Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Književnost

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Književnost   Pon 10 Mar - 21:39



Književnost, termin nastao od reči knjiga, predstavlja prevod strane reči literatura i njen je najbliži sinonim. Termin literatura potiče iz latinskog jezika od reči littera – slovo, nastao prevođenjem grčke reči sa istim značenjem γραμματικη (τεχνη) od γραμμα – slovo.

Termin književnost upotrebljen u užem značenju označava umetničku književnost (beletristika, lepa književnost). Upotrebljen u širem značenju, termin književnost odnosi se i na dela nastala u procesu proučavanja književnosti, odnosno obuhvata i tekstove koji pripadaju književnoj kritici, književnoj istoriji i teoriji književnosti, koje zajedno sa metodologijom proučavanja književnosti konstituišu nauku o književnosti.

Termin književnost upotrebljava se da označi pisana dela koja imaju estetičku vrednost. Književna estetika stvara i razvija merila za razlikovanje umetničke reči od ostalih pojavnih oblika jezika.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:39

Podele književnosti

Brojne su podele književnosti i kriterijumi na kojima se te podele zasnivaju: pripadnost određenoj epohi, periodu, pravcu, etničkoj zajednici, kulturno-geografskom području; kriterijum za podelu može biti i publika, kome je delo namenjeno; da li je autor poznat ili ne.

Polazeći od prirode samog dela, književnost se deli na književne rodove i vrste.

Široko je usvojena podela književnosti na tri roda:

lirski,
epski i
dramski.

Književnost se može deliti i na:

poeziju,
prozu i
dramu.

Književnost se najpre stvarala i prenosila usmenim putem. Ta vrsta književnosti naziva se usmenom ili narodnom književnošću. Od samih svojih početaka književnost je u vezi sa mitom i religijom. Stvarajući mitove, čovek je pokušavao da objasni svet koji ga je okruživao. Sa razvojem kritičke svesti čovek postepeno prestaje da veruje u mitove i mitske priče. Tog trenutka mit postaje književnost.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:39

Pisana ili umjetnička književnost

Umjetnička književnost, kao i usmena, ima tri osnovne grane: poeziju, prozu i dramu.

Poezija

Poezija je vrsta književnosti u kojoj se tekst piše u stihovima. Poezija obično sadrži niz stilskih figura uključujući rimu, metaforu, poređenje, gradaciju, hiperbolu, itd. Moguće je da je poezija najstarija vrsta književnost. Rani primjeri su Sumerski "Mit o Gilgamešu" (1700. pne), djelovi Biblije, i radovi Homera.

U različitim nacijama nalazimo raličite vrste poezije. U grčkoj poeziji stihovi se rijetko rimuju, dok je u Italijanskoj i Francuskoj poeziji suprotan slučaj. Generalno gledajući, u britanskoj i njemačkoj poeziji rima je podjednako i prisutna i odsutna. Neke jezike karakteriše prirodan afinitet za duže stihove, dok je kod drugih izražena tendencija ka kraćim stihovima. Neke od ovih karakteristika su uvjetovane razlikama u leksici i gramatici samih jezika. Na primjer, neki jezici imaju veći fond riječi koje se rimuju, ili više sinonima od drugih.

Poezija je također ukomponovana u neke vrste drame, poput opere.

Proza

Proza je vrsta književnosti koja nije u stihovima i bliska je govornom jeziku. Proza često koristi različite stilske figure i teži slojevitom izrazu, metaforičnom i opštijem značenju.

Romani pripadaju prozi. Roman najčešće obuhvata više priča i književnih ličnosti povezanih u zajedničku fabulu. Jedan od prvih primera romana u Evropi je Apulejev "Zlatni magarac", zatim "Don Kihot" i srednjovekovni romani o Kralju Arturu, Aleksandru Velikom i drugi. Na Bliskom Istoku su poznate "Priče iz hiljadu i jedne noći", dok u Aziji nastaje priča "Tri Kraljevstva". Danas prozu nalazimo u različitim oblicima, od umetničke, akcione, fantastične, filozofske, istorijske... do publicistike, feljtona i novinarskih tekstova.

Drama

Drama je vrsta književnosti koja je nastala za vrijeme antičke Grčke i razvija se do dan danas. Drama se u glavnom ne piše da bi bila čitana već da bi bila prikazana u pozorištu. Tokom osamnestog i devetnestog vijeka, Opera je nastala kao kombinacija drame, poezije, i muzike.

Osnovne vrste drame su tragedija i komedija, koje se prvo pojavljuju nekoliko stoljeća prije naše ere. Staro-Grčka drama je, po legendi, nastala za vrijeme vjerskog festivala, kada se jedan pjevač odvojio od hora i počeo pjevati sam. Grčka tragedija se u glavnom bavila sa poznatim historijskim i mitološkim temama. Tragedije su (kao što su to i danas) tipično bile ozbiljne i ticale su se se ljudske prirode. Za razliku od njih, komedije su većomom bile satirične i uvijek su imale sretan završetak. Grčki festivali bi obično imali tri tragedije i jednu komediju.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:40

Književnost se može podeliti na duže istorijskoknjiževne vremenske odseke, epohe:

Drevni istok
Antika

Helenska književnost
Rimska književnost

Srednji vek
Humanizam
Renesansa
Barok
Klasicizam
Prosvetiteljstvo
Romantizam
Realizam
Modernizam

Esteticizam
Avangarda
Kasni modernizam
Postmodernizam








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:40

Književne vrste u umetnickoj književnosti

Epika:

Roman
Novela
Kratka priča
Crtica
Bajka
Basna
Epska pjesma
Ep= spev
Epopeja
Pripovetka

Lirika

Opisna= deskriptivna
Misaona= refleksivna
Programska
Ljubavna
Rodoljubiva
Socijalna
Saljiva
Elegija
Satiricna
Himna
Oda
Ditiramb
Epigram
Epitaf
Sonet
Gnoma

Drama

Tragedija
Komedija
Drama u uzem smislu

Lirsko-epske vrste

Balada

Romansa
Poema

Naučno-popularne vrste

dnevnik
memoari
putopisi
esej
biografija
autobiografija








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:41

Književni žanrovi

Autobiografija
Bajka
Biografija
Dječja književnost
Dnevnik
Kriminalistički
Ljubavni
Misterija
Obiteljska saga
Povijesni
Saga
Satira
Spekulativna fikcija

Fantastika (fantasy)
Horror
Znanstvena fantastika

Triler
Western








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:47

Začeci nauke o književnosti



Markijevičeva definicija nauke o književnosti: Nauka o književnosti je rezultat svih načina saznajnog bavljenja književnošću. Nauka o književnosti nastaje u 19.veku u vreme pozitivizma. Karl Rozenkranc je sredinom 19.veka prvi put upotrebio termin NAUKA O KNJIŽEVNOSTI.

Korene nauke o književnosti nalazimo u dalekoj prošlosti evropske kulture. Razmišljanja i ocene o začecima književnosti nalazimo u književnim i filozofskim spisima: u Aristotelovoj „Poetici“, Pindarevim spisima, Platonovoj „Državi“. Kao prvi momenat u nastanku nauke o književnosti uzima se spor između poezije i filozofije, a predmet ovog spora su Homerove epopeje „Ilijada“ i „Odiseja“. Spor nastaje iz kritika koje su izrekli Ksenofan i Heraklit. Oni su kritikovali Homerove epove zato što su bogovi predstavljeni u krajnje nepriličnim situacijama (pripisuju im se negativne osobine), a oni su smatrali da to ne bi smelo jer su ta dela bila osnovna lektira tadašnjoj omladini, tako da se omladina nije mogla vaspitati u pozitivnom smislu. Aristotel će kasnije potvrditi da je Homer prikazivajući bogove u takvim situacijama prikazivao ljude.

Proučavanje književnosti se snažnije razvija u aleksandrijskom dobu, koje je ime dobilo po trgovačkom centru Aleksandrija, gde je izgrađena najveća biblioteka toga doba. Obaveza svakog putnika bila je da u njoj ostavi primerak knjige koju je nosio. Knjiga je u to vreme bila u obliku svitka. Tada se javila potreba da se knjige srede (to je podrazumevalo raspoređivanje rukopisa po temama, rodovima, vrstama, pravljnje kataloga po naslovu dela i autora) i da se vrši ocenjivanje književnih dela. Te beleške predstavljaju začetke književne kritike i istorije književnosti.

Naučnu osnovu nauke o književnosti postavio je Aristotel u svojim spisima „Poetika“ (Bavi se teorijskim pitanjima u književnosti, estetskim pitanjima i pitanjima vrednovanja.) i „Retorika“ (Piše o stilskim figurama.) u 4.veku pre nove ere.

Nauka o književnosti se razvija u nekoliko oblasti:

Klasična poetika
Klasična retorika
Filologija
Estetika

1) KLASIČNA POETIKA

Obuhvata tekstove koji se bave određenim književnim pitanjima (šta je pesnik, umetničko stvaranje, kako delo može uticati na slušaoca, elemeti dela…). Kod Aristotela nailazimo na jasan tekst koji pokreće fundamentalna pitanja poetike. To delo nije imalo veliki uticaj u vreme kada je nastalo, dobija ga u renesansi. Na žalost, delo nije sačuvano u celini. Aristotelova poetika predstavljala je podsticaj za nastanak novih poetika u renesansi i srednjem veku. Tada se i kreće ka normativizaciji književnosti. Pripisuju se određena pravila kojih se pisci moraju pridržavati kako bi njihova dela bila umetnička. Delo koje nije imalo normativnu vrednost bilo je negativno ocenjeno.

Svaki tekst se može posmatrati i na ravni poetike i na ravni retorike. Poetički diskurs bi da stvara svet, a retoriki diskurs bi da ga menja.

2) KLASIČNA RETORIKA

Javlja se paralelno sa poetikom. Predstavlja tehnku govorništva, odnosno nauku o besedništvu. U Staroj Grčkoj besedništvo je bilo vrlo cenjena veština koja je nalazila primenu u svim područjima društvenog života. Dela u stihu proučavana su sa aspekta poetike, a dela proze sa aspekta retorike. (U „Ilijadi“ se kaže da je besedniku od meda slađa beseda duše.) U osnovi retorika je podrazumevala da se auditorijum ubedi u nešto, da se navede da zauzme određen stav povodom nekog pitanja ili problema.

Postojale su tri vrste besede:

Politička – izvođena na skupovima velikih vlastodržaca,
Sudska – izgovarana na sudu,
Svečana – praktikovana u svečanim trenucima.

Retorika je propisivala sve što jedna beseda treba da sadrži i koliko faza treba postojati u njoj:

I. INVENCIO – pronalaženje građe o temi o kojoj se govori,

II. DISPOZICIO – raspoređivanje građe,

III. ELOKUCIO – ukrašavanje besede,

IV. MEMORIO – učenje besede napamet,

V. AKCIO – izvođenje besede uz gestikulaciju i mimiku.

Ovaj princip će se kasnije koristiti za organizovanje sastava. Na taj način ulazi u poetiku.

Prema načinu ukrašavanja besede kreirana je STILSKA TRIJADA:

Niska ili prosta – da se slušalac informiše,
Srednja ili cvetna – da se slušalac ubedi,
Visoka ili uzvišena – da se slušalac oduševi.

Prema stilu izražavanja javlja se:

Aticizam – jednostavan i jasan stil,
Azijanizam – razbarušeni stil sa mnogo figura.

Klasična retorika danas ulazi u teoriju književnosti preko svog naslednika, stilistike.

3) FILOLOGIJA

Javlja se iz potrebe da se u književnosti razjasne nejasna mesta. Ova disciplina se bavila pitanjima jezičke vrednosti. Odgovore na ta pitanja i objašnjenja nejasnih mesta davali su bibliotekari koji su stavljali beleške na marginama knjiga. Razlikovale su se dve vrste beleški:

SHOLIJE – napomene uz nejasna mesta,

GLOSE – tumačenja i komentari.

Filološka ispitivanja Homerovih epova podstakla su nastanak prvih rečnika. Težište filoloških ispitivanja bilo je na proučavanju starih spomenika i ispitivanju istorijskih podataka pisane reči. Zadatak filologije je i rešavanje pitanja autorstva putem atribucije teksta. Ukoliko je nepoznato vreme nastanka teksta pristupa se datiranju.

U 19.veku filologija se javlja kao filološka kritika koja se bavi jezikom književnih dela. Nju ne interesuje estetska vrednost dela, već sam jezik. Kod nas se time bavio Vuk Karadžić. On je kritikovao dela Milovana Vidakovića. Rekao je da on ne zna srpski jezik i da ga srpski narod ne razume.

U 20.veku filološka metoda se zamenjuje lingvističkom i stilističkom odakle se i razvijaju istoimene nauke. Klasičnu filologiju nasleđuje tekstologija.

4) ESTETIKA

Uzrok je nastanka nauke o književnosti jer je ona nastala upravo iz estetskih ispitivanja i rasprava o lepom. U antičkoj Grčkoj su bila značajna dva sistema estetike:

Platonov,

Aristotelov.

Razlika se zasnivala na shvatanjima o pesničkom stvaralaštvu, granici poezije i nepoezije, problemima rodova i vrsta, o drami, lirici i etici.

Kao zasebna nauka formira se u 18.veku. Estetiku zanima univerzalna lepota svih umentosti, bavi se pitanjima dobrog, lepog i plemenitog u delima i kako se to manifestuje u nama samima usred kontakta sa njima.

Zadaci nauke o književnosti:

Sistematizacija poetskih i retorskih ispitivanja,

Sistematizacija književnih shvatanja,

Kritičko ispitivanje nasleđene književnosti,

Kritičko vrednovanje tekuće književnosti,

Izvođenje književnosti u sinhroniji i dijahroniji.

Naučne discipline koje se danas bave naukom o književnosti su:

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI,
ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI,
KNJIŽEVNA KRTIKA,
METANAUKA O KNJIŽEVNOSTI.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:49


Istorija književnosti

Sastavni je deo nauke o književnosti. U sebi ujedinjuje teoriju književnosti i književnu kritiku dajući osvrt na književnu prošlost i njen razvitak. Koreni istorije književnosti nalaze se u antičkom dobu u spisima knjiga i biografijama pisaca. Sam naziv dobija u 16.vek. U 19.veku pišu se velike sinteze koje obuhvataju podatke o svim delima određene književne epohe i tada se konstituiše kao nauka. Početke istorije književnosti treba tražiti u prvim bibliotekama i njihovim katalozima. Čim je nastao veći broj knjiga sačuvanih u pisanom obliku javila se potreba za njihovim sortiranjem i ocenjivanjem. Pisanje o istoriji književnosti složen je posao jer je neophodno obraditi veliki broj pisca i dela dužih vremenskih perioda. Iz tog razloga se, na primer, istorija nacionalne književnosti piše po periodama, epohama.

Treba pomenuti dva autora koja su se bavila istorijom književnosti. To su Ipolit Ten (Osnovao je načela istorije književnosti. Po njegovom mišljenju osnovni kriterijumi za proučavanje određenog književnog dela jesu: rasa, sredina i momenat.) i Lanson (Smatrao je da sve pisce treba hronološki poređati. To je pokrenulo pitanje: da li je istorija književnosti ISTORIJA književnosti ili istorija KNJIŽEVNOSTI?).

Istorija književnosti proučava književne pojave (delo, autore…) u njihovom razvitku. Ona može da obuhvati književne pojave celog sveta, jedne civilizacije, jednog naroda, jednog područja, jezika, a može se ograničiti i na samo jedan knjiženi rod, period, pravac ili grupu pisaca. Objašnjavajući i ocenjujući umetničku vrednost dela i pisaca, ona pre svega vodi računa o istorijskom momentu u kome su dela nastala, pročava drštvene i ekonomske uslove u kojima je delo nastalo. Istorija književnosti vodi računa o prijemu nastalih dela od strane čitalačke publike u kasnijim vremenima određujući njihov značaj za opšti književni i kulturni razvitak (jednog naroda). Time prestavlja složeniji vid tumačenja književnosti od književne kritike jer posmatra i tumači književna dela i sa gledišta savremenosti i sa istorijske prosšlosti, kao i trajanje tih dela, ostavljajući tako najpotpuniji sud o njegovoj vrednosti.

Istorija književnosti nije istorijski pregled pisaca i dela, već kompleksno prikazivanje društvenog, političkog i kulturnog života jedne sredine i vremena. Pojedina ostvarenja se posmatraju kao karike u lancu. Obraća se pažnja na spoljašnje prirodne i društvene faktore koji su uslovljavali književnu delatnost, odnosno nastajanje književnih dela. Istoričar književnosti mora da poseduje široko književno obrazovanje (poznavanje istorije i sociologije) i široko teorijsko obrazovanje (poznavanje flozofije i psihologije).

U Aleksandrijskoj biblioteci u 3.veku pre nove ere napravljeni su prvi katalozi u vidu tablica koje su se zvale pinake. Bili su to spiskovi pisaca koju su se istakli u pojedinim delatnostima i njihovih dela u nekih 120 svitaka. Pored podataka o piscima bili su obuhvaćeni i naslovi, sadržaji, pa i kritike njihovih književnih dela. Začetak istorije književnosti prestavljale su bibliografije. Spiskovi knjiga iz određene oblasti, izvesnog pisca ili jednog razdoblja zabeleženim hronološkim ili azbučnim redom. Danas su za istorijsko proučavanje književnosti naročito važne retrospektivne bibliografije. Književno-istorijski pregledi uglavnom prikazuju samo književnost određene sredine ili epohe. Ako j zahvat suviše uzan, dobiće se književnoistorijska monografija. U istoriju književnosti spadaju sintetički pregledi razvoja jedne knjiženosti u određenom periodu. Pišu se u vidu: rasparava, studija, monografija..

Prema Veleku i Vorenu književno delo treba povezati i sa delima iz prošlosti i sa delima iz sadašnjosti. Neophodno je povezati vrednosi koje su važile i koje važe. Tek iz tog diskursa može se izvući prava relevantna vrednost nekog dela.

Istorija književnosi ima svoje uže oblasti:

Nacionalna – Treba da pruži uvid u književno stvaralaštvo jednog naroda. Piše se u različitim razdobljima. Razlikuje se od drugih nacionalnih pre svega na osnovu jezika na kojem je pisana, mada to ne mora da bude slučaj. Granice nacionalne književnosti nisu oštre. Na primer, Franc Kafka je živeo u Češkoj, bio jevrejskog porekla, a pisao na nemačkom.
Komparativna – Vid izučavanja koji se javio u novije doba. Podrazumeva posmatranje književnih pojava u dvema nacionalnim književnostima ili više njih. Ispitivanje se posebno usmerava na granična područja i pojave koje prelaze granice nacionalne književnosti i utiču na književnost drugih naroda. Komparatista izučava međusobne veze, odnose između pisaca, prevode njhovih dela…
Opšta – Razvila se iz komparativne. Smatra se da je o opštoj prvi govorio Gete jer on daje sažet pregled razvitka književnosti kod svih naroda sveta u uporednom prikazivanju. Opštu književnost čine dela koja su svojom umetničkom vrednošću prekoračila etničke i političke granice između naroda i države i postala zajedničko blago sveta. Predstavlja integral svih nacionalnih književnosti.
Tematska – Prati razvoj pojedinih književnih rodova i vrsta, kao i istorije književnih pravaca.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:49


Teorija književnosti

Konstituisala se kao nauka sa pojavom pozitivizma krajem 19.veka. Termin „teorija književnosti“ nastao je kao zamena ili ekvivalent teriminu „poetika“ koji se koristio u nauci o književnosti. Dragiša Živković u knjizi „Teorija književnosti“ poetiku ili teoriju književnosti definiše kao naučnu disciplinu koja se bavi opštim osobinama književnog dela kao jezičkog umetničkog dela. Ona ispituje prirodnu književnog dela kao osobenog vida čovekovog duhovnog stvaranja. Ona čini deo opšte nauke o umetnosti ili estetike. Ispituje jezik kao sredstvo kojim se ostvaruje književno umetničko delo i ukazuje time na oblast svog ispitivanja i stilistiku. Proučava oblik i strukturu književnog dela kao umetničku formu u koju su se otelovile umetnikove misli, osećanja, pitanja procesa umetničkog stvaranja, istorije razvoja književnih oblika i vrsta.

Korene teorije književnosti nalazimo još u antičko doba. Tu je Aristotelova „Poetika“ kao odgovor na osudu umetnsti Platonove „Države“. Kao teorijsko izlaganje o problemima pesničkog stvaralaštva, ono obeležava početak teorije književnosti u današnjem smislu. Smatra se da je ovo delo nastalo na Aristotelovim predavanjima u Likeju. Nije sačuvano u celini. Danas postoje delovi koji govore o umetničkom stvaralštvu uopšte, o tragediji i epopeji. Antička poetika je smatrala da se na osnovu najboljih književnih dela mogu izvući stalna pravila pesničkog stvaranja prema kojima se može suditi o ostalim delima. Mislili u da se mogu izvući pravila koja se učenjem mogu savladati i stano iznova primenjivati kako bi se kreirala nova vredna dela. Ova poetika vladala je do 18.veka. Treba pomenuti Nikolu Boaloa koji je svojim delom „Pesnička veština“ detaljno izložio shvatanja te vladajuće poetike. 18.vek beleži preokret na planu vladajuće poetike. Prevlast preuzima nova poetka za koju je književno delo proizvod genija. Osnivači ove poetike su nemački i engleski teoretičari (Jang, Bajron, Šiler, Gete). Pesnik se posmatra kao stvaralac koji iz sebe stvara i kome se nikakva pravila ne mogu postavljati. On ne otkriva nikakve istine o životu, već propisuje svoje.

Današnja nauka o književnosti književno delo posmatra kao umetničko delo koje je lični doživljaj sveta svoga stvaraoca i kao takvo ne može biti podvrgnuto nikakvim pravilima jer bi ona sputavala slobodu umetničkog stvaranja. Smatra se da umetnik ne treba da daje nikakve nove svojevoljne zakone života, već da, otkrivajući zakonitosti koje postoje u životu, doprinosi dubljem saznanju i osećanju života čoveka.

Teorija književnosti je dinamična nauka, kako u pogledu svoje sadržine, tako i u pogledu rezultata. Otvorena je za nove rezultate i nova ispitivanja na osnovu materijala koji obezbeđuju književnost, književna kritika i istorija književnosti. Teorija književnosti obezbeđuje osnovne postavke, znanja i instrumente za istraživački rad književnih kritičara i istoričara, a ove dve obezbeđuju nove činjenice za dalja usavršavanja teorije književnosti.

Teorija književnosti izučava: opšte zakonitosti književnog stvaranja, prirodu književnog dela, izražajna sredstva, osobine rodova i vrsta.

Teorija književnosti čine:

Poetika – Bavi se jezičkim postupcima u književnosti. Onim čime se bavila klasična retorika (negovanje jezičkih izraza i postupaka). Poetika i retorika su dugom evolucijom stvorile uslove za nastanak teorije književnosti, svoje predmete su ustupile ovoj naučnoj disciplini, i danas u same njeni sastavni delovi.

Retorika – Poetika i retorika su se preplitale do 19.veka. Danas su posebne nauke. Retorika se danas bavi: književnošću i jezikom, stilom i stilistikom, osobinama pesničkog jezika, izražajnim sredstvima pesničkog jezika, posebnim odlikama i sredstvima stvaranja književnoumetničkih dela.

Estetika – Područje teorije književnosti koje se bavi onim književnim pitanjima koja se prvenstveno tiču estetskog aspekta književnosti.

Metodologija – bavi se temeljima nauke o književnosti, analizom, kritikom, interpretacijom, tradicionalnim metodama proučavanja književnosti, kao i savremenim metodama.

Metanauka o književnosti – To je književnost o književnosti. U okviru ove oblasti razvile su se brojne poddiscipline: istorija i teorija književne kritike, istorija i teorija istorije književnosti, metodologija, komparativistika, tekstologija, genologija…








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:50


Književna kritika

Definiše se kao deo nauke o književnosti koji služi kao spona između književnog dela i čitalaca. Ona ima za cilj da otkrije sva značenja i lepote koja su sadržana u konkretnim književnim delima kako bi olakšala čitaocima njihovo što potpunije razumevanje i uživanje u njima. Vršeći tu funkciju književna krtika istovremeno vrši i ocenjivanje književnog dela i priprema nove činjenice za dalja teorijska uopštavanja teorije književnosti i estetike. Književna krtika ne sme ocenjivati dela samo na osnovu onih znanja do kojih je već došla teorija književnosti, nego mora biti i osetljiva za sve one nove osobine koje književno delo ima u sebi. Ona ne sme biti dogmatična, već naučna i aktivistička.

Njeni začeci se javljaju još u antičko doba. Prvi kritičari su bili aleksandrijski bibliotekari i arhivari. Ona se oduvek bavila izborom, odnosno vrednovanjem, da li je nešto dobro ili loše. Tako Platon kritikuje Homerove junake jer oni, po njegovom mišljenju, time što prikazuju negativne osobine loše utiču na mlade koji čitaju njegova dela. Kasnije će Aristotel odbraniti Homerova dela uz reči da to što predstavlja negativne osobine zapravo pomaže mladima da na delu vide ono loše i time poučeni koriguju svoje ponašanje.

Kao samostalna nauka javlja se tek u 19.veku. Njenim osnivačem smatra se Snet Bev. On, između ostalog, smatra da se književno delo ne može tumačiti odvojeno od svog autora. Ovaj metod tumačenja naziva se biografski metod. Zbog toga, on smatra da je teško tumačiti dela iz starih vremena čiji su autori nepoznati. Metodi književne krtike su se brzo menjali. Tako u jednom periodu dominira takozvana impresionistička kritika koja smatra da književni krtičari moraju pisati sa aspekta svoje impresije, onako kako su doživeli delo. 20.vek su obeležile brojne polemike o tome koliko je zapravo književna kritika objektivna i da li ona zasužuje da se ubraja u naučne discipline.

Velek i Voren su upoređivali književnu kritiku i istoriju književnosti. Oni smatraju da je razlika između njih u tome što književna kritika proučava književno delo u sinhroniji, a istorija književnosti u dijahroniji. Isto tako prave upoređivanje između književne krtike i teorije književnosti, pa kažu da se teorija književnosti bavi strukturama i karakteristikama književnog dela uopšte, za razliku od književne kritike koja proučava jedno književno delo. Najkraće rečeno, zadatak književne kritike je da procenjuje, vrednuje i tumači pojedinačna književna dela. Postoje različiti vidovi književne kritike. Ona se može pojaviti kao: esej, rasprava, studija, beleška, novinska kritika.

Književnoj kritici je glavni predmet istraživanja samo književno delo. Ima ulogu sita i rešeta. Nastojeći da to delo okarakteriše, kritičar mu daje određenu ocenu. Način ocenjivanja je različit prema tome da li kritičar govori o delu svoga doba ili o delu iz prošlosti. Kritičar govori u ime onih koji su čitali, ali i koji će čitati. U neku ruku on je idealan čitalac. U slučaju kada su pisac i kritičar savremenici, članovi iste ljudske zajednice, kritičarevo vrednovanje treba da obrazloži da li je pisac i u kolikoj meri uspeo da progovori iz duše svojih čitalaca. U tom času književno delo još nije ušlo u istoriju. Kritičareva funkcija se sastoji u tome da njegov sud odluči hoće li ili ne. On se može prevariti u svom sudu. Takvih primera ima mnogo. U slučaju kada je književno delo već deo istorije kritičareva funkcija postaje drugačija, njegova dužnost je da otkrije i izloži strukturu književnog dela.

Književna kritika se deli na:

Naučnu – Pruža produbljenu i dokumentovanu ocenu vrednosti književnog dela. Javlja se u vidu: rasprave, studije i monografije.

Tekuću – Ovde se ubraja novinska kritika koja u kratkim crtama predstvalja novu knjigu ukazujući na njene vrednosti i nedostatke. Ima informativni karakter i ne zalazi u dublju analizu. Ima oblik beleške, osvrta ili prikaza.

Književna kritika predstavlja važan deo nauke o književnosti jer je vrlo razvijena i bogata, predstavlja najproduktivniji deo nauke o književnosti i obezbeđuje građu za književno-teorijska uopštavanja izrade književno-teorijskih sinteza.

U zavisnosti od pristupa književnom delu razlikujemo: Subjektivni pristup koji daje impresionističku, egološku i esejističku kritiku. Objektivistički pristup koji primenjuje neku specifičnu metodu, te razlikujemo pozitivističku, sociološku, psihološku…

U proučavanju književnog dela književna kritika primenjuje dva osnovna postupka:

Spoljašnji pistup – Zanima se za sve što je izvan dela, a moglo je uticati na njegov nastanak, stukturu, zamisao, značenje… Tu se ubraja društveni i istorijski ambijent u kome je delo nastalo ili koji je predmet umetničke obrade, kulturna klima i tradicija na koje se oslanja delo, piščeva biografija, kao i recepcija dela u različitim vremenima i sredinama.

Unutrašnji pristup – Novijeg je datuma i u današnje vreme ovo je jedini način ispitivanja književnosti. Podrazumeva apsolutnu usresređenost samo na delo koje se proučava. Obuhvata analizu jezika, tematiku, sliku likova i njihovih karaktera, vremena, prostora, strukture dela i izvora saznanja.

Kada se govori o književnoj kritici neophodno je osvrnuti se na nekoliko termina:

Recenzija – Kraći književni prikaz koji daje nekom delu preporuku ili osporava kvalitete i pruža o njemu osnovna obaveštenja. Prikaz koji je neodmeren u hvali naziva se panegirik, a onaj koji je sušta pokuda i pogrda svodi se na pamflet. Od prave kritike očekuje se da bude odmerena.
Antologija – (Cvetnik) Predstavlja izbor onog najboljeg u nekoj oblasti književnosti ostvareno. Sastavljač antologije je istovremeno i kritičar koji ocenjuje po kriterijumima koje može obelodaniti, ali ne mora. Bogdan Popović je u predgovoru svojoj „Antologiji novije srpske lirike“ izjavio: „Merila po kojima su pesme odabrane, to su ova tri: pesma mora imati emocije, mora biti jasna i mora biti cela lepa.“








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:50


Pojam, nastanak i struktura književnosti

Predpostavlja se da je književnost nastala sa nastankom čoveka, a potom se sa njim i razvijala. Prvobitna književna dela bila su podređena obredima. Nastala je iz sinkretizma koji su činili muzika, reči, ples, obredni pokreti i društvene prakse. Proućavanjem primitivnih zajednica ustanovilo se da je lirika najstarija, odnosno da je poezija najstarija tvorevina književnosti.

Termin književnost vodi poreklo od reči „knjiga“ koja označava krug čitanja i pisanja. Kao termin prvi put se javlja u 19.veku kao prevod reči literatura i ostaje njen najbolji sinonim. Pre toga upotrebljivani su termini: knjižestvo, sitna knjiga, literatura, poezija, beletristika, krasnoslovlje…

U „periodu divljaštva“ čovek se menja i razvija. Najzastupljenije zanimanje je lov, pa je on i bio najčešća tematika lirike. Tajne prirode (kiše, groma, vatre, sunca, meseca, zvezda) privlačile su pažnju primitivnog čoveka, pa su iz tog razloga nastale mitološke pesme. Zarad potreba kolektiva razvile su se i tužbalice i basne, a kao potreba pojedinca uspavanke. U „periodu varvarstva“ stočarstvo je predstavljalo glavno zanimanje. U ovom periodu razvile su se: obredne, dodolske, žetelačke, ljubavne i pesme o prosidbi. Paralelno sa lirskim javljile su se i epske pesme. Najranija plemena dolazila su u sukob, te je to i bila njihova tematika.

Postoje dva uzroka nastanka književnosti:

Potreba – Težnja za izražavanjem zadovoljstva, raspoloženje, radost, sreća.. ovom potrebom objašnjava se nastanak ditirambske pesme jer se upravo to u njoj opeva. Tako nastaje i dekskriptivna poezija, kao reakcija na susret čoveka sa prirodom i posledica potrebe da iskaže svoje stanje time prozrokovano.
Htenje – Na prvom mestu podrazumeva želju da se izraze određene misli, pogledi i stavovi. Tako su nastale misaone pesme. Tu je i želja da se izrazi određeni moralni, politički ili umetnički cilj, ali i protest, nezadovoljstvo i razočarenje koji su motivisali nastanak: pohvalnih pesama (oda, himna, ditiramb), socijalne, rodoljubive, satirične…

U antičkom periodu književnost se preplitala sa mnogim naukama (istorijom, filozofijom, besednitvom) i zbog toga je većina dela nastala u tom periodu bila u stihu. Aristotel je još tada pravio razliku između određenih vidova književnosti. Govorio je da istorijska dela prikazuju ono što je istinito, dok se pesnička ne moraju držati toga, već mogu govoriti i o stvarima koje ne mogu biti.

Nekada je termin literatura označavalo stanje obrazovanog čoveka. Imati literaturu nije značilo posedovanje mnoštva knjiga, već posedovati u sebi ono što knjiga može pružiti. Sam termin literatura vuče poreklo od reči litera koja znači slovo.

Usmena književnost nije ulazila u korpus proučavanja književnih krtičara. Interesovanje za narodnu književnost pojavljuje se tek u 19.veku, na našim prostorima sa Vukom Karadžićem.

Danas termin književnost ima svoje šire i uže značenje. Ona u užem značenju obuhvata beletristiku i književnonaučne vrste (memoare, dnevnike, biografije), a u širem smislu i nauku o književnosti.

Poteba za proučavanjem književnosti uslovila je pitanje njene definicije. Teoretičari ni ovde nisu bili jednistveni:

Lanson: „Književnost su dela koja podstiču maštu, osećajnost i estetsku osetljivost čitalaca.“ Nedostatak ove definicije je to što on podrazumeva samo vrhunska dela, odnosno samo ona estetski najvrednija.

Markjevič: „Književnost je umetničko delo koje je predmet estetskog doživljaja, odnosno književnost izaziva slikovitost.“ Ovaj pojam potiče od Hegela. Književno delo može u čovekovoj svesti stvoriti različite slike, vizije ili predstave. Nedostatak predstavlja činjenica što se slikovitost može posmatrati na različite načine.

Roman Jakobson: „Poezija je jezik u estetskoj funkciji. U poeziji se vrši nasilje nad običnim jezikom.“ Nedostatak je to što se odnosi samo na jezik poezije.

Rolan Bart: „Književnost je ono što predaju profesori.“

Velek i Voren: „Književnost je sve štampano. Korpus velikih knjiga.“

Anton Kompanjon: „Književno delo čine: autor, knjiga, čitalac, jezik i kontekst.“

Žerar Ženet: „Pitanje je ružno i glupo postavljeno.“

Fikcija kao kriterijum: „Književno delo je radikalno drugačije ustrojeni svet.“ Nedostatak je to što se ne može primeniti na liriku.

Stvarnost kao kriterijum: „Književno delo je potpuno izmišljeno, nema veze sa stvarnošću.“

Nephodno je osvrnuti se na još nekoliko pojmaova:

Tekst – Jezičke tvorevine svake vrste, bile one u vidu spisa ili usmenog tipa. Termin potiče od latinske reči koja znači tkanje i podrazumeva izvestan splet reči.
Fusnote – Beleške ispod tekstova, ne spadaju u tekst, ali sa njim grade višu tekstualnu celinu jer punu određenost tekst dobija samo ako se posmatra okružen drugim tekstovima koji čine njegov kontekst.
Hipertekst – Kao elektronski zapis omogućen tehnologijom savremenih računara otvara mogućnosti munjevitog prebacivanja prema markiranim delovima iz jednog teksta u drugi. Smatra se da takav tekst, u suštini, nema ni početak ni kraj.

„NE SPADAJU SVE KNJIGE U KNJIŽEVNOST, A NI SVA KNJIŽEVNOST NIJE U KNJIGAMA“, Ivo Tartalja.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:50

Kriterijumi literarnosti

Ovaj pojam predložili su ruski formalisti zahtevajući da nauka o književnosti u prvi plan stavi proučavanje onoga što je u književnosti književno. Pod pojmom literarnosti podrazumeva se skup svih osobina po kojima se neki tekst prepoznaje kao literarni tekst. Pri tome, jedan tekst ne mora imati – i po pravilu i nema – sve osobine koje se teorijski definišu kao „literarne“, jer su za razumevanje teksta bitni i „znakovi literarnosti“, a oni se mogu prepoznati u svakoj devijaciji od norme i u svakom odstupanju od uobičajenog.

U tom pogledu znatan uticaj su izvršili ruski formalisti koji su idealni jezik videli u zaumnom jeziku avangardnih pesnika svoje generacije, u jeziku koji se odriče očvrslih pojmovnih značenja reči i koji dozvoljava pesniku da reči slobodno ispunjava svojim značenjem, da ih menja prevrćući njihove glasove ili da ih iznova stvara. Poezija je za njih prvenstveno igra rečima, kao što je balet igra telom, a autentični umetnički postupak je postupak kojim se stvar čini neobičnom i začudnom. Za njh je umetnost postupak očuđavanja. To je sve ono što umetničkom izrazu daje neobičnost i što ga na taj način čini „otežanm formom“ koja na sebe zadržava naš pogled. Privlačeći na sebe pažnju, postupci očuđavanja navode čitaoca da stvari više ne gleda na uobičajen način, već da ih vidi iznova, kao stvar koje nešto novo znače. Ta deautomatizacija čitaočevog opažajnog života put je kojim reči u književnom tekstu dobijaju moć da znače više, da se ispune značenjem do najvećeg mogućeg stepena.

„Znakovi literarnosti“ mogu se iščitavati i u njegovoj fikcionalnosti kojom gradi posebno uređen unutrašnji svet. On obično ne teži samo da bude celovit i koherentan već i da ga mi doživimo kao celovit i autentičan, bez obzira na to što smo svesni da je on izmišljen i fikcionalan. U književnosti jezik je pre svega u funkciji stvaranja, i to ne samo jedne naročite jezičke strukture višeg reda već i tog posebnog unutrašnjeg sveta, koji ima sposobnost da znači više nego što znači svet koji nas okružuje.

Naizad, „znakove literarnosti“ nalazimo i u terminima njegve žanrovske pripadnosti, u znakovima koji pripadaju određenom književnom kodu (jezik lirske pesme, jezik klasičnog epa). Svaki od njih ima svoje vlastite oblikovne principe i svoj vlastiti način organizacije. Čitanjem određenog književnog teksta mi vrlo lako i brzo možemo da odredimo njegov žanr i razumemo ga na osnovu zakonitosti koje za njega važe jer ne mogu se na isti način tumačiti dela različite žanrovske pripadnosti.

Ipak, kod svih literarnih tekstova primećena je jedna ista osnovna težnja: ka višem stepenu uređenosti, čvršćem i doslednijem ulančavanju jezičkih jedinica, većoj koherentnosti i celovitosti teksta.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:51


Funkcije književnosti

U različitim vremenima društva javljale su se različite funkcije književnosti. Na određene funkcije su uticali autori, ali je bilo i uticaja čitalaca. Danas važe sledeće funkcije književnosti:

1) Estetska

Donosi načelo da književno delo mora imati neku estetsku vrednost. Jan Mukažovski je rekao da: „Književno delo je skup vrednosti.“ Estetske vrednosti su bile povezane sa moralnim, pa je odatle proistekolo da kada delo ima moralnu, ono ima i estetsku vrednost. Karakteristike koje su označavale da delo ima estetsku funkciju su: fikcionalnost, specifična struktura, posebna upotreba jezika, ritmičnost, slikovitost, simboličnost, višejezičnost, ekspresivnost jezika. Međutim, Mukaržovski smatra da se delo može posmatrati kao skup vrednosti i estetskih i bezestetskih. To je njegov relativistički stav po kome ne može da se govori o univerzalnoj vrednosti zbog rasprostranjenosti u prostoru i vremenu. Markjevič izdvaja četiri funkcije koje književno delo može imati:

Konstrukcione (ukazuju na formalne karakteristike dela), PROMLEMATIKA VREDNOVANJA

Slikovne (sposobnost književnog dela da izaziva slike u toku čitanja),

Emotivne (pokušaj čitaoca da doživi emocije koje pisac oseća ili opisuje),

Metafizičke (ukazuje na neke dublje, misaone slojeve književnog dela – saznajna sfera).

Začeci estetskog i poetskog razvoja književnosti javljaju se još kod Platona. U čoveku postoji nagon za lepim u procesu recepcije i stvaranja dela. Specifičnu strukturu čini težnja za stvaranjem novih vrsta, žanrova ili da se stari žanrovi začine novim. Ruski formalisti su početkom 20.veka tvrdili da je težnja za novim jedino merilo književnosti. Specifična upotreba jezika dolazi do izražaja više u poeziji nego u prozi. Jeziku se prilazi na dva načina:

Stvaralački – Potreba autora da u svoje književno delo unosi nove reči, novi književni materijal, a to su uglavnom neobične i besmislene reči (neologizmi).,
Istraživački – Predstavlja pokušaj autora da već postojećim rečima da nova značenja (polisemija – višeznačnost).

Problem vrednosti je isuviše zamršen i široko analiziran u savremenoj filozofiji da bi se mogao brzo i lako izložiti. Pod vrednošću književnog dela podrazumeva se sposobnost da ispunjava funkciju koja zadovoljava određenu ljudsku potrebu. U praksi književno delo možemo vrednovati samo posredno, između njegove sopstvene konkretizacije, trudeći se da uzmemo u obzir i poznate nam druge konkretizacije. Vrednovanje podleže velikoj subjektivizaciji. Kao još jedna otežavajuća okolnost tu je i činjenica da je književno delo višeslojno, podložno različitom doživljavanju i tumačenju, takođe, vrednovanja će se razlikovati i od čitaoca do čitaoca u zavisnosti od klasne pripadnosti i obrazovanja. Jedni i drugi neće zapaziti i reagovati na iste aspekte dela.

2) Etička

Odnosno moralne vrednosti su pitanja između književnosti i morala. Etička funkcija potiče još iz antičke grčke kada se težilo izjednačenju lepog i dobrog. Horacije je rekao: „Književno delo mora biti i lepo i korisno da bi bilo prihvaćeno.“ S druge strane Platon je proterao književnost iz idealne države. Njegovi argumenti su primeri iz Homerovih epova, u kojima su bogovi prikazani i sa lošim osobinama. Smatra da čitaoci mogu oponašati loše junake iz njegovih dela i ne smo junake već i sve što je loše. Aristotel je odbranio Homerova dela govoreći da takva dela baš mogu da pročiste ljude zato što se na taj način, predstavljanjem lošeg, utvrđuju loše osobine junaka. Smatra se da sam autor mora biti uzvišeniji u etičkom smislu kako bi stvorio takvo delo. Nosioci etičke funkcije su: tematika, radnja, komentari i određeni žanrovi (parabola, satira). Kako bi se uočila etička vrednsot dela posmatraju se tema, sadržina, status junaka, a ne versifikacija. Ovim se posebno bavi društveni roman, satira, socijalna i didaktička dela. U duhu ove teme Svetozar Marković je rekao: „Književnost treba da leči bolesti društvenog organizma.“ U istoriji je čak došlo i do sudskih procesa zbrog narušavanja etičke vrednosti. Suđeno je Bodleru i Floberu.

3) Saznajna

Bavi se pitanjima u kojoj meri književnost može da bude bliska sa naukom i u kojoj meri iz nje mi možemo da naučimo nešto. O tome su govorili još Plutarh, Platon i Aristotel. Plutarh je rekao da: „Pesnici mnogo lažu, neki namerno, drugi slučajno jer je istina ohola.“ Platon je odbacio saznajnu moć književnosti tvrdeći da: „Književno delo je senka senke.“ No, Aristotel je ipak tvrdio da književnost ima saznajnu funkciju. Prema njegovim rečima umetnost je podražavalačka, a književnost ima visoku podražavalačku moć. Bogata tematika je uslov za različite izvore saznanja. Engels je rekao da je o Francuskoj najviše saznao iz Balzakovih knjiga.

Markijevič posebno obrađuje ovaj problem. On smatra da se do 18.veka negira saznajni potencijal, da se saznanje naziva maštom. Novi semantičari razlikuju sledeće vrste stavova u zavisnosti od toga kakvu vrstu saznanja nam nudi književno delo:

sudovi obaveštenja (o stvarnim predmetima, istinite ličnosti, gradovi),

fiktivni sudovi (o nepstojećim predmetima), PROBLEM FIKCIJE

opšti sudovi (refleksije i komentari, univerzalne istine koje važe za svako doba) – ovaj sud pruža kolektivno ljudsko iskustvo (to su toposi).

Karakter sudova povezuje se sa saznajnom vrednošću. Neki pisci su u predgovorima ili intervjuima informisali čitaoce i pružai im saznanja o delu. Svako književno delo nudi neko saznanje manje ili više lično. U novije vreme logičari imaju fiktivne sudove, nisu ni istiniti ni lažni. Imaju sudove o stvarnom i nepostojećem svetu, jer istina u književnosti je relativna. Književno delo je tekst koji sadrži svesno komponovanu stvarnost, koji predstavlja novu „imanentnu stvarnost“, odnosno sadrži umetničku fikciju. Fikcija je sve što je stvorila stvaralačka piščeva mašta.

Književnost treba posmatrati kao neicrpan izvor socio-kulturnio antropoloških podataka.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:51


Jakobsonova teorija poetske funkcije

Jedan od načina da se definiše književnost, sama po sebi i u odnosu na druge umetnosti, jeste da se odredi priroda njenog izražajnog medija, a to je naravno jezik. Aristotel je rekao da je to definisao kao „podražavanje koje se vrši isključivo rečima.“ No, književnost nije samo „jezička umetnost“, to jest umetnost ostvarena jezikom, već je i „umetnost reči“, odnosno umetnost koja oblikuje jezik i u kojoj je reč ne samo sredstvo izražavanja već i sredstvo oblikovanja. Jezik kao medij književnosti nije nepromenljiva i mrtva materija, već predstavlja jedan svrhovit sistem koji je u službi međuljudskog opštenja i koji ima svoje vlastite oblikovne sisteme. Njegovi elementi i izvan književnosti imaju svoj oblik, funkciju i značenje, dok je u književnosti na poseban način uređen sistem.

Preuzimajući model komunikacije koji su ponudili američki elektroničari, Jakobson je opisao šest funkcija koje jezik ima u komunikaciji, a koje su određene njegovom većom ili manjom usmerenošću na pojedine „faktore“ komunikacije: „POŠILJALAC šalje PRIMAOCU jednu PORUKU. Da bi ona bila operativna, potreban joj je KONTEKST na koji se odnosi, a koji primalac može shvatiti; tu je zatim KOD, koji je u potpunosti, ili bar delimično, zajednički i pošiljaocu i primaocu; i tu je naizad KONTAKT, to jest fizički kanal i psihološka veza između pošiljaoca i primaoca, koja omogućava da budu u komunikaciji.“ Svi faktori prisutni su u svakom komunikacionom aktu, ali se u pojedinim iskazima – u zavisnosti od njihove funkcije – naglasak stavlja na samo jedan od njih, što onda u izvesnoj meri određuje karakter iskaza.

Na osnovu različite usmerenosti jezika na neki od tih šest faktora Jakobson je izdvojio i šest njegovih funkcija:

1) Referencijalna funkcija je usmerenje na „predmet“ ili KONTEKST, odnosno na „ono o čemu se govori“.

2) Ekspresivna funkcija je usmerena na POŠILJAOCA, u prvi plan dolazi onaj ko izražava svoje misli, osećanja, stavove ili težnje.

3) Konativna funkcija je usmerena na PRIMAOCA, onog kome se obraćamo, od koga nešto tražimo ili očekujemo.

4) Fatička funkcija je usmerena na KONTAKT, to jest na komunikacijski kanal.

5) Metajezička funkcija je usmerena na KOD, to jest na zajednički jezički sistem, bez kojeg nema međusobnog sporazumevanja.

6) Poetksa funkcija je usmerena na PORUKU, u značenju koje ta reč ima u teoriji komunikacije. Dakle ne na njen sadržaj već na samu organizaciju iskaza.

Sve se te funkcije mogu prepoznati i u jednom istom iskazu, ali obično u jednom iskazu dominantu ulogu igra samo jedna funkcija, dok su druge sporedne. U književnoumetničkom iskazu dominantnu ulogu igra poetska funkcija, koja jezičkoj strukturi daje „viši stepen organizacije“ ili „organizaciju višeg reda“, što je, po Jakobsonu, bitna karakteristika pesničkog jezika. To se razlikuje od vrste do vrste. Kod epske poezije dominira referencijalna funkcija koja je usmerena na KONTEKST. Lirska je orjentisana ka POŠILJAOCU, te je tu dominantna ekspresivana funkcija.

U opisu poetske funkcije jezika ma koji ona organizuje „poruku“, Jakobson je preuzeo distinkciju između sintagmatskog i paradigmatskog niza, koji je uveo Ferdinand de Sosir, a što se u kasnijoj lingvističkoj terminologiji obično naziva osom kombinacije i osom selekcije. Kada govori čovek manje-više sponatano vrši izbor iz materijala koji mu njegov jezik stavlja na raspolaganje i koji čini takozvani paradigmatski niz ili osu selekcije. Tu važi princip ekvivalentnosti: svaki izbor je dobar ako je izvršen između jednako vrednih, međusobno zamenljivih jezičkih elemenata (reči i gramatičkih oblika). Taj izabrani jezički materijal čovek povezuje u nizove koji su gramatički uređeni i koji čine takozvani sintagmatski niz ili osu kombinacije. Tu važi princip kongruiteta, to jest slaganja: jezički elemanti su dobro povezani ako se semantički i gramatički međusobno slažu.

U poeziji je jako važan ne samo dati izbor jezičkih elemenata već i njihov raspored. U pesmi je primaran mehanizam kombinacije koji i ustrojava viši stepen organizacije jezičkog izraza. Ističući prevlast sintagmatskog niza (ose kombinacije) nad paradigamtksim (osom selekcije), Jakobson je stao na stanovište da je u poeziji kombinovanje i komponovanje važnije od drugih ciljeva koje ona može imati: od prikazivanja stvarnosti (mimeze), od izražavanja osećanja (ekspresije), od otkrivanja dubljih istina o svetu (simbolike).

Ovde treba pomenuti i ŠUM. Sa gledišta teorije informacije šumom se naziva prodiranje nereda, entropije, dezinformacije, dezorganizacije u sferu strukture i informacije. Šum prigušuje informaciju. Sve vrste narušavanja: zagušivanje glasa akustičkim smetnjama, propadanje knjiga zbog mehaničkih oštećenja, deformacija strukture autorovog teksta koja nastaje pri cenzuri – naziva se sumom u komunikacijskom kanalu. Ako je veličina šuma jednaka veličini informacije poruka će biti jednaka nuli.
POŠILJALAC Ekspresina
PRIMAOC Konativna
PORUKA Poetska
KONTEKST Referencijalna
KOD Metajezička
KONTAKT Fatička








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:52

Književni metod i književni pravac

Književni metod je način na koji je nastalo neko delo, kao i način otkrivanja smisla i suštine toga dela. Prema tome metodologija je skup metoda ili postupaka koji se primenjuju tokom tumačenja književnog dela. Prema navedenom teorija književnosti razlikuje dva različita metoda:

   U poetici – To je postupak koji se koristi u stvaranju književno-umetničkog dela, odnosno onaj koji se primenjuje u stvaralačkom procesu. Stvaralački metod im svoje uže (označava parcijalni postupak, metod odblikovanja likova, prikazivanja stvarnosti, razvijanja fabule) i šire značenje (označava skup postupaka, sredstava kojima se konstituiše književni metod, kada se prihvati kod većine pisaca i postane obeležje epohe). Faktori koji utiču na metod mogu biti subjektivni (oni koji utiču na metod, a povezani su sa ličnim afinitetima autora: stavom, obrazovanjem, sposobnostima, ciljem koji je odredio sebi) i objektivni (oni izvan ličnosti pisca: društveno-istorijski kontekst, vladajući metod, pravac ili škola, trenutak koji okružuje autora).
   U metodologiji – Postupci koji se koriste u proučavanju književnosti, reč je o istraživačkim i naučnim metodama. Naučni metod može imati opšte i parcijalno značenje. Opšte je kada se odnosi na književnost jedne epohe, a parcialan kada se odnosi na jedan žanr ili jednog pisca. Književni metod shvatamo na dva načina:

Istorijsko-poetičku kategoriju (kada se odnosi na konkretan period, pravac…),

Tipološku kategoriju (kada posmatramo zajedničke crte jednog metoda u različitim epohama i kod različitih pisaca).

Elementi koji određuju književni metod su:

1)       Korišćenje životnog materijala (građe) – Određujue književni metod nekog pisca. Ovo je različito kod pisaca koji pripadaju različitim književnim pokretima, ali i kod pripadnika istog pokreta, a različitih studija i škola.

2)       Viđenje života i stvarnosti – Specifično je od epohe do epohe. Kakva će vizija biti predstvaljena u delu zavisi od istorijskih, geografskih, socioloških… okolnosti.

3)       Umetničko oblikovanje – Sagledava se sa dva aspekta: kao žanrovski izbor (pretežno opredeljenje za jednu vrstu i oblik) i kao postupak u mikrostrukturi (način oblikovanja likova, tipova pripovedanja, način komponovanja sižea i vrste deskripcije).

4)       Lični stav – Izražava se na svim nivoima književne strukture od kompozicije do jezika. To su pitanja morala, istine, slobode, nauke, egzistencije. Odsustvo stava pokreće čitaoca na opredeljivanje i  delovanje, a naglašavanje ličnog stava može dovesti u pitanje umetničku vrednost dela.

5)       Korišćenje jezičkog materijala (gramatičke i pravopisne norme) – Poprima simboličko značenje kada se ostvaruje određeni pogled na svet ili život.

6)       Kvalitet i intenzitet emocija – Obeležje su nekih postupaka ili književnih pokreta (romantizam – snažna emotivnost, realizam – smirena i odmerena emotivnost, a kod hermetičke poezije – odsustvo emocija).

7)       Odnos prema tradiciji – Sadrži elemente nekog prethodnog metoda. Naslanja se na poetičke tvorevine prošlosti. To je tradicija književnog nasleđa.

8.       Inovativnost – Nešto novo u shvatanju ili postupku. Postaje obeležje po kom se metod prepoznaje.

Na osnovu broja određenih elemenata iz kojih se konstituiše književni metod razlikuju se:

   Kompleksni književni metod (obeležen većim brojem elemenata),
   Parcijalni književni metod (broji manji broj gradivnih elementa).

Književni metod karakterišu otvorenost i pokretljivost. Stalno se obogaćuje novim elementima. On je vanvremenska kategorija jer se ne vezuje za određeni period.

Književni pravac ili pokret nastaje kada određeni književni metod bude prihvaćen od većine pisaca, kada većina pisaca pokaže slična tematska opredeljenja, iskazuje slična shvatanja koristeći slične stilske izražajne postupke. Različiti pravci popularizuju različite književne žanrove. Književni pravac se može definisati kao zbir dela koja su nastala u istom vremenskom periodu sa izvesnim zajedničkim odlikama.

Jedno delo ne reprezentuje u celini pravac kojem pripada. Markjevič je rekao: „Ne postoji pojedinačno delo koje bi otelotvorilo sve osobine književnog pravca. U svakom delu se mogu javiti osobine književnog pravca kojem pripada, ali i onog koji je prošao i onog koji sledi.“ Vrlo se teško i jedan period imenuje kao neki književni pravac ili se teško odredi da li neko delo pripada tom pravcu. Prosečna dela su najbolji reprezenti književnog pravca. Pravac kao takav određuje veliki broj elemenata na menjem prostoru i u jednom periodu. Velika dela redovno su atipična u istoriji književnosti, te upravo ona dovode do revolucija.

Pisci sličnih shvatanja žele da svoje poglede na književnost i društvena pitanja prenesu i na druge pisce i pridobiju što više pristalica. Iz tog razloga objavljuju programske spise (manifeste), gde izlažu svoj umetnički program i književno shvatanje. Manifesti su obeležje početka epohe, književnog pokreta ili pravca. Nekada može i samo umetničko delo da predstavlja novi pravac.

Granice pravca određuju se na osnovu novine koje se javljaju unutar pravca i one odlike koje naglašavaju kraj predhodnog. Književni pravac nije koherentna, već heterogena pojava. U okviru nje se više ili manje javljaju različiti tipovi koji u izvesnoj meri donose novi momenat. Javlja se problem određivanja vremenskog trajanja književnog pravca, kako u svetskoj, tako i u našoj književnosti (književni pravac se javlja u jednoj zemlji, a zatim se preko književnih uticaja širi u drugim uz moguće nacionalne modifikacije). Veoma je teško odrediti početak i kraj jednog književnog pravca.

Književni period predstavlja određenu vremensku sekvencu u kojoj pored ostalih dominira jedan književni pravac. Književni pokret je uža jedinica od književnog pravca. Uglavnom podrazumeva sve što podrazumeva pomenuti pojam.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:52


Teorije periodizacije književnosti

Književno delo je pre svega istorijski fenomen. Nastavši u istorijskom vremenu nosi tragove svoga sveta. U strukturi književnog dela kao dela umetnosti otkriva se i tumači dejstvo određenih istorijskih faktora. Ono je istovremeno i jedna autonomna celina (ako se posmatra kao jedinstveno ostvarenje) i delić mozaika (koji čini književnost jedne epohe, naroda ili celog jednog civilizacijskog kruga konstituisana u vremenu i prostoru). Posmatra se istovremeno i kao sukcesija u vremenu, ali i kao razvojni niz jer sve što se u njemu zbiva ne dolazi samo od sebe ili samo jedno iza drugoga već i jedno iz drugog. Zbog toga se može reći da je književno delo i „proizvod istorije“, ali i „proizvodni deo istorije“. U tom smislu istoričar književnosti će uvek imati šta da radi. Njegov zadatak je da književna dela složi kao delove velike celine, koju čini književost jedne epohe ili jednog naroda, da ih poveže kao karike u lancu i objasni. Tada se postavlja pitanje: da li u književnosti taj vremenski niz ima razvojni karakter? Odmah ovde treba naglasiti da se o razvitku književnosti ne može govoriti onako kao o razvitku društva, to jest o „razvitku proizvodno-društvenih formacija od kamene sekire do današnje tehnike i od zajednica koje su živele u čoporima do današnjih društvenih oblika“. Nema ni govora o nižim i vištim književnim vrstama.

Pojam „razvoja“ u osnovi je same istorije književnosti. On je njena pokretačka ideja. Međutim, postavlja se pitanje: u kom smislu se može govoriti o razvoju u književnosti? Od načina na koji se shvata razvoj književnosti zavisi princip po kome se vrši periodizacija književnosti, to jest po kojem se ona u književnoistorijskoj obradi periodički raščlanjuje. (Zapravo periodizacija je apstrakcija učinjena iz praktičnih potreba da bi izlaganje bilo preglednije i jasnije.) Razlikuju se sledeće orijentacije:

NOMINALIZAM

Književni razvoj je spontan i neupravljen tok jedne stvarnosti. Svim piscima je zajedničko to što „drže pero u ruci“ i pišu svoja dela ne obazirajući se na druge faktore („sliku vladara koji je iznad njih“). Umetnost uvek doseže svoj cilj. U ovom slučaju o razvoju književnosti se jedva može govoriti. Ovim se negira sam proces kvalitativnih promena u istoriji književnosti jer se pojedinačne pojave vide kao raznolike realizacije jedne iste suštine. Pošto je u ovom slučaju određenje „perioda“ samo nominalistička odredba i verbalna oznaka (takoreći, „naslov poglavlja“), onda je ona više pitanje književnoistorijske konvencije nego rezultat analize i tumačenja samog povesnog života književosti. Kako bismo zadovoljili potrebu za rasporedom „građe“, u tom slučaju, dovoljna nam je periodizacija po stolećima ili decenijama. Rešenja kojima se i dana književni istoričar rado priklanja. To je čisto vremensko raspoređivanje, po kojem je periodizacija neophodna više radi toga da se građa rasoredi nego zbog toga što to sama „građa“ po svojoj prirodi zahteva. Ova orijentacija istporodna je personalističkoj orijentaciji. Ne smatra da je razvoj književnosti osnovni „predmet“ istraživanja istorije književnosti jer se zanima isključivo za individue, koje se sukcesivno javljaju u kontinumu vremena i ne čine karike u lancu istorije.

PERSONALIZAM

Srodan je nominalizmu jer je književni „razvoj“ takođe samo uslovan naziv za jedan čisto hronološki niz koji nas vodi od jedne do druge stvaralačke ličnosti. U toj orijentaciji pojedini pisci se tumače kao nemerljive i neuporedive individualnosti, koje se, zbog toga, moraju izučavati odvojeno, same za sebe. Nešto kao istorijografski opis pisaca. Ne nalazeći načina da stvaralaštvo pojedinih pisaca smesti u „nadindividualni kontekst“, istoričar književnosti tu ne nalazi ni mogućnost da „predmet“ svog istaživnja prati u razvoju, jer ne postoji razvitak od jedne do druge stvaralačke individue. Na taj način pisci sami po sebi predstavljaju poglavlja u istoriji književnosti. Ne podrazumeva da je razvoj književnosti osnovni „predmet“ istraživanja književnosti jer se zanima iskuljučivo za individue koje se sukcesivno javljaju u kontinumu vremena, ali koje ne čine karike u lancu istorije. Karakteristično je da se kao povesni entiteti izdvajaju pojedini pisci koji u istorijskim pregledima dobijaju više ili manje mesta u zavisnosi od zanačaja njihovog opusa, pri čemu su njihova imena istovremeno i naslovi poglavlja i oznake perioda.

EVOLUCIONIZAM

U nauci o književnosti su se krajem 19.veka javili pokušaji da se u „haosu empirije“ ipak vide i neke „zakonitosti“, koje, s jedne strane, upravljaju povesnim kretanjem, a s druge strane, omogućavaju književnom istoričaru da na osnovu povesne analize izgradi koliko-toliko celovitu i sistematičku sliku razvoja povesnih zbivanja. Književne vrste se shvataju kao fenomeni srodni biološkim vrstama jer imaju sposobnost da evoluiraju iz drugih, jednostavnijih vrsta, da se razvijaju i dostižu najvišu fazu svog savršenstva, a zatim da degradiraju, odumiru ili evoluiraju u druge, nove vrste. U takvom viđenju književne istorije „periodi“ bi zapravo bili „evolutivne etape“ ili „faze zrelosti“ određene književne vrste ili književnog stila. Kao i u biologiji i tu sve evoluira, tako reći samo od sebe, na osnovu jednog „univerzalnog zakona“. Takav evolucionizam bio je u stanju da registruje „promene“, ali ne i da objasni njihov unutrašnji smisao, a pogotovo ne da protumači koji to povesni procesi dovode do toga da se jedan „momenat“ na razvojnoj liniji književnosti upravo na takav način razlikuje od prethodnih i potonjih.

TEORIJA KLATNA I SPIRALE

Neki istoričari književnosti predpostavili su da se na razvojnoj liniji književnosti mogu otkriti neke shvatljivije „zakonitosti“ koje upravljaju tim razvojnim procesima. Predpostavili su da u književnosti do izražaja dolazi večni i neizbežni, tako reći „zakoniti“ sukob razuma i osećajnosti, kao da su osnovni književni pravci povezani s dubokim psihološkim oscilacijama, i tu se može govoriti o nevidljivom kretanju klatna. U smislu „psihičkog zakona“ akcije i reakcije. Zakon ritmičnosti u književnoj istoriji od presudnog je značaja. Na tu temu Jovan Skerlić je rekao: „Književnost u svojoj celini klati se kao klatno od leva na desnoi od desna na levo, od perioda u kojem vlada razum do perioda u kojem vlada osećanje, i obrnuto“. Pošto je delovalo da nešto fali, da to nije smo puko smenjivanje perioda, ova teorija je kasnije dopunjena: „Tačnija je ipak slika spirale, koja prolazi kroz simetrične pozicije, ne prolazeći nikad kroz iste tačke“. Dakle, periodi se menjaju, smenjuju se razum i osećanja, ali to nikada nije identično, već određene nijanse koje se razlikuju.

TEORIJA ALTERITETA

Činjenica je da se književnost u jednom vremenu ili u jednoj sredini razlikuje od književnosti u drugom vremenu i drugoj sredini sama po sebi još ništa ne govori o onim složenim procesima koji su izazvali tu različitost kao bitno određenje tog vremena i te sredine. Upravo zato što je književnost jednog vremena ili jedne sredine tako posebna i drugačija neophodno ju je istorijski objasniti kao alteritet. To ponajviše do izražaja dolazi u monografskim književnoistorijskim sintezama, u kojima se prikazuje književnost samo jedne epohe. Međutim, čak i u tim slučajevima istoričar književnosti nema pred sobom statičke imonolitne celine, već povesnu stvarnost koja je u kretanju, u sukobljenosti različitih težnji, u paralelnim ili alternativnim strujama, u napetosti između „tradicije“ i „moderniteta“. Činjenica da je književnost jednog doba povesno specifična i da je možemo shvatiti kao alteritet u odnosu na savremenu književnost ili na književnost nekog drugog doba nipošto ne podrazumeva da ta književnost, koju izdvajamo kao jedan zaseban i celovit period ukupnog razvoja književnosti, predstavlja u sebi zatvorenu celinu, u kojoj dominira neki jedinstven skup normi, postupaka i funkcija. Naprotiv, svaki „vremenski odsečak“ koji u ukupnom razvoju književnosti prepoznajemo kao alteritet nužno ima tranzitan karakter, jer – budući da je uključen u vremenski niz – on istovremeno predstvalja i „momenat“ za sebe (to jest jedan poseban književni period), ali i „prelaz“ od prethodnog ka sledećem „momentu“. Zato jedan „period“ nikad nije celovit, monolitan blok, koji se samo vemenski nadovezuje na ono što je ispred i iza njega. Ova orijantacija razlikuje dve perspektive književnoistorijskog posmatranja:

U globalnom smislu – Podrazumeva sve ono što se u književnosti jednog naroda ili jednog civilizacijskog kruga zbilo od početka do modernog doba.
U užem smislu – Označava samo ono što se zbiva u književnosti jedne epohe, to jest u okvitima jednog književnog perioda.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:53


Klasifikacija književnosti u klasičnoj poetici

Klasična poetika je „vrstu“ tretirala kao zadati pesnički oblik čija su svojstva zasnovana na večnim zakonima razuma i lepote. U oviru te misaone tradicije „vrsta“ je bila shvaćena kao idealan „tip“ pesničkog stvaranja, a pojedinačna pesnička dela su procenjivana po tome koliko se približavaju tom zadatom, idealnom obrascu.

Aristotel je poeziju definisao kao mimetičku umetnost, odnosno umetnost podražavanja. Tu je dodao da se ona javlja u više oblika koji se međusobno bitno razlikuju: „Ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najveći deo auletike i kitaristike – sve te umetnosti u celini prikazuju podražavajući, a postoji između njih trostruka razlika: one podražavaju ili različitim sredstvima, ili različite predmete, ili različitim načinom“.

Ono što nam danas najpre pada u oči u toj njegovoj polaznoj tvrdnji jeste to da oblici u kojima se pesnička umetnost javljala u njegovo vreme nisu bili isti kao oni u kojima se književnost javlja u naše vreme. Zbog toga, naravno, ni njegovi kriterijumi razlikovanja nisu kao naši današnji.

Aristotel je prema sredstvima razlikovao: ep koji se služio govorom, lirika (ili auletika i kitaristika) ritmom i harmonijom, još i tragediju i komediju koje su se služile svim tim sredstvima povremeno i naizmenično. Kada je bio reč o predmetima napravio je sledeću podelu: tragedija podražava ljude koji su bolji od nas, komedija gore, a lirika nama slične. Prema načinu podražavanja izvršio je distinkciju izemeđu: pripovedanja samog pesnika, pesnik preko nekog lika, ili sva lica koja učestvuju u nekoj radnji.

Aristotelova podela pesničke umetnosti nije podrazumevala potpuno razdvajanje pesničkih vrsta, već samo težila njihovom što potpunijem opisu. Njegovu sistematizaciju pesničkih vrsta preuzeča je klasična grčka i rimska poetika, ali ju je dopunila brojnim novim vrstama, utvrđujući za svaku ponaosob postupke koji su njoj „svojstveni“ i koji, kao, odgovaraju univerzalnim „zakonima“ pesničke umetnosti.

Tako je uspostavljena razlika između različitih lirskiH vrsta prema tome da li pesme predstavljaju izraz ličnih ili kolektivnih osećanja, da li izražavaju tužno ili vedro raspoloženje, u zavisnosti od stiha, ili slave određenog boga. Taj duh pedantne klasifikacije poetka je čuvala vekovima. Kada je kasnije bilo reči o određenim pesničkim vrstama svaka je definisana sama za sebe. Uvek je praćena ideja „vrste“ kao autonomne presničke forme, koja postoji sama po sebi, nezavisna od pesnikovih ćudi. Tek je početkom 20.veka osporena ta tradicionalna predstava o univerzalnom carstvu razuma i lepote. Tada se ceo ovaj sistem srušio, te su se teoretičari prihvatili teškog poduhvata da u haosu istorije prepoznaju neki red i neki sistem u kojem bi se objednila rascepkana stvarnost povesnog sveta i književnost se ponovo pojavila u jednom preglednom poretku.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:54


Trijadni sistem književnih rodova

Težnja da se u istoriji otkrije sistem navela je mislioce toga vremena da istorijski promenljive oblike pesništva podvedu pod neke šire pojmove koji bi postavili kategorije teorijskog mišljenja. Oni su problemu književnih vrsta pristupili na drugi način, razlike između vrsta određivali su ne samo na osnovu njihovih tematskih i stilskih obeležja, kao što je to činila tradicionalana poetika, već i na osnovu nekih fundamentalnih mogućnosti pesničkog stvaranja. Tako se razvila teorija književnih rodova čiji je cilj bio da identifikuje neke suštinske književne forme. Konstituisali su pojam roda koji je nadređen pojmu istorijski promenljive vrste jer je apsolutan na način na koji su, po tom uverenju, apsolutni muški i ženski rod (muški i ženski rod nisu apsolutne kategorije). Zasnovan je trijadni sistem književnih rodova, unutar kojeg se: lirika, epika i drama ne posmatraju kao odvojene vrste već kao tri korepondentne mogućnosti pesničke umetnosti, koje se mogu definisati samo u njihovom međusobnom upoređivanju. Razlike među njima utvrđene su na osnovu razlčitih kriterijuma:

Šlegel je kao kriterijum razlikovanja uzeo stupanj i vrstu emocije:

1) lirika – emocionalnost,

2) epika – pribranost,

3) drama – sinteza oba.

Rihter je kao kriterijum razlikovanja uzeo vreme:

1) lirika – sadašnjost,

2) epika – prošlost,

3) drama – budućnost.

Šeling je kao kriterijum razlikovanja uzeo odnos konačnog i beskonačnog:

1) lirika – konačno,

2) epika – ravnoteža,

3) drama – jednistvo.

Hegel je kao kriterijum razlikovanja uzeo dijalektičko jednistvo čoveka i sveta:

1) lirika – subjaktivna stvarnost,

2) epika – objektivana,

3) drama – sinteza.

Ovi pojmovi u modernoj književnosti dobijaju malo drugačije značenje. Ne govori se samo o lirskoj pesmi, već i lirskom raspoloženju koje ne mora biti izraženo u pesmi, istu ideju o dramskom ne nalazimo iskuljučivo u drami, ili da je dramo sama po sebi potpuno ostvarenje te ideje. Više se na njih ne gleda kao na ideje rodova, već pre na neke suštine koje se označavaju pridevima: lirsko, epsko i dramsko.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:54


Žanr i moderna teorija književnih vrsta

Prema Zdenku Lešiću:

Tradicionalna teorija književnosti koja se oslanja na nemačku estetiku 19.veka uglavnom je preuzela trijadni model književnih rodova, videći u lirici, epici i drami tri temeljne mogućnosti književnog stvaranja. I ta podela književnosti je kod nas uopšteno smatrana prirodnom i neupitnom. Taj trijadni sistem rodova se ne pojavljuje ni u engleskoj, ni u francuskoj književnoj tradciji, te da orijentalne književnosti uopšte ne podležu takvim razgraničavanjima. Uostalom i čitava moderna književnost osporava taj model. Osnovna slabost ideje „roda“ najviše je u tome što je „rod“ (lirika, epika i drama) zamišljen kao univerzalna kategorija koja ima svoje stalno mesto, a u književnosti, koja živi u istoriji, sistemi su nužno relativni, jer su istorijski uslovljeni i jer se u istoriji i razvijaju i menjaju. Zato je danas, više nego „teorija rodova“, prihvaćena teorija i istorija žanrova. Žanr, ili književna vrsta, sada se više ne posmatra kao zasebna, stalna i statička teorijska kategorija, već kao dinamička i istorijski promenljiva „vrsta književnosti“, koja se definište koliko po prisustvu toliko i po odsustvu određenih stvaralačkih postupaka i koja je nužno uvučena u složene odnose prema drugim „vrstama“ koje postoje istovremeno s njom i s kojim ona ulazi u „žanrovski sistem“ svog vremena. Nisu dela ta koja se razvijaju već njihovi žanrovi.

Zavisno od prirode žanra, kao i od njegovog statusa u žanrovskom sistemu jednog vremena, ali takođe zavisno i od intencije autora, kao i od horizonta očekivanja čitaoca, žanrovska obeležja se mogu prepoznati u svim struktuiranim komponentama dela, od teme do kompozicione šeme, ali ona ne moraju na isti način regulisati sve komponente. Zato je, na primer, jedan psihološki roman obično još i nešto drugo nego samo „član“ tog žanra. On je kompleksna strukura koja se ne svodi na žanrovska određenja, niti se može tumačiti isključivo njegovom žanrovskom pripadnošću. Kao što žanr u većoj ili manjoj meri oblikuje konkretno književno delo, na način na koji „diskurs“ oblikuje „tekst“, tako i to delo sa svoje strane oblikuje samu ideju žanra. Zbog toga mi u istoriji književnosti možemo uočavati veće ili manje promene u strukturi žanra: njegovo prestruktuiranje, ili njegovu transformaciju u novi žanr, ili njegovo prilagođavanje drugim žanrovima s kojima čini žanrovski sistem svog vremena. Ta svest o nestabilnosti žanra ne dovodi u pitanje njegov opšti koncept. Književna vrsta podrazumeva upravo to opšte koje nam omogućava da o književnosti govorimo ne kao o zbiru književnih dela već kao o sistemu književnih oblika.

Prema Veleku i Vorenu:

„Teorija žanrova je načelo poretka: ona klasifikuje književnost i književnu istoriju ne prema vremenu ili mestu (razdoblju ili nacionalnom jeziku), već prema osobito književnim tipovima organizacije ili strukture. Svaka kritika i vrednosna studija, za razliku od istoijske, podrazumeva, u nekom obliku, pozivanje na takve strukture“ navode Velek i Voren na početku poglavlja posvećenom književnim žanrovima. Baveći se problematikom književnih žanrova oni pišu da su Aristotel i Horacije njihova klasična štiva za teoriju žanrova, ali da su oni, ipak, kategorije koje se menjaju pridolaženjem novih dela. Govore ukratko o promenama koje su se dešavale kroz vekove. Navode sedamnaesti i osamnaesti vek kao stoleća u kojima su se žanrovi ozbiljno razmatrali, kritičari toga doba verovali da postoje, da su oni jasno odeljeni i da takvi treba da ostanu, ali se nije moglo doći do univerzalne definicije žanra. Dalje, kažu da se u devetnaestom veku shvatanje žanra menja jer se s ogromnim širenjem publike javljaju novi žanrovi, a s bržim štampanjem i širenjem knjiga, oni su kratkovečniji ili podložni bržim promenama.

U drugom delu poglavlja detaljnije govore o razlikama između ’klasične’ i moderne teorije. Ističu da ’klasična’ teorija sadrži odredbe i propise, da prema njoj žanrovi se ne samo razlikuju po svojoj prirodi i stečenoj slavi, nego i moraju ostati razdvojeni – ne smeju se mešati. Time predstavljaju učenje o ’čistoti žanrova’. S druge strane modernu teoriju žanrova karakterišu kao opisnu, onu koja ne ograničava broj mogućih vrsta i autorima ne propisuje pravila, tradicionalne vrste se mogu mešati i dati novu vrstu. Umesto da ističe međusobne razlike vrsta, moderna teorija se zanima za pronalaženje zajedničkog imenitelja dela u jednoj vrsti, za zajednička književna sredstva i književnu svrhu tih dela.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:55

Lirska poezija – pitanje naziva

Trijadni sistem književnih rodova, koji je formiran u nemačkoj estetici 19.veka, učvrstio je naziv lirska poezija za prvi od tri „roda“ u tom sistemu. Lirska, epska i dramska poezija postali su uobičajeni nazivi za fundamentalne mogućnosti književnog stvaranja. Ceo taj korpus književnoumetničkih tekstova danas se naziva samo poezija. To više nije lirsko pesništvo u smislu kako je ranije doživljavano. Termin lirska pesma danas se koristi za jednu „starinsku“ vrstu poezije, koja neguje prefinjenu osećajnost i melodizovan izraz.

U antičko vreme pojam lirike podrazumevao je pesme koje su se pevale uz pratnju muzičkog instrumenta (lire). Međutim, Aristotel ne upotrebaljava taj termin već pominje auletiku i kitaristiku kao pesničke vrste. Tek u aleksandrijskom periodu lirska poezija dobija pomenutu oznaku, i to traje do renesanse. Pesma se više ne vezuje za muziku, postaje delo koje se recituje ili samo čita. No, ona ipak zadržava svoju muzikalnost. Melodičnost je zauvek ostala bitno obeležje lirskog izraza. U 18.veku s provalom romantičke osećajnosti dolazi do potpunog prestruktuiranja književnosti i lirska poezija dobija značaj koji nikad ranije nije imala. Postaje glavna vrsta pesništva. Tada se poštuje shvatanje da je svaka dobra poezija spontan izliv snažnih osećanja. Izvor poetike se našao u samom stvaraocu, a njen premet u njegovim osećanjima. Time se dovela u pitanje antička ideja na kojoj se zasnivala čitava poetika, ideja o poeziji kao umeću. Sa romantičarskim izjednačavanjem lirike i poezije nastaje terminološka nesigurnost koja i danas obleležava teorijske rasprave o ovom tipu književnosti. Moderna koncepcija poezije izdvojila je liriku kao njen poseban vid koji je i danas obeležen svojim poreklom i romantičarskom osećajnošću. Moderna poezija se u velikoj meri odrekla lirizma, te danas imam poeziju koja i nije lirska.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:55

Poreklo i odlike lirske poezije

Poreklo lirske poezije – Veruje se da je lirska poezija najstarija vrsta i da predstavlja osnovni način izražavanja pojedinca. U periode njenog nastanka odlikuje sinkretičnost, religiozna manifestacija i prvobitna verovanja. Prvo nastaje horska pesma kao deo obreda posvećenih određenim prirodnim pojavama kojim su ljudi pokušavali da umilostive više sile. Nastala je iz potrebe da se izraze emocije. Nije bila samostalna, korišćena je u kolektivu. Smatra se da je prva vrsta koju je izvodio pojedinac bila uspavanka. U početku je lirka pesma imala samo nekoliko stiha. Vremenom, putem razvoja, dolazi do izdvajana određenih grupacija pesama. Tako se kolektivna osećanja vezuju za epiku, dok se za liriku vezuju pojedinačna, intimna.

Puni oblik i formu dobija u antičkoj Grčkoj. Neko vreme korišćen je termin melika, koji je označavao svo lirsko pesništvo koje je pevano uz pratnju nekog instrumenta, pa je prema tome postojala auletika i kitaristika. Melika se delila na horske pesme koje izvodi kolektiv i monodijske pesme koje izvodi pojedninac. Tada se javljaju i nome, najstarije religiozne pesme. Kasnije se razvijaju određene uže i konkretnije vrste: himna, oda, didtiramb, elegija, epigram, epitaf, idila, ekloga, anakreontska pesma, epistola, epitalam.

U aleksandrijskom dobu dobija naziv lirika jer je većina pesama izvođena u pratinji instrumenta lire, a već rimska pesma nije pevana. U 2.veku nastaje trubadurska poezija i uvodi se motiv ljubavi. Razvija se kult žene lepotice kojoj pesnik služi do groba. Dalji razvoj lirike praćen je razvojem individualizma.

U renesansi se imitira antička lirika. Samo što se ovde pesma ne prati instrumentom, već se govori na zabavama bez muzike. U vremenu koje sledi govori se o pojedinačnim lirskim vrstama, ali ne uopšteno o lirskoj poeziji. U 18.veku lirska poezija dobija značaj kakav nikad ranije nije imala. Tada se formira skupina sa zajedničkim osobinama i konstruiše se književni rod lirika, kao i epika i drama.

Do današnjih dana lirska poezija je pretrpela velike promene: na formalnom planu (napuštanje rime, upotreba slobodnog stiha) i na tematskom planu (prevazilaženje patetičnog stila, napuštanje uzvišenog, velikih motiva, interesovanje pesnika za nesto banalno, svakodnevno).

Postavlja se pitanje: da li je poezija isto što i lirska poezija­?

Odlike lirkse poezije – Markjevič govori o trima odlikama, komponentama, lirske poezije:

   Saznajna – suština je da se otkrije suština o svetu na manje očigledan način.
   Emocionalna – lirska pesma se odnosi na izražavanje emocija. Raščlanjuje ih na:

1)         Subjektivnost – da je uvek prvo lice prisutno, ali da to nije konkretno ja u smislu prepoznavanja. Ono kroz koje se doživljava.

2)         Neposrednost – kao način izražavanja lirske pesme. Sve je blisko i sjedinjeno. Lakše se identifikuje predmet u lirskoh pesmi jer je distanca manja.

3)         Osećajnost – predstavlja suštinu lirske pesme.

4)         Raznovsnost tematike i motiva – posledica neograničenosti ljudskih osećanja divljenja i ogorčenja. Vladajući motivi se menjaju kroz vreme.

5)         Aktuelnost – ona nije aktuelna kao današnja koja govori na primer o situaciji u EU i koja neće biti aktuelna za 50 godina. Lirska kompozicija je uvek aktuelna, to su one komponete koje su uvek važne za čoveka.

6)         Ritmičnost – povezana je sa značenjem. U poeziji je vestački stvoren i svaki nosi određeno značenje. Rima predstavlja glasovno podudaranje i smisaono nepodudaranje reči ili njihovih delova u poziciji koja je s obzirom na ritmičku jedinicu obeležena.

7)         Jezgrovitost – Sposobnost da se sa malo reči mnogo kaže. Vezana je za figurativno izražavanje u pesmi.

8.        Otežanost recepsije – lirska pesma traži napor i obrazovanost za razumevanje.

9)         Pesnikova mašta – ona koja prelazi granice i spaja nespojive slike.

10)     Rasparčanost slika – nemamo čitav opis sa više reči, već onaj izražen pomoću svega nekoliko.

11)     Sugestivnost – povezana je sa eksplicitnošću.

12)     Stihovna organizacija – štelovanje stihova i strofa radi pojačavanja određenog efekta.

13)     Zvučna vrednost – glasovi kao nosici određenog značenja.

   Figurativna – govor sa prenešenim značenjem. Upotreba stilskih figura.

Definicija lirske pesme:

Lirska pesma predstavlja kraći jezički iskaz (ona je kratka po tradiciji) izrazite ekspresivnosti (bez nje ne bi bilo lirske pesme jer nema aktuelnosti, emocionalnosti, subjektivnosti…) i naglašene usmerenosti na jezičku uređenost (poetska funkcija jezika koja je usmerena na poruku i njenu organizaciju koja se ogleda najpre u strofičnosti, ponavljanju i pauzi).

Razlike između narodne i umetničke lirike:

I.            Tematika – narodna ima zatvoren skup tema;

II.            Forama – onomatopeje;

III.            Rima – češća je u epskoj poeziji;

IV.            Ustaljena sredstva – u narodnoj lirici su prisutnija.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:56


Klasifikacija lirske poezije

Lirska poezija se deli na pojedinačne vrste kako po sadržini tako i po formalnom obliku. Te vrste su različite kod raznih naroda i u raznim epohama; neke od njih su izumrle (oda), druge nastaju ili se sjedinjavaju s već postojećim vrstama u neku novu vrstu, tako da svaka podela poizilazi više iz potrebe za teorijskom sistematizacijom nego što stvarno sa uspehom razgraničava pesmu jedne vrste od druge. Obično se ta podela vršti prema vrsti osećanja koje se u lirskoj pesmi opeva. Ali ni jedna od tih vrsta ne može da obuhvati sve osobine neke konkretne pesme, tako da pojednine pesme uvek prelaze okvire određene vrste.

Najšira podela lirske poezije podrazumeva podelu na:

Emocionalno obojene i
Misaone pesme.

Dragiša Živković navodi sledeću klasifikaciju lirske poezije:

Himna – Kod Grka je bila specijalna svečana pohvalna pesma upućena bogu ili heroju, koja se uz muzičku pratnju pevala u toku obreda. Kasnije postaje pesma prevashodno patriotske tematike, što dovodi do pojave nacionalnih i državnih himni.
Oda – Ona je svečanog, uzvišenog i poletnog misaonog tona. Pevala se u antičko doba. U njoj se pesnik sa strahopoštovanjem obraća mitskim ličnostima ili velikim i značajnim ljudima opevajući neku uzvišenu ideju ili vrlinu.
Ditiramb – Stara grčka kultna pesma pevana u slavu boga Dionisa koja je proslavljala njegove podvige i patnje. Pevao ju je hor u zanosu, u obliku himne, uz pratnju svirale. Kasnije se ditirambom nazivala pesma u kojoj pesnik proslavlja radost života i peva o čulnom zadovoljstvu.
Elegija – Prvobitno je kod starih Grka označavala pesmu u kojoj je izražena žalost za mrtvima. Kasnije postaje pesma sa izrazito tužnim osećanjem, u kojoj pesnik žali za nečim što je nepovratno prošlo ili izgubljeno za njega.
Epigram – Kratka, duhovita (šaljiva ili satirična) pesma u kojoj se u jezgrovitom obliku ismejava negativna osobina pojedinca i društva. Duhovitost epigrama dolazi iz poente (kraja) pesme.
Epitaf – Nadgrobni natpis u kome se u ozbiljnom ili šaljivom tonu iznosi neka osobina pokojnika, ali i kratak poetski tekst s refleksijom o smrti.
Ljubavna – Osnovno osećanje je ljubav prema osobi drugog pola. Jedno od najčešćih osećanja u lirskoj poeziji koje može da verira od čulnog, pa do najspiritualnijih odnosa prema idealu žene.
Opisna – Pesnik veoma često povezuje svoje lično raspoloženje sa nekom pojavom u prirodi koja odgovara tom njegovom raspoloženju. Opis prirode je tu samo okvir za pesnikove misli i osećanja. Najčešće ima simbolično značenje.
Rodoljubiva – Srodna je socijalonoj pesmi. Nastaje kada se pesnik inspiriše kolektivnim osećanjima cele svoje nacije. Preduslov za njen nastanak je to da pisac to kolektivno osećanje doživi kao svoje lično. Naročito se gaji u vremenima nacionalnih borbi protiv tuđinske najezde.
Socijalna – Srodna je rodoljubivoj pesmi. Nastaje kada se pesnik inspiriše kolektivnim osećanjima određene društvene klase ili grupacije. Naročito se gaji u doba jačih klasnih sukoba i revolucija. Bavi se određenim problemom ili pojavom u društvu.
Satirična – Iskazuje se osećanje ogorčenosti pesnikove na neke mane pojedinca ili društva. Mane koje satira šiba uvek su krupne, dominiraju nad svim drugim osobinama jedne pojave. Da bi istakao dominantnu crtu koju ismejava, pesnik je obično hiperboliše u komičnom smislu.
Misaona – Pesma u kojoj pisac iznosi svoj duboko emocionalni odnos povodom misli koja ga je uzbudila.
Gnoma – Kraća pesma koja izražava kakvu duboku misao. Koristi se i da označi neke takve stihove u kakvom većem pesničkom delu.
Moto – Kratak zapis na početku književnog dela kroz koji se kazuje njegova glavna ideja








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:56

Najstarije lirske vrste u antici

Poezija je kod Helena bila jako popularna i oslanjala se na bogato usmeno nasleđe. Podrazumevala je poznavanje „pravila“ prilikom stvaranje. Pesme su pisane po „zadatom obliku“ u oviru kojeg je pesnik mogao delati. Na taj način su formirali specifične metričke oblike i mnoge lirske vrste od kojih je svaka imala svoju karakterističnu formu, tematiku ili stil. Najveći deo njih preuzeli su rimski pesnici. Do današnjih vremena izdržale su samo one koje imaju univerzalan karakter:

Himna – Kod Grka je bila specijalna svečana pohvalna pesma upućena bogu ili heroju, koja se uz muzičku pratnju pevala u toku obreda. Kasnije postaje pesma prevashodno patriotske tematike, što dovodi do pojave nacionalnih i državnih himni.
Oda – Ona je svečanog, uzvišenog i poletnog misaonog tona. Pevala se u antičko doba. U njoj se pesnik sa strahopoštovanjem obraća mitskim ličnostima ili velikim i značajnim ljudima opevajući neku uzvišenu ideju ili vrlinu.
Ditiramb – Stara grčka kultna pesma pevana u slavu boga Dionisa koja je proslavljala njegove podvige i patnje. Pevao ju je hor u zanosu, u obliku himne, uz pratnju svirale. Kasnije se ditirambom nazivala pesma u kojoj pesnik proslavlja radost života i peva o čulnom zadovoljstvu.
Elegija – Prvobitno je kod starih Grka označavala pesmu u kojoj je izražena žalost za mrtvima. Kasnije postaje pesma sa izrazito tužnim osećanjem, u kojoj pesnik žali za nečim što je nepovratno prošlo ili izgubljeno za njega.
Epigram – Kratka, duhovita (šaljiva ili satirična) pesma u kojoj se u jezgrovitom obliku ismejava negativna osobina pojedinca i društva. Duhovitost epigrama dolazi iz poente (kraja) pesme.
Epitaf – Nadgrobni natpis u kome se u ozbiljnom ili šaljivom tonu iznosi neka osobina pokojnika, ali i kratak poetski tekst s refleksijom o smrti.
Idila – Prvobitno je bila pesma u kojoj se opisuje miran i srećan seoski život. Kasnije se time naziva takozvana pesma pastira koji se kroz dijalog takmiče u duhovitosti i pevanju. U vreme urbanizacije života postaje izraz čežnje za jednostavnijim životom koji vraća čoveka prirodi.
Anakreontska pesma – Dobila je ime po grčkom pesniku koji je u svojim pesmama zanosno, ali i sa puno duha slavio žene, telesnu ljubav, vino i opštu opijenost životom.
Epistola – Pesnički tekst upućen prijatelju ili poznatoj javnoj ličnosti, u kojoj se raspravlja o nekoj temi od opšteg interesa i data je na uvid javno.
Epitalam – Pesma posvećena svadbenom činu i ulaženju mladenaca u brak. Proslavlja mladost, devičanstvo, lepotu, svadbeno slavlje i prvu bračnu noć.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:57


Nastanak i razvitak epske poezije

Epske pesme su nastale kada se razvila svest čoveka o pripadnosti jednoj zajednici i o njihovim zajedničkim interesima. Tada pevači počinju da slave podvige junaka, izuzetnih članova zajednice, i opevaju događaje koji su imali veliki značaj za opstanak i jednistvo zajednice. Za razvoj ove poezije naročito su važni pevači koji su prenosili epske pesme. Grci su one pevače koji su pevali pesme koje su sami stvorili nazivali aedi, a one koji su čuli od drugih pevača rapsodi. Epska poezija se stvara, prenosi i prima usmenim putem. Usmenom sredinom nazivamo onu ljudsku zajednicu u kojoj pesma postoji, ona nije grafički fiksirana, čuva se u sećanju kolektiva, tačnije u sećanju za to posebno zaduženih pojedinaca, rapsoda. Postoji: autentična usmena sredina (ona u kojoj je usmeno stvaranje i primanje jedini vid postojanja određene pesme) i neautentična usmena sredina (ona u kojoj pesma postoji i usmenoj i u pismenoj formi, pa jedna na drugu utiču).

Pesma je prilagođena usmenom izvođenju i auditivnom praćenju. Organizovana je pomoću određenih nepisanih formula koje pomažu lakše praćenje njene sadržine. Usmeni stvaralac pamti samo osnovnu fabulu pesme koju pomoću formula razvija tokom izvođenja. Tako da ne postoji samo jedna, autentična verzija neke epske pesme. Nova varijanta nastaje svakim novim izvođenjem. Susret sa pesmom je najčešće jednokratan. Ona se izvodi u društvu i zajednici, a ne u osami. I samo stvaranje pesme i njeno primanje javan je čin. Epske pesme nastaju iz potreba kolektiva, pa zato opstaje samo ono što zajednica prihvati. Sve što se jednom odbaci ili zaboravi, zauvek je izgubljeno. Sam kazivač insistira na anonimnosti i ne priznaje autorstvo. Time se odaje priznanje tradiciji i čitavom kolektivu u stvaranju ove poezije. Najstariji ep u jednoj zajednici najčešće predstavlja priču o njenom „detinjstvu“.

Tako su nastali primarni epovi: vavilonski ep „Gilgameš“, starogrčki epovi „Ilijada“ i „Odiseja“, staroindijski epovi „Mahabharata“ i „Ramajana“, starogermanski „Pesma o Nibelunzima“, starengleski „Beovulf“. Većina tih epova nastala je kroz dugo vreme i delovanjem mnogih usmenih pevača. Nekima od njih na kraju je neki pojedinac dao konačnu formu. Posle tih starih epova i po ugledu na njih nastali su mnogi sekundarni epovi, čiji su autori poznati i koji su pisani za čitanje. Ti „umetnilki epovi“ su individualne tvorevine koje nose izrazit pečat svog tvorca: Danteova „Božanstvena komedija“, Gundulićev „Osman“, Mažurićeva „Smrt Smail-age Čengića“.

Odvojivši se od narodne epske tradicije, pesnici novih vremena su obradili ne samo herojske, već i različte druge teme. Tako su se formirali: junački epovi, religiozni epovi, idilični epovi, didaktički epovi, životinjski epovi.

Tokom 18.veka epska poezija je izgubila svoj značaj i lagano ustupila mesto pripovednoj prozi, jer je s razvojem građanskog društva pažnju pisaca sve više privlačio život običnog čoveka, njegov položaj u društvu i njegova unutrašnja preživljavanja. Bili su retki uspešni pokušaji da se savremeni društveni život prikaže u stihovnoj formi: Bajronovi spevovi „Čajld Harold“ i „Don Žuan“, Puškinov „Evgenije Onjegin








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Književnost   Pon 10 Mar - 21:57


Epska tehnika

Nastala u usmenoj kulturi, deo zajedničke tvorevine i kolektivnog duha, epska poezija se razvila kao izvor shvatanja, verovanja i mentaliteta cele jedne narodne zajednice. Epski pevač nije izdvojen iz nje ničim drugim osim svojim posebnim umećem. On je sa svojim slušaocima delio isti svet i istu sliku o svetu. Istorijski svet je preobražavan u epski koji je bio izvor shvatanja i verovanja čitave zajednice. On je na granici fantastičnog: likovi su predimenzionirani, imaju nadljudske osobine, često su idealizovani jer predstavljaju zastupnike naroda u borbi protiv neprijatelja, epski svet je naseljen natprirodnim bićima koja interaguju sa ljudima, ona u sebi čuvaju tragove drevnih mitova, pevač ne poznaje ograničenja realnog sveta, likovi mogu da žive stotinama godina, lako se savlađuje veliki prostor. U epskom narativu istorijsko vreme je podređeno priči koja događaje izvlači iz kontinuma vremena i izlaže ih kao nešto što se živo može predočiti. Vreme se zatvara u fabularni krug. Epska prošlost je apsolutna i zaokružena. To uspostavlja unutrašnje vreme koje je potpuno podređeno priči. Događaj o kojem epska pesma peva zbiva se u epskom svetu koji je tradicija te zajednice izgradila, u svetu koji nije fiktivan, ali nije ni potpuno istorijski. U njemu postoje utvrđeni porodični, socijalni i nacionalni odnosi, utvrđen poredak vrednosti, raspored dobra i zla, kao i formule po kojima se o svemu tome govori. Epska pesma izdvaja događaj iz istorijskog vremena i zatvara ga u priču koja živi u svesti svih članova kolektiva. Predstavlja osoben oblik čovekovog sećanja na svoju prošlost i poseban vid čovekove svesti o sopstvenoj sudbini i sudbini svog naroda.

Svojim slušaocima epski pevač pričao o nekom zbivanju koje je davno završeno i koje se može u celini prikazati kao jedinstvena prošla radnja. Priča se odvija jasno i celovito kako bi se slušaocima živo predočilo kao da se pred njima odvija. Kazivanje često prelazi prikazivanje, junaci uzimaju reč, te se pripovedanje može razviti i u vidu monologa i dijaloga junaka. U epskoj pesmi svi događaji su ravnopravni jer u nju ulazi samo ono vredno pričanja i pamćenja. Epsko vreme dopušta čestu upotrebu retardacije (uz glavnu radnju, koja je najčešće veoma jednostavna, i postoji niz drugih, koje se javljaju u vidu digresija – manja udaljavanja, ili epizoda – veća), usporavanja, pošto vreme protiče kako priča teče. U primarnom epu digresije su tu da bolje objasne radnju, a u sekundarnom najčešće iz estetskih razloga. Epski pevač nikada ne žuri da stigne do kraja radnje. Upravo to zadržavanje mu omogućava da opiše sve na šta naiđe: od prostora razvijanja radnje do odeće i oružja junaka. Rapsod koristeći epsku objektivnost, smireno i bez očitavanja vlastitih osećanja i stavova prikazuje ceo tok događaja. On govori svečanim i uzvišenim tonom koji predstavlja glorifikaciju prošlosti i izraz čežnje za minulim herojskim vremenima. Služi se obiljem figura: poređenja, alegorije, hiperbole… Stih koji koristi je metrički stabilan. On je distinktivno obeležje epske poezije unutar date tradicije. Kod starih Grka to je bio heksametar, a u usmenoj poeziji južnoslovenskih naroda epski deseterac. Epski pevač preuzima formule (tačno utvrđene delove, načine opevanja određenih situacija kao što je početak pesme, susret, opisivanje junaka, dvoboj…) od drugih pevača dok uči svoje umeće. Pamti samo osonovnu fabulu priče, a onda je, na licu mesta, u toku samog izvođenja razvija uz pomoć njih.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Književnost   

Nazad na vrh Ići dole
 
Književnost
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Alter ego u književnosti
» STARA KNJIŽEVNOST
» Dobitnici Nobelove nagrade za književnost
» Kineska poezija
» Vilijam Fokner
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost :: Gramatika-