoliko su njegovi opisi slikovitiji, njegova interesovanja za ljude humanija, njegov stil emocionalniji i subjektivniji, utoliko se njegov putopis približava književnom delu (Ljubomir Nenadović „Pisma iz Italije“, Isidora Sekulić „Pisma iz Norveške“). Hajne smatra da je putopis najprirodniji i najizvorniji oblik romana. Najstarije delo putopisne književnosti je „Odiseja“. Tu spada i „Don Kihot“ koji izlaže podsmehu putne avanture prevaziđenog riterstva. U Nemčkoj nastaje putopis laži u pričama o „baronu Minhauzenu“.


   Esej – Predstavlja raspravu koja izlazi iz okvira čiste naučne vrste i približava se umnogome umetničko-književnoj tvorevini po svome izrazito subjektivnom shvatanju nekog predmeta i po inventivnom, duhovitom načinu saopštavanja. Sama reč esej znači pokušaj ili ogled. U eseju se raspravlja o nekom naučnom ili književnom problemu, o nekom aktuelnom pitanju kulturnog ili duhovnog života, u vrlo inventivnom, duhovitom i emocionalnom obliku, sa isticanjem ličnog doživljavanja, ali i sa težnjom da se predmet osvetli sa svih strana i da se prodre u suštinu pitanja. To je najčešće kraći prozni tekst u kome se izlažu utisci i pogledi na neko pitanje života, morala, nauke ili umetnosti. Po pravilu autori eseja ne upotrebljavaju naučne metode činjeničnog ili logičkog dokazivanja, već se pozivaju na vlastito ili opšteljudsko iskustvo, nastojeći da retoričkim ili poetskim sredstvima približe čitaocu vlastita shvatanja. Budući da lebdi između tri različite oblasti (književnosti, novinarstva i nauke) teško ga je definisati. Esej se toliko odomaćio u Engleskoj da se ona danas opravdano naziva njegovom domovinom, dok se Montenj i Bekon smatraju očevima eseja. Pisani su sa namerom da na prijatan način prosvete i pouče. U 19. veku nastaje jedna zanimljiva varijanta, takozvani familijarni esej koji predstavljaju duhovito, vrlo subjektivno, često i ekscentrično-humorno ćaskanje o sitnim stvarima svakodnevnog života ili često ličnim doživljajima.


Kompletan tekst preuzet sa wordpress.-a








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Književnost   

Nazad na vrh Ići dole
 
Književnost
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Alter ego u književnosti
» STARA KNJIŽEVNOST
» Dobitnici Nobelove nagrade za književnost
» Kineska poezija
» Vilijam Fokner
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost :: Gramatika-